20 godina EXIT aktivizma - compressed

20 GODINA EXIT AKTIVIZMA
Uvodnik
Piše: Branko Rosić
Boravak i rad u “specijalnoj jedinici” koja je pripremala ovu publikaciju omogućio mi je
privilegiju da prisustvujem brzom učenju novije istorije Srbije pretočene u “20 godina
EXIT aktivizma” od koje je samo jedan deo mogao stati u ovo izdanje. U nizu razgovora
sa Dušanom Kovačevićem, osnivačem festivala, često je isticano kako EXIT jedini
među velikim svetskim festivalima baštini nasleđe embriona i etalona svih open air
muzičkih događaja - Vudstoka. Jer taj američki predak Exita, nije bio samo turiranje Maršalovih
pojačala pod vedrim nebom i paleta rokenrol vedeta. Vudstok je promenio dotadašnji svet. Zato i
EXIT festival nije mogao biti samo inventar svetski poznatih muzičkih zvezda i platforma sa koje
će se meriti ko nas (ni)je posetio. Glastonberi i ostali veliki festivali imaju privilegiju da ugošćuju
najprestižnija rokenrol imena i da od tona prodatih buradi IPA, lagera, craft pivskog sazvežđa
prave redove za Ginisa (knjigu, a ne pivo), ali je EXIT morao da bude više od toga. On nikada nije
mogao da zaboravi svoj embrion začet na studentskim protestima 1996/97. u Kolarčevoj ulici u
Beogradu, kada su se na uličnom mejnstejdžu sudarili pretorijanska odbrana sistema i mladost
koja je s pištaljkama, muzikom i ostalim saundtrekom menjala Srbiju. Nije mogao ni da zaboravi
kada je 1998. u Novom Sadu simbolično srušen zid od stiropora jer su mladi hteli otvaranje
prema svetu. To je bilo na devetogodišnjicu pada onog betonskog zida u Berlinu, kada je Srbija,
za razliku od Istočne Evrope, krenula u suprotnom smeru.
Na kraju je taj svet stigao u Srbiju, a EXIT je bio moćni transporter. Od tada pa do danas
festival nije zaboravio svoj aktivizam, pa je ona davna parola “Srbija je svet” zaživela čak i
u desetinama hektolitara vode poslate područjima u Aziji pogođenoj cunamijem. Zato je i
šengenski zid, poput onog novosadskog od stiropora, srušen nigde drugde već na Exitu, kada
je Oli Ren odigrao fudbal i pre drugog poluvremena objavio ukidanje viznog režima.
EXIT i njegov aktivizam uspeo je da okupi najveće trenere - slavnog Radomira Antića, o kojem
piše i pisac Nik Hornbi u „Stadionskoj groznici”, mitsku ličnost Meksika - Boru Milutinovića, kao
i najbolje srpske fudbalere i u najvećoj humanitarnoj utakmici na ovim prostorima privukao više
publike nego nacionalna reprezentacija. Uoči ovogodišnjeg izdanja festivala oživela je stara
retorika u regionu, pa je bilo normalno da krene akcija “Tiha balkanska većina”, u kojoj su javne
ličnosti podigle glas protiv oživljavanja pregradnih (međudržavnih) balkanskih zidova, jer je
tradicija festivala da ih ruši. Ove jeseni, kao dokaz da se oduvek radilo o povratnoj sprezi a ne
samo uvozu sveta u Srbiju, EXIT je doneo Novom Sadu titulu Evropske prestonice kulture.
Reč balast uknjižena je u rečnicima i svesti ljudi kao teg koji ograničava kretanje. U leksici
festivala, balast služi kao teg da dodatno osnaži binsku konstrukciju kako bi izdržala najveća
opterećenja. Aktivizam Exita uspostavljen je i pre nego što su ti binski “tegovi” podmetnuti
pod konstrukciju mejnstejdža na Petrovaradinu. Aktivizam je bio taj teg koji je osnažio festival,
doveo svet u Srbiju, a i Srbiju izveo u svet, i nije izneverio nijedno od onih očekivanja i želja
istaknutih na mejnstejdžu Kolarčeve ulice.
5