Rezime - komunikacija

Predrag CvetkovićPod diplomatskom zaštitom u užem smislu podrazumeva se pravno ureñenaprocedura u kojoj država porekla štiti prava svog investitora prema državi domaćinukao svoja sopstvena. Metode diplomatske zaštite u užem smislu, pored pokretanjapostupaka pred nadležnim forumima, obuhvataju i izjavljivanje diplomatskih protesnihnota, 163 posredovanje, pregovore, davanje “dobrih usluga” etc. Pojedini autori udiplomatsku zaštitu u užem smislu svrstavaju i “lump-sum” sporazume države poreklai države domaćina. 164Mogućnost da investitor povede spor kao ravnopravna procesna strana sadržavom porekla pred ICSID centrom, kao i zaštita prava odredbama bilateralnih(eng. „Bilateral Investment Treaties”-u daljem tekstu: BIT) i multilateralnih sporazumao tretmanu i zaštiti investitora, doprineli su da ona za pojedinačnog investitora sve višegubi na značaju. Države porekla teže da umesto zaštite investitora u postupcimaprotiv države domaćina, poštovanje njihovih prava obezbede zaključivanjembilateralnih i multilateralnih sporazuma o tretmanu i zaštiti stranih investicija. Ipak,ovaj vid zaštite je i dalje značajan kao krajnja “opcija” na strani investitora, koji nemaili je iscrpeo druge oblike zaštite svog ulaganja.3. Zaštita investitora u sporovima države porekla i države domaćina3. 1. Opšte napomeneMeñunarodna investicija je trilateralni odnos u kome učestvuju državadomaćin, strani investitor i njegova država porekla. Svaka od ove tri strane ima svojeinterese u investicionom odnosu: država domaćin da optimalizuje korist od investicijena način koji će unaprediti njenu ekonomiju ili pomoći ostvarivanju socijalnih i drugihciljeva; strani investitor potrebu da iz uloženog kapitala generiše najvišu moguću stopuInternational Law: Legal Aspects of Political Risk”, Oceana Publications Inc, New York, 1997, str. 219-220.163 Primer upotrebe diplomatskog protesta kao sredstva pritiska na državu domaćina je protest američkogministarstva inostranih poslova vladi Libije, upućen nakon eksproprijacije imovine američke kompanije“Nelson Bunker Hunt Oil Company” 1973. godine. Protest je glasio: „Jasno je iz objave eksproprijacijeimovine ““Nelson Bunker Hunt Oil Company”” da je razlog za akciju vlade Libijske Arapske Republikepolitička represalija protiv vlade SAD i zastrašivanje drugih grañana SAD koji imaju imovinske interese uLibijij. Prema ustanovljenom principu meñunarodnog prava, mere preduzete protiv prava i imovinestranih lica, koje su arbitrarne, diskriminatorne ili bazirane na političkoj represaliji i ekonomskomzastrašivanju protivpravne su i ne mogu biti priznate od strane drugih država”; Navedeno prema:Commeux/Kinsella, op. cit, str. 218.164 Zagel, op. cit, str. 232; Rindler, Heinz, „Der Schutz von Auslandsinvestitionen durch die MIGA”,Wien, 1999, str. 138. “Lump-sum” sporazumi su ugovori izmeñu države porekla investitora i državedomaćina, kojima se definiše nadoknada u slučaju obimnih nediskriminatornih eksproprijacijasprovedenih u cilju opsežnih socijalnih reformi, odnosno u okolnostima revolucije, rata i sličnimvanrednim dogañajima. Kompenzacija investitorima je parcijalna. Receptivna država je obavezna da platifiksnu sumu državi porekla. Ova suma se kasnije distribuira oštećenima. Procenjuje se da je 95% zahtevaza odštetom zbog oduzimanja imovine nakon II Svetskog rata rešeno zaključivanjem “lump-sum”sporazuma. Ovakve sporazume je sklapala i Jugoslavija. Tako je sporazumom iz 1948, SFRJ isplatila SAD42, 2%, a Velikoj Britaniji (sporazumom iz 1949.), 50% početnog zahteva.253