Ljudska prava i kolektivni identitet

124
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji
Ostali zaposleni u vojnim pravosudnim organima imaće mogućnost da budu
preuzeti od strane civilnog pravosuđa, pod uslovom da napuste vojsku.
S obzirom na veliki broj preuzetih predmeta i manjak sudija i tužilaca,
što je posledica donešenja zakona bez prethodne pripreme za njegovu
implementaciju, u procesuiranje su uzeti samo hitni, uglavnom pritvorski
predmeti ili predmeti interesantni javnosti (smrt dva vojnika u kasarni u
Topčideru, smrt vojnika u Lađevcima kod Kraljeva i albanskog mladića na
granici Srbije i Crne Gore i Makedonije).
Slučajevi bivšeg generala Momčila Perišića optuženog za krivično delo
špijunaže iz čl. 128. st.1.OKZ, Miodraga Sekulića i Vladana Vlajkovića,
optuženih odavanje vojne tajne čl. 224. st. 2 u vezi st. 1 OKZ, i to u
kvalifikovanom obliku (odavanje strogo poverljivih podataka), još uvek nizu
uzeti u razmatranje. U međuvremenu je protiv Momčila Perišića podignuta
optužnica i on je dobrovoljno otišau Hag početkom marta 2005. godine. Upravo
ovaj slučaj biće lakmus test za "novo" civilno pravosuđe da pokaže, da li je
zaista civilno ili je sa prenošenjem nadležnosti sa vojnog, prešao i njihov način
razmišljanja i postupanja.
U kontekstu drugih preuzetih, a neispunjenih obaveza SCG prema
članstvu u Savetu u Evrope, od nje se očekuje da do 3. aprila 2005. godine (dve
godine od momenta prijema u članstvo), potpiše/ratifikuje: Evropsku povelju o
lokalnoj samoupravi, Evropsku povelju o regionalnim ili manjinskim jezicima,
Evropsku okvirnu konvenciju o prekograničnoj saradnji sa pratećim protokolima i
Izmenjenu evropsku socijalnu povelju.
Prema postojećem stanju u Državnoj zajednici SCG i uobičajeno sporom
tempu rada, malo je izvesno da će ove obaveze biti ispunjene u roku.
Institucionalno-pravni okvir
i ljudska prava – Srbija
Nakon vanrednih parlamentarnih izbora održanih 28. decembra 2003.
godine, na koje je izašlo 59% procenata glasača, Srbija je dobila novi saziv
parlamenta. Prema volji glasača od ukupno 250 poslaničkih mandata, Srpska
radikalna stranka (SRS) je osvojila najviše 82, a slede Demokratska stranka
Srbije (DSS) sa 53, Demokratska stranka (DS) sa 37, G 17+ sa 34, koalicija Srpski
pokret obnove-Nova Srbija (SPO-NS) sa 23 i Socijalistička partija Srbije (SPS) sa
21 mandatom.
S obzirom da nijedna stranka nije mogla samostalno da formira vladu,
nakon višenedeljnih međusobnih pregovora, ucena, obećanja i pretnji
međunarodne zajednice da su sve opcije, osim bilo kakve koalicije sa SRS,
prihvatljive, dogovoreno je da okosnicu buduće vlade čini koalicija DSS, G 17+,
SPO-NS i SPS.
Ovaj dogovor potvrđen je 27. januara 2004. godine na prvoj, konstutivnoj
sednici Narodne skupštine, kada je za predsednika Skupštine izabran Dragan
Ljudska prava i kolektivni identitet
Maršićanin (DSS), a potom i 2. februara kada je formirana vlada na čelu sa
predsednikom Vojislavom Koštunicom (DSS), potpredsednikom Miroljubom
Labusom (G 17+) i ministrima iz navedenih partija.
Više puta neuspeli izbori za predsednika Republike Srbije, pokazali su
da Srbija izvesno neće dobiti novog predsednika dok izborno zakonodavstvo
ne bude promenjeno. Izmenama i dopunama Zakona o izboru predsednika
Republike Srbije usvojenom 25. februara 2004. godine, između ostalog, ukinuta je
odredba o neophodnom izlasku 50% glasača da bi izbori bili punovažni. Na
izborima održanim 13. i 27. juna 2004. godine, za predsednika Srbije sa 53%
glasova izabran je Boris Tadić iz DS, u konkurenciji sa Tomislavom Nikolićem
iz SRS, koji je osvojio 45% glasova. Od ukupno upisanih 6,532,940 glasača u
Srbiji, na predsedničkim izborima glasalo je 3,180,682 ili 48,7 odsto od ukupno
upisanog broja glasača.
Izborom Borisa Tadića Srbija je nakon godinu i po dana, od prestanka
mandata prethodnog i njegove predaje Haškom tribunalu, (Milan Milutinović),
dobila predsednika republike, čime je ova institucija konačno dobila svoj lik u
svakodnevnom životu.
Septembra i oktobra 2004. godine održani su i lokalni izbori u Srbiji koji
će ostati upamćeni po stopi izlaznosti od 34 odsto od ukupnog broja glasača, što
je najniži procenat u poslednjih 14 godina, ali i značajan parametar koju
pokazuje kontinuiran pad poverenja građana u institucije sistema.
Srbija se našla u paradoksalnoj situaciji, kada se konačno i po prvi put od
pada Miloševića, formirane praktično sve institucije sistema ili
postavljeni/izabrani nosioci vlasti u njima (na čemu je nova vlast najviše
insistirala), poverenje građana u iste je na najnižem, a pesimizam na najvišem
nivou.
O očekivanjima građana u 2004. godini i 2005. godine najbolje svedoče
podaci, koje je u novemebru 2004. godine objavila agencija TNS Medium Gallup.
Prema rezultaima njihovih istraživanja s kraja 2003. godine, 32 odsto ispitanika
je smatralo da će 2004. godina biti bolja od 2003 godine, dok je 25 odsto
ispitanika smatralo da će biti lošija. Istovetno istraživanje s kraja 2004 godine,
pokazuje da 22 odsto ispitanika očekuje da će 2005. godina biti bolja, dok čak 43
odsto smatra da će biti gora u odnosu na 2004. godinu.
Od 65 zemalja sveta u kojima je sprovedeno ovakvo istraživanje, Srbija je
sa 43 procenata pesimimističkih građana zauzela četvrto mesto u svetu.
Prema rezultatima istraživanja javnog mnjenja agencije Strategic
Marketing iz decembra 2004. godine, poverenje u Republičku vladu ima 8 odsto
ispitanika (sa pravom glasa), u Republičku skupštinu 6 odsto ispitanika, u
predsednika Republike 22 odsto, u policiju 17 odsto, a u sudstvo 8 odsto
ispitanika.
Istraživanje javnog mnjenja agencije Faktor Plus iz novembra 2004.
godine, pokazuje slične podatke. Veliko poverenje u Republičku vladu ima 6,9
odsto ispitanika (s pravom glasa), u Republičku skupštinu 5,3 odsto, u
predsednika Republike 19,3 odsto a u policiju 7,1 odsto ispitanika (nema
125