Internet protokol (IP) - "Mihajlo Pupin" Kula

Računarske mreže i komunikacije 

Internet protokol (IP) 


Internet protokol IP je glavna karika u skupu TCP/IP protokola. Sve što odrade TCP, UDP, ICMP, IGMP 

protokoli nalazi se u, prenosi se IP paketom. IP protokol obezbeđuje nepouzdanu, bez uspostave veze isporuku 

paketa. Nepouzdana isporuka, znači da se ne garantuje da će IP paket uspešno stići na odredište. Za IP protokol se 

kaže da obezbeđuje najbolju moguću uslugu (best effort service). Kada dođe do nekog problema (npr ruter nema 

više slobodnog memorijskog prostora) IP protokol pokreće jednostavan algoritam: odbacuje paket i šalje ICMP 

poruku izvorištu. Zahtevanu pouzdanost moraju da obezbede viši slojevi (TCP). 

Termin „bez uspostave veze“ znači da IP protokol ne čuva nikakve informacije o međusobnoj poziciji 

uzastopnih paketa. Svaki paket se posmatra nezavisno od ostalih paketa. Ovo znači da se IP paketi mogu 

isporučivati van redosleda. 

Format zaglavlja IP paketa verzije 4 

Bez uspostave veze 

IP paket se sastoji od dela za zaglavlje i dela za podatke. Zaglavlje čini deo nepromenljive dužine od 20 

bajtova i deo promenljive dužine koji je opcioni (max 40 bajtova). Šalje se redosledom: sleva nadesno, sa bitom 

najveće težine polja na prvom mestu. 

Fiksni i promenljivi deo IP zaglavlja 

1



IP zaglavlje se sastoji od sledećih polja: 

1. verzija (version) – 4 bita – tekuća verzija protokola je 4 i označava se sa IPv4; postoji i verzija IPv6 

Polje verzija 

2. IHL (Internet Header Lenght) – 4 bita – pošto dužina zaglavlja nije konstantna, polje u zaglavlju, IHL, 

obezbeđuje informaciju koliko je zaglavlje dugačko izraženo u broju tridesetdvobitnih reči . Kada ne 

postoji polje opcija, normalna vrednost je 5. 

IHL 

Maksimalna vrednost zaglavlja je 60 bajtova, tako da je polje opcija 40 bajtova 

3. tip usluge (Type of Service – TOS) – 8 bita – ovo polje dozvoljava hostu da ukaže podmreži koju vrstu 

servisa želi; moguće su različite kombinacije pouzdanosti i brzine; za digitalizovani govor brza isporuka 

paketa je važnija od tačne isporuke; za prenos datoteka važniji je prenos bez greške nego brzi prenos; tip 

uslige sadrži (sleva nadesno) sledeća polja: 

Precedence trobitno polje koje ukazuje na prioritete od 0 (normalan) do 7 (mrežni upravljački 

paket) 

četiri bita koja dozvoljavaju hostu da specificira šta mu je najvažnije za podešavanje: što manje 

kašnjenje, što veća propusna moć, što veća pouzdanost ili što manja cena; samo jedan od bitova 

treba da bude postavljen na 1; ako su sva 4 polja postavljena na nulu, u pitanju je normalan servis; 

po teoriji ovo polje dozvoljava ruterima da naprave izbor između npr, satelitskog linka sa velikom 

propusnošću i velikim kašnjenjem i iznajmljenih linija sa malom propusnošću i malim kašnjenjem; 

ToS većina novijih implementacija ne koristi 

2



DS/ECN (Differentiated Services/Explicite Congestion Notification) polje podeljen na sledeći način: 

prvih 6 bitova (DS) određuje različite nivoe kvaliteta usluge (QoS); moguće je definisati 64 (2 6 ) 

klasa saobraćaja (RFC2474) 

druga 2 bita odnose se na zagušenje saobraćaja (ECN) 

4. ukupna dužina (Total Lenght) – 16 bitova – ukupna dužina uključuje sve u datagramu, i zaglavlje i 

podatke; maksimalna dužina je 65535 bajtova 

5. identifikacija (identification) – 16 bitova – polje je potrebno da bi omogućilo udaljenom hostu da odredi 

kom datagramu upravo dospeli (fragment) pripada; normalno se inkrementira za jedan pri svakom slanju 

datagrama; svi delovi istog datagrama sadrže istu identifikacionu vrednost 

6. ne deliti DF (Don’t Fragment) – 1 bit – DF ima vrednost 1 da bi ukazao da ne treba deliti paket; to je 

komanda ruteru da ne vrši deobu paketa pošto odredište nije u mogućnosti da delove spaja u celinu; 

postavljanjem paketa sa DF bitom pošiljalac zna da će paket stići na odredište kao jedna celina, iako će 

paket morati da zaobiđe mreže sa malim paketima i odabere manje optimalnu putanju; zahteva se od svih 

mašina da prihvataju fragmente od 576 bajtova i manje. 

Objašnjenje: U računarskim mrežama, maksimalna jedinica prenosa podataka (maximum transmission unit 

-MTU) nekog protokola je najveća veličina PDU-a na tom sloju, koja može proći napred. Fragnmentacija 

se koristi kada je MTU manje od veličine paketa. Npr, maksimalna veličina IP paketa je 65535 bajtova 

dok je tipična vrednost MTU za Ethernet 1500 bajtova. Pošto IP zaglavlje zauzima 20 bajtova (bez opcije) 

od 1500 bajtova 1480 bajtova ostaje za IP podatke po Ethernet frejmu. Prema tome, 65 535 podataka 

(uključujući 20 bajtova zaglavlja) bi zahtevalo 45 paketa (65535-20)/1480=44.27, tj 45 paketa. 

Kada uređaj primi IP paket on ispituje odredišnu adresu i određuje odlazni interfejs. Ovaj interfejs ima 

prdružen MTU koji određuje maksimalnu veličinu podataka. Ako je MTU manji od veličine podataka koja 

se prenosi, podaci moraju da se fragmentuju. Uređaj segmentuje podatke gde je svaki segment manji ili 

jedank sa MTU umanjen za veličinu IP zaglavlja (20 bajtova minimum, 60 bajtova maksimum). Svaki 

segment je stavljen u poseban IP paket sa sledećim karakteristikama: 

Total lenght polje je postavljeno u odnosu na veličinu segmenta 

More fragments fleg (MF) je setovan za sve segmente osim za poslednji, za koji je „0“ 

Header checksum polje se ponovo računa 

Npr, ako se 4500 bajtova podataka smešteno u jedan IP paket (bez opcija, ukupna veličina će biti 4520 

bajtova) prenosi preko linka sa MTU koji iznosi 2500 bajtova, tada će paket biti podeljen u 2 fragmenta 

3



Ako je sada MTU 1500 bajtova, svaki fragment, svaki fragment će biti podeljen u 2 ili više fragmenata: 

7. još delova MF (More Fragment) – 1 bit – MF označava „još fragmenata“; svi fragmenti osim poslednjeg 

imaju postavljen ovaj bit na 1; potrebno je znati da su svi fragmenti datagrama stigli; odstupanje 

fragmenta ukazuje gde u tekućem datagramu fragment pripada; svi fragmenti osim poslednjeg moraju biti 

multipl od 8 bajtova, što je elementarna jedinica fragmenta; pošto je obezbeđeno 13 bitova, postoji 

maksimalno 8192 fragmenata po datagramu, pa je maksimalna dužina datagrama 65536, za jedan veća od 

polja ukupne dužine. 

8. vreme postojanja TTL (Time to Live) – ovo polje je brojač koji se koristi da bi se ograničilo vreme 

postojanja paketa; postavlja se gornja granica za broj rutera kroz koji prolazi paket; postavlja je pošiljalac 

na neku vrednost (32 ili 64) i umanjuje za jedan pri prolasku kroz svaki ruter; kada ova vrednost stigne 

do nule paket se odbacuje, a nazad, izvorišnoj stanici, šalje se ICMP paket; tako se sprečava kruženje 

paketa u nedogled 

4



9. protokol (Protocol) – 8 bitova – kada mrežni sloj spoji ceo paket potrebno mu je da zna šta da radi sa 

paketom; polje protokola ukazuje koji je protokol zadužio IP protokol da mu prenese podatke: TCP ili 

UDP; numerisanje je definisano sa RFC 1700 

10. kontrolni zbir zaglavlja (Header Checksum) – 16 bitova – kontrolni zbir zaglavlja se izračunava samo za 

zaglavlje; izračunavanje se obavlja tako što se prvo u polje za kontrolni zbir upišu sve nule; zatim se 

izračuna prvi komplement od 16-bitnih celina (kao da se zaglavlje sastoji od 16 bitnih reči); od dobijenog 

zbira (16-bitnog broja) napravi se prvi komplement i upiše se u polje za kontrolni zbir; na prijemu se 

ponovi operacija nad celim zaglavljem; ako u prenosu nije došlo do grešeke dobiće 16-bitni broj sa svim 

jedinicama; ako je došlo do greške, paket se jednostavno odbacuje; zbir se mora izračunavati na svakom 

ruteru pošto se menja najmanje jedno polje (TTL) 

11. adresa izvorišta (Source Address) – 32 bita – ukazuje na adresu mreže i hosta (izvorišnu) 

12. adresa odredišta (Destination Address) – 32 bita – ukazuje na adresu mreže i hosta (odredišnu) 

13. Opcije (Options) – promenljive dužine – retko se koriste i ne podržavaju ih svi ruteri i računari; u polju 

opcije za sada je definisana: sigurnost i ograničenje, zapisivanje rute (ruteri upisiju svoje IP adrese), 

zapisivanje vremena (ruteri upisuju vreme i svoje IP adrese), daje kompletan put kuda datagram treba da 

ide, daje listu rutera koje datagram ne treba da zaobiđe 

5



14. Dodatak (Padding) – promenljive dužine – koristi se da obezbedi da je dužina zaglavlja umnožak od 32 

bita 

Adresiranje na internetu 

Svaki mrežni interfejs na Internetu mora da ima jedinstvenu Internet adresu, koja je 32 bitni broj. 

Uobičajeno je da se ova 32-bitna adresa predstavlja sa četiri decimalna broja (jedan decimalni broj za jedan bajt). 

Postoje 3 tipa adresa: dodeljena jednom računaru (unicast), namenjena svim stanicama (broadcast), i 

namenjena grupi stanica (multicast). IP adrese su podeljene u 5 klasa: A, B, C, D, E 

Klasa A 

Koristi 7 bitova za adresu mreže i 24 bita za adresu stanica 

Može se adresirati 2 7 – 2 = 126 mreža 

U svakoj mreži može da bude 2 24 – 2 = 1677721 stanica 

Opseg adresa je od 0.0.0.0 – 127.255.255.255 

Odgovara mrežama sa velikim brojem stanica 

Klasa B 

Koristi 14 bitova za adresu mreže i 16 bitova za adrese stanica 


U svakoj mreži može biti 2 16 – 2 = 65534 stanica 

6



Opseg adresa klase B je od 128.0.0.0 do 191.255.255.255 

Odgovara mrežama sa relativno velikim brojem stanica 

Klasa C 

Koristi 21 bit za adresu mreže i 8 bitova za adrese stanica 


U svakoj mreži može da bude 2 8 – 2 = 254 stanica 

Opseg adresa klase C je od 192.0.0.0 do 223.255.255.255 

Odgovara mrežama sa malim brojem stanica 

Klasa D 

Koristi se za multikast (vrsta brodkasta) ali i za ograničene oblasti i jedino za stanice koje koriste istu 

klasu D adresa 

Opseg adresa je od 224.0.0.0 do 239.255.255.255 

Klasa E 

Rezervisana je za primene u budućnosti 

Opseg adresa je od 240.0.0.0 do 247.255.255.255 

7



Posebne (rezervisane) IP adrese dobijaju se postavljanjem bitova na 0 ili svih bitova na 1 i značenja su sledeća: 

00000000 00000000 00000000 0000000 - ova stanica 

000.....0000.stanica – stanica u ovoj mreži 

11111111 11111111 11111111 11111111 – difuzna isporuka u lokalnoj mreži 

Mreža.1111........11111 – difuzna isporuka u drugoj mreži 

127.bilošta – dijagnostički test 

Pored javnih IP adresa postoje i tzv privatne IP adrese. Privatne adrese su adrese koje nisu nikom 

zvanično dodeljene, ne mogu se naći niti koristiti na Internetu i ne garantuje se da su jedinstvene. One su 

namenjene za mreže koje nisu direktno povezane na Internet (već preko specijalnih servera, zaštitnih barijera...). 

Privatne adresu su: 

10.0.0.0/8 – 10.255.255.255/8 

172.16.0.0/12 – 172.31.255.255/8 

192.168.0.0/16 – 192.168.255.255/16 

Podmrežno adresiranje i podmrežne maske 

Osnovni nedostatak IP adresiranja proističe iz neprekidno rastuće veličine interneta. Enormni rast broja 

fizičkih mreža ima za posledicu sledeće: 

Nedostatak IP adresa 

Ogromno administriranje koje je neophodno da bi se rukovalo mrežnim adresama 

Tabele rutiranja u ruterima postaju suviše velike 

Kao posledica naglog razvoja Interneta princip dodeljivanja IP adrese postao je previše složen da bi omogućio 

brze promene konfiguracija lokalnih mreža. Do promene može da dođe kada se: 

novi tip fizičke mreže instalira na toj lokaciji, 

značajno poveća broj stanica pa se zahteva deoba lokalne mreže u dve ili više odvojenih podmreža, 

povećanje razdaljina koja zahteva deobu mreže u više manjih podmreža koje su povezane 

uređajima za međusobno povezivanje (gejtveja). 

Da bi se sprečilo dodavanje mreža sa novim IP adresama od svih računara zahteva se da podržavaju adresiranje 

podmreža (RFC 950): 

dodeljivanje adresa je lokalno. 

mreža sa podmrežama je spolja viđena i dalje kao jedna IP mreža. 

Umesto da se posmatra samo adresa mreže i adrese hosta (u okviru IP adresa) deo adrese hosta se deli u dva dela: 

u adresu podmreže i 

adresu hosta 

Ova ideja ima smisla pošto adrese u klasi A i klasi B imaju previše bitova dodeljenih adresama računara 

(hostovima): 224-2 (A), 216-2 (B). 

Podmrežavanjem se postiže da se od jedne mreže iz date klase kreira više segmenata odvojenih ruterima – 

manje hostova na istom segmentu. Za ostatak Interneta to je još uvek jedna mreža – nema potrebe da se menjaju 

tabele rutiranja. Od jedne IP mreže se kreira nekoliko posebnih segmenata – podmreža. Svaka podmreža ima 

jedinstven identifikator – subnet ID. Identifikator podmreže se kreira tako što se pozajmi određen broj bitova iz 

dela IP adrese koji predstavlja adresu hosta. 

8



Data je mreža 140.25.0.0 iz klase B, 65534 hostova, ogroman broj za jedan broadcast domen. Za kreiranje 

podmreža pozajmljen je ceo treći oktet, kreirane su podmreže: 

– 140.25.0.0 

– 140.25.1.0 

– 140.25.2.0 

– ... 

– 140.25.255.0 

Kreirano je 256 segmenata sa po 254 hosta na svakom 

Pre sabnetovanja mreže 140.25.0.0 

Maska podmreže 

Posle sabnetovanja mreže 140.25.0.0 

Kada se koristi podmrežavanje sama klasa IP adrese ne može da odredi koji deo adrese predstavlja adresu 

mreže a koji adresu hosta. Da bi se odredilo koji deo IP adrese predstavlja adresu mreže a koji adresu hosta koristi 

se maska podmreže (subnet mask). Maska je trideset dvobitna vrednost u kojoj su: 

na 1 postavljene sve pozicije u mrežnom delu adrese (NetID ), 

na 1 postavljene sve pozicije u podmrežnom delu adrese (SubbnetID), 

na 0 postavljene sve pozicije u delu adrese za računar (HostID). 

9



Vrlo često se maska podmreže piše u prefiksnoj notaciji uz adresu mreže.Na primer:192.168.1.0/24, 

192.168.1.64/27, gde /24 /27 označava broj bita u masci podmreže. Svaki host je konfigurisan sa IP adresom i 

maskom podmreže. Kada host treba da pošalje paket na destinaciju, na osnovu svoje adrese, maske podmreže i 

adrese destinacije određuje da li je destinacija na istoj mreži. Koristi se binarno AND. 

Pr1.Host sa adresom 192.168.1.65 i maskom podmreže 255.255.255.224 treba da pošalje paket na adresu 

192.168.1.91 

Моја adresa: 11000000 10101000 00000001 01000001 

Мaska: 11111111 11111111 11111111 11100000 

AND -------------------------------------------------------- 

Моја mreža: 11000000 10101000 00000001 01000000 

Оdr. adresa: 11000000 10101000 00000001 01011011 

Маska: 11111111 11111111 11111111 11100000 

AND -------------------------------------------------------- 

Оdr. mreža: 11000000 10101000 00000001 01000000 

Odredište je na istoj mreži kao i host koji šalje paket. 

Pr2. Host sa adresom 192.168.1.65 i maskom podmreže 255.255.255.224 treba da pošalje paket na adresu 

192.168.1.97 

Moja adresa: 11000000 10101000 00000001 01000001 

Maska: 11111111 11111111 11111111 11100000 

AND -------------------------------------------------------- 

Moja mreža: 11000000 10101000 00000001 01000000 

Dest. adresa: 11000000 10101000 00000001 01100001 

Maska: 11111111 11111111 11111111 11100000 

AND -------------------------------------------------------- 

Odr. mreža: 11000000 10101000 00000001 01100000 

Odredište nije na istoj mreži kao i host koji šalje paket. 

10

Internet protokol (IP) - "Mihajlo Pupin" Kula

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?