Document

18.01.2018. 07:23
НАСЛОВНА АРХИВА НИН ДИЈАЛОГ САДРЖАЈ РЕДАКЦИЈА ПРЕТПЛАТА E­ПРОДАЈА РОМАН ГОДИНЕ НИН САМИТ
Политика постаје гротеска
Радослав Миленковић, глумац
То поистовећивање личне амбиције, сујете и сна о себи чини ствар смешном, без обзира на то колико
је нама горко, тешко и тужно у ствари. Тај несклад између замишљеног и тога шта јесте чини да све
постаје као код Боша – непрегледно коло наказа
Подаци о члану
Корисник:
Boris Begovic
Чланство валидно до:
16.11.2018.
Промени детаље
Одјава
Мисли
Ђорђе Вукадиновић, аналитичар и
народни посланик
Бирачи СНС ни не знају ко је Аја
Јунг, ни ко су други кандидати на
листи СНС. То им није ни важно,
докле год пише име Александра
Вучића.
Прочитајте све мисли
О најтрајнијој симбиози света ­ похлепи, личној користи и власти, о томе зашто млади не желе да
конкуришу за будућност у овој фирми званој Србија већ рачунају на одлазак, и о томе зашто нам
карактери нису бољи, за НИН говори глумац Радослав Миленковић.
Шта велики писци света и људске цивилизације, као што је, на пример, Шекспир, могу својим
делима да нас посаветују у овом моменту?
Код великих писаца нема инстант савета. Не пише код Шекспира шта сад за градске изборе, која
коалиција, ко су криминалци, ко пере паре. Он пише о нечем много свеобухватнијем ­ о људској
природи. Тамо све пише о смени владара, о том точку и Великом Механизму историје који се
креће. Читајући Шекспирова дела можете све да научите о свакој власти, о сваком властохлепљу,
о свакој грамзивости, похлепи, издаји, о којој год хоћете битној теми за људски род. Генијални
писци пишући о појединачном, снагом свога дара и генија, достижу универзалне и свевременске
истине људске природе и устројства света... Ми смо исти људи као и они Шекспирови и
Софоклови...
…И, карактери нам нису бољи?
Нису. Узмите Теофраста, његов списак карактера. Ту су се, кроз историју, неки карактери слили у
појавности, амалгамирали, међутим, у суштини самој, ми смо иста врста. Историја уметности и
Page: 1 of 4

…И, карактери нам нису бољи?
Нису. Узмите Теофраста, његов списак карактера. Ту су се, кроз историју, неки карактери слили у
појавности, амалгамирали, међутим, у суштини самој, ми смо иста врста. Историја уметности и
цивилизације је историја свих тих мука наших са људском природом и тог сукоба наших идеала и
потреба, жеље, инстинкта да се буде добро, у врлини отмено, елегантно, да се изрази племенито
и онога што се у ствари у људима увек дешава. И отуд драматичност света стварана из ниске
страсти, ниских побуда, из неплеменитог, нечасног не би ли се постигао неки лични или државни
циљ, потпуно свеједно. И то у ствари нас Шекспир и сви највећи писци подучавају. Нама је то
стално на изволите, доступно.
Управо то и играте у позоришту
Да, играм представу Наши дани према Домановићевим приповеткама и Дисовим сатиричним
песмама већ скоро 34 године, 1.615 пута и стално ме питају како је то звучало у социјализму
1984. а како је то било 90­их… Међутим, не ради се о политичарима, не говори се о Титу, Слоби,
Вуку, Борису или Вучићу. Ради се о много значајнијим проблемима, о нашој природи, менталитету
и средини која сто година не успева да се промени, да изађе из устројства система по коме се
дешава друштвени живот – то је много шире од неке конкретне политике и од тога ко ће с ким, у
ком тренутку и по коју цену. Ту домановићевску необузданост не можеш уопште да савладаш, ту
грамзивост, похлепу, без обзира на то да ли је она питање таштине или рачуна у банци. Не
можеш да је уљудиш, упристојиш, а стање света, узајамно с тим мрачним странама наше природе,
храни ту нискост и с друге стране, та нискост производи такву слику света. То је најтрајнија
симбиоза на свету. Наше мане и ниске побуде, у ствари увек савршено функционишу са оним што
је слика света, појединачни друштвени контекст или уопште стање планете. И ту се заправо
укида и истинско питање избора и демократије. То су неке мање или више спиноване теме које
служе да се обави неки посао, да се да привид неког легалитета неким пословима.
Неке државе, приватне?
Неке државе, неког града или целог света. То су на свим нивоима заправо симулације неких
механизама који су проглашени светим кравама (демократије или било чега), а у ствари све се
своди на обављање неких послова. Најбоље то видите кад се возите по нашем мрцварљујућем
граду од тачке А до тачке Б. Губите сате и сате живота и одједном видите пролети аутомобил са
плавим и црвеним светлима и почисти све испред себе. А онда иде полиција, па неки ауто у коме
је неко иза затамњених стакала и иза опет иде неки који чисти. Човек који нема искуство
симулација и спинова у којима живимо помислио би да полиција гони неког опасног криминалца,
да га спречи у неком опасном науму и да заштити недужне људе који су се ту случајно затекли
кренувши да нешто обаве... Али и ви и ја знамо да за такву представу није важно ко је опасан,
већ ко је важан. Па се, безбрижни, више и не питамо ко је унутра.
Када сам био мали живео сам у Новом Саду крај Футошког пута, и често се дешавало да на 10, 15
минута полиција заустави саобраћај док Тито прође на путу у Карађорђево. И сви знамо да иде
Тито. На 50 метара стоји полицајац, али ми знамо да иде он. Иде тако јер је важан.
Као сад Вучић?
Свеједно је мени да ли је Тито или Вучић, с тим што је Тито имао неку потребу за свечаностима, а
овде нема свечаности, само се прави кркљанац у саобраћају. На пример, кад долазе Путин или
Меркелова или Бајден, ми не излазимо сви да изразимо одушевљење.
Иако би он волео то?
Не знам да ли би волео. Знате, сви смо, па и вође, лимитирани реалним временом, не можете у
једном тренутку одједном да оденете све лепе џемпере које имате. Или да истовремено испуните
све своје жеље. Узалуд жарко желите толико тога, све се ипак остварује у времену. Не можете да
живите више него што живите. Зато је свака, па и ова прекомерна амбиција политичара у ствари
гротескна, жанровски накарадна, изобличена, јер није у складу оно што је унутра и оно што је
споља. Занос којим гајите и спроводите своје амбиције не може да надомести недостатак
садржаја. Па се у крајњем резултату испољава као гротеска. Тај несклад између замишљеног,
оног у то шта ја верујем и тога шта то јесте као садржај и потпуна, веродостојна стварност, то
чини да ствар постаје као код Гоје, код Боша – непрегледно коло наказа. Кога је истински,
људски, али заиста брига за неког политичара. Свако на себи има неке гаће, некакве чарапе... не
могу ја да обучем осам кошуља одједном не бих ли вас импресионирао, не могу у седам
аутомобила да вас возам да бих вас у нешто уверио… То чини ствари гротескним. То
поистовећивање личне амбиције, личне сујете, сна о себи и сна о томе да све могу и знам, то
чини ствар смешном, без обзира на то колико је нама горко, тешко и тужно у ствари. У суштини,
естетички, због тог и таквог несклада и изобличења стварност поприма својства комичких
жанрова. Нема склада између унутрашњег и израженог, између садржаја и форме. Ми живимо у
таквом времену у коме…
…Нема садржаја?
Заправо нема. Садржај се симулира, а симулација тј. форма се проглашава аутентичном,
реалистичком тј. реалном сликом света. Не постоји ни једно, ни друго, или како би то Бодријар
рекао, ради се о чистој промени супстанце, а то је да живимо симулације и симулакруме
(демократије, образовања, медија, слободе...). Међутим, темељ наше људскости, мој унутрашњи
ток, ваш унутрашњи ток, и даље су, верујем, аутентични – нема симулације љубави и свих других,
суштинских људских осећања – наш пулс је исти од када је света и века и биће увек исти. Али ми у
замци стварности, у замци симулација и изнуђено бавимо се овим симулакрумима стварности: шта
ако ови са онима, а они са онима, шта ако дам глас за ове а не за оне. И у таквом контексту
заиста је свеједно да ли се смењују Курта и Мурта, сви су исти, наравно јер других нема.
И о томе се ради, мењају се комбинације у игранци симулације демократије и одлучивања, не
бисмо ли после били ућуткани наметнутом одговорношћу наших гласачких одлука.
Искориштени за краткотрајну употребу?
Јер дајете легитимитет.
И ви лично као неко ко је први из света културе устао против?
Нисам ја ни први нити сам устао, питали су ме, а ја сам рекао како то видим.
А онда смо ми новинари почели да питамо о страху због којег други ћуте? Ево премијерка каже
да се нико не плаши, чак ни од новинара?
Не знам шта каже премијерка, али разумем људе који се плаше и мислим да их треба оставити на
миру. Не могу ја вас да наговорим да се не плашите. Ви можете само процесуирајући неке појаве,
феномене, тренутке, да тај свој страх укинете, али тек кад поверујете да сте безбедни. То нису
ствари за шалу или било коју врсту прозивке. Уплашене људе не треба уверавати да не треба да
се плаше јер то њима ништа не значи. Мене зову новинари да разговарамо и један од главних
„комплимената“ које ми упућују је да сам наводно храбар. А у ствари очекују политичке
пикантерије. Мене, међутим, политика уопште не занима. То шта ја мислим о људима из политике,
нека остане загонетка. Али не мислим да је храброст рећи шта мислиш кад те неко пита шта
мислиш о томе што јелка кошта толико и толико. Било би површно рећи да је скупа, нећу да
кажем ни то да мислим да не вреди колико је плаћена, него сам читао Шекспира и понеког писца
још, и онда подучен највећим умовима историје, цивилизације и генијима који су проницали у
људску природу и свет кажем да се ту не ради о производу и цени, већ се ради о људској природи
и механизму који омогућава да се она испољи. Тако ја, на пример, разумем целу ту новогодишњу
Page: 2 of 4

мислиш о томе што јелка кошта толико и толико. Било би површно рећи да је скупа, нећу да
кажем ни то да мислим да не вреди колико је плаћена, него сам читао Шекспира и понеког писца
још, и онда подучен највећим умовима историје, цивилизације и генијима који су проницали у
људску природу и свет кажем да се ту не ради о производу и цени, већ се ради о људској природи
и механизму који омогућава да се она испољи. Тако ја, на пример, разумем целу ту новогодишњу
аферу.
Па како разумете ту ствар?
Разумем да је то посао који се одвија по утврђеним правилима, а ја за тај бизнис нисам
заинтересован ни на који начин, али сам заинтересован да у истој равни друштвеног живота, из
истог буџета, за области за коју сам животно и професионално заинтересован, за културу, на том
зденцу за наш крчаг, када некако и дође на ред, углавном остаје труње и муљ.
Не може од свих тих бизниса, послова приватне државе из наших џепова?
За мене је то пре свега питање и тема савести. Занима ме људска природа у тој ситуацији. А то да
ли су у тим комбинацијама овај или онај, ови или они... Моја је професија, мој дар је да када чујем
„83.000 евра“, а одмах затим „Не, не, не, биће бесплатно“, ја морам одмах својом
проницљивошћу, маштом и читалачким искуством, оно између да попуним, да разумем шта је
истина. Нисам ја заинтерсован за те милионе и милијарде... мене занима уметничка истина тог
догађаја. А она увек почива на узајамности људске природе и стања света.
Људи немају пара, нити енергије, нити начин да испуне душевну празнину, суочени са
егзистенцијалним проблемима?
Слажем се, али када видите слике из дрона оног километарског реда испред Југословенског
драмског, оних који чекају да купе карту за позоришну представу по цени од 100 или 200 динара,
тог часа свака власт од савести одмах би понудила оставку. Рекла би „шта ја правим, какву
државу, какво друштво, када је 8.000 карата продато за дан, када хиљаде људи стоји у реду пет
сати зими, у јануару да купи карту од 100 динара не би ли гледали Пирандела, Шекспира. Боже,
шта сам ја урадио, мајко мила, па ја појма немам“.
Ако ти одузму све и оставе те испразним?
Онда си роб који ради за 25.000. И такав си чак проглашен за тријумфални доказ генијалности
актуелне власти јер су успели да те увале за 200 евра неком кобајаги инвеститору коме су
поклонили 10.000 евра по радном месту.
Успех јер си успео да преживиш?
Јер имаш илузију да обављаш своју функцију, да обезбеђујеш неки новац за своју породицу, да
стављаш на сто неки хлеб. Све то више личи на неко Потемкиново село, и служи као необорив
доказ тријумфа концепта који су коалициони партнери актуелне власти измислили да направе од
ове земље... шта да направе? То само они знају.
Какав је концепт ове државе, ако је то држава?
Што се тиче глобалног геостратешког положаја, ми немамо никаве моћи, као, уосталом и многи ту
око нас... и многи други широм планете. И оних и оних... моћних, свих оних којима је смисао
живота да хране своју таштину, обављају своје послове који их занимају. А између њих и њихових
интереса су нека недужна људска бића... која су за политику заитересована једино због тога што
им је то наметнуто. И они који би желели да проведу живот сликајући аквареле у природи, којима
је то једина жеља, који инсистирају да не желе милионе и авионе… тих је неупоредива већина...
Али устројству света смета такав облик изостајања, није ни пожељан ни могућ.
О томе говоре Чехов, Достојевски, Толстој?
Свет није место које се бави Чеховљевим нијансама, него се бави профитом и буди жељу у вама
да желите и ви то. Да сте менаџер, маркетиншки стручњак…, да ставите под хипотеку и другу
преткомору срца, да је испуните биткоинима, похлепом, властохлепљем, а не неком емпатијом,
кајањем, страхом од смрти. Да бисмо ипак сачували ту своју преткомору, да бисмо ипак осећали и
да бисмо разумели ситуацију у којој је наша људскост у свету какав јесте – е, томе служе Чехов и
Шекспир, да нас увере својим делима како страст и похлепа за новцем, за површним, за вулгарно
материјалним, лажним, не обезбеђује нити смисао живота, нити покрива најдубље, најинтимније
теме, а то је да ли нас ко воли, да ли смо издани, да ли се кајемо, хоће ли нас ко пожалити. И да
нема утехе изван људског. Да је нема у грамзивом гомилању. И да је успех мерен новцем само
симулација успеха. Мислите да ће их историја запамтити по тој симулацији, јер верују да су важни
и славни? Не, они су неважни. Шта су истински важно и трајно учинили? Било ко од њих?
Министар спољних послова који пева док се одређују границе земље?
То није ни да се постидиш. То да Дачић отпева Ердогану Османагу, а онда сви то деле по „фејсу“,
и говоре ­ срамота... Па кога заиста брига због тога? Зашто је важан тај Дачић?
Зато што одлучује?
Да ли ви заиста мислите да он одлучује о било чему осим о својој користи. Он може да одлучује да
можда некоме нешто напакости, нешто лично, али то је, у крајњој линији, људски.
Ми бисмо мало другачији фин свет да видимо?
Ви ћете мени и ја ћу вама позајмити неколико вредних књига и видећемо фини свет.
Да тај свет организује нашу државу, имамо егзистенцијални проблем. Имамо иза нас и неке
раднике који су се обесили у фабрикама?
То је трагично. И то је питање устројства овог друштва.
Извините, неки људи су страдали у одбрани радничких права пре сто година, данас их Вучић
вређа како су лењи и спавају док он ради?
Не сумњам да сте у праву, али ми је важније да схватим како се то догодило, шта се то заиста
десило…
…Да постанемо тако испразни, глупи и имуни?
Можемо да уђемо у замку, али не можемо ви и ја ништа да променимо. Међутим, можемо да
дубински разумемо. Јако је поучно сазнање да молекули имају структуру, да чак и атом може да
се поцепа. Замислите то када се атом поцепа, како се мења визура?! Колико и каквих све знања
треба да би се то истински разумело и да би се тиме практично бавило. А наша политичка
стварност и њена појавност и све што она симулира почива не на знању, већ на произвољности.
Није утемељена на суштини људске природе и света у коме људска врста опстаје, упркос свему,
свих ових миленијума. Људи углавном мисле да је физика нека лабораторија у којој раде неки
чудаци, да је књижевност то што неко у доколици чита књиге... да је неки седи брадоња мрчио
перо у неком летњиковцу па је написао Рат и мир, Ану Карењину… Не схватају да су Шекспир и
Толстој и сви који су писали, сликали, компоновали, па и глумили – једини и истински Творци
Света. Међутим, сведоци смо да упркос том мноштву генијалних Твораца, распоређених кроз
векове, свет пропада.
Биће да је проблем у нама.
Page: 3 of 4

Толстој и сви који су писали, сликали, компоновали, па и глумили – једини и истински Творци
Света. Међутим, сведоци смо да упркос том мноштву генијалних Твораца, распоређених кроз
векове, свет пропада.
Биће да је проблем у нама.
Биће да је проблем у људима. Уопштено узев, људи су простаци у власти својих малих ниских
подлости и гадости којима испуњавају живот. Наизглед подржавају, наизглед гласају, наизглед
одлучују, бирају... Али мало ко се нечему диви. Истински. Мало ко ће вам рећи да има свој узор... И
зато нам овај свет и ова стварност начином и механизмима којима функционишу и обављају
послове за тзв. елиту на власти, најблаже речено не уливају поверење. Јер, замислите хирурга
који сутра треба да оперише а не поштује медицину. Добро му иде, кабриолет, јахтица итд. али
не диви се медицини. Замислите попа који држи литургију а не верује у Бога, суштински нема у
срцу веру, а запослио се и кренуло га и пред њим је каријера. Замислите човека који сања поему,
пробуди се и хтео би да је запише, али не зна слова. Ето, у таквој забуни света ми живимо.
Вашим студентима на челу пише да су жртве, пише „мучи ме"?
Ја своје студенте учим да читају Шекспира и ослободе ту муку коју носе у себи и са 10 и са 20
година, муку коју имају и они са 60 и они са 90. Да је препознају и користе да би се изградили.
Претпостављам да се ваше питање односи на недавну изјаву министра просвете у вези са оним
дечаком који је био изложен вршњачком насиљу? Шта бих вам рекао о томе... Ужасна изјава. Али
постоји и наставак те изјаве, који се углавном не наводи када се говори о том случају. А то је
министрова реченица „Шалим се...“. Колико грешака у тој једној реченици!? За мене је тај
наставак проблематичнији од неспретног и накарадног објашњења које му је претходило. То
показује, између осталог, у којој мери власт нема додира са стварношћу.
За једног писца драме били би занимљиви, Нушића су превазишли давно? И шта бисте ви са
градским изборима на пример?
Ја не бих али баш ништа. Сви они заједно 27 година не могу да среде бирачки списак, еј! Када
будете средили бирачки списак размишљаћу о вама и причаћемо о изборима и политици. Ово
није држава, ово је нека фирма. Уосталом и већина других држава су само неке фирме, баш ме
брига ко је и како се зове власник. Али не треба бити малодушан, историја нас учи да је људски
дух неуништив и да је вреднији од свега што је човеку својствено и докле год у томе настојимо
има наде да будемо спасени, јер Гете нас у другој књизи Фауста учи да само они који настоје могу
бити спасени.
Млади који одлазе?
А зашто да не одлазе? Знате колико их одлази из Пољске, Хрватске, Мађарске... Славомир Мрожек
има важну мисао: „Не бежи се ка нечему, него од нечега“. У овој фирми за њих нема места.
А ми који остајемо, ми смо безбедни у својој унутрашњој емиграцији.
Тања Николић Ђаковић
Like Share One person likes this. Be the first of your friends.
Tweet
Share on Facebook
Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар
Page: 4 of 4