IZVORIŠTA POVRŠINSKIH VODA SRBIJE- EKOLOŠKA OGRANIČENJA I REVITALIZACIJA NASELJA

3/16/20 09

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ

Др Мирољуб А. Милинчић

ИЗВОРИШТА ПОВРШИНСКИХ ВОДА

СРБИЈЕ – ЕКОЛОШКА ОГРАНИЧЕЊА

И РЕВИТАЛИЗАЦИЈА НАСЕЉА

Београд, 2009.

1

Издавач

Универзитет у Београду – Географски факултет

Студентски трг 3/III

www.gef.bg.ac.yu

За издавача

Проф. др Србољуб Ђ. Стаменковић, декан

Рецензенти:

Др Србољуб Ђ. Стаменковић, редовни професор

Др Милорад Рибар, редовни професор

Др Јасмина Ђорђевић, ванредни професор

CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

711.42 (497.11)

502.171 : 556.5 (497.11)

Уређивачки одбор

Др Драгутин Тошић

Др Богдан Лукић

Мр Горан Анђелковић

Графичка припрема

Др Мирољуб А. Милинчић, доцент

Лектура

Лингвистички сервис Логополис

Штампа

„Форма Б“, Београд

МИЛИНЧИЋ, Мирољуб А. , 1965-

Изворишта површинских вода Србије : еколошка ограничења и

ревитализација насеља / Мирољуб А. Милинчић. – Београд : Универзитет,

Географски факултет, 2009 (Београд : Форма Б). - 279 стр. : илустр. ; 25 cm

Тираж 300. - Напомене и библиографске референце уз текст. – Summary:

Spring Zones of Surface Water in Serbia – Ecological Limits and Revitalization of

Settlements ; Mulahas. - Библиографија: стр. 261-279.

ISBN 978-86-82657-73-6

a) Воде – Заштита – Србија б) Насеља – Развој – Србија

COBISS.SR-ID 156444940

2

С А Д Р Ж А Ј

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ .......... 5

I ТЕОРИЈСКЕ ОСНОВЕ РАДА .......... 9

1.1. ГЕНЕЗА ИНТЕРАКТИВНОСТИ СИСТЕМА

”ВОДНИ РЕСУРСИ – ДРУШТВО – НАСЕЉА” .......... 11

1.2. УЗРОЧНО ПОСЛЕДИЧНЕ ВЕЗЕ НАСЕОБИНСКО-ПОПУЛАЦИОНЕ,

ЕКОЛОШКЕ И РЕСУРСНЕ ПОЛАРИЗАЦИЈЕ ПРОСТОРА .......... 25

1.3. ПЛАНИНСКИ ПРОСТОРИ КАО ЕКОЛОШКИ РЕСУРС .......... 36

1.4. АКУМУЛИСАЊЕ ВОДЕ – ФАКТОР ТРАНСФОРМАЦИЈЕ ПРЕДЕЛА,

РАЗВОЈНИХ ЕФЕКАТА И ПРОСТОРНИХ ПОЛАРИЗАЦИЈА .......... 43

1.5. НЕДОВОЉНОСТ ВОДНИХ РЕСУРСА КАО ФАКТОР

ДРУШТВЕНОГ ДЕЛОВАЊА И ОРГАНИЗАЦИЈЕ ПРОСТОРА .......... 55

1.6. ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ВОДНИХ РЕСУРСА СРБИЈЕ .......... 63

1.6.1. Одговор друштва на проблем довољности водних ресурса .......... 68

1.6.2. Развој водопривредних система у функцији мелиорације и

обезбеђења водних ресурса .......... 78

II ДЕФИНИЦИЈЕ ОСНОВНИХ ПОЈМОВА .......... 85

2.1. ЗОНЕ ИЗВОРИШТА ПОВРШИНСКИХ ВОДА .......... 85

2.2. ЕКОЛОШКА ОГРАНИЧЕЊА .......... 95

2.2.1. Физичко заузеће простора као еколошко ограничење .......... 98

2.2.2. Резервација простора и техничке мере заштите као

еколошко ограничење ..........101

2.2.3. Режим заштите простора као еколошко ограничење ..........108

2.2.3.1. Зона непосредне заштите ..........112

2.2.3.2. Ужа зона санитарне заштите ..........112

2.2.3.3. Шира зона заштите ..........114

2.2.3.4. Појас заштите ..........115

2.2.3.5. Модел просторног дефинисања режима заштите ..........115

2.2.4. Основна својства територија изворишта површинских вода

као фактор услојавања заштите и еколошких ограничења .........118

2.2.5. Конфликтност преовлађујуће и других видова валоризације

простора као вид еко-ограничења .........121

2.3. РЕВИТАЛИЗАЦИЈА НАСЕЉА .........126

III МЕТОДОЛОГИЈА РАДА .........133

стр.

3

IV НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВО ТЕРИТОРИЈА

ИЗВОРИШТА ПОВРШИНСКИХ ВОДА СРБИЈЕ .........151

4.1. ПРИПАДНОСТ НАСЕЉА ПОВРШИНСКИМ ИЗВОРИШТИМА И

АДМИНИСТРАТИВНО ТЕРИТОРИЈАЛНИМ ЈЕДИНИЦАМА СРБИЈЕ .........152

4.2. ПОПУЛАЦИЈА НАСЕЉА ПРЕМА ПРИ ПАДНОСТИ ПОВРШИНСКИМ

ИЗВОРИШТИМА И АДМИНИСТРАТИВНО-ТЕРИТОРИЈАЛНИМ

ЈЕДИНИЦАМА СРБИЈЕ .........175

4.3. МРЕЖА НАСЕЉА И ПОПУЛАЦИОНА ДИНАМИКА ТЕРИТОРИЈА

ИЗВОРИШТА ПОВРШИНСКИХ ВОДА СРБИЈЕ .........186

4.4. ПРОМЕНЕ ПОПУЛАЦИОНЕ ВЕЛИЧИНЕ ДЕТЕРМИНИСАНИХ

НАСЕЉА ИЗВОРИШТА ПОВРШИНСКИХ ВОДА .........200

4.5. СТАРОСНА СТРУКТУРА СТАНОВНИШТВА

ДЕТЕРМИНИСАНИХ НАСЕЉА .........207

V ИЗВОРИШТА ПОВРШИНСКИХ ВОДА И МОГУЋНОСТ

РЕВИТАЛИЗАЦИЈЕ НАСЕЉА И ПРОСТОРА .........211

5.1. ОПШТИ ПРОБЛЕМИ И ПЕРСПЕКТИВЕ РАЗВОЈА И РЕВИТАЛИЗАЦИЈE

ПЛАНИНСКИХ И РУРАЛНИХ ПРОСТОРА СРБИЈЕ .........212

5.2. СПЕЦИФИЧНИ ПРОБЛЕМИ РАЗВОЈА И РЕВИТАЛИЗАЦИЈЕ НАСЕЉА

И ТЕРИТОРИЈА ИЗВОРИШТА ПОВРШИНСКИХ ВОДА СРБИЈЕ .........214

5.2.1. Функционална заштита – конзервација или усмерени развој

територија изворишта површинских вода .........219

5.2.2. Функционална заштита изворишта површинских

вода као парадигма одрживог развоја .........221

5.3. УЛОГА ДРЖАВЕ У РЕВИТАЛИЗАЦИЈИ И ПРОСТОРНО-ФУНКЦИО-

НАЛНОЈ ИНТЕГРАЦИЈИ ИЗВОРИШТА ПОВРШИНСКИХ ВОДА .........223

5.4. УЛОГА ПРОСТОРНОГ ПЛАНИРАЊА У ЗАШТИТИ И РЕВИТАЛИЗА-

ЦИЈИ ПРОСТОРА ИЗВОРИШТА ПОВРШИНСКИХ ВОДА СРБИЈЕ .........230

5.4.1. Специфичности просторних планова подручја посебне намене .........231

5.4.2. Улога и значај просторних планова подручја посебне намене у

функцији заштите и развоја изворишта површинских вода Србије .........234

VI ЗАКЉУЧАК .........245

Резиме .........255

Summary .........257

....... 259

ЛИТЕРАТУРА .........261

4

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

Изворишта површинских вода су најзначајнији просторни сегмент

резервата чисте воде и заштите простора на територији Србије. Заштићени

и(ли) резервисани простори, формиране акумулације, зоне и појасеви

санитарне заштите и друге физички изграђене и нормативно (систем

закона, уредби и просторно-плански документи) дефинисане детерминанте

су релевантна онтолошка категорија обиља сложених – пре свега

рестриктивних, геопросторних импулса усмерених на насеља као комплексне

просторне системе и наслеђене социо-економске форме и обрасце

живота локалних заједница територија изворишта површинских вода.

Еколошка ограничења (просторни, функционални и динамички атрибути)

усмерена на режим функционалне заштите, организације и коришћења назначених

територија остварују низ директних и индиректних утицаја почев

од делова и појединих насеља до мрежа насеља унутар њих. Синергетско

дејство примарних, наслеђених и рестриктивно наметнутих (подстицаних

и усмераваних) детерминанти развоја је такво да се формира мрежа

насеља коју одликују бројни развојни проблеми (расељење, релоцирање,

популационо одумирање, смањење функционалног капацитета, смањење

привредне диверзификације, смањење производних могућности и др).

Захтевност ових система исказана кроз физичко заузеће простора,

рестриктивност његове валоризације – односно редукције расположивих

потенцијала – и прокламована привредна некомплементарност водопривредне

и других делатности представљају амбијент у коме је било тешко

успоставити управљање овим просторима прихватљиво за све. Наиме, у

оваквој ситуацији установљење изворишта површинских вода продукује

различите ефекте – корист и губитак како на нивоу појединих привредних

грана, тако и на локалном и регионалном нивоу. Позитивни ефекти се

скоро у целости реализују у зони потрошача воде и директно утичу на

стварање претпоставки њихове егзистенције, еколошке и економске безбедности

и развојног просперитета. На другој страни, негативни ефекти

наметнутих еколошких ограничења у зонама изворишта површинских вода

појачавају спектар еволутивно присутних комплексних социогеографских

проблема и усложњавају га до нивоа егзистенцијалне сигурности

њихових локалних заједница.

5

Хидротехнички радови и акумулациони басени у функцији снабдевања

насеља и становништва водом познати су од најранијих историјских

епоха. Данас су заступљени у глобалним размерама – често широко прихваћени

– и представљају један од просторно и еколошки најзахтевнијих

инфраструктурних система. На територији Србије, у свом савременом облику,

овај вид водоснабдевања континуирано је присутан осам деценија,

при чему је током последњег квартала 20. века афирмисан и друштвено

потврђен 1 као један од кључних и најперспективнијих модела обезбеђења

растућих потреба за водом.

Предимензиониран просторни обухват, њихово ширење ван законски

дефинисаних територија и пренаглашен нормативизам узрокују да се

на значајном делу брдског и планинског простора Србије на овај начин задире

у суштинска питања развоја, традиције, друштвених потреба и начина

живота, те у проблематику мотива и критеријума насеобинског и привредног

одржања и др. Како у досадашњим, тако и у даљим временским

пресецима, оваква – доминантно монофункционална намена простора –

води даљој неадекватној прерасподели богатства и моћи, продубљивању и

мултипликовању развојних диспропорција и насеобинске и популационе

неуравнотежености простора Србије.

Досадашња искуства указују да нормативно-планска (формална) заштита,

ма како ригидна била, није гарант неопходне функционалне заштите

и сигурности територија површинских изворишта и акумулираних

водних ресурса, а спутавање развојних могућности локалних заједница –

у функцији њиховог обезбеђења и очувања – није сврсисходно. Напротив,

показало се да су овакви пројекти најчешће угрожавани због игнорисања

локалних заједница, њихових традиција, обичаја и оквира живљења, као и

њих самих. Зато треба ревитализовати насеобинске структуре ових простора,

чиме се директно увећава могућност рационалног и еколошки

оправданог валоризовања територија површинских изворишта и развојних

потенцијала. Насупрот томе је већ дубоко поодмакла привредна и насеобинско-демографска

девастација ових простора, чиме се развојне

диспропорције – како на регионалном, тако и на националном нивоу –

продубљују и усложњавају.

У протеклом периоду секторско управљање извориштима површинских

вода је појачало наслеђене и произвело низ нових негативних развојних

ефеката. Управо то нарастање противуречности условљава потребу

преиспитивања постојећих и изналажење нових образаца управљања. У

1 У том смислу истичу се следећи документи: Основе дугорочног снабдевања водом

становништва и индустрије на територији СР Србије ван територија аутономних

покрајина (1977), Закон о искоришћавању и заштити изворишта водоснабдевања

(1977), Водопривредна основа РС (1996), Просторни план РС (1996), Стратегија дугорочног

развоја и унапређења водопривреде Републике Србије (1997) и други.

6

том погледу треба створити могућност за остварење интегрисаних циљева

заштите и унапређења површинских изворишта и насеобинског развоја.

Управљање овим просторима подразумева усклађену примену различитих

инструмената заштите и развоја, укључујући присутне еколошке и правне,

али и организационо-институционалне, економске, технолошке, информационе

и остале мере. Интегрални приступ треба да буде конципиран

тако да му један од основних циљева буде комплементарност делатности

у функцији постизања већих ефеката заштите уз мање принуде за

локалне заједнице, насеобинско-географске јединице и њихове формиране

подсистемске мреже насеља. Тежња ка овим циљевима базирана је на

формирању фонда чињеница о насеобинским, популационим, привредним

и другим карактеристикама ових простора (инвентаризација и систематизација),

као и о нивоима наметнутих еколошких ограничења. Ова сазнања

су неопходна да би се перспективно изнашли механизми и конципирала

теорија као објективна основа за нову стратегију интегрисаног социјалног

и еколошког развоја територија изворишта површинских вода.

Формулација истраживачког задатка је резултат суперпозиције већег

броја чинилаца, међу којима се истичу: научна сложеност, актуелност,

општи друштвени значај и питање етике према локалним заједницама водоизворишта

– пре свега њиховог равноправнијег третирања у односу на

заједнице потрошача воде. Неизбежно је и питање насеобинског, демографског

и привредног развоја ових територија у оквиру политике уравнотеженог

просторног и социо-економског развоја националне територије.

Изразита тенденција просторне експанзивности ових зона, 2 као и исказана

некомплементарност водопривредне и других функција, пре свега

антропогеографских садржаја, воде увећању невалоризованих потенцијала

националне територије, што у перспективи може постати ограничавајући

фактор реализације других стратешких циљева егзистенције и развоја.

Досадашње управљање овим територијама није успоставило равнотежу

у задовољавању интереса водопривредне и других делатности, као

ни националних и регионалних са интересима локалних заједница и њиховим

антропогеним и природним вредностима. Наметнута еколошка

ограничења – као рестриктивна детерминанта развоја заједница водоизворишта

– нису надограђена друштвеном и државном активношћу у правцу

предлога мера и развоја механизама компензација и развојних перспектива.

Поред реализације идеје о заштити простора, држава организационим,

економским и информационим системом подршке мора створити услове у

којима ће еколошка компонента – унутар изворишта површинских вода –

2 Без обзира на то да ли им је dē iure признат статус изворишта површинских вода,

значајни простори на територији Србије су у релативно кратком временском периоду

укључени или резервисани за потребе површинских водоизворишта, чиме је овај вид

заштите простора постао предоминантан.

7

представљати њихову развојно-компаративну предност, а не узрочника

стагнације и деструкције. Тиме би се учинио отклон од устаљеног и једностраног

потенцирања еколошких ограничења и развојних рестриктивности

које воде продубљивању инхерентно конфликтне ситуације и немогућности

формирања, нужно потребног, партнерског односа између локалних

заједница потрошача и изворишта воде.

Као кључни сегмент водоизворишта и продукованих морфо–функционалних

трансформација геопростора акумулације постају и својеврсна

обртна тачка преламања интереса и преливања добити и губитака између

узводних и низводних заједница. Зато би акумулациони басени, у оваквим

условима, добили посебан значај и третман са циљем да од фактора раздора

и сукоба постану катализатор сарадње зона изворишта и зона потрошача

воде.

Присутни модел нормативног протежирања максимално могућег

нивоа еколошких ограничења треба заменити (у свету све доминантнијим

и ништа мање ефикасним) екосистемским приступом потребне или нужне

заштите. Тако би се објединили овде промовисани циљеви интегралног

управљања простором изворишта површинских вода, који подразумева

како унапређење водних ресурса, тако и очување и унапређење (ревитализацију)

мозаика насеобинског, популационог и других социо-економских

комплекса. Ове територије би могле и морале бити реални полигони за тестирање

и имплементацију све присутније и прихватљивије парадигме

одрживог развоја.

8

I ТЕОРИЈСКЕ ОСНОВЕ РАДА

Вода је макрокомпонента (убиквитет) доминантног хоризонталног

– преко 71% површине планете – и веома разуђеног вертикалног распрострањења

– од тропопаузе до 10 km у дубину литосфере (не рачунајући

физички и хемијски везану воду). За разлику од других геосфера, најшире

схваћеног геономског простора Земље, хидросфера нема континуално

распрострањење у виду омотача, већ је представљена већим и мањим воденим

пространствима. Осим хидросфере и криосфере, у знатним количинама

учествује у грађи атмосфере, педосфере, литосфере и биосфере.

Иако компонента мртве природе (оксид водоника), за воду се често

каже да представља „крв Земље“. Веома је покретљива 3 и представља

универзалног ствараоца, 4 извор живота и фактор његовог одржања. Вода

је медијум у коме се појавио живот на Земљи. 5 И док о њеној улози у биолошкој

еволуцији човека знамо веома мало, у социјалној еволуцији појединца

и друштва њен значај је несумљиво био и јесте пирамидално важан.

То нераздвојно јединство воде и живота Земљи је подарило бескрајну и

мозаичну разноврсност живе и неживе природе и њену уникалну анизотропност

у Сунчевом систему (Милинчић М, 2005в). 6

Овакав значај водних ресурса сврстава их у групу основних просторних

диференцијалних карактеристика и развојних потенцијала. Вода

је латентни капитал сваке територије и друштвене заједнице, њихов услов

настанка, опстанка и развоја. За човека, друштвене заједнице и живи свет

уопште, она је егзистенцијална од искона – једна од првих тзв. неутралних

материја која је постала људски ресурс (Hunker L, 1964).

3 Само су непоновљива својства воде могла да подстакну настанак античке изреке

„Πάντα χωρει“ (приписана Хераклиту из Ефеса), која преставља суштину схватања да

је у природи све у кретању и променама.

4 Слично као људско друштво у својој животној средини, вода је од најстаријих времена

и дело и стваралац целокупног природног окружења. Утицај воде (механички и

хемијски) у току геолошког времена уважава се за један од одлучујућих фактора мењања

лица Земље (Пантић Н, 1984, 12).

5 Иако на хидросферу у свим агрегатним стањима отпада мање од 0,01% укупне масе

планете, она је са 1,4-1,6×10 9 km 3 запремине њен значајан животни медијум (150.000

врста фауне и 10.000 врста флоре), произвођач биомасе (60 милијарди тона планктона,

нектона и бантоса), кисеоника (70% укупног кисеоника), терморегулатор и др.

6 У Сунчевом систему, Земља је једина планета са текућом водом и животом. Површинска

предоминација воде („водена“ кугла) за Риђановић Ј, (1991, 106) је „највећа

специфичност наше планете у безграничним пространствима свемира“. Управо је апсурдност

општих дефицита и несташице воде тиме и већа. О законитостима везаним

за скромна следовања, штедљивост и „несхватљиви тврдичлук“ природе говори John

Stuart Mill (према: Klausewitz W, Schdfer W, Tobias W, 1971, 74).

9

И биолошки (место зачетка живота и фактор његовог одржања) и

целокупни друштвени развој неодвојиви су од воде. Као агенс обликовања

целокупног простора, створила је пећине и окапине које су праисторијском

човеку (99% целокупне историје човечанства) служиле као станишта.

Прокапна вода, извори или подземни водотоци (ресурс свеже воде)

често се налазе у самом објекту или у непосредном окружењу. Захваљујући

тадашњој „савршености“, „удобности“ и „сигурности“, оваква станишта

су напуштана само у сезони лова, док су у дугим зимским или периодима

неповољним за ловну и сакупљачку привреду, она постала места

остваривања првих људских скулпторских и сликарских остварења (представе

животиња, сцене из лова и живота) 7 .

Користећи воду, човек је од земље правио (сушио, а затим и пекао)

грађевински материјал за изградњу станишта, употребне (грнчарију) и

друге предмете. Тиме су доступни водни ресурси постали кључ оснивања

и одржања најстаријих привремених или трајних станишта.

Дуго се сматрало да природни ресурси – нарочито вода – не постоје

као релевантан економски чинилац и да су јавна и бесплатна добра, доступна

у неограниченим количинама. Тако је кроз највећи део историје

људског друштва вода доживљавана и третирана као дар Божји – „слободни

ресурс“ који човек има права да користи по својој вољи (Biswas K.A,

1985, 13). За разлику од већег дела историје човечанства – када је вода одговарајућег

квалитета била готов и релативно лако доступан производ –

она то више није. Та времена „водног изобиља“ – из данашње перспективе

општег лошег стања, великих водних дефицита и све већих проблема

њеног обезбеђења – неповратно су прошла 8 . Зато је обезбеђење воде

постало императив друштвених заједница по цену великих људских, материјалних,

просторних, еколошких, организационих и других ограничења,

а њено управљање – контрола живота и власти.

Данас су водни ресурси присутни у свим сегментима људског живљења,

од биолошких и привредних до аспиративних, тако да – као ретко

који други природни потенцијал – истовремено представљају еколошку,

економску и социјалну категорију највишег ранга. Ова међузависност је

временом почела да поприма све израженије двосмерне ефекте од суштинског

значаја за квалитет и квантитет најзначајнијег дела водних

ресурса. Ово се пре свега односи на глобалну пенетрацију антропогеног

7 Старост пећинских слика у јужним деловима Шпаније и Француске процењена је на

преко 20.000 година (Bronowski J, 1984).

8 Услед низа неповољних својстава, вода све чешће представља робно-материјалну

вредност (сировину) добијену из природе као резултат рада и уложених средстава.

Ово је у складу са ставовима да природна добра у која је уложен опредмећени рад, од

истраживања до експлоатације, имају своју вредност како у производној, тако и непроизводној

делатности, и не може се сматрати бесплатним (Neef E, 1967; Анучин А. В, 1975).

10

фактора и све чешће и разноврсније техногене модификације појединих

компоненти природних циклуса уз општу прихваћеност вода као медијума

за одлагање отпадних материја. Овакав феномен хронолошког нарастања

интерактивности и међузависности појединца и друштва, односно њихових

насеобинских система, на једној, и водних ресурса, на другој страни,

учинили су да се на овој релацији формира и егзистира данас функционално

најсложенији социогеографски систем 9 .

1.1. ГЕНЕЗА ИНТЕРАКТИВНОСТИ СИСТЕМА

„ВОДНИ РЕСУРСИ – ДРУШТВО – НАСЕЉА“

Кроз само један, за природу релативно мали геолошки период,

квартар (антропозоик), човек је изборио несумњиво место прворазредне

геопросторне силе и једног, од свеже воде најзависнијег конститутивног

елемента биосфере 10 . „Универзални становник и господар земљине кугле“

(Радовановић В, 1959, 150), човек је значајним делом постао и захваљујући

способности за најразноврснију интеракцију са водним ресурсима. За

праисторијског човека (99% целокупне историје човечанства) водотоци

су, осим извори за испуњавање биолошких потреба за свежом водом и

храном, оријентир у простору и, свакако, култна места (фетиш). 11 Временом

9 У географској литератури су присутна залагања да се истраживање воде не може издвајати

из синтезних истраживања географске средине и њеног пејзажа (Милојевић Б.

Ж, 1950; Сретеновић Љ, 1955; Ракићевић Т, 1961; Горский Н. Н, 1962; Зеремски М,

1964; Лазаревић Р, 1965, и други). Због сложености међусобних релација и значаја воде

за друштвене заједнице Риђановић Ј. (1968, 552) увиђа „да иако тешко нужно их је

уврстити у социогеографска истраживања“. Аутор такође констатује да географско

проучавање воде подразумева и разматрање укупне екологије простора.

10 Шарл Де Гол, пре пола века, злослутно предсказује да ће се III светски рат водити

због воде, односно да би она могла бити нови покретач светске историје и нафта 21.

века. Океанограф Жак Кусто сматра да од ње зависи судбина човечанства у 21. веку.

Гавриловић Љ. (2001) воду означава кључним ресурсом 21. века, али и

прворазредним светским проблемом. Преовладавајући неповољни показатељи стања

водних ресурса и све присутнији апели оваквог садржаја не успевају да буду довољно

снажан аргумент и мотивација за темељну промену односа према њима. Појединци и

групе различите провенијенције, намерно или ненамерно, подстичу аутаркични однос

и схватање да је вода неисцрпни и бесплатни дар природе.

11 Многобројне космогоније и митологије придају кључну важност води. Најстарије

месопотамијско божанство је Тиамат (њен еквивалент у Грчкој је Thetis, односно Тетида),

првобитна Мајка Вода (Mumford L, 1968, 28). Временом је код свих значајнијих

народа и религија човечанства била прихваћена за један од светих симбола. Хеленски

филозофи је – заједно са ваздухом, земљом и ватром – сврставају у четири основна

елемента живота. Талес из Милета (640–550) води даје значење праматерије – из воде

је све постало и њој се све враћа. На велики значај воде указује и чињеница да је

власт над њом додељивана најмоћнијим и најлепшим божанствима (у античкој Грчкој

11

се поље интеракције водних ресурса и најстаријих друштава ширило и

квалитативно усложњавало, што је људским заједницама у значајној мери

и помогло да се еволутивно удаље од осталих живих бића.

Традиција грађења водојажа / брана, површинско акумулирање и

просторна и временска редистрибуција воде има дугу историју. Зачета је

у зонама аридних предела и првих организованих људских друштава, чији

идеал свакако није био подређеност појединца заједници и тежња за егзистенцијом

у хармонији са природним окружењем. Напротив, овај корак су

учинила она друштва која су у суровим и немилосрдним условима била

навикнута на разумевање и обликовање животне средине, односно на борбу

за преживљавање, са убеђењем да се прогрес и просперитет могу

остварити само ако њихова одлучност и проницљивост надјачају ограничења

природних услова 12 . Тиме је борба за водне ресурсе – због њиховог

недостатка и егзистенцијалног значаја – подстакла свеукупни друштвени

развој. Због своје примењивости и укупног друштвеног значаја – оваква

решења нису остајала изолована, непозната и падала у заборав, већ су се,

феноменом дифузије, брзо ширила у простору.

Мелиорација водних ресурса представља темељ цивилизације, која

се просторно развијала дуж канала за наводњавање (Vajt C, Grifin P, Meknajt

T, 1972). Акумулисана вода и трансформација водних режима у функцији

најстаријих аграрних заједница и њихових сталних насеља представљају

почетак стварања културних пејзажа, али и начин ширења ондашње

екумене. 13 Nicholson M, (1970) стварању првих културних пејзажа приписује

и један старији, за аграрне заједнице ништа мање значајан фактор –

ватру. Њена „контрола“ 14 је прва човекова претехничка творевина „способна“

да оствари значајан утицај на животну средину (пре свега на шумским

– Зевс на копну, а Посејдон на мору). Grul H, (1985, 102) указује на географски положај

раја између две реке. У Србији су, захваљујући интеракцији паганских и хришћанских

утицаја, извори и водотоци уважавани као дар богова и најзначајнијих светаца,

те су им стога приписивана најразличитија чудотворна својства. Давана су им

имена хришћанских – посебно српских – светаца који су уједно били и њихови патрони.

Код многобројних извора, нарочито термоминералних, подизани су манастири и

храмови (Дечани, Грачаница, Бањска, Градац, Св. Арханђели, Ваведење и др).

12 Овај став је сагласан са претпоставком „да су релативно неповољни и промењиви

природни услови убрзавали друштвени прогрес а релативно стабилни га успоравали“

(Радовановић М, 1989, 20).

13 Шикломанов А. И, (1979) екумену поистовећује са просторима на којима је у различитом

степену и са растућим потребама трансформисан водни биланс.

14 Цвијић Ј, (1969, 19) ову појаву смешта у палеолитско (старије камено) доба, односно

у период пре припитомљавања данашњих домаћих животиња. Археолошка налазишта

у пећинама Кине указују да је употреба ватре присутна већ 500.000 година од

Homo erectusa или тзв. пекиншког човека, односно од средњег антропогена (850.000–

75.000 год. п. н. е).

12

просторима – салтусу) и да „ослободи“ веће површине земљишта за потребе

пољопривреде (агера) и насеобинских система. Међутим, као и каснији

бројни други изуми човечанства, и ватра је злоупотребљавана како

у међусобним односима појединаца и људских група, тако и њиховим

удруженим дејством на окружујући простор. 15

Овај „тренутак“ у развоју људских заједница често се дефинише као

„аграрна револуција“, али је његова суштина у међусобном односу вода –

друштво – насеље знатно дубља. Управо је аграрна револуција, као најстарија

област материјалне производње, означила интензивнију везу друштва

и водних ресурса, а тиме су иницирани територијализација, седелачки

начин живота, побољшање животних услова и могућности, осетан раст

популације 16 и квалитативна генеза насеобинских форми. Појединци и

друштвене заједнице нису више морали да се концентришу само на производњу

хране, већ и на поједине неаграрне делатности. Вишкови хране и

могућност планирања производње омогућили су да се њоме тргује и тиме

успоставе нови, до тада непознати узајамни односи између различитих територија

и народа. Аграрну делатност и седелачки начин живота Cutter L.

S, & Renwick H. W, (1999) уважавају као претпоставку развоја градова,

што је имало одраза на свеукупну трансформацију односа у систему људско

друштво – водни ресурси.

И поред дуготрајне и интензивне академске дебате, и данас су спорна

питања да ли су процеси аграрне револуције били континуални или

дисконтинуални и да ли су проистекли из једне зоне (локалитета), па се

одатле дисперзивно ширили, или су настали спонтано на већем броју међусобно

удаљених и независних територија. 17 Бројна налазишта и откривени

артефакти (Месопотамија, Тепа Сабах у Ирану, Заргос у Курдистану,

Јерихон у Палестини, северна Кина, централни Мексико, Балкан, Хиндустан

и др) са сигурношћу указују да су ови процеси отпочели током осам

до десет хиљада година пре Христа.

Суштинска зависност овог система, односно материјална основа постојања,

увек је једносмерна – она води од водних ресурса према друштву

15 Ватра је један од најзначајнијих проналазака у функцији човековог преживљавања

леденог доба, а Grul H, (1975) указује да је грех људског друштва према природи стар

колико и ватра у његовим рукама.

16 Процењује се да до аграрне револуције на планети није било више од пет милиона

људи, а просечна густина тада насељених области била је 0,003 до 0,008 становника/km

2 (Haggett P, 1975, 267). Насупрот, најраније форме аграрног друштва 8.000 година

пре Христа на простору северне Месопотамије омогућавале су концентрацију

до 70 становника/km 2 . Јерихон, као велико ратарско насеље, 6.000 година пре Христа

унутар својих зидина има 3.000 људи на површини од четири хектара (Bronowski

J, 1984, 70).

17 За локацију овог цивилизацијског помака Bronowski J, (1984, 65) узима простор у

околини Јерихона.

13

и насељима, док је у супротном смеру зависност квалитативна, и то у широком

опсегу. И поред релативне самосталности појединих чланова система,

овим су они стављени у почетну фазу трајне нераздвојности и узајамности.

Овако је, заправо, зачет један нов „супер-систем“ у коме међусобне

утицаје није могуће посматрати одвојено од целине.

Вода

Обрадиво

земљиште

Пашњаци

10 5 3

Локација

сеоског насеља

1 3

Грађевински

Гориво

материјал

Схема 1. Приказ хипотетичког вредновања потенцијала окружења за оснивање

новог сеоског насеља (према: Chisholm M, 1969, 103)

У процесу насеобинског освајања неког до тада ненасељеног простора

за избор локације насеља Chisholm M, (1969, 102, 103) истиче потребу

задовољења две групе чинилаца: неекономских и економских. Неекономски

чиниоци су означени могућношћу одбране насеља и сигурности

од природних непогода (поплаве) и болести људи и стоке. У другој групи

су универзалне егзистенцијалне и економске потребе таквог земљорадничког

друштва, а које се односе на доступност пет основних ресурса.

Уважавајући могућност постојања специфичних ситуација 18 и просторне

и временске варијабиле, ресурси су по својој важности класификовани тако

да је управо води дат највећи значај, па тек онда обрадивом земљишту,

пашњацима, огреву и материјалу за грађење.

Развој умећа валоризације и управљања стихијским водним ресурсима

текао је упоредо са насеобинском и територијалном организацијом

простора и стварањем најстаријих цивилизација. Локална доступност воде

и геоморфолошке погодности јесу амбијент првих енклава људског хабитата.

Вода у шанцу је фактор одбране утврђеног града, а природни

18 Племе Нгва на југоистоку Нигерије у вредновању значаја основних ресурса за оснивање

насеља предност даје квалитету и квантитету земљишта, а вода може бити удаљена

и до 13 km (Chisholm M, 1969, 106). Скоро половина сеоске популација на територији

источне Нигерије живи на удаљености од сталних извора пијаће воде већој од

5 km. У сушном делу године жене и деца ових народа проводе 4–5 сати дневно у доношењу

воде. Ова промена вредносних критеријума у лоцирању насеља може се тумачити

бројношћу дечије популалације, традиционалним „вредновањем“ рада жена и деце и

чињеницом да у сушном делу године нема других значајнијих послова у пољопривреди.

14

водоток и морфолошке одлике околног рељефа срж комуницирања са

околним геопростором. 19

Морфоструктурне форме рељефа, чији је агенс морфогенезе била

вода, постале су окосница насеобинског, привредног и инфраструктурног

агломерирања. Повољна топографија и доступност свеже воде представљају

амбијент настанка првих великих градова (Mumford L, 1968), тако

да готово да нема старијег града који није подигнут на некој реци. Реке су

– посебно оне суптропских и умерених 20 ширина – због миленијумима дугог

континуираног односа вода – друштво – насеље, постале кључ тумачења

вертикале развоја насеобинске историје и цивилизације уопште. У

том погледу Haggett P, (1975, 273) подвлачи могућност постојања нејасноћа

о томе како су и када настали први велики градови, али на основу истражених

археолошких налазишта са сигурношћу указује да је то морало

бити управо у долинама великих река. Посебно апострофира следећа

подручја: 1) простор између Тигра и Еуфрата, 2) долина Нила у Египту, 3)

област око Инда у западној Индији и 4) долина Хоангхоа у северној Кини.

Прва вештачка акумулација формирана је 3.200. г. п. н. е. преграђивањем

једног од рукаваца Нила за потребе изградње престоног града

Мемфиста, данас само једног од многобројних мањих насеља у близини

Гизе. Сам град је формиран на граници Горњег и Доњег Египта и припадао

је његовом првом ујединитељу – владару Менесу (Менеју), првом

краљу прве династије. 21

19 У најстаријим фазама развоја људских заједница, ови просторни импулси (водени

путеви, водни ресурси) утицали су на ширење екумене, а касније и на процес великих

географских открића, колонијална освајања и насељавање новог света. Von Thünen H.

J, (1826) азоналне појаве попут река, канала и других детерминанти комуницирања

сматра фактором трансформације дисперзије утицајних сфера и диференцирања коришћења

земљишта око тадашњих преиндустријских градова као потрошачких центара.

У каснијим фазама индустријализације и урбанизације велики водени токови

(водни ресурси, добри и јефтини путеви и предиспонирани саобраћајни коридори) постају

потенцијал стварања „урбаних“ и „индустријских осовина“ (Рајна, По, Дунав,

Сена, Одра, Дњепар, Волга, велика језера у Америци, Сен Лоренц, Мари, Дарлинг и

др). Вришер И, (1963, 7) констатује да „скоро нема града, који не би био код веће или

мање реке и чији живот не би био на неки начин повезан са хидрографском мрежом“.

20 Обале Дунава, као и неких других водотока у Србији, представљају богатство како

локалитета, тако и културних слојева (палеолит, мезолит, неолит) често присутних и

на истом месту. Најзначајнији су Лепенски вир и Падина у Ђердапу, Старчево, Винча,

Бегаљица и други. Schachermayer указује да је данашња околина Београда једна од

најстаријих зона појаве човека на Балкану (дефинисана као Belgrader Konfluenz) и Средњој

Европи. Констатовано је присуство доликокефалног београдско-дунавског човека

(Homo primigenius Belgradensisvar Danubiensis) који, заправо, представља прву појаву

дилувијалног човека (Homo primigenius) на овим просторима (Радовановић С. В, 1960).

21 За реализацију овако великих и сложених система од посебног значаја је јака и централизована

власт.

15

У овом периоду реализовани су и неки (по свом обиму) грандиозни

захвати акумулисања воде. На 80 km јужно од Каира, испред уставе Кочиш

високе 15 и дуге 450 m, око 2.300 г. п. н. е. створено је језеро Мерис –

површине 2.000 km 2 и запремине 5–7 милијарди m 3 – које је представљало

најзначајнији хидротехничких објекат старог Египта (Гавриловић Љ,

1988, 7). 22 Језеро Хомс у долини реке Оронт (Сирија), саграђено 1.300. г.

п. н. е, имало је површину од 50 km 2 (Дукић Д, 1984, 333). Из исходишних

енклава на средњем истоку (египатска и сумерска цивилизација), знања,

технике и вештине управљања водним ресурсима ширили су се према истоку,

пре свега према пиринчаним зонама Индије, Кине, Индокине и др.

Уласком у пољопривредну производњу 23 вода постаје компонента

аграрне револуције и њеног ширења са истока на запад (Ex Orijente lux).

Сасвим је извесно да је усвајање и ширење умећа контроле водних ресурса

– и на тим основама засноване аграрне привреде – било предуслов експанзије

културног, популационог и насеобинског развоја. Изградњу иригационих

система Ћурчић С, (1992) сагледава као узрок појаве насеља која

добијају управну функцију као претпоставку њихове даље убрзане еволуције

и полифункционалног значаја. 24 Диференцирање насеља кроз пораст

функционалног капацитета и остварених претпоставки за даље разгранавање

друштвене поделе рада, пре свега у домену секундарних и терцијарних

делатности, водило је како појави градова као управних и административних

центара, тако и успостављању класног друштва.

Временом су овако створена градска насеља – у спрези са новим

друштвеним односима – постала генератор свеукупних развојних процеса

и носилац новог начина живота који се огледао како у концентрисаном, 25

тако и у специфичном и апсолутном порасту потреба за водом. Њихов

22 Херодот га означава једним од светских чуда, а поједине процене указују на то да

се радило о 10 милијарди m 3 акумулиране воде.

23 Вода и земљиште су од најстаријих времена основни ограничавајући фактори пољопривредне

производње. Вавилонски цар Хамураби поручује: „Ја сам донео воду и

присилио пустињу да цвета.“ Од почетака, па до данашњих дана пољопривредна производња

је под све значајнијом детерминантом расположивости водних ресурса.

Укупни потенцијал пољопривредне производње и прехрамбена самодовољност брзо

растуће популације аридних, али и бројних других простора данашњег света, судбински

се везује за расположивост, доступност и квалитет водних ресурса. Карактер ове

међузависности је можда и најбоље осликан у народној пословици „Не питај ме колико

имам земље, већ ме питај колико имам воде“ (Милинчић М, Јовановић Б, 2008).

24 Ову констатацију узимамо као прихватљиву иако су познати и другачији ставови.

Mumford L, (1968), као један од водећих историчара урбанизма, на примеру градова

старог Египта показује да су они настали као центри духовне и световне власти.

25 Насупрот пространих територија са малом општом густином насељености, овакви

простори су свом непосредном окружењу већ око 4.500 г. п. н. е. обезбеђивали око

125 становника по km 2 (Haggett P, 1975).

16

стални раст (просторни, популациони, 26 функционални) утицао је на то да

она временом постану окосница развитка окружујуће насеобинске мреже,

а – у интеракцији са растом потреба за водним ресурсима – и фактор општег

уређења и организовања простора. Амбијент формирања, егзистенције

и развоја великих урбаних империја старог века (Вавилон, Нинива,

Убаида, Тир, Багдад, Урук – Орех у Старом завету и др) није био могућ

без ефикасног управљања водним ресурсима и простором уопште.

Херодот истиче да су за време Средњег царства (2.160–1.788. г. п. н.

е) на Нилу грађене полифункционалне акумулације за чување воде и контролисање

њеног протока. Прво полифункционално акумулисање воде за

потребе водоснабдевања пољопривреде и насеља (становништва) „највероватније

је отпочело у јужној Индији“ (Wittfogel A. K, 1981, 61). Друштво

је – у интеракцији са водом – реализовало неке од најстаријих техничких

мера (бунари, долапи, уставе, ђермови, подземне галерије, цистерне, ...)

хватања, преношења, стварања залиха и расподеле воде за потребе људи,

стоке и наводњавања (George P, 1979, 49). Техничким достигнућима валоризује

се и њена механичка (покретачка) снага – од веома примитивних

(„воденични точак“ 27 и(ли) „витло“, самокови у металургији), преко воде

у парним машинама (водена пара), све до модерних хидро- 28 и термоелектрана

и електрицитета.

Системи управљања и валоризовања водних ресурса су се временом

усложњавали. Велики и сложени иригациони системи као фактор аграрне

производње присутни су још пре 10.000 година (Cutter L. S. & Renwick H. W,

1999, 36). Њихова изградња и одржавање, међутим, нису били оствариви

без релевантних апликативних и теоријских знања. Њихово формирање је

често било условљено друштвеним потребама и реалним проблемима управљања

водним ресурсима, а мање резултатом развоја сазнајног процеса. 29

Усложњавање и територијално ширење система за управљање водним

ресурсима и њихов егзистенцијални значај створили су потребу за

усаглашавањем бројних локалних система обичајног права са јединственим

системом појединих управних територија или сливова. Тако је ова

материја још пре 4.100 година нашла своје место и у Законику вавилонског

цара Хамурабија.

26 Прорачуни потенцијалне демографске величине оваквих градова указују на то да је

у периоду 3.000– 2.500. г. п. н. е. у њима живело од 50.000 становника у Уруку, па до

80.000 у Багдаду (Haggett P, 1975, 271).

27 Haslam S, (1990) овај изум на простору Медитерана смешта у 5, а његову масовнију

примену (батови за ваљање вуне, штављање коже, обрада дрвета, метала и др) у 10. век.

Процењује да се током 14. века на рекама Европе користило преко 10.000 ових погона.

28 Енергија воде на хидроелектранама је често сматрана за „бели угаљ“.

29 Иновације потичу из техничких изума, из којих прозилазе научни принципи (Bronowski

J, 1984).

17

Трансфером присутних и освајањем нових достигнућа, однос апликативног

и фундаменталног спознавања релације друштво - водни ресурс

је у значајној мери уравнотежен током античког периода. 30 Разматрање

оваквог „супер-система“ подразумева да се поједини међусобни утицаји

нису могли издвајати из општих релација, чему је подстицајно доприносио

и Аристотелов став да је „целина увек већа од збира њених делова“ 31 .

Бројна су дела овог периода у којима су ове идеје у најопштијем облику

нуклеусно присутне, при чему су посебно апострофиране код Аристотела

(Политика), Хипократа (О ваздуху, води и тлу), Полибија (Историја),

Марка Витрувија Полија (Архиктектура) и др. Доступност питке

воде је за Аристотела један од главних услова у одређењу локације насеља.

На простору римске империје воде су биле признате за јавно добро, а

искључиво право на бригу о њима, као и право о рату и миру, дато је – од

стране Сената – самом императору. У његово име одлучивала је Управа

вода (Cura aquarum) на чијем челу је Curator aquarum постављен лично од

стране императора (Вујновић Р, 1995, 5).

Поједина решења сакупљања, чувања и транспорта воде овог периода

су – због своје „савремености“ и „савршености“ – дуго одржавана у изворном

или незнатно модификованом облику, а у појединим случајевима

су опстала до најновијих времена. 32 Овим знањима и вештинама омогућено

је и подстицано појачавање феномена насеобинске концентрације , те и

само формирање већих градских насеља. Поједини аквадукти, нарочито

они подизани у некадашњим просторима живог насеобинског пејзажа, и

дан данас се сматрају градитељским ремек-делима. 33

30 Плиније (34–79. г. н. е) истиче да је човек померањем водених токова и исушивањем

језера и мочвара мењао климу у том обиму да је маслине и чокоте уништио мраз

(према: Dubos R, 1970, 201).

31 Овај Аристотелов став, иначе веома близак географском монизму, већ два и по миленијума

претпоставља потребу да се свет пре поима као целина, него као агрегат његових

саставних делова. Овај холистички приступ је од средине 20. века прихваћен у

великом броју научних дисциплина, а од стране Bertalanfi L. K, (1950) верификован и

као „теорија генералних система“. Прихватање системског приступа у проучавању географске

средине је потпомогло разумевању међузависности и интерактивности физичких

и антропогеографских система. Грчић М, (1987) указује на знатне хеуристичке

могућности системског приступа као метода (системска анализа) и као теорије (теорија

система), али и на његову велику интегративну моћ.

32 Поједине руралне заједнице Казахстана и после три хиљаде година користе истe

или незнатно измењенe системe водоснабдевања (Bronowski J, 1984, 78).

33 Такав је водовод у Сеговији (Шпанија) који су Римљани саградили за време владавине

цара Трајана, 100. г. п. н. е. Један његов сектор за транспорт воде, Рио Фрија,

чини аквадукт који премошћава долину широку 800 метара. Због колосалних димензија,

више од две хиљаде година истовремено и задивљује и застрашује како локално

становништво, тако и посетиоце због чега је и назван Ђаволов мост (Puente

del Diablo).

18

Унапређењем знања и умећа мелиорације и валоризације водних ресурса

друштво је на изолованим просторима савладавало неке од најзначајнијих

развојних баријера и стварало услове за квалитативно виши ниво

популационог, насеобинског и привредног развоја. Овакви просторно

усмерени развојни процеси и агломерирање социо-економских компоненти

геопростора постали су један од главних узрочника (генератора) новог

концентрисаног, специфичног и апсоплутног пораста потреба и потрошње

водних ресурса. У ситуацијама када су димензиониране потребе превазилазиле

могућности локално доступних изворишта (водни дефицит / водена

глад), водни ресурси су поново постајали развојни праг квалитативно

вишег и свеукупног друштвеног прогреса.

Решење овако створених проблема се није могло тражити нити у деструкцији

достигнутог привредног, демографског и насеобинског развоја

нити у заустављању свеопштег прогреса. Напротив, од појединца, преко

микро-, мезо-, па до макросоцијалних заједница, основна тежња је била

усмерена ка интензивирању (продубљивању) и проширивању простора

мелиорације и експлоатације водних ресурса у складу са природним условима

и промовисаним потребама, интересима и циљевима појединих друштвених

заједница.

Занемаривање система за управљање, његова неодговарајућа валоризација

и игнорисање проблема сувишних вода или њихових дефицита

често су водили деструкцији како појединих насеља или насеобинских

пејзажа на ширим просторима, тако и читавих друштвених заједница 34 .

Зато су и укорењени ставови да је развој, процват и пропадање цивилизација

у директној вези са правилним и мудрим коришћењем водног ресурса

(Wittfogel A. K, 1929, 1981; UN Manal, 1964, Vajt C. et. al, 1972, Радић

М. З, 1996). 35 Недостатак свеже воде се у том контексту веома често

34 Познати су примери постојања друштавених заједница које у погледу свог „одрживог

развоја“ нису издржала искушења. Територија на којој је – по Библији – био рај

(Месопотамија), где је настала најстарија култура Сумера, а касније и моћна царства,

данас је у значајном делу пустиња. Сличне судбине су били и простори на којима је

створено историјско језгро некада моћне Картагине, као и појединих римских провинција

у северној Африци. Узроци су свакако сложени, али значајним делом везани

и за недостатак и неуважавање геопросторних знања. Један од примера најстаријих

покушаја „научног“ разрачунавања са природом је и учење Персијског пророка Мане.

Током 4. века н. е. Мана проповеда да природа није Божије, већ дело нечастивог, и да

је створена да човеку (Божијем сину) загорчава живот, па је дужност сваког вредног

човека да је што више уништава како би се приближио рајском насељу. Културне обрасце

и моралне вредности Engel R, (1995) сматра пресудним факторима који утичу

на то како ће се друштво адаптирати на природу и какве ће међуодносе изградити.

35 Ове претпоставке су, као сасвим извесне, потврђене на релативно малом броју места

(Ур у Месопотамији, Мехањо-Даро у басену Инда, Ургенч и Мерв у Средњој Азији),

али су врло вероватне и у бројним другим случајевима. Мухамедове проповеди да

19

посматра као чинилац редуковања животног простора (Lebensraum) друштвених

заједница (Das Fischer Lexikon, Antropogeographie, 1971, 41). 36

Сувишне воде и немогућност предвиђања и управљања њиховим

деструктивним дејством од искона представљају једну од најзначајнијих

потенцијалних опасности и баријера насеобинског, популационог и свеукупног

друштвеног развоја. Егзистенцијални проблеми наметнути прекомерним

количинама или стихијским дејством вода су за поједина друштва

представљали својеврстан развојни импулс. Таква ситуација је била присутна

у приобаљу великих речних токова кинеске низије, Индокине, на

територијама данашњих земаља Бенелукса и др. За европске прилике то је

свакако било најтипичније за средњовековну Холандију. Њен успон је текао

упоредо са борбом против воде и за воду (канали, полдери, ветрењаче),

тако да је данашња просторна структура потенцијала концентрисана

управо око регулисаних водених токова и изграђених канала.

Земљорадничка друштва старих цивилизација – иако способна да

створе сложене насеобинске, привредне и друге физичке инфраструктурне

системе неопходне за функционисање територије, као и за материјално

благостање и безбедност свог народа – често нису успевала да се одупру

можда и највећем анахронизму свога времена: номадима (ратницима и

сточарима). То је персијског краља Кира навело да на молбу својих поданика

да их из њихове сурове средине изведе у један плоднији простор, „у

другу бољу земљу“, одговори да се „у једној те истој земљи не рађају упоредо

и богати плодови и добри ратници“. Односно „да се припреме да од

господара постану робови, јер мека земља ствара обично мекушце и слабе

људе“ (Херодот, 1959, 534).

Нестанак централизованих робовласничких држава као погодног

амбијента значајније мелиорације водних ресурса и развоја иригационих

система (простране територије, друштвени односи, бројна и јефтина радна

снага) и настала рекомпозиција друштвеног и територијалног организовања

означили су прекретницу у интеракцији друштво – водни ресурси.

Стварање великог броја феудалних поседа (територијално распарчавање и

партикуларизам интереса) рефлектовало се назадовањем система управљања

водним ресурсима, а тиме и сопствене сигурности друштава. Феудални

и спахијски систем друштвеног уређења није пружао могућност валоризовања,

одржавања и обнављања постојећих иригационих система

нити изградњу нових. Ово је водило редуковању екуменских простора

„вода припада свим људима“, да „сваки муслиман има права на воду“ и да „свако ко

неће да се огреши о Алаха, мора да дâ другом вишак воде“ наводе Горског да у њима

изнађе разлоге експанзивног ширења и укорењивања ислама у аридним пределима

Азије и Африке (Горский Н. Н, 1965, 144).

36 Изреке народа аридних предела подржавају овакво гледиште: „Где се завршава вода,

тамо се завршава и земља“, „Тамо где је вода, тамо је живот“ (Горский Н. Н, 1965).

20

аридних и семиаридних територија, те деструкцији и пропадању бројних

културних центара и развијених насеобинских енклава затрпаних у песковима

Северне Африке, Мале и Средње Азије.

Иако је Нови свет, а пре свега њихови најразвијенији делови – Маје,

Инке и Ацтеци – у много чему значајно каснио за Старим светом

(непознавање барута, писма, точка са осовином и др), то није био случај у

погледу умећа контроле и валоризације водних ресурса. Ове културе су,

свака за себе, свој процват темељиле на некој специфичној основи, при

чему се мелиорација и контрола водних ресурса најчешће налазиле у њиховој

жижи. Тако су цивилизација и царство Инка настали као продукт

потребе изградње и контролисања система за наводњавање (Bronovski J,

1984, 100). Овај аутор сматра да су системи за наводњавање били „срце и

душа“ успешне пољопривредне производње на терасама. Овакви системи

су се – кроз тунеле и аквадукте преко дубоких кланаца – преко обрађених

тераса протезали све до великих пустиња уз Тихи океан.

Табела 1. Водни ресурси у аграрној и индустријској производњи по јединици

производа (према: Владисављевић Ж, 1969; Зарубаев Н. В, 1976; Маримов

И. В, 1982; Дукић Д, 1984; Гавриловић Љ, 1988. и др)

Аграрна

производња 37

Количина

воде (m 3 )

Индустријска

производња (t)

Количина

воде (m 3 )

1 t сувог жита 750 Цемент 4-5

1 t сувог кукуруза 800 Пиво 50

1 t суве соје 1.300 Стакло 70

1 t сувог сунцокрета 1.700 Шећер 100

1 ha пшенице (вегетац. период) 500-2.000 Бакар 500

1 ha кукуруза (вегетац. период) 3.000 Азотна ђубрива 600

Наводњавање 1 ha пољ. земљ. 12.000-14.000 Синтетичка влакна 2.500-5.000

1 ha купуса 800.000 Хартија 400-800

Вода (водена пара) у парним машинама, од 1782. године означава

етапу угља и челика као прву фазу индустријске револуције, али и нови,

по снази до тада непознат вид интеракције друштва и водног ресурса. Почетна

фаза индустријске револуције праћена је упоредним процесима прокопавања

нових канала, регулисања водотокова, насеобинског агломерирања

и урбанизације, чиме је тренд повећања значаја, потрошње и загађења

воде 38 добио до тада непознате размере. Вода је, у новим околностима,

37 Уз значајне регионалне разлике, пољопривреда је – на глобалном нивоу – у укупној

потрошњи била и остала најзначајнији потрошач водних ресурса (око 2/3 учешћа).

38 Од појаве живог света, човека и развоја људског друштва, значај воде перманентно

расте, а процеси њеног кружења се усложњавају – од евапотранспирације до данашњих,

антропогеним дејством комплексно усложњених процеса.

21

постала услов и ресурс производних процеса тако да је од свих осталих

природних потенцијала остварила најдубљу везу са привређивањем (Гавриловић

С, 1972; Комар В. И, 1975). Многи аутори истичу њен полифункционални

значај, као средство квалитета рада и средство квалитета

производа (Тадејевић В, Јаковлић В, 1976, 14; Гавриловић Љ, Љешевић А.

М, 1999, 31. и други). Ситуација да се друштвеним развојем увећава зависност

од квантитативног и квалитативног стања водног ресурса само је

још један од „парадокса технологије“ 39 којима је друштво изложено. Научно

утемељење спознаје нарастања међузависности различитих смерова и

интензитета у систему вода – друштво – друштвени развој од локалног до

глобалног нивоа обележено је стваралаштвом: al-Biruni (973-1048), da Winci

(1487), Agrikole (1549), Furnijea (1641), Kantа (1803), Darsya (1856), Penckа

(1896), Kinga (1899), Sisa (1902), Brucknerа (1905), Hettnerа (1934) и других.

За разлику од других медијума животне средине, вода је традиционално

прихваћена као место одлагања отпада произведеног од стране

људског друштва (George P, 1979). Без обзира на то што је она по квантитету

и квалитету један од најспособнијих растварача са високим степеном

хабитабилности и аутопурификације, примери њеног загађивања и деградације

присутни су још од античког периода. У оваквим околностима водени

токови све више постају реципијенти (природни колектори отпадних

вода) и транспортни медијум скоро свих могућих резидијала. Без обзира

на чињеницу да абсорбтивни или асимилативни капацитет није фиксан и

да је завистан од многобројних фактора физичко- и друштвено-географског

порекла, он је (у крајњој линији) увек коначан – ограничен 40 .

Загађивања су временом добијала и на квантитету и на квалитету,

тако да је – и поред значајне способности самопречишћавања – стање водних

ресурса бивало све лошије. У раздобљу од 12. до 14. века део слива

реке Темзе је био у посебно тешкој ситуацији, а слив Рајне је од краја 18.

века – до када је сматран украсом западне Европе – означаван као њена

канализација. Ареал ових појава се ширио упоредо са индустријском револуцијом

и пратећим процесима насеобинског агломерирања и урбанизације.

39 Овај израз употребљава Paul Gray у објашњењу улоге технологије у циклусу нарушавања

и заштите животне средине (према: Пушић Љ, 2001, 103).

40

Хемијско загађење је једно од најпроблематичнијих облика угрожавања

употребног својства воде. Идентификовано је преко 10.000 хемијских једињења различитог

порекла и често непознатог утицаја, а која могу бити присутна у водотоцима

(Марковић Г, 1995). Њихов број се сваке године увећава значајним делом новостворених,

односно раније нерегистрованих једињења, посебно оних евидентираних

у Међународном регистру потенцијално токсичних хемикалија (International Register

of Potentially Toxic Chemicals). Међутим, разлог све веће проблематичности хемијских

једињења у водним ресурсима није само у повећању њиховог броја и апсолутне

количине већ и у њиховој све присутнијој сложености (токсичности и

неразградивости).

22

Традиционалне дефиниције и схватање појма „ресурс“ 41 веома мало

говоре о његовом стању и суштинској природи, а у данашњим условима

изразите антропопресије на њихов квантитет и квалитет могу бити и

штетне (Cutter L. S, Renwich H. W, 1999). Упорним сврставањем воде у

обновљиве ресурсе непосредно је формиран и каналисан, најчешће занемарујући

или негативан однос појединца и друштва према њој. Истичући

вишенаменски карактер искоришћавања и привредног значаја водних ресурса,

Минц их истовремено их дефинише као обновљиве (чак неисцрпне),

а делимично и необновљиве (Минц А. А, 1972, 95).

Протекли развојни период је доминантно обележен протежирањем

тоталног раста и развоја и формирањем свести јавног мњења да је загађена

средина последица привредног развоја и да се треба третирати као „цех

или цена прогреса“, односно да су „прљаве воде – виши стандард“ / „прљаве

воде – бољи живот“. 42 Нарасле противуречности на релацији довољност

водних ресурса – друштвене потребе намећу потребу преиспитивања

овог традиционалног схватања (Милинчић А. М, 2005).

У рецентној констелацији до сада незабележеног раста антропогеног

утицаја и нарушеног капацитета (потенцијала) простора, постаје све

очигледније да је подела ресурса на обновљиве и необновљиве само

условна и, коначно, веома нефункционална. Управо они ресурси који су

означени као обновљиви (вода, ваздух, шуме, земљиште) постају одлучујући

фактор даљег развоја и опстанка човечанства уопште 43 .

41 Најчешћи примери класификације природних ресурса срећу се у географској и

економској науци, при чему су у овој првој присутне разлике код физичко- и економско-географске

интерпретације. Физичко-географске класификације њихову

припадност најчешће везују за одговарајући комплекс природне средине, док економско-географска

класификација тежи да их сагледа у контексту могуће валоризације,

односно производних потреба. Тако временска димензија у коришћењу ресурса

утиче на њихов значај и могуће приоритете. Ову историјску релативност значења

природних ресурса многобројни аутори тумаче нивоом развоја друштва (Zimmerman,

1951; Sauer, 1952; Firey, 1960; Динић, 1983; Бурсаћ, 1985; Богуновић, 1989;

Спасојевић, 1989; Милинчић 2001, Љешевић, 2002в и др). На конкретне релације

економско-географског развоја и искоришћавања водног ресурса указују Льович И.

М, Карасник Я. Г, (1979).

42 Утицај на јавност и наметање вредносних норми има широк дијапазон дејства – од

појединца, преко социјалних група, па до глобалног нивоа. Наметање вредносних

норми о погодности животних услова дуж југоисточне обале Енглеске (средина 18.

века) утицало је на формирање регионалне мреже градова (Brookfield C. H, 1950).

Овај вид утицаја имао је свог одраза и на миграционе и насеобинске процесе у долинским

областима Јужне Каролине (Dunbar G. S, 1966).

43 Јављају се и раније непознати видови општег нарушавања стања простора, као што

су глобално повећање радиоактивности, „ефекат стаклене баште“, девастација озонског

омотача, смањење био-диверзитета и друго. Dolby S, (1992) опстанак глобалног

екосистема сматра најзначајнијим фактором безбедности људске популације.

23

У условима великих потреба за водним ресурсима, површинске воде

водотока и језера током 21. века добијају значајније учешће у водоснабдевању

урбаних и индустријских центара (Љешевић А. М, 2002, 68).

И поред низа уочених недостатака, ови водни ресурси – уз помоћ брана и

површинских акумулација – у појединим деловима света постају све присутнији

начин мелиорације стања водног ресурса и решавања проблема

водоснабдевања. Било је очигледно да су акумулације биле способне да

реше оне захтеве које бунари и извори нису могли, а то су изравнавање и

значајна просторна и временска (сезонска - вишегодишња) трансформација

постојећих водних режима и повећање укупно искористивих водних ресурса.

На територијама САД-а и бившег СССР-а овај вид водоснабдевања

је тридесетих година 20. века био широко прихваћен (мегаводопривредни

системи). У овом контексту, другу половину 20. века на глобалном нивоу

карактеришу:

1) до сада непознат интензитет популационог, привредног и

урбаног прогреса и

2) глобално нарастање проблема квалитета и недостатка водних

ресурса. 44

Осим популационог раста, насеобинске концентрације и раста привредне

активности, све значајнија детерминанта нарастања водног дефицита

је погоршање стања његовог квалитета, чиме му се, заправо, редукује

могућност коришћења. У ситуацији када је брига о водним ресурсима

најчешће редукована на коришћење, његова основна квалитативна својства

су често нарушена у том обиму да постају фактор његове дисфункције,

односно смањене или потпуно онемогућене употребне вредности.

За неутрализацију једног дела индустријских и комуналних вода

потребно је – у зависности од степена загађености – од 5 до 12 пута више

чисте воде (Рјабчиков А. М, 1983). Испуштање једног m 3 непречишћених

или недовољно пречишћених отпадних вода у водоток делује неповољно

на искоришћавање 10-50 m 3 текућих вода (Маримиров И. В, 1982). Изливањем

једног литра нафте, 1.000 m 3 воде постаје неупотребљиво за пиће и

наводњавање (Степанов Б. Н, 1969, 8). 45

Почетком седамдесетих година 20. века 1/6 укупних водних ресурса

је већ била загађена (Коронкевич И. Н, 1972), а тај процес се рапидно погоршава.

Процене указују на то да се сваке године у реке и језера испушта

44 О значају питања сигурности водоснабдевања на нивоу државних заједница сведочи

пример Велике Британије, која је у јеку Другог светског рата (1944) објавила белу

књигу – „Национална политика о питању вода“ и „Акт о водама“, којима су дате

смернице за организацију (укрупњавање и регионализацију система водоснабдевања)

и унапређење водних ресурса.

45 Овај став истичемо иако су нам познате и неке мање неповољне процене, по којима

литар бензина загађује 750.000, а литар моторног уља 950.000 литара питке воде.

24

1.200 km 3 отпадних вода, а да се за њихово разблаживање ангажује додатних

8.000-10.000 km 3 или 20-25% укупног годишњег обима речне воде

(Гавриловић Љ, 1997). У случају настављања оваквих трендова, питка вода

ће представљати релативну реткост у биосфери (Љешевић А. М, 2000).

Без обзира на могућу нестварност и песимизам поменутих прогноза, рецентно

стање загађености водног ресурса перципира се кao најзначајнији хидролошки

али и свеукупни проблем данашњице 46 (Гавриловић Љ, 1997).

У свеукупној ситуацији акумулације су најчешће прихваћене као

системи способни да одговоре тако димензионираним потребама довољности

и временске и просторне редистрибуције квалитетних водних ресурса.

Крајем 20. века урбане територије са 500.000 km 2 (Љешевић А. М,

2002в, 16) и акумулациони басени са бранама вишим од 15 m (високе бране)

са 400.000 km 2 (Гашевски М, 1996) по свом просторном обухвату и

интензитету трансформације простора припадају групи најзначајнијих

глобалних антропогених агенаса. 47 Осим директних измена (биотичких,

абиотичких, социо-економских) комплекса примарне и секундарне животне

средине на месту појављивања, у значајном обиму трансформишу и

бројне друге елементе у зони свог утицаја. Периметар пропагације оваквих

трансформација природних и социјалних компоненти простора је

широк, али често недовољно сазнајно детерминисан. Непредвидивост оваквих

реалних, сложених, динамичких и отворених просторних система је

последица великог броја фактора и модификатора подложних динамичким,

просторним, временским, квантитативним и квалитативним променама.

1.2. УЗРОЧНО-ПОСЛЕДИЧНЕ ВЕЗЕ НАСЕОБИНСКО-ПОПУЛАЦИОНЕ,

ЕКОЛОШКЕ И РЕСУРСНЕ ПОЛАРИЗАЦИЈЕ ПРОСТОРА

Процеси поларизације у хоролошком и хронолошком погледу представљају

саставни део свеукупног развоја људског друштва (Милинчић А.

М, 2004). Са аспекта овде назначене проблематике, суштина њеног просторног

одраза је слична без обзира на то да ли се она доживљава у духу

просторне економије са географском основом (Thünen H. J, 1826; Weber

А, 1909; Losch А, 1940. и др) или, као током друге половине 20. века при-

46 Овакве ситуације указују на то да довољност водног ресурса није само у домену

његових природних компоненти (отицај, протицај, густина речне мреже, ...), већ и у

облику интеракција, употребе и управљања, односно, да је проузрокована од стране

друштвеног комплекса. Оваквим процесима на релацији друштво – водни ресурс се,

заправо, потврђују општа становишта McHarga L. I, (1971) да свеукупни друштвени

сукоб са природом вуче корене из антропоцентричног система вредности.

47 Од укупне површине свих језера на свету, 2.680.000 km 2 (Станковић С, 2003, 15),

површине вештачких се процењују на 720.000 km 2 , а запремина у њима акумулиране

воде на више од 7.000 km 3 (Авакјан Б. А, Салтанки В. А, Шарапов А. В, 1987).

25

сутнијег тумачења, у духу динамизације економских активности – „полова

раста“ или „центара раста“ (Perroux F, 1950; 1955; 1968; 48 Isard W, 1956;

1959; Derwa L, 1957; Rosenfeld R, 1962; Davin E. L, 1959; 1965; Boudeville

R. J, 1966. и други). 49

Објашњавајући генезу насеобинског пејзажа, а самим тим и процеса

поларизације територије Србије током прве половине 19. века, Цвијић

уочава да „једном сакупљени око извесних тачака и површина атракције,

људи ... подижу вредност географског положаја ... или краја, то привлачи

друге“ (Цвијић Ј, 1966, 228). Ови процеси су појавом индустријализације

и урбанизације нарочито добили на интензитету, тим пре што је – како

констатује P. George – „константни карактер индустрије (био) да буде

градска“ (према: Радовановић В, 1959, 195) 50 . Овако су индустријализација

и урбанизација, иако ограниченог обима, означиле почетак краја дотадашњих

вековних тежњи освајања што ширих простора (померање граница

екумене) и изградње аутархијских (самоодрживих) и стабилних социоекономских

структура и система. Ово су, истовремено, били и процеси

којима је „савремени / динамични град“ у интеракцији са окружујућим

простором означио себе и своје нове позиције у друштвеном, економском,

еколошком и просторном погледу.

Савремена индустријска урбанизација као иницијална 51 , а затим и

процеси субурбанизације „започети“ почетком 50-тих година 20. века у

фази територијалног ширења индустријализације, утицали су на експанзиван

развој градова да би – у следећим развојним фазама – својим функционалним

капацитетом и агломеративним претпоставкама подстицали свој

даљи, али и свеукупни развој друштва и општу поларизацију простора.

Створене територијалне разлике су временом водиле формирању зона, осовина

и крстова насеобинског агломерирања, на једној, а просторе наглашене

и континуиране насеобинско-демографске стагнације, на другој страни.

48 Пол раста се у теорији општег развоја први пут помиње у раду Perroux F, (1955)

„Note sur la notion de pole de croissance“ Economie Appliquee, No. 8, Paris.

49 Теорија локације крајем 20. века доживљава ренесансу, и то пре свега кроз тзв. нову

економску географију, која је кључ савремене просторне економије.

50 Грчић М, (1994, 91) просторну неравномерност регионалног развоја превасходно

повезује са проблематиком локације индустрије.

51 Иако реално старији, процес урбанизације у савременом смислу се везује тек за период

индустријализације, односно за прелазак преиндустријског – статичног у индустријски

– динамичан град. Као својеврстан парадокс Pounds Grevile J. N, (1990, 35)

истиче да је Европа – иако суштински део „старог света“ – примарну урбанизацију

доживела релативно касно, а њене зачетке датира у 5. век пре н.е. Као први европски

градови означени су центри грчких полиса. Стопа популационог раста преиндустријских

градова је била изједначена са националном стопом раста становништва (Ђурђев

С. Б, 1988, 132). Аутор такође указује да су до 1750. године поједини градови Европе

(Лондон је добар пример за то) имали више умрлих него рођених.

26

Макро и мезо-регионална поларизација се тако одвијала ка низијама

и речним долинама, 52 а микрорегионална (локална) ка општинским центрима

и приградским сеоским насељима, евентуално према центрима заједница

села. Просторну логику поларизованог развоја, урбанизације и

индустријализације следили су и пратећи инфраструктурни системи учвршћујући

социо-економску арматуру простора и подижући њену атрактивност.

Управо је за Србију током друге половине 20. века било карактеристично

то да су токови урбанизације у великој мери подстицани индустријализацијом,

па је зато – у погледу садашње просторне дистрибуције

– и логична њихова велика подударност.

Индустријализација и урбанизација, на једној страни (раст – развој),

и дерурализација и депопулација, на другој (насеобинско-демографска и

привредна стагнација), произвеле су изразиту просторну социоекономску

поларизацију. Ђурић ове процесе сматра за „тихе и лагане промене које из

основа разоравају стару аутархичну сеоску заједницу“ (Ђурић В, 1968), а

које нарушавањем основне развојне равнотеже (привредне, насеобинске и

популационе) постају „бујични демографски процес“ (Ђурић В, 1987).

Као одлика већине планинских регија, ови процеси постају један од

универзалних просторних феномена савременог света (Васовић М, 1986).

Лутовац М, (1977, 76) их доживљава као „револуционаран процес кретања

становништва из планина према градовима“. Пратећи ова просторна кретања

у нашим условима, где по свом обиму и интензитету имају своја специфична

обележја, 53 Ђурић В, (1989, 21) апострофира да су тиме „брдско

планински предели доживели прави егзодус“. Ефекте дуготрајног деловања

ових процеса Грчић М, (1991, 61) посматра кроз призму њиховог претварања

у „пуста острва“.

Еволутивни процеси су појединим промовисаним друштвеним

опредељењима прерасли у стихију. У групи основних узрока је протежирање

неаграрних делатности, односно плански и идеолошки усмеравана

„стратегија“ убрзаног индустријског развоја и индустријализације као

основе свеукупног привредног развоја (концепт убрзаног индустријског

развоја). 54 Осим нове иницијалне индустријализације и промене комуналног

52 Ово је била још једна потврда у историји развоја људског друштва која је показала да је

било теже задржати људе ван домашаја водених токова него задржати реке даље од људи.

53 Урбанизација и деаграризација представљају позитиван друштвени процес и трајне су

пратиље (феномени) глобалног процеса друштвено-економског развоја. Међутим, на

нашим, нарочито планинским, просторима по правилу су били везани са трансфером

репродуктивно и радно највиталнијих категорија становника и напуштањем села.

54 Иако се развој некада заједничке државне заједнице (од Краљевине СХС па надаље

до слома СФРЈ) одвијао у приближно истим политичким и економским оквирима, у

периоду постојања заједничке државе у појединим републикама деаграризовано становништво

није вршило већи притисак на градове. Ово је, пре свега, било условљено

27

система, односно смањења броја административних центара (управна

централизација), оваква опредељења су подржана и другим мерама, међу

којима су најважније:

– аграрна реформа и трансформација поседовне структуре – доминација

малих пољопривредних газдинстава, 55

– распад задруга као традиционалног патријахалног миљеа и стварање

инокосних породица,

– неповољан третман пољопривреде у политици привредног развоја

и политичка изолација њених носиоца као рудимента прошлости,

– одузимање дела ресурсне базе – заједничке својине села (шуме,

пашњаци),

– развој аграрне индустрије на централизованом систему пољопривредних

комбината и др.

Једном овако створен, насеобинско-популациони дуализам подстицао

је стално нарастање регионалних развојних диспропорција. Ефекат

ове „развојне спирале“ са негативним предзнаком бивао је све сложенији

и у крајњој линији водио социо-економској дезинтеграцији простора.

Планински простори су тако све више заостајали у развоју, 56 што се одразило

на појачавање обележја њихове периферности. Дисперзивни карактер

распореда планинског простора имплицира да периферност није географски

одређена, већ представља продукт депресивног насеобинско-популационо-привредног

развоја 57 и периферности и изолованости у односу на урбане

центре, насеобинске агломерације и осовине развоја – развојне токове.

степеном друштвене бриге о селу и сеоском становништву и повољнијем положају

пољопривреде. Посебно се истицала Словенија, која и данас води посебну бригу о селу

и сељаштву (49,3% укупног становништва) са циљем да се и настале политичке и

економске промене (улазак у ЕЕЗ) на њих не одразенегативно (пројекат Стратегија и

методолошке основе за интегрални развој села у Словенији укључује све битне дисциплине

од пољопривреде и шумарства, просторног планирања, пејзажне архитектуре

и географије, па до економије, руралне социологије и антропологије).

55 Aграрнa реформa je подразумевала и увођење земљишног максимума, који је 1948.

износио 25 ha, а 1953. је редукован на 10 ha обрадивог земљишта. Оваквим мерама су

нарочито била погођена (пре свега задружна) домаћинства планинских простора са

земљиштем виших бонитетних класа и слабијег агро-еколошког потенцијала.

56 Неповољно стање и развојни проблеми руралних – брдско-планинских и периферних

простора нису специфични само у нашим и у условима других неразвијених и

средње развијених друштава, већ су својеврстан универзални проблем света. Поједине

студије (European Commission 1999; European Spatial Development Perspective –

ESDP, Potsdam) указују на овакве развојне проблеме и унутар ЕЕЗ.

57 Узроци периферности ових простора на макро-, мезо- и микронивоу могу се интерпретирати

како у духу економске поларизације (Perroux F, 1955), тако и у духу концепта

транзиције просторне мобилности (Zelinsky W, 1971) или регионалног развоја и

теорије миграција, као на примеру установљених модела „центар – периферија“ (Friedmann,

1966; Василе, 2002).

28

Р. George процесе урбаног и индустријског развоја у зонама свог

просторног обухвата представља као чиниоце конституисања нове географске

средине (према: Стефановић В. Д, 1971, 15). Подржавајући ова

становишта, Љешевић А. М, Милинчић М, (1995, 163) ове геопросторне

процесе посматрају као чиниоце формирања „нових типова предела и нових

функционалних односа међу просторним целинама“. Поларизација

социо-економских компоненти простора (планина – равница, горњи – доњи

делови сливова и др) довела је до диференцирања расположивости,

доступности и квалитета природних и створених потенцијала простора и

општег стања животне средине. Васовић миграциона кретања са брдскопланинских

простора доживљава као фактор запостављања њихових природних

потенцијала (Васовић М, 1985), односно узрочно-последично их

везује за еколошке процесе на њима (Васовић М, 1987). Тако се у сливу

скоро сваког већег водотока према Милинчић М, (2005а) условно могу издвојити

три предеоне целине:

– природни предео – највиши делови слива (зоне сакупљања свеже

воде),

– културно-природни предео – најчешће зона акумулације и

– културни, антропогени или социоекономски предео – најнижи

део сливног подручја – зона водопотрошача.

У сагледавању глобалног диференцирања простора (Ђурић В, 1971;

McHarg L. I, 1971) уводи се крајње упрошћена номенклатура типова валоризације.

Целокупан простор се диференцира на град („изграђен простор“

– „urban development“) и околину („отворен простор“ – „open space“).

Управо велике урбане зоне генеришу значајне просторне последице на

локалне, али и ресурсе шире околине (Guthim F, 1970), 58 при чему се као

један од најакутнијих апострофира проблем територија које служе обезбеђењу

ресурса вода. Рабвар М, (1990, 70) подржава дихотомно диференцирање

простора назначавајући их „насељским“ и „сеоским екосистемима“

и посебно истиче вредност „сеоских екосистема“ у обезбеђивању егзистенцијалних

ресурса и њиховим „еколошким (поравнавајућим) функцијама“,

при чему је посебно наглашено обезбеђење воде.

Стефановић и Брдаревска са сличних позиција тумаче односе урбаних

система и ширег окружења, под којим се подразумевају аграрни региони

и рурална насеља (Стефановић В. Д, 1971, 253, 254; Брдаревска М,

2001, 1). Територије оваквих карактеристика (отворени простори или сеоски

екосистеми) означавају се и бројним другим појмовима: „ресурсни реони“

(Рунова Т. Г, 1973), „ресурсни ареали“ (Комар В. И, 1975), „реони

природног потенцијала“ (Динић Ј, 1997) итд.

58 Weber и Losch функционалну организацију простора сагледавају кроз однос природних

ресурса окружујућих територија и њихових улога у егзистенцији урбаних центара.

29

Разлог због чега се вода апострофира као једна од најакутнијих детерминанти

одржања и даљег урбаног прогреса утемељен је на чињеници

да за нормално функционисање града од милион становника (ЕЕА, 1995)

примат у дневним потребама има управо вода са 320.000 t, а затим следе

фосилна горива – 11.500 t и храна – 2.000 t. Код неких ранијих примера

билансирања структура потреба урбаних система (Haggett P, 1975) разлике

су још изразитије, а потребе за водом се дефинишу на 625.000 t/дан.

Оваква апсолутна доминација воде у укупним потребама (98,04%) и продукованим

резидуалима (99,41%) указује на ниво међузависности урбаних

система и водних ресурса.

Оволике потребе за свежом водом су разлог реалне ресурсне зависности

урбаних или насељских система од „отворених простора“. Насупрот

изнетим ставовима, теорија регионалног планирања, као и сам L.

Mumford, овим „отвореним просторима“ признаје биолошку нужност, али

их уместо простора базних ресурса доживљава као просторе за доколицу.

При томе се наглашава потреба за њиховим прилагођавањем и зонирањем

поменутим функцијама доколице.

Овакво диференцирање простора 59 је последица развојних процеса

супротних тенденција (територијално груписање и територијално разређивање),

чиме су и створени услови да квалитет неких елемената окружења,

– као што су простор за насељавање, „отворени простор“, вода, ваздух

и други специфични потенцијали простора – постану значајни развојни

ресурси (Милинчић М, 2004). Нарастање еколошке кризе условило је да се

у оквиру урбане географије Berry J. L. & Horton F. E, (1970) јаве идеје да

статус ресурса добију само они елементи природне средине од којих човек

(друштво) има користи, а чија је доступност и понуда мања од потражње. 60

Управо је пораст значаја воде и проблем њене довољности и довољности

територија које служе њеном обезбеђењу утицао да она буде призната за

59 Последњи квартал 20. века, под дејством глобалне транзиције индустријског у технолошко

друштво, праћен је децентрализацијом урбаног начина живота у некада типичне

аграрне просторе. Овакви трендови, нарочито у високоразвијеним регијама,

имају за последицу стагнацију и престанк раста највећег броја великих урбаних центара

и процесе дислоцирања урбане популације према периферији („отворени простори“)

у многобројна мала насеља која, захваљујући развоју терцијарног и квартарног

сектора, попримају разноврсне и сасвим нове унутрашње структуре. Овим процесом

поменути „отворени простори“ добијају субурбана, односно периурбана својства,

чиме се и усложњава проблем делимитације урбаног и руралног. Тако се данас – за

разлику од глобалног диференцирања простора (Ђурић В, 1971; McHarg L. I, 1971) –

више и не може говорити о јасним границама између диспергованих и агломерираних

насеља и популације, као ни јасних граница између урбаних и руралних простора

и насеља.

60 Ланг Р, (1979, 25) стоји на позицијама да је однос према „природном богатству“

условљен друштвеним потребама и проблемима развоја.

30

„најзначајнији природни ресурс“ (Оцокољић М, 1987, 85; Гавриловић Љ,

1997, 273). Горский Н. Н, (1965, 9) њену довољност истиче као „најважнији

проблем у животу и даљем развитку човечанства“, а Станковић С, (1981,

408) је посматра као „прворазредну сировину“ и „незамењиву материју“.

Табела 2. Биланс просечних дневних потреба (вода, храна и енергија) и продукованих

резидуала за град величине милион становника према европским

и америчким стандардима снабдевања и потрошње (Хагет П, 1975)

Улаз t/дан % Излаз t/дан %

Вода 652.000 99,06 Отпадне воде 500.000 99,41

Храна 2.000 0,30 Чврсти отпаци 2.000 0,40

Енергенти (∑) 4.200 0,64 Честице 150 0,03

Угаљ

400 0,063 SО 2 и NOx 250 0,05

Нафта

2.800 0,425 C-H 100 0,02

Бензин

1.000 0,152 CO 450 0,09

Укупно 658.200 100 Укупно 502.950 100

Борба за обезбеђење водних ресурса прераста у специфичан вид антропопресије

која се временом експанзивно шири по хоризонтали и вертикали

простора. Да би се обезбедила довољна количина воде одговарајућег

квалитета, залази се све дубље у унутрашњост националних територија

(Vajt C, Grifin P, Meknajt T, 1972, 94).

Антички Рим у доба свог процвата дневне количине воде од 500.000

m 3 /дан обезбеђује са 11 аквадукта, од којих се један протеже 100 km у

унутрашњост Апенина (Горский Н.Н, 1965). У потрази за водом стари Кинези

су бушили бунаре дубоке и преко 1.500 m (Tolman F. C, 1937). За потребе

водоснабдевања Лондона 1609–1617. године изграђен је магистрални

водовод дужине 60 km. Током 1841, после седам година изградње, Париз

за потребе водоснабдевања становништва добja артешки бунар дубок

700 m (Горский Н. Н, 1965). Њујорк се почетком 20. века водом снабдева

са удаљености од 250 km, Сан Франциско – 320 km (Јосемитски национални

парк), Лос Анђелес из реке Колорадо 61 – од 400 до 800 km и др.

Интеракцијом надексплоатације и загађења водоносне средине

угрожена су бројна мања или већа локална и регионална подземна изворишта.

62 Овако су девастирани водни ресурси у области Рура, Париског

61 Питање права првенства у коришћењу водних ресурса реке Колорадо (10 великих

акумулација у функцији водоснабдевања преко 30 милиона људи) доводио је до сукоба

две савезне државе – Калифорнију и Аризону.

62 Ово је осетљив, али још увек најквалитетнији и најексплоатисанији део водних ресурса,

нарочито у функцији водоснабдевања насеља и других, по питању квалитета

захтевних корисника. Изданска средина се понаша као природни филтер и биохемиј-

31

басена, Ломбардије, СИ дела САД-а, северних равница Кине и др. Прекомерно

коришћење и девастација овог дела водног ресурса присутни су и

код нас. Димензиониране потребе и незадовољавајући капацитети постојећих

изворишта условљавају потребу за приближавањем водозахвата рекама,

чиме се и квалитативна својства ових вода приближавају површинским,

иначе веома загађеним водама. У Бачкој и северном Банату дошло

је до обарања нивоа основне издани и до 50 m. У зонама појединих изворишта

региструју се снижења пијезометарских нивоа од 1,5 m на годишњем

нивоу (ВОРС, 1996, 39). Ситуација је слична и у окружењу великих

површинских копова угља (Колубара, Костолац, Косово), шљунка, кварцног

песка, лапорца, каолинске глине итд. Геолошка истраживања нафте и

природног гаса у Војводини и Стигу су на појединим локалитетима угрозила

и дубље водоносне хоризонте.

Посебно су угрожени алувиони у близини великих урбаних и индустријских

центара. Случај Макиша – као централног градског изворишта

Београда са експлоатацијом дужом од једног века – веома је индикативан.

У зони највећег и најиздашнијег изворишта подземних вода код нас (25

km 2 са 100 рени бунара) дошло је до колизије привредних делатности и

изразите концентрације потенцијалних загађивача.

Проблеми прекомерне експлоатације овог споро обновљивог дела

водних ресурса често имају и низ посредних негативних ефеката. Коматина

М, (1984) указује на негативне ефекте који се одражавају како у самој

подлози, тако и на топографској површини. Овако иницирани геоморфолошки

процеси (слегање терена) у подручјима Токија, Осаке, Мексико-

Ситија и других великих урбаних агломерација директним и индиректним

утицајима угрожавају урбане просторе и створене потенцијале. Поремећаји

хидролошке равнотеже и депресације нивоа подземних вода у појединим

приморским зонама (земље Бенелукса, Индокина, Индонезија, Мексички

залив) доводе до инфилтрације сланих у изданску средину слатких

вода. Зато ће будући урбани и индустријски развој (форме, садржаји, алокација

инвестиција), насупрот досадашњем, све више морати да уважава

детерминанте које проистичу из могућности обезбеђења водних ресурса.

Формиране потребе за егзистенцијалним ресурсима од стране „насељских

екосистема“ постале су одлучујући фактор коришћења и употребе

природних потенцијала одређене територије. Оваква међузависност

простора насеобинског агломерирања и простора егзистенцијалних ресурски

реактор у коме се врши трансформација квалитета воде у складу са својствима изданске

средине. У домаћим условима, иако често примењиване, нису у потпуности

истражене могућности и методе вештачког прихрањивања ових водоизворишта, тако

да су чести примери њихове надексплоатације и погоршања квалитета. Предности

њиховог коришћења су мања осетљивост на поједине облике загађивања и могућност

постепеног развоја изворишта у складу са условима и потребама.

32

са условљава потребу да се развојем и једних и других управља на националном

нивоу. 63 Улога националне владе подразумева регулацију функција

коришћења, заштите и очувања простора и ресурса (Cutter L. S. & Renwick

H. W, 1999) и задовољење интереса различитих социјалних и регионалних

компоненти сопствене територије (Muir R, 1997).

Досадашња искуства указују да планиране и пројектоване потребе

насеобинских екосистема апсолутизацијом интереса доводе до „потчињавања“

једних простора у функцији других. Сопствени раст и развој утичу

на раст потреба „заузећа“ територија квалитативно другачијих својстава

(зоне сакупљања воде, рекреације), тако да ови простори постају део регионалне

инфраструктуре урбо-индустријских зона. Нема сумње да је оваква

релација још једна потврда да је употреба простора репрезент реалних

друштвених позиција (доминација и хијерархија). 64 Насеобинске агломерације

континуираном поларизацијом постају све захтевније према отвореним

просторима, тако да постају двоструки „потрошачи простора“. 65

Ова зависност показује изузетну сложеност у случају водних ресурса

и насеобинских система. На једној страни су присутни високи захтеви

квантитативне и квалитативне обезбеђености водних ресурса, а на другој

– због интензивног и неселективног запоседања долина – расте захтевани

степен обезбеђености крупних насеобинских, привредних и инфрасрук-

63 На релацији поистовећења нације и урбаног система као њеног доминантног и(ли)

најзначајнијег дела Bourne S. L. & Simmons W. J, (1978) сугеришу потребу да се урбанизацијом

управља на националноим нивоу.

64 О доминацији, монополском односу, контролним механизмима управљања простора

и непостојању праведне конкуренције, пре свега у политичком, развојном и другом

одлучивању града над околином, зона водопотрошача над зонама водоизворишта и

др. указивали су бројни аутори (Le Corbusier, Habermans, Љешевић, Перишић, Петовар,

Максин-Мићић и други). У условима Србије ова релација је додатно потенцирана

ставовима класика марксизма, као доскора водеће идеолошке оријентације друштва:

„Када схватимо да је дата појава нужна, онда се, наравно према њој сасвим другачије

односимо.... доминација града над селом (у економском, политичком, интелектуалном

и сваком другом смислу) општа је и неминовна појава ... кукати због те појаве могу

сасмо сентиментални романтичари.“ (према: Стефановић В. Д, 1971)

65 И док са аспекта изразитих биоцентричних схватања урбане екосистеме, због поремећености

саморегулативних функција и формираних потреба, Јанковић М, (1992)

обележава као „паразите биосфере“ дотле их Љешевић А. М, (1998, 151) – са становишта

еколошког антропоцентризма – доживљава као специфичну друштвену организацију

у којој доминирају економски, социјални, еколошки и комунални проблеми. Без

обзира на испољене разлике у схватању урбаних зона и њиховом односу према окружујућим

системима животне средине, сасвим је очито да овакви сложени и отворени

системи могу опстати, ширити се и даље развијати своју унутрашњу структуру само и

искључиво у интеракцији са окружењем и на штету околине. Периметар дејства урбаних

система на околне системе зависи од популационе величине, структуре приврединих

делатности, достигнутог стандарда, културних образаца и др.

33

турних система од њеног стихијског (деструктивног) дејства. Тако довољност

водних и других егзистенцијалних ресурса постаје развојна баријера

за једне, а њихово сакупљање, очување и мелиорација за друге просторе.

„Отворени простори“ и њихове „поравнавајуће функције“, односно

њихови егзистенцијални ресурси, кључ су ефикасности система као целине.

Даљи неконтролисани развој зона потрошача воде и њихових унутрашњих

структура (насеља, привреда) могућ је, наиме, само и искључиво на

њихов рачун. Даљи „успеси“ у димензионирању просторног ширења и

нормативима заштите (ограничења), међутим, могу покренути спиралу нове

социо-економске поларизације националног простора и тиме постати

узрок пропасти система (државе) као целине. Зато се ширење ових зона (система)

може прихватити као нужност само дотле док њихова територијалност

и захтевност не премаше праг оптималног (рационалног) и док не почну

да утичу на ефикасност система као целине, а он не сме бити прекорачен.

Све присутнија просторна поларизација социо-економских структура

и система праћена је низом функционалних, пејзажних и еколошких

промена физичко-географског комплекса средине. На једној страни, у долинским

и равничарским просторима процесима насеобинског, привредног

и инфраструктурног агломерирања и механичког и природног прираштаја

становништва (Цвијићево „спајање и прожимање“) створене су антропогене

или социо-економске целине са обиљем еколошких проблема

као развојних прагова. 66 Загађеност, стихијност, дефицит водног ресурса и

проблеми његовог обезбеђења деградирају укупну вредност ових простора

толико да утичу на смањење атрактивности, просперитетности, могућности

развоја постојећих и локације нових насеља, привредних и других

садржаја и активности. Поред директних, немогућност обезбеђивања свеже

воде, узрокује и низ индиректних негативних последица јер представља

ограничавајући фактор валоризације осталих доступних потецијала.

Тако је на простору Косова лимитиран развој термоенергетике и

пољопривреде, а на значајним деловима Шумадије, Баната, Поморавља и

других територија централне Србије и свеукупан економско-географски

просперитет.

Егзистенцијални значај водних ресурса и водопривредне инфраструктуре

подразумева потребу дугорочног планирања, односно потребу

да послови на њиховом обезбеђивању најмање за једну етапу претходе

осталим. Развојне опције у водопривреди морају бити усаглашене са другим

општим развојним захтевима и потребама друштва или да буду детер-

66 Индикативан је пример Врања. До активирања акумулације Првонек (2006) довољност

водних ресурса се могла означити као његов прворазредни развојни праг. Ову претпоставку

потврђује констатација о некада уједначеној потрошњи воде током летњег и

зимског дела године, односно чињеница да је потрошња лимитирана могућношћу (издашност

изворишта) производње, а не формираних потреба (Стаменковић Ђ. С, 1995).

34

минанте њиховог развоја – посебно насеобинског, популационог и привредног.

У овој релацији Стефановић и Бурсаћ локалну доступност ресурса

свеже воде сматрају за повољност положаја и релевантни потенцијал

популационог развитка већих насеобинских средишта (Стефановић В. Д,

1971; Бурсаћ М, 1985). У даљем току еволуције простора уз садејство других

фактора, ово делује у правцу све изразитије кондензације урбаних

„полова развоја“ унутар великих речних сливова и приобалних предела

(Стефановић В. Д, 1971).

Насупрот глобалним стремљењима и жељеним ситуацијама, Ђурић

В, (1960) указује на то да су у нашим условима и поједина нова насеља

подизана тамо где су могућности за снабдевање пијаћом водом биле минималне.

Овакве насеобинске процесе који нису уважавали просторне

услове Богуновић Д, (1988, 69) означава као „економски и еколошки скŷп

начин урбанизације“.

На другој страни, ограничени агро-еколошки потенцијал брдских и

планинских простора са доминантном натурално-тржишном привредом

базираном на кодоминантном, а заправо интегрисаном сточарству и земљорадњи

(„сељачка пољопривреда“) вековима је омогућавао истовремени

одрживи развој локалних заједница и задовољавајуће стање квалитета

основних ресурса животне средине. Захваљујући томе, ове просторе су у

најчешће заобишли интензивни процеси индустријализације и савремене

пољопривредне агротехнике (трећа етапа развоја пољопривреде), односно

примене синтетичко-хемијских и других средстава: минерална ђубрива,

пестициди, стимулатори и регулатори раста, адитиви у исхрани домаћих

животиња и остало.

У спрези са основним физичко-географским карактеристикама, овакви

просторно-социјални процеси доминантне стагнације и дезинтеграције

насеобинског, популационог и привредног пејзажа унели су нову компоненту

у слабљењу локационих услова („Push“ фактор) 67 насеобинског,

инфраструктурног, индустријског и савременог агрокомплекса брдскопланинског

простора. Овако се брдско-планински простор у рецентним

условима појављује као рестриктивна детерминанта појединих привредних

грана, посебно примарног и секундарног сектора, али и као подстицајни

фактор водопривреде. Ово стога што је у оваквим условима у већем

делу брдских и планинских простора процесима динамичке хомеостазе

дошло до проградације стања основних елемената природне средине.

Водном ресурсу – у контексту ове публикације и егзистенцијалног значаја

– припада посебно место. Зато се планински простор и апострофира као

67 Теорију „Pull“ и „Push“ (привлачних и одбојних) фактора развијали су бројни аутори

(Pethersеn W, 1958; 1959; Everett S. L, 1966; Bougue J. D, 1966 и др). Проверама ове

теорије откривене су њене слабости (пре свега субјективност), али је класификација

фактора неспорна, у теорији је заживела и често је цитирана.

35

база свежих водних ресурса, а истиче се неопходност стварања услова да

они – као један од њихових најзначајнијих потенцијала – не постану додатни

ограничавајући фактор развоја.

1.3. ПЛАНИНСКИ ПРОСТОРИ КАО ЕКОЛОШКИ РЕСУРС

Као ограничен ресурс, простор представља једну од фундаменталних

компоненти човекове животне средине (Thomlinson R, 1969; Berry B.

J. L. & Horton F. E, 1970) и свеукупног друштвеног развоја. 68 Борба за његово

освајање је – често само у квантитативном смислу – дуго била покретач

светске историје да би – еволуцијом вредносних критеријума – његова

квалитативна својства све више добијала на значају. У савременим условима

еколошко стање (генетска разноврсност, ценотички односи, хабитабилност)

и расположиви ресурси постају све одлучнија компонента његове

довољности. Зато је крај 20. века обележен апелима да планински простори

69 – због свог значаја и особина – заслужују посебну пажњу у процесу

заштите и валоризације (Агенда 21, „Mountain Agenda“ и др).

Поједини енвајронменталдетерминисти (Churchill Semple E, 1911;

Hartschorn R, 1939; Taylor G, 1951; Huntington E, 1962; McHarg I, 1971. и

др) рељеф и друге физичко-географске чиниоце планинских простора

посматрају као превладавајуће детерминанте људских активности, нивоа

културе, цивилизације, структуре коришћења земљишта итд. У домаћој,

нарочито антропогеографској литератури овим просторима је придавана

посебна важност – понекад митолошког значаја.

68 Научно познавање и објашњавање улоге и фактора окружујућег простора на појединца

и људске групе у друштвеној и културној историји су прастара и често присутна

тема интересовања географске и сродних наука са израженим дивергентним тумачењима.

Ове релације су присутне код античких мислилаца (Аристотела, Херодота,

Теофраста, Платона, Хипократа, ...), чијим се идејама од 16. века враћају Боден, Монтескије,

Форстер, Хумболт, Ритер, Рацел, Хетнер и други. Током 20. века придружују

им се Ј. Цвијић (1927), К. Витфогел (1929), В. Вернадски (1960), Ј. Саушкин (1976), А.

Батимер (1983), М. И. Забелин (1986), Ф. Гиренок (1987) и други.

69 Не постоји јединствен приступ избора критеријума за дефинисање појма планинског

или брдско-планинског простора. Проблем диференцирања и дефинисања морфолошких

елемената рељефа у литератури фаворизује надморску висину, али се често узимају

и други корективни елементи, као што су дисецираност рељефа, особине земљишта,

нагиб, густина речне мреже и остало. У употреби су и административни (Сл. гл.

СРС 47/84 и 29/85), демографски, економски и слични критријуми. У Србији су планинска

подручја дефинисана као простори изнад 500 m. н. в, док је у Француској, Словенији,

Аустрији и Бугарској граница на 600 m, у Швајцарској 800 m итд. За потребе истраживања

демографског развоја и популационог потенцијала, Спасовски М, Јанић М,

(1991) планинску област Србије (критеријум – општине које имају више од 50% територије

изнад 500 m. н. в) дефинишу на простору од 35.042 km 2 или 39,7% територије.

36

Табела. 3. Вертикална рашчлањеност рељефа Србије

Висинске Сретеновић Љ, (1970) Младеновић Т, (1984)

зоне у m F km 2 % F km 2 %

0 - 200 32.817 37,1 32.540 36,83

200 - 500 22.712 25,7 21.829 24,71

500 – 1000 23.246 26.3 24.105 27,28

1000 – 1500 (> 1000) 9.586 10,9 8.468 9,58

1500 - 2000 1.213 1,37

преко 2000 206 0,23

Укупно 88.361 100 88.361 100,00

Средња висина 446,0 470,3

Планински простор и зоне хидрографске дивергенције означавају се

као један од кључних чинилаца у стварању српске средњовековне државе,

али и као насеобинска и популациона исходишна жаришта. Код Ј. Цвијића,

Ј. Дедијера, В. Радовановића, С. Милојевића, М. Лутовца, М. Филиповића,

М. Васовића и осталих често су означавани као „расадник људства“,

„активна земља“, „оплемењивач психичких особина становништва“, „одбрамбени

бедем“,... Данас они то више нису, али њихова вредност за ширу

друштвену заједници и националну територију тиме није умањена.

Табела 4. Хипсометријска структура (у %) територије Србије

Надморска

Хипсометрија у %

висина Србија Централна Србија Војводина Косово

до 200 37,1 21,2 97,5 –

200–500 25,7 35,9 2,4 19,4

500–1000 26,3 30,2 1,1 57,7

преко 1.000 m 10.9 12,7 – 22,8

Нагиб терена у %

до 5 31,8 13,4 84,3 22,9

5–10 1,5 1,3 1,1 3,4

10–15 4,6 3,8 7,4 3,2

15–20 9,2 11,6 0,5 13,3

20–25 6,0 8,0 0,6 6,6

25–30 4,3 6,2 0,3 2,5

изнад 30 42,6 55,7 5,8 48,0

Извор: Институт за земљиште Топчидер (1983), Студија заштите, уређења и коришћења

пољопривредног земљишта у СР Србији до 2000. године, Београд

Као маркантни и фундаментално значајни просторни чиниоци територије

Србије, планине – посредно и непосредно – детерминишу бројне

37

компоненте физичког и друштвено-географског развитка. Рељефне карактеристике

планинског простора подстичу честу и разноврсну варијабилност:

насеобинског, културног, демографског, инфраструктурног, хидрографског,

орографског, геолошког, климатског, педогеографског, биогеографског

и другог диверзитета.

Свеукупан географски положај ових простора – под утицајем крупних

насеобинских и демографских просторно-функционалних рекомпозиција

– показује значајну осетљивост и историјску промењивост. Баријерност,

иначе битна физичко-географска карактеристика планинских простора

(Цвијићево „изоловање“ и „одвајање“), 70 појачана је током друге половине

20. века интензивним процесима деаграризације, дерурализације и

депопулације, чиме је нагло урушен њихов антропогеографски потенцијал.

Табела 5. Хипсометријски однос између загађивача и вода у сливу Западне

Мораве (Оцокољић М, 1977)

Висински

појас

F слива

(km 2 )

Број

становника

Број

ст/km 2

38

Број

загађивача

Број

градских

насеља

Расположиво

воде

m 3 /ст/дан

1000–1200 1700 47.200 27 – – 80,3

800–1000 2600 196.880 76 – 3 30.9

600–800 3900 369.000 95 – 2 22,9

400–600 3200 345.200 108 22 12 28,5

200–400 3050 360.280 118 20 13 29,7

135–200 340 47.600 140 4 2 226,8

Несинхронизован развој крупне инфраструктуре, у условима свеопштих

друштвених промена, није успео да неутрализује овакве развојне

тенденције. И док је глобална електрификацаја спроведена претежно

успешно, путна инфраструктура 71 је, премда услов и оквир материјалног и

свеукупног друштвеног развоја (која је у новоствореним условима требало

да отвори ове просторе), каснила, чиме су појачани ефекти природне

баријерности и географске периферности. Данас смо у ситуацији да – због

70 Схватање баријерности простора Жорж П, (1979) базира на Цвијићевим полазиштима,

али је она, у духу универзалне примењивости, надограђена знатно већим бројем

геопросторних услова (шумска пространства, слабо насељени простори пустиња и

степа, морске – површине и др) уз уважавање њиховог различитог карактера на локалном

и регионалном нивоу. Оваква констатација о сличностима и разликама ова

два ствараоца у посматрању геопросторних реалности значајним делом је потврђена и

ставовима Сион Ж, (1920) и Радовановић В, (1959), који истичу да је „Цвијић географији

открио нове видике“, а П. Жорж „дао нов дух“ (према: Радовановић В, 1959).

71 Крстић Б, (1982, 155) путну мрежу (квалитет и квантитет) сматра за једну од кључних

просторних арматура и друштвено-историјску категорију развоја.

изражено ниског степена освојености ових простора у погледу културногеографског

и економско-географског развоја и социо-економске интеграције

са околним трериторијама – говоримо о проблему њихове изразите

изолованости и периферности.

Анализа пописних резултата 1981. године показује да је на простору

централне Србије у висинској зони изнад 500 m, односно на 44,6% њене

територије, живело тек 11,5% укупног становништва (Живковић Д,

1989). 72 Са густином насељености од 25,3 ст/km 2 достизала је тек једну

четвртину просечне вредности за територију централне Србије. Осим ниског

степена опште популационе покривености ових простора у целини,

присутна је и значајна унутрашња диференцираност. У висинском појасу

500–1000 m. н. в. (31,3% територије) лоцирано је 9% укупне популације, а

у појасу средњих планина (1000–2000 m. н. в) на површини од 13,3% територије

централне Србије тек 2,5% њеног укупног становништва.

Овакви развојни трендови насеобинске и популационе прекомпозиције

и поларизације простора Србије су, интензивније или мање

интензивно, настављени до најновијег времена. Ове претпоставке потврђује

већи број појединачних радова, а свакако најцеловитије и са обиљем

теренских проспекција и опсервација до нивоа делова појединих насеља,

„Географска енциклопедија насеља Србије“ (књ. I, II, III и IV). 73

На примеру Западне Мораве (Оцокољић М, 1977) и Велике Мораве

(Оцокољић М, 1987) утврђено је да се загађење воде догађа испод изохипсе

од 600 m н. в, а да се изнад ове границе (односно „изнад границе градских

насеља и индустријских средишта“) могу сакупљати воде I и II класе

квалитета. Посебну погодност представљају чињенице да се ради о просторима

(горњи делови сливова):

– доминантних домицилних вода које су за потребе водоснабдевања и

најчешћи предмет акумулирања,

– расположивих повољних, локација за њихово акумулирање и чување и

– висинског потенцијала који у односу на зоне водопотрошача омогућава

њену економичну дистрибуцију на ширим територијалним дистанцама

и друго.

72 Осим овог, за централну Србију досада најцеловитијег истраживања хипсометријског

размештаја броја становника, присутни су и други релевантни радови (Сретеновић

Љ, 1972; Боровница Н, 1975; Живковић Д, 1991; Спасовски М. и Јањић М, 1991.

итд). Укупност ових истраживачких резултата указује да су разлике у висинској дистрибуцији

популације (и временске промене) и демографски потенцијали низије, побрђа

и планинских области регионално диференцирани, односно условљени деловањем

специфичних природно-географских (климатски, топографски, петролошки и др) и

друштвено-географских чинилаца (економских, културно-цивилизацијских и других).

73 Географска енциклопедија насеља Србије, уредник Стаменковић Ђ. С, Географски

факултет БУ, „Агена“ и „Стручна књига“, Београд, 2001. и 2002.

39

Табела 6. Однос између загађивача и расположивих водних ресурса у сливу

Западне Мораве (Оцокољић М, 1977)

Река

Профил

F

слива

(km 2 )

Протицај

(m 3 /s)

Број

становн.

(укупно)

40

Број

ст/km 2

Број

загађивача

Број

градских

насља

Располож.

вода

m 3 /ст/дан

Ибар К.Митров. 1.230 16,0 98.400 80 – 2 14,0

Ситница ушће 2.861 14,0 371.930 130 10 7 3,2

Ибар Рашка 6.268 46,7 528.927 93 15 12 6,9

Ибар ушће (З.М.) 8.059 61,7 685.015 85 26 14 7,8

З. Морава Пожега 2.688 30,0 188.160 70 8 6 13,8

З. Морава Краљево 4.721 44,1 386.238 78 18 11 10.3

З. Морава ушће (В.М.) 15.580 125 1.360.000 86 46 32 7,9

Планински простори су – по степену антропогених утицаја, стању

система животне средине и функционалних односа у њима – најочуванији

предеони системи. Екосистемска разноврсност је нарочито изражена на

појединим планинским (Копаоник, Шар планина, Стара планина, Сува

планина и др), односно околним рефугијалним кањонским просторима

(Сићевачка клисура, Ибарска клисура, Горња Топлица, Ђердап, Лазарев

кањон 74 и др). Истичући пирамидалност разноврсности планинских простора

уопште, Љешевић указује на то да је „сваки низ висинских појасева

засебна геохора, а сваки висински појас посебан геомер (тип предела)“

(Љешевић А. М, 2002а, 40–42). Овакве карактеристике их чине својеврсним

врућим тачкама глобалног биодиверзитета. На основу критеријума

IUCN–WMC (International Union of Conservation of Nature – World Monitoring

Centre), брдско-планински простор Србије представља окосницу једног

од шест европских, односно један од 33 светска центра биолошке разноврсности

ван тропских и субтропских зона планете.

Овакав ниво сложености и релативне реткости планинских простора

чини их веома значајним за природне и друштвене заједнице. Иако то

суштински нису, често им се приписују атрибути „натурални“, „аутохтони“,

„дивљи“, „изворни“, ... Осим овде актуелне функције резервата чисте

воде, њихов највећи значај се огледа у следећим функцијама, својствима и

„производима“, а то су:

– очување специфичног културног и историјског наслеђа,

– резервати биосфере и генетске разноврсности,

– органски здрава храна,

74 На делу територије Лазаревог кањона од 1.755,5 ha евидентирани су: биљни фонд

од 720 регистрованих таксона на нивоу врста и подврста сврстаних у 345 родова и 71

фамилију (20% флоре Србије) и значајна фаунистичка разноврсност (35 сисара, 96 врста

птица, 9 врста гмизаваца, 8 врста водоземаца, инсекти, пећинска фауна и др).

Вредност овог простора надограђена је и другим, пре свега геоморфолошким атрибутима

– услед чега је и проглашен за споменик природе – објекат гео-наслеђа.

– значајна органска репродукција,

– санатогено дејство на ширу околину,

– показатељ еколошког климакса ширих простора,

– могућност утврђивања некадашњег стања и тренда промена,

– могућност коришћења у научне, едукативне, туристичке, рекреативне

и друге сврхе.

Један од кључних фактора реализације овакве водопривредне инфраструктуре

постаје довољност простора 75 погодних за изградњу брана

и формирање акумулационих басена. Њихово нерационално запоседање у

спрези са израженим ерозионим процесима и немогућност ефикасне заштите

условљавају њихов дефицит. Губитак (засипање) постојећих и недовољна

расположивост нових простора оваквих карактеристика представљају

посебно тежак географски хендикеп у „борби“ за обезбеђење водног

ресурса. Чињеница да их има мање него што је неопходно и да ће,

перспективно, њихова расположивост бити у обрнутој сразмери са порастом

потражње, условљава да они постају посебна врста (до сада недовољно

уважаваног) просторног ресурса. Њихова ограниченост је резултат

потрошности и необновљивости, али и неопходности позитивне – атрактивне

комбинације многобројних физичких и антропогеографских елемената.

По свом значају, од физичко-географских фактора се истичу:

– морфологија (потреба да преграда буде у клисурастом, а већи део

акумулационог басена у котлинском делу (композитна долина) са

могућим малим падом уздужног профила, 76

– хидрологија (површина слива, протицај, отицај),

– геолошки састав (стабилност, вододрживост),

– петролошки сатав (појава непожељних формација у сливу или самој

акумулацији), 77

75 Чињеница је да се ради о долинама средњих и горњих делова водотокова које су вековима

имале транзитне, посредничке, прелазне и централишуће функције, односно

биле атрактивне за најразличитије видове валоризације и концентрације.

76 Mutschmann J, Stimmelmayr F, (1988) – осим потребе да што мања брана омогући

што већи простор за акумулирање воде – указују и то да су за очување квалитета акумулисане

воде пожељне дубине од преко 50 m. У циљу заштите ових простора – пре

свега од засипања – препоручује се изградња предбрана и микроакумулација. Основна

обележја геопростора и стање животне средине Србије су репрезентативан простор

за примену ових препорука. Могућност да овакве акумулације задрже нанос и тиме

сачувају велике акумулационе басене чини их веома значајним и пожељним у чеоним

деловима сливова.

77 За потребе водоснабдевања становништва ови фактори средине – како у самој акумулацији,

тако и на сливном простору – могу довести до значајних процеса ненамерног

загађивања. У групи непожељних формација су серпентинити, перидотит-серпентинити

(честице азбеста и талк), гранодиоритни грусеви (нарочито они са израженим

процентом распаднутих честица лискуна и плагиопласта), карст итд.

41

– ерозија (акумулациони басен је доња ерозивна база водосливне зоне),

– сеизмичка и индукована активност и

– педолошке и биогеографске одлике.

У групи антропогеографских чинилаца у значајнијој мери уважавају се:

– насеобинско-географски,

– популациони,

– историјско-географски,

– привредни (индустрија, пољопривреда, рударство, шумска привреда),

– инфраструктурни (друмске и железничке саобраћајнице, ПТТ) и

остали чиниоци.

Вујиновић Р, (1995, 302) указује да у сливу сваке реке „постоји само

једна и искључиво једна природна акваторија која даје оптималне параметре

акумулисања потребних (или могућих) количина вода за одређене намене“.

78 Већ је истакнуто да природне предиспозиције –иако доминантно

значајне – нису и једино релевантне и пресудне за детерминисање локације

бране и морфометријских карактеристика акумулационог басена. У

овом погледу све већи значај добијају и параметри антропогеографских

чинилаца потенцијално дефинисаног простора.

У контексту све сложенијих физичко- и антропогеографских чинилаца,

долази до рапидног редуковања броја локација погодних за формирање

потенцијалних акумулација. Растуће потребе, са једне, и немогућност

да се на простору Србије обезбеди довољан број локација одговарајућих

карактеристика, са друге стране, нужно воде појави конфликта у валоризацији

простора и приоритетима њихове намене.

Конфликтност је пре свега последица егзистенцијалног значаја ових

инфраструктурних система, недовољног броја неоспорно погодних локација

и још увек изразито присутне дивергенције приступа овом проблему.

Различитост приступа је толико широка да ју је на једном месту тешко сагледати.

И док у локацији и димензионирању оваквих објеката Ђорђевић

Ј. (1998) потенцира уважавање само физичко-географских услова истичући

их као једино значајне, дотле Вујновић Р, (1995) присуство насеља,

инфраструктуре, споменика, резервата природе и сл. вредности посматра

као факторе који „деградирају природне предиспозиције простора“ за

стварање акваторија. Степен разматрања овог вида деградације је дошао

дотле да интересне групе заинтересоване за грађење поједине просторе

планираних хидротехничких пројеката проглашавају „проблематичним“,

а од појединих се одустало и сматрају се „дефинитивно изгубљеним“. 79

78 Ово је у складу са ставом McHarga I, (1971) да је простор природно предиспониран

за неку намену.

79 Под утицајем промена срединских ставова према крупној водопривредној инфраструктури

(некада неприкосновени објекти у простору), све су присутније тежње да

се диспозиције акумулација прилагођавају антропогеним и осталим природним огра-

42

Проблематичним и изгубљеним сматрају се управо они простори који су

економско-географски и културно-историјски најкомплексније валоризовани

или представљају вредне насеобинске, привредне, инфраструктурне

и културно-историјске локације и(ли) целине.

Без обзира на чињеницу што се и водни ресурси могу сматрати обновљивим,

овакво опредељење за његовим обезбеђењем суштински га чини

зависним од могућности његовог акумулирања. Његова квалитативна и

квантитативна својства у широком спектру зависе од особина, процеса и

односа места преграђивања реке (профила) и водосливног простора. Погоршањем

својстава акумулационог басена деградира се вредност сливног

подручја као таквог дотле да оно губи свој основни разлог постојања. Тако

се као једно од основних питања оваквог опредељења развоја водопривредне

инфраструктуре намеће решење троугла чија су темена: ограничен

број погодних локација, ефекти који се манифестују у сливу акумулације

и концентрисане и апсолутно растуће потребе за водом.

1.4. АКУМУЛИРАЊЕ ВОДЕ – ФАКТОР ТРАНСФОРМАЦИЈЕ ПРЕДЕЛА,

РАЗВОЈНИХ ЕФЕКАТА И ПРОСТОРНИХ ПОЛАРИЗАЦИЈА

Хидротехнички радови – посебно они који се односе на акумулирање,

чување и редистрибуцију воде – јесу временски, стратешки, просторно,

еколошки, технички и инвестиционо захтевни системи који снажно трансформишу

како природне, тако и социјалне компоненте простора. Ниво

трансформације је толико снажан да ови просторни системи постају његово

основно обележје. 80 Утицај се осећа у зони изградње бране, акумулисања

ничењима. Потпуно се одустало од неких решења на Милешевки, Градцу, Дечанској

Бистрици; измењени су неки раније планирани системи на Млави, Пчињи, Рашкој и

др. Посебно жучна дебата је током 1988/1989. вођена по питању изградње акумулације

„Студеница“ (вишенаменски водопривредни и хидроенергетски систем). Колизија

између интереса заштите историјских и културних добара и формирања акумулације

довела је до широке расправе и сучељавања ставова најразличитијих друштвених

структура (појединци, медији, Влада и њена министарства, САНУ, УНЕСКО, ...).

Превагла је опција противника овог пројекта, односно заступника идеје о угрожености

културно-историјских и других вредности (превасходно манастира Студеница).

80 О односу људског друштва и простора у географској науци постоје дијаметрално

различита тумачења. И док су за Muir R, (1997, 250) људска друштва још у раним фазама

свог развитка била способна да ремете глобалне циклусе, Н. Н. Барански и В. С.

Каљесник чак и савремено људско друштво ниподаштавају као геоагенс. Између ових

крајње супростављених релација присутна су и тумачења аутора да су управо велики

акумулациони басени најзначајнији фактор антропогене трансформације простора и

његове географске карте (Радовановић С. В, 1959; Simmons I. G, 1989; Turner B. L. et

al. 1990. и др). Нејасно је зашто Барански и Каљесник, у доминантном миљеу индетерминизма

и дијалактичке развојности, занемарују до тада непознате глобалне процесе

43

воде, на сливном подручју, па и шире, а резултира модификацијама расположивог

развојног потенцијала, променама у насеобинском пејзажу, организацији

и коришћењу простора, инфраструктури, економским активностима

итд. Ове сложене геопросторне промене у спрези са установљеним

законодавно-нормативним решењима умножавају и подстичу иначе већ

присутне (консолидоване и еволутивне) комплексне социогеографске

проблеме ових, најчешће планинских простора.

И док су природне компоненте биле циљ трансформације (поправљање

својстава и искоришћавање водних ресурса) за потребе зона водопотрошача,

ови други – најчешће нежељени ефекти – тумачени су у духу

„колатералне штете“. Њихов утицај се – у зависности од аутора и њихових

провинијенција – различито тумачи: од тога да се тако оплемењује

простор (Станковић С, 2003), стварају културни пејзажи (Риђановић Ј,

1968), мењају културни и социјални образци егзистенције (Taylor G,

1951), односно трансформишу компоненте функционисања простора, коришћења

земљишта и привредних активности (Mitchel B, 1979), до географске

трансформације простора која иде до њеног жртвовања, односно

ка „потпуном брисању свих културних црта и тековина“ (Ђурић В, 1955).

Овакве захвате Радовановић В, (1959, 22, 86) тумачи у зависности

од климатских услова у којима се реализују. У случају аридних и семиаридних

предела представљају фактор трансформације простора од субили

анекумене у екумену, односно културно тле, а у зонама умерених

климата доживљава их као један од начина да се од екуменског створе

анекуменски простори („жртвовање екуменских простора“).

Дивергенција перципирања оваквих просторних појава и процеса

присутна је и у каснијим фазама. Ђурић В, (1960) указује на жртвовање

појединих насеља „општим интересима заједнице“, односно изненадним и

принудним процесима прекидања њиховог континуитета, еволутивних токова

и гашења живота насеобинске организације. Царић Н, (1965) и Перишић

Д, (1965) њихово дејство тумаче доминантно у правцу нарушавања и

промена положаја насељских јединица и њихових система.

урбанизације, индустријализације или трансформације хидрографских објеката као

ниједног другог елемента природне основе до тада. Занемарују и поједине грандиозне

хидротехничке објекте, међу којима су: велики мелиоративни захват на Тенесију

(TENNESEE VALLEY – TVA) на простору седам савезних држава САД-а (1933/'35), брану

Hoover (1938) и акумулацију Мид (630 km 2 ) на Колораду, систем московских канала

(1937) или Рибинског језера у систему пловних канала и хидроцентрала на Волги и

др. Радовановић С. В, (1959) указује на то да је формирањем Рибинске акумулације на

Волги 1941. године на површини од 4.550 km 2 потопљено 600 сеоских насеља, 5 вароши

и град Молога. У овом правцу их нису подстакли ни планови о реализацији комплекса

хидроелектрана на Јенисеју (ХЕ „Краснојарск“ – 5.000 МW) и Ангари (ХЕ

„Братск“ – 4.500 МW) са пет пута већим обимом акумулиране воде од оне у акумулацији

Мид (висина преграде 122 m и акумулација дуга 563 km).

44

Тумачење релацијe хидротехнички захвати – насеобински пејзаж се

и пре законодавног установљења зона изворишта површинских вода првог

ранга и пратећих режима заштите (резервација простора, санитарна

заштита, ...) карактерисала нетрпељивошћу попут оне према другим антропогеографским

факторима у припадајућем водосливном простору акумулације.

Неоспорив и есенцијални значај за ширу друштвену заједницу

(„опште добро“, „јавни интерес“) 81 неретко је коришћен у циљу истицања

права апсолутног првенства ових система на дефинисане просторе.

У циљу подршке што ширим акцијама у заштити акумулација,

Зеремски – поред редуковања пољопривредних и шумских делатности и

преоријентације локалних заједница на друге видове привређивања –

предвиђа и могућност њиховог исељавања не само из зоне стварања акумулационог

басена, већ и са припадајућег водосливног подручја

(Зеремски М, 1964). Овакви ставови су недуго еволуирали у поједина ултрарешења.

Екскулзивност у појединим ригидним ставовима иде дотле да

се стоји на становишту да водопривредна делатност не трпи „никаквог ортака

на терену“ (Пећинар М, 1969, 127). Ђорђевић Б, (1990) потврђује ставове

да је под оваквим околностима формиран традиционалан приступ водопривредном

планирању полазећи од претпоставке да друштво схвата

неопходност реализације водопривредних система и да ће се зато укупно

социјално окружење брзо прилагодити новонасталим условима без посебног

планерског ангажовања.

Корисници воде као носиоци економске, политичке и развојне моћи

врше притисак у правцу максимално могуће заштите и нивоа сигурности

зона водоизворишта и акумулисане воде. У пракси је присутна тежња у

овом правцу и поред чињенице да је тоталну заштиту и сигурност овако

отворених и осетљивих система немогуће обезбедити чак и у случају превазиђеног

конзерваторског режима заштите и елиминације антропогеног

фактора са сливног подручја. У фазама експанзивног ширења ових система,

тумачења подстицана од стране зона водопотрошача и даље подржавају

ставове да је заштиту водоакумулација најједноставније и најефикасније

спровести поспешивањем одласка становништва и елиминисањем

људских активности на сливном подручју. Као метод решавања проблема,

ово је временом постала широко прихваћена пракса, али је – са

антропоцентричног становишта – њена сврсисходност дубоко проблема-

81 У друштвеним системима у којима се „политички систем заснивао на вредностима

колективизма, општи интерес је, по дефиницији, био надређен појединачном“. „Ова

два интереса нису имала равноправан статус у значењу да су оба подједнако легитимна,

тј, да иза обе категорије интереса стоји једнака правна заштита и гаранција“ (Петовар

К, 1991, 13). Транзицијом друштвених односа грађанин и локалне заједнице ће

постати равноправнији субјект у друштвеним релацијама, а њихови интереси не могу

бити маргинализовани и потирани у сучељавању са тзв. општим интересом.

45

тична јер не уважава насеља као сложену друштвену и историјску категорију

која у себи интегрише многобројне просторне атрибуте физичко- и

социо-географског карактера. 82

Овакав однос према простору у зони акумулација и њиховом сливу

код насеља као насеобинско-географских јединица и њихових система

(мрежа) иницира низ како директних, тако и индиректних рестриктивних

насеобинских импулса. Овом утицају су изложена сва насеља заједно са

припадајућим територијама (атарима) – без обзира на функционалну, величинску

или доминантну привредну делатност. Осим промена топографског

положаја делова или насеља у целини, мењају им се и свеукупни елементи

микро- и мезо-положаја. Све присутнији феномен акумулисања воде,

заштите и резервације простора и њихово синергетско дејство овај

проблем усложњавају дотле да се правци просторног развоја (пре)усмеравају

(територијално померање и ширење), а компоненте регионално-географског

положаја трансформишу до промена у мрежи и начину функционисања

насеља.

У овој ситуацији генерисане насеобинске промене – појединачно

или укупно – тангирају све три групе међузависних елемената: просторно-физичке,

популационе и функционалне. Може се говорити да су у зонама

водоизворишта под комплекс ових, пре свега негативних утицаја дошле

све три категорије закона развоја људских насеља (Доксијадис К,

1982, 47): – животни циклус,

– унутрашња равнотежа и

– просторно-физичке структуре.

Истовремено, на другој страни, акумулациони басени и ограничења наметнута

у функцији њихове заштите за насеља и заједнице у зони водопотрошача

постају фактор повећања могућности еколошког и привредног

капацитета и неутрализације продукованих негативних својстава средине

претварајући их у развојно позитивне и стимулативне ефекте.

На издвојеном простору од преко 10.262 km 2 територије централне

Србије Законска и нормативна акта 83 – често без тачно дефинисаних профила

просторног обухвата и јасних ограничења – „конзервирају“ развојне

могућности и перспективе. Фактичке површине су знатно веће јер правни

статус зона изворишта површинских вода нису добила она изворишта која су

већ била укључена у ову функцију и која су због тога већ трпела у развоју,

82 Насеља као чворишта људских економских и социјалних активности сублимирају

мноштво природних, историјских, друштвених, привредних, саобраћајних и осталих

фактора. Чињеница је да се овде предоминантно ради о популационо малим сеоским

насељима, па највећи утицај долази од физичко-географских услова.

83 Закон о искоришћавању и заштити изворишта водоснабдевања (Сл. гл. СРС 27/77,

29/88) и Правилник о начину одређивања и одржавања зона и појасева санитарне заштите

објеката за снабдевање водом за пиће (Сл. гл. СРС 33/78).

46

а одступања од дефинисаних решења су широко прихваћена. Тиме је један,

у суштини хумани закон „за та сиромашна, неразвијена подручја био

стварно врло нехуман њиме је наређено сиромашнима да се, без икакве

компензације, не изграђују, да би касније могли да помажу богате у водоснабдевању“

(Вуjиновић Р, 1995, 272).

Током друге половине 20. века проблем довољности и просторне и

временске неусклађености потребних и доступних водних ресурса генерисао

је екстремно нарастање потреба њиховог акумулирања 84 у глобалним

размерама. У току последњих 35 година саграђено је 85% од преко 38.000

постојећих акумулација са бранама вишим од 15 m (Гашевски М, 1996,

96; Таушановић Б, 1999). Овакве акумулације су у значајном обиму прихваћене

у Јапану (2.300), Шпанији (810), Италији (460), Румунији (170),

Швајцарској (147), Бугарској (108), на Кипру (46) итд. У укупном броју

акумулација (Westing H. A, 1990), 522 су биле способне да појединачно

акумулирају више од једног km 3 воде. 85

Изградњом и валоризацијом овако великог броја објеката за потребе

акумулирања воде у најразличитијим деловима света, стечена су искуства

која указују на потребу фаворизовања малих (200.000 – 2.000.000 m 3 ) и

микро-акумулација (запремине до 20.000 m 3 ). За разлику од великих, које

често носе низ просторних, економских и социјалних противуречности (велика

почетна улагања, тешко остварљива могућност етапне изградње, велика

рањивост у случају акцидента и др), овакве акумулације се лакше уклапају

у постојећу структуру простора, а могу бити и ефикасно полифункционално

валоризоване (изградња локалних водовода, наводњавање, заштита

од бујичних токова и искоришћавање истих, туризам, рибарство и друго).

По броју реализованих малих и микро-акумулација истичу се САД

(1.200.000), 86 Јапан (250.000), Кина (70.000), Бугарска (5.000) и друге земље.

У Италији је само током друге половине 20. века изграђено преко

84 Шикломанов А. И, (1979) указује да је у периоду 1950–1970. количина акумулиране

воде у САД-у повећана за 6,5, а у СССР-у за 7 пута. За приближно исти временски период

Воропаев В. Г. и Вендров Л. С, (1979) потврђују да је у светским размерама број

акумулација повећан за четири, а њихова запремина за осам пута, што указује на

тренд реализације већих објеката. Број акумулација се сваке године увећава за од 300

до 500 новоформираних објеката (Авакјан Б. А, Салтанки В. А, Шарапов А. В, 1987).

85 Данас постоје и такве мегаакумулације као по површини воденог огледала Волта

(Гана) – 8.480 km 2 , Кујбишев – 6.450 km 2 и Братскаја (Руска федерација) – 5.500 km 2 ,

... Ђердап I – 270 km 2 , Алкуелва (Португал) – 250 km 2 и др; по количини акумулиране

воде Братскаја – 179 km 3 , Кариба (Замбија) – 160,3 km 3 , Насер (Египат) – 157 km 3 ,

Волта (Гана) –148 km 3 , ... Мид (Невада – САД) – 36,7 km 3 ; по висини бране Диксен у

Швајцарској – 284 m, Мратиње – 190 m, Три клисуре – 185 m, Асуан – 111 m, Газиводе

– 107,5 m и др.

86 Дукић Д, (1980, 23) истиче да је на територији САД-а за само две деценије подигнуто

1.500.000 малих, већином фармерских акумулација.

47

40.000 микро-акумулација, које су постале главни чинилац регионалног

развоја некада аридних и предела водних дефицита (Китановић Б, 1979).

Једна од тридесет савезних држава Индије – Тамил Наду (Мадрас) на својој

територији од 130.058 km 2 има преко 20.000 акумулација различитих

величина (Љубисављевић Д, Ратарац З, Ћетковић-Лончар З, 1997).

Многобројне велике реке су већ претворене у системе каскада и

акумулационих језера (Тенеси, Колорадо, Колумбија, Ангара, Мисури,

Парана, Волга, ...). Има претпоставки да ће просторном експанзијом акумулационих

басена у перспективи бити регулисано 2/3 укупног броја водотока

планете (Авакјан А, Салтанки А, Шарапов В, 1987), али и да ће се

њихово дејство ширити и на зоне њихових ушћа у природна језера, мора 87

и океане. Овакви захвати ће утицати да се природна хидрографска мрежа

претвори у природно-технички водопривредни систем, који ће се развијати

и функционисати у условима истовременог деловања природних и антропогених

фактора (Вендеров Л. С, 1980, 39).

Реализација оваквих објеката, поред тога што нарушава економски

и социјални капацитет простора, води и упрошћавању и смањењу диверзитета

и редукцији еколошког капацитета. Поменуте чињенице су довеле

до тога да реализацију оваквих система прати израда студије процене утицаја

објеката и радова на животну средину (Еnvironmental Impact Assessment).

Она је први пут била предвиђена законом САД-а (National Environmental

Policy Act) из 1970. године да би након тога постала саставни

део законодавства Канаде (1973), Холандије (1975) и других држава. Код

нас је као обавеза предвиђена Законом о заштити животне средине (Сл.

гл. РС 53/1995) иако је кроз појам „еколошке прогнозе“ (Чолић Д, Јарић З,

1978) у науци и пракси била призната знатно раније.

Претпоставка за израду студије анализе утицаја на животну средину

(АУ) базирана је на принципу аниципативности, односно ставу да је предвиђање

и предупређење еколошких ефеката супериорнији начин решавања

проблема у односу на превазилажење насталих конфликтних ситуација.

Крајњи циљ АУ је у одређивању граничног капацитета простора за поједине

активности (Chapman K, 1981), чиме је она стекла ауторитет најбитнијег

инструмента заштите животне средине. 88

Чланови 16. и 4. Закона о заштити животне средине РС (1995) формално

тежиште студије АУ, а самим тим и заштите, стављају на физички

и еколошки носећи капацитет простора, тако да се може претпоставити да

87 Специфичан је и све присутнији тзв. фински тип акумулација. Формирају су затварањем

морских залива (фјордова) из којих се временом истискује слана и акумулира

слатка вода намењена водоснабдевању становништва и индустрије (Vogt H, 1978).

88 Mutschmann J. & Stimmelmayr F, (1988, 5) на основу искуства Немачке указују на то

да је водопривреда најзначајнија област заштите животне средине. Око 70% свих мера

у заштити животне средине односи се управо на инвестиције у водопривреди.

48

је капацитет локалних заједница и њихових социоекономских система мање

битан и важан јер студије утицаја на њихов живот и егзистенцију нису

предвиђене. На изражену једностраност оваквог приступа указује

Љешевић А. М, (1998) – ниједан законски и подзаконски акт није предвидео

израду анализе утицаја животне средине на установљење и функционисање

водне акумулације. Оваквим прилозима се увиђа и потреба израде

анализе утицаја хидро објеката на социјалне системе локалних заједница.

На територији Канаде реализација крупних инфраструктурних система од

1977. подразумева и потребу за анализом потенцијалних социјалних, економских

и еколошких ефеката (Mason M, 1999).

Издвајање територија и њихова функционална (наменска) заштита и

валоризација за потребе водопривреде воде редуковању њиховог насеобинског

потенцијала. Насеља или њихови делови унутар дефинисаних зона

овако добијају једну нову (појединачну) спољну функцију (однос са

насељима у зони водопотрошача) 89 под чијим утицајем – као интерном детерминантом

развоја – укупни функционални капацитет како насеља, тако

и припадајућих територија бива редукован. 90 Овим се и непосредно и посредно

утиче на појаву једног специфичног вида присилне (недобровољне)

депопулације и деаграризације непосредног типа. Губитак ресурсне

базе (обрадиво земљиште, шуме и шумско земљиште, минералне сировине,

...) узрокован физичким заузећем и рестриктивним мерама валоризације

простора насеобинско-географске јединице доводи у ситуацију да често

губе свој raison dеtre. 91 У таквим условима долази до (често подстицаног)

пражњења ових простора, а тиме и до отпора локалног становништва

наметнутој изградњи и режимима заштите.

Протекло време и стечено искуство (проблеми перцепције, вирулентни

утицаји непожељних ефеката, синергетско дејство појава и процеса

у геопростору) открили су многобројне и значајне недостатке овог модела

обезбеђења воде. То је довело до тога да крајем 20. века тренд њихове

изградње буде у опадању, а излаз се тражи у активирању различитих

варијантних решења, и то у складу са природним, економско-географским,

еколошким, културним, историјским и другим специфичностима.

Избор потенцијалних решења је све чешће резултат сложених вишекрите-

89 На основу хоролошког периметра ове спољне функције могао би се дефинисати и

ужи (парцијални) гравитациони ареал, који је, пак, развојем примарне и секундарне

мреже водоснабдевања просторно експанзиван и, према регионалној дисперзији, све

чешће постаје интрарегионални и интеррегионални.

90 Ограничење „капацитета територије за насељавање“ је географска концепција којом

су се бавили Љаликов И. Н, (1947); Покшишевски Б. Б, (1961); Минц А. А, (1972).

91 У случају насеља којима је атар потопљен, учињен недоступним или му се наметнутим

ограничењима значајно редукује могућност валоризације, може се говорити да су

изгубила свој разлог постојања (Радовановић М, 1965).

49

ријумских анализа (еколошке, социјалне, економске и др). 92 Оваква ситуација

је у великом броју земаља условила промену концепта у правцу интегралног

управљања водама које – осим преиспитивања социјалне и економске

оправданости изградње планираних водоакумулација – тежиште

ставља и на рационализацију коришћења, економско вредновање и смањење

укупне потрошње (Davidson J. & Wibberley G, 1977).

Дефинишући ресурсне ареале (примарне, секундарне, ...) на територији

бившег СССР-а, Комар В. И, (1975) предвиђа могућност резервације

и једнонаменског коришћења одређених простора. Оваква ситуација је

присутна и на територијама других, пре свега територијално великих земаља,

где се још увек располаже знатним слободним просторима. 93 У

условима Србије, као и код других територијално малих земаља, због

основних својстава и саме ограничености простора (као примарног националног

ресурса) његова једнонаменска употреба, нарочито на већим површинама,

није допустива, а може бити и проблематична.

Анализирајући овакве реалне просторне феномене Љешевић А. М,

(1996; 2000, 46) наглашава да се привредна функција заштите односи на

обезбеђење услова за функционисање дате привредне делатности, али да

је она као таква релевантна ограничавајућа детерминанта укупног развоја.

Тиме овакво монофункционално заузеће и резервисање пространих територија

представља допринос даљој поларизацији како унутар слива, тако

и уопште – на регионалном и националном нивоу – чиме постаје делатност

супротна прокламованим тежњама како „равномерног регионалног“,

тако и „одрживог развоја“.

Љешевић А. М, (2001, 84) у овом контексту наглашава да је – у савременим

условима – коришћење једног елемента природне средине само

за једну привредну грану свакако нерационалан поступак коришћења потенцијала,

док предимензионирану заштиту простора и њено задирање у

развојне могућности локалних заједница означава као контраверзну људску

делатност. 94 Оваква схватања су у знатном обиму сагласна са универ-

92 За потребе вишекритеријумских анализа позитивних и негативних ефеката будућих

хидропројеката и за потребе искључења могућих субјективности McAllister D. M,

(1982) је развио специфичан модел њиховог сагледавања – EES – Environmental Evaluation

System.

93 Ђорђевић С, (1995, 132) истиче да се оваква пракса спроводи на територији САД-а

тако што се дислокацијом људских насеља и привредних активности сливна подручја

претварају у аутохтоне резервате без присуства антропогеног фактора.

94 Негативне ефекте ових делатности, осим у спутавању развоја, могуће је перципирати

и у чињеници да су оне главни носилац атаковања на вредна и(ли) заштићена

природна добра. Један од најдрастичнијих и најстаријих примера везан је за почетак

20. века, када се – услед снажног урбаног и индустријског развоја Сан Франциска –

створила потреба за обезбеђивањем све већих количина свеже воде и енергије. Вођена

је снажна дебата о потреби и оправданости преграђивања долине Hetch-Hezchy, ко-

50

зално прокламованим принципима коришћења простора и потенцијала, тј.

услова и ресурса (Белозерцов И. В, 1973):

– принцип оптималности,

– принцип јединства искоришћавања и репродукције природних потенцијала,

– принцип јединства искоришћавања и заштите природе,

– принцип квалитативних промена начина деловања технологије производних

процеса ради отклањања ургентних кризних ситуација и

– принцип јединства разраде и усавршавања научно-техничких основа

и социјалних механизама који регулишу односе друштва и природе.

У ситуацији када искуство и трансфер знања из националне и међународне

праксе указују на то да после иницијалног општег побољшања

стања и ефеката често долази до таквих ситуација да укупни трошкови

(економски, еколошки, социјални) могу надмашити укупне користи,

променили су се и ставови о овим системима. Некадашња „општа прихватљивост“

замењена је све чешћим елаборирањем и преиспитивањем

оправданости позитивних и негативних ефеката, на краћим и дужим временским

дистанцама. Ово је нарочито потенцирано чињеницом да се, без

обзира на ниво антропогених ограничења, у самом акумулационом басену

и водосливној зони – услед низа еволутивних и других природних процеса

– смањују економска и еколошка вредност акумулације и да је њен животни

век ограничен. 95

ја се по вредности пејзажа није разликовала од оближње долине Yosemite, данас централног

дела Yosemite National Park. Интерес и перспектива развоја однели су превагу

у корист формирања великог акумулационог басена, из кога се и данас значајан део

урбаних центара северне Калифорније снабдева водом, али су идеје и расправе о исушивању

овог простора и његовог враћања у првобитно стање и даље интензивно присутне

(Cutter L. S. & Renwick H. W, 1999, 40, 44).

95 Засипање акумулације наносом је неизбежан феномен присутан од самог почетка

акумулирања воде. Присуство ерозионих процеса и ограниченост егзистирања

акумулационих басена је немогуће елиминисати без обзира на обим и ниво антиерозионих

и других заштитних мера у сливу. То потврђују бројне делимично или

потпуно засуте акумулације у Србији (Међувршје, Овчар Бања, Соколовица, Потпећко

језеро, Зворник и др), а пројектовани век трајања за њих је 50 година. Код

акумулације Зворник за првих 25 година засуто је 52% басена. Највећи број акумулација

за првих 20 година буде засут 30–50%, док је код акумулације ХЕ Овчар

Бања у прве три године експлоатације (1953–1956) изгубљено 50% укупне запремине

да би убрзо била потпуно засута. Експлоатациони век акумулације Ћелије за

пројектовану КНУ износи 50 година. Услед смањења корисне запремине акумулације,

расположиве количине воде за водоснабдевање од почетних 1.630 l/s, 2015.

године ће износити 1.330, а 2030. године 960 l/s. Продужење експлоатационог века

може се обезбедити или успоравањем деградационих процеса или надвишењем

садашње коте преграде. Због свог значја у регионалном систему водоснабдевања,

ово извориште ће након пада експлоатационог капацитета на 0,96 m 3 /s добити

51

Нема дилеме да формирање сваке акумулације директно и индиректно,

стално и привремено изазива сложене просторне промене и да су

оне делом позитивне, а делом негативне (Авакјан Б. А, Салтанки В. А,

Шарапов А. В, 1987, 44). Обим и карактер промена зависи од низа физичких

(димензије, конфигурација, морфологија акумулационог басена, врста

обале, режим експлоатације, клима и др) и социо-географских услова (насеобински,

популациони, привредни, историјски и др).

И поред чињенице да су изградња брана и стварање површинских

акумулација давно присутан и широко прихваћен начин обезбеђивања воде

за водоснабдевање, нису разрешене дилеме како њихове оправданости

и прихватљивости, тако и просторне дисперзије створених ефеката. Њихова

способност, улога и значај се дивергентно тумаче. Проблем се нарочито

компликује код оцене ових промена, а оне су често контрадикторне

и зависе од научне и стручне позиције, субјективности оцењивача и могућих

интересних ставова.

Масован развој ових изворишта последњих деценија често се тумачи

ставом да је то најпоузданији начин обезбеђивања потребних количина

воде за снабдевање различитих категорија потрошача. Марков Г. К, (1986)

увиђа да се расположиве количине ресурса слатке воде пре свега могу повећати

изградњом површинских акумулација. Ђорђевић Б, (1996, 139) у

нашим условима потврђује овај став и истиче као „непријатну стварност

да се до неопходне воде прихватљивог квалитета може доћи само изградњом

великих, сложених и врло скупих водопривредних система.“ Вујновић

такође прихвата да се формиране водопривредне потребе могу задовољити

само преко вишенаменских, интегрисаних водопривредних система,

којима се на оптималан начин решавају проблеми коришћења вода, заштита

од вода, заштита вода и проблеми целовитог уређења простора

(Вујновић Р, 1995).

У духу ове тврдње често се истиче хипотеза да су овакве структуре

у простору заправо општи подстицај развоју. Јовичић М. и др, (1996) акумулације

сагледавају као могућност додатног активирања простора њихових

локација. Формирање водопривредних система који укључују и акумулације

Марјановић Н, (1995, 115) представља као „подухват прихваћен

од свих структура – индустрија долази до јефтине енергије, друштвенополитичке

заједнице обезбеђују развој подручја и повећану запосленост,

чак и приватна иницијатива добија на замаху.“ На основу оваквих поставки

долази до тврдње да се „зато оправданост оваквих система не доводи у

питање и све дилеме су искључиво техничке и финансијске природе.“

своју алтернативу у планираној чеоној акумулацији Плеш на Расини. За разлику од

Србије, на територији САД-а 21% акумулационих басена има век коришћења мањи

од 50 година, а 25% је у функцији од 50 до 100 година (према: Никић З, 1992).

52

Схема 2. Схематски приказ дела просторне дисперзије ефеката акумулиране воде (Милинчић М, 2005а)

Потенцијални ефекти

Позитивни Негативни

побољшање стања шумовитости,

– Антиерозиони радови,

– Квалитетније инфраструктурно

опремање,

– Санирање комуналних и

индустријских депонија и др.

– Редуковање достигнутих привредних активности и немогућност валоризације доступних природних и створених

ресурса,

– Промена структуре пољопривредних површина и ограничења њихове валоризације,

– Ограничена могућност привредне диверсификације и насеобинско-популационе ревитализације,

– Раст трошкова опремања насеобинских, привредних, саобраћајних и других инфраструктурних системима у

функцији санитарне заштите изворишта,

– Измештање инфраструктуре и ограничавање валоризације саобраћајница (снижење ранга постојећих и активирање

алтернативних праваца),

– Ограничење комуникативности и доступности недовољно отворених брдско-планинских подручја и др.

53

3/16/2009

З о н а

А к у м у л а ц и ј е

С л и в а – Повећање површина и

– Побољшање пејзажних

својстава простора,

– Могућност делимичне и

контролисане валоризације

акумулације и приобалног

простора за потребе спорта,

рекреације и туризма.

– Губитак насеља и инфраструктуре у зони потапања и непосредне заштите изворишта и раст трошкова комуналног

опремања,

– Промена поседовних односа, намене површина и повећање аграрне насељености,

– Губитак и редуковане могућности валоризације пољопривредног и шумског земљишта и других потенцијала,

– Исељавање и раздвајање становништва, промена услова живљења и појачавање ефекта баријерности,

– Губитак и негативан утицај на природно и културно наслеђе,

– Нарушавање квалитета акумулиране воде,

– Смањење гео- и биодиверзитета, еколошке стабилности и биопродукције,

– Негативан утицај промене микро- и мезо-климе (повећање влажности и магли),

– Успоравање речног тока, засипање басена као доње ерозивне базе, седиментација и еутрофикација,

– Нарушавање стабилности обала у зони успора и активирање процеса ерозије, абразије, одроњавања и сл,

– Велике осцилације нивоа воде и промене морфометријских и пејзажних карактеристика акумулације и др.

– Акумулирана вода одговарајућег квалитета елиминише насеобинске, привредне, социјалне, здравствене

и друге развојне баријере,

– Стварају се могућности и ефекти за квалитативно виши развојни процес,

– Наводњавањем пољопривредних површина (производни биотоп) подиже се њихова еколошка и

економска вредност,

– Смањење ризика поплава – допринос сигурности насеља и инфраструкхтуре,

– Смањење просторних и економских ресурса за класичну одбрану од поплава,

– Обезбеђивање гарантованог водопривредног минимума за низводне кориснике водних ресурса,

– Обезбеђивање потреба низводних биоценоза и мелиорација приобалних подземних вода у времену

највећих водних дефицита,

– Заштита од засипања и друго.

– За социо-економске системе низводно од

бране акумулација је потенцијални ризик.

П о т р о ш њ е

3/16/20 09

Постоје и другачија гледишта. Никић З, (1992, 271) површинске

акумулације за потребе водоснабдевања посматра као „нужно зло,

односно последњу могућност у обезбеђењу становништва водом која би

се активирала само у случају безизлаза.“ Ограниченим могућностима очувања

квалитета воде „компромитовано је водоснабдевање са ових система“

(Перишић М, Тимотијевић С, Марковић И, 2000). Разноликост је

употпуњена ставовима да оваква опредељења за обезбеђивање потребне

количине воде само представљају нагли заокрет према далеко скупљим

решењима (Коматина M, 1990; Стевановић З, 1991; Василева Д, 1996).

У обиљу присутних, учињен је покушај презентирања дела потенцијално

најзначајнијих позитивних и негативних физичко- и социо-географских

ефеката. Овакво схватање дисперзије ефеката у простору указује

на ситуацију да се доминантан део позитивних еколошких и развојних

утицаја манифестује махом низводно од акумулационог басена, пре свега

у зонама водопотрошача. Дисперзија негативних, развојно рестриктивних

ефеката доминира простором слива узводно од преградног места, нарочито

у зони водоакумулације, у зонама санитарне заштите и у резервисаним

просторима.

Историјска ретроспектива указује на то да су бројни пројекти валоризације

водних ресурса пропали у случајевима политичких и социјалних

несугласица различитих регионалних и интересних група. Ово је нарочито

честа ситуација у случају конфронтације са локалним заједницама. Mason

M, (1999, 144) износи велики број оваквих случајева на територији Канаде

и САД-а.

Питање „узводних интереса против низводних“ 96 је у савременом

облику покренуто средином 20. века са тенденцијом ка перманентним заоштравањима.

Ово питање се у почетној фази односило на предности које

има први потрошач у сливу, а сада се претвара у питање интереса, односа

и колизије зона водоизворишта и водопотрошача.

Чињеница је да се позитивни ефекти проистекли из акумулиране

воде реализују у зони водопотрошача, а сама акумулација – физичким заузећем

и рестриктивним мерама заштите – представља препреку њихове

дисперзије у зону водосакупљања. Лазаревић Р, (1974, 193) трансформацију

96 И поред тога што је слив јединствен и целовит простор, најчешће јасно дефинисана

хидролошка и предеона целина и основна водопривредна јединица, евидентан је проблем

колизије корисника у њему. Љешевић А. М, (1994) овај однос посматра кроз

призму екосистемске повољности положаја и колизије интереса „узводних“ и „низводних“

политичко-територијалних јединица. На примеру граница Србије и држава у

окружењу, повољним означава сектор Дунава према Румунији, а највећи број других

случајева (Дунав и Тиса према Мађарској, Златица, Бегеј, Брзава према Румунији, Нишава,

Јерма и Драговиштица према Бугарској и др) као примере хидролошки и екосистемски

неповољних граница.

54

водних режима за различите локалне заједнице тумачи као фактор продуковања

„користи и губитака“, односно као проблем прерасподеле регионалног

доходка и друштвеног благостања. На овакве проблеме прерасподеле

ограничења и добити и потребу развоја механизма компензације упозоравају

многи аутори (Перишић Д, 1979; Дабић Д, 1995; Љешевић М,

2000; Максин-Мићић М. и Перишић Д, 2003. и други).

1.5. НЕДОВОЉНОСТ ВОДНИХ РЕСУРСА КАО ФАКТОР

ДРУШТВЕНОГ ДЕЛОВАЊА И ОРГАНИЗАЦИЈЕ ПРОСТОРА

Водни ресурс није идентичан присутној води (воде у водотоцима,

језерима, разни облици подземних вода). Вода присутна на некој територији

је геофизичка категорија, стационарног обима 97 и зато ње као ресурса

квантитативно има знатно мање од присутне воде (Ђорђевић Б, 1996).

„Водним ресурсима се сматрају само воде које имају употребну вредност“

(Ракићевић Т, 1989, 22), односно, „само онај њихов део који се на одређеном

ступњу технолошког развоја може користити“ (Гавриловић Љ, Љешевић

М, 1999, 30).

Анализа глобално расположивог водног ресурса показује тенденцију

апсолутног и релативног смањења у таквом опсегу да је његова недовољност

ново доминантно стање. Просторна димензија водног дефицита

се експанзивно шири 98 (Горский Н. Н, 1965. говори о „ширењу географије

жеђи“), а ефекат њене недовољности ланчано преноси (домино систем)

кроз све сегменте живота друштвених заједница генеришући најтеже економске

и социјалне потресе. Овакви процеси прво захватају ограничене

просторе да би – постепеним ширењем махом кроз зоне највеће урбанизације,

агломерације и индустријализације – достизали регионалне, националне

и глобалне размере (Милинчић А. М, 2005; Милинчић А. М,

Љешевић А. М, Пецељ М. Ј, 2007; Милинчић М, Јовановић Б, 2008).

97 Вода као физичка категорија присутна на неком простору детерминише се матричном

тројком V=(L,Q,K), тј. локацијом (L), количином (Q) и квалитетом (K), а водни

ресурс осим ова три атрибута поседује и четврти – постојање услова за коришћење

воде (US), тако да се код дефинисања водног ресурса матричка структура мора проширити

условима коришћења VR=<V,US> (Ђорђевић Б, 1996).

98 Сагледавајући просторне трендове ширења доступности водног ресурса на мање од

1.000 m 3 /ст/годишње Hauchler I, Messner D, Nuscheler F, (1998, 293) указују да је 1955.

у тој ситуацији било 7, а да ће 2050. године бити 43 садашње државе. У групи погођених

1950. били су Џибути, Бахреин, Јордан, Кувајт, Барбадос, Малта и Сингапур да

би им се од 1990. придружили Алжир, Бурунди, Кенија, Малави, Руанда, Сомалија,

Тунис, Израел, Јемен, Катар, Саудијска Арабија, УАЕ и Зеленортска острва, од 2025.

се очекује да ће бити погођени Египат, Етиопија, Комори, Лесото, Либија, Мароко,

ЈАР, Оман, Сирија, Хаити, Иран и Кипар, а од 2050. Буркина Фасо, Гана, Мадагаскар,

Нигиреја, Зимбабве, Танзанија, Того, Уганда, Либан, Авганистан и Перу.

55

Табела 7. Расположива количина и остварена потрошња воде током 1995.

године (Hauchler I, Messner D, Nuscheler F, 1998, 289)

Регија Расположиво m 3 /ст/год. Потрошња m 3 /ст/год.

Свет 7.176 645

Европа 8.576 626

Северна и Средња Америка 15.369 1.451

Јужна Америка 29.788 332

Африка 5.488 199

Азија 3.819 542

Аустралија и Океанија 56.543 586

У подручјима водног дефицита живи 1,7 милијарди људи, при чему

1,3 екстремно оскудева у води, а 1,1 милијарда нема приступ исправној

води за пиће (Васић В, 2003). По статистикама УН (према: Бојовић М,

1997, 165), чак две трећине становништва планете нема довољно воде за

пиће. Економска комисија УН за Европу (CEE–UN) истиче да током 2002.

године 120 милиона људи широм Европе оскудева у води за пиће. Светска

здравствена организација (WHO) указује на то да су последице оваквог

стања 500 милиона болесних, од којих 10 милиона годишње умре, а половина

њих је дечјег узраста (према: Пјеротић Љ. и др, 1987). На основу статистике

WHO Таушановић В, (1999, 58) указује на то да је „готово половина

свих болести на свету узрокована водом“. Истовремено статистика

WHO показује да обезбеђеност довољних количина хигијенски исправне

воде може смањити морбидитет за 26%, а морталитет за 65%. 99

Минимална количина воде потребна човеку – у зависности од климатских

услова – износи 3,0 – 13,0 l/дан, где физиолошке потребе учествују

са 1,5-3 l/дан (Mutschman J, Stimmelmayr F, 1988, 25). У нашим климатским

условима физиолошке потребе за водом се процењују на 2,5-3

l/дан (Гавриловић Љ, Дукић Д, 2002, 159). Стварне дневне потребе воде су

знатно веће од ових вредности и варирају у зависности од многих фактора,

а пре свега од достигнутог нивоа животног стандарда, степена санитације,

потрошње у индустријским процесима, пољопривреди и др.

Ниво специфичне потрошње стоји у директној релацији са степеном

урбанизације и санитације. У руралним условима износи 120 l/ст/дан, мешовитим

и мање развијеним урбаним срединама 250-300 l/ст/дан, док у већим

урбаним срединама (рачунајући пратећу потрошњу кроз комуналне службе,

неизбежне губитке и друге делатности и службе које су прикључене на

водосистеме пијаће воде) износи 500–600, а екстремно и преко 1.000 l/ст/дан.

Однос расположивог водног ресурса и могућност задовољења потреба

99 Ово се пре свега односи на заразне болести које се преносе водом, као и на многобројна

незаразна обољења настала као последица њиховог хемијског састава.

56

условљава и успостављање стандарда неопходне обезбеђености воде од

20 l/ст/дан у Африци до 200 l/ст/дан у Европи. Б. Ђорђевић указује на то

да се на годишњем нивоу потрошња воде креће од 40–50 m 3 у

најнеразвијенијим регијама и земљама света до 1.000–1.500 m 3 у најразвијенијим

100 (Ђорђевић Б, 1996, 140; 1997а, 30). 101

Табела 8. Захваћено воде из изворишта јавних водовода, остварена и очекивана потрошња

(l/ст/дан) у насељима централне Србије (ВОС, 1996; Јовичић М. и

др, 1996; Дамјанов В, Јелић Ж, 1999; Гавриловић Љ, Дукић Д, 2002. и др)

Потрошња

Остварена

Очекивана

Година

Захваћено из изворишта

јавних водовода (10 6 m 3 )

Урбана Рурална 102

1950. 20 100

1963. 92 215

1971. 170 285 60

1981. 279 390 100

1991. 454 460 120

2000. 550 320

2010. 580 350

2021. 600 400

2050. 700 420

Код анализе довољности водних ресурса неопходно је разрешити

најмање два важна питања: како оценити довољност и где су горње границе

раста потреба за водом. Доста широко и недовољно децидно, Bruk S,

(1990) сугерише на то да је обезбеђеност ресурса испуњена ако је ресурс

по квалитету и количини довољан за планиране намене коришћења и ако

може бити допремљен на тражена места у тражено време и по прихватљивој

цени. Ђорђевић Б, (1999) истиче да се у најразвијенијим фазама развоја

потрошња воде планском рационализацијом и вишекратним (рециркулационим)

коришћењем може одржи у границама од 1.300 до 1.500

m 3 /ст/год 103 . У условима савремених еколошких стремљења (очување и

развој биоценоза) и законских норматива, овe потребе треба надоградити

100 САД – 2.000–2.500 m 3 .

101 Ниво потрошње воде се често узима и као мерило за оцену нивоа стандарда становништва

(Шикломанов А.И, 1979).

102 У условима дисперзне руралне насељености и превладавајуће индивидуалне организације

водоснабдевања није могуће валидно пратити остварену потрошњу воде, али

многобројни извори указују на знатне разлике у потребама њене обезбеђености у руралним

и урбаним условима. Local planing administration (1959) истиче да је у сеоским

условима потрошња воде испод 50 l/ст/дан, а у градским и преко 300 l/ст/дан. Овакав

однос за Србију потврђује Стефановић В. Д, (1971). Львович И. М, (1969) указује да

је специфична потрошња у урбаним условима три пута већа од оне у руралним.

103 Светска банка такође препоручује неопходну обезбеђеност од 1.500 m 3 /ст/год.

57

чињеницом да се у водотоку мора оставити количина воде (биолошки минимум,

односно гарантовани протицај) 104 која се не може сматрати ресурсом.

Уважавањем потреба да се водоток очува као екосистем количина воде

неопходна за потпун, несметан и одржив развој достиже 3.000 m 3 /ст/год. 105

Расположивост водних ресурса је мозаична од макро- до микро-нивоа,

а на националним територијама варира од преко 110.000 у Канади и

99.000 m 3 /ст/год у Норвешкој, до минималних количина у просторима израженог

водног дефицита („водене глади“) карактеристичног за Израел –

311, Сирију – 161, Јордан – 93 m 3 /ст/год, Сингапур, Бахреин, Катар, Кувајт,

Џибути и др. државе. У континенталним размерама водни дефицит је

најизраженији у Азији и Европи, а регионално у југозападној Азији и Средоземљу

(Малта, Кипар, Турска). На III Министарској конференцији Економске

комисије УН о заштити животне средине (Софија 1995) указано је

да недостатак водних ресурса представља озбиљан проблем за 60% индустријских

и урбаних центара централне, источне и јужне Европе.

Табела 9. Национални водни ресурси површинских вода у Европи (Ђукановић М,

1991, 202, прерађено и допуњено)

m 3 /ст./год Домицилне Укупне

> од 20.000

Норвешка, Финска, Шведска, Норвешка (99.385), Финска,

Исланд, Црна Гора (23.578) Шведска, Бугарска, Исланд

15.000 – 20.000 Ирска Србија (17.920), Ирска

10.000 – 15.000 Аустрија, Мађарска (10.897)

5.000 – 10.000

Албанија, Аустрија, Румунија (8.963), Холандија,

Швајцарска

Грчка, Швајцарска, Турска

3.000 – 5.000

Француска, Луксембург Португалија, Француска,

Италија, Македонија (3.625) Италија, Македонија (3.910)

1.000 – 3.000

Белгија, Бугарска, Грчка Кипар, Данска, Шпанија,

Пољска, Србија (1.550) Енглеска, Пољска, Белгија

< од 1.000 Мађарска (560) Малта

104 Ђорђевић Б, (1990) указује на потребу замене овог термина термином „еколошки

гарантован проток“. Поред режима гарантованог протока у циљу еколошке функције

Ђорђевић Б, Милановић Т, (2000) истичу и важност водопривредног минимума као

водопривредне категорије која подразумева да се низводно од сваког водозахвата

обезбеди довољна количина воде за подмиривање потреба низводних корисника. Сагледавајући

присутне и растуће потребе временске и просторне прерасподеле вода,

Вендеров уважава потребе које се односе на заштиту природе којима се намећу све

оштрија ограничења на размере планираног преусмерења протицаја у целини, количину

воде коју је могуће узети из реке донатора, режим захватања воде, техничко решење

и избор трасе њеног транспорта и остало (Вондеров Л. С, 1980).

105 Овај обим расположивости вода користи и IWRA (Међународна асоцијација за

водне ресурсе) када оцењује домицилне воде држава и регија са гледишта њихове

потпуне дугорочне самодовољности.

58

Потребе и стање водних ресурса на неком простору су интерактивни

систем створен динамичким дејством различитих физичко-географских

(клима, геоморфологија, речна мрежа, режим, квалитет вода, ...) и социогеографских

карактеристика простора (густина насељености, степен

урбанизације, привредна структура, наслеђе, стандарди, ...), чиме се исказују

најразличитије потребе и могућности за нормативним и планским системима

планирања водопривредне инфраструктуре. 106 Тиме се на најразличитије

начине, са већим или мањим успехом, на краће и дуже временске

дистанце усаглашавају просторни распоред и пројекције формираних

потреба и доступних водних ресурса. Из обиља различитог могу се апострофирати

и неке заједничке карактеристике:

– интензиван прелазак из комуналне у регионалну и међурегионалну

фазу планирања водоснабдевања са изразитим усложњавањем водопривредних

система 107 ,

– у функцији повећања могућности валоризације доступних водних ресурса

и неутралисања њихових негативних својстава у релативно

кратком временском периоду остварен је прелазак од једнонаменских

ка вишенаменским и комплексним водопривредним система 108 ,

– временска (сезонска, годишња и вишегодишња) прерасподела и превођење

стихијских у експлоатибилне водне ресурсе,

– међусливни трансфер 109 као модел активног прилагођавања постојећим

регионалним разликама у погледу расположивих и потребних

106 Овај процес је у појединим регијама или државама надограђен специфичним идеолошким,

религиозним, еколошким и другим атрибутима. Током своје историје покрети

еколошке провинијенцје су долазили у ситуацију скретања у реакционарно, дефинишући

своје позиције у негативном смислу, противећи се урбаном ширењу, индустријском

развоју и пратећим развојним ефектима. Често су негиране потребе за скоро

свим хидротехничким пројектима уз посебно гласно указивање на бране и акумулације

као облик недопустиве еколошке тортуре река и простора.

107 Пораст сложености водопривредних система посебно је изражен преласком у трећу

фазу развоја – коју карактерише развој интегралних система, све веће регулисање

протока у акумулационим басенима и све значајнија временска и просторна прерасподела

вода на широј територији. Водопривредни комплекс у овој фази развоја може

се третирати најразуђенијим системом створеним људским радом.

108 Постоје предпоставке да су овакви системи способни да омогуће тоталну искористивост

расположивог водног ресурса. Овакав модел њиховог коришћења „има за

циљ да задовољи потребе више потрошача и корисника воде помоћу једног водопривредног

објекта (односно међусобно повезаних објеката). ... При чему комплексно коришћење

водних ресурса треба да обухвати и делатности усмерене на уклањању

штетног утицаја вода“ (Сарнецки К, 1969, 93).

109 Овај вид интервенције је у појединим друштвима (државама) прихваћен у том

обиму да се воде не пребацују само између речних, већ и између морских сливова

(стварање вештачких пиратерија и бифуркација), док се код других – третирањем

водотока и њихових сливова као органских ентитета – овакве интервенције дожи-

59

водних ресурса (завистан од достигнутог степена насеобинске, демографске

и привредне поларизације),

– очување подземних вода и њихова заштита од надексплоатације и

стимулација у ослањању на површинска изворишта вода,

– афирмација заштите, рационализације и штедње водних ресурса,

– све присутнија централизација планирања водопривредне инфраструктуре

и потреба да са њом буду усклађени други плански и развојни

документи и др.

Осим најзначајнијег и најприсутнијег површинског акумулирања и

просторне и временске редистрибуције водног ресурса, присутни су и

други најразличитији модели усаглашавања ових потреба 110 :

– Либијска џамахирија пројектом „Велика Манмаде река“ – „Осмо

светско чудо“ дужине преко 2.000 km (вредан 25.000.000.000 долара)

из фосилних аквифера Сахаре, у југоисточном делу земље (Ел Џоф у

оази Куфра), цевоводом пречника 4 m пребацује воду на север до медитеранског

обалног подручја. Надексплоатацијом овог великог, али

„необновљивог“ водног ресурса, принципом спојених судова директно

се угрожавају и водни ресурси територија Чада, Судана и Египта.

– Кина сложеним хидротехничким пројектом „Три клисуре“ у близини

града Yichang, чија ће реализација трајати пола века, намерава да

пребацивањем воде Јангцеа реши питање изражених дефицита водних

ресурса на северним деловима своје националне територије. 111

– На простору САД-а, Аустралије и некадашњег СССР-а обимним хидротехничким

радовима вршена је међузонална прерасподела водних

ресурса у циљу њиховог усклађивања са формираним друштвеним

потребама и развојним плановима.

– Пољска и Пакистан су развијали програме трансфера становништва

унутар националних територија из области водног дефицита у друге

водним ресурсима обезбеђеније просторе.

– Деценијама су стари пројекти да се вода из басена слатке воде у јужној

Шведској међудржавним водоводом пребацује на територије

вљавају као атак на хидролошке режиме, свест људи, ампутацију простора и друго.

Тако су код административних система Италије и Новог Зеланда на субрегионалном,

односно регионалном нивоу формирани „органи речних сливова“ (Италија) и

„регионални савети“ (Нови Зеланд) за планирање и управљање ресурсима вода на

просторима речних сливова међурегионалног и националног значаја.

110 Детаљније у Милинчић А. М, Љешевић А. М и Пецељ М. Ј, (2007); Милинчић М,

Јовановић Б, (2008).

111 У савременим условима ово је један од просторно (иза бране високе 185 m и

дугачке 2400 m формирано је језеро дуго 650 km), финансијски (25 милијарди

долара), социо-економски (потопиће се 100 мањих и већих градова и преселити 1,7–3

милиона људи) и еколошки најзахтевнији и најполемичнији хидротехнички пројекат

данашњице. Изградња бране је трајала 13 година, од 1997– 2006. године.

60

Немачке, Данске, Белгије и Холандије. У структури трошења воде

Холандије 40% су површинског порекла (реке Рајне 112 и Мас), којима

се претежно снабдева западни, гушће насељени и индустријски развијенији

део земље. У циљу смањења снажне надексполоатације и девастирања

артешких издани (смањење нивоа и стварање услова за инфилтрацију

слане воде), влада на водне компаније (има их 36) делује

подстицајно у правцу повећања производње питке воде из површинских

(транзитних) водних ресурса. Велика густина насељености (380

ст/km 2 ), висок степен урбанизације (преко 70%) и интензивна привредна

активност утичу на изразито висок индекс потрошње воде

(однос потрошње и доступне свеже воде) који иде чак до 1,5.

– Мелиорација – вештачко прихрањивање подземних водоносних слојева

је широко прихваћена техника у Европи, САД-у, Аустралији. На

Кипру је изграђено преко 150 вододрживих брана које сабирају површинско

отицање воде и преводе га у подземно. „Турски део“ острва

Кипар водопривредни биланс допуњује „куповином“ воде у Турској.

– Вода за пиће постаје конјуктурна роба на светском тржишту: САД

купује у Канади, Немачка у Швајцарској, Данска у Норвешкој, Црна

Гора у Хрватској (захват вода Требишњице из ХЕ „Дубровник“). Воду

купују и Либија, Израел, Алжир, Сингапур, Холандија и др. државе.

На територији америчког континента 1994. године је од стране 34

државе чланице формирана прва регионална асоцијација за контролу

промета воде за пиће (FTAA – The Free Area of Americas).

– Све су присутнија и решења попут десалинизације (Саудијска Арабија,

Кувајт, Либија, Казахстан) рециклаже (Сирија, Египат, Израел) и др.

Све присутнија реална недовољност воде и сложеност проблема њеног

решавања пред фундаменталне и апликативне дисциплине, друштвену

праксу и најразличитије нивое политичког одлучивања поставља изразито

сложен и комплексан проблем – како решити кризу растућег водног дефицита.

113 Употребу воде као јавног добра је тешко, односно немогуће забранити,

али је његова ограниченост и честа незамењивост основни разлог све

чешћег државног интервенционизма у циљу увођења најразличитијих ограничења.

114 Интегрално управљање водама све већи значај даје штедњи и

њиховом селективном коришћењу (Davidson J. & Wibberley G, 1977).

112 Захваљујући дуготрајним и опсежним мерама заштите и проградације стања

квалитета воде, некада један од најзагађенијих водотокова Европе данас на свом

сливном подручју (од Базела до Ротердама) пијаћом водом снабдева преко 20 милиона

становника.

113 Присутна су гледишта да се овај проблем у потпуности преселио у домен дрштвене

моћи, норми и циљева, односно у сферу политике (Бојовић М, 1997, 166).

114 Тржиште и његови принципи (као општи пут савремене цивилизације) такође

представља једну од „тоталитарних идеологија“ која се у потрошњи супроставља на-

61

Табела 10. Порекло воде употребљене за снабдевање становништва појединих

градова Европе (Кујунџић Б, 1994, 331)

Kоличина и

порекло воде

Беч

Хамбург Будимпешта

62

Београд Париз Цирих Софија Москва

l/ст/дан 430 212 432 449 333 476 485 652

Подземна % 100 99,5 95 75,24 51 40 1 0

Површинска % 0 0,5 5 24,76 49 60 99 100

Економски и социјални савет УН је још током 1958. године – са

циљем очувања и рационалније валоризације водних ресурса – упутио

препоруке да „нигде не треба користити воду вишег квалитета, осим уколико

постоје вишкови, за потребе где се може толерисати вода нижег квалитета“

(према: Okun A. D, 1973a, 31). Као могуће решење рационалније

употребе најквалитетнијих водних ресурса, све је присутнија пракса реализације

паралелних (двојних) система водоснабдевања (техничка и пијаћа

вода). Оваква искуства у водоснабдевању присутна су како у

водоснабдевању појединих великих урбаних средина (Хонг-Конг, Париз,

Марсеј), тако и у водоснабдевању ширих регионалних територија (поједини

делови САД-а, Бахами).

Искуства појединих високоразвијених земаља указују на то да је без

значајнијих последица по становништво и привреду могуће смањити како

укупну, тако и постојећу потрошњу најквалитетнијих водних ресурса –

пијаће воде за 20–30%. Ово је нарочито карактеристично за пољопривреду

и индустрију као најзначајније кориснике и „потрошаче“ водних ресурса.

У пољопривреди се ово смањење постиже најпре увођењем економичнијих

видова наводњавања (систем „кап по кап“), који ће редуковати специфични

утрошак воде по производној јединици и ослобађањем дела водних

ресурса омогућити даљу интензификацију и укупни раст пољопривредне

производње. Смањење зависности од водних ресурса у индустрији

постиже се изменом технолошких циклуса (нпр. кружни или затворени

системи) или преласком на суве технологије 115 и друго.

метању било каквих ограничења јер их по својим логичким принципима директно доживљава

као фактор умањења благостања. Иако је вода од најстаријих времена призната

за јавно (заједничко) добро, њен растући дефицит је условио да она постане тражена

тржишна роба. Без обзира на однос понуде и потражње Mauren & Timothy G,

(1994) указују да је европско тржиште флаширане воде за пиће током 1993. забележило

промет од 42 милијарде долара.

115 Љьвович М. И, (1974) истиче нафтну индустрију, код које је за прераду 1 t сирове

нафте потрошња воде увођењем сувих технологија смањена са 10–20 m 3 /t на 0,4, па

чак и на 0,12 m 3 /t (наведено према: Гавриловић Љ, 1997, 277).

1.6. ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ВОДНИХ РЕСУРСА СРБИЈЕ

Територија Србије је репрезентативан пример максиме прихваћене

на првој конференцији УН о водама (1977) – „воде би, можда, у глобалу и

било довољно да задовољи све потребе али она као да тежи да се нађе у

погрешно време на погрешном месту, са погрешним квалитетом“.

Стање основних параметара водних ресурса Србије је предмет расправа

многобројних аутора (Дукић Д, Гавриловић Љ, Оцокољић М, Јевђевић

В, Ђорђевић Б, Јовичић М, Вујновић Р, Јовановић С, ...), студија

(ВОС, ППРС), научних скупова, јавних расправа и др. Од многобројних

потенцијалних показатеља стања водног ресурса неке територије, најмериторнији

су дужина и густина водотокова, водни биланс, плувиометријски

режим, преовлађујућа класа квалитета, ерозиони процеси и др.

Дужина свих водотокова (речна мрежа) територије Србије износи

65.980 km, или просечно 747 m/km 2 (Дукић Д, 1978; Дукић Д, Гавриловић

Љ, 1989). Регионалне разлике су значајне – од 123 m/km 2 у карстним теренима

источне Србије, 225 m/km 2 у Војводини (полупропустљива подлога

песка и леса) до максималних 3.492 m/km 2 у вододрживим теренима изворишне

челенке Рибнице, десне притоке Ибра. Овакав обим разлика указује

на издиференциране услове величине и брзине отицања падавина према

сталним водотоковима, односно нивоа евапотранспирације.

Табела 11. Пример сливова на територији централне Србије са специфичним

отицајем мањим од 5 l/s/km 2 (Оцокољић М, 1997, 139)

Бр. Слив реке Профил F (km 2 ) q (l/s/km 2 )

1 Кубршница Смедеревска Паланка 743 2,70

2 Јасеница ушће у Велику Мораву 1.345 3,18

3 Лепеница Рогот 594 3,32

4 Белица Светозарево 174 3,55

5 Гружа ушће у Западну Мораву 610 3,61

6 Лугомир Светозарево 435 4,62

7 Убача Уб 214 4,77

8 Тамнава Тамнава мост 385 4,80

Процене параметра средње количине падавина (723–737 mm), површинског

отицаја (24,56–27,87% односно 5,76–6,6 l/s/km 2 ) евапотранспирације

(73,13–75,44%) и формираног протицаја на територији Србије нису

униформно прихваћени. То је разлог различитих претпоставки о количини

домицилних вода као најзначајнијег дела овог ресурса. Нацрт ВОС

(1996) и ППРС (1996), Б. Ђорђевић, М. Јовичић и др. прихватају њихов

обим од 16 km 3 , али поједине процене указују на то да се ради о 16,7 km 3

(Вујновић Р, 1995), 17,8 km 3 (Дукић Д, 1977), 17,86 km 3 (Прохаска С, 1993),

до 18,4 km 3 (Ракићевић Т, 1991; Гавриловић Љ, Ђорлијевски С, 1996).

63

Овакав отицај обезбеђује 1.600–1.800 m 3 домицилних вода по становнику

годишње. 116 Ђорђевић Б, (1995) њихов обим лимитира на 1.500

m 3 . 117 По расположивости овог дела водног ресурса – предоминантног на

2/3 територије – Србија се сврстава у ред најдефицитарнијих подручја

Европе. 118 Оцокољић М, (1997, 139) указује на то да се у Србији формира

600 m 3 /s домицилних вода, од чега у централној Србији 430 m 3 /s, Војводини

60 m 3 /s а на Косову и Метохији 106 m 3 /s. Овим водама су најсиромашнија

насеобинско, популационо и привредно најзначајнија подручја Србије

(Војводина, Шумадија, Колубара, Косово, Јужно Поморавље и др).

Територију Војводине у целини одликује низак специфични отицај

са просечном вредношћу од 2,5 l/s/km 2 , а на северу Бачке и мање од 1

l/s/km 2 (Дукић Д, Гавриловић Љ, 1987). Значајнији делови Шумадије, Поморавља,

Колубаре, Јужне Србије и Косова и Метохије имају специфичан

отицај од 2–4 l/s/km 2 . 119 Знатно веће вредности отицаја присутне су у

ободним зонама високих планина са 8–12 l/s/km 2 (Стари Влах, Подриње,

Шара, Проклетије) и карстних терена са 10 l/s/km 2 (Оцокољић М, 1995). 120

Максималне вредности заступљене су у сливу Дечанске Бистрице 36,68

l/s/km 2 , Градца 27,69 l/s/km 2 , Ереника 26,84 l/s/km 2 , Призренске Бистрице

25,87 l/s/km 2 , Пећке Бистрице 23,20 l/s/km 2 (ВОРС, 1996, 24). Код Плавске

116 Током 20. века per capita расположивост домицилних вода у Србији смaњена је са

6.430 на 1.550 m 3 /ст/год (Милинчић М, 2001,154).

117 Овај обим расположивости домицилних вода за Србију по становнику годишње

лимитира и Economic Commission for Europe committee on Environmental Policy (2003).

118 Ово је један од разлога за стрепњу од потенцијалних механизама глобалних климатских

промена и њиховог одраза на количину падавина и њену временску расподелу.

Пораст нивоа светског мора подразумева да се за сваки милиметар његовог раста

воде на копну смањују за око 360 km 3 . Глобални трендови климатских промена обележени

су повишењем температуре и периодом све сувљих година, који ће потрајати до

2250. године (Тушинский Г. К, 1966). Досадашње познавање механизама климатских

промена потврђује да смањење падавина за 10% може смањити отицај за 30%, а у одређеним

условима 40–70% (UNESCO: World Water Resources, 1998). Све аридније

поднебље наших простора тумачи се преласком умерено-континенталне у субмедитеранску

климу (Вујнoвић Р, 1995), док се позивањем на стручне службе ОУН (Концепција

и стратегија дугорочног развоја агроиндустријске производње Републике Србије,

1995) за неке просторе Србије у будућности предвиђа пустињска клима.

119 Оваква вредност отицаја овим просторима обезбеђује мање од 500 m 3 расположиве

воде ст/год. (Гавриловић Љ, 2001).

120 Ово би за потребе водоснабдевања становништва могао бити вредан и перспективан

вид водног ресурса (Врело Млаве 1.800 l/s, Сопотница 1.400 l/s, Крупац 518 l/s,

Градачко 410 l/s, Пакљенско 140 l/s, Петничко 100 l/s), али га карактерише могућност

лаког загађења, слабе филтрације и велике осцилације издашности. Пример промењиве

издашности Великог врела на ободу Бељанице је индикативан, али и сагласан бројним

другим сличним појавама у карсту Србије. Од свега 30 l/s (Група аутора, 1976) до

3.000 l/s (Гавриловић Д, 1976) или чак до 10 m 3 /s (Петровић Ј, 1971).

64

реке (F = 252 km 2 ), леве притоке Белог Дрима, његова вредност достиже

21,11 l/s/km 2 (Дукић Д, Гавриловић Љ, 1994), при чему се коефицијент

евапотранспирације спушта на 0,4.

На овако релативно мале количине домицилних вода – под утицајем

морфотектонског склопа и климатских услова – надовезују се веома изражене

сезонске, 121 годишње (вишегодишње) и просторне неравномерности,

па је реално стање у домену њихове расположивости знатно неповољније.

Одликује га, најчешће, дуг период малих вода неповољан како по водотокове

као екосистеме (испод биолошког минимума), тако и по све категорије

корисника и потрошача (испод водопривредног минимума). Нису

ретке појаве катастрофичних последица пресушивања водотокова са значајнијим

сливним површинама као што су Јабланица, Ветерница, Лепеница,

Јасеница, Раваница, Гружа (Ракићевић Т, 1972). Насупрот томе, краткотрајни

бујични поводњи су такође еколошке и привредне непогоде (повремено

катастрофалних размера нарочито за насеља, инфраструктуру,

привредне објекте, обрадиве површине и друге антропогене и природне

вредности у зонама свог деструктивног домашаја). 122 Бујични карактер

плувиометријског режима Србије са 8.400 бујичних токова (Гавриловић

Љ, Дукић Д, 2002, 182) условљава да већи део годишњег протока – по

подацима Т. Ракићевић и до 75% – буде реализован у краткотрајним бујичним

поводњима (Ракићевић Т, 1991, 88).

Временска варијабилност средњих протицаја сушних и влажних година

је неповољна и на већини водотока је у сразмери 1:3–1:5, па и већа

(ППРС, 1996). Средњи месечни протицаји великих водотока у дужем временском

периоду (Дукић Д, Гавриловић Љ, 1989), указују на велике сезонске

осцилације: Дрина 1:3; Тиса 1:4,63; З. Морава 1:7,11; Ј. Морава

1:7,6; Млава 1:9,15; Тимок 1:28,7; Ереник 1:39,6 и др. Екстремна амплитуда

протицаја већих водотока као реална представа стања протицаја је још

неповољнија: Ибар 1:23; З.Морава 1:161; В. Морава 1:163; Нишава 1:233;

Ј. Морава 1:266; Црни Тимок 1:760; Бели Дрим 1:920 и др (Дукић Д,

1971а; Дукић Д, Гавриловић Љ, 1989). Код мањих водотокова односи су

још поразнији: Биначка Морава (Доњи Кормијани) 1:7.240; Топлица (Прокупље)

1:5.200; Ситница (Недаковац) 1:4.054 и др. Овакав плувиометријски

121 Током летњих месеци вредност отицаја за територију Србије износи 59,5 m 3 /s,

односно 12% од њене средње вредности (ППРС, 1996, 174). Дукић Д, Гавриловић

Љ, (1994, 62) указују да је током августа месеца отицај слива Јужне Мораве на

профилу Грделица 2,16 l/s/km 2 , а Топлице на ушћу у јужну Мораву 1,61 l/s/km 2 .

122 Израженост поплава на територији Србије присутна је од средине 19. века, када је

и постала предмет бројних стручних, научних, привредних, скупштинских и владиних

извештаја и расправа. Најсвеобухватнија истраживања овог проблема у Србији –

у корелацији узрочно-последичних односа и са посебним освртом на 20. век – презентиране

су од стане Гавриловић Љ, (1981).

65

режим, као најважнији елемент стања водног ресурса територије Србије,

оцењује се као „хаотичан, скоро катастрофалан по својим последицама“

(Дукић Д, Гавриловић Љ, 1989, 9).

Табела 12. Територија Србије у општем циклусу вода (Јовичић М, 1995, 8)

Падавине Испаравање

Отицање

mm/год. mm/год. % mm/год. %

Планета Земља 971 971 100 0 0

Копно 743 475 64 268 36

Европа 645 371 58 274 42 123

Слив Дунава 815 550 67 265 33

Србија 734 553 75 181 25

Ерозиони процеси су неоспорно најтежи вид деструкције земљишта,

али и један од најрепрезентативнијих показатеља стања водног режима,

формираних акумулационих басена и простора уопште. Процеси доминантне

плувијалне и пратеће флувијалне ерозије су у групи најзначајнијих

елемената стања водног режима слива или речне мреже и једна од

пресудних компоненти квалитета водних ресурса, могућности њиховог

акумулирања, као и еколошког и економског стања акумулације.

Проблему водне ерозије у Србији посвећени су многобројни радови

различитих аутора: Лазаревић Р, 124 Јовичић Ж, Гавриловић С, Ванчетовић

Ж. и други. На простору Србије јужно од Саве и Дунава Ванчетовић Ж,

(1966) на преко 90% територије констатује ерозионе процесе јачег и слабијег

интензитета. Средњом, јаком и веома јаком ерозијом (првог, другог

и трећег степена), односно продукцијом наноса већом од 800 m 3 /km 2 /год.

захваћено је преко 55%, а нешто слабијом (слаба и врло слаба) око 35%

територије. Само је 10% посматране територије са ерозионим процесима

у границама које се сматрају нормалним, али су и оне угрожене пре свега

наносом еродованог материјала. Тако сваке године 60 милиона m 3 материјала

покренутог са ових простора бујичним поводњима бива нането на ниже

продуктивне површине, на насеља, саобраћајнице, водне акумулације

125 и друге привредне објекте изазивајући праве привредне и еколошке

123 Према Шикломанов А. И, (1979) средња количина падавина у Европи је 734 mm, а

коефицијент отицаја 0,43.

124 Осим многобројних и разноврсно профилисаних радова овог аутора посвећених

ерозији, од посебног значаја за ову проблематику су: Карта ерозије СР Србије са тумачем

у издању Института за шумарство и дрвну индустрију, као и већи број радова

посвећених проблемима засипања басена формираних акумулација.

125 Висок ниво подударности простора најизраженијих ерозионих процеса и дефинисаних

зона површинских изворишта чисте воде условљава да 40% укупних инвестиционих

средстава буде уложено управо у антиерозионе радове у функцији заштите

66

катастрофе. Количина материјала која овим путем бива покренута креће

се од неколико стотина до 1.800 (екстремно у појединим сливовима екцесивне

ерозије и преко 3.000) или просечно око 890 m 3 /km 2 /год.

Табела 13. Преглед количина вода које са других подручја дотичу на територију

Србије (ВОС, 1996, 54)

Просечан Мале

Река/

Доток

проток воде

/слив

m 3 /s 10 6 m 3 /год. m 3 са територије

/s

Дунав са Дравом 2.824 88.956 1.095,4 Мађарска и Хрватска

Тиса и Бегеј 794 25.011 126,1 Мађарска и Румунија

Канал Баја–Бездан и Плазов. п. 2 63 0,0 Мађарска

Тамиш 37 1.165 2,5 Румунија

Брзава, Моравица, Караш, Нера 35 1.102 3,8 Румунија

Дрина са Лимом 333 10.489 40,8 Црна Гора и (РС) БиХ

Сава 1.130 35.595 229,8 Хрватска и (РС) БиХ

Нишава 8 252 1,2 Бугарска

Укупно 5.163 162.633 1499,6

Захваљујући општем својству морфоструктура на регионалним и

мезорегионалним релацијама (Савски и Дунавски расед) и формираној

хидрографској мрежи (зона конвергенције пет великих река: Дунав, Сава,

Тиса, Бегеј, Тамиш) јужни део Панонске низије је „европски Пенџаб“

и(ли) „европска Месопотамија“. Захваљујући овом својству положаја на

највећем хидрографском чвору Европе, драматична ситуација 126 стања и

довољности домицилног водног ресурса је на 1/3 националне територије

умногоме олакшана изобиљем транзитних вода (162–173 km 3 /год), које у

укупном билансу површинских вода Србије учествују са 9/10.

Захватање овог дела водних ресурса је неминовно, а водопривредни

биланси Србије се не могу затворити без његовог ангажовања. 127 Значајан

акумулационог басена од брзог засипања. Зато са пуном пажњом треба прихватити

сугестије да су антиерозионе мере (физичке, биолошке и био-техничке) основа ефикасног

планирања простора и ресурса у целини (Morgan R. P. C, 1979).

126 Посебно непоповољна ситуација је на простору северног и средњег Баната како по

расположивости домицилних, тако и по квалитету транзитних вода. Тиса је у трећој и

четвртој класи, а концентрације појединих загађивача (хром и жива) прелазе МДК.

Воде Тамиша су у трећој до ван класе, а Златица, Стари Бегеј и Пловни Бегеј су

углавном ван класе – честа су и оптерећења тешким металима и минералним уљима.

127 Појам биланса (латински bilanx – вага са два таса у равнотежи) указује на реално

стање коме теже два низа супротних карактеристика (приходи и расходи). Закон о водама

Републике Србије (члан 5) водопривредни биланс дефинише као „квантитативни

и квалитативни однос расположивих и потребних количина површинских и подземних

вода у одређеном периоду и на одређеном простору“ („Сл. гл. РС“ бр. 46/91,

53/93, 67/93 и 48/94).

67

чинилац његовог квалитета је временска равномерност, 128 нарочито у поређењу

са домицилним водним ресурсима, али се његов квалитет са тенденцијом

погоршавања 129 и немогућност утицања на њега јављају као

основно питање значајније потенцијалне (иначе нужне) валоризације.

Процене указују на то да преко 95% транзитних вода које стижу на територију

Србије не задовољава стандарде квалитета (Economic Commission

for Europe committee on Environmental Policy, 2003, 66). Транзитним водама

на територију Србије годишње бива унето 380.000–450.000 t азотних и

20.000–25.000 t фосфатних једињења.

Због могућих значајнијих промена његовог квалитета и квантитета

ослањање на овај део водних ресурса изискује предвиђање алтернативних

решења. У групи ових проблема треба реално рачунати и на евентуалне,

иначе сасвим извесне, могућности потенцијалног повећања великих и

смањења средњих и малих вода (пре свега на Тиси, Сави, Карашу, Бегеју

и др) на улазним профилима у Србију. 130

1.6.1. Одговор друштва на проблем довољности водних ресурса

Археолошка истраживања на ширем простору Старчева указују да

је копање бунара на територији Србије присутно из периода 4.000–5.000 г.

п. н.е (Милојевић Н, 1967). Значајнији хидрограђевински радови присутни

су и у античком периоду – подухвати римских градитеља и легионара на

простору Доњег Срема (Прогарско, Јарачка јарчина), 131 Северног Баната

(канал Златица–Аранка), Ђердапа (Трајанов мост) и др. Прво познато

128 Однос малих и средњих вода код транзитних је 30%, а домицилних 12% (Јовићић

М. и др, 1995).

129 Коришћење транзитних вода условљава потребу сарадње и споразумевања на билатералном

и мултилатералном нивоу. За Србију је – осим суделовања у GEMS/WA-

TER (Глобални програм за праћење квалитета вода) – посебно важно и остваривање

активног партнерства у Комисији за заштиту Дунава (ЕУ и подунавске земље) и најзначајнијем

европском пројекту у сфери управљања водама (Environmental Programme

for the Danube River Basin), који је покренут на основу конвенције (Convention on

cooperation for the protection and sustainable use of the Danube river) потписане у Софији

1994. Централно тежиште деловања земаља (contracting parties) чланица Комисије за

заштиту Дунава је смањење загађења и укупног побољшања квалитета воде на целокупном

простору дунавског басена, коме хидролошки гравитира 90% територије Србије.

130 У овом домену Србија је у подређеном положају јер су мере њеног могућег утицаја

на режим транзитних вода ограниченог и пасивног карактера.

131 До данас су очувани топоними Пробов канал (Проб на престолу Римског царства од

276-282), Римски канал и др. Они датирају из периода касног царства, када је – померањем

тежишта развоја романизације и преношењем управних и политичких функција

у савско-моравски простор (Sirmium – седиште префектуре, односно групе провинција)

– ова територија доживела комплексну валоризацију у насеобинском (кастели,

хоре, муниципиуми, виле рустике и др), привредном, саобраћајном и другом погледу.

68

површинско акумулирање воде у Србији датирано је на период од пре 15

векова, и то су брана код Царичиног града и брана на Злати.

Током 11. века са истока – преко тада моћне Бугарске државе – на

простор данашње територије Србије пренете су поједине технике и вештине

хидромелиорациjа. На простору Метохије о томе сведоче до данас

сачувани топоними: Созија канал, Атмејдан канал, Касем-бегов канал и

други (Гавриловић Љ, Дукић Д, 2002, 175). Потврде о трансформацији и

мелиорацији водних режима присутне су и у српским средњовековним

хрисовуљама манастира Дечани (1330) и Св. Арханђела (1348). Средњовековне

старости је и интервенција на променама хидролошких режима и

сливних површина Ситнице и Лепенца (вештачка бифуркација Неродимке).

У новијој историји значајнији хидротехнички радови отпочели су ископом

канала на Бегеју 1728. године.

У функцији искоришћавања енергетских потенцијала у Србији је

прва акумулација изграђена 1930. године (Велика брана на Ђетињи).

Истовремено се јављају и први значајнији локални и регионални дефицити

водних ресурса за потребе снабдевања становништва и привреде

(Шумадија и Косово). Једно од првих истраживања у овом правцу отпочело

је 1927. године (пројектна документација је завршена 1930), и то за потребе

изградње Грошничке водојаже. Радови су трајали у периоду 1931–

1937, а током пролећа 1938. године акумулисана је вода са сливног подручја

од 30 km 2 . Тако је Грошничка водојажа постала прва савремена монофункционална

акумулација у Србији (2,13 укупне, односно 1,6 милиона

m 3 корисне запремине) са наменом обезбеђења висококвалитетних вода за

водоснабдевања становништва.

После Другог светског рата убрзано се стварају акумулације за потребе

интензивне електрификације: Соколовица (1948), Власина (1949),

Овчар Бања (1954), Међувршје (1955), Зворник (1955), Радоиња (1959),

Кокин Брод (1961), Потпећ (1967) и друге. Под утицајем крупних социоекономских

промена (урбанизације и индустријализације) продубљивали

су се постојећи и стварали нови локални и регионални проблеми водног

дефицита, а кризни моменти квантитета и квалитета локалних изворишта

су бивали све израженији. Такве околности су поједина постојећа водопривредна

опредељења усмерена у правцу енергетике и пољопривреде помериле

ка водоснабдевању становништва и индустрије (Сретеновић Љ,

1955). За потребе обезбеђења висококвалитетних вода изграђен је низ нових,

претежно монофункционалних акумулација: Дулен у систему Грошнице

(1964), Велика Букуља (1965), Грачаница (1965), Рибничко језеро

(1970), Гараши (1976) и др. Формирају се и прве доминантно монофункционалне

акумулације за потребе индустријских (Борско језеро (1959)) и

термоенергетских функција (Батлава (1966)).

69

Проблеми у водоснабдевању Крагујевца су поновно актуелизовани

1950. године. Овако брз повратак водног дефицита условљен је упоредним

процесима како раста потреба (урбанизација, индустријализација и

пријем нових корисника), тако и процесима засипања, односно смањења

запремине и издашности изворишта (акумулације) на Грошници.

Решење овог проблема је подстакло трагања за неким у нашим

условима новим решењима. Од 1957. године предузимани су значајни

технички и биолошки радови на регулацији бујица и пошумљавању слива

Грошничког језера (Станковић С, 2000, 109). У периоду од 1960. до 1962.

извршено је дограђивање бране за 7,3 m (водено огледало површине 22

ha), а укупна запремина акумулације је повећана на 3.530.000 m 3 (Степановић

Ж, 1973). У циљу мелиорације водног биланса Грошничког језера у

периоду 1964–1969. са наменске монофункционалне микро-акумулације

на Дуленској реци је цевоводом годишње пребацивано 2.000.000 m 3 воде

(међусливни трансфер). У циљу обезбеђивања растућих потреба за квалитетним

водним ресурсима, од 1964. се радило и на укључивању подземних

вода алувиона Велике Мораве („Моравски систем“ грађен фазно до

1975, укупног капацитета 350 l/s).

Трајније решење проблема водоснабдевања Крагујевца и околине

сагледано је у изградњи акумулације Туцачки напер на Гружи, као првог

објекта изграђеног у складу са Основама дугорочног водоснабдевања Србије

из 1977. године. Њена изградња 1984. представља кључно водоизвориште

(1.200 l/s) и почетак стварања Регионалног Ибарско-шумадијског

водоводног система. Услови у којима је формирана акумулација (сакупљање,

акумулирање и чување воде) Туцачки напер карактерисали су се

низом напрегнутих и претежно негативних обележја:

– мала вредност специфичног отицаја (< 5 l/s/km 2 ),

– сливна површина 317 km 2 (51% од укупног слива реке Груже), при

чему је 60% територије испод 500 m. н. в,

– изражени ерозиони процеси (90% сливног подручја) у сливу и засипање

акумулационог басена,

– недовољан степен (26%) и слаб еколошки квалитет шумских површина

(40% шикаре и ниже шуме) са знатним учешћем необраслог

шумског земљишта,

– густа мрежа саобраћајница (чак и оних високог ранга) како у сливу,

тако и у самој зони акумулационог басена,

– значајна насеобинска (20 насеља) и популациона (47 ст/km 2 ) покривеност

слива акумулације,

– доминантно мале дубине акумулације (максимална 31 m) и веома

разуђена и промењива обалска линија (42 km),

– неповољни параметри односа акумулиране воде (КМУ – 64,6 милиона

m 3 ) и површине воденог огледала (934 ha),

70

– димензионирање КМУ је неповољно изведено и представља сметњу

како валоризације околног простора (плављење Книћког поља), тако

и саме акумулације,

– неповољна поседовна структура земљишта у сливу акумулације са

високим учешћем индивидуалног власништва,

– високо учешће и неповољна структура пољоривредних површина и др.

Осим изнуђеног решења у погледу просторне локације и неповољне

морфометрије, недовољно сагледавање временског хоризонта је онемогућило

адекватну припрему како басена будуће акумулације, тако и слива,

чак и ону која се односи на нужно санирање ерозионих процеса, израду

хидрогеолошких подлога и друго.

Део расположивих водних ресурса овог изворишта се од 1987. усмерава

за потребе водоснабдевања Краљева, чиме је створена претпоставка

данашњег Ибарско-шумадијског регионалног система водоснабдевања.

Одустајање од акумулације Семедраж на Дичини, 132 иначе приоритетно

планиране програмом уређења Мораве (1965-1985), а 1977. уврштене у зоне

изворишта површинских вода Србије првог ранга, довело је, раније од

планираног, до потребе активирања система Студеница. Акумулација на

Студеници 133 је у тим околностима требало да постане кључни чинилац

Ибарско-шумадијског система, чиме би се Краљеву, Крагујевцу и другим

корисницима у Западном Поморављу и Шумадији обезбедило дугорочно,

можда и „трајно“ питање водоснабдевања. Застој у реализацији овог система

условљава „лутања“ на знатно ширим просторима и изналажење алтернатива

уз поновну актуелизацију питања довољности водних ресурса.

Пренапрегнути биланси водоснабдевања становништва општине

Аранђеловац иницирали су потребу да се 1965. формира акумулација Букуља

на 6 km 2 слива водотока Велике Букуље (површина воденог огледала

при КМУ 10,5 ha). Расположиви капацитет није био у стању да прати растуће

потребе потрошача, па је 1976. низводно, на саставцима водотока В.

132 Иако је 1971. урађен генерални пројекат објекта и обављена експропријација земљишта,

неусаглашени интереси Горњег Милановца и Чачка (као будућих корисника

акумулације) довели су до пролонгирање реализације овог система.

133 Одустајање од првобитног плана и одлагање формирања акумулације (површина

воденог огледала 350 ha) на профилу Препрана (F = 442 km 2 ) условило је да поменути

простор истовремено задржи степен функционалне заштите резервата чисте воде уз

резервацију простора на потесу манастир Студеница – село Придворица (9,5 km), за

доношење будућих одлука, а разматра се и могућност превођења вода Студенице у

слив Лопатнице (према: Водоснабдевање Краљева у условима одлагања грађења система

„Студеница“, Студија, Институт „Ј. Черни“, Београд, 1990. и Регионални водоводни

систем „Лопатница“, Генерални пројекат, Институт „Ј. Черни“, Београд, 1998).

Угроженост квалитета подземних вода у алувиону Ибра изнудила је реализацију знатно

скромнијег решења – акумулисање воде Лопатнице на профилу Бела стена са површином

слива од 79 km 2 и средњим протицајем од 1,4 m 3 /s (почетак радова 2003. године).

71

Букуља и М. Букуља (F = 15,9 km 2 ), формирана акумулација Гараши, чије

се воде препумпавају у језеро Букуља. Због неповољних морфолошких и

других услова формирана је акумулација неповољног односа акумулиране

воде и површине воденог огледала (при КНУ – 65 ha), а потопљени су и

делови (засеоци) села Гараши (Милићевци, Лекићи и Врбе). Данас је ово

сложен хидротехнички систем у који су укључена три водотока (Качер, В.

и М. Букуља) и две акумулације чије скромне могућности и даље не успевају

да задовоље растуће потребе потрошача у свом систему.

Кризни моменти могућности и квалитета локално доступних изворишта

били су све присутнији. У периоду 1970–1975. широко је прихваћена

пракса пројектовања и реализације система обогаћивања подземне издани

речном водом путем површинског прихрањивања (Ужице, Чачак,

Крушевац, Ниш, Врање и др). Позитивни ефекти у условима растуће загађености

површинских водотокова су брзо минимизирани, а понекад су

били и са укупним негативним ефектом. Излагање овакве изданске средине

дуготрајнијим спољним негативним утицајима условљавало је смањење

њеног санитарно-хигијенског квалитета неретко и до нивоа њихове даље

неупотребљивости.

Предходне напомене се односе на период када недовољан водни биланс

погађа значајне локалне (већа урбана и индустријска средишта) и регионалне

просторе Србије (Шумадија, Колубара, Косово, Поморавље), а

није адекватно уважен на нивоу шире друштвене заједнице. Научне и

стручне анализе су указивале на проблеме довољности и доступности квалитетних

подземних и површинских вода, на њихов регионални дефицит,

тешкоће у обезбеђењу већих урбаних центара и индустрије свежом водом,

као и на евакуацију загађене воде (Лазаревић Р, 1965; Дукић Д, 1969,

1971; Божиновић П. и Симић М, 1969. и др). 134 Насупрот реалним тешко-

134 Нарастање сложености ових феномена било је добро покривено специјалистичким

и комплексним географским проучавањима (Милојевић Б. Ж, 1950; Костић М, 1951;

Ђурић В, 1955; Сретеновић Љ, 1955; Радовановић В, 1959; Дукић Д, 1959, 1969, 1973;

Ракићевић Т, 1961; Зеремски М, 1964; Царић Н, 1965; Лазаревић Р, 1965, 1974; Станковић

С, 1971; Степановић Ж, 1973; Риђановић Ј, 1964, 1968, 1974; Плана Р, 1974;

Михајловска П, 1975. и др.), чиме су она имала пресудну улогу у перципирању, отварању

и решавању у домаћим условима низа нових, фундаментално и апликативно

значајних релација и проблема. У наступајућим периодима, као и код неких других

научно и друштвено актуелних проблема, улога географа је – из низа субјективних и

објективних разлога – значајно маргинализована. Наметање и превладавање парцијалних

(инкременталних) приступа и пренаглашен научни позитивизам у третирању

ових проблема довео је до тога да партиципирање географије (као доминантно синтезне

науке) буде редуковано на изразито низак ниво. У условима кулминације научног

и друштвеног интересовања за ове проблеме, у радовима географа су третирани

само њихови поједини аспекти, и то (најчешће) фрагментарно (Дукић Д, 1977, 1989;

Томић П, 1977; Оцокољић М, 1977, 1987; Гашевски М, 1981, 1996; Бурсаћ М, 1985;

72

ћама и апелима одговорне научне и стручне јавности, друштвеним одлучивањем

и пројекцијама је и даље домиирао волунтаризам.

„Неизмерно богатство и незагађена природа“ националне територије

су „истине“ које су – са снагом догми – понављане и усађиване бројним

генерацијама. На оваквим „истинама“ су почивали и бројни развојни документи,

чак и они стратешког значаја. У поменутим условима презентирани

резултати II елемента ППСРС указују на то да је „богатство вода у

Србији релативно велико и да је оно довољно да покрије све потребе њеног

дугорочног привредног развоја и животног стандарда становништва“

(Економске компоненте организације и уређења простора, 1973, 58). 135

Показало се да је било гранично време до кога је глобални економско-географски

развој Србије, уз све пропратне тешкоће, био могућ експлоатацијом

природног режима вода и водотокова. 136 Скроман, неуређен

и неповољан природни, режим водних ресурса је условљавао изналажење

различитих решења проблема у условима нарастања комуналних система

(прихватање нових корисника), 137 урбанизације и раста стандарда (специфични

пораст потрошње) и пратећих ефеката пораста потрошње и продукције

отпадних вода. Широко прихватана парцијална, алтернативна и

прелазна решења у спрези са цик-цак планирањем била су, заправо, одраз

лутања које је указивало на непостојање могућности њиховог лаког решавања.

Ово је значило да постојање локалних и регионалних „криза“ није

пролазно и временски ограничено стање, већ стање које ће се продубљивати

/ мултипликовати, и које због тога тражи одговор и друштвену реакцију

у организацији и понашању.

Стање и довољност водних ресурса и однос управљачких друштвених

структура према њему (однос објективног и субјективног) брзо је еволуирао

од индолентног до хиперсензибилног. Проблем је актуелизован до

нивоа кључног националног и егзистенцијалног питања. Уважавање овакве

(страхом за будућност надограђене) „реалности“ инстиктивно је усло-

Динић Ј, 1986, 1997; Бурић М, 1981; Плана Р, 1977, 1991; Стаменковић Ђ. С, 1979;

Рабвар М, 1990; Гавриловић Љ, 1989, 1996, 2001; Љешевић А. М, 1999; Милинчић А.

М, 2001. и др.

135 Устаљена и упрошћена оптимистичка гледишта о потенцијалу простора Србије,

која се често нису могла документовано приказати, била су присутна (често идеолошки

подстицана) и код квалификације других „великих богатстава“ (земљиште, шуме,

минералне сировине и др).

136 Концепција дугорочног развоја СР Србије до 2000. разлоге „изненадног“ суочавања

са проблемима ограничености и недовољности водног ресурса делом тумачи чињеницом

да је тадашњи темпо друштвеног развоја доводио до удвостручавања њене

потрошње, али и до продуковања отпадних вода у интервалима од осам до десет година

(Концепција дугорочног развоја СР Србије до 2000, 1979, 183).

137 Овај период је обележен преласком и усложњавањем локалних у комуналне и зачецима

структуирања појединих регионалних система водоснабдевања.

73

вило да проблем довољности водних ресурса кулминира дотле да је она

друштвено призната као прворазредна детерминанта опстанка и развоја. 138

Активности у структуирању водопривредних система на локалном

и регионалном нивоу карактерише планирање и реализација нужних,

веома често нефункционалних и прелазних решења. Одсуство стратегије

и координације на нижим нивоима одлучивања и планирања доводило је

до кумулативног умножавања проблема. Стање је било тешко, а перспективе

неизвесне; места лошим претпоставкама, немару и заблудама више

није било. Уследио је покушај институција система да у реалним условима

одговоре на ове нарастајуће проблеме. У таквом амбијенту имплициран

је радикалан заокрет од дневног понашања до метода водопривредног

планирања и деловања. Напуштена су упрошћена оптимистичка гледишта

и прихваћена неопходна, осетљива, комплексна и веома скупа решења.

Након спроведених анализа и њихових верификација (1976), Скупштина

СР Србије је усвојила Основе дугорочног снабдевања водом становништва

и индустрије на територији СР Србије ван територија аутономних

покрајина и Закон о искоришћавању и заштити изворишта водоснабдевања

(Сл. гл. СРС, 27/1977). 139 Тако су конципиране стратешке одлуке

у издвајању и заштити подземних и површинских изворишта првог

ранга, афирмацији површинских акумулација (као једног од кључних модела

обезбеђења водног ресурса) и формирања регионалних и међурегионалних

система водоснабдевања у које би временом били интегрисани постојећи

водоводни системи и локална изворишта 140 .

Ради дугорочног опскрбљивања становништва квалитетном водом,

на подручју централне Србије су издвојена и заштићена подземна и површинска

изворишта првог ранга (регионална изворишта), док је заштита

изворишта другог ранга (општинска изворишта) препуштена општинама

као нижим административним јединицама. У категорији површинских из-

138 Giuseppe M, (1995) разликује две различите позиције у доношењу одлука. Дисеционизам,

који подразумева да су одлуке мањим делом производ размишљања, а углавном

резултат акција инспирисаних подсвешћу и инстиктом, и рационализам, који подразумева

да је свака одлука оптимално решење као производ темељних анализа.

139 Иако су проблеми водоснабдевања становништва на просторима Војводине и Косова

и Метохије били још комплекснији осим Акционих планова за ове просторе до

сада нису спроведене детаљне анализе могућности дугорочног снабдевања водом.

140 Изградња, организација, заштита и коришћење регионалних изворишта је скуп а по

могућностима ипак ограничен начин обезбеђења најквалитетнијих водних ресурса.

Зато је успостављен принцип да се приоритетно, до рационалних, еколошки прихватљивих

граница, искористе локална изворишта подземних и површинских вода а само

недостајуће количине и врхови потрошње покривају овим системима. Једино ће у

оваквим условима коришћења расположивих водних ресурса бити могуће задовољити

висок степен захтеване обезбеђености потрошача (ППРС, 1996 за водоснабдевање

насеља 95-97% а наводњавање 80%) и повећати укупну сигурност система као целине.

74

воришта првог ранга заштићенe су 33 сливне територије укупне површине

10.262 km 2 , а у категорији површинских изворишта другог ранга 35 територија

укупне површине 2.341 km 2 (Сл. гл. СРС 27/77 и 29/88).

Суочавање са проблемом и могућим последицама довољности водних

ресурса условило је корените промене у односу према водопривредној

инфраструктури. Одступало се у реализацији како планова других привредних

делатности које зависе од обезбеђености водних ресурса (енергетика

– ТЕ и ХЕ, пољопривреда, туризам), тако и у самој водопривреди –

пренаменом појединих хидро-система који су били изграђени или у завршним

фазама реализације и померањем приоритета њиховог коришћења у

правцу водоснабдевања. У зонама проглашених површинских изворишта

првог ранга (Ћелије, Селова, Барје) уместо основне намене заштите од наноса,

поплава, 141 производње хидроенергије, изравнавања протицаја и

обезбеђивања неприкосновеног и гарантованог водопривредног и еколошког

минимума, акумулацијама су придодате функције водоснабдевања,

које су постале или ће постати њихова примарна или основна намена.

Акумулација Ћелије на Расини је пројектована 1965. са основном

наменом заштите Ђердапа од засипања и регулација поплавних таласа који

су низводно од профила бране угрожавали простор од 4.100 ha. Дефинисана

основна намена бране није подразумевала темељне испусте, па су

они на веома неповољној коти за функцију водоснабдевања – 13 m изнад

првобитног дна језера, тако да је унутар акумулационог басена остао значајан

тзв. мртви простор. Брана је грађена у периоду 1974-1979. да би

1978, при самом крају радова на брани, акумулацији придодата функција

водоснабдевања, која 1984. постаје извориште за водоснабдевање Крушевца

и ширег простора пуштањем у рад погона „Мајдево“, чији је

капацитет за прераду воде 650 l/s. Иако је ово извориште већ две деценије

у употреби, нису санирани ни решени бројни проблеми, и то како сливног

подручја у целини, тако и у зони саме акумулације.

Акумулација Бован на Сокобањској Моравици је формирана као полифункционалан

објекат (задржавање наноса, наводњавање пољопривред-

141 Ово је нарочито било карактеристично за акумулацију Барје на Ветерници. Велике

и по последицама катастрофалне поплаве овог водотока (1942, 1948, 1963, ..., 1975,

1976, 1977) биле су повод разматрања могућег формирања акумулационог басена у

функцији задржавања поплавног таласа и трансформације екстремних стања водостаја.

Идеја о изградњи бране из 1966. реализована је током 1984–1990. Акумулација

је формирана у клисури Ветернице, на 33 km од њеног ушћа у Ј. Мораву. Подизањем

бране (висока 65 m) и формирањем акумулационог басена (укупне 40,67 х 10 6

m 3 и корисне запремине 21 х 10 6 m 3 ) oмогућена је контрола 236 km 2 (46%) слива Ветернице,

а тиме и заштита од поплава и засипања 1.700 ha плавног пољопривредног

земљишта. Акумулирана вода – осим снабдевања становништва Лесковца и Лебана –

омогућава и развој система за наводњавање на 8.400 ha обрадивих пољопривредних

површина.

75

них површина и производња хидроенергије), а примарно се користи за потребе

водоснабдевања. Изградња бране је отпочела 1978, а акумулација је

формирана 1984. да би већ 1985. године – иако у почетној фази није планирано

– било изграђено и постројење за третман сирове воде („Бресје“).

Иако формално без статуса изворишта површинских вода, овај систем је у

овом домену технички заокружен (акумулација, постројење за прераду воде,

преносни систем) и служи за снабдевање водом Алексинца и околних

насеља, а у плану је и прикључење Соко Бање.

Акумулацији Батлава, грађеној за потребе хлађења термоенергетских

постројења и наводњавање 8.000 ha аграрних површина, придодата

је функција водоснабдевања становништва. На другој страни, Грачаница

је – иако планирана као полифункционални објекат (снабдевање становништва,

флотација рудника Кишница и наводњавање 2.300 ha обрадивих

површина) – због напрегнутог водопривредног биланса остала само у

функцији водоснабдевања становништва.

У оваквим условима долази до напуштања (до тада превладавајуће)

монофункционалне и прихватања полифункционалне намене акумулација.

Поједина изворишта површинских вода се – због изражене дефицитарности

– стављају у употребу и без заокружених система. Такав је случај са:

– систем „Барје“, коме недостају делови магистралног цевовода за

транспорт прерађене воде, а изграђена је акумулација, магистрални

цевовод сирове воде, постројење за прераду у селу Горина, резервоари

у Рудару и Вучју и др,

– систем Стубо–Ровни на Јабланици, који има довршену фабрику воде,

али нема функционалну акумулацију,

– систем Врла, са кога се – захватањем воде из живог тока – водом

снабдевају Сурдулица и Владичин Хан,

– фабрика воде „Нерезине“ која преузима воду из отвореног тока Власине,

– Регионалним водоводним системом „Рзав“ који од 1993. из постројења

за прераду (капацитета 1,2 m 3 /s) пијаћом водом снабдева Ариље,

Пожегу, Лучане, Чачак и Горњи Милановац, а систем технички још

увек није заокружен. Сирова вода се допрема са привременог водозхвата

из отвореног тока Великог Рзава испод Ђурића косе.

Изражен водни дефицит и неусклађена динамика развоја појединих

делова система узроковали су да се у наведеним случајевима сирова вода

често захвата из живог водотока (привремени водозахвати) и допрема постројењима

за прераду и потрошачима. 142 Овакве околности су једним де-

142 Овакав начин захватања воде карактерише низ неповољности како за екосистем

низводног дела водотока, тако и за систем прераде и водоснабдевања. Немогућност

изравнавања осцилација протицаја и изравнавања осцилација квалитета усложњава

процес управљања количином и квалитетом, али и системом дистрибутивне мреже у

76

лом и главни узрочник чињенице да – према врсти изворишта – у структури

коришћења површинских вода у јавним водоводима централне Србије

доминирају воде захваћене из живог тока. И док на нивоу Србије у целини

водотоци учествују са 10%, а акумулације са 12%, у централној Србији

учешће водотока је 13%, а акумулација 10%. 143

Табела 14. Исправност воде појединих градских водовода централне Србије

током 1999. године (Симић М. и др, 1999)

Ред.

бр.

Градски

водовод

Микробиолошка

неисправност

Број Неисправни

узорака узорци (%)

77

Физичко-хемијска

неисправност

Број

узорака

Неисправни

узорци (%)

1 Рача 101 11 101 100

2 Ћићевац 152 83 152 100

3 Сијеринска Бања 53 18,87 53 100

4 Жабари 38 5,26 34 94,12

5 Баточина 157 61,14 161 81,98

6 Владичин Хан 238 13,44 238 86,55

7 Блаце 95 9,47 91 79,14

8 Лебане 98 27,55 98 73,47

9 Врање 2349 2,39 2349 69,65

10 Врањска Бања 100 8 100 66

11 Сурдулица 263 6,84 263 61,59

12 Гаџин Хан 22 31,82 20 55

И поред промене односа према водним ресурсима и значајних организационих,

материјалних и других напора, Србија данас оскудева у погледу

расположивих количина пијаће воде, док се ситуација у домену

квалитета оцењује као још неповољнија (ВОРС, 1996, 199). Аналитичко-документациона

основа актуелног ПП Републике Србије садржи битне констатације

да је „вода оскудан ресурс и ограничавајући фактор развоја“ и да

је „Србија водом једно од најсиромашнијих подручја Европе“ (књ. II стр. 3).

Оскудица воде у летњим месецима се, више или мање, осећа у скоро

свим насељима и на свим просторима Србије, а многобројни су и они

целини. И поред тога што је просечан годишњи проток Великог Рзава 8 m 3 /s, у току

летњих месеци се – при задатом минимуму (гарантованом протицају) од 700 l/s – јављају

значајна ограничења у захватању довољне количине сирове воде. Иако се „површинско

коришћење вода препоручује само за велике водоводе“ (Mutschmann J,

Stimmelmayr F, 1988), овај вид водоснабдевања у Србији је присутан и код многобројних

малих водовода (заселски, сеоски, ...). Индикативан је пример Казновског бачишта

и Драганског потока, из којих се захвата вода за потребе водоснабдевања туристичког

центра Суво Рудиште на Копаонику.

143 Дамјанов В, Јелић Ж, (1999) процењују да количина воде која се захвата из водотокова

за јавно водоснабдевање износи око 2,5 m 3 /s, а из акумулација око 3,5 m 3 /s.

који и ван овог периода имају хроничних проблема у снабдевању водом

(ВОРС, 1996, 199). Милашин Н, (1994, 17) указује да 30% насеља у Србији

осећа несташицу воде за пиће, да је 20% водовода је несигурно по здравље,

а 5% са повећаним ризиком по здравље, док се на Косову и Метохији

чак 75% становништва снабдева водом са извора и бунара 144 .

Формиране и растуће потребе у релацији са расположивим обимом,

просторним и временским својствима и међусобним интеракцијама коришћења

вода, заштите вода и заштите од вода условљавају да се на територији

Србије кумулирају сложени развојни конфликти. Њихова неутрализација

је могућа само у условима остваривања интегралног, јединственог,

комплексног и рационалног газдовања овим егзистенцијалним природним

ресурсима. Решење овако нараслих проблема примарно се сагледава у нужној

потреби структуирања сложених водопривредних система (ВС).

1.6.2. Развој водопривредних система у функцији

мелиорације и обезбеђења водних ресурса

Водопривредни систем (ВС) подразумева укупност природних

водних система и свих вештачких објеката и мера на њима и у њиховој

околини које су намењене њиховом коришћењу у свим видовима људских

активности, уређењу водних режима и заштити од штетног деловања вода,

као и заштити квалитета вода (Ђорђевић Б, 1996б, 146). Тако се јединствен

водопривредни комплекс управљања водама (количином, квалитетом

и др) условно може поделити у две групе система (ВОРС, 1996): 145

а) комплексни јединствени систем водоснабдевања и

б) комплексни јединствени систем водотока (воде у водотоцима

и подземне воде).

Основни задаци комплексних регионалних система водоснабдевања су:

– прикупљање висококвалитетних вода,

– заштита висококвалитетних вода,

– коришћење висококвалитетних вода,

– просторна и временска дистрибуција водних ресурса,

– заштита од вода,

– прикупљање, одвођење и пречишћавање отпадних вода и

– одвођење атмосферских вода из насеља и контролисано испуштање

у водопријемнике.

144 Процењује се да у Србији око 50% укупне руралне популације воду обезбеђује из

оваквих изворишта, а да 90% истих не задовољава бактериолошке стандарде исправности

(Economic Commission for Europe committee on Environmental Policy, 2003).

145 Регионално управљање водним ресурсом Loucks D, (1976) посматра као систем који

обезбеђује третирање подземних и површинских вода, као и управљање квалитетом

и квантитетом.

78

Основни задаци комплексних регионалних система водотока су: 146

– општа заштита речних вода од загађивања,

– коришћење речних вода и

– заштита од вода.

Табела 15. Акумулације у функцији водоснабдевања становништва Србије

Р.

Година F слива ∑ запрем.

Акумулација Водоток

бр.

изградње (km 2 ) (10 6 m 3 )

Намена

1 Грошница Грошница 1937. 30 4 В

2 Власина Власина 1949. 349 176 Е,В

3 Кокин Брод Увац 1962. 1.057 250 Е,В

4 Велика Букуља Велика Букуља 1965. 6 0,4 В

5 Грачанка Грачаница 1965. 104 32 В

6 Батлава Батлава 1965. 250 40 И,В

7 Рибничко Црни Рзав 1972. 70 3,5 В

8 Гараши Букуља 1976. 22 6,3 В

9 Газиводе Ибар 1977. 1.060 350 Е,П,Н,В

10 Ћелије Расина 1978. 598 60 В,П

11 Бован Моравица 1978. 522 58 В,П

12 Лисина Божичка река 1978. 182 10,4 Е,В

13 Сјеница Увац 1979. 920 212 Е,В

14 Радоњић Пруе 1980. 34 110 В,Н

15 Придворица Придворичка р. 1982. 21 0,8 В

16 Врутци Ђетиња 1984. 160 54 В

17 Гружа Гружа 1984. 317 65 В

18 Брестовац Пуста река 1985. 112 9,25 В

19 Грлиште Грлишка река 1988. 191 12,5 В

20 Завој Височица 1989. 584 170 Е,В

21 Барје Ветерница 1991. 233 41 В,П

22 Првонек Бањска 2006. 86 20 В

23 Селова Топлица у изгр. 349 70,5 В

24 Стубо-Ровни Јабланица у изгр. 104 51,5 В

Намена: В – водоснабдевање становништва, И – снабдевање индустрије водом,

Е – енергетика, Н – наводњавање, П – одбрана од поплава

146 Непоклапање хидролошких и административних граница захтева да управљање

водним ресурсима нужно респектује текуће и потенцијалне политичке процесе. Код

нас су најбољи примери губљење дела државне територије у сливу Белог Дрима због

изведених хидротехничких радова у Албанији, па одустајање од изградње хидроелектране

„Жур“, што би убрзало извођење вода са државне територије, али и могућа водопривредна

и друга спорења са Црном Гором, Републиком Српском и Федерацијом

БиХ око коришћења заједничких међудржавних токова. Реализацијом хидротехничког

система „Тара–Морача“ на територији Црне Горе (ХЕ Љутица и ХЕ Коштаница)

дошло би до поремећаја хидролошког режима у речној мрежи Србије, пре свега у

сливу Дрине, и губитка еколошки и економски највреднијих вода.

79

Табела 16. Велике акумулације планиране као неопходне за реализацију водоснабдевања

становништва до 2021. године (према: ВОРС, 1996, и ППРС, 1996)

Р.

Најближе F слива V

Акумулација Река

бр.

насеље (km 2 ) (10 6 m 3 )

Намена

1 Бинач Голема р. Витина 72 22 В,Н,О

2 Кремената Кремената К. Каменица 56 23 В,Н,О

3 Прохор пчињски Пчиња Трговиште 542 58 В,О,Н

4 Свође Власина Црна Трава 349 80 В,Е

5 Кључ Шуманка Лебане 110 21 В,О,Н

6 Рокци Ношница Ивањица 180 83 В,О,Н,Е,Р,Т

7 Сеча река Скрапеж Косјерић 97 17 В,И,Р,Т

8 Роге Рзав Ариље 424 106 В,О,Н,Е

9 Ариље/Сврачково Рзав Ариље 564 20 В,О,Н,Е

10 Слатина/Царићи Лепенац Штрпце 250 19 В,О,Н

11 Доброшевац Дреница Глоговац 348 45 В,И

12 Рибарићи Ибар Тутин 850 51 В,О,Н,Е

13 Вучиниће Људска р. Нови Пазар 180 45 В,О,Н

14 Препрана/Девићи Студеница Ивањица 371 - В,Е

15 Бела Стена Лопатница Краљево 80 65 В

16 Забрега Црница Параћин 70 25 В,Е

17 Бељаница Ресава Деспотовац 120 40 В

18 Витман/Градац Млава Петровац 702 12,5 В,Н,О

19 Кучево Буковска р. Кучево 67 28 В

20 Околиште Околишка р. Сврљиг 44 15 В

21 Жуковац Аладиначка р. Књажевац 77 17 В

22 Боговина Црни Тимок Бољевац 359 102 В,О,Н,Е

23 Тегаре (резер. зона) Дрина Б. Башта 15.817 590 В,О,Н,Е

24 Г. Љубовиђа Љубовиђа Љубовија 72 11 В

25 Струганик Рибница Мионица 102 30 В,О,И

26 Мова Клина Клина 239 50 В,Н

Намена: В – водоснабд. становништва, И – водснабд. индустрије, Т– туризам, Р – рибарство,

О – оплемењивање малих вода, Е – енергетика, Н – наводњавање, П – одбрана од поплава,

За реализацију рационалне експлоатације површинских водних ресурса

кључни објекти и веза ова два подсистема јесу укрупњени водоводни

системи (регионални и међурегионални) 147 и вишенаменске акумулације

147 Развој ових система у просторном смислу (програмска решења из 1977) тежио је

заокруживању територије централне Србије у две целине: западни („Рзав“, „Београд“,

„Студеница“, „Ћелије“, „Гружа“, „Семедраж“, „Врутци“, „Горњак“, „Стубо–

Ровни“) и источни водопривредни систем (ХЕ „Врла“, „Власотинце“, „Кончуљ“,

„Барје“, „Селова“, ХЕ „Завој“ и подсистем „Боговина“ – „Грлиште“). Актуелни

стратешки документи (ВОРС, ППРС) подразумевају да је крајњи циљ развоја ВС

обједињавање и покривање територије Србије у потпуности. Ова варијанта развојних

решења је конципирана у времену доминантних процеса централизације друштвеног

планирања, одлучивања и управљања да би ВОРС била усвојена 2002.

80

које – трансформацијом режима – доминантне „разарајуће“ воде преводе

у искористиве, а самим тим утичу и на реално повећање обима ових ресурса.

Основни циљ управљања водопривредним системом је поправљање

природног режима вода, односно ублажавање изражене временске и просторне

неусклађености (инверзије) између расположивих и потребних количина

вода. 148 Интегрисање ова два подсистема у функционалну целину

перспективно ће омогућити да се са ободних – квантитативно и квалитативно

водом богатијих подручја Србије – она у значајнијем обиму преусмери

ка унутрашњим, насеобински, популационо и привредно покривенијим

територијама, односно просторима формираног водног дефицита.

Предуслов за реализацију система у целини јесу акумулације као једино

способни објекти за обезбеђивање значајније просторне и временске прерасподеле

вода. Крајњи циљ њихове изградње и на тај начин уређених водних

ресурса јесу обезбеђивање неопходних количина водних ресурса, заштита

животне средине и минимизирање њеног стихијског дејства ради рационалне

организације укупних просторних садржаја (насеља, инфраструктуре,

аграрних површина, индустрије) и интегрисаних развојних циљева.

На територији Србије је изграђено 60 акумулација са високим бранама

и више од 100 малих и микро-акумулација (ВОРС, 1996). У групи

акумулација са високим бранама њих 29 су велике акумулације, појединачне

запремине преко 10 милиона m 3 , укупне запремине око 6 милијарди

m 3 . Остале акумулације са високим бранама, њих 31, имају појединачне

запремине мање од 10 милиона m 3 .

Укупна количина акумулиране воде достиже 6,2 милијарде m 3 . Изузимањем

3,5 милијарди m 3 акумулисаних доминантних транзитних вода у

Ђердапу I и Ђердапу II, на територији Србије је акумулисано 2,7 милијарди

m 3 претежно домицилних вода. У оваквим околностима створени су

услови акумулирања преко 15% укупно расположивих домицилних вода,

што је солидан предуслов за остваривање значајног дела захтева у реализацији

комплексних водопривредних циљева (газдовање водама и управљање

њиховим режимом и квалитетом) и у садашњем тренутку. Насупрот

повољним запреминским условима, проблеми се јављају у њиховом

неадекватном коришћењу, заштити, неусклађеним интересима различитих

корисника, несклада у реализацији појединих система као целине (акумулација,

прерада воде, дистрибутивна мрежа), несхватљиво дугих периода

реализације појединих приоритетних пројеката и др.

године у условима зачетка транзиционих процеса, односно другачијег усмеравања

друштвених токова (демократизација и децентрализација кроз преношење надлежности

на регионалне и локалне самоуправе).

148 Ђорђевић Б, (1995, 45) даје оцену да „воде нема управо тамо где је најпотребнија, а

да се највећи дефицити јављају управо у оним периодима када су највећи захтеви у

свим сферама потрошње.“

81

Схема 3. Регионални системи водоснабдевања који се ослањају или ће се ослањати на површинска изворишта и акумулације

Регионални

систем

Горње-јужноморавски

Доње-јужноморавски

Западноморавско–

–рзавски

Ибарско–шумадијски

Подсистем

Акумулације за потребе водоснабдевања

Изграђене У изградњи Планиране до 2021.

Пчињски Првонек Прохор

Власински Власинa, Лисина

Топлички Придворица Селова

Нишавски Завој

Власински Свође

Јабланички Барје, Брестовац Гргуревац

Моравички Бован

Рзав Крушчица

Шеваљ

(Ариље)

Сврачково,

Роге, Орловача

Простор резерв./

неоходни за резервацију

Ђетиња Врутци

Увац Увац, Кокин Брод Сеча Река, Рокци Куманица, Дубрава

Букуља, Гружа,

Гараши, Грошница

3/16/2009

Бела Стена

Вучиниће,

Девићи

Рошци, Семедраж,

Дубочица, Студеница

Расинско–поморавски Ћелије Равна река, Забреге Плеш

Пећ-Исток-Клина Мова, Руговска клис.

Метохијски

Радоњић-Дечане Радоњић

Јужна Метохија Речане

Приштинско–митровачки

Јужнокосовски–биначки

Газиводе, Батлава,

Грачанка, Придворица

Доброшевац,

Рибарићи

Слатина / Царић,

Кремената

Тимочки Грлиште Боговина Жуковац, Околиште

Млавско–моравски

Витман, Кучево,

Дубравица, Бељаница

Колубарски Стубо-Ровни Рибница, Г. Љубовиђа

Тутин, Цецелија, Мајанце,

Платна, Бистрица

Жегра

Дубочица

82

3/16/20 09

Табела 17. Велике акумулације (резервисане / предвиђене за резервацију) неопходне

за реализацију дугорочних водопривредних циљева водоснабдевања становништва

(према: Ђорђевић Б, 1995; ВОРС, 1996; ППРС, 1996)

Р.

бр. Акумулација Река Најближе V

насеље (10 6 m 3 )

Намена

1 Куманица Моравица Ивањица 21 В,Е,О,Р,Т

2 Дубрава Грабовица Ивањица 30 В,И,П,Р,Т

3 Рошци Каменица Чачак 58 В,П,Р,Т,

4 Семедреж Дичина Г. Милановац 40 В,П,Р,Т

5 Тутин Видрењак Тутин 26 В,П,Р,Т

6 Платна Лаб Подујево 52 В,Н,П,Р,Т

7 Мајанце Качандолска р. Приштина 35 В,Н,П,Р,Т

8 Цецелија Црвена река Вучитрн 26 В,Н,П,Р,Т

9 Бистрица Бистрица К. Митровица 31 В,И,Е,О,П,Р,Т

10 Дубочица (рез. зона) Дубочица Краљево 2,2 Е,В,П,Р

11 Плеш Расина Брус 50 В,П,Р,Т

12 Речане (рез. зона) Призр. Бистр. Призрен 85 В,О,П,Р,Т

13 Жегра Жегранска р. Гњилане 20 В,П,Р,Т

14 Дубочица Дубочица Петровац 17 В,П,Р,Т

Од 30 великих акумулација на територији Србије, њих 16 служи за

водоснабдевање: десет монофункционалних (служе за водоснабдевање

становнишва), пет бифункционалних (три за водоснабдевање становништва

и одбрану од поплава и по једна за водоснабдевање и наводњавање и

водоснабдевање и енергетику) и једна (Газиводе) права полифункционална

акумулација (водоснабдевање, енергетика, наводњавање, одбрана од

поплава, уравнотежење режима протицаја, обезбеђење биолошког минимума,

узгој аквакултуре и туризам). Од 60 формираних акумулација са високим

бранама на територији Србије, за водоснабдевање становнишва је

намењено њих 21 (укупне запремине 638 милиона m 3 или 24% укупно

акумулираних домицилних вода). Функционалним активирањем започетих

и приоритетних монофункционалних објеката за потребе водоснабдевања

(Стубо-Ровни, Бела стена и Селова), њихова запремина ће нарасти

на 825 милиона m 3 или скоро 1/3 укупно акумулираних домицилних вода.

На основу анализе стања и сагледавања укупних водопривредних

захтева (ВОРС, 1996 и ППРС, 1996), у планском периоду до 2021. године

исказана је потреба за 50 нових акумулација, 149 од чега су 33 велике акумулације,

а њих 25 је намењено водоснабдевању. Реализацијом предвиђених

објеката створиће се услови за контролу скоро половине формираних

149 За потребе Водопривредне основе РС анализирано је преко 350 потенцијалних локација

површинских акумулација са високим бранама и преко 1.000 малих објеката.

Даљом обрадом обухваћено је 130 да би за потребе планског хоризонта до 2021.

године детаљно било анализирано 50 потенцијалних објеката.

83

домицилних вода. У 33 новоформирана басена великих полифункционалних

акумулација акумулираће се додатних 5 милијарди m 3 воде. У категорији

великих акумулација, функција водоснабдевања предвиђена је за

њих 26 – укупне запремине 1,5 милијарди m 3 . Од 33 предвиђене велике

акумулације девет је монофункционалних (шест за водоснабдевање и три за

енергетику) а 24 су вишефункционалне (11 бифункционалних и 13 полифункционалних).

Улога водоснабдевања предвиђена је за њих 26 или код

4/5 објеката планираних за реализацију у овом временском хоризонту.

Због наглашених просторних, еколошких, економских и других

ограничења, у даљој перспективи неће бити могуће остваривати значајније

монофункционалне акумулације, већ ће се – у циљу што рационалнијег

управљања и коришћења водних и укупних ресурса територије – тежити

полифункционалним објектима и усаглашавању интереса што је могуће

већег броја различитих комплементарних и неутралних корисника на истој

акумулацији. 150 Међу 25 великих акумулација планираних за реализацију

дугорочних водопривредних циљева нема моно- и бифункционалних,

већ само полифункционалних објеката. Функција водоснабдевања

код ове категорије великих акумулација планирана је за 14 објеката.

Србија је већ дубоко зашла у фазу развоја таквих водопривредних система

који омогућавају интегрално управљање површинским водама. Осим

акумулација и заштићених регионалних изворишта, у њиховом досадашњем

развоју изграђено је и преко 4.500 km магистралних цевовода. У датој

перспективи формираће се 18 регионалних водопривредних система,

који би се временом укрупњавали и усложњавали интегришући се у све веће

целине са крајњим циљем стварања јединственог водопривредног система.

Од 18 планираних регионалних система водоснабдевања, као основних

јединица комплексног јединственог система водоснабдевања Србије, њих

11 ће се ослањати на акумулационе басене и површинска изворишта вода.

У складу са планираном динамиком повећања броја акумулационих

басена и њихових могућности у акумулирању воде и њеном обезбеђењу за

јавно водоснабдевање, треба рачунати и на пораст значаја акумулација како

у апсолутном учешћу, тако и у релативној доминацији површинских

изворишта у водоснабдевању становништва.

150 Перманентне и стално растуће диспропорције потребних и расположивих водних

ресурса подразумевају инхерентно конфликтну ситуацију између појединих категорија

корисника (потрошача). Уколико су на појединим системима овакве ситуације изражене

у ширем опсегу, предност се даје водоснабдевању становништва. Код вишенаменских

акумулација овакви проблеми се регулишу техничким решењима са два минимална

радна нивоа акумулације, и то виши хидроенергетски и нижи водопривредни.

Међутим, понекада ни оваква решења не могу имати апсолутна права и приоритет

– по цену потпуног ускраћивања осталих корисника, посебно незадовољења потреба

за реком као екосистемом (еколошки минимум).

84

II ДЕФИНИЦИЈЕ ОСНОВНИХ ПОЈМОВА

За потребе решавања постављених циљева, неопходно је дефинисати

основну појмовно-категоријалну апаратуру наведену у самом наслову.

То су појмови: зоне изворишта површинских вода, еколошка ограничења

и ревитализација насеља. Ови појмови су – због свог фундаменталног и

друштвеног значаја – током последњих деценија 20. века постали универзалне

теме интересовања науке и друштвене праксе. Но, њихова присутност

и експлоатација нису допринеле да у литератури и друштвеној пракси

до сада буду довољно расветљени и једнозначно дефинисани. Непостојање

довољне, а често ни нужне сагласности у сразмери је са њиховом актуелношћу

и присутном предметизацијом тумачења.

Наведени појмови и њихови синоними (еквиваленти) су коришћени

као термини, те је зато у контексту овог рада нужно што децидније дефинисати

њихова основна значења. 151 Ова напомена упућује на чињеницу да

ће предложене дефиниције бити радног карактера и у конкретној функцији

тумачења ове проблематике и да су њихове редефиниције и реинтерпретације

могуће.

2.1. ЗОНЕ ИЗВОРИШТА ПОВРШИНСКИХ ВОДА

Питање дефинисања значаја изворишта вода за потребе водоснабдевања

становништва представља део општег проблема издвајања, односно

рангирања и категоризације извора (изворишта) вода. У литератури су

присутне многобројне класификације, најчешће засноване на појединим

својствима (класификациони основ): порекло воде, хемијски састав, геоморфолошки

услови терена који условљавају постанак и функционисање

извора, колебање издашности, начин истицања воде, место појављивања и

др. Ниједна од овде наведених класификација појединачно не може у потпуности

задовољити потребе дефинисања оваквих комплексних природних

или природно-техничких појава. У зависности од низа појединачних

својстава, једна иста појава може бити уврштена у различите класификационе

групе.

Уважавајући могућност различитих терминолошких одредби, Стевановић

З, (1991) указује на то да се изворишта (лежишта) вода у

најопштијем случају могу класификовати по већем броју основа. У најопштијем

случају то су:

151 Саставни чиниоци ових појмова – „еколошки“, „насеље“, „зона“, „површински“,

„ревитализација“, „ограничење“, „извориште“ – иако елементарног карактера, такође

немају универзална значења.

85

– регионално извориште,

– локално извориште,

– експлоатационо поље и

– извориште.

Аутор инсистира на томе да ову (у суштини аналогну) поделу не треба доводити

у везу са значајем изворишта у функцији водоснабдевања. У складу

са доминантним интересовањем ове теме, знатно већи степен конкретизације

следи из ауторове класификације изворишта вода 152 од значаја за

људске делатности:

– лежишта посебног привредног значаја, 153

– лежишта регионалног привредног значаја и

– лежишта локалног значаја.

Табела 18. Kласификација извора према издашности O. Meinzera

(према: Милојевић Н, 1967, 247)

Група

Средња издашност воде

I

10 m 3 /s и више

II 1 - 10 m 3 /s

III 0,1 - 1 m 3 /s

IV

10 - 100 l/s

V

1 - 10 l/s

VI

0,1 - 1 l/s

VII

0,01 - 0,1 l/s

VIII

мање од 0,01 l/s

Од средине друге половине 20. века развојне тенденције Србије су

се карактерисале прогресивним привредним, друштвеним и урбаним инфраструктурним

развојем и пратећим ефектима све интензивнијег појачавања

и усложњавања веза и односа са водним ресурсима. Популациона и

насеобинска поларизација, концентрација становништва и активности на

релативно малим просторима, стални раст и прихватање нових корисника,

као и раст специфичне потрошње, односно повећање стандарда, условљавали

су перманентан раст потреба, потрошње и недовољности постојећих

и других локално доступних и искористивих изворишта водних ресурса.

152

Услед недоступности релевантније грађе за дефинисање овог појма у обзир је узет

приступ који за доминантно поље истраживања има подземна изворишта карстних терена

источне Србије.

153 Категорију изворишта вода од посебног привредног значаја Стевановић З, (1991)

дефинише постојањем: статичких резерви од преко 1,5×10 9 m 3 , динамичких резерви

изнад 1,0 m 3 /s и укупних експлоатационих резерви од 1,5 m 3 /s. За лежишта регионалног

привредног значаја, када су у питању лежишта у целини (регионално распрострањење),

детерминише их постојањем експлоатационих резерви од минимум 0,5 m 3 /s.

86

Експлоатација и деструкција локалних ресурса и просторно и временско

ширење водног дефицита иницирали су реакцију друштва ка укрупњавању

и усложњавању водопривредних система. Иако интензиван, развој водопривредне

инфраструктуре 154 није успевао да прати димензионирани

раст потреба, па се њена недовољност све чешће јавља као озбиљна баријера

процеса урбанизације и индустријализације, али и као прворазредни

проблем свеукупног друштвеног опстанка (сигурности живљења) и развоја

(квалитета живота).

У периоду 1972–1976. остварен је обиман научноистраживачки рад

са циљем да се на основу сагледавања расположивих изворишта и потребних

количина воде изврши избор оптималних решења водоснабдевања за

дужи период и за све потенцијално заинтересоване кориснике. Истраживања

155 су иницирана и друштвено усмеравана у том правцу да се дуготрајно

питање водоснабдевања решава дограђивањем постојећих система

и њиховим повезивањем у системе вишег хијерархијског реда (регионалне

156 и међурегионалне системе). Приоритет у реализацији је дат оним системима

или деловима система који обезбеђују санирање ургентних или

перспективно блиских дефицита у водоснабдевању. У сасвим извесним

154 Удео јавних водовода у обезбеђењу становништва Србије водом растао је од 10% –

1949, 14% –1952, 25% – 1960, 66% – 1981. и даље, али је, и поред свега, по свом обухвату

значајно каснио за стандардима достигнутим 1980. у окружењу: Румунија –

77%, Мађарска – 84% и Бугарска – 96%. У појединим европским земљама ови стандарди

су веома високо постављени знатно раније. На територији Велике Британије

1970. обухват регионалних система водоснабдевања, укључујући и сеоска подручја

Велса, износи 99% укупне популације (Окун А. Д, 1973). У Србији је 1970. од 120

градских насеља само њих 54 имало комунално водоснабдевање, и то 23 у Војводини,

22 централној Србији и 9 на Косову (Дукић Д, 1971, 53). Процене указују да – и поред

знатних напора и уложених средстава – Србија још увек има изразито фрагментирану

(у експлоатацији је преко 5.000 водоводних система, од чега 750 јавних), по стандардима

неуједначену и нерационалну мрежу водопривредне инфраструктуре (ВОС,

1996). Процене за 2000. указују да учешће јавних водовода у снабдевању становништва

Србије водом показују знатне разлике како на релацији урбано – рурално

(98%:63,3%) тако и на регионалном нивоу – 92,9% за територију града Београда, док

на простору централне Србије без Београда обухват достиже 77% (Economic Commission

for Europe committee on Environmental Policy 2003, 64–66). Ова студија указује и

на постојање знатних проблема у функционисању ових система, нарочито у руралним

областима. Проблеми и прекиди у снабдевању су најприсутнији на територији Војводине,

где повремени прекиди у водоснабдевању погађају 40,3% популације.

155 Резултати су презентирани кроз пет посебних и међусобно усаглашених студија: 1.

Природни и друштвено-економски чиниоци, 2. Заштита подручја изворишта за снабдевање

водом, 3. Снабдевање водом становништва и привреде, 4. Одвођење и пречишћавање

отпадних вода насеља и привреде и 5. Општи услови остваривања Програма.

156 Бавећи се проблематиком водоснабдевања на територији Војводине, која није била

директно обухваћена елаборираним истраживањима, Томић П, (1977, 662) истиче да

„регионални водоводи представљају најсавршенији начин водоснабдевања“.

87

случајевима колизије заинтересованих корисника према расположивим

водним ресурсима, стало се на становиште да се предност да снабдевању

становништва.

Током 1976, као синтезни резултат овако конципираних и усмераваних

истраживања, урађен је Дугорочни програм снабдевања водом становништва

и индустрије СР Србије без САП-а. Констатовано је да постојећа

изворишта не могу бити основа даљег развоја водоснабдевања те је,

поред осталог, предложено издвајање територија од општег интереса

чија би основна функција била обезбеђивање квалитетних вода и формирање

експлоатибилних изворишта. Основни циљ формирања (издвајање,

резервација и заштита) оваквих резервата чистих вода је добијање и очување

што квалитетнијих вода на изворишту уз смањење ризика по њихов

квалитет и количину.

Табела 19. Резервати површинских вода предложени за заштиту према значају у

систему водоснабдевања Србије (Основе дугорочног снабдевања ..., 1976)

Значај

групе резервата

Површина групе

резервата (km 2 )

Искористиво

воде 10 9 m 3 /год

Број резервата

у групи

Резервати републичког значаја 9.881 1.718 30

Резервати општинског значаја 2.341 291 35

Укупно 12.222 2.009 65

Програм је у складу са природним и технолошким својствима, односно

са рангом и класом појединих изворишта, садржао и конкретни

предлог група резервата намењених извориштима површинских вода. У

складу са потенцијалом и значајем издвојене територије су сврстане у резервате

републичког (ранг II–I; II; III–II; III) и резервате општинског (ранг

III; IV–III; IV) значаја.

Управо је овакво сагледавање постојећих и нарастајућих неизвесности

и могућих решења дугорочног водоснабдевања било повод проглашења

изворишта површинских и подземних вода првог ранга, односно резервата

чисте воде. Немогућност да се у оквиру постојећих законских решења

створи адекватан оквир за ова стремљења подстакла је усвајање посебног

закона – Закона о искоришћавању и заштити изворишта водоснабдевања

(Сл. гл. СРС 27/77, 29/88), чиме су ова опредељења и званично (законодавно)

верификована у Скупштини СР Србије 1977. 157 Тако су скупштинском

157 Бројне релације су остале недоречене без обзира на друштвени значај и прогресивност

зацртаних решења. Питање је зашто постојећа, већ функционална, површинска

изворишта (Грошница, Гараши, Златибор, Грачанка, Батлава и др) или системи у процесу

реализације са сасвим очекиваном функцијом водоснабдевања (Бован, Газиводе,

Радоњић, Брестовац и др) нису добили третман законске заштите. Није сасвим очи-

88

одлуком и донетим законским решењем и установљене предметне зоне

изворишта површинских вода првог ранга Србије.

Резервати вода републичког значаја су регионална изворишта, односно

изворишта првог ранга, и она су предмет заштите овог, пратећим актима

подржаног и допуњеног, 158 и данас актуалног законског решења. Изворишта

општинског значаја су изворишта другог ранга, а њихова заштита

је препуштена нижим административним једницама, најчешће општинама,

и на њих се примењују одредбе Закона о водама (Сл. лист СФРЈ,

11/65; 50/68; 60/70; 46/91 и др).

Чланом 3. Закона о искоришћавању и заштити изворишта водоснабдевања

(Сл. гл. СРС 27/77 и 29/88) као изворишта површинских вода првог

ранга дефинисани су делови сливова 33 водотока укупне површине

10.262 km 2 , при чему је – у погледу коришћења и реализације система водоснабдевања

– у другом ставу тачке седам овог закона као приоритет за

реализацију издвојено 14 изворишта (5.926 km 2 ). Тумачење шестог члана

другог поглавља (Искоришћавање изворишта) Закона указује на то да су

територије површинских вода првог ранга са реализованим акумулацијама

заправо кључна изворишта регионалних и међурегионалних система

водоснабдевања. Тако оваква природно-техничка изворишта пожељних

својстава постојане и веома постојане издашности, контролисаног квантитета

и квалитета постају реални функционални системи изворишта површинских

вода првог ранга.

Због низа пре свега објективних, специфичних ситуација које овај

просторни феномен прате од њиховог нормативног конституисања, недоследности

у реализацији зацртаних решења и поступка њиховог даљег

проглашења и заштите, данас их је тешко дефинисати и просторно делимитирати.

Иако се овај проблем разматра у више етапа, чињеница је да ће

поједине недоумице остати отворене. Ово становиште значајно подржавају

опште констатације да су ретки примери „заштите простора за које је

обухват неспоран“ – при чему се посебно апострофирају изворишта водоснабдевања

(Максин-Мићић М, Перишић Д, 2003, 51) 159 .

гледно ни зашто се дугорочни програм усресредио на простор централне Србије када

су третирани проблеми били евидентни и могућа решења еквивалентно нужна и на

простору Косова и Метохије.

158 Правилник о одређивању и одржавању зона и појасева санитарне заштите објеката

за снабдевање водом за пиће (Сл. гл. РС 33/78), Измене и допуне Закона о искоришћавању

и заштити изворишта водоснабдевања и Измене и допуне основе дугорочног

снабдевања водом становништва и индустрије на територији СР Србије без територија

САП (Сл. гл. РС 29/88), Закон о водама (Сл. гл. РС 46/91), Водопривредна основа

(1996), ППППН зона изворишта и др.

159 Аутори указују на то да је садашњим решењима заштићених сливова површинских

изворишта вода у функцији регионалних система водоснабдевања обухваћено 18,6%

територије Републике.

89

Најчешћи проблеми у валидном дефинисању ових простора проистичу из:

– непостојања конзистентног појмовног одређења предметних зона

изворишта,

– немогућности унифицирања морфометријских показатеља како за

површине сливова у целини, тако и профила дефинисаних зона површинских

изворишта, 160

– праксе да се унутар истог слива дају варијантна решења потенцијалних

профила преграде,

– присутних 161 (ненамерно и намерно) и још бројнијих пројекција међусливних

трансфера вода (Сушице у Ђетињу, 162 Топлодолске реке

у Височицу, Студенице у Лопатницу, Увца у Велики Рзав и др),

– чињенице да се заштићена извориша функционално не експлоатишу

(нпр. Врла, која се као извориште првог ранга штити на профилу

Рајкинци, а функционално за потребе водоснабдевања Владичиног

Хана валоризује на профилу ХЕ Врла IV) и акумулације не реализују

на предходно задатим и штићеним профилима (нпр. Грлиште, Боговина),

– чињенице да је штићени профил (Бардиште) слива Црног Рзава као

проглашеног изворишта првог ранга ван територије, а тиме и

јурисдикције, Републике Србије 163 ,

– чињенице да су поједини сливови само оквирно штићени (Плавска

и Бродска река) без приближног одређивања профила и др.

160 Нужно је указати на поједине уопштене проблеме честих, понекад недопустивих

разлика присутних квантитативних обележја хидрометријских, морфолошких и

других физичко-географских показатеља како за сливове у целини, тако и за изграђене

и резервисане профиле. Вредности површина сливова су изразито неуједначено

презентиране. Документациони материјали, званичне публикације и други релевантни

извори за површине сливова у целини: Увац (1.274–1.334 km 2 ), Млава

(1.832–1.885 km 2 ), Црница (289–338 km 2 ), Велики Рзав (564–580 km 2 ), Студеница

(540–582 km 2 ), Топлица (2.083–2.217 km 2 ), Расина (951–981 km 2 ), Ресава (681–710

km 2 ) и др. Нема сагласности ни код површина сливова на дефинисаним преградним

профилима изграђених, планираних или акумулација у изградњи: Рибничко језеро

на Црном Рзаву (58–90 km 2 ), Врутци на Ђетини (139–160 km 2 ), Селова (309–350

km 2 ), Ћелије (598–606 km 2 ), Барје (230–240 km 2 ), Ровни (104–132 km 2 ), Лисина

(182–189 km 2 ) и др.

161 Слив Дичине је проширен ремећењем система кречњачке издани врела Тефериџ

(подземна експлоатација), чиме је део вода преусмерен ка њеној левој притоки Деспотовици.

Воде изворишног дела Студенице су средином 19. века преусмерeнe (вештачка

бифуркација) у слив Рашке (Гавриловић Љ, Душан Д, 2002, 68, 90).

162 Превођењем вода реке Сушице (узводно од села Горобиље) у акумулацију Врутци

њен слив би са 160 био повећан на 550 km 2 .

163 У званичној документацији стоји да се ради о акумулацији на профилу Бардиште а

ради се заправо о Вардишту (територија БиХ) зато је у презентирању овог изворишта

узет профил у атару пограничног насеља Пањак (општина Ужице).

90

Свакако да најзначајнија и суштинска недоумица у дефинисању зона

изворишта површинских вода првог ранга проистиче из непостојања

конзистентног појмовног одређења овог феномена. Полазна решења у дефинисању

и делимитацији зона изворишта била су доминантно присутна

до краја девете деценије 20. века (Нацрт Водопривредне основе (1987) и

Закон о изменама и допунама Закона о искоришћавању и заштити изворишта

водоснабдевања (1988) и др) да би у каснијим фазама – без ревалоризације

постојећих решења – тумачење овог феномена значајно усложнило

релације, које су довеле до непрецизније детерминације њиховог

садржаја. Тако Новелација Водопривредне основе РС (стр. 8) регионална

изворишта третира као „већа изворишта“, а ППРС (1996, таб. I–10) као

„просторе за акумулације потребне за реализацију планираних регионалних

система водоснабдевања“, односно „просторе неоходне за реализацију

дугорочних циљева водопривреде“ (таб. II–11) и др. Додатна уопштавања,

а самим тим и нејасноће, производи и Правилник о садржини и изради

планских докумената (Сл. гл. РС 60/2003, члан 19. став 3), којим је предвиђено

да се Просторни планови подручја посебне намене (ППППН) доносе

за подручја сливова средњих и великих акумулација и подручја изворишта

површинских вода.

Актуални Закон о водама у шестој тачки петог члана извориште у

општем случају дефинише као „простор на коме се захвата вода ради

јавног снабдевања становништва (извор, бунар, део реке или језера, акумулација

или њен део)“ (Сл. гл. РС 46/91, 53/93, 67/93 и 48/94). У овом

случају предмет интересовања су акумулације као природно-техничка изворишта,

која представљају окосницу регионалних система водоснабдевања.

Регионални систем за снабдевање водом се 15. тачком петог члана

овог закона дефинише као систем који снабдева водом две или више општина.

Изворишта у функцији регионалног снабдевања су дефинисана 44.

чланом „као изворишта од посебног значаја“, што је највероватнији еквивалент

предметном појму изворишта првог ранга. Овакво одређење регионалног

система водоснабдевања показује веома мало суштинског о његовом

капацитету, физичкој дисперзији у простору, квантитативном учешћу

у снабдевању потрошача и осталом. Из овога следи да се и о самим извориштима

површинских вода првог ранга – о њиховом квантитету, квалитету

и функционалном значају – може говорити са знатним степеном непрецизности.

Присутна пракса обимних хидротехничких радова на међусливном

трансферу вода још више усложњава проблем дефинисања простора површинских

изворишта првог ранга. По свом територијалном значају, најзначајније

интервенције су извршене код сливова Увца, Божице, Власине, Ракоцког

потока, а у мањем обиму и код акумулација (изворишта) Грошница

и Велика Букуља.

91

Карта 1. Систем „Власина“ – пример проширења граница изворишта површинских

вода и међусливног трансфера водних ресурса (према: ППППН

„Власина“ – радна верзија, 2002. год)

92

Бороштица је у периоду 1974–1978. грађевинско-техничким захватима

преведена (45 милиона m 3 /год) из слива Бистрице у слив Вапе. Тако

је некада највећа (12,5 km удаљеним врелом од понора) понорница у Србији

враћена „на свој некада природни пут према Сјеничкој котлини“

(Цвијић Ј, 1924, 42).

Слив Лисинског језера (Лисинске и Божичке реке) унутар проглашеног

изворишта површинских вода првог ранга Божичка река (F = 189

km 2 ) такође је проширен превођењем дела вода Љубатске (Црне и Големе)

реке. Вода акумулирана у Лисинском језеру (V = 10,4 × 10 6 m 3 ) – заједно са

каналима и пумпно-акумулационим постројењем (ПАП) – представља

окосницу најобимнијих хидротехничких интервенција на међусливном 164

превођењу вода у Србији. Функционално су најзначајнији канали Лисина

и Божица (укупне дужине 25 km са два тунела од по 5,7 km), којима се из

акумулације Лисина преко истоименог ПАП у Власинско језеро годишње

пребацује 74,7 × 10 6 m 3 воде (Цветковић Б, 1985). Овај систем са водом

пребаченом доводима Чемерник, Стрвна и Јерма представља око 80%

укупних вода у систему „Власина“ (22,8 × 10 6 m 3 ).

Слична је ситуација и са вишенаменским регионалним системом

„Радоњић“ на Ракоцком потоку, који функционише захваљујући превођењу

и акумулирању вода Дечанске и Лоћанске Бистрице и других мањих

водотокова. Воде Дечанске Бистрице се захватају код села Горња Лука

доводним каналом дугим 8,1 km, a воде Лоћанске бистрице захватом код

села Прилепа, доводним каналом дугим 3,78 km (Лабус Д, 1979, 22). Акумулација

Радоњић има запремину од 110 × 10 6 m 3 воде и површину примарног

слива од само 34 km 2 .

У досадашњем развоју површинских изворишта водоснабдевања –

ван Законом дефинисаних територија изворишта првог ранга – реализовано

је 10 значајнијих акумулација за водоснабдевање становништва (Грошница,

Гараши, Бован, Завој, Брестовац, Придворица, Батлава, Грачанка,

Радоњић и Газиводе). Чињеница да оне – иако de iure нису изворишта првог

ранга – de facto уживају еквивалентан режим заштите по неком од

других основа: као изворишта регионалних система водоснабдевања или

по припадности категорији средњих и великих акумулација, односно по

томе да су само акумулације у функцији водоснабдевања. По овом основу

заштићено је 10 делова сливова, чија је укупна површина на територији

Србије преко 2.000 km 2 .

Актуелни плански основ (Просторни план и Водопривредна основа)

Републике Србије, као документи карактера системских закона, потврђују

опредељења ка издвајању, заштити и резервацији како нових преградних

164 Овакво превођење вода Божичке, Лисинске и реке Љубате представља њихов трансфер

(пример вештачке бифуркације) из слива Егејског у слив Црног мора.

93

профила унутар проглашених изворишта, тако и делова сливова других

водотокова. За реализацију циљева водоснабдевања у планском хоризонту

до 2021. издвојено је 12 нових сливних територија (Сеча река, Љубовиђа,

Лопатница, Буковска, Околишка, Голема, Кремената, Пчиња, Шуманка,

Лепенац, Дреница и Клина) са 1.800 km 2 , а за дугорочне водопривредне

циљеве у домену водоснабдевања становништва резервисано је још 9

сливних површина (Дубочица, Бистрица, Лаб, Призренска Бистрица, Качандолска

река, Цревена река, Жегранска, Плавска и Бродска река).

Табела 20. Основне карактеристике проглашених изворишта површинских

вода првог ранга Србије

Бр.

бр.

Река

Оријентациони профил бране Површина слива (km 2 ) Q искор.

Локација Општина Укупна Изворишта 10 9 m 3 /год

У експлоатацији

1 Јабланица Ровни Ваљево 148 109 22 у изградњи

2 Каменица Рошци Чачак 212 198 27

3 Чемерница Г. Горјевница Чачак 625 138 19

4 Дичина Семедраж Г. Милановац 386 211 27

5 Гружа Туцачки Напер Кнић 622 359 27 1984.

6 Ђетиња Градина Ужице 550 170 30 1984.

7 Сушица Трипкова Чајетина 163 30

8 Црни Рзав Пањак Ужице 499 196 37

9 Велики Рзав Ариље Ариље 580 554 109 1993.

10 Грабовачка Церово Ивањица 72 16

11 Лучка Бедина Варош Ивањица 94 17

12 Увац Кокин Брод Нова Варош 1.334 1.100 225 1962.

13 Моравица Бедина Варош Ивањица 832 370 82

14 Студеница Ђаково Краљево 540 442 83

15 Људска Пожега Нови Пазар 188 25

16 Рашка Градина Нови Пазар 1.036 211 27

17 Расина Ћелије Крушевац 951 598 94 1980.

18 Топлица Селова Куршумлија 2.083 350 60 у изградњи

19 Млава Горњак Жагубица 1.832 702 128

20 Велики Пек Дебели Луг Мајданпек 1.236 182 28

21 Ресава Стрмостен Деспотовац 681 121 26

22 Црница Забрега Параћин 321 102 19

23 Грза Честобродица Параћин 71 12

24 Црни Тимок Боговина Бољевац 1.248 466 100 у изградњи

25 Тргов. Тимок Бараница Књажевац 523 496 64

26 Темштица Темска Пирот 818 755 135 1989.

27 Власина Власотинце Власотинце 1.050 918 147 1949.

28 Врла Рајкинци Сурдулица 213 126 23

29 Божичка Босилеград Босилеград 189 43 1978.

30 Ветерница Барје Лесковац 515 230 36 1991.

31 Бањска Првонек Врање 115 86 2006.

32 Грлишка Грлиште Зајечар 178 15 1989.

33 Рибница Паштрић Мионица 104

94

Напред изложено указује да дефинисање појма и припадајућих територија

изворишта површинсих вода подразумева избалансиран приступ

како у терминолошком појашњавању значења, тако и просторној детерминацији

територија. За случај да је основни циљ био везан за анализу утицаја

установљених предметних изворишта на редукцију развојних потенцијала,

простор истраживања би могао да буде поистовећен са Законом

проглашеним зонама површинских изворишта. Међутим, дефинисање

ових територија не значи и дефинисање простора истраживања зато што

су – осим анализе утицаја која насеља и њихове припадајуће територије

„трпе“ под „притиском“ појединих група еколошких ограничења (резервација,

наменска заштита и валоризација простора) у функцији површинских

водоизворишта – основно тежиште рада је на утврђивању реалне

просторне дисперзије овог феномена и обухвата броја насеља, као и на

могућности њиховог очувања и ревитализације.

Осим Законом дефинисаних изворишта површинских вода првог

ранга (33 сливне зоне), истраживани простор обухвата и оне територије

које de facto јесу (10 сливних зона) или се штите за потребе ове функције у

будућности (21 сливна зона), и које се због тога морају штитити, а немају

статус територија изворишта површинских вода првог ранга. Овако би суштина

истраживачког пороблема донекле била коригована (територијално

проширена), и то у смислу да истраживаним просторима – осим de iure –

буду обухваћене и de facto зоне изворишта и резервисане и заштићене територије

за потенцијална изворишта површинских вода.

2.2. ЕКОЛОШКА ОГРАНИЧЕЊА

Комплекс физичко-географских појава се у значајном обиму поистовећује

са појмом еколошки чиниоци (Илешић С, 1974; Бартковски Т,

1986; Љешевић М, 1987; Богнар А, 1990. и др). Овакво схватање сублимира

најзначајнији део комплексних сазнајних достигнућа географске науке

и зато се може узети за полазиште даље разраде предметног појмовног одређења

еколошких ограничења. Уважавајући ова схватања, појам „еколошки

чиниоци“, а такође и „еколошка ограничења“, у све већем броју случајева

треба надоградити импулсима и утицајима значајнијег трансформисања

примарне физичко-географске средине и нормативно наметнутих

детерминанти њихове валоризације. 165 Ово због тога што процеси нара-

165 Природна ограничења треба посматрати као одређене баријере за живот и рад на

неком простору. Могу бити квалитативно (аридно, хумидно, хладно, врело, тамно и

сл.) или квантитативно исказане (недовољан простор, велика висина и сл). Милинчић

М, Стаменковић Ђ. С, (1997) детерминанте физичко-географског карактера сматрају

релевантним факторима просторне организације, функционалног развитка и егзистенције

насеља, односно уважавају чињеницу да поједини процеси у физичко-географском

95

стајуће, синергетске и кумулативне антропопресије утичу на трансформацију

примарних стања елемената физичко-географске средине, а тиме и

еколошких чиниоца, тако да савремена животна средина и географски

простор уопште све мање представљају комплекс природних, а све више

антропогених елемената и система, као и елемената природе (које је човек

у значајној мери трансформисао).

Модификовањем основних својстава физичко-географске средине

(хидросфере, атмосфере, климатских карактеристика, педолошке и геолошке

подлоге, квалитета и квантитета генофонда флоре и фауне и др) утиче

се – од локалног до планетарног нивоа – на трансформацију морфологије,

структуре, динамике и свеукупних карактеристика унутрашњих ценотичких

односа чинилаца еколошких система. Нивое ових трансформација

одликују значајне регионалне разлике. Најизраженије трансформације

примарних својстава простора присутне су управо у зонама насеобинских,

привредних и инфраструктурних агломерирања, као и у зонама реализованих

хидротехничких пројеката.

На другој страни, територије које одликује доминација природних

(примарних) карактеристика имају велики научи, ресурсни и практични

значај, те због своје вредности и реткости уживају посебан друштвени

третман валоризације, али и различите видове заштите и резервације простора.

Интензитет оваквог еколошког нормативизма – као објективне и

суштински значајне категорије – који редукује могућност (posibilite) простора

за валоризацију је такав да се може сматрати посебном компонентом

географског положаја. Са аспекта локалних заједница и њихових развојних

перспектива, сви облици ограничења проистекли из заштите и наменске

резервације простора за потребе појединих привредних грана

и(ли) регионалних и националних интереса представљају одређен степен

принуде. Најделикатнији вид принуде и највећи обим социо-економских

трансформација огледа се у потапању насеља или њихових делова и потапању

пратеће инфраструктуре, расељавању и пресељавању становништва,

појачавању баријерности, потапању и редуковању услова валоризације

расположивих потенцијала и др. Умањује се могућност, рентабилност и

ефикасност привредних субјеката, јавних служби и сервиса, отежава се

физичко и комунално опремање и повезивање како морфофизиономских

делова појединих насеља међу собом, тако и појединачних насеља у специфичне

подсистемске и мреже насеља у целини и др.

Зоне изворишта површинских вода – нарочито на просторима формираних

акумулација и функционалних инфраструктурних садржаја, профилима

комплексу (природног или антропогеног узрока) могу имати негативан утицај на

вредност и капацитет насеобинског пејзажа. Љешевић А. М, (1992; 2002) ограничења

наметнута механизмима законодавне или планске регулативе третира као облик редуковања

како услова, тако и ресурса просторних датости.

96

резервисаним за нова преградна места и дефинисаним зонама и појасевима

санитарне заштите – по свом просторном обухвату, разноврсности и

интензитету рестриктивних детерминанти валоризације простора један су

од најбољих примера. Експлиците, ради се о детерминантама које проистичу

из неколико основних група чинилаца:

– физичко заузеће простора настало изградњом брана и формирањем

акумулација и суштинског мењања његове географске карте,

– различити видови резервације и претходне заштите простора у

функцији реализације планираних површинских изворишта и

– рестрикције наметнуте функционалном (наменском) и санитарном

заштитом простора (режим коришћења и режим заштите) и др.

У оваквим ситуацијама се на дефинисаним територијама, као реалном

и конкретном простору, јављају многобројне детерминанте и фактори

(појединачног и израженог удруженог дејства) физичко-географског, економско-географског,

техничког и нормативног карактера који трансформишу

(најчешће редукују) укупни потенцијал и капацитет простора за

еволутивне насеобинске, демографске и привредне процесе.

Аналогно категоријама ресурса и услова, еколошка ограничења су

функционално неодвојива од потреба и могућности и знатно се разликују

код појединих корисника и делатности у простору. 166 Полазећи од чињенице

да нема ограничења по себи, ограничења изван појединца и друштва,

па тиме ни апстрактног ограничења, неопходно их је сагледати у релацији

конкретних друштвених потреба и могућности локалних и других

за тај простор заинтересованих заједница. Зато је ниво и обим еколошких

ограничења немогуће посматрати као статичан систем случајно датих или

изабраних варијабли. Он се мора третирати као сложено системско окружење

са низом специфичности како код сагледавања проблематике у

оквиру најшире схваћених територија изворишта површинских вода, преко

појединачних изворишта па до специфичних проблема каракеристичних

за поједине зоне, појасеве и локације унутар њих. Многобројност потенцијалних

еколошких ограничења и најразличитијих потреба појединих

корисника и(ли) делатности у поступку валоризације простора чини их

доста неодређеном формом и скоро несагледиво сложеним системом. 167

166

Потреба да се поменути појмови (ограничење, потенцијал, ресурс) дефинишу са антропоцентричних

позиција, односно да се одређују у контексту категорија „друштвених

потреба“, „материјалне производње“ или „друштвене репродукције“ присутна је код

аутора економско-географске провинијенције (Hasse G, 1978; Спасојевић М, 1989; Динић

Ј, 1994). У конкретном случају реч је о утврђивању ограничења у зонама изворишта

(објекту) са аспекта потреба и могућности локалних заједница и насеља (субјекта).

167

На сложеност и динамичност реалних система животне средине указује Радовановић

М, (1991), а њихову пирамидалност и непоновљивост поткрепљује истраживањима

и моделима В. Михаљева и У. Ежбија.

97

И поред уопштавања и издвајања само три групе потенцијално најзначајнијих

компоненти и тако редукованог система 168 могућих веза и односа

са друштвеним елементима геопростора, њихово изражено холистичко

својство и даље утиче на мозаичност укупних потенцијалних релација

и могућих видова и нивоа ограничења. Назначен приступ анализе

еколошких ограничења подразумева да ће се – осим дефинисања ареала и

карактера појединих видова ограничења, обима, интензитета и распрострањења

– указати и на неколико категорија односа између којих реално

постоје најтесније функционалне везе и са којима друштво објективно рачуна.

То значи да ће се у овом поступку фокусирати оне релације које се

испољавају – или се могу испољавати – као основе, потенцијали, ограничења

или проблеми за развој и размештај делатности, те за организацију

живота и рада становништва, односно њихових животних активности.

2.2.1. Физичко заузеће простора као еколошко ограничење

Формирање сваке акумулације директно и индиректно, стално и

привремено изазива сложене просторне промене које су делом позитивне,

а делом негативне. Најснажнија пресија економско- и физичко-географских

система простора манифестује се управо у зонама формирања акумулација

и пратеће крупне инфраструктуре. Са позиција локалних заједница

зона изворишта површинских вода, овакво физичко заузеће простора

представља најрадикалнији вид принуде и ограничења и доживљава се

као својеврсна „потрошња“ њиховог животног простора.

У антропогеографској литератури овакве интервенције у простору

су – и пре фокусирања предметног проблема 169 – доживљаване као један

од начина да се од екуменског створе анекуменски простори, односно да

се пониште створене културне црте и тековине (Ђурић В, 1953; 1955;

1960; Радовановић В, 1959). Најтежи вид физичког заузећа простора манифестује

се „потапањем – жртвовањем“ делова насеља, насеља у целини

или читавих насеобинских пејзажа (Ђурић В, 1960).

Овакви пројекти су понекад имали за последицу корениту географску

трансформацију простора ширих регионалних целина (Тенеси, Три

клисуре, Велики кањон, Алсејмер, Токијски залив, ...). На територији

Србије најзначајније просторне трансформације су везане за формирање

акумулације Ђердап I (дужине 132 km – од Сипа до ушћа реке Нере – и

168 Указујући на апстрактност и релативност појма систем, Klaus G, (1971, 634) апострофира

да се „из множине физичких, биолошких и других појава издвоје поједине и

процесом апстракције конституишу као елементи једног система“.

169 Померањем тежишта према водоснабдевању, релацију водопривреда – друге привредне

гране карактерише појачавање антагонизма и нетрпељивости како по интензитету

у непосредној зони појављивања, тако и на припадајућем сливном простору.

98

површине воденог огледала 253 km 2 ). Осим значајног губитка културног и

историјског наслеђа, трансформисана је и мрежа насеља на територијама

општина Голубац, Мајданпејк и Кладово. Осим потапања појединих физиономских

делова насеља (Текија, Брза Паланка, Велесница, Грабовица,

Кладушница, Корбово (општина Кладово)), потопљена су и исељена насеља

у целости (Добра (општина Голубац), Голубиње, Мосна и Доњи Милановац

(општина Мајданпек), Вајуга (општина Кладово)). 170 На територији

Србије је потопљен 21 km 2 обрадивих површина, а због успора речног тока

Дунава (за време максималних водостаја до Сланкамена) и пораста нивоа

издани, последице по пољопривредно земљиште се осећају и на знатним

деловима територија јужног и југозападног Баната.

Формирањем Зворничког језера као најстарије акумулације на Дрини

(1948–1955), површине 13 km 2 , потопљено је и исељено 2/3 домаћинстава

Малог Зворника на десној, као и села Дивић и Дрињара на левој обали

Дрине. Станковић С, (2000, 91) истиче да је формираном акумулацијом

потопљено 900 домаћинстава, 85 km локалних путева и 1.300 ha обрадивих

површина. Акумулацијом Бајина Башта, грађеном у периоду 1952–1962,

потопљени су објекти 124 домаћинства и 810 ha земљишта, од чега 288 ha

ораница и 283 ha шума (Станковић С, 2000, 88).

Откупом земље и расељавањем становништва са простора намењеног

формирању Власинског језера покренуте су присилне миграције, чије

струје Ђурић В, (1953, 138) констатује и у околини Београда. Формирањем

ове акумулације (водено огледало при КМУ = 16,5 km 2 ) потопљена је некада

највећа тресава у Србији (F = 10,5 km 2 ), а примарни слив од 50 km 2

хидро-техничким захватима је више пута повећан. 171

Реализација објеката формираних претежно за потребе водоснабдевања

није имала овакве ефекте у простору, али се њихов утицај не може

занемарити. Формирањем акумулације Батлава (1965) расељена су села

Борајино и Љутовић, као и физиономски делови села Орлане. Акумулацијом

Гараши (1976) потопљени су делови (засеоци) села Гараши (Милићевци,

Лекићи, Врбе). Акумулација Газиводе (1977) потопила је село Кијевце

код Зубиног Потока. Акумулација Ћелије (1978) потопила је физиономске

делове насеља Ћелије, Златари и Жилинци.

Формирањем акумулације Туцачки напер на Гружи (1984), површине

934 ha, осим потапања значајнијих површина квалитетног обрадивог земљишта

Книћког поља, у атарима насеља Кнић и Жуње, потопљен је и војни

аеродром са пратећом и другом инфраструктуром. Акумулација Врутци

170 Голубиње је током 1969/'70. пресељено 300–400 m узводно од старе локлације, Мосна

је 1968. пресељена 2 km узводно, а Доњи Милановац 1971. „измештен“ на нову

локацију, 4 km низводно од старе.

171 Као последица несразмере топографског сливног подручја и запремине акумулације

(168 × 10 6 m 3 ), прво пуњење басена је трајало пет година (од 1949. до 1954).

99

(1984) на Ђетињи потопила је Биоштанску котлину и атаре села Врутци

(125 ha) и Биоска (96 ha). Овом приликом је – осим исељавања 45 домаћинстава

– релоцирано и сеоско гробље.

Табела 21. Потопљене површине и домаћинстава формирањем акумулације

Барје на Ветерници 172

Површина

К.О /

Потопљено

Општина

Насеље

Укупна Потопљено % од

домаћинстава

(ha) (ha) К. О.

Барје 1.609 35,1 2,4 10

Калуђерце 593 11,7 2 –

Лесковац

Црцавац 721 78,4 10,9 7

Гагинце

1.208 30,7 2,5 2

Лалинце Врање 1.448 3,5 0,24 –

Потапањем долине Височице и формирањем акумулације Завој (553

ha) расељени су истоимено село Завој (1961. је имало 1.335 становника) и

Мала и Велика Лукања, а потопљено је 21 km путева и 170 ha обрадиве земље

(експроприацијом обухваћено 480 ha) као посебно дефицитарног ресурса

простора Висок. Потапањем Завоја, као једног од популационо и

функционално најзначајнијих насеља општине Пирот, и његовим пресељењем

на северну периферију општинског центра (Нови Завој) у значајној

мери је трансформисана како мрежа насеља у долини Височице, тако и

мрежа насеља општине Пирот у целини.

Осим губитка насеља у целини и(ли) њихових морфо-физиономских

делова и пресељења становништва као најпроблематичнијег ефекта

физичког заузећа простора, трансформише се и мрежа насеља и њихове

функције и намећу нови образци и стандарди комуналног опремања и

уређења. Потапају се делови локалне и регионалне инфраструктуре, пољопривредно

и шумско земљиште, минералне сировине, културно-историјска

добра и др. Промена морфо-физиономије пејзажа, трајни губитак

ресурсне базе, редукција могућности валоризације потенцијала сливног

простора, као и манифестације пропратних ефеката (појачавање баријерности

и изолованости, расељење, пресељење, раздвајање становништва,

промене услова живљења, функционалне промене и одвајање сеоских атара

и имања) у зони свог утицаја, отежавају свеукупно социо-економско

функционисање простора.

172 И поред чињенице да се ради о релативно малој акумулацији у повољном окружењу,

земљиште је експроприсано до коте од 380 m иако је кота максималног успора

382 m. Ни у овом случају није реализована иначе обавезна експроприација земљишта

за зону непосредне заштите водоизворишта, у којој је остало и нерасељено неколико

домаћинстава, као ни резервисани простор за њену планирану надоградњу од 6 m.

100

Гашење појединих насеља води смањењу густине насеља и њиховом

међусобном удаљавању, а ово даљем мултипликовању проблема. У

оваквој ситуацији често се ланчаним ефектима темељно нарушавају стабилизовани

или еволутивни културно-географски процеси и подстиче се

стварање „социјалног угара“ који временом постаје све израженији и у

крајњој линији води „насеобинском угару“.

2.2.2. Резервација простора и техничке мере заштите као

еколошко ограничење

Појам резервације простора односи се на његову заштиту у одређеном

временском периоду или интервалу (етапи) док се не реализује

његова планирана намена. Најчешће се резервишу простори планирани за

изворишта вода (површинска и подземна), експлоатацију природних ресурса

(басени лигнита), изградњу магистралних инфраструктурних система

(путеви, железнице, гасоводи, нафтоводи, високонапонска делеководна

мрежа и др), потенцијална ширења насеља и др. У тренутку установљења

изворишта површинских вода првог ранга на 10.262 km 2 или 18,34% територије

централне Србије ово је постао доминантан вид заштите и резервације

простора.

Циљ заштите простора кроз резервацију 173 је његова усмерена валоризација

са циљем да се одговарајућим коришћењем / чувањем у будућности

омогући оптимална или минимално лоша употреба „за потребе те будућности

које су нам непознате“ (Мартиновић-Узелац А, 1989, 229). 174 И

173 Значење појмова „резервација“ и „заштита“ простора – иако представљају одраз

опредељења друштвене заједнице према очувању, стратешком и(ли) трајном коришћењу

– није једноставно дефинисати. Премда се овакви појмови суштински не могу

тумачити као синоними, у ППРС се у различитим поглављима за исту намену (нпр. за

водоакумулације, зоне изворишта вода и инфраструктурне коридоре) користе оба термина

(ППРС, 1996).

174 Код планирања намене простора Мартиновић-Узелац А, (1989) дефинише различите

појмове од којих, се по свом значују за ову проблематику, истичу: резервисана намена,

којом се резервише право да се намена дефинише у будућности, а до тада се

простор може користити на постојећи начин (најчешће као пољопривредно или шумско

земљиште); обавезна намена, којом се дате просторне јединице дефинишу као

простори за једну намену (са предвиђеним интензитетом коришћења са или без могућности

прилагођавања технолошким, економским и другим променама у оквиру те

намене); основна намена, којом се за неку просторну јединицу одређује да се користи

за једну, основну намену и да може да се користи, у предвиђеним оквирима (у погледу

врсте, обима и интензитета), за неку комплементарну и(ли) кооперативну намену

која неће угрозити основну; преовлађујућа или мешовита намена, којом се за неку

просторну јединицу дефинише да се користи за једну намену која би у погледу обима

и интензитета требало да буде основна у односу на остале, с тим да се коришћење

101

док се у случају заштита ради о трајном очувању простора, резервација

има временски хоризонт трајања одређен ППРС. Најчешће се пре или по

истеку рока резервације простора, на основу ревалоризације планских циљева

и одлука, наменска резервација може продужити за исту или неку

другу намену или окончати прихватањем постојећег начина коришћења

простора.

Када је у питању резервација простора за потребе реализације изворишта

површинских вода првог ранга, односно површинских акумулација

за потребе регионалних система водоснабдевања или средњих и великих

акумулација за потребе водоснабдевања, присутно је неколико група општих

и специфичних проблема:

– значајан територијални обухват,

– релативизација проблема временског хоризонта резервације и неизвесност

реализације планираног, 175

– недовољна прецизност дефинисања преградних профила (обухват

сливне површине) и димензија акумулационог басена са честим подваријантним

решењима (нпр. Витман / Градац на Млави, Ариље /

Сврачково на Рзаву, Слатина / Царић на Лепенцу и др),

– резервација простора за потребе накнадног димензионисања већ постојећих

објеката и система (нпр. Барје, Грлиште, Ћелије), 176

– двојни режим заштите – истовремено у режиму заштите и режиму резервације

(нпр. простор резервисан за планирану акумулацију истовремено

је штићен и заштитом простора њене сливне територије итд), 177

– висок ниво колизије са другим заинтересованим и(ли) потенцијалним

корисницима простора,

простора у овом погледу може третирати двојако – као пожељне (комплементарне) и

могуће (кооперативне) намене или се решење оставља отвореним уз ограничења у погледу

непожељних (колизионих) намена и других видова планирања намене простора.

175 Чињеница је да се мера реализације планова може схватати различито – од приступа

доминантног у „западним земљама“ да план представља прогнозу оног што ће се

десити, па до некада владајућег мишљења у земљама „источног блока“ и „планске

привреде“ да је план пројекција која се мора реализовати до краја. Новелација ВОС

указује да до временског хоризонта његовог сагледавања – 2021. године – не очекује

реализацију чак ни оних акумулација које су означене као неопходне (ВОС, 1996).

176 Код назначених објеката извршена је резервација простора, и то код Грлишке акумулације

за надоградњу од 19 m, а код акумулација Ћелије и Барјe за 6 m. Није могуће

заобићи ни друге накнадне ефекте ових захвата. Доћи ће до значајнијег повећања

садашњих димензија воденог огледала (Грлишко – 250 ha, Ћелије – 660 ha, Барје - 159

ha), као и нужно просторно редефинисање зона и режима непосредне заштите. Код

акумулације Ћелије – због напрегнутих односа корисника простора – ни у садашњим

условима није било могуће извести регуларне зоне заштите, а код акумулације Барје

проблем су нерегулисани власнички односи.

177 Овакве ситуације паралелне заштите су предвиђене ППРС-ом иако резервација

простора подразумева већи обим рестрикција од његове заштите.

102

– мере и обим претходне, пре свега антиерозионе, санитарне, ликвидационе

и сл. заштите простора и др,

На свим локацијама предвиђеним за акумулације се – од тренутка

резервације до привођења простора одговарајућој намени – режимом заштите

забрањује изградња нових и реконструкција постојећих привредних,

инфраструктурних, стамбених и економских објеката и других радњи

које могу да угрозе планирано коришћење простора, односно онемогуће

или отежају њихову реализацију. У случају реконструкције постојећих и

изградње нових инфраструктурних садржаја (саобраћајнице, водови и др)

исти се релоцирају ван локација обухвата будућих акумулација и припадајућих

зона непосредне заштите.

Табела 22. Планиране површине за нове акумулације (према: ППРС, 1996, 90)

Територија

Србија Војводина Средишња Косово и

Србија Метохија

Планиране акумулације (km 2 ) 84,2 – 69,8 14,4

Резервација простора за потенцијалне

акумулације према дугорочним циљевима

водопривреде (km 2 )

52,2 10,3 19,9 22,0

Укупно 136,4 10,3 89,7 36,4

Акумулација Селова са временском дистанцом резервације простора

дугом пола века је индикативан пример. Опредељења за формирање

ове акумулације, а самим тим и елементи заштите простора, датирају из

1954. да би сама изградња отпочела тек 1988. са роком завршетка од четири

године. Изградња је више пута прекидана (конзервирање градилишта)

и обнављана, а њен завршетак пролонгиран, чиме су и укупни трошкови

реализације знатно увећани, али са још увек неизвесном судбином. Планирана

акумулација (укупне 70,5 x 10 6 m 3 и корисне запремине 46,0 x 10 6

m 3 ) на 16% (349 km 2 ) територије слива реке Топлице је акумулисаном водом

требало да створи сасвим нове развојне потенцијале и перспективе за

општинске центре Куршумлију, Прокупље, Блаце, Житорађу, Мерошину,

Дољевац и Ниш и друга њима административно и функционално припадајућа

насеља.

Дуг временски хоризонт и неизвесност коначне реализације овог

пројекта навели су поједине заитересоване кориснике да се окрену другим,

прелазним, алтернативним и(ли) трајним решењима. Чињеница да

„локална заједница“ (51 домаћинство) која је егзистирала на простору

предвиђеном за саму акумулацију (350 ha) у протеклом периоду није имала

могућност изградње ниједног новог објекта и да је у протеклом периоду

била под притиском расељења, говори о степену ограничења њених

развојних перспектива.

103

Карта 2. Изворишта површинских вода и територије обрасле шумском вегетацијом

(према ППРС, нацрт плана, ИАУС, 1994)

104

Карта 3. Изворишта површинских вода и територије изражене ерозије

(према: Аналитичке карте ППРС, нацрт плана, ИАУС, 1994)

105

Резервација простора (зона) за одлуку о водопривредним системима

у будућности је такође значајан вид просторног ограничења. Тако су за

потребе водоснабдевања становништва резервисани простори (према:

ППРС, 1996, карта 4 и табеларни преглед II–9):

1. долина Студенице на дужини од 9,5 km – од Манастира Студеница

до села Придворица,

2. Тегаре на Дрини за полифункционалну намену (В, О, Н, Е, Р, Т)

и алтернативна решења за три или више мањих каскада, тако да

се низводно од Б. Баште резервише простор до 220 m. н. в, а узводно

до 224 m. н. в,

3. зона у долини Јерме за акумулацију Одоровци и

4. Призренска Бистрица узводно од Призрена за реализацију акумулације

Речане.

Табела 23. Потребан обим антиерозионих радова за заштиту појединих

постојећих акумулација (према: ВОС, 1996, 272)

Акумулација Река

За уређење потребно радова

Површина

слива

грађевински биолошки

(km 2 ) специфично укупно специфично укупно

m 3 /km 2 m 3 ha/km 2 ha

Врутци Ђетина 138,59 96,1 13.324 15,5 2.155

Гружа Гружа 269,49 102,9 27.721 11,9 3.206

Ћелије Расина 605,69 108,2 65.540 12,4 7.511

Барје Ветерница 239,97 74,8 17.942 9,2 2.215

Завој Височица 567,63 63,5 36.057 8,2 4.631

Бован Моравица 521,91 66,3 34.606 8,4 4.397

Грлиште Грлишка 177,85 70,8 12.584 13,3 2.369

Газиводе Ибар 966,78 88,7 85.705 10,5 10.198

Радоњић Пруе 34,00 53,1 1.807 15,0 511

Селова Топлица 309,25 97,3 30.078 11,4 3.514

Стубо-Ровни Јабланица 110,33 106,9 11.790 16,5 1.819

Првонек Бањска 83,64 85,6 7.160 14,6 1.223

Значајни импулси еколошких ограничења проистичу и из техничких

мера заштите, односно припремних радова и радова на сливу. Ово се

најпре односи на експроприацију земљишта простора планираног за акумулацију,

178 зону непосредне заштите, пратеће објекте акумулације, општу

178 За акумулацију Семедраж на Дичини, као приоритетно планираној програмом уређења

Мораве (период 1965–1985) и приоритетом потврђеним Основама дугорочног

снабдевања (1976) и Законом о искоришћавању и заштити изворишта водоснабдевања

106

инфраструктуру, а делом и за антиерозионе радове. 179 У категорији мера

припремних радова и радова на сливу значајан утицај имају затварање и

санирање рудника, санирање депонија и њихова диспозиција ван сливних

зона, затварање и релоцирање појединих привредних погона и објеката,

уређење саобраћајница и изградња алтернатива, изградња канализационих

мрежа у условима постојања уређаја за пречишћавање отпадних вода,

заштита од ерозије и др.

Основна својства територије Србије – а нарочито простора у сливовима

акумулација (слаба пошумљеност и интензивни ерозиони процеси)

– и досадашња поражавајућа искуства у њиховом функционисању и очувању

утичу на то да се у почетним фазама резервације сливних подручја

као једно од најургентнијих питања покреће и проблем претходне антиерозионе

заштите (биолошке, биотехничке и техничке). Због изражене

природне предиспонираности ових простора ерозионим процесима, антиерозиони

радови постају нормални редослед предрадњи формирања акумулација.

За остваривање одређених ефеката антиерозионе заштите, нарочито

биолошких и биотехничких мера, потребна је знатна временска

дистанца.

Табела 24. Пројектована промена биланса основне намене површина на територији

ППППН Власина (Радна верзија нацрта плана, 2002)


Укупна

површина Годинa

km 2

Пољопр.

површине

km 2 %

Шумске

површине

%

Остале

површине

km 2 %

ППППН 391,41 2001. 2,00 0,51 100,85 25,8 288,56 73,7

Власина 391,41 2021. 3,74 0,96 157,68 40,3 299,99 58,8

Биланси 2001-2021 + 1,74 0,44 + 56,83 14,5 -58,57 -15,6

Обим биолошких радова (пошумљавање, затравњивање и мелиорација

шума, ливада и пашњака) код 12 наведених сливних подручја изграђених

акумулација и акумулација у изградњи износи 43.749 ha, а за 33

акумулације планиране за реализацију до 2021. предвиђен је обим од око

161.000 ha. У функцији заштите изграђених и потенцијалних акумулација

неопходно је извести техничке и биотехничке мере (бујичарске преграде,

зидићи и др) и радове обима око 1.700.000 m 3 , од чега 340.000 за постојеће

и 1.350.000 за планиране акумулације (према: ВОС, 1996).

(1977), обављена је експроприација земљишта, а одлука о реализацији пројеката је

пролонгирана за „будућност“.

179 Када је у питању земљиште у приватном власништву на коме се не спроводе мере

за обезбеђење заштитне функције шума, већ само антиерозивни радови и објекти у

њиховој функцији, земљиште се прибавља експропријацијом.

107

2.2.3. Режим заштите простора као еколошко ограничење

Коришћење водних ресурса a priori зависи од њихових квантитативних,

а све више и од квалитативних својстава, а тиме и од обима нормативних

мера заштите. Могућност лаког – ненамерног и намерног 180 – загађивања

учинила је водне ресурсе једним од првих медијума животне средине

који су постали предмет законодавне регулативе. 181 Овакви прописи

су били познати још у античком периоду. Законски акт о квалитету воде

донет 1388. од стране енглеског парламента који се односио на заштиту

(дела слива) Темзе претеча је модерних нормативних решења (Johnson S.

P, 1973, 253), док се енглески закон из 1876. сматра првим решењем које

има у виду предузимање мера у циљу заштите вода од загађивања. 182

Данас се проблем заштите вода у свету решава најразличитијим законским

системима. У земљама ОЕЦД-а законодавна и нормативна акта

се групишу претежно у два главна законска система, и то у систем закона

чији је узор француско законодавство (кодфиковано у Наполеоновом кодексу)

и које се користи у „земљама кодекса“ (Француска, Холандија,

Белгија, Шпанија, Португалија, Италија и др), и систем обичајног права у

САД-у, Великој Британији, већини земаља Комонвелта (Канада, Нови Зеланд,

Аустралија, ...) и др. Без обзира на порекло законског система, и без

обзира на веома разуђена и присутна прелазна решења, проблем управљања

водним ресурсима показује изразиту сложеност. У већини земаља не постоји

појединачно законско решење 183 које би представљало основу комплетне

регулативе, већ се често срећу законска решења – најчешће многобројна

– која покривају различите аспекте коришћења и заштите вода.

У законодавној материји Србије проблематика коришћења и заштите

вода је фрагментарно присутна још од времена средњовековне српске

државе. 184 Деспот Стефан Лазаревић повељом манастиру Манасија за

180 Примери загађења воде за пиће помињу се и у Библији. Јаковљев бунар (дубок 35 и

широк 2,4 m), иако опасан зидом, више од половине је испуњен убаченим отпацима и

дробином (Милојевић Н, 1967).

181 Законска регулатива је прво почела да се развија у областима заштите од вода и коришћења

вода, а тек након тога и у домену заштите вода (Даковић С, Ратарац З, 2000).

182 Доношење овог закона временски се поклапа са наглом индустријализацијом и урбанизацијом

Енглеске – општи раст потрошње воде у индустрији и повећан ниво санитације

укључујући и директно испуштање отпадних вода у површинске токове.

183 Закон о заштити вода у Италији из 1976. године, познат и као Закон Мерли, пример

је позитивног покушаја остварења систематизације законодавства. На тој основи се

једним „текстом третирају површинске, подземне, речне и морске воде, акумулације

и изворишта, као и сви извори њиховог могућег загађивања“ Јолџић В, (2003, 16).

Слична решења су примењена и у Немачкој кроз Закон о текућим водама из 1981.

184 Један од првих прописа којим је на овим просторима третирано питање заштите

вода јесте 132. члан Душановог законика (Феликс Р, 1974; Вукасовић В, 1980).

108

угоднији живот дарује земљу и воду. Обнављањем српске државе и учвршћењем

правно-политичког система донет је Казнитељниј законик за полицајне

преступке Кнежевине Србије 185 из 1850. године, као и Кривични

законик Кнежевине Србије из 1860, да би 26. децембра 1878. био донет и

Закон о водама и њиховој употреби.

Системско праћење и решавање проблема режима и заштите вода

уведено је 1965, када је усвојен Основни закон о водама СФРЈ (Сл. лист

СФРЈ 11/65; 50/68; 60/70). У складу са дотадашњим позитивним светским

искуствима, уведене су класификација вода и категоризација водотокова

186 и забрана уношења опасних и штетних материја у површинске и подземне

воде (Сл. гл. СРС 5/68). Доношењем уставних амандмана СФРЈ

1971, важност овог закона је минимизирана на савезном нивоу, а он је

скоро у истоветном облику у већини ондашњих федералних чланица

постао важећи републички закон.

У домену коришћења, заштите и резервације водних ресурса и простора

уопште, актуално законодавство Србије карактерише веома разуђен,

гломазан и екстензиван законски оквир. Као последица најразличитијих

дисциплинарних приступа, вода се истовремено посматра као јавно добро,

добро у општој употреби, јавно добро од општег значаја, геолошко добро,

минерална сировина, добро животне средине и заштићено еколошко добро,

што имплицира најразличитије облике и нивое заштите, а тиме и ограничења

у њиховој валоризацији и валоризацији окружујућег простора. 187

Овако димензионирана регулатива више указује на добру намеру, односно

185

Глава седма, О безбедности живота и здравља људи и домаћих животиња и о чистоћи,

има 40 параграфа (од бр. 52 до бр. 91). Поједини експлиците третирају проблематику

заштите вода. Чињеница је да су ова правна решења у нашем законодавству

стара преко 150 година, те их стога наводимо у целини. Параграф 64: „Кои у бунар,

кладенац, рјеку, поток, откуд обштина пијаћу воду заита, или гди стоку поји, мрцину,

ђубре, или друго што нечисто баци, чим би се вода опоганила, да се казни простим

или строгим затвором од 3-10 дана и да се натера да бунар, кладенац, ријеку очисти.“

Параграф 65: „И онај се има под затвор на 2–4 дана метнути, кои би какве нечисте

ствари у рјеци текућој кроз село, квасио или прао, и тим воду огадио да се остали житељи

не могу њом служити.“ Параграф 69: „Кои у воду отрова баца, да рибу труе, да

се телесно казни с 10-25 штапа а риба отровна да и тако поватана да се уништи.“

186 Она је омогућила да се увидом у прошло и садашње стање квалитета открију узроци

и последице загађивања, да се предвиде мере заштите и да се фиксира приоритет

мера и циљева које треба предузети. Поповић С, (1996, 441) наглашава да „циљ категоризације

вода није у томе да закује дату ситуацију, већ напротив да омогући евентуално

побољшање квалитета вода на тај начин, што ће омогућити евентуално побољшање

вода тако да ће омогућити прелаз једног воденог тока из ниже у вишу категорију

квалитета“.

187 Значење појмова „природна богатства“, „добра у општој употреби“ и „добра од општег

интереса“ актуалном законодавном регулативом није прецизно дефинисано, али

је сасвим извесно да обухватају и ресурсе вода.

109

на декларативни приступ, него стварну обавезу деловања. Прописани

режим заштите се у пракси најчешће није доследно спроводио јер сама

заштита није била разрађена у довољној мери ни одговарајућим инструментарним,

ни институционалним ни законским оквирима. Није постојала

ни обавеза програмирања мера и активности на заштити, питања

управљања заштићеним просторима нису била регулисана, а није било ни

одговарајуће организованости државних органа и стручних служби.

Површинске акумулације су одувек захтевале заштиту и „одржавање

које мора почивати на еколошким основама“ (Станковић С, 2003, 18).

Ово се односи како на непосредно окружење, тако и на припадајући сливни

простор, а померањем тежишта њихових функција према водоснабдевању

заштита постаје егзистенцијално значајна, а тиме и императив постојања

акумулација. Ово зато што се површинске акумулације намењене

водоснабдевању могу природно и антропогено, намерно и ненамерно, лако

и разноврсно загадити (угрозити) и тиме трајно утицати на њихову

здравствену исправност (квалитет) и издашност (квантитет). Оне су – због

своје отворености и других карактеристика – осетљиве како на директна

загађења акумулиране воде, тако и на загађења сливног простора, али и на

друга негативна дејства. Посебно су осетљиве на инцидентне случајеве,

односно на хаварије на сливном простору (нпр. транспорт или лагеровање

нафте, потенцијална загађења од узводних хидроенергетских објеката) које

отварају могућност великог и изненадног загађивања акумулисане воде.

Значај, рањивост и отежани услови заштите акумулација претпостављају

потребу стварања великих заштитних подручја (Mutschmann J,

Stimmelmayr F, 1988, 133). Она подразумевају територије на којима се системом

мера и поступака успоставља режим заштите 188 и коришћења простора

не у циљу елиминисања присутног ризика и постизања апсолутне

сигурности (као нереалних захтева), већ минимизирања могућих негативних

утицаја. 189 У условима нарастања значаја акумулисане воде и ограни-

188 Проблематика заштите мора да се провлачи кроз све развојне фазе и етапе: од рекогнисцирања

терена и основних истраживања погодности за формирање водоизворишта,

преко фаза детаљних истраживања, наменских истраживања и, нарочито, фазе

експлоатације водоизворишта. Зоне и мере санитарне заштите се, по потреби, могу

кориговати праћењем промена у сливу, промена у акумулацији и праћењем параметара

квалитета воде током екслоатационог века акумулације, а у циљу унапређења заштите

и квалитета воде у акумулацији.

189 Различита потенцијална валоризација сливних простора (насеља, саобраћај, пољопривреда,

индустрија и др) омогућава присуство бројних емитера најразличитијих непожељних

материја. Загађивачи се – по територијалности свог појављивања – генерално

могу поделити на концентрисане и расуте. У категорији концентрисаних загађивача

најзначајнија су насеља, мање или веће фарме затвореног система узгоја, индустријски

погони, комуналне и индустријске депоније, специфична лежишта минералних

сировина, рударски радови и сл. Код категорије расутих загађивача највећи

110

ченог просторног ресурса, односно његове нужне полифункционалне валоризације,

системско решење у одређивању заштитних зона и дефинисању

мера и режима понашања посебно добија на значају.

Еколошка ограничења проистичу из потребе заштите и у директној

су зависности од успостављених режима ограничења и коришћења простора.

Зато је битно да се – уместо максимално могућих – тежи успостављању

адекватних мера заштите које ће оптимално штитити сливну територију

и акумулисану воду без продуковања сувишних ограничавајућих

детерминанти по друге кориснике простора.

Први пропис који третира заштиту акумулација намењених водоснабдевању

је Закон о искоришћавању и заштити изворишта водоснабдевања

(Сл. гл. СРС 27/77 од 10. до 21. члана). Проблематика заштите акумулација

је перманентно надограђивана и иновирана тако да су ова полазна

решења накнадно употпуњена, пре свега Правилником о начину одређивања

и одржавања зона и појасева санитарне заштите објеката за снабдевање

водом за пиће (Сл. гл. СРС 33/78), 190 а у извесној мери Законом о

водама (Сл. гл. РС 49/89, 46/91, 53/93, 67/93, 48/94 и 54/96), Законом о заштити

животне средине (Сл. гл. РС 66/91, 83/92, 53/93, 48/94, 44/95 и

53/95), Правилником о начину одређивања и одржавања зона и појасева

санитарне заштите објеката за снабдевање водом за пиће и другим релевантним

нормативним и планским документима.

При одређивању зона санитарне заштите површинских акумулација

јаваљју се два основна питања:

1. Одређивање зона санитарне заштите и

2. Садржај режима мера за територије појединих зона санитарне

заштите.

Генерално се може рећи да је модел основне поделе зона санитарне

заштите исти за све акумулације, али је неопходно истаћи да се њихови

поједини просторни обухвати и режими понашања у одређеним зонама

битно разликују, баш као и техничке мере заштите које треба реализовати

на сливном подручју сваке акумулације. Код одређивања зона и појасева

санитарне заштите најзначајније детерминанте су:

– насеобинске, популационе и привредне карактеристике (намена површина

и интензитет експлоатације) територије слива,

– опште топографске, хидролошке, геолошке, педолошке, биогеографске,

климатске и др. карактеристике слива,

значај имају пољопривредна производња са хемизацијом, саобраћај, сточарство на

отвореним просторима, шумска привреда и др.

190 Ђорђевић С, (1995,131) истиче да је наше санитарно законодавство 1948. године

добило први Закон о зонама санитарне заштите, а 1950. и Правилник. Овакво решење

питања санитарне заштите створено је по угледу на тадашње прописе у СССР-у, са

сложеним захтевима у погледу њихове реализације и одсуством фактичких ефеката.

111

– расположива количина, режим и квалитет воде у водотоку,

– запремина, значај и режим експлоатације акумулације и др.

Режим нормативне заштите изворишта и других објеката који служе

за снабдевање водом становништва успоставља се образовањем три зоне

и једним појасом санитарне заштите, а то су:

1. Непосредна зона заштите (зона строгог надзора);

2. Ужа зона заштите (зона ограничења);

3. Шира зона заштите (зона надзора) и

4. Појас заштите.

2.2.3.1. Зона непосредне заштите се одређује око самих акумулација

(изворишта), брана, водозахвата, црпних станица, инсталација за поправку

квалитета воде, цевовода, резервоара и комора за прекид притиска.

191 Њена површина се дефинише техничком документацијом или просторним

планом за свако извориште понаособ, а не сме бити на

удаљености мањој од 10 m од објекта. Обезбеђује се ограђивањем, а приступ

унутар ње је дозвољен само лицима на пословима обезбеђења и одржавања,

а која су под здравственим надзором. Изузетно, приступ се (уз

обавезно евидентирање) може дозволити лицима која се у оквиру стручног

усавршавања упознају са радом водовода. На овом простору се уређује

обала акумулације, односно изворишта, са циљем спречавања загађења

у самом изворишту, с тим да – ако до тога и дође – иста посебним објектима

и мерама техничке заштите буду евакуисана.

Ове зоне најчешће немају значајнији просторни обухват осим у случајевима

уважавања специфичности појединих изворишта. Такав је случај

са зоном непосредне заштите акумулације Придворица (систем Газиводе)

која обухвата простор од 7.010 ha који је територијално тако распоређен

да захвата 5.833 ha узводно и 1.177 ha низводно од бране Придворица (Вујачић

Д, 1995). У случају акумулације Власина, овај територијални обухват

је такође предимензиониран у односу на основни модел ове заштитне зоне

и захвата површину од 4.340 ha (Радна верзија ППППН Власина, 2002).

2.2.3.2. Ужа зона санитарне заштите обухвата површину акумулационог

језера на највишем нивоу воде (КМУ) са обалним појасом у ширини

од 500 m. Да би мере очувања изворишта биле ефикасне, практично је

да овај вид заштите обухвати непосредни топографски и хидролошки

слив акумулационог басена, односно да се простире до прве констатоване

хидролошке вододелнице басена. Ово је нарочито пожељно код оног дела

акумулације у коме је лоциран водозахват.

191 Ђорђевић С, (1995, 132) ову зону заштите суштински поистовећује са техничким мерама

за контролу уласка у водопривредни објекат. Аутор указује и на контрадикторност

појединих законских решења. У законским прописима наводи се да се зона непосредне

заштите налази у оквиру уже зоне заштите, што не мора бити и у пракси. „На пр. резервоари

захтевају непосредну заштиту, а често су ван уже зоне заштите водозахвата.“

112

Карта 4. Зоне санитарне заштите подручја посебне намене Власина

(према: ППППН Власина 2002, радна верзија)

113

Ова зона санитарне заштите се дефинише техничком документацијом

за свако извориште понаособ. Њене димензије зависе од карактера

акумулације и степена угрожености и могу бити мање или веће од препоручених,

али морају обезбедити ефикасну заштиту воде од микробиолошког,

хемијског, радиолошког и других врста потенцијалног загађења. То

мора да буде простор којим се обезбеђује самопречишћавање (аутопурификација)

или разређење приспеле контаминације до обима који омогућава

коришћење вода уз уобичајени третман обраде (хлорисање или одговарајуће

пречишћавање) и треба да се простире 1,5 km узводно од водозахвата.

Ова зона представља строго контролисани простор са на терену

видно обележеним ознакама о намени (зона строгог надзора).

Својства појединих акумулација, а нарочито велике осцилације хоризонталних

амплитуда и површина водених огледала, знатно усложњавају

поступак дефинисања ове заштитне зоне. На примеру Власинског језера,

осим велике хоризонталне амплитуде (минимум 34% максимума вредности

површине воденог огледала), значајни детерминишући фактори су

и неповољан однос (3:1) топографског слива од 50 km 2 и површине воденог

огледала од 16,5 km 2 при КМУ (1213,8 m. н. в), и изразито висок коефицијент

разуђености обалске линије, који износи 2,16. У овом случају

ужом зоном заштите су обухваћени и простори око сабирних сливних система

који су територијално лоцирани ван зоне топографског слива акумулације

Власина. Овакви основни морфометријски показатељи акумулације

и њеног сливног (топографског и хидролошког) простора и услова

функционисања у презентираним условима показују да је ужа зона заштите

са 188,95 km 2 више него дупло већа од шире зоне заштите 82,4 km 2 (обрачун

према: Радна верзија ППППН „Власина“ 2002).

2.2.3.3. Шира зона заштите обухвата територију изворишта површинских

вода првог ранга у целости, сливове свих акумулација у функцији

водоснабдевања и све резервисане просторе површинских изворишта за

потребе будуће реализације регионалних система водоснабдевања. Шира

зона заштите код појединачних изворишта првог ранга обухвата цело

сливно подручје, 192 односно његов хидрогеолошки и(ли) топографски

слив. Ова зона представља простор ограничења и хигијенско-епидемиолошког

надзора, адекватне просторне и урбанистичко-комуналне политике,

192 Српски нормативи дефинисања зона заштите површинских акумулација су слични

немачким. Најзначајније разлике су присутне управо у дефинисању III (шире) зоне заштите,

код које се диференцираним приступом режима заштите смањује колизија у

коришћењу простора. Ова зона заштите углавном обухвата целокупно сливно подручје,

међутим, у случају великих површина, овим режимом заштите штити се само

спољна граница постављена на 5 km од линије успора. У случају већих сливних подручја

препоручује се подела сваке од предвиђених зона на зону А и зону Б

(Mutschmann J, Stimmelmayr F, 1988, 133).

114

као и развојних планова који треба да обезбеде развој усклађен са општим

јавним интересима (наменска заштита у функцији водоснабдевања) и интересима

локалних заједница водоизворишта.

У овој зони се забрањује изградња индустријских и других објеката

чије отпадне воде и друге отпадне материје из технолошких процеса производње

могу угрозити извориште. За објекте намењене рударству захтева

се одвођење вода изван зона санитарне заштите. Остали објекти се могу

градити уколико се на адекватан начин реши питање каналисања и пречишћавања

отпадних вода.

2.2.3.4. Појас заштите се успоставља дуж трасе главних цевовода у

ширини од најмање 2,5 m са сваке стране. У овом појасу нису дозвољене

никакве делатности ни постојање објеката који могу да угрозе цевовод.

Овакав типски модел заштите може у значајној мери бити надограђен

проглашењем и спровођењем појединих посебних (превентивних, локализационих

и ликвидационих) мера санитарног надзора и заштите. Ова

посебна група нестандардних мера и еколошких ограничења има за циљ

да уважи специфичности као физичко-географских, тако и карактеристика

потенцијалних загађивача појединачних изворишта.

2.2.3.5. Модел просторног дефинисања режима заштите

Модел просторног дефинисања режима заштите ће бити показан на

примеру вишенаменске акумулације „Боговина“, која представља део

подсистема „Црни Тимок“ 193 у оквиру Тимочког регионалног система и

источног дела међурегионалног система за снабдевање становништва Србије

водом. 194 Као потенцијално извориште површинских вода првог ранга

Србије дефинисано је Законом из 1977, и то на површини од 466 km 2 ,

да би ВОС-ом и ПП Републике Србије 1996. била планирана акумулација

са оријентационим профилом бране и сливном површином од 359 km 2 . 195

Котом нормалног успора (КНУ) од 275 m. н. в. формираће се акумулационо

језеро дужине 9 km и укупне запремине 77,3 x 10 6 m 3 . Ширина

акумулације ће износити од 150 до 1000 m, а површина воденог огледала

386,9 ha. 196 Максимална дубина акумулације биће 50, а просечна 35 m.

Сливно подручје планиране акумулације је на простору општине

Бољевац (827 km 2 ). Од укупно 19 К. О. на територији општине Бољевац

193 Осим акумулација Грлиште и Боговина, за потребе водоснабдевања у овом подсистему

је до 2021. планирана и изградња монофункционалних акумулација Жуковац (F

= 77 km 2 ) на Алдиначкој реци и Околиште (F = 44 km 2 ) на истоименом водотоку.

194 Приоритет у повезивању на овај систем је – планским документима развоја – дат

потрошачима у општинама Бор и Бољевац.

195 Ово је само још један у низу већ истакнутих проблема како константног одступања

од зацртаних решења, тако и неусаглашених морфометријских показатеља.

196 При КМУ од 278,25 m. н. в. ови параметри ће се знатно модификовати.

115

сливни простор у потпуности захвата две катастарске општине (Јабланица

и Луково) и делове шест катастарских општина (Криви Вир, Мали Извор,

Мирово, Илијино, Боговина и Влакоње). Укупна површина сливом захваћених

К. О. износи 424,49 km 2 или 51,33% територије општине.

Табела 25. Биланс територијалног обухвата Просторног плана (према: ПП

подручја слива водоакумулације „Боговина“, Сл. гл. РС 43/99)

Катастарска

Површина КО (km 2 )

% обухвата КО

општина Укупно У сливу У плану Сливом Планом

Криви Вир 123,52 117,14 123,52 94,8 100

Јабланица 78,99 78,99 78,99 100,0 100

Луково 42,05 42,05 42,05 100,0 100

Мали Извор 57,12 49,42 49,74 86,5 86,5

Мирово 26,77 19,00 19,00 71,0 70,9

Илино 19,07 2,87 3,10 15,0 16,3

Боговина 76,97 26,75 27,40 34,7 35,5

Влакоње 46,02 - 0,09 - 0,2

Укупно 424,49 336,22 343,89 79,21 81,0

На основу Закона о уређењу простора и насеља (Сл. гл. РС 44/95,

23/96, 16/97 и 46/98) током 1999. године је донет ППППН слива водоакумулације

„Боговина“ (Сл. гл. РС 43/99) на површини од 343,89 km 2 . Тако је

ПП-ом – осим сливног простора водоакумулације од 336,22 km 2 – обухваћено

и 7,67 km 2 вансливних територија. Ове обухваћене вансливне територије

припадају катастарским општинама на ободу сливног простора (Криви

Вир, Мали Извор, Боговина и Влакоње). 197

Просторни план дефинише зоне заштите на укупној површини од

336,241 km 2 . У структури заштићених површина, зона непосредне заштите

са акумулацијом обухвата 5,356 km 2 (1,1%), ужа зона заштите 9,135

km 2 (2,6%), а шира зона заштите 321,75 km 2 (93,5%). Просторним планом

су третиране и мање вансливне површине обухваћених К. О. и појас дуж

приобаља Црног Тимока низводно од чела будуће бране, до регионалног

пута Влакоње – Подгорац.

Зона непосредне заштите се утврђује у односу на коту нормалног

успора (КНУ) од 275 m н. в. и обухвата водено огледало акумулације и простор

у ширини од 100 m низводно од бране и појас ширине 50 m дуж обода

акумулације узводно до профила Талабанска Чука – Фаца Вајали. Овако дефинисана

зона непосредне заштите обухвата 5,356 km 2 , тако да водено огледало

акумулације има површину 3,869 km 2 , а околни простор 1,487 km 2 .

197 Ове разлике код појединих изворишта могу бити и знатно веће. Тако је однос територије

слива и територије плана код изворишта Сушица (Стубо–Ровни) у релацији

117,81:170,19 km 2 (ППППН слива водоакумулације Ровни – Планска и студијска документациона

основа, књ.1, ИАУС, Београд, 2002).

116

Карта 5. План основне намене и режима коришћења површина на територији слива водоакумулације „Боговина“

(према ППППН „Боговина“ СЛ. гл. РС 43/99)

117

3/16/2009

3/16/20 09

Табела 26. Биланс територијалног обухвата појединачних К. О. у функцији

заштите изворишта Боговина (Сл. гл. РС 43/99)

Катастарска

општина

У плану

(km 2 )

Зона непосредне

заштите (km 2 )

Зона заштите

(km 2 )

Акумулацијa Укупно Ужа Шира

118

Изван зонa

заштите

(km 2 )

Боговина 27,40 0,906 1,248 1,00 24,50 0,65

Јабланица 78,99 2,281 3,143 5,595 70,25 -

Мали Извор 49,74 0,682 0,935 2,540 45,94 0,32

Криви Вир 123,52 - - - 117,14 6,38

Луково 42,05 - - - 42,05 -

Мирово (део) 19,00 - - - 19,00 -

Илино (део) 3,10 - - - 2,87 0,23

Влакоње (део) 0,09 - - - - 0,99

Укупно 343,89 3,869 5,356 9,135 321,75 7,67

Ужа зона заштите се утврђује у односу на коту максималног успора

(КМУ) акумулације 278,25 m н. в. и обухвата простор у ширини од 500

m дуж обода акумулације прилагођавајући се хидрогеолошким предиспозицијама

терена. Овим режимом заштите обухваћено је 9,135 km 2 .

Шира зона заштите обухвата преостало подручје које припада хидрогеолошком

сливу водоакумулације „Боговина“. Унутар граница овог

подручја обухваћено је 321,75 km 2 .

2.2.4. Основна својства територија изворишта површинских вода

као фактор услојавања заштите и еколошких ограничења

Екосистемска и свеукупна разноврсност и вредност брдско-планинских

простора Србије претпоставка су иначе веома разуђене законодавне

и планске заштите простора, при чему је наменска заштита водоизворишта

само један њен сегмент. 198 По степену антропогених утицаја, стању

система животне средине и функционалних односа у њима, простори изворишта

површинских вода су међу најочуванијим предеоним системима

Србије, али и значајна чворишта („вруће тачке“) европског и глобалног

биодиверзитета. 199 Због својих карактеристика, вредности и значајног

просторног обухвата (најзначајнија категорија заштите простора) на овој

територији је лоциран претежан део других установљених режима заштите

198 Проблематика заштите, коришћења и резервације простора у Србији посредно и

непосредно је регулисана са више од 40 закона и бројних пратећих прописа који

подразумевају подзаконска акта, уредбе и слично (Максин-Мићић М, 1999).

199 Зато овом нормативном корпусу треба придодати и обавезе које проистичу из преко

60 ратификованих конвенција и легислатива међународног карактера намењних заштити

простора и човекове животне средине (Јолџић В, 2003, 21).

(ограничења) простора Србије (426 природних добара укупне површине

514.100 ha, 218 биљних и 425 животињских врста). 200

Простор Голије и Радочела је – осим заштите резервата чисте воде

из 1977. године (делови површинских изворишта првог ранга Студенице,

Моравице, Људске реке и Увца) – од 2001. на површини од 75.183 ha

заштићен првом категоријом заштите као природно добро од изузетног

значаја, али и као резерват биосфере преко УНЕСКО-програма Човек и

биосфера (МАB). Проглашењем „Парка природе Голија“ (Уредба Владе

Републике Србије Сл. гл. 45/2001) делови територија општина Ивањица,

Краљево, Рашка, Нови Пазар и Сјеница су добили тростепени режим заштите

(I – 553,80 ha; II – 3.883,10 ha; и III – 70.746,10 ha) са доминантним

обухватом простора у приватној својини (47.877 ha или 64%).

Долина Пчиње је од 1996. у двојном режиму заштите. На профилу

Трговиште се за потребе велике полифункционалне акумулације (В, О,

Н), неопходне за реализацију планираних регионалних система водоснабдевања

до 2021, штити сливна површина од 542 km 2 , а унутар ње простор

од 26 km 2 као предео изузетних природних одлика. 201

У случају слива изворишта површинских вода првог ранга реке

Увац, историја заштите природе je старијег датума од проглашења резервата

чисте воде (1.100 km 2 ). Ово се пре свега односи на (флористички) Резерват

„Гутавица“ и (фаунистички) СРП „Клисура реке Увац“. Резерват

„Гутавица“ штити састоину јеле (Abies alba Mill) на северозападној падини

кречњачког брда Гутавица, на крајњем југу пештерске висоравни, на

делу територије К. О. Угао (3749 ha). Решењем Одељења за општу управу

и друштвене службе СО Сјеница (књ. бр. 7/1965, рег. бр. 156), на основу

Закона заштити природе (Сл. гл. СРС 24/65), а на предлог Републичког завода

за заштиту природе, 1965. је стављен под заштиту државе као строги

природни резерват површине 9,45 ha.

200 Правилник о категоризацији заштићених природних добара (Сл. гл. РС 30/92) прописује

три режима заштите: I степен заштите подразумева забрану коришћења природног

богатства и искључује све друге облике коришћења простора и активности,

осим научних истраживања и контролисане едукације; II степен заштите утврђује

ограничено и строго контролисано коришћење природних богатстава, док се активности

у простору могу вршити у мери која омогућава унапређење стања и презентацију

природног добра без последица по његове примарне вредности и III степен заштите

утврђује селективно и ограничено коришћење природних богатстава и контролисане

интервенције и активности у простору уколико су усклађене са функцијама заштићеног

природног добра или су везане за наслеђене традиционалне облике обављања

привредних делатности и становања укључујући и туристичку изградњу.

201 У анализи значаја вештачких акумулација у функцији привредног развоја Македоније,

Михајловска П, (1975) указује на чињеницу да на њеној територији постоје добри

услови за реализацију вештачких акумулација, при чему као једну од најизвеснијих

наводи вишенаменску акумулацију „Прохор“ на Пчињи, сливне површине 533 km 2 .

119

На делу клисуре реке Увац, површине 267,45 ha, 1971. године је заштићен

специјални резерват природе „Павловића брод“ да би 1995. простор

клисуре Увца и њених притока Вељушнице, Кладнице и Тисовице

био обухваћен проглашеним специјалним (фаунистичким) резерватом

природе „Клисура реке Увац“ на површини од 2.742,96 ha (Уредба Владе

РС, Сл. гл. 50/95). 202 Текуће активности Завода за заштиту природе Србије,

Републичког министарства за заштиту природних ресурса и животне

средине и локалних институција и удружења показују намеру накнадног

димензионирања овог резервата до око 10.000 ha.

СРП „Клисура реке Увац“ ужива и међународни статус заштите. Заједно

са клисуром Милешевке уврштен је у листу „Важних станишта птица

у Европи“ (Important Bird Areas in Europe) под називом „Увац – Милешевка“

на укупној површини од 30.000 ha.

Табела 27. Простори I степена заштите (природни резервати) НП Копаоник

према припадности извориштима површинских вода I ранга

Природни Сливна Површина (ha) Разлика

резерват зона постојећа предложена (ha)

Метође 79,90 110,58 + 30,68

Јелак Расина / 21,12 59,17 + 38,05

Беле стене Ћелије - 76,21 + 76,21

Суво Рудиште 30,0 50,63 + 20,63

Дубока Топлица / 66,43 97,33 + 30,90

Јеловарник Селова - 57,14 + 57,14

Укупна површина (ha)

постојећа предложена

101,02 245,96

96,43 205,10

Поједини простори унутар предметних изворишта су, у оваквим

околностима, истовремено штићени и по другим критеријумима и режимима

заштите. 203 Слојевитост еколошке заштите простора је нарочито

изражена код заштићених територија природних добара кад су њихови

поједини делови истовремено штићени по различитим критеријумима

202 Поред низа морфолошких (Ушачки пећински систем – 6.185 m, Тубића пећина –

1.929 m), хидролошких, флористичких и других природних вредности, стварни разлог

овог вида заштите простора је очување белоглавог супа (Gyps Fulvus), као најзначајније

од три постојеће колоније ових птица лешинара („санитараца природе“) у Србији,

као и других ретких и вредних примерака фауне (suri orao – Aquila chrysaetos, сиви

соко – Falco peregrinus, видра – Lutra lutra, рис – Lynx lynx и др).

203 Овако гломазно изграђена регулатива више указује на добру намеру, односно на

декларативно изјашњење, него на стварну обавезу деловања. Прописани режим заштите

се у пракси најчешће није спроводио јер она није била у довољној мери

постулирана одговарајућим инструментарним, институционалним и законским оквирима.

Није постојала ни обавеза програмирања мера и активности на заштити, нису

била регулисана питања управљања заштићеним просторима, а изостајала је и одговарајућа

организованост државних органа и стручних служби.

120

заштите. 204 Законом о националним парковима (1991) штите се припадајуће

територије паркова, а Просторним планом, обавезним за подручје сваког

НП појединачно, дефинишу се тростепени режим заштите и коришћења простора

унутар парка и зона непосредне заштите око спољних граница парка.

НП Копаоник је проглашен 1981. и запрема површину од 11.810 ha.

Просторним планом из 1987. проглашено је 12 природних резервата (режим

првог степена заштите) укупне површине 696,54 ha, од чега су четири

(197,45 ha) унутар зона водоизворишта Топлице (Дубока и Суво Рудиште)

и Расине (Метође и Јелак). 205 Осим тенденције ка повећању укупне

површине националног парка, предлаже се ширење површина постојећих

резервата и режима заштите, као и проглашења нових унутар његових

садашњих административних граница. Тако је код постојећа четири резервата

планирано проширење за 120,26 ha, а предложеним проглашењем

два нова за 133,35 ha (Јеловарник и Беле Стене). Тиме ће овај режим заштите

територијално обухватити 451,06 ha – 245,96 ha у сливу Расине

(Ћелије) и 205,10 ha у сливу Топлице (Селова).

2.2.5. Конфликтност преовлађујуће и других видова

валоризације простора као вид еко-ограничења

Дефинисањем приоритета у коришћењу простора држава је одредила

њихов режим заштите и коришћења како физичког простора, тако и расположивих

ресурса и услова. Зато су зоне изворишта површинских вода у

функцији водоснабдевања – као подручја посебне намене са наглашеном

предоминацијом основне у односу на остале функције – обележене израженим

развојним конфликтима. Интеракцијом карактера брдско-планинских

простора (као најчешћег амбијента проглашења зона површинских изворишта)

и појединих привредних делатности (пољопривреда, шумарство, рударство),

са једне, и формирања акумулација, са друге стране, долази до појачавања

појединих елемената конфликтности и рестриктивности.

204 Категоризација заштићених природних добара на територији Србије је усклађена

са стандардима Међународне уније за заштиту природе (IUCN). Сва природна добра

су разврстана у седам категорија: национални паркови, паркови природе, предели изузетних

одлика, резервати природе (општи), специјални резервати природе, споменици

природе и природне реткости.

205 У сливној зони акумулације Ћелије штите се и два изворишта општинског ранга. У

сливу Паљевштице, леве притоке Грашевачке реке, извориште Гаврановац за потребе

водоснабдевања Бруса и других насеља у средњем делу тока Расине, а у изворишној

челенки Расине (Загржа, Врањуша и Рогавска река) преусмеравање и сабирање дела

површинских вода за систем водоснабдевања Александровца и других насеља у Доњој

Жупи. Водоводни систем Жупе александровачке водом снабдева и поједина сеоска

насеља општине Брус, те – по члану 5. тачка 15 Закона о водама – има карактеристике

регионалног система за снабдевање становништва водом (Сл. гл. СРС 46/91).

121

Схема 4. Немачки стандард забрањених (–) или ограничено дозвољених (+) активности

у зонама II и III степена заштите изворишта воде за пиће

(Mutschmann J, Stimmelmayr F, 1988, 132)

Опис

Зона II Зона III

Пољопривредна и шумска делатност

Природно ђубриво + 1 + 1

Ђубрење осоком – –

Пољопривредно коришћење отпадних вода – –

Средства за заштиту биља (пестициди) – –

Средства против корова (хербициди) – –

Повртарство – +

Друге врсте коришћења земљишта

Промене површине тла, нарочито шљунка, песка, тресета, јаркови у

глини, усеци, каменоломи

– –

Складиштење и превожење материја које угрожавају воду

Депоније шута и смећа – –

Складиштење материјала штетних за воду (уље, фенол, минералне

материје, хемикалије, отрови и др)

– + 2

Канализациони цевоводи – +

Гасоводи – +

Цевоводи за водени транспорт материјала – –

Рудници, изградња путева и сл.

Рудници, бушотине за нафту, гас и друга рудна богатства – –

Путеви, стазе и паркиралишта – 3 +

Сливање воде која отиче са путева и других јавних површина – –

Железничке пруге – +

Спортски и купалишни терени и терени за камповање – +

Аеродроми, војна постројења и вежбалишта – –

Гробља – –

Грађевинска постројења, индустрија

Грађевинска постојења која не припадају водоводу – – 4

Погони за прераду отпадних вода и погони у којима се стварају материје

опасне за воду или њихово складиштење

– – 5

Рафинерија нафте и велики складишни резервоари – –

Постројења за добијање и коришћење радиоактивних материјала и

атомске енергије

– –

Понирање воде од хлађења – –

Напомена: 1) Ако се ђубриво одмах распростре и ако није могуће плављење I зоне;

2) Ако је угрожавање подземне воде предупређено; 3) Ако површинска вода буде без

штете одведена из уже заштитне зоне, осим шумских, пољских и приватних путева;

4) Ако је прикључак изведен на збирно постројење за пречишћавање отпадних вода;

5) Само ако отпаци и отпадна вода настају у малим количинама и нешкодљиво се

одстрањују из заштитне зоне.

122

Конфликтност је последица физичког запоседања, резервације и

успостављених режима заштите простора, односно ограничења за његову

валоризацију. Еколошка ограничења проистичу из потребе очувања

простора и у директној су зависности од режима заштите, а они, пак, од

антропогених (насеобинских, популационих, привредних) и физичко-географских

карактеристика простора. Детерминанте појединих видова

еколошких ограничења по свом распрострањењу, обиму и интензитету

остварују различите рестриктивне претпоставке за насеобински, демографски

и привредни развој (пољопривреда, индустрија, саобраћај, рударство,

туризам).

Зона непосредне заштите подразумева предоминантно монофункционално

коришћење простора. Он се евентуално може користити само као

сенокос, али без употребе ђубрива, пестицида и хербицида. Експроприација

земљишта и изразито колизионо својство успостављеног режима заштите

подразумева искључење пољопривредног земљишта из аграрне функције.

У ужој зони санитарне заштите нису дозвољени изградња објеката,

постављање уређаја и вршење радњи којим се на било који начин може

загадити вода. Постојећи стамбени, економски, туристички и остали

објекти дужни су да обезбеде санитарну прихватљивост и уређаје за прикупљање

и поуздано решење заштите слива и елиминисање течног и чврстог

отпада. За оне објекте који не служе функцији изворишта орган управе

надлежан за инспекцијске послове здравствене заштите може донети

решење (са дефинисаним временским роком) о њиховом уклањању.

Земљиште се може користити у пољопривредне сврхе, али уз примену

принципа обраде и сетве према нагибу (контурно-појасна обрада) и

типу земљишта, примени одговарајућих мелиоративних и агротехничких

мера, ограничења и забране употребе природних и вештачких ђубрива, 206

пестицида и хербицида. 207 Газдовање шумама (забрањена или ограничена

сеча) и шумским земљиштем, па и оним у приватном поседу, подређује се

мерама заштите од ерозије, заштите водног режима и сл. Овај режим заштите

не подразумева рекреацију на води, риболов, камповање и сл.

Шири морфоструктурни склоп и локална конфигурација простора

погодних за формирање акумулација су по правилу такви да управо они

206 Њихова употреба утиче на акумулирање тешких метала у третираном земљишту, а

у површинским водама развој планктона (тзв. еутрофикација). Ово ограничење такође

проистиче и из чињенице да 55% од укупне количине азота из вештачких ђубрива бива

испрано из земљишта и директно однешено у водотоке са могућношћу њиховог депоновања

у акумулационим басенима (Wellmann B, 1972).

207 Услед дефицитарности обрадивих површина, често нерешених власничких односа

и велике локалне аграрне густине насељености, није редак случај да се на појединим

акумулацијама, у њиховим ободним деловима, ослобођени простори акумулационих

басена – током летње осцилације воде – привремено приводе култури.

123

представљају релативно уске коридоре од значаја за саобраћајно повезивање

и прожимање окружујућих планинских и равничарских предела. Зато

је формирање скоро сваке акумулације везано и са питањем потапања и

измештања саобраћајне инфраструктуре. Тежи се, где год је то реално

прихватљиво и могуће, да њен развој у непосредној зони акумулације буде

ограничен на категорију локалних путева. На свим јавним путевима на

уласку у ужу зону заштите постављају се ознаке о забрани превоза и испуштања

опасних и штетних материја, као и других материја у количинама

које трајно и у значајном обиму могу да угрозе извриште водоснабдевања.

Неопходна је изградња специфичне инфраструктуре дуж магистралних

и регионалних путева, и то водонепропусних ригола и уређаја за

прикупљање, одвођење и санитарно прихватљив третман атмосферских

вода и за пријем отпадних материја у случају акцидентних и хаваријских

ситуација у редовном саобраћају.

Шира зона заштите – зона надзора и праћења развоја – обухвата слив

изворишта. У овој зони се не могу градити објекти који користе, складиште

и производе токсичне материје или својим производима, отпадним водама,

чврстим или другим опасним отпадом могу загадити воду која прихрањује

извориште под заштитом. За сваки објекат који се гради или реконструише

потребна је водопривредна сагласност, а водопривредна дозвола је

неопходна за посебне делатности које се односе на коришћење вода.

Ради заштите водних ресурса у зонама водоизворишта неопходно је

смањити специфични утрошак воде у свим сферама потрошње и угасити

или дислоцирати индустријска постројења која имају велику потрошњу

и(ли) испуштају отпадне воде. Гране индустријске производње чија је изградња

забрањена у извориштима површинских вода превасходно су хемијска

индустрија, индустрија целулозе и папира, индустрија коже, металургија,

текстилна индустрија и др. Остале врсте инвестиционих објеката

– привредних и ванпривредних – могу се градити само ако је пројектом и

инвестицијама обезбеђено каналисање и пречишћавање отпадних вода

према одговарајућим техничким прописима. 208

Управљање пољопривредним и шумским земљиштем, као најзначајнијим

ресурсним потенцијалом зона изворишта, у значајној мери је детерминисано

потребама антиерозивног уређења слива, пре свега кроз контролисану

208 Висока захтевност степена пречишћавања коришћене воде пре упуштања у водотокове,

које се често не могу реализовати ни по цену великих материјалних улагања,

такође може постати ограничавајући фактор развоја. Присутни су и ставови да

се – без обзира на изграђене системе за пречишћавање – отпадне воде увек испуштају

низводно од брана и формираних акумулација, што у условима велике просторне

дисперзије насеља и њихових морфо-физиономских делова и других тачкастих

емитера подразумева потребу великих инвестиционих улагања у овај вид комуналне

инфраструктуре.

124

валоризацију простора, наметнуту пренамену површина и потребу мелиорације

шума, ливада и пашњака. Тако је коришћење и уређење пољопривредног

и шумског земљишта ових простора засновано на решењима и

пропозицијама основе заштите, коришћења и уређења пољопривредног

земљишта и општих и посебних основа газдовања шумама. Ово је од пресудне

важности за функционисање изворишта (квалитет и квантитет акумулисане

воде). Осим превентивних мера наметнутих у циљу спречавања

ерозионих процеса 209 и редукованих могућности коришћења агротехнике,

у овим зонама није препоручљиво изводити обимније процесе (акције) комасација,

арондација и агротехничких мелиорација.

Слика 1. Део трасе регионалног пута (Р 102)

Крушевац-Разбојна-Блаце и водоакумулација Ћелије

(Извор: ЈКП Водовод Крушевац)

Конфигурација терена (морфоструктуре и морфоскулптуре) детерминише

правце саобраћајних комуникација на релативно уске коридоре,

тако да се формирањем акумулација и потапањем саобраћајне инфраструктуре

појачава баријерност ових простора. Развој и уређење локалних

путева треба да задовоље нову реалност функционалне организације простора

и наметнутих физичких и нормативних ограничења. Резервисани и

штићени простори и формиране акумулације потапањем, измештањем, рекатегоризацијом

путева (смањењем ранга) и променом у режиму саобраћаја

(планско растерећење) утичу како на локалну, тако и на екстерну

мрежу саобраћајница. Због забране превоза опасних и штетних материја,

209 Обрадиво земљиште нагиба топографске површине преко 5% мора се контурно обрађивати,

а обрадиво земљиште нагиба 8-70% само уз терасирање као обавезну техничку

меру заштите.

125

као и других материја у количинама које трајно и у значајном обиму могу

угрозити извориште водоснабдевања, поједине саобраћајнице у окружењу,

а ван сливног простора, активирају се као алтернативне или се граде

сасвим нове. У појединим сливовима са „повољним“, најчешће транзитним

саобраћајно-географским положајем, ове мере није могуће адекватно

реализовати. То је нарочито карактеристично за веће сливове (Црни Тимок,

Млава, Ибар, Увац) или акумулације формиране у средњим

деловима сливова (Гружа, Ћелије, Стубо-Ровни) или у доњим деловима

сливова (Бован). Тако код Гружанског језера, Гараша, Ћелија и др. имамо

мостове и саобраћајнице на самим акумулацијама и(ли) њиховим преградним

профилима.

Tериторија слива акумулације Ћелије је због свог транзитног карактера

посебно оптерећена са пет саобраћајних комуникација регионалног

ранга које је пресецају по различитим правцима. 210 Да је саобраћајно-географски

положај историјски промењива категорија, у највећем обиму је

потврђено на примеру ове сливне територије. У новоствореним приликама,

„затварањем“ метохијских и косовских саобраћајних коридора и комуникација,

односно стварањем вештачких саобраћајних баријера на овим

просторима, саобраћајни правци преко ове територије добијају наглашену

транзитну функцију значајну у ширим регионалним оквирима. Наиме,

преко ове територије се остварује повезивање Македоније и Јужног Поморавља

са саобраћајним комуникацијама у Ибру, Старом Влаху и оним

према јужном Јадрану. Овај правац (Топлица – Јанкова Клисура – Брус

или Појате – Крушевац – Брус, а даље преко Плочанске реке и Дренске

клисуре или преко превоја Јарам и Равног Копаоника у долину Ибра и даље)

постаје нарочито фреквентан током летње туристичке сезоне на Јужном

Јадрану.

2.3. РЕВИТАЛИЗАЦИЈА НАСЕЉА

Готово је сигурно да су проблеми развоја, егзистенције и девастације

људских насеља стари колико и саме привремене и сталне насеобинске

форме. Глобални процеси популационо-насеобинске еволуције и(ли)

еквилибриума нарушени су експанзијом индустријализације и урбанизације,

односно овако покренутим процесима интензивне просторне поларизације

социоекономских компоненти геопростора. Од свог настанка, па

210 Р– 102: Крушевац – Мајдево – Разбојна – Блаце; Р – 119: Крушевац – Александровац

– Грчак – Јошаничка Бања; Р – 218: Трстеник – Александровац (Витково) – Брус –

Брзеће – Блажево – Мерћез – Куршумлија; Р – 218а: Брзеће – Суво Рудиште – Јошаничка

Бања; Р – 222: Разбојна – Брус – Милентија – Плеш – Митрово Поље – Врњачка

Бања.

126

до данашњих дана, индустријализација и урбанизација су у групи доминантних

агенаса територијалног груписања и разређивања. На једној страни

као „пул“ фактор утичу на агломерирање делатности и насеља и концентрацију

становништва, а на другој производе насеобинско-демографску

девастацију простора 211 и спуштање горње границе екумене.

Овакви развојни процеси супротних тенденција по времену свог појављивања,

интензитету, развојним карактеристикама и другим последицама

показују знатне разлике на појединим територијалним нивоима (локалном,

субрегионалном, регионалном, националном и др). У Србији су

нарочито дошли до изражаја током друге половине 20. века кроз својеврстан

„сопствени модел“ идеолошке, насилне, брзе, стихијне, нерационалне

и хипертрофне урбанизације. 212

Ревитализација подразумева оживљавање, враћање првобитне живости,

препород. 213 Подржавање оваквог тумачења – иако одговарајуће са

аспекта појединачних сливова и зона изворишта површинских вода у целини

– није најсрећније изабрано у тумачењу појединих специфичних ситуација.

Прво, овакво тумачење појма ревитализација може асоцирати на

тежњу враћања ранијем стању насеобинског пејзажа и живота у њему,

што није циљ, а такође није апсолутно примењив ни у ситуацији анализе

појединачних насеља дефинисаног простора јер – и поред општег стања и

присутних трендова насеобинско-популационе девастације – постоје и сасвим

витална насеља. 214 Овај појам није сасвим прихватљив ни у

211 Ширење и нарастање нивоа насеобинско-демографске девастације територија

главни је узрочник све учесталијих расправа о потреби ревитализације руралних насеља

и припадајућих простора. Ово је не само проблем нашег поднебља, већ и

важно глобално питање. У земљама ЕУ и ОЕЦД-а спроводе се значајни пројекти на

темељној ревитализацији неразвијених руралних простора, при чему се полази од

становишта да је њихова валоризација од пресудног значаја за свеукупан развој државних

заједница. Оснивањем ЕЕЗ (Европске економске заједнице) 1957. године

утврђена је потреба да се код земаља чланица приступи обнови и ревитализацији

девастираних подручја напуштених у току процеса индустријализације и урбанизације.

Европско веће 1987. и 1988. одређује као године сеоских подручја под мотом

„Направимо највише од наших сеоских подручја – не посецимо корене“

(Planstyrelsen, 1987).

212 У дуговременој и снажној интеракцији многобројних, претежно негативних детерминанти,

посебно место припада плански усмераваној „стратегији“ индустријализације

као основе свеукупног привредног развоја (концепт убрзаног индустријског развоја)

који је за последицу имао процес неконтролисане насеобинске поларизације, деаграризације

и свеукупне демографске и насеобинске стагнације.

213 Revitalisatio, -onis, f – оживљавање (пo својој суштини идентично тумачење даје и

Nova La Rousse Enciklopedija, JRJ, Zemun (1999), где се појам „ревитализовати“ тумачи

као „давати нечему нову виталност, оживљавати“.)

214 Насупрот оваквом схватању, Стаменковић Ђ. С, Бачевић М, (1992, 98) допуштају

могућност да мере усмерене ка интензивирању развоја за свој циљ истовремено могу

127

ситуацијaма већ расељених насеља и потопљених атара, као и у случају

територија на којима су детерминанте еколошких ограничења таквог карактера

да ревитализација простора и насеља није рационална, а ни друштвено

оправдана. У том контексту су присутни и поједини ставови да је

уместо појма, а тиме и концепта, „ревитализација“ примеренији концепт

„оживљавања“ (Мацура М, 1995). 215

Интензивнa експлоатација појма ревитализација како у друштвеној

пракси, тако и у бројним научним дисциплинама хуманог, техничког и

природног корпуса учинили су га једним од помодних израза времена у

коме живимо, а у науци и друштвеној пракси не постоји довољна сагласност

у тумачењу његовог значења. Проблем ревитализације насеља, посебно

руралних, карактеришу изразита научна и друштвена актуелност и

акутност и њима су обележени бројни радови, научни скупови и програми

политичких и управљачких структура. У нашој класичној географској литератури

њено присуство је, условно речено, веома оскудно и сведено пре

свега на радове Ђурић В, (1960); Васовић М, (1987); Стаменковић Ђ. С,

(1992; 1999).

Сагледавајући утицај и ефекте доминантних друштвених процеса

урбанизације, 216 на једној, и деаграризације и дерурализације, на другој

страни, Ђурић В, (1960) увиђа потребу „реконструкције села“. 217 Чињеница

да Ђурић, Црквенчић и други аутори тог времена појам „реконструкција

села“ употребљавају у контексту повећања функционалног капацитета,

односно развоја неаграрних функција сеоских насеља, указује на његову

доминантну сличност са актуалним тумачењем појма ревитализације

(Ђурић В, 1968; Црквенчић И, 1968). У поступку реализације циљева реконструкције

села Ђурић посебно истиче неопходност сазнајног расветљавања

географских услова (природних и друштвених) под којима се село

формирало и егзистирало (Ђурић В, 1960).

Стаменковић Ђ. С, (1999) ревитализацију дефинише као „скуп

плански осмишљених (континуираних и повремених) мера, интервенција

и акција иницираних на различитим нивоима – државном (национални,

имати и ревитализацију руралних подручја и насеља „како оних која имају позитиван

друштвено-економски развој ради подизања нивоа развијености, тако и оних која

имају негативне развојне карактеристике“.

215 Има примера да се појмови ревитализација и оживљавање употребљавају као синоними

(Живковић Д, Павловић М, 1992). У географској литератури словеначких аутора

у употреби је појам обнова села (Pelc S, 1999; 2002; Čopole M, 2002 и др).

216 Појам урбанизација је у иностраној научној литератури присутан од 1867. године

(А. Седра, Општа теорија урбанизације, према: Костић Ц, 1965), а у наш научни миље

је уведен од стране Вогелника (Вогелник Д, 1961).

217 Аутор истиче потребу реконструкције села иако их, на њему несвојствен начин, доживљава

као живе организме – Lebeden Organismus (органски / детерминистички правац)

„Села имају свој циклус развитка као и сваки живи организам.“ (Ђурић В, 1960, 315)

128

републички или савезни), регионалном, субрегионалном и локалном (општински),

усмерених ка мобилизацији и рационалној просторној организацији

у функцији тржишно оријентисаног искоришћавања природних,

демографских и материјалних (производних) ресурса руралних насеља и

њима административно (атари) и функционално припадајућих територија

(просторно-утицајне сфере)“. Осим потребе адекватног и функционалног

активирања свеукупне ресурсне базе, аутор инсистира и на неопходности

истовремене и синхронизоване ревитализације (оживљавање и обнављање)

како руралних насеља, тако и њихових територија. Чињеница да сличних

покушаја комплексног дефинисања ревитализације насеља нема ни у

широј научној ни у стручној литератури, а да су ре-дефиниције и ре-интерпретације

и те како могуће, аутор се с правом ограђује и истиче да је

наведено одређење овог појма пре свега засновано на темељним принципима

теорије географске науке, а посебно научним достигнућима географије

насеља.

Као реално животно окружење, насеља и њихове административне

и функционалне територије показују сталну и разноврсну – временски и

просторно промењиву – функционалну међузависност. Тако простор (атар

и утицајна сфера) својим квалитативним и квантитативним својствима

представља оквир егзистенцијалног, функционалног и свеукупног насеобинско-популационог

развоја. Оваква међузависност простора и насеља

условљава да се он – уместо као мултидимензионална физичка категорија

на којој је насеље лоцирано – сматра за суштински фактор његове егзистенције,

односно органски део његовог бића, од кога га је немогуће одвојити.

218 Зато је ревитализацију насеља неопходно третирати интегрално са

организацијом и уређењем сеоског атара као простора непосредних развојних

услова и ресурса.

Међузависност и јединство сложеног система „насеље – простор“

подразумевају да повратак и обнова појединих елемената система не

значе и његово свеукупно оживљавање, али је улога насеља у ревитализацији

целине система свакако кључна. 219 Насеља су била и остала тежишта

и чворишта валоризације геопростора и његовог свеукупног организовања,

функционисања, развоја и значаја. Стаменковић Ђ. С, Бачевић

М, (1992, 97) у том правцу указују на потребу обједињеног процеса ревитализације

насеља и његове територије. Ове везе су – због карактера

зависности насеља од атара (географска основа / ресурсна база) – најизраженије

код примарних и других сеоских насеља непотпуног и недо-

218 Овакав став се чини примереним – посебно код већине примарних сеоских насеља

– иако по свом призвуку може заличити на вулгаризацију географског детерминизма.

219 Стаменковић Ђ, С, (1992, 65) ревитализацију насеља као „најкомплекснијих географских

објеката“ посматра као импулс који ће иницирати и ревитализацију других

кључних компоненти простора: демографских, привредних, инфраструктурних и др.

129

вољно развијеног функционалног капацитета. Тиме је процес њихове

ревитализације скоро немогуће одвојити од ревитализације припадајућих

територија. Управо зато решење овако сложеног проблема једним

делом треба тражити и у истовременој, синхронизованој вишефункционалној

валоризацији и интегралном развоју насеља и територије која му

припада.

Брдско-планинске прoсторе Србије у целини одликује поодмакла

насеобинско-популациона атрофија и ерозија виталних функција сеоских

насеља и припадајућих територија. Проглашење и просторно ширење зона

изворишта површинских вода унутар њих, њихова резервација, претходна

заштита, резервација простора за реализацију појединих елемената

или делова система и остало утичу на погоршање и овако нарушених

„консолидованих“ и „еволутивних“ насеобинско-популационих механизама.

У односу на опште проблеме ревитализације руралних брдско-планинских

простора, ове територије карактерише и низ других развојних специфичности

и допунских територијално-алокативних компоненти. Оне проистичу

из ограничења (конфликтност и некомплементарност) продукованих

функционалном заштитом и резервацијом простора. Тиме се на овим

просторима допунски рекомпонује територијална констелација развојних

фактора. Планирање будућих насеобинских и привредних активности у

оваквим условима подразумева уважавање принципа консеквентности,

што подразумева установљење сагласја појединих функција простора површинских

водоизворишта, тако да активирање нових не угрожава примарну

(„опште друштвену“) функцију.

Овакве специфичности простора изворишта површинских вода и

њихов значај за ширу друштвену заједницу (несметан и уравнотежен регионални

развој) захтевају модел ревитализације који би уважавао како

физичке (клима, рељеф, земљиште,...) и социо-географске реалности

простора (насеобинске, демографске, специфичности привреде и традиције

локалног становништва), тако и елементе и факторе наметнутих

еколошких ограничења у циљу функционалног очувања територија изворишта

површинских вода. Такав модел ревитализације, кроз елиминацију

и минимизирање искључивих и колизионих и потенцирање комплементарних

и неутралних делатности, требало би да на овим просторима

омогући превазилажење и усаглашавање развојних и еколошких интереса

како на територијалној релацији локално – регионално – национално, тако

и на релацији водопривреда – други (постојећи и потенцијални) корисници

простора.

Насупрот доминирајућим тенденцијама и стремљењима у међународној

пракси, у домаћој литератури се неретко отворено указује на потребу

да мала (патуљаста) – примарна сеоска насеља (до 100 становника)

„треба гасити“ (Симоновић Р. Ђ, 1980, 97) или их „сврстати у категорију

130

насеља за расељавање“ (Стаменковић Ђ. С, 1985, 30). 220 И поред тога што

су она још увек значајни носиоци примарних делатности (пре свега пољопривреде

и шумарства) неопходних за реализацију свеукупних развојних

пројеката друштва, ППРС (1996) указује на потребу одржавања села и

стимулацију рурализације кроз „јачање економске и психо-социјалне мотивације

за живот на селу“ – са пројекцијама гашења 900 сеоских насеља

до 2010. године. 221

Стаменковић Ђ. С, Бачевић М, (1992, 98) указују да гашење сеоских

насеља води напуштању земље. Међутим, укупност процеса гашења

насеља и напуштања земље води у правцу пражњења и суштинске маргинализације

претежно планинских простора и повећања укупних неактивираних

развојних потенцијала националне територије. Овакви процеси су у

супротности са општепрокламованим развојним циљевима и стратегијама

равномерног регионалног и одрживог развоја.

220 Брезник Д, (1980, 299) – говорећи о СФРЈ – каже да је „наша земља карактеристична

по великом броју насеља“. Овакав став, иако реално утемељен за простор

целокупне државне заједнице, у најмањој мери је могао бити важећи за територију

Србије, а нарочито за Војводину и централну Србију. Србија се у релативном односу

на остале републике чланице одликовала малим бројем и ниском густином насеља,

односно већим средњим растојањем између њих. Упоређујући, на пример, Србију

и Словенију по подацима пописа из 1981, то се очито показује на релацији површине

територије (88.361:20.251 km 2 ), броја становника (9.313.676:1.891.864) и

броја насеља (6.153:6.051). Упоређујући релације броја општинских административних

центара Словеније и Србије по попису из 2000. (190:192), просечног броја

становника по општини (10.344:51.500), просечне величине територија општина

(105,5:465 km 2 ) и атара насеља (3,35:14,4 km 2 ), приметно је да локална самоуправа и

развојна иницијатива у Словенији имају знатно повољнији амбијент. Словенија овде

није узета као пример екстремних услова јер је просечна територијална, а нарочито

популациона величина општина у појединим државама Европе знатно нижа од

оних у Словенији (Чешка 1.569, Словачка 1.875, Мађарска 3.242 становника, ...),

већ као административно-политичка јединица са којом је Србија дуже од седам

деценија имала исти макроамбијент развоја. Управо зато се посебно интересантним

чини словеначки концепт насеобинског развоја, бриге о селу, сеоском становништву

(49,3% укупног) и положају пољопривреде који, насупрот праксе у Србији, тежи

одржању и обнови насеља (насеобинских јединица) која су неретко представљена

и појединачним газдинствима („samotnije kmetije“). Стремљења државне регулативе

у правцу очувања примарних пољопривредних произвођача подстиче и

широко прихваћено обичајно право да земљишни посед припада само једном наследнику.

Бројни радови словеначких аутора посвећени су проблему егзистенције

села и руралних простора (Meze D, 1965; 1979; 1981;1983; ...; Gams I, 1984; Natek

M, 1984; Vejvoda M, 1984. и други).

221 У aнализи функционалне организације и просторног уређења руралних насеља

(села) и агломерација у СР БиХ, Перишић Д, (1981, 9) позитивним развојним

трендовима сматра и оне који воде „опадању броја најмањих насеља (испод 1.000

становника)“.

131

Из свега изложеног следи да је ревитализација насеља и њима припадајућих

територија својеврсна борба за просторну и развојну деполаризацију

локалног (општинског), регионалног и националног простора. Ревитализација

појединачних насеља као друштвено-економских и просторних

јединица и њихових припадајућих територија нећи бити рационална и

функционална уколико се не ревитализују и делови, односно мреже насеља

у целини. Једно од тежишта функционалног артикулисања оваквих

простора јесте ревитализација рационалне мреже насеља, која је једино

способна да обезбеди њихов свеукупан развој и ублажи постојећу дисфункционалност

простора и мреже насеља у целини.

132

III МЕТОДОЛОГИЈА РАДА

Речни сливови, као најкрупнији облици рељефа изграђени флувиоденудационим

процесима, сложене су и најчешће јасно дефинисане хидролошке

и еколошке предеоне целине. Захваљујући оваквим својствима,

за хидрологе, геоморфологе, екологе, 222 регионалне географе, 223 просторне

планере и друге многобројне истраживаче представљају једну од основних

географских категорија и најчешће су територијално полазиште (полигон)

научно-истраживачких опсервација. Речни сливови, као ретко који

други реални географски феномени, показују све квантитативне и квалитативне

физичко и економско-географске резултанте припадајуће територије.

Од смера и интензитета међусобних интеракција ове две групе чинилаца

на територији слива зависе плувиометријски режим, водни биланс,

стање квалитета воде, пронос материјала, термички режим, могућност валоризације

простора, контрола режима воде и др.

Значајан број, у нашој географској науци највреднијих, традиционалних

антропогеографских дела и радова за територијалну делимитацију

истраживаних простора узимао је управо речне сливове: Бјелица (Ердељановић

Ј, 1902; Јовановић К, 1902); Млава (Јовановић Љ, 1903); Пчиња

(Николић Т. Р, 1903); Ибар (Илић М. Р, 1905); Лепеница (Радивојевић Т,

1911); Тамнава (Павловић Љ, 1912); Јадар (Милојевић Ж. Б, 1913); Гружа

(Драгић М, 1921); Јасеница (Дробњаковић М. Б, 1921; 1923; 1925); Ресава

(Мијатовић М. С, 1930); Пек (Лазић А, 1939; Вујадиновић С, 1949); Тимок

(Станојевић М, 1940); Белица (Мијатовић М. С, 1948); Црница (Дакић Љ. Б,

1955) и др. Оваквим територијалним полазиштима је био наклоњен и С. П.

Јовановић, коме су – осим геоморфологије – били блиски и други сложени

геопросторни проблеми, попут антропогеографије и регионалне географије.

И док су за физичко-географска и регионално-географска истраживања

речни сливови остали најзначајнији истраживачки полигони, у корпусу

данашњих савремених економско-географских наука они то више

нису. Претпоставке за све присутније одсуство, па и противљење покушајима

економско-географских истраживања на нивоу сливoва и других физичко-

или регионално-географских целина 224 су доминантно синергетског

дејства, у чијој су основи најчешће три групе различитих фактора:

222 У широким просторним опсервацијама екологије, вододелнице су – за релативно

кратак временски период – од једног у обиљу функционалних појмова постале најприсутнији

модел за истраживање екосистема (Bormann & Likens, 1979). Речни сливови су

постали и најпрепоручљивија територијална јединица за управљање водним ресурсима.

223 У концепту физиогномичних или природних (формалних) просторних целина, сливови

су једна од најприхваћенијих физичко-географских категорија делимитације региона.

224 Такви ставови су понекад недвосмислени (видети: Марковић Ђ. Ј, 1988).

133

1. Дуг и интензиван свеукупни друштвено-економски развој којим су

поједини антропогени, културни или социоекономски системи постали све

значајнији сегмент посебности и (морфо-физиономске и функционалне)

препознатљивости најзначајнијих географских територија од локалног и

националног до континенталног и глобалног. Овакве разноврсне, неправилне

и индивидуалисане појаве антропогеног порекла регионални географи,

као нпр. Z. Pasarge, перципирају као примарни фактор онемогућавања издвајања

регија према природним обележјима (према: Васовић М, 1997, 7).

2. Различита својства природних (најчешће зоналне и фронталне) и административних

(линеарне) граница и њима детерминисаних простора који

подразумевају неподударност територијалног и садржинског обухвата.

Као последица оваквих чињеница јавља се немогућност корелације, недовољне

поузданости, лимитираности и неупотребљивости (доступних) база

података и других информационих основа стандардизованих и базираних

претежно по управним и административно-територијалним јединицама.

3. На садашњу реалност маргинализације економско-географских истраживања

на нивоу физиогномичних територијалних јединица и регија

значајног удела је имао и својевремено доминантни развојни пут географске

науке, делимично још увек присутан, а оличен у географском дуализму,

односно у концепту „разбијене географије“. 225 Овај процес је током

друге половине 20. века подстицан и појединим негативним ефектима

произашлим из опште експанзије хуманих и, у том оквиру, економско-географских

дисциплина. Процес диверзификације и специјализације научних

дисциплина, често праћен пренаглашеном методологијом редукционизма

(томизма), нужно је водио и смањењу интегративних сазнајних могућности

појединачних дисциплина у проучавању све сложенијих и разнороднијих

геопросторних релација. 226

И поред наведеног, делови сливова су узети за базно полазиште територијалне

делимитације простора истраживања. Зато је за реализацију дефинисаних

циљева један од кључних проблема постала детерминација односа

225 Концептом „разбијене географије“ Анучин А. В, (1967) одриче постојање географске

средине као јединственог друштвено-природног система. И поред тога, он истиче

значај комплексних географских истраживања, нарочито на релацији друштвених потреба

и расположивих потенцијала простора инсистирајући на теоријском конципирању

посебне интегративне географске дисциплине коју назива „природопользование“

(коришћење природе) која би, за разлику од парцијалног (гранског) проучавања и валоризације

простора и проблема, предност дала релацијама комплексног искоришћавања

природних потенцијала (Анучин А. В, 1978).

226 Редукционизам у науци Komoner B, (1971, 178) сматра за један од најзначајнијих

узрока међусобне изолације научних дисциплина како у међусобној релацији, тако и

изолације њих самих од постојеће стварности, док Доксијадис К, (1982, 23) конкретно

указује на опасност које специјализација истраживања носи у трагању за систематизованим

научним приступом проблему људских насеља.

134

насеља и њихових административних територија према просторима површинских

изворишта, али и њихов просторни однос према режимима физички

наметнуте и плански и законодавно установљене заштите (еколошка

ограничења). Укључивање ових фактора, у условима њиховог најразличитијег

територијалног и временског модификовања, створило је ситуацију

изразите комплексности теоријски могућих и реално присутних ситуација

припадности истраживаних субјеката (насеља) на територијама истраживаних

сливова. Зато је, ради адекватнијег сагледавања дисперзије ефеката

еколошких ограничења и припадности насеља, овај проблем редукован на

елаборирање поступка дефинисања односа насеља и припадајућих административних

територија (катастарских општина /атара) према предметним

извориштима. Питање релација насеља и њихових територија у односу на

територијални обухват и интензитет појединих категорија еколошких

ограничења биће значајно у поступцима конкретних анализа могућности

и оправданости ревитализације насеља (појединачних или група насеља)

анализираних територија. Ово груписање насеља према припадности реално

диференцираним условима еколошких ограничења (ограничавајућих

развојних фактора) у директној је функцији сагледавања могућности економско-географске

валоризације и ревитализације простора и насеља.

Од укупног броја анализираних изворишта површинских вода за њих

33, законом проглашеним извориштима првог ранга, сливне површине су

дефинисане „Описом подручја изворишта водоснабдевања“ (Сл. гл. СР

Србије 27/77 и 29/88). 227 Осам акумулација формираних ван територија дефинисаних

изворишта површинских вода првог ранга је у функцији регионалних

система водоснабдевања, а познати су и њихови профили акумулисане

воде и територијални обухвати сливова. 228 За реализацију будућих

регионалних и међурегионалних водопривредних система у функцији водоснабдевања

резервисано је 12 сливних површина за временски хоризонт

до 2021. и 9 за реализацију дугорочних циљева. Код резервисаних територија

(21 сливна површина) најчешће је дат оријентациони профил будуће

преграде, понекад са подваријантним решењима, 229 а само у случајевима

227 Према овом документу, који представља саставни део Закона о искоришћавању

изворишта водоснабдевања, сливне површине су текстуално описне методологијом

обухвата целих катастарских општина (К. О.) и обухватом делова К. О. Овакво предоминирајуће

квалитативно детерминисање просторног обухвата, иако од помоћи,

није пружало могућност валидног квантитативног детерминисања територијалног

обухвата сливова, као ни њима захваћених насеља и насељских територија, односно

атара насеља.

228 Ове територије припадају већ изграђеним акумулацијама и формираним системима

површинских изворишта вода као што су: Бован, Гараши, Грошница, Брестовац, Газиводе,

Батлава, Грачанка и Пруе.

229 Студеница – Препрана / Девићи, Лепенац – Слатина / Царић, Велики Рзав – Сврачково

/ Ариље, Млава – Витман / Градац и др.

135

сливова Плавске и Бродске реке (акумулације Лопушка и Бродска река),

који су уврштени у дугорочне водопривредне циљеве, није било ближих

одређења резервисаних профила и морфометрије сливних површина.

Реалан број појединачно штићених и резервисаних територија у

функцији водоснабдевања је већи, али је за потребе ове анализе било неопходно

елиминисати могућност понављања профила различитог територијалног

обухвата унутар истих сливова. Требало је искључити појаву

двоструког или троструког билансирања истих територија и садражаја (насеља

и популације), што би значајно утицало на могућност укупног реалног

сагледавања ефеката еколошких ограничења на овим просторима.

Овакве ситуације су – у различитим појавним облицима – присутне на већем

броју сливова, а овде ће бити презентиране поједине реалне и карактеристичне

ситуације у којима су сливне површине у функцији водоснабдевања

анализиране само за најнизводније, односно за профиле највећег

територијалног обухвата сливне површине:

– унутар слива велике полифункционалне акумулације „Газиводе“ (F

= 1.060 km 2 ) на територији Републике Србије, са наменом формирања нових

акумулација, на водотоку Ибра штити се профил Рибариће (F = 850

km 2 ) и његова лева притока Видрењак на профилу у близини Тутина,

– унутар водоизворишта првог ранга Црни Рзав (F = 196 km 2 ), проглашеног

1977, у његовом чеоном делу (F = 70 km 2 ) 230 за потребе водоснабдевања

насеља Краљеве воде (Партизанске воде) и Чајетина, је 1972. била подигнута

монофункционална акумулација „Златибор“ („Рибничко језеро“),

– у сливу акумулације „Ћелије“ (F = 598 km 2 ) изворишта површинских

вода првог ранга Расине на профилу Плеш (F = 125 km 2 ) резервисана

је зона за реализацију велике (50 x 10 6 m 3 ) полифункционалне акумулације

(В, П, Т, Р) са доминантном наменом у функцији дугорочних водопривредних

циљева водоснабдевања,

– унутар слива Моравице (F = 832 km 2 ) заштићено је извориштe првог

ранга на профилу Бедина Варош (F = 370 km 2 ), а унутар њега на истом

водотоку профил Куманица и њена лева притока Ношница на профилу

Рокци (F = 180 km 2 ),

– извориште површинских вода Велики Рзав (F = 554 km 2 ) перспективно

ће бити валоризовано системом каскадних акумулација: „Ариље“

на профилу Сврачково (F = 586 km 2 ), „Роге“ (F = 421 km 2 ) и „Орловица“

(F = 291 km 2 ) са КНУ на 414 m н. в,

– за потребе водопривредних циљева до 2021. године, унутар слива

изворишта првог ранга Трговишки Тимок (профил Бараница F = 496 km 2 )

230 Интересантно је истаћи да се за ову акумулацију, са 3,5 милиона m 3 акумулиране

воде и површином воденог огледала од 44 ha, срећу изразито неуједначени подаци о

величини слива и крећу се у распону од 58 до 90 km 2 .

136

штићен је слив Алдиначке реке на профилу Жуковац (F = 77 km 2 ) за изградњу

велике (17 × 10 6 m 3 ) монофункционалне акумулације, и

– унутар слива Темштице (F = 818 km 2 ) извориште површинских вода

првог ранга је проглашено на 755 km 2 , при чему је унутар њега на Височици

1989. године формирана акумулација „Завој“ (F = 584 km 2 ) у функцији

енергетике и водоснабдевања.

За одређивање простора површинских водоизворишта једно од суштинских

питања је величина „стварног“, односно хидрогеолошког слива

јер је оно кључ егзактног дефинисања назначених простора. Чињеница да

се ради о релативно великом броју сливова веома често лоцираних на

просторима изграђеним од водопропусних стена, најчешће карстних површинских

и подинских, 231 али и других стена подложних карстификацији

и(ли) пукотинској порозности (мермери, серпентинити, серпентин-перидотити,

гранодиорити), изузетно усложњава потенцијални задатак утврђивања

хидрогеолошких граница сливних територија.

У поступку анализа постало је очито да је ова проблематика на појединим

сливовима и околним просторима изразито неуједначено истражена,

а да литературни и картографски извори неретко за исти простор презентују

различиту морфометријску фактографију. 232 Покушај утврђивања

хидрогеолошких развођа би подразумевао анализу многобројних иначе

веома сложених и за решавање проблематичних хидролошко-морфолошких

непознаница. Тиме би детерминација хидролошких граница била

веома деликатна, сложена, изузетно дуга, скупа и, вероватно, веома често

везана за конкретна теренска истраживања. Иако су проблеми у дефинисању

хидролошких развођа теоријски могући и реално присутни у више

појавних облика, у овој ситуацији карстним формацијама свакако припада

посебно место, пре свега због тога што су оне релативно често присутне у

горњим и средњим деловима територија сливова. Оваква ситуација је на

јужном развођу Јабланице, Ресаве, Височице, Сокобањске Моравице и др,

на јужном и југоисточном развођу Млаве на Бељаници, северном развођу

231 Карст Србије има мозаичан распоред – представљен комплексима и „крпама“ различитих

површина и незадовољавајуће истражености (Лазаревић Р, 1998). О његовој

заступљености на територији Србије присутна су различита тумачења од 8,3% (Дукић

Д, 1971), преко 8,71% (Гавриловић Д, 1965), па до 9,5% (Гавриловић Д, 1976).

232 Извориште Црница (профил Забрега) законом је заштићено на површини од 122

km 2 . У већем броју публикација хидролошка површина овог дела слива одређена је на

102 km 2 , а топографска површина на 79 km 2 . Овако значајне разлике проистичу првенствено

из чињенице непоклапања топографског и хидролошког развођа, пре свега

на Кучајско-бељаничком кречњачком масиву. Праћењем хидролошког режима на станици

Забрега, формираној 1982. за потребе пројектовања планиране акумулације

Палмар Б, Палмар Б, (2000), прихватају раније процене да је зона храњења за врело

Сисевац 85 km 2 , а укупну хидролошку површину слива Црнице на профилу Забрега

процењују у распону од 100–147 km 2 .

137

Рибнице, Ђетиње и других анализираних сливова. Проблематична су и

међусобна развођа појединих изворишта површинских вода првог ранга –

Увца и Рашке, Црнице и Црног Тимока и других.

Карст је морфолошки 233 и хидролошки феномен (у правом смислу те

речи) како на површини, тако и у унутрашњости својих формација. Топографску

површину карактеришу безводност и дезинтегрисана површинска

хидрографска мрежа. Насупрот томе, унутрашњост ових формација одликују

обиље воде, хидролошка транзитност, дисконтинуалност водене средине,

најразличитија (често истовремена) потенцијална кретања 234 и сложена

расподела подземних вода (подземна развођа и подземне пиратерије)

235 . У оваквим условима проблем одређивања хидрогеолошких развођа

на карстним теренима се чини скоро нерешивим. Ово је нарочито карактеристично

за случајеве када оваква развођа рецентним процесима карстификације

могу да утичу на промене хидролошких површина сливова или

да буду зоне са промењивим карактеристикама у времену и простору.

И мада је на појединим сливовима било анализа и пилот-покушаја,

дошло се на становиште да за овако дефинисане просторе (можда за мање

просторне јединице или поједине сливове) није целисходно узимати

хидролошка развођа. Из свега изложеног, предност је дата топографским

вододелницама, односно релативно лако уочљивим највишим

тачкама у рељефу између суседних водотока / сливова, које су поистовећене

са границама сливова. У њиховом дефинисању су уважени хидротехнички

захвати у функцији међусливног трансфера вода и тако ремоделоване

сливне површине (реално стање) појединих изворишта (Гараши,

Власина, Увац) 236 и др.

Дефинисање топографских развођа површинских изворишта обављено

је у кабинетским условима на сету ТК 1:100.000. 237 Ова размера је

узета за базно полазиште зато што је са релативно задовољавајућом поузданошћу

омогућила дефинисање сливних површина и лоцирање насеља

унутар њих. Она се показала погодном и због тога што је стварала претпоставке

да се овако дефинисани простори сливова директно преклапају са

233 Осим специфичне површинске, карст је једини генетски тип рељефа са развијеном

подземном морфологијом.

234 Кретања воде у унутрашњости карстних формација могу да имају многобројне појавне

облике (центрифугални, решеткасти, дендритични и др).

235 Овај својеврстан природни феномен је овако дефинисан од стране Ј. Цвијића, а до

сада је на територији Србије констатован у сливовима Рашке, Ресаве, Црнице, Височице,

Сврљишког Тимока и другим.

236 Ситуације међусливног трансфера вода између појединих изворишта (акумулација)

површинских вода, као у случају акумулација Лисина – Власина или Газиводе –

Придворица – Грачанка, нису узимана у разматрање зато што овакве ситуације заправо

представљају повезивање појединачно детерминисаних система.

237 ТК 1:100.000, Гаус-Кригерова пројекција, ВГИ, штампане од 1985 до 1988, Београд.

138

прегледним картама административне поделе (катастарске општине) идентичног

размера. 238

Када картографска подлога овакве прегледности и детаљности није

пружала задовољавајућу прецизност у дефинисању топографских развођа,

коришћени су сетови карата крупнијих размера: ТК 1:50.000, 239 ТК

1:25.000, 240 ОРХ 1:50.000 и ОРХ 1:25.000. Овакве ситуације су биле присутне

код веома снижених, слабо дисецираних, а најчешће код високих

слабо изражених и(ли) благо заталасаних скрашћених површи са великом

хоризонталном рашчлањеношћу топографске површине, односно бројним

микрооблицима карстног рељефа (вртаче, увале). 241

Решење се састојало у спајању секција топографских карата (ТК

100.000), тако да је било могуће створити прегледну ситуацију и означити

границе топографских развођа детерминисаних сливова до назначених профила.

Преклапањем пауса преко топографских карата на исти су прекопиране

сливне површине. У овом поступку је – ради њиховог каснијег лакшег

оријентисања и пасовања – на прегледне карте К. О. преузиман и знатан

део хидрографске мреже, као једног од најмериторнијих географских територијалних

костура, 242 али и друге помоћне референтне (реперне) тачке математичког,

физичко и антропогеографског садржаја.

Подлоге са оваквим садржајем су затим упасиване преко одговарајућих

прегледних карата катастарских општина у истој размери. Овим је

омогућено да се са задовољавајућом тачношћу на паус прекопирају и административне

границе (К.О. и општина) како у зонама дефинисаних сливних

површина, тако и у њиховом пограничном простору. У поступку рада на

овако издвојеним територијама циљ је био идентификација статистички

евидентираних насеља 243 и њихових атара јер је то био релевантни начин

утврђивања њихове припадности територијама предметних изворишта.

238 Прегледне карте К. О. НР Србије, Р 1:100.000, „ГEOKAРТA“ Београд, 1959.

239 ТК 1:50.000, Гаус-Кригерова пројекција, ВГИ, Београд, 1970.

240 ТК 1:25.000, Гаус-Кригерова пројекција, ВГИ, штампане од 1977 до 1980, Београд.

241 Код оваквих форми рељефа на ТК 100.000 у појединим случајевима проблем је

представљала и њихова картографска генерализација.

242 На цртежу Мајкопске вазе (2300 г. п. н. е), један од најстаријих очуваних картографских

представа, хидрографска мрежа има својство суштинског геопросторног садржаја.

243 У научној и стручној литератури и друштвеној пракси присутна је значајна, често

недопустива релативизација броја и структуре насеља на територији Србије, што често

представља озбиљне тешкоће у различитим областима истраживања и управљања

простором. Тако Дукић Д, (1971, 53) полази од претпоставке да Србија има 4.195 насеља:

120 градских и 4.075 сеоских; Марковић Ј. П, (1993), а потом Марковић Ј. П,

Бабовић В. Ј, (1998) констатују 6.722 насеља – средишња Србија 4.927, Војводина 412

и Косово и Метохија 1.383; Планска и аналитичка документациона основа ППРС

(1996) у појединим сегментима анализа оперише са 6.895 насеља (173 градска и 6.722

сеоска); док Даница С, Красић С, Васић М, (2002) констатују 6.125 насеља. ВОС, као

139

Назначавање општинских граница било је у функцији каснијег лакшег

билансирања територија на нивоу општина. Ово је било значајно због

тога што су територије појединих општина (Нови Пазар, Брус, Деспотовац,

Пирот, Босилеград, Ивањица, Ариље, Тутин и др), па чак и појединачних

К. О. и атара, 244 истовремено биле обухваћене већим бројем различитих

зона изворишта површинских вода.

Табела 28. Промене у мрежи статистички евидентираних насеља Србије са апсолутним

међупописним порастом или смањењем по макрополитичко-

-територијалним целинама од 1948 до 2002. године

1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002. 2002–1948.

Централна Србија 4.951 4.307 4.197 4.190 4.244 4.230 4.239 – 712

Војводина 529 443 451 451 463 464 467 – 62

Косово и Метохија 1.449 1.389 1.437 1.439 1.445 1.448 1.449 0

Србија 6.929 6.139 6.085 6.080 6.152 6.138 6.155 – 774

У многобројним досадашњим истраживањима показало се то да

приступ који за циљ има ниво насеља 245 и његову административну територију

захтева избалансиран и знатно темељнији истраживачки рад. Ови

разлози су утицали на то да се значајан део оваквих досадашњих истраживања

често базира на релативизацији односа А. Н. (атара насеља) и К. О.

(катастарских општина), 246 на једној, и самих насеља, на другој страни.

једна од релевантнијих студија за потребе ове анализе, на територији централне Србије

прихвата број од 4.210 насеља (ВОС, 1996, 126). Актуалне публикације РЗС (Општине

у Републици Србији) оперишу са 6.154 насеља (у средишњој Србији 4.239,

Војводини 466 и на Косову и Метохији 1.449).

244 Ова, иначе честа појава је најкарактеристичнија за територију општине Ивањица.

Територија К. О. Брезова (атари села Брезова, Равна Гора и Катићи) са 80% укупне територије

припада сливовима изворишта површинских вода првог ранга: Грабовица -

Церова и Рзав – Роге. Катастарска општина / атар Кушића гравитира према три слива:

Увац – Кокин Брод, Грабовица – Церова и Ношница – Рокци. Катастарска општина /

атар Медовине у целини такође у три слива: Увац – Кокин Брод, Моравица – Бедина

Варош и Ношница - Рокци и др.

245 Појмови „насеље“ и „насељено место“, иако елементарног значења, немају универзално

тумачење. Стаменковић Ђ. С, (2002) (Географска енциклопедија ..., предговор

књиге IV) указује на то да су нејасноће у дефинисању ових појмова присутне и у актуалној

законодавној регулативи у том обиму да је „њихово садашње поимање замршено,

неразумљиво и по много чему у супротности са међународним препорукама“.

246 Сеоски атар је по свом територијалном обухвату најчешће идентичан са катастарском

општином и представља једну од најстаријих категорија административне, односно

основне поделе простора у Србији. У историји територијалне политогенезе његове

границе су, једним делом, установљене још у средњовековној Србији да би у каснијим

периодима, у зависности од специфичних услова, задржавале првобитну поделу

или трпеле мање и(ли) веће измене. ППРС указује да „сеоски атар, по правилу, чини

140

Овај истраживачки проблем је присутан код већег броја аутора (Којић Б,

1958; Дутина В, 1972; Којић Б, Симоновић Ђ, 1975; Боровница Н, 1975;

Симоновић Ђ, 1980; Ђорђевић Д, 1988; Живковић Д, 1989; Мирјанић З,

1993; Маркоски Б, Герасимовска Ц, 1996. и други).

Боровница Н, (1975) подразумева да је на нивоу Србије једној К. О.

еквивалент једно насеље. Мирјанић З, (1993) према релативно приближном

броју статистички евидентираних насеља и К. О. (1981. године

6.153 насеља и 5.875 К. О.) прави условну еквивалентност њиховог међусобног

односа. Зато је дефинисане просторе требало рашчланити на ниво

атара као основних насељских територија. Територијална неподударност

атара насеља и катастарских општина установљена је и коригована на

основу података које садрже следећи извори: 247

– Прегледне карте катастарских општина НР Србије, размера 1:100.000, 248

– Административне карте Републике Србије, размера 1:300.000, 249

– топографске карте размера 1:25.000,

– Регистар статистичких кругова са садржајем упоредног прегледа К. О.

са административним површинама, и насеља, као и броја насеља и К.

О. унутар територија појединачних општина, 250

– Прегледне скице статистичких кругова општина са садржајем граница

К. О. и граница статистичких кругова са називима,

– Текстуални описи и графички скицирани прикази граница статистичких

и пописних кругова, 251

– Топографске карте размера 1:50.000 са приказаним границама К. О, 252

– Пољопривредне карте размера 1:25.000 са границама К. О, 253

физички обухват првобитног приватног и сеоског (заједничког) земљишта под обрадивим

површинама, пашњацима, шумом и другим површинама у чијем оквиру је сеоско

насеље“ (ППРС, 1996, 222).

247 И поред релативно обимне грађе (картографске, топографске, статистичке, литературне),

питање припадности територија насељима у појединим случајевима није могло

бити до краја и у потпуности неполемично изведено.

248 Сет прегледних карата катастарских општина НР Србије, размера 1:100.000,

„ГEOKAРТA“ Београд, 1959. године.

249 Административна карта Р Србије 1:300.000, РГЗ Србије, Београд, 1994. године.

250 Регистар статистичких кругова општина РС, Документациони материјал, Републички

завод за статистику СР Србије, Београд, 1976. Неопходно је напоменути да је

прва серија статичких кругова формирана 1959. за потребе пописа 1961. године, а да

је у каснијем периоду за потребе пописа урађено неколико нових (реиновираних) серија.

Међусобним упоређивањем катастра статистичких кругова појединих различитих

серија евидентне су знатне неподударности које се не могу објаснити само променама

броја статистички евидентираних насеља.

251 Опис граница статистичких и пописних кругова РС, СЗС, Образац КСК-4/81.

252 ТК, Р 1:50.000, Гаус-Кригерова пројекција, „ГЕОКАРТА“ Београд, 1984. године.

253 Пољопривредна карта, 1:25.000, Гаус-Кригерова пројекција, издање Главне Геодетске

Управе при влади ФНРЈ, Београд, 1948. године.

141

– Системски списак насеља (измене и допуне),

– Пописне књиге становништва по општинама и насељима и другим релевантним

изворима.

Током детерминације статистички евидентираних насеља и њихових

локација у односу на појединачне (фрагментиране и груписане) територије

предметних сливова, констатоване су разноврсне и многобројне реалне

ситуације присутних решења на релацији територијалности насеље –

атар насеља – К. О. У мноштву констатованих случајева, који су битно

могли да утичу на резултате истраживања и изведене закључке, издвајају

се поједине, најчешће присутне, релације:

– граница К. О. и атара насеља је идентична (једна К. О. – једно насеље),

– атар насеља обједињује две и више К. О. у потпуности,

– К. О. обједињује два и више атара насеља у потпуности,

– атар насеља обједињује делове две и више суседних К. О,

– атар насеља осим своје К. О. обједињује и део / делове суседних К. О,

– атару насеља припадају две и више међусобно удаљених територија и др.

Изложене констатације о начину дефинисања територијалног обухвата

појединих изворишта (Опис подручја изворишта водоснабдевања,

Сл. гл. СР Србије 27/1977; 29/1988) и присутна полазишта како релативизације

укупног броја, тако и међусобног односа насеља, атара насеља и К.

О. нису биле погодно полазиште за интерпретацију и анализу неопходних

садржаја. 254 Стога је, после анализе и тестирања већег броја реалних модела

предметних сливова, за потребе анализе – као релативно задовољавајућа

– установљена унифицирана методологија условног детерминисања обухвата

К. О, атара насеља и насеља. Она подразумева детерминацију две

групе припадности, и то код катастарске општине – „обухват К. О. у целости“

и „обухват дела К. О.“ а код насеља – „обухват насеља у ужем

смислу“ и „обухват насеља у ширем смислу“. Сврха овакве дихотомне категоризције

припадности К. О. и насеља, иако груба и недовољно прецизна,

била је у функцији нужног и суштински значајног иницијалног диференцирања

дела различитих реалних територијалних утицаја (присутних и

могућих) еколошких ограничења продукованих функционалном заштитом

и валоризацијом изворишта површинских вода водоснабдевања и тако

редукованих развојних могућности.

Детерминација насеља „обухваћених у ужем смислу“ подразумева

идентификацију свих статистички евидентираних насеља унутар дефинисаних

сливова водоизворишта без обзира на величину појединачно захва-

254 Значајан проблем су представљале и ситуације нестандардизованих географских

назива појединих катастарских општина, насеља, делова насеља и других значајних

топонима. Честе су ситуације да називи ових просторних садржаја нису идентични

(усаглашени) између појединих статистичких база података и картографских основа,

па често ни на њима самима.

142

ћених административно припадајућих територија. Ово опредељење сматрамо

генерално оправданим и поред чињенице да је њиме известан, мада

релативно мали број насеља детерминисан у зонама сливова и са мање од

једне четвртине својих административно припадајућих територија. Ситуације

овог типа су се најчешће јављале као последица екцентричног положаја

насеља унутар своје административно припадајуће територије. Овакве

ситуације су констатоване код насеља: Алвировићи – К. О. Расно у

сливу Рашке, Забрђе у К. О. Дуга Пољана у сливу Људске реке, Никовце у

сливу Големе реке, Дивчибаре у сливу Каменице итд.

Јавило се и неколико карактеристичних случајева. Катастарска

општина / атар Кушића (2.937 ha), општина Ивањица, гравитира према

три слива (изворишта) површинских вода првог ранга (Грабовица – Церова,

Увац – Кокин Брод и Моравица – Бедина Варош). Територијална припадност

атара је таква да је најзначајнији део у сливу Увца, а најмањи у

сливу Моравице. Само насеље је по овој методологији детерминисано као

насеље са обухватом у ужем смислу у изворишту Моравице. К. О. Жабрен

(2.366 ha) у општини Сјеница топографски гравитира према три изворишта

површинских вода првог ранга (Увац – Коки Брод, Људска – Пожега

и Рашка – Градина). Иако је 70% територије ове К. О. у сливу Рашке, његова

насеља и атари су у сливу Људске (Жабрен) и Увца (Петрово Поље).

Уважавајући чињеницу да су ово доминантно примарна сеоска насеља

која показују висок степен (егзистенцијалне, функционалне и развојне)

зависности од своје административне територије као ресурсне и производне

основе, ово опредељење је у најзначајнијем обиму оправдано

третирањем насеља као „фокусне геопросторне тачке свеукупног развоја,

функционисања и значаја (жиле куцавице географске средине)“ административно

припадајућег простора (Стаменковић Ђ. С, 2001). 255

Код ове категорије детерминисања обухвата насеља дилеме се, у релативно

малом броју случајева, јављају код оних насеља лоцираних са обе

стране топографске вододелнице анализираних територија, а која су се

одликовала бројношћу и изразитом просторном дисперзијом припадајућих

морфо-физиономских делова (засеоци, мале, џемати) или појединачних

изолованих кућа (домаћинстава). У оваквим ситуацијама генерализација

је вршена по принципу потенцијалне већинске (морфо-физиономске

и популационе) припадности. Ова појава је била карактеристична код насеља

Бреково (површина атара 2.914 ha) у општини Ариље. Физиономски

делови овог насеља дисперговани су у широком простору десне долинске

255 Стаменковић Ђ. С, (2001) Уводна реч, Географска енциклопедија насеља Србије,

Књига I, Географски факултет, „Агена“ и „Стручна књига“, Београд. Или из констатације

истог аутора да „насеља, као површине окупљања људи и њихова популација,

као витална компонента геопростора, представљају релевантне елементе живота и

трансформације географске средине“ (Стаменковић Ђ. С, 1985, 11).

143

стране Малог Рзава, десне притоке Великог Рзава и чеоног дела Пањице,

леве притоке Моравице, као и на плећатом скрашћеном билу – топографској

вододелници ова два слива. На основу анализе позиција и припадности

појединих физиономских делова насеља (Центар, Пустопоље, Ручетин,

Поповићи, Дукићи, Радовићи, Луковићи, Лукићи, Неранџићи, Биљевац

и др) поменутим сливовима, Бреково је као насеље са потпуним обухватом

детерминисно у сливу изворишта површинских вода првог ранга

Велики Рзав.

Детерминација „обухвата насеља у ширем смислу“ подразумева сва

насеља чији су атари са преко 50% територије обухваћени издвојеним зонама

сливова. Од овог правила се одступало у два случаја. Првом, који је

подразумевао да насеља и атари једном детерминисани условним обухватом

у „ужем смислу“ не могу бити понављани (дуплирани) у другим зонама

(сливовима) површинских изворишта као насеља обухваћена у „ширем

смислу“. Иако је ова ситуација реално могућа и извесна, обухват у „ужем

смислу“, као квалитативно виши ранг класификационе групе припадности,

постајао је елиминациона категорија за даље сврставање тог насеља и

његове административно припадајуће територије.

Други изузетак подразумева да су поједина насеља могла бити детерминисана

обухватом „у ширем смислу“ иако им је припадност територије у

границама детерминисаних сливовова била мања од 50%. Ово одступање је

било карактеристично за оне атаре насеља на којима су изграђене бране,

формиране акумулације или дефинисани профили (резервација простора)

будућих преграда и акумулационих басена. Оваква ситуација је констатована

код: атара Пасијевић, Грабовац и Кнић – Туцачки напер на Гружи,

атара Сићево у зони Мова – Клина, атара Вељи Брег – Газиводе, атара Мајдево

у зони акумулације Ђелије, Богутовац на Лопатници, Шавци код Рашке

– Нови Пазар и др. Атар Свештице (општина Ивањица) у овој ситуацији

је истовремено детерминисан у зони Лучка река – Бедина Варош и Моравица

– Бедина Варош, али је рачунат само у једном, и то у првом случају.

Ово одступање је био неопходно зато што се ови простори по правилу

одликују најсложенијом и – у контексту локалних развојних перспектива

– највреднијом структуром потенцијала, а истовремено су погођени

најтежим видовима физичке трансформације, заузећа и редукованих

могућности валоризације. Њихове непосредне, а физички директно незаузете

територије су истовремено изложене и најзначајнијим утицајима

трансформације и ограничења која проистичу из нормативно и технички

наметнутих режима и мера заштите и резервације простора. Ову категорију

ограничења и редукованих развојних могућности – због потреба заштите

и пратећих инфраструктурних садражаја – „трпи“ и део простора низводно

од дефинисаних профила преграде (магистрални вод сирове воде,

прекидне коморе, пумпна постројења, фабрика воде и др).

144

Карта 6. Прегледна карта условног обухвата К. О. према категоријама

изворишта површинских вода Србије

145

Схема 5. Приказ дела анализе законским решењем задате и условно детерминисане припадности територије изворишта

површинских вода првог ранга Србије Велики Рзав (Ариље)

Територија К. О. Детерминисане Условна припадност насеља

Задата територија К. О. Нађена територија К. О. територије атара

У ужем У ширем Општина

Целих Делова Целих Делова Целих Делова смислу смислу

Г. Бела Река Г. Бела Река

Бела Река Бела Река

Н. Варош

Д. Бела Река Д. Бела Река

Мочиоци Мочиоци Мочиоци

Мочиоци

Ивањица

Клекова

Клекова Клекова

Алин

Алин

Рудине Рудине

Чајетина

Поток

Поток Алин Поток Алин Поток

Сирогојно

Сирогојно

Сирогојно Сирогојно Чајетина

Чичково

Гостиље* 1 Гостиље

Вигоште-

-Поглед

Брезова* 2 Брезова

Чајетина* 3 Чајетина

Владаје

Гостиље

Гостиље

Раковица Раковица

Поглед Поглед

Вигоште-

-Поглед Вигоште

Равна Гора Равна Гора

Брезова

Катићи

Голово

Мушвете

Чајетина

Ариље

Ивањица

Чајетина

Трудово* 4 Трудово Трудово Н. Варош

Маскова* 4 Маскова Маскова Ивањица

Ојковица* 5 Ојковица Ојковица Н. Варош

Добраче* 5 Добраче Добраче Ариље

146

3/16/2009

3/16/20 09

Напомене: 256

* 1 Гостиљу је 1979. године прикључено до тада самостално насеље Владаје.

Зато је остало полемично питање дали К. О. Гостиље обједињује три

(Владаје, Гостиље, Раковица) или два атара (Гостиље и Раковица).

* 2 К. О. Брезова (2.975 ha) са приближно подједнаким деловима своје територије

гравитира према два изворишта првог ранга: Грабовачка река – Церова

и Велики Рзав – Вигоште–Поглед. Појединачна припадност атара ове К.

О. (Брезова, Равна Гора и Катићи) према сливу изворишта Великог Рзава је

таква да је атар Равне Горе обухваћен у потпуности, а атари Брезове и Катића

су детерминисани са обухватом територије мањим од 50%. На основу положаја

физиономских делова насеља у атару и њихових релација према сливним

територијама, насеља Брезова и Катићи су детерминисана обухватом у

ужем смислу у изворишту површинских вода првог ранга Грабовачка река –

Церова.

* 3 Делимичан обухват К. О. Чајетина, задат референтним законским актом,

овим поступком је детерминисан са мање од 50% како укупне територије

К. О, тако и појединачних припадајућих атара насеља (Чајетина, Голово,

Мушвете и Златибор) због чега појединачно ниједно од ових насеља ни у једном

од условних обухвата није укључено у сливну зону изворишта В. Рзава.

Насеља Чајетина, Голово и Мушвете су детерминисана обухватом у ужем

смислу у сливу изворишта првог ранга Сушица – Трипкова (F = 163 km 2 ), а

насеље Златибор обухватом у ужем смислу у изворишту првог ранга Црни

Рзав – Пањак (F = 196 km 2 ).

* 4 Катастарска општина / атар Трудово (општина Нова Варош) и

катастарска општина / атар Маскова (општина Ивањица) са истоименим насељима

– иако са знатним апсолутним деловима територије унутар изворишта

Великог Рзава – овом методологијом овде нису детерминисана. Трудово је

као насеље са обухватом у ужем смислу детерминисано у изворишту Увац –

Кокин Брод, а Маскова са обухватом у ужем смислу изворишту Грабовачка

река – Церова.

* 5 Унутар територије изворишта површинских вода првог ранга Велики

Рзав детерминисани су делови (мање од 15%): К. О. Добрача (3.401 ha) општина

Ариље и К. О. Ојковицa (2.326 ha) општина Нова Варош. Насеље Ојковица

је са обухватом у ужем смислу припало изворишту Увац – Кокин Брод,

а Добрача није детерминисана као насеље које трпи развојна ограничења под

утицајем заштите простора и еколошких ограничења у функцији изворишта


256 Због обимности, као и у случају изворишта површинских вода првог ранга Увац

(Кокин Брод), приказан је само део анализе. Анализа у целости дата је у докторској

дисертацији Милинчић М, Еколошка ограничења и ревитализација насеља у зонама

изворишта површинских вода првог ранга Србије, Географски факултет,Универзитет

у Београду, 2004. године.

147

Схема 6. - Приказ дела анализе законским решењем задате и условно детерминисане припадности територије изворишта

површинских вода првог ранга Србије Увац (Кокин Брод)* 1

Територија К. О. Детерминисане територије атара Условна припадност насеља

Задата територија К. О. Нађена територија К. О.

Целих Делова Целих Делова

Тузиње Тузиње

Кладница Кладница

Расно Расно

Жабрен Жабрен

Бољаре Бољаре

Набоје* 2 Набоје

Целих Делова

У ужем

смислу

Тузиње Тузиње

Крња Јела Крња Јела

Растеновиће Растеновиће

Багачиће Багачиће

Боровиће Боровиће

Јевик Јевик

Калипоље Калипоље

Кладница Кладница

Алвировићи Алвировићи

Расно Расно

Петрово Поље Петрово Поље

Жабрен

Поде Поде

Бољаре Бољаре

Шипче Шипче

Набоје Набоје

У ширем

смислу

Опшина

Сјеница

Сјеница

Сјеница

Сјеница

Сјеница

Девреч* 3 Девреч Девреч Тутин

Дуга Пољана Дуга Пољана

Дуга Пољана* 4 Дуга Пољана

Голубан

Сјеница

Забрђе

Смиљевац* 5 Смиљевац Смиљевац Ивањица

Равна Г.* 6 Равна Гора Јаворска Равна Г. Ивањица

Шаре* 7 Шаре Шаре Сјеница

Баћица* 8 Тутин

Араповићи* 8 Тутин

Јанча* 9 Н. Пазар

Режевиће* 10 Тутин

Шароње* 10 Тутин

Тутин

148

3/16/2009

3/16/20 09

Напомене:

* 1 У случају овог слива / изворишта уважене су оне интервенције које

се односе на превођењење вода Ђерекарске, односно Бороштичке реке из

слива Бистрице (десне притоке Лима) у слив Вапе, односно Увца.

* 2 Од три атара К. О. Набоје (Набоје, Шипче и Јеребице) насеља Набоје

и Шипче су у сливу изворишта површинских вода првог ранга Увац – Кокин

Брод, а насеље Јеребице у сливу Видрењака, односно полифункционалне

акумулације „Газиводе“ на Ибру.

* 3 К. О. Девреч (766 ha) има територију која се пружа у правцу северозапад

– југоисток дужине 7 km, а ширинe 0,6 до 2,6 km. Од укупне територије

1/2 је у сливу Увца, али је насеље у целости лоцирано у изворишту Девречке

реке, десне притоке Видрењака, па је зато и насеље детерминисано

са припадношћу у ужем смислу у сливу Ибра (Газиводе).

* 4 Од четири насеља К. О. Дуга Пољана (Дуга Пољана, Петрово Поље,

Забрђе и Љутаје) у сливу изворишта Увац – Кокин Брод је Дуга Пољана, а у

сливу изворишта Људске реке – Пожега насеља: Голубан, Љутаје и Забрђе.

* 5 К. О. Смиљевац (2.839 ha) у општини Ивањица обједињује атаре насеља

Смиљевац и Ковиље. Атар Ковиља у целости гравитира изворишту

Моравица - Бедина Варош. Насеље Смиљевац, иако са значајнијим делом

своје територије у сливу Увца, због свог положаја је детерминисано као насеље

обухваћено у ужем смислу у изворишту Моравице - Бедина Варош.

* 6 Иако са делом површине К. О. Равна Гора (2.645 ha) у сливу Увца

припадајуће насеље Јаворска Равна Гора је детерминисано као обухват у

ужем смислу у изворишту Моравица – Бедина Варош.

* 7 Сви атари и насеља К. О. Шаре (Шаре, Козник, Лева Река, Милићи и

Црчево) су детерминисани са обухватом у ужем смислу у изворишту првог

ранга Људска река - Вучиниће.

* 8 К. О. Пружањ, К. О. Баћица (атари Точилово и Баћица) и К. О. Араповићи

(атари Грујићи и Араповићи) детерминисане су као територије које у

целости припадају изворишту првог ранга Рашка - Гардина.

* 9 Детерминисана је као територија К. О. са атаром Јанче и деловима

атара Беле Воде и Осаонице која у целости припада изворишту површинских

вода првог ранга Људска река - Вучиниће.

* 10 Територије К. О. Режевиће (атари Режевиће и Рамушево) и К. О.

Шароње су у целости детерминисане у сливу Видрењака и акумулације „Газиводе“

на Ибру.

149

Карта 7. Приказ законским решењем задатог и условно детерминисаног обухвата

територија К. О. изворишта површинских вода првог ранга Србије Увац (Кокин

Брод) и Велики Рзав (Ариље) на територијама општина Сјеница, Тутин, Нови

Пазар, Нова Варош, Пријепоље, Ивањица, Ариље, Ужице, Чајетина и Пожега

150

У анализи великих сливних површина и великог броја насеља оваква

методологија условног детерминисања обухвата је била практична и

задовољавајуће прецизна. Наиме, она је у великој мери омогућила да се

исти садржаји не дуплирају, односно не приказују у различитим сливовима,

али је допринела и значајној компензацији различитих објективних и

субјективних грешака. После копирања топографских граница сливова до

назначених профила и административних граница К. О. на заједничку

подлогу, уочавала су се извесна (мада минимална) неслагања за која није

било могуће одредити узрок са сигурношћу. Оваква одступања су једним

делом последица реалне неподударности топографских и административних

граница, а – сасвим извесно – и објективних грешка у изради и репродукцији

појединих сетова карата и субјективних грешка у процесу утврђивања,

копирања и усаглашавања граница.

Табела 29. Детерминисан обухват К. О. изворишта површинских вода Србије и њихово

учешће по припадности макрополитичко-територијалним целинама


Укупно

К.О.

Детерминисан обухват К. О.

Укупно Целих Делова

Број % Број % Број %

Централна Србија 4.076 705 17,30 555 13,62 150 3,68

Косово и Метохија 1.298 240 18,45 202 15,56 38 2,93

Војводина 449 0 0,00 0 0,00 0 0,00

Укупно 5.823 945 16,23 757 13,00 188 3,23

За разлику од детерминације обухвата К. О. дате Законом о искоришћавању

и заштити изворишта водоснабдевања (Опис подручја ..., Сл. гл.

СР Србије 27/1977), презентирана и усвојена методологија обухвата омогућила

је избегавање двоструког и(ли) вишеструког понављања истих

катастарских општина / атара у различитим сливовима. Тако је код 30 појединачно

приказаних сливова у Закону обухваћена територија детерминисана

са 382 К. О. обухваћене у потпуности и 381 делимично обухваћеном К. О.

Напред презентираном методологијом, 257 на истом скупу сливова детер-

257 За разлику од модела примењеног код детерминације обухвата насеља, обухват К.

О. је изведен по моделу да су К. О. обухваћене са 75% територије и више рачунате

као К. О. обухваћене у потпуности, а обухват територије 25-74% као делимично обухваћене

К. О. Задржан је принцип да се исти садржаји – територије појединачних К.

О. не могу дуплирати – приказивати кроз различите сливове више пута у истој категорији

обухвата, као и принцип консеквентности, који подразумева да К. О. једном детерминисана

обухватом у целости не може бити понављана (дуплирана) у другим зонама

(сливовима) површинских изворишта као делимично обухваћена К. О. Изузетак

су биле поједине К. О. које су урачунате у делимично обухваћене иако им је припад-

151

минисано је 420 целих и 107 делимично обухваћених К. О. Нешто већи број

у потпуности обухваћених К. О. је значајним делом и резултат установљеног

приступа да су све К. О. са детерминисаним припадношћу већом од

75% уврштене у категорију потпуно обухваћених. Насупрот томе, 3,5 пута

мањи број К. О. дефинисаних обухватом делова њихових територија

последица је чињенице да у разматрање нису узете оне катастарске

општине / атари код којих је детерминисана припадност мања од 25% и

постављеног услова да се исте територије катастарских општина / атара не

могу понављати у различитим сливовима.

На основу описане методологије, за сваку од 60 појединачних сливних

зона су урађени табеларни информациони модели обухвата територије

и насеља. Да би овај описни процес детерминације обухвата К. О. и атара

статистички евидентираних насеља у зонама појединачних изворишта

површинских вода био моделски приближен, презентирани су делови

(схема 5 и 6 и карта 7) две репрезентативне територијално велике, а проблемски

знатно различите сливне зоне. За модел су дата изворишта првог

ранга Велики Рзав на профилу Ариље (F = 554 km 2 ) и Увац на профилу

Кокин Брод (F = 1.100 km 2 ) укупне површине 1.654 km 2 или 16,12% територија

проглашених извориштима површинских вода првог ранга Србије

(Закон о искоришћавању и заштити изворишта водоснабдевања, Сл. гл.

СРС 27/77 и 29/88).

ност територије у границама детерминисаних сливова била мања од 25%. Ово је било

карактеристично за оне К. О. на чијим су територијама изграђене бране, формиране

акумулације или дефинисани профили (резервација простора) будућих преграда и

акумулационих басена.

152

IV НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВО ТЕРИТОРИЈА

ИЗВОРИШТА ПОВРШИНСКИХ ВОДА СРБИЈЕ

Питања припадности насеља дефинисаним територијама површинских

водоизворишта Србије и сагледавања њихових основних насеобинских

и популационих својстава су у групи тежишних задатака овог рада.

Ово је нарочито значајно како код сагледавања савременог стања и досадашњих

трендова, тако и код жељених пројекција будућих насеобинскопопулационих

процеса усмерених у правцу очувања и ревитализације насеља

детерминисаних територија. Изворишта површинских вода (као просторно

и еколошки захтевни инфраструктурни системи) имају неоспоран

и значајан удео у савременом стању насеобинских и популационих својстава

ових територија. Тај утицај је пре свега остварен кроз досадашње и

још увек доминантно присутно секторско управљање овим територијама

са пренаглашеним нормативним и физичким редуковањем потенцијала

(кроз појединачне и доминантне синергетске утицаје) и могућности економско-географске

валоризације насеобинских јединица и њихових административних

територија. У оваквом окружењу појачани су присутни и

генерисани поједини нови развојни проблеми привредне, насеобинске и

популационе компоненте простора.

Неопходно је анализирати основне рецентне насеобинско-популационе

карактеристике и трендове доминантних промена као предуслова

утврђивања стања и могућности очувања и ревитализације насеља и њихових

административно припадајућих територија. Овај поступак се односи

како на просторе површинских водиозворишта у целини, тако и на групе

насеља са појединим заједничким насеобинским (припадност територијама

групама изворишта, појединачним извориштима, административним

територијама на нивоу општина, округа и макро политичко-територијалних

целина Србије, нивоима наметнутих еколошких ограничења и

слично) и популационим обележјима (демографске величине, динамике,

старости становништва и др).

Предложеним и усаглашеним методолошким поступком инвентаризације

и детерминације насеља на 60 појединачних територија изворишта

површинских вода констатовано је 1.065 или 17,31% укупног броја статистички

евидентираних насеља 258 Републике Србије. У учешћу детермини-

258 Инсистирање на детерминацији појединачних статистички евидентираних насеља

је веома значајно. Иако је, због специфичности – доминантно брдско-планинског –

истраживаног простора, већина насеља у категорији „малих“ и „патуљастих“, она

веома често нису јединствене просторно-функционалне целине, већ скуп мањих морфо-физиономских

делова – заселака, ма'ла, џемата и(ли) изолованих кућа са личним

153

саних насеља по макрополитичко-територијалним целинама средишња

Србија учествује са 76,34%, а АП Косово и Метохија са 23,66%. На територији

средишње Србије је обухваћено 813 или 19,18%, а на Косову и Метохији

252 или 17,39% укупног броја насеља. У структури условног обухвата

насеља у ужем и ширем смислу доминирају прва са 978:87

(91,83:8,17%), при чему код централне Србије 740:73 (91:9%) а, код Косова

и Метохије 238:14 (94,44:5,56%).

Број детерминисаних насеља је потврдио једну од полазних хипотеза

о знатном територијалном обухвату и броју обухваћених насеља изложених

различитим видовима еколошких ограничења унутар изворишта

површинских вода као специфичног и егзистенцијално значајног инфраструктурног

система територије Србије.

4.1. ПРИПАДНОСТ НАСЕЉА ИЗВОРИШТИМА ПОВРШИНСКИХ ВОДА И

АДМИНИСТРАТИВНО-ТЕРИТОРИЈАЛНИМ ЈЕДИНИЦАМА СРБИЈЕ

Број насеља обухваћених категоријама и, нарочито, појединачним

извориштима површинских вода унутар њих показује велику неуједначеност

и представља прави мозаик различитости. То је пре свега последица

удружених утицаја везаних за велике морфометријске распоне и остале

сложене и релевантне физичко-географске, друштвено-географске и регионално-географске

факторе насеобинског развоја присутних на територијама

сливова изворишта површинских вода.

Код појединих категорија изворишта најзначајније разлике су присутне

на релацији зоне изворишта површинских вода првог ранга – територије

сливова резервисане за реализацију дугорочних водопривредних циљева

водоснабдевања, и то са односом 33:8 код броја појединачних територија

изворишта и 631:62 код броја детерминисаних насеља. У категорији

појединачних изворишта површинских вода максимална разлика територијалног

обухвата је у сразмери 1:50 и односи се на међусобну релацију

површине слива изворишта акумулације Гараши на Великој Букуљи – 22

km 2 и заштићеног изворишта површинских вода првог ранга Увац – Кокин

Брод укупне површине 1.100 km 2 .

топонимом, тако да је фактички број насељених места већи. У том погледу су и данас

актуелне Цвијићеве мисли изречене пре скоро једног века да је на некој територији

„теже одредити број насеља него број људи“. У том смислу констатује да би било „од

нарочитог интереса избројати села у Србији“ (Цвијић Ј, 1969, 87). И поред свега, у

протеклом времену је на усвајању адекватне дефиниције насеља, изради и усаглашавању

њиховог списка остало много нерешених питања. Наиме, прихватање статистичке

дефиниције по којој се насеље дефинише као „антропогеографска територијална

јединица посебног имена без обзира на број кућа“ није омогућило суштинско

разрешење проблема и дилеме шта је насеље, а шта су његови делови.

154

Табела 30. Условно детерминисан обухват насеља (са категоријама насеља) за

изворишта површинских вода првог ранга Србије

Бр. Извориште

Профил

бране

Општина

Детерминација условног обухвата насеља

У ужем

смислу

У ширем

Категорија

смислу Укупно Градска Остала

1. Јабланица Ровни Ваљево 11 1 12 0 12

2. Каменица Рошци Чачак 10 0 10 1 9

3. Чемерница Г. Горјевница Чачак 3 3 6 0 6

4. Дичина Семедраж Г. Миланов. 20 2 22 0 22

5. Гружа Туцач. Напер Кнић 27 5 32 0 32

6. Ђетиња Градина Ужице 8 0 8 0 8

7. Сушица Трипкова Чајетина 7 1 8 0 8

8. Црни Рзав Пањак Ужице 3 2 5 1 4

9. Велики Рзав Ариље Ариље 33 0 33 0 33

10. Грабовица Церово Ивањица 3 2 5 0 5

11. Лучка река Бедина Варош Ивањица 2 1 3 0 3

12. Моравица Бедина Варош Ивањица 20 1 21 0 21

13. Увац Кокин Брод Н. Варош 105 2 107 1 106

14. Студеница Ђаково Краљево 16 0 16 0 16

15. Људска Пожега Н. Пазар 24 2 26 0 26

16. Рашка Градина Н. Пазар 24 1 25 0 25

17. Расина Ћелије Крушевац 55 1 56 2 54

18. Топлица Селова Куршумлија 34 1 35 0 35

19. Млава Горњак Жагубица 18 2 20 0 20

20. Велики Пек Дебели Луг Мајданпек 3 2 5 1 4

21. Ресава Стрмостен Деспотовац 0 2 2 0 2

22. Црница Забрега Параћин 2 3 5 0 5

23. Грза Честобродица Параћин 0 2 2 0 2

24. Црни Тимок Боговина Бољевац 5 1 6 1 5

25. Трг. Тимок Бараница Књажевац 31 2 33 0 33

26. Темштица Темска Пирот 24 1 25 0 25

27. Власина Власотинце Власотинце 38 0 38 0 38

28. Врла Рајкинци Сурдулица 5 0 5 0 5

29. Божичка Босилеград Босилеград 11 2 13 1 12

30. Ветерница Барје Лесковац 27 1 28 0 28

31. Бањска Првонек Врање 6 0 6 0 6

32. Грлишка Грлиште Зајечар 6 1 7 0 7

33. Рибница Паштрић Мионица 4 2 6 0 6

155

У релацији апсолутних разлика бројности насеља детерминисаних

по појединим сливовима однос је 1:107. Најмањи број насеља је детерминисан

код појединачних територија површинских водоизворишта Скрапеж

– Сеча река (једно насеље са условним обухватом у ширем смислу),

Грза – Честобродица и Ресава – Деспотовац (по два насеља са условним

обухватом у ширем смислу), Дубочица – Дубочица (по једно насеље са

условним обухватом у ужем и ширем смислу) и др. Насупрот томе, највећи

број насеља је детерминисан код изворишта Увац – Кокин Брод (107 (у

ужем смислу 105), Ибар – Газиводе (81 (у ужем смислу 77)), Дреница –

Глоговац (56 (сва у ужем смислу)), Расина – Ћелије (56 (у ужем смислу

55)) и др.

Шездесет територија изворишта површинских вода Србије је класификовано

у четири категорије припадности. Најзначајнији удео како у

укупном броју појединачно издвојених сливова изворишта површинских

вода (33 или 55%), тако и у укупном обухвату насеља (631 или 59,15%)

имају територије проглашене зонама изворишта површинских вода првог

ранга (Закон о искоришћавању и заштити изворишта водоснабдевања ...,

Сл. гл. СРС 27/77 и 29/88). Ова категорија изворишта површинских вода

(10.262 km 2 ) у целини је на територији централне Србије, тако да у укупном

уделу припадајућих насеља ове територије учествују са 77,59%. У

структури условног обухвата, 585 (92,71%) припада насељима у ужем, а

46 (7,29%) насељима у ширем смислу. Код 11 или ⅓ укупног броја изворишта,

са појединачно највећим бројем детерминисаних насеља (25 и

више) лоцирано је 438 или 69,41% укупног броја насеља у овој категорији

заштићених изворишта површинских вода (Увац – 107, Расина – 56, Власина

– 38, Топлица – 35, Велики Рзав – 33, Трговишки Тимок – 33, Гружа

– 32, Ветерница – 28, Људска – 26, Рашка – 25 и Темштица – 25).

Сливовима осам појединачних територија постојећих акумулација у

функцији регионалних система водоснабдевања, са укупном површином

на територији Србије од 2.000 km 2 , припада 173 односно 16,24% укупног

броја насеља. По макрополитичко-територијалним целинама на територији

средишње Србије је 106 (61,27%), а на територији АП Косово и Метохија

67 (39,08%).

Сливовима дванаест појединачних територија резервисаним за велике

акумулације неопходне за реализацију регионалних система водоснабдевања

у планском хоризонту до 2021. припада 199 или 18,68% укупног

броја детерминисаних насеља изворишта површинских вода Србије.

Овом категоријом изворишта (1.800 km 2 ) по макрополитичко-територијалним

целинама обухваћено је 126 насеља Косова и Метохије (63,32%) и

73 насеља централне Србије (33,68%).

156

Табела 31. Условно детерминисан обухват насеља (са категоријама насеља) за

појединачна и групе изворишта површинских вода Србије


Профил

бране

Општина

157

Детерминација условног обухвата насеља

У ужем У ширем


смислу смислу Укупно Градска Остала

I - Сливови акумулација у функцији регионалних система

водоснабдевања становништва Србије

1. Грошница Грошница Крагујевац 2 2 4 0 4

2. Букуља Гараши Аранђеловац 0 4 4 0 4

3. Грачанка Грачаница Приштина 10 3 13 0 13

4. Батлава Батлава Подујево 18 1 19 0 19

5. Ибар Газиводе Зубин Поток 77 4 81 1 80

6. Моравица Бован Алексинац 24 2 26 1 25

7. Пруе Радоњић Ђаковица 11 1 12 1 11

8. Пуста река Брестовац Бојник 11 3 14 0 14

II - Сливови резервисани за велике акумулације неопходне за реализацију

регионалних система водоснабдевања становништва Србије до 2021.

1. Голема река Бинач Витина 6 1 7 0 7

2. Кремената Кремената К. Каменица 4 3 7 0 7

3. Пчиња Прох. Пчињ. Трговиште 41 2 43 0 43

4. Шуманка Кључ Лебане 8 1 9 0 9

5. Скрапеж Сеча река Косјерић 0 1 1 0 1

6. Лепенац Слатина Штрпце 17 0 17 0 17

7. Дреница Доброшевац Глоговац 56 0 56 0 56

8. Лопатница Бела Стена Краљево 3 2 5 0 5

9. Буковска р. Кучево Кучево 3 1 4 0 4

10. Околишка р. Околиште Сврљиг 4 1 5 0 5

11. Љубовиђа Г. Љубовиђа Љубовија 2 4 6 0 6

12. Клина Мова Клина 39 0 39 1 38

III - Сливови резервисани за велике акумулације неопходне за реализацију дугорочних

водопривредних циљева регионалних система водоснабдевања становништва Србије

1. Лаб Платна Подујево 9 0 9 0 9

2. Качандол. р. Мајанце Приштина 6 1 7 0 7

3. Црвена р. Цецелија Вучитрн 7 1 8 0 8

4. Бистрица Бистрица К. Митров. 14 1 15 0 15

5. Дубочица Дубочица Краљево 1 1 2 0 2

6. Призр. бис. Речане Призрен 13 0 13 0 13

7. Жегранска р. Жегра Гњилане 7 1 8 0 8

На седам појединачних територија сливова резервисаних за реализацију

дугорочних водопривредних циљева водоснабдевања евидентирана

су 62 насеља, од којих 57 у ужем смислу. На територији централне Србије

у овој категорији резервисаних и штићених простора лоцирана су три насеља.

У сливној зони изворишта Дубочица – Дубочица (Краљево) два, по

једно са обухватом у ужем и ширем смислу и једно насеље обухваћено у

ужем смислу (Сефер – Прешево) територијом изворишта Жегранска река

– Жегра (Гњилане). Осталих 59 или 95,16% укупног броја детерминисаних

насеља ове категорије изворишта површинских вода је лоцирано на

територији АП Косово и Метохија.

Територијална припадност насеља појединих категорија изворишта

површинских вода је неуједначена по макрополитичко-територијалним

целинама. Узроке ове појаве треба тражити у сложеним односима бројних

физичко-географских, економско-географских, социјалних, регионалногеографских,

политичких, нормативних (законодавних и планских) и других

релација.

На територији централне Србије доминантно учешће у овој структури

заштићених територија и броју детерминисаних насеља имају изворишта

површинских вода првог ранга и територије које су до тада имале

функцију водоснабдевања становништва. Укупан број сливова у овим категоријама

заштите је 38 или 80,49% од укупног броја појединачно штићених

сливних површина средишње Србије. 259 Насеља чија је припадност

детерминисана у овим категоријама изворишта (691) учествују са 84,99%

укупног броја обухваћених насеља централне Србије.

Насупрот томе, средњорочна и дугорочна планирања водопривредне

инфраструктуре у функцији снабдевања становништва водом и за те

потребе издвојене територије доминантно се реализују на простору АП

Косова и Метохије. Од укупно 19 појединачних сливова изворишта површинских

вода Србије, у овим категоријама заштите и резервације на територији

Косова и Метохије се налази њих 11.

Овај тренд се може тумачити указивањем на неколико основних и

потенцијално најзначајнијих група чинилаца. Прва је последица општих

физичко-географских својстава територије Косова и Метохије и односи се

на скроман обим домицилних и одсуство значајнијих транзитних водних

ресурса. Ово се нарочито односи на централне делове ове макрополитичко-територијалне

целине Србије (зона хидрографске дивергенције). Друга

група детерминишућих фактора је обележена неадекватним и неблаговременим

планирањем водних ресурса у функцији водоснабдевања становништва

и привреде, али и њиховим опште лошим еколошким стањем и недовољном

уређеношћу. У групи посебних, вероватно и најзначајних чинилаца

овако обимних средњорочних и дугорочних планирања овог вида водопривредне

инфраструктуре, налази се и остварени и сасвим извесни будући

тренд основних демографских кретања, са аспекта европских стандарда

обележених екстремном популационом експанзијом.

259 Рачунајући и део територије централне Србије (општине Тутин и Сјеница) који топографски

гравитира сливу Ибра до профила акумулације Газиводе.

158

Табела 32. Структура обухвата и категорије насеља по групама изворишта површинских вода Србије

Категорија заштите изворишта

површинских вода Укупно У ужем

смислу

Територије проглашене за изворишта

површинских вода првог ранга

Територије изворишта у функцији регионалних

система водоснабдевања

Територије изворишта резервисане за реализацију

великих акумулација до 2021.

Територије сливова резервисане у функцији

реализације дугорочних водопривредних

циљева водоснабдевања

У ширем Условни обухват насеља

Градска Остала

смислу Укупно У ужем У ширем Укупно У ужем У ширем

631 585 46 8 5 3 623 580 43

173 153 20 3 3 0 170 150 20

199 183 16 1 1 0 198 182 16

62 57 5 0 0 0 62 57 5

Укупно 1.065 978 87 12 9 3 1053 969 84

3/16/2009

Табела 33. Структура обухвата и категорије насеља према припадности макрополитичко-територијалним целинама Србије


и обухвата


насеља

Укупно

У ужем

смислу

Категорија насеља

У ширем



Централна Србија 813 740 73 10 7 3 803 733 70

Косово и Метохија 252 238 14 2 2 0 250 236 14

Војводина 0 0 0 0 0 0 0 0 0

Србија укупно 1.065 978 87 12 9 3 1053 969 84

157

3/16/20 09

У контексту започете анализе административне припадности обухваћених

насеља, нужно је и њихово сагледавање у склопу актуелне административно-територијалне

композиције Републике Србије на нивоу округа

и општина. Дефинисана изворишта површинских вода захватају делове

21 или 70% укупног броја округа Србије. На територији Косова и Метохије

обухваћени су делови свих пет округа, а на територији централне Србије

сви осим Подунавског округа и територије града Београда.

Број појединачних општинских територија (захваћених делимично

или и целини) код појединих округа је неуједначен. Потпуно учешће по

броју општина имају Јабланички, Зајечарски, Моравички и Косовско-поморавски

округ. Преко 50% укупног броја општина захваћено је код још

пет округа централне Србије (Златиборски, Пиротски, Пчињски, Рашки и

Топлички) и три округа Косова и Метохије (Косовско-митровички, Косовски

и Пећки). У категорији округа чије територије припадају дефинисаним

извориштима површинских вода најмање учешће – са по једном

општинском територијом – имају Мачвански (Љубовија) и Борски округ

(Мајданпек).

Сагледавање апсолутне и релативне дистрибуције обухваћених насеља

по територијама округа указује на изразиту неуједначеност. Пет

округа са највећим бројем насеља детерминисаних припадношћу извориштима

површинских вода остварује 592 или 55,59% њиховог укупног броја

(Златиборски – 163, Рашки – 122, Косовски – 114, Пчињски – 99 и Косовско-митровички

– 94). Најмањи број детерминисаних насеља припада

Мачванском – 4, Борском – 5 и Нишавском округу – 5.

Ситуација је нешто другачија у релацији релативног учешћа насеља

детерминисаних на територијама површинских водоизворишта у укупном

броју насеља појединих округа. Највеће учешће је код Моравичког

(42,23%), а најмање код Мачванског (1,75%) и Нишавског округа (1,77%).

Осим Моравичког, на територији централне Србије још три округа имају

више од 1/3 обухваћених насеља у односу на укупан број (Зајечарски –

39,88%, Златиборски – 37,21% и Рашки – 33,98%). На територији Косова

и Метохије највећи број детерминисаних у односу на укупан број насеља

је код Косовског (29%) и Косовско-митровичког округа (26,48%).

Ниво овако продукованих еколошких ограничења на развој насеобинских

и популационих процеса најмериторније се може сагледати анализом

апсолутних и релативних показатеља обухвата насеља на нивоу појединачних

општинских територија као окоснице административно-територијалне

организације Републике Србије. Сливовима изворишта површинских

вода захваћено је, делимично или потпуно, 78 или 41,27% укупног

броја општина на територији Србије. На територији централне Србије

57 или 49,57%, а на територији AP Косова и Метохије 21 или 72,41%

укупног број општинских територија.

158

Табела 34. Насеља укупног обухвата појединих категорија изворишта у укупном броју насеља макрополитичкотериторијалних

целина Србије

Категорија изворишта

Макро политичко терит. целине

Територије изворишта површинских

вода првог ранга

Територије изворишта у функцији регионалних


Територије изворишта резервисане за реализацију

великих акумулација до 2021.

Територије изворишта резервисане за

реализацију дугорочних водопривредних


Централна Србија Косово и Метохија Војводина Србија

Број

% Број % Број % Број %

631 14,89 0 0,00 0 0,00 631 10,25

106 2,50 67 4,62 0 0,00 174 2,83

73 1,72 126 8,70 0 0,00 199 3,22

3 0,07 59 4,07 0 0,00 62 1,00

Укупно 4.239 1.449 467 6.155

Дефинисане територије укупно 813 19,18 252 17,39 0 0,00 1.065 17,31

159

3/16/2009

Табела 35. Учешће општина и насеља обухваћених територијама изворишта површинских вода у укупном обухвату према

укупном броју на нивоу округа Србије

Округ

Укупно

Број општина

Обухват Укупно

Број %

Обухват

Број насеља


Обухват Обухват

Број % Укупно Број % Укупно Број %

Мачвански 8 1 12,5 228 4 1,75 4 0 0 244 4 1,79

Колубарски 6 3 50 218 21 9,63 7 1 14,29 211 20 9,95

Браничевски 8 3 37,5 189 24 12,7 5 0 0 184 24 13,04

Шумадијски 7 3 42,86 174 30 17,24 5 0 0 169 30 17,75

Поморавски 6 2 33,33 191 9 4,71 6 0 0 185 9 4,86

Борски 4 1 25 90 5 5,56 6 1 16,66 84 4 4,76

Зајечарски 4 4 100 173 69 39,88 5 2 40 168 67 39,88

Златиборски 10 8 80 438 163 37,21 11 2 18,18 427 161 37,7

Моравички 4 4 100 206 87 42,23 5 0 0 201 87 43,28

Рашки 5 4 80 359 122 33,98 9 1 11,11 350 121 34,57

Расински 6 3 50 296 62 20,95 5 1 20 291 61 20,96

Нишавски 7 3 42,86 282 5 1,77 5 0 0 277 5 1,8

Топлички 4 3 75 267 38 13,77 4 1 25 263 37 14,07

Пиротски 4 3 75 214 32 14,95 4 0 0 210 32 15,24

Јабланички 6 6 100 336 43 12,8 7 0 0 329 43 13,07

Пчињски 7 6 85,71 363 99 27,27 7 1 14,29 356 98 27,53

Косовски 10 7 70 393 114 29 8 1 12,5 385 113 29,35

Пећки 5 3 60 317 14 4,41 6 1 16,66 311 13 4,18

Призренски 4 2 50 220 14 6,36 4 0 0 216 14 6,48

Косовско-митровички 6 5 83,33 355 94 26,48 5 0 0 350 94 26,86

Косовско-поморавски 4 4 100 184 16 8,70 3 0 0,00 181 16 3,31

160

Табела 36. Становништво обухваћено територијама изворишта површинских вода у укупном обухвату према укупном

броју на нивоу округа Србије 260 Градско Остало

Обухват

Укупно


Број % Укупно


Број %

Мачвански 329.625 1.208 3,7 91.014 0 0 238.611 1.208 0,51

Колубарски 192.204 7.497 3,9 75.699 235 0,31 116.505 7.262 6,23

Браничевски 200.503 20.480 10,21 69.064 0 0 131.439 20.480 15,58

Шумадијски 298.778 17.001 5,69 186.270 0 0 112.508 17.001 15,11

Поморавски 227.435 8.073 3,55 97.589 0 0 129.846 8.073 6,22

Борски 146.551 12.444 8,49 80.566 10.071 12,5 65.985 3.035 4,6

Зајечарски 137.561 28.339 20,6 72.381 9.755 13,48 65.180 18.584 28,51

Златиборски 313.396 60.369 19,26 156.206 15.505 9,93 157.190 44.865 28,54

Моравички 224.772 34.840 15,5 115.880 0 0 108.892 34.840 32

Рашки 291.230 37.171 12,76 145.923 9.111 6,24 145.307 28.060 19,31

Расински 259.441 19.622 7,56 90.750 4.653 5,13 168.691 14.972 8,88

Нишавски 381.757 1.491 0,39 204.504 0 0 177.253 1.491 0,84

Топлички 102.075 10.478 10,26 46.928 5.465 11,65 55.147 5.013 9,09

Пиротски 105.654 3.300 3,12 60.847 0 0 44.807 3.300 7,36

Јабланички 240.923 7.257 3,01 98.420 0 0 142.503 7.257 5,09

Пчињски 240.923 17.924 7,44 95.444 2.702 2,83 132.246 15.222 11,51

Косовски 672.292 106.078 15,78 290.376 4.499 1,55 381.916 103.807 27,18

Пећки 414.187 17.258 4,17 148.171 4.440 2,3 266.016 12.818 4,82

Призренски 376.085 12.578 3,34 122.628 0 0 253.457 12.578 4,96

Косoвско-митровички 275.904 57.688 20,91 103.192 0 0 172.712 57.688 33,4

Косовско-поморавски 217.728 13.273 6,1 65.533 0 0 152.195 13.273 8,72

260 Централна Србија број становника по резултатима пописа 2002. За Косово и Метохију процена броја становника за 1991. годину.

Ова констатација – уколико није другачије наглашено – важи и код других анализа.

161

3/16/20 09

Карта 8. Учешће насеља и становника изворишта површинских вода, укупног

обухвата, у укупном броју територија округа Србије

162

Табела 37. Учешће општина и насеља обухваћених територијама изворишта површинских вода у ужем смислу према


Округ

Укупно

Број општина


Број %

Обухват





Број % Укупно Број %

Мачвански 8 1 12,5 228 2 0,88 4 0 0 224 2 0,89

Колубарски 6 2 33,33 218 16 7,34 7 1 14,29 211 15 7,11

Браничевски 8 2 25 189 21 11,11 5 0 0 184 21 11,41

Шумадијски 7 2 28,57 174 21 12,07 5 0 0 169 21 12,43

Поморавски 6 1 16,67 191 2 1,05 6 0 0 185 2 1,08

Борски 4 1 25 90 3 3,33 6 0 0 84 3 3,57

Зајечарски 4 4 100 173 64 36,99 5 1 20 168 63 38,1

Златиборски 10 7 70 438 157 35,84 11 2 18,18 427 155 36,3

Моравички 4 3 75 206 75 36,41 5 0 0 201 75 37,31

Рашки 5 4 80 359 114 31,75 9 1 11,11 350 113 32,29

Расински 6 3 50 296 61 20,61 5 1 20 291 60 20,62

Нишавски 7 2 28,57 282 4 1,42 5 0 0 277 4 1,44

Топлички 4 3 75 267 35 13,11 4 1 25 263 34 12,93

Пиротски 4 3 75 214 30 14,02 4 0 0 210 30 14,29

Јабланички 6 6 100 336 40 11,9 7 0 0 329 40 12,16

Пчињски 7 6 85,71 363 95 26,17 7 0 0 356 95 26,95

Косовски 10 7 70 393 108 27,48 8 1 12,5 385 107 27,79

Пећки 5 3 60 317 13 4,1 6 1 16,66 311 12 3,86

Призренски 4 2 50 220 14 6,36 4 0 0 216 14 6,48

Косовско-митровички 6 5 83,33 355 91 25,63 5 0 0 350 91 26

Косовско-поморавски 4 4 100 184 12 6,52 3 0 0 181 12 6,63

163

3/16/2009

3/16/20 09

Карта 9. Учешће урбаног и руралног становништва обухваћеног територијама

изворишта површинских вода Србије укупног обухвата укупном по територијама

округа

164

Табела 38. Учешће становништва обухваћених територијама изворишта површинских вода у ужем смислу према


Округ

Укупно

Број становника

Градско Остало

Обухват


Обухват

Број % Укупно Број % Број %

Мачвански 329.625 616 0,19 91.014 0 0 238.611 616 0,26

Колубарски 192.204 4.943 2,57 75.699 235 0,31 116.505 4.708 4,04

Браничевски 200.503 15.774 7,87 69.064 0 0 131.439 15.774 12

Шумадијски 298.778 7.417 2,48 186.270 0 0 112.508 7.417 6,59

Поморавски 227.435 1.229 0,54 97.589 0 0 129.846 1.229 0,95

Борски 146.551 1.915 1,31 80.566 0 0 65.985 3.035 4,6

Зајечарски 137.561 25.673 18,66 72.381 8.407 11,61 65.180 17.266 26,49

Златиборски 313.396 54.519 17,4 156.206 15.505 9,93 157.190 41.358 26,31

Моравички 224.772 24.032 10,69 115.880 0 0 108.892 24.032 22,07

Рашки 291.230 34.323 11,79 145.923 9.111 6,24 145.307 25.212 17,35

Расински 259.441 19.134 7,38 90.750 4.653 5,13 168.691 14.481 8,58

Нишавски 381.757 937 0,25 204.504 0 0 177.253 937 0,53

Топлички 102.075 10.215 10,01 46.928 5.465 11,65 55.147 4.750 8,61

Пиротски 105.654 2.189 2,07 60.847 0 0 44.807 2.189 4,89

Јабланички 240.923 6.189 2,57 98.420 0 0 142.503 6.189 4,34

Пчињски 240.923 15.022 6,6 95.444 0 0 132.246 15.022 11,36

Косовски 672.292 96.190 14,31 290.376 4.499 1,55 381.916 91.691 24,01

Пећки 414.187 13.055 3,15 148.171 4.440 2,3 266.016 8.615 3,24

Призренски 376.085 12.578 3,34 122.628 0 0 253.457 12.578 4,96

Косовско-митровички 275.904 56.179 20,36 103.192 0 0 172.712 56.179 32,53

Косовско-поморавски 217.728 6.328 2,91 65.533 0 0, 152.195 6.328 4,16

3/16/2009

165

3/16/20 09

Табела 39. Апсолутни и релативни однос укупног броја и броја насеља и становника

територија општина захваћених извориштима површинских

вода у ужем (1), ширем (2) и укупном обухвату (3) 261


Број становника

Општина Укупно Градска Остала Укупно Градско Остало

Број % Број % Број % Број % Број % Број %

Укупно 55 1 54 29.389 6.476 22.913

1 7 12,73 0 0 7 12,96 1.718 5,85 0 0 1.718 7,5

Александ-

2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

ровац

3 7 12,73 0 0 7 12,96 1.718 5,85 0 0 1.718 7,5

Укупно 72 2 70 57.749 18.638 39.111

1 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

Алексинац 2 1 1,39 0 0 1 1,43 554 0,96 0 0 554 1,42

3 1 1,39 0 0 1 1,43 554 0,96 0 0 554 1,42

Укупно 19 1 18 48.129 24.309 23.820

1 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

Аранђеловац 2 4 21,05 0 0 4 22,22 5.032 10,46 0 0 5.032 21,13

3 4 21,05 0 0 4 22,22 5.032 10,46 0 0 5.032 21,13

Укупно 22 1 21 19.784 6.744 13.040

1 10 45,45 0 0 10 47,62 4.994 25,24 0 0 4.994 44,75

Ариље 2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

3 10 45,45 0 0 10 47,62 4.994 25,24 0 0 4.994 44,75

Укупно 53 1 52 15.734 4.575 11.159

1 4 7,55 0 0 4 7,69 246 1,56 0 0 246 2,2

Бабушница 2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

3 4 7,55 0 0 4 7,69 246 1,56 0 0 246 2,2

Укупно 40 1 39 13.759 5.465 8.294

1 11 27,5 1 100 10 25,64 8.492 61,72 5.465 100 3.027 36,5

Блаце 2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

3 11 27,5 1 100 10 25,64 8.492 61,72 5.465 100 3.027 36,5

Укупно 36 0 36 13.118 0 13.118

1 2 5,55 0 0 2 5,55 292 2,23 0 0 292 2,23

Бојник 2 1 2,78 0 0 1 2,78 276 2,10 0 0 276 2,10

3 3 8,33 0 0 3 8,33 568 4,33 0 0 568 4,13

Укупно 20 2 18 15.849 5.132 10.717

1 7 35 0 0 7 38,89 3.035 19,15 0 0 3.035 28,32

Бољевац 2 1 5 1 50 0 0 1.348 8,51 1.348 26,27 0 0

3 8 40 1 50 7 38,89 4.383 27,66 1.348 26,27 3.035 28,32

Укупно 59 1 58 43.302 12.011 31.291

1 2 3,39 0 0 2 3,45 297 0,69 0 0 297 0,95

Бујановац 2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

3 2 3,39 0 0 2 3,45 297 0,69 0 0 297 0,95

Укупно 37 1 36 9.931 2.702 7.229

1 8 21,62 0 0 8 22,22 1.681 16,93 0 0 1681 23,25

Босилеград 2 2 5,41 1 100 1 2,78 2.842 28,61 2.702 100 140 1,94

3 10 27,03 1 100 9 25 4.523 45,54 2.702 100 1.821 25,19

261 Средишња Србија – категорија насеља и број становника по резултатима пописа 2002, а АП Косово

и Метохија – процена броја становника за 1991. годину.

166

Укупно 58 1 57 18.764 4.653 14.111

1 53 91,38 1 100 52 91,23 17.148 91,39 4.653 100 12.495 88,55

Брус 2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

3 53 91,38 1 100 52 91,23 17.148 91,39 4.653 100 12.495 88,55

Укупно 78 2 76 96.761 61.270 35.491

1 12 15,38 1 50 11 14,47 3.127 3,23 235 0,38 2.892 8,15

Ваљево 2 2 2,57 0 0 2 2,64 747 0,77 0 0 747 2,10

3 14 17,95 1 50 13 17,11 3.874 4 235 0,38 3.639 10,25

Укупно 48 1 47 33.312 16.212 8.150

1 7 14,58 0 0 7 14,89 1.200 3,60 0 0 1.200 14,72

Власотинце 2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

3 7 14,58 0 0 7 14,89 1.200 3,60 0 0 1.200 14,72

Укупно 105 2 103 87.288 60.934 26.354

1 31 29,52 0 0 31 30,10 4.172 4,78 0 0 4.172 15,83

Врање 2 2 1,91 0 0 2 1,94 60 0,07 0 0 60 0,23

3 33 31,43 0 0 33 32,04 4.232 4,85 0 0 4.232 16,06

Укупно 14 1 13 26.492 9.877 16.615

1 2 14,29 0 0 2 15,38 459 1,73 0 0 459 2,76

Врњачка

2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

Бања

3 2 14,29 0 0 2 15,38 459 1,73 0 0 459 2,76

Укупно 63 1 62 47.641 23.982 23.659

1 35 55,55 0 0 35 56,45 12.326 25,87 0 0 12.326 52,10

Горњи

Милановац

2 4 6,35 0 0 4 6,45 2.411 5,06 0 0 2.411 10,19

3 39 61,90 0 0 39 62,90 14.737 30,93 0 0 14.737 62,29

Укупно 33 2 31 25.611 6.728 18.883

1 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

2 3 9,10 0 0 3 9,68 1.846 7,21 0 0 1.846 9,76

Деспотовац

3 3 9,10 0 0 3 9,68 1.846 7,21 0 0 1.846 9,76

Укупно 43 1 42 11.748 6.968 4.780

1 8 18,6 0 0 8 19,05 178 1,52 0 0 178 3,72

Димитровград

2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

3 8 18,6 0 0 8 19,05 178 1,52 0 0 178 3,72

Укупно 18 0 18 14.823 0 14.823

1 18 100 0 0 18 100 14.823 100 0 0 14.823 100

2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

Жагубица

3 18 100 0 0 18 100 14.823 100 0 0 14.823 100

Укупно 42 1 41 65.969 39.491 26.478

1 4 9,52 0 0 4 9,76 877 1,33 0 0 877 3,31

2 1 2,38 0 0 1 2,44 857 1,30 0 0 857 3,23

Зајечар

3 5 11,9 0 0 5 12,2 1.734 2,63 0 0 1.734 6,54

Укупно 48 1 47 35.445 12.350 23.095

1 38 79,17 0 0 38 80,85 11.013 31,07 0 0 11.013 47,69

2 4 8,33 0 0 4 8,51 5.030 14,19 0 0 5.030 21,78

Ивањица

3 42 87,5 0 0 42 89,36 16.043 45,26 0 0 16.043 69,47

Укупно 36 0 36 16.148 0 16.148

1 18 50 0 0 18 50 6.889 42,66 0 0 6.889 42,66

2 3 8,33 0 0 3 8,33 2.868 17,76 0 0 2.868 17,76

Кнић

3 21 58,33 0 0 21 58,33 9.757 60,42 0 0 9.757 60,42

167

Укупно 86 1 85 37.172 19.351 17.821

1 32 37,21 0 0 32 37,65 3.871 10,41 0 0 3.871 21,72

Књажевац 2 3 3,49 0 0 3 3,53 461 1,24 0 0 461 2,59

3 35 40,7 0 0 35 41,18 4.332 11,65 0 0 4.332 24,31

Укупно 27 1 26 14.001 4.116 9.885

1 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

Косјерић 2 1 3,7 0 0 1 3,85 853 6,09 0 0 853 8,63

3 1 3,7 0 0 1 3,85 853 6,09 0 0 853 8,63

Укупно 57 1 56 175.802 146.373 29.429

1 3 5,26 0 0 3 5,36 528 0,30 0 0 528 1,79

Крагујевац 2 2 3,51 0 0 2 3,57 1.684 0,96 0 0 1.684 5,72

3 5 8,77 0 0 5 8,93 2.212 1,26 0 0 2.212 7,51

Укупно 92 3 89 121.707 62.922 58.785

1 11 11,96 0 0 11 12,36 2.426 1,99 0 0 2.426 4,13

Краљево 2 2 2,17 0 0 2 2,25 592 0,49 0 0 592 1

3 13 14,13 0 0 13 14,61 3.018 2,48 0 0 3.018 5,13

Укупно 101 1 100 131.368 57.347 74.021

1 1 0,99 0 0 1 1 268 0,21 0 0 268 0,36

Крушевац 2 1 0,99 0 0 1 1 491 0,37 0 0 491 0,67

3 2 1,98 0 0 2 2 759 0,58 0 0 759 1,03

Укупно 90 2 88 21.608 13.790 7.818

1 15 16,67 0 0 15 17,05 1.209 5,60 0 0 1.209 15,47

Куршумлија 2 1 1,11 0 0 1 1,13 180 0,83 0 0 180 2,30

3 16 17,78 0 0 16 18,18 1.389 6,43 0 0 1.389 17,77

Укупно 26 1 25 18.808 4.506 14.302

1 3 11,54 0 0 3 12 951 5,06 0 0 951 6,65

Кучево 2 1 3,85 0 0 1 4 2.365 12,57 0 0 2.365 16,54

3 4 15,38 0 0 4 16 3.316 17,63 0 0 3.316 23,19

Укупно 39 1 38 24.918 10.004 14.914

1 6 15,38 0 0 6 15,79 847 3,39 0 0 847 5,68

Лебане 2 1 2,57 0 0 1 2,63 420 1,69 0 0 420 2,82

3 7 17,95 0 0 7 18,42 1.267 5,08 0 0 1.267 8,50

Укупно 144 3 141 156.252 68.826 87.426

1 7 4,87 0 0 7 4,96 1.377 0,88 0 0 1.377 1,57

Лесковац 2 1 0,69 0 0 1 0,71 372 0,24 0 0 372 0,43

3 8 5,56 0 0 8 5,67 1.749 1,12 0 0 1.749 2

Укупно 36 2 34 24.614 6.331 18.283

1 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

Лучани 2 1 2,78 0 0 1 2,94 453 1,84 0 0 453 2,48

3 1 2,78 0 0 1 2,94 453 1,84 0 0 453 2,48

Укупно 27 0 27 17.052 0 17.052

1 2 7,41 0 0 2 7,41 616 3,61 0 0 616 3,61

Љубовија 2 2 7,41 0 0 2 7,41 592 3,47 0 0 592 3,47

3 4 14,82 0 0 4 14,82 1.208 7,08 0 0 1.208 7,08

Укупно 14 2 12 23.703 13.203 10.500

1 3 21,43 0 0 3 25 1.915 8,08 0 0 1.915 18,24

Мајданпек 2 2 14,28 1 50 1 8,33 10.529 44,42 10.071 76,28 458 4,36

3 5 35,71 1 50 4 33,33 12.444 52,50 10.071 76,28 2.373 22,60

168

Укупно 36 1 35 16.513 1.723 14.790

1 4 11,11 0 0 4 11,43 1.816 11 0 0 1.816 12,28

Мионица 2 2 5,56 0 0 2 5,71 1.071 6,48 0 0 1.071 7,24

3 6 16,67 0 0 6 17,14 2.887 17,48 0 0 2.887 19,52

Укупно 44 2 42 10.760 3.378 7.382

1 1 2,27 0 0 1 2,38 117 1,09 0 0 117 1,59

Медвеђа 2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

3 1 2,27 0 0 1 2,38 117 1,09 0 0 117 1,59

Укупно 32 1 31 19.982 10.335 9.647

1 20 62,5 0 0 20 64,52 4.714 23,59 0 0 4.714 48,86

Нова Варош 2 2 6,25 0 0 2 6,45 818 4,09 0 0 818 8,48

3 22 68,75 0 0 22 70,97 5.532 27,68 0 0 5.532 57,34

Укупно 99 1 98 85.996 54.604 31.392

1 22 22,22 0 0 22 22,45 4.255 4,95 0 0 4.255 13,56

Нови Пазар 2 3 3,03 0 0 3 3,06 1.548 1,80 0 0 1.548 4,93

3 25 25,25 0 0 25 25,51 5.803 6,75 0 0 5.803 18,49

Укупно 20 0 20 15.135 0 15.135

1 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

Осечина 2 1 5 0 0 1 5 736 4,86 0 0 736 4,86

3 1 5 0 0 1 5 736 4,86 0 0 736 4,86

Укупно 35 1 34 58.301 25.292 33.009

1 2 5,71 0 0 2 5,88 1.229 2,11 0 0 1.229 3,72

Параћин 2 4 11,43 0 0 4 11,77 4.998 8,57 0 0 4.998 15,14

3 6 17,14 0 0 6 17,65 6.227 10,68 0 0 6.227 18,86

Укупно 34 1 33 34.511 7.851 26.660

1 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

Петровац 2 2 5,88 0 0 2 6,06 2.341 6,78 0 0 2.341 8,78

3 2 5,88 0 0 2 6,06 2.341 6,78 0 0 2.341 8,78

Укупно 72 1 71 63.791 40.678 23.113

1 18 25,22 0 0 18 25,35 1.765 2,77 0 0 1.765 7,64

Пирот 2 2 2,78 0 0 2 2,82 1.111 1,74 0 0 1.111 4,81

3 20 27,78 0 0 20 28,17 2.876 4,51 0 0 2.876 12,45

Укупно 42 1 41 32.293 13.206 19.087

1 5 11,9 0 0 5 12,2 1.670 5,17 0 0 1.670 8,75

Пожега 2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

3 5 11,9 0 0 5 12,2 1.670 5,17 0 0 1.670 8,75

Укупно 80 1 79 41.188 15.031 26.157

1 3 3,75 0 0 3 3,80 317 0,77 0 0 317 1,21

Пријепоље 2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

3 3 3,75 0 0 3 3,80 317 0,77 0 0 317 1,21

Укупно 35 0 35 34.904 0 34.904

1 1 2,86 0 0 1 2,86 106 0,3 0 0 106 0,3

Прешево 2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

3 1 2,86 0 0 1 2,86 106 0,3 0 0 106 0,3

Укупно 107 1 106 48.501 27.673 20.828

1 9 8,41 0 0 9 8,49 514 1,06 0 0 514 2,47

Прокупље 2 2 1,87 0 0 2 1,89 83 0,17 0 0 83 0,4

3 11 10,28 0 0 11 10,38 597 1,23 0 0 597 2,87

169

Укупно 23 0 23 11.369 0 11.369

1 1 4,35 0 0 1 4,35 413 3,63 0 0 413 3,63

Ражањ 2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

3 1 4,35 0 0 1 4,35 413 3,63 0 0 413 3,63

Укупно 39 1 38 17.284 7.705 9.579

1 3 7,69 0 0 3 7,89 524 3,03 0 0 524 5,47

Сврљиг 2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

3 3 7,69 0 0 3 7,89 524 3,03 0 0 524 5,47

Укупно 101 1 100 27.970 13.161 14.809

1 87 86,14 1 100 86 86 26.865 96,05 13.161 100 13.704 92,54

Сјеница 2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

3 87 86,14 1 100 86 86 26.865 96,05 13.161 100 13.704 92,54

Укупно 25 1 24 18.571 8.407 10.164

1 21 84 1 100 20 83,33 17.890 96,33 8.407 100 9.483 93,3

Сокобања 2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

3 21 84 1 100 21 83,33 17.890 96,33 8.407 100 9.483 93,3

Укупно 41 1 40 22.190 11.459 10.731

1 18 43,90 0 0 18 45 2.394 10,79 0 0 2.394 22,31

Сурдулица 2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

3 18 43,90 0 0 18 45 2.394 10,79 0 0 2.394 22,31

Укупно 35 0 35 6.372 0 6.372

1 35 100 0 0 35 100 6.372 100 0 0 6.372 100

Трговиште 2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

3 35 100 0 0 35 100 6.372 100 0 0 6.372 100

Укупно 93 1 92 30.054 9.111 20.943

1 79 84,95 1 100 78 84,78 27.183 90,44 9.111 100 18.072 86,29

Тутин 2 3 3,22 0 0 3 3,26 708 2,36 0 0 708 3,38

3 82 88,17 1 100 81 88,04 27.891 92,80 9.111 100 18.780 89,67

Укупно 41 2 39 83.022 62.162 20.860

1 13 31,71 0 0 13 33,33 6.157 7,42 0 0 6.157 29,52

Ужице 2 1 2,44 0 0 1 2,57 507 0,61 0 0 507 2,43

3 14 34,15 0 0 14 35,90 6.664 8,03 0 0 6.664 31,95

Укупно 25 0 25 2.563 0 2.563

1 17 68 0 0 17 68 2.356 91,92 0 0 2.356 91,92

Црна

2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

Трава

3 17 68 0 0 17 68 2.356 91,92 0 0 2.356 91,92

Укупно 24 1 23 15.628 2.344 13.284

1 19 79,17 1 100 18 78,26 12.146 77,72 2.344 100 9.802 73,79

Чајетина 2 2 8,33 0 0 2 8,7 1.329 8,5 0 0 1.329 10

3 21 87,5 1 100 20 86,96 13.474 86,22 2.343 100 11.131 83,79

Укупно 57 1 56 117.072 73.212 43.855

1 2 3,51 0 0 2 3,57 693 0,59 0 0 693 1,58

Чачак 2 3 5,26 0 0 3 5,36 2.914 2,49 0 0 2.914 6,64

3 5 8,77 0 0 5 8,93 3.607 3,08 0 0 3.607 8,22

Укупно 67 1 66 80.644 30.651 49.993

1 6 8,96 0 0 6 9,09 909 1,13 0 0 909 1,82

Вучитрн 2 1 1,49 0 0 1 1,51 500 0,62 0 0 500 1

3 7 10,45 0 0 7 10,60 1409 1,75 0 0 1409 2,82

170

Укупно 43 1 42 57.290 4.309 52.981

1 3 6,98 0 0 3 7,50 3.797 6,63 0 0 3.797 7,17

Витина 2 1 2,32 0 0 1 2,02 1.300 2,27 0 0 1.300 2,45

3 4 9,30 0 0 4 9,52 5.097 8,90 0 0 5.097 9,62

Укупно 37 1 36 55.148 4.499 50.649

1 36 97,30 1 100 35 97,22 51.953 94,21 4.499 100 47.454 93,69

Глоговац 2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

3 36 97,30 1 100 35 97,22 51.953 94,21 4.499 100 49.454 93,69

Укупно 57 1 56 103.675 51.912 51.763

1 6 10,53 0 0 6 10,71 1.240 1,20 0 0 1.240 2,40

Гњилане 2 1 1,75 0 0 1 1,79 4.683 4,52 0 0 4.683 9,04

3 7 12,28 0 0 7 12,50 5.923 5,71 0 0 5.923 11,44

Укупно 40 1 39 49.000 4.440 44.560

1 9 22,50 1 100 8 20,51 11.608 23,69 4.440 100 7.168 16,09

Дечани 2 1 2,50 0 0 1 2,57 4.203 8,58 0 0 4.203 9,43

3 10 25 1 100 9 23,08 15.811 32,27 4.440 100 11371 25,52

Укупно 83 1 82 115.097 59.008 56.089

1 2 2,41 0 0 2 2,44 321 0,28 0 0 321 0,57

Ђаковица 2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

3 2 2,41 0 0 2 2,44 321 0,28 0 0 321 0,57

Укупно 42 1 41 38.010 9.800 28.210

1 4 9,52 0 0 4 9,76 1.001 2,63 0 0 1.001 3,55

Качаник 2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

3 4 9,52 0 0 4 9,76 1.001 2,63 0 0 1.001 3,55

Укупно 64 1 63 65.033 8.050 56.983

1 2 3,13 0 0 2 3,17 1.126 1,73 0 0 1.126 1,98

Клина 2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

3 2 3,13 0 0 2 3,17 1.126 1,73 0 0 1.126 1,98

Укупно 74 1 73 52.152 9.312 42.840

1 2 2,7 0 0 2 2,74 547 1,05 0 0 547 1,28

Косовска

2 2 2,7 0 0 2 2,74 962 1,84 0 0 962 2,25

Каменица

3 4 5,4 0 0 4 5,48 1.509 2,89 0 0 1.509 3,53

Укупно 49 1 48 104.885 64.323 211.581

1 13 26,53 0 0 13 27,08 7.843 7,48 0 0 7.843 7,48

Косовска

Митровица

2 1 2,04 0 0 1 2,08 867 0,83 0 0 867 0,83

3 14 28,57 0 0 14 29,16 8.710 8,31 0 0 8.710 8,31

Укупно 70 1 69 69.451 9.047 60.404

1 11 15,71 0 0 11 15,94 7.338 10,57 0 0 7.338 12,15

2 1 1,43 0 0 1 1,45 146 0,21 0 0 146 0,24

Липљан

3 12 17,14 0 0 12 17,39 7.484 10,78 0 0 7.484 12,39

Укупно 71 2 69 16.395 3.110 13.285

1 4 5,63 0 0 4 5,79 432 2,63 0 0 432 3,25

2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

Лепосавић

3 4 5,63 0 0 4 5,79 432 2,63 0 0 432 3,25

Укупно 10 0 10 4.611 0 4.611

1 1 10 0 0 1 10 744 16,14 0 0 744 16,14

2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

Ново Брдо

3 1 10 0 0 1 10 744 16,14 0 0 744 16,14

171

Укупно 96 1 95 200.584 92.203 108.381

1 13 13,54 0 0 13 13,68 12.191 6,08 0 0 12.191 11,25

Призрен 2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

3 13 13,54 0 0 13 13,68 12.191 6,08 0 0 12.191 11,25

Укупно 46 1 45 199.654 155.499 44.155

1 12 26,09 0 0 12 26,67 10.174 5,1 0 0 10.174 23,04

Приштина 2 3 6,52 0 0 3 6,66 5.779 2,89 0 0 5.779 13,09

3 15 32,61 0 0 15 33,33 15.953 7,99 0 0 15.953 36,13

Укупно 78 1 77 92.946 25.847 67.099

1 26 33,33 0 0 26 33,76 11.243 12,1 0 0 11.243 16,76

Подујево 2 2 2,57 0 0 2 2,60 4.221 4,54 0 0 4.221 6,29

3 28 35,90 0 0 28 36,36 15.464 16,64 0 0 15.464 23,05

Укупно 50 1 49 72.229 10.479 61.750

1 1 2 0 0 1 2,04 387 0,54 0 0 387 0,63

Сува Река 2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

3 1 2 0 0 1 2,04 387 0,54 0 0 387 0,63

Укупно 50 0 50 55.471 0 55.471

1 38 76 0 0 38 76 45.173 81,44 0 0 45.173 81,44

Србица 2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

3 38 76 0 0 38 76 45.173 81,44 0 0 45.173 81,44

Укупно 63 0 63 8.479 0 8.479

1 30 47,62 0 0 30 47,62 1.822 21,48 0 0 1.822 21,48

Зубин

2 1 1,59 0 0 1 1,59 142 1,67 0 0 142 1,67

Поток

3 31 49,21 0 0 31 49,21 1.964 23,16 0 0 1.964 23,16

Укупно 16 0 16 12.712 0 12.712

1 16 100 0 0 16 100 12.712 100 0 0 12.712 100

Штрпце 2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

3 16 100 0 0 16 100 12.712 100 0 0 12.712 100

Укупно 22 0 22 23.506 0 23.506

1 3 13,64 0 0 3 13,64 1.769 7,53 0 0 1.769 7,53

Штимље 2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0

3 3 13,64 0 0 3 13,64 1.769 7,53 0 0 1.769 7,53

Од укупно 78 општина захваћених извориштима површинских вода

њих 18 или 23,08% има 20 и више, а 9 или 11,54% по једно детерминисано

насеље. Општине које на територијама ових сливова имају 20 и више детерминисаних

насеља учествују са 669 или 62,82% укупног броја детерминисаних

насеља Србије. У овој категорији се налази 18 општина, и то

14 општина централне Србије са укупно 536 насеља и четири општине

Косова и Метохије са 133 насеља. По највећем апсолутном учешћу у броју

обухваћених насеља на територији централне Србије издвајају се: Сјеница

– 87, Тутин – 82, Брус – 53, Ивањица – 42, Горњи Милановац – 39,

Књажевац – 35, Трговиште – 35 и Врање – 33, а на територији АП Косово

и Метохија: Глоговац – 36, Србица – 31 и Зубин Поток – 31. Најмање апсолутно

учешће (са по једним детерминисаним насељем) има укупно

девет општина, и то седам општина средишње Србије (Алексинац, Косјерић,

Лучани, Медвеђа, Осечина, Прешево и Ражањ) и две у склопу АП

Косово и Метохија (Ново Брдо и Сува Река).

172

Карта 10. Насеља територија изворишта површинских вода Србије укупног

обухвата у укупном броју по територијама општина

173

Карта 11. Становништво територија изворишта површинских вода Србије

укупног обухвата у укупном броју по територијама општина

174

Потпуније сагледавање рестриктивних развојних ефеката које поједине

општинске територије и њихове мреже насеља трпе под утицајем еколошких

детерминанти подразумева анализу релативних показатеља укупног

броја и броја насеља појединих општина захваћених територијама изворишта

површинских вода. Ово је неопходно због изразите диференцираности

броја статистички евидентираних насеља појединих општина захваћених

сливовима површинских водоизворишта. Код централне Србије највећи

број насеља имају општине Лесковац – 144 и Врање – 105, а најмањи Мајданпек

– 14 и Жагубица – 18. На територији АП Косово и Метохија највеће

разлике су између Ђаковице – 83 и Подујева – 76, на једној, и Новог Брда –

10 и Штрпца – 16, на другој страни.

Потпуни обухват мреже насеља општинских територија детерминисан

је код Жагубице – 18, Трговишта – 35 и Штрпца – 16 насеља. Са више

од 1 / 3 укупног броја обухваћених насеља је 23 или 29,49% укупног броја захваћених

општина. У административном саставу централне Србије је 18, а

АП Косово и Метохија пет. Преко 50% обухваћених у укупном броју насеља

општинске територије имају: Брус – 91,38%, Тутин – 88,17%, Чајетина –

87,50%, Ивањица – 87,50%, Сјеница – 86,14%, Сокобања – 84%, Нова Варош

– 68,75%, Црна Трава – 68%, Горњи Милановац – 61,90% и Кнић –

58,33% у склопу централне Србије и Глоговац – 97,30% и Србица – 76% у

саставу АП Косово и Метохија. У групи општина централне Србије са од ⅓

до ½ обухваћених у укупном броју насеља су: Ариље – 45,45%, Сурдулица

– 43,90%, Књажевац – 40,70%, Бољевац – 40%, Мајданпек – 35,71% и Ужице

– 34,15%, а на територији Косова и Метохије Зубин Поток – 49,21% и

Подујево – 35,90%. Најмање релативно учешће на територији централне

Србије имају општине са по једним детерминисаним насељем (Алексинац –

1,39%, Медвеђа – 2,27%, Лучани – 2,78%, Прешево – 2,86%,) и Крушевац са

два – 1,98%, а на територији Косова и Метохије Сува Река са једним – 2% и

Ђаковица са два насеља – 2,41%. Ситуација апсолутно малог, а релативно

значајног учешћа се јавља код општина које у својој мрежи имају мали укупан

број насеља. Такав случај је код Новог Брда 1 – 10%; Врњачке Бање 2 –

14,29%; Аранђеловца 4 – 21,05%; Мајданпека 5 – 35,71% и других.

4.2. ПОПУЛАЦИЈА НАСЕЉА ПРЕМА ПРИПАДНОСТИ ПОВРШИ-

НСКИМ ИЗВОРИШТИМА И АДМИНИСТРАТИВНО- ТЕРИТОРИ-

ЈАЛНИМ ЈЕДИНИЦАМА СРБИЈЕ

У 19,18% укупног броја насеља средишње Србије детерминисаних

на територијама изворишта површинских вода 2002. године је живело

287.494 или 5,26% укупног броја становника. Према процени броја становника

за 1991. годину у 17,39% детерминисаних у укупном броју насеља

Косова и Метохије живело је 206.875 или 10,58% укупне популације.

175

Табела 40. Обухват детерминисаног становништва (са категоријама припадности)за

појединачна изворишта површинских вода првог ранга територије

Србије


Детерминација условног обухвата становништва


Категорије укупног обухвата

смислу смислу Укупно Градско Остало

Број % Број %


1. Јабланица 2.874 93,89 187 6,11 3.061 0 0 3.061 100

2. Каменица 3.739 100 0 0 3.739 235 6,29 3.504 93,71

3. Чемерница 2.608 47,47 2.886 52,53 5.494 0 0 5.494 100

4. Дичина 5.753 79,42 1.491 20,58 7.244 0 0 7.244 100

5. Гружа 9.498 69,38 4.191 30,62 13.689 0 0 13.689 100

6. Ђетиња 3.646 100 0 0 3.646 0 0 3.646 100

7. Сушица 6.151 92,39 507 7,61 6.658 0 0 6.658 100

8. Црни Рзав 2.753 67,44 1.329 32,56 4.082 2.344 57,42 1.738 42,58

9. Велики Рзав 13.101 100 0 0 13.101 0 0 13.101 100

10. Грабовица 930 30,78 2.091 69,22 3.021 0 0 3.021 100

11. Лучка река 1.897 60,13 1.258 39,87 3.155 0 0 3.155 100

12. Моравица 4.592 73,20 1.681 26,80 6.273 0 0 6.273 100

13. Увац 32.327 97,53 818 2,47 33.145 13.161 39,71 19.984 60,29

14. Студеница 4.210 100 0 0 4.210 0 0 4.210 100

15. Људска 3.911 75,04 1.301 24,96 5.212 0 0 5.212 100

16. Рашка 4.217 94,47 247 5,53 4.464 0 0 4.464 100

17. Расина 26.319 89,17 491 1,83 26.810 10.118 37,74 16.692 62,26

18. Топлица 2.975 94,29 180 5,71 3.155 0 0 3.155 100

19. Млава 14.823 86,36 2.341 13,64 17.164 0 0 17.164 100

20. Велики Пек 1.915 15,39 10.529 84,61 12.444 10.071 80,93 2.373 19,07

21. Ресава 0 0 1.251 100 1.251 0 0 1.251 100

22. Црница 1.229 23,85 3.924 76,15 5.153 0 0 5.153 100

23. Грза 0 0 1.669 100 1.669 0 0 1.669 100

24. Црни Тимок 2.436 64,38 1.348 35,62 3.784 1.348 35,62 2.436 64,38

25. Тргов. Тимок 3.602 91,03 355 8,97 3.957 0 0 3.957 100

26. Темштица 2.736 100 0 0 2.736 0 0 2.736 100

27. Власина 5.164 100 0 0 5.164 0 0 5.164 100

28. Врла 570 100 0 0 570 0 0 570 100

29. Божичка 2.143 42,99 2.842 57,01 4.985 2.702 54,20 2.283 45,80

30. Ветерница 4.374 92,16 372 7,84 4.746 0 0 4.746 100

31. Бањска 461 100 0 0 461 0 0 461 100

32. Грлишка 1.474 63,23 857 36,77 2.331 0 0 2.331 100

33. Рибница 1.816 62,90 1.071 37,10 2.887 0 0 2.887 100

Ови релативни индикатори релације обухвата насеља и популације

добар су показатељ да обим детерминисаних насеља како код административно-територијалних

јединица различитог хијерархиског ранга, тако

176

и код појединих изворишта и категорија изворишта површинских вода

нису истовремено и поуздан индикатор популационог обухвата становништва.

Ово проистиче из различите агломерираности и коефицијента дисперзије

популације насеља анализираних територија како на нивоу њихове

припадности административно-територијалним јединицама, тако и на

нивоу појединачних изворишта и група изворишта са појединим заједничким

насеобинским и популационим специфичностима.

Насупрот апсолутно и релативно великом броју лоцираних насеља

на територијама изворишта површинских вода, ниво концентрације становништва

у њима је неравномеран, углавном низак. Ово је пре свега последица

еколошких ефектата и више или мање мултипликованих постојећих

еволутивних процеса насеобинске и популационе поларизације простора

Србије (груписање и разређивање).

Територијама изворишта површинских вода Србије обухваћено је

укупно 494.369 или просечно 8.239,48 становника по сливу. Највећу

просечну популациону величину по категоријама изворишта имају територије

резервисане за велике акумулације у функцији регионалних система

водоснабдевања до 2021, и она износи 12.285,5 становника, те територије

постојећих акумулација у функцији регионалних система водоснабдевања

са 11.447,13 становника. Средња популациона величина је

најмања код сливова резервисаних за дугорочне водопривредне циљеве,

са 5.175,5, и територија изворишта површинских вода првог ранга, са

6.650,33 становника.

Максимална разлика у популационој величини појединачних изворишта

је она у међусобној релацији сливова резервисаних за реализацију

регионалних система водоснабдевања становништва до 2021: Дреница –

Доброшевац (Глоговац) са 69.442 и Дубочица – Дубочица (Краљево) са

229 становника. Уколико би се за полазиште узела анализа популације обухваћене

у ужем смислу, разлике би биле још значајније. 262 Популационо

велика изворишта се одликују релативно високим учешћем становништва

(Дреница – 100%, Клина – 100%, Велики Рзав – 100%, Власина – 100%,

Расина – 98,17%, Увац – 97,53%, Ибар – 96,35% и др), а популационо мала

без учешћа (Ресава, Грза, Букуља, Скрапеж) или са малим учешћем

(Грошница – 6,89%, Велики Пек – 15,39%, Црница – 23,85%, Буковска река

– 28,68% и др) становништва обухваћеног у ужем смислу. Ово је последица

чињенице да територијално и популационо мања изворишта одликује

повољнији однос условног обухвата популације, односно боља уклопљеност

територија изворишта у постојећу мрежу насеља и друге антропогеографске

системе простора.

262 Разврставање условног обухвата популације у ужем и ширем смислу је значајно због

тога што представља квалитативно различите облике и нивое еколошких ограничења.

177

Табела 41. Обухват детерминисаног становништва (са категоријама припадности)

за појединачна изворишта осталих група изворишта површинских

вода Србије 263

Бр.

Извориште

Детерминација условног обухвата становништва


Категорије укупног обухвата

смислу смислу Укупно Градско Остало



I – Сливови акумулација у функцији регионалних система водоснабдевања

становништва Србије

1. Грошница 97 6,90 1.309 93,10 1.406 0 0 1.406 100

2. Букуља 0 0 5.032 100 5.032 0 0 5.032 100

3. Грачанка 5.893 52,66 5.298 47,34 11.191 0 0 11.191 100

4. Батлава 10.800 82,79 2.245 17,21 13.045 0 0 13.045 100

5. Ибар 23.453 96,50 850 3,50 24.303 9.111 37,49 15.192 62,51

6. Моравица 18.577 96,24 726 3,76 19.303 8.407 43,55 10.896 56,45

7. Пруе 11.929 73,95 4.203 26,05 16.132 4.440 27,52 11.692 72,48

8. Пуста р. 806 69,18 359 30,82 1.165 0 0 1.165 100

II – Сливови резервисани за велике акумулације неопходне за реализацију

регионалних система водоснабдевања становништва Србије до 2021.

1. Голема р. 4.341 76,95 1.300 23,05 5.641 0 0 5.641 100

2. Кремената 1.628 50,61 1.589 49,39 3.217 0 0 3.217 100

3. Пчиња 7.209 99,17 60 0,83 7.269 0 0 7.269 100

4. Шуманка 1.137 73,03 420 26,97 1.557 0 0 1.557 100

5. Скрапеж 0 0 853 100 853 0 0 853 100

6. Лепенац 12.911 100 0 0 12.911 0 0 12.911 100

7. Дреница 69.442 100 0 0 69.442 0 0 69.442 100

8. Лопатница 700 41,18 1.000 58,82 1.700 0 0 1.700 100

9. Буковска р. 951 28,68 2.365 71,32 3.316 0 0 3.316 100

10. Околишка р. 634 82,23 137 17,77 771 0 0 771 100

11. Љубовиђа 616 24,43 1.906 75,57 2.522 0 0 2.522 100

12. Клина 37.903 100 0 0 37.903 4.962 13,09 32.941 86,91

III – Сливови резервисани за реализацију дугорочних водопривредних циљева

регионалних система водоснабдевања становништва Србије

1. Лаб 2.691 100 0 0 2.691 0 0 2.691 100

2. Качандолска р. 4.054 67,23 1.976 32,77 6.030 0 0 6.030 100

3. Црвена р. 2.572 83,72 500 16,28 3.072 0 0 3.072 100

4. Бистрица 5.120 85,52 867 14,48 5.987 0 0 5.987 100

5. Дубочица 184 80,35 45 19,65 229 0 0 229 100

6. Призренска Б. 12.191 100 0 0 12.191 0 0 12.191 100

7. Жегранска р. 1.346 22,33 4.683 77,67 6.029 0 0 6.029 100

263 За насеља средишње Србије популациона величина према резултатима пописа

2002, а АП Косово и Метохија према процени броја становника за 1991. годину.

178

Табела 42. Структура условног обухвата и категорије популације по групама изворишта површинских вода Србије

Категорија заштите изворишта

површинских вода Укупно

Проглашена за изворишта површинских вода

првог ранга

Изворишта у функцији регионалних


Изворишта резервисана за велике акумулације

у функцији водоснабдевања до 2021.

Сливови резервисани у функцији дугорочних

водопривредних циљева водоснабдевања

У ужем

смислу

Условни припадност становништва

У ширем Градска Остала

смислу Укупно У ужем У ширем Укупно У ужем Уширем

219.461 174.244 45.217 39.981 25.860 14.121 179.480

91.577 71.555 20.022 21.958 21.958 0

148.384 31.096

69.619 49.597 20.022

147.102 137.472 9.630 4.962 4.962 0 142.140 132.510 9.630

36.229 28.158 8.071 0 0 0 36.229 28.158 8.071

Укупно 494.369 411.429 82.940 66.901 52.780

14.121 427.468 358.649 68.819

Табела 43. Структура условног обухвата и категорије популације по припадности макрополитичко-територијалним

целинама Србије

3/16/2009


и обух


популације

Категорија популације

вата Укупно


У ужем

смислу

У ширем


Централна Србија 287.494 228.442 59.052 57.499 43.378 14.121 229.995 185.064 44.931

Косово и Метохија 206.875 182.987 23.888 9.402 9.402 0 197.473 173.585 23.888

Војводина 0 0 0 0 0 0 0 0 0

Србија укупно 494.369 411.429 82.940 66.901 52.780 14.121 427.468 358.649 68.819

179

3/16/20 09

Популација обухваћена у ужем смислу у укупном обухвату чини

83,22%, у централној Србији 79,46%, а на територији АП Косово и Метохија

88,45%. Са учешћем од 20,54%, централну Србију одликује повољнији

показатељ обухвата популације у ширем смислу у односу на исту АП

Косова и Метохије (11,55%). Код појединих категорија изворишта, најмање

релативно учешће популације обухваћене у ширем смислу у укупној

обухваћеној популацији је код територија резервисаних за велике акумулације

у функцији регионалних система водоснабдевања до 2021, и оно

износи 6,55%, док је код осталих овај однос приближно уједначен и креће

се у распону од 20,6% код изворишта површинских вода првог ранга, па

до 22,28% код територија резервисаних за реализацију дугорочних водопривредних

циљева водоснабдевања.

Размештај становништва обухваћен по појединачним извориштима

или појединим категоријама изворишта је издиференциран, али са

значајним степеном позитивне корелације у односу на укупну површину

и број појединачних територија изворишта површинских вода и детерминисаних

насеља унутар њих. Код појединачних изворишта највећу популациону

величину имају: Дреница – 69.442 становника, Клина –

33.903, Увац – 33.145, Расина – 26.810, Ибар – 24.303, Моравица –

19.303, Млава – 17.164 и друга, а најмању Дубочица – 229, Бањска – 461,

Врла – 570, Околишка река – 771 и др. Велике разлике броја становника

по сливовима утичу на то да је код ¼ укупног броја појединачних сливова

са највећим апсолутним бројем становника евидентирано 207.601 или

54,74%, а код ¼ најмањих 22.064, односно 4,36% укупно обухваћене популације

територија изворишта површинских вода Србије. И док су популационо

највећи сливови релативно равномерно заступљени на територији

централне Србије – осам и АП Косова и Метохије – шест (Ибар је

заједнички), од петнаест појединачно популационо најмањих четрнаест

је на територији централне Србије (Дубочица, Бањска р, Врла, Околишка

р, Скрапеж, Пуста р, Ресава, Грошница, Грза, Шуманка, Лопатница,

Грлишка р, Љубовађа и Рибница), а Лаб на територији АП Косова и Метохије.

Код категорија изворишта површинских вода најзначајније разлике

у апсолутном броју обухваћеног становништва су на релацији зоне

изворишта површинских вода првог ранга са 219.461 (44,39%) –

територије сливова резервисане за реализацију дугорочних водопривредних

циљева водоснабдевања са 36.229 (7,33%). Територије резервисане

за велике акумулације у функцији регионалних система водоснабдевања

до 2021. у укупном обухвату учествују са 29,76%, а сливови постојећих

акумулација у функцији регионалних система водоснабдевања

са 18,52% укупно обухваћеног становништва изворишта површинских

вода Србије.

180

Табела 44. Учешће појединих категорија изворишта у укупном обухвату популације изворишта површинских вода по макро

политичко-територијалним целинама Србије

Макро политичко територијалне целине Централна

Србија

Категорија изворишта

Територије изворишта површинских

вода првог ранга србије

Територије изворишта у функцији

регионалних система водоснабдевања


реализацију великих акумулација до 2021.


реализацију дугорочних водопривредних


Број

Косово и

Метохија

Војводина Србија

% Број % Број % Број %

3/16/2009

219.461 44,38 0 0,00 0 0,00 219.461 44,39

49.710 10,06 41.867 8,47 0 0,00 91.577 18,52

17.988 3,64 129.114 26,12 0 0,00

147.102 29,76

335 0,07 35.894 7,26 0 0,00 36.229 7,33

Србија укупно 5.466.009 1.956.196 2.031.992

Дефинисане територије укупно 287.494 58,15 206.875 41,85 0 0,00 494.369 100,00

181

3/16/20 09

Учешће појединих категорија изворишта у обухвату популације на

нивоу макрополитичко-територијалних целина Србије има следеће специфичности.

Код централне Србије највеће учешће имају изворишта површинских

вода првог ранга са 219.461 или 76,34% укупно обухваћеног становништва.

Сливови постојећих акумулација у функцији регионалних система

водоснабдевања – 49.710 или 17,27%, а сливови резервисани за велике

акумулације у функцији регионалних система водоснабдевања до 2021.

године 17.988 или 6,26% укупно обухваћеног становништва изворишта површинских

вода централне Србије. Најмање учешће имају територије сливова

резервисане за дугорочне водопривредне циљеве, и оно износи 335

или 0,12% укупно обухваћеног становништва централне Србије.

На територији АП Косово и Метохија најзначајније учешће имају

сливови резервисани за реализацију великих акумулација у функцији регионалних

система водоснабдевања до 2021. године са 129.114 становника,

односно 62,41% укупно обухваћеног становништва. Сливовима постојећих

акумулација у функцији регионалних система водоснабдевања припада

41.867 (20,24%), а територијама сливова резервисаним за дугорочне водопривредне

циљеве 35.894, односно 17,35% укупно обухваћених становника

изворишта површинских вода АП Косова и Метохије.

Анализа апсолутног и релативног размештаја становништва по обухваћеним

територијама округа и општина показује изразиту неуједначеност.

Код ⅓ укупног броја округа са највећим апсолутним учешћем становништва

на територијама изворишта површинских вода (Косовски –

106.078, Златиборски – 60.369, Косовско-митровички – 57.688, Рашки –

37.174, Моравички – 34.840, Зајечарски – 28.339 и Браничевски – 20.480

становника) констатовано је 344.965 станопвника, односно 69,78% укупно

обухваћене популације. Истовремено, ⅓ укупног броја округа са најмањим

апсолутним учешћем популације (Мачвански – 1.208, Нишавски –

1.491, Пиротски – 3.300, Јабланички – 7.257, Колубарски – 7.497, Поморавски

– 8.073 и Топлички – 10.478 становника) учествује са 39.304, односно

7,95% укупно обухваћеног становништва изворишта површинских вода

Србије.

На нивоу општина највеће апсолутно учешће у укупно обухваћеној

популацији на територији централне Србије имају: Тутин – 27.891, Сјеница

– 26.865, Сокобања – 17.890, Брус – 17.148, Ивањица – 16.043, Жагубица

– 14.823, Горњи Милановац – 14.737, Чајетина – 13.474, Мајданпек –

12.444, Кнић – 9.757 и Блаце – 8.492 становника. Ових 11 општина, или

приближно 1 / 5 укупног броја обухваћених општина централне Србије,

учествује са 179.564 становника или 62,46% укупно обухваћене популације.

Истовремено, 11 општина са најмањим појединачним учешћем (Прешево,

Медвеђа, Димитровград, Бабушница, Бујановац, Пријепоље,

Врњачка Бања, Лучани, Алексинац, Прокупље и Крушевац) учествује са

182

4.083 становника, односно 1,42% укупно обухваћеног становништва изворишта

површинских вода централне Србије.

На територији АП Косово и Метохија највеће апсолутно учешће у

укупно обухваћеној популацији имају општине Глоговац – 51.953, Србица

– 45.173 и Приштина – 15.953, а најмање Ђаковица – 321 и Сува Река –

387 становника. На територијама седам општина, односно на ⅓ укупног

броја општина захваћених извориштима површинских вода са највећим

апсолутним учешћем констатовано је 168.999 становника, односно

81,69% укупно обухваћене популације изворишта површинских вода АП

Косова и Метохије.

Анализа обухвата становништва у ужем и ширем смислу показује

да су код једне половине од 78 општина заступљене обе, а код друге

половине само по једна категорија обухвата (32 у ужем и 7 у ширем смислу).

На територији централне Србије од 57 општинских територија 37%

је у ужем, 12% у ширем смислу, а 51% са обе категорије обухвата.

Код седам општинских територија чија је припадност детерминисана

само у ширем смислу евидентирано је 13 насеља са укупно 11.797

становника или 19,98% укупног становништва средишње Србије обухваћеног

извориштима површинских вода у ширем смислу. Обухваћена популација

21 општине са детерминисаном припадношћу само у ужем

смислу износи 108.570 становника или 47,53% укупног учешћа у тој категорији

обухвата. У овој групи општина највеће апсолутно учешће имају:

Сјеница –26.865, Сокобања – 17.890, Брус – 17.148 и Жагубица –

14.823, а најмање Прешево – 106, Медвеђа – 117, Димитровград – 178,

Пријепоље – 317 и Ражањ – 413. На територијама седам општина са

највећим појединачним апсолутним учешћем (Сјеница, Сокобања, Брус,

Жагубица, Блаце, Трговиште и Ариље) евидентирано је укупно 96.578

становника или 88,96% укупног обухвата ове групе општина. Ова група

општина истовремено партиципира са 42,28% укупног обухвата популације

централне Србије обухваћене извориштима површинских вода у

ужем смислу.

Општине централне Србије – њих 29 – са обе детерминисане категорије

обухвата учествују са 119.872 у ужем и 47.255 становника обухваћених

у ширем смислу. Ова група општина остварује учешће од 58,13% у

укупној обухваћеној популацији централне Србије, при чему је учешће

код категорије обухвата у ширем смислу 80,02%, а код категорије обухвата

у ужем смислу 52,47%; код 7 општина је констатована доминација учешћа

ширег, а код 22 ужег. Најповољније релације ужег и ширег обухвата

апсолутног броја становника су код Мајданпека – 1.915:10.529, Чачка –

693:2.914 и Крагујевца – 528:1.684, а најнеповољније код Тутина –

27.183:708, Ужица – 6.157:507, Врања – 4.172:60, Курушумлије –

1.209:180 и Горњег Милановца – 12.326:2.411.

183

Од 21 обухваћене општинске територије АП Косово и Метохија код

11 је регистрован само обухват у ужем, а код 10 у ужем и у ширем смислу.

Општине са обухватом само у ужем смислу (Глоговац, Ђаковица, Качаник,

Клина, Лепосавић, Ново Брдо, Призрен, Сува Река, Србица, Штрпце

и Штимље) учествују са 64,24% укупне популације ове категорије обухвата

АП Косово и Метохија. Највећи број становника изворишта површинских

вода ове категорије обухвата имају општине Глоговац – 51.953 и

Србица – 45.173 становника, које заједно у овој категорији општина учествују

са 82,63%.

Релативни показатељи односа обухвата насеља и популације истраживаних

територија према њиховом укупном броју унутар административно-територијалних

јединица показују различите ситуације и у директној

су зависности од нивоа обухвата и размештаја популације у систему

насеља анализираних административних територија. 264

У релацији релативног учешћа популације на територијама изворишта

површинских вода у укупној популацији појединих округа и општина

ситуација је значајно другачија. У односу укупног броја и броја становника

на територијама изворишта површинских вода Србије укупног обухвата

издваја се осам округа са учешћем већим од 10%. То су Зајечарски –

20,60%, Златиборски – 19,26%, Моравички – 15,50%, Рашки – 12,76%, Топлички

– 10,26% и Браничевски – 10,21% код централне Србије, а Косовско–митровички

– 20,91% и Косовски – 15,78% у саставу АП Косово и

Метохија. Најмање релативно учешће становника територија изворишта

површинских вода у укупној популацији имају следећи окрузи: Нишавски

– 0,39%, Јабланички – 3,01%, Пиротски – 3,12% и Призренски – 3,34%.

У низу појединачних специфичних односа апсолутних и релативних

вредности обухваћеног становништва изворишта површинских вода на

нивоу округа, истичу се два примера. Први се односи на Косовски округ,

који – са 106.078 становника – по апсолутном броју обухваћеног становништва

има примат међу окрузима Србије. Његово учешће у укупној обухваћеној

популацији Србије је 21,46%, а у укупно обухваћеној популацији

АП Косово и Метохија 51,28%. Због велике укупне популације Косовски

округ (672.292 становника) релативно има 15,78% обухваћене у укупној

популацији, и по том показатељу се налази на трећем месту – иза Зајечарског

и Златиборског округа – и у рангу је са Моравичким округом. Насупрот

томе, Топлички округ са малим укупним (102.075) и обухваћеним

264 Коефицијент популационе дисперзије (К) представља однос средњег квадратног

одступања (стандардне девијације) броја становника (Q) и средње популационе величине

насеља (0) у анализираном систему насеља. Мања вредност коефицијента дисперзије

(К) указује на равномернији, а већа на неравномернији размештај становништва

у систему насеља, односно да су осцилације у популационој величини насеља

мање или веће (Радовановић М, Николић С, 1973).

184

бројем становника (10.478) показује за услове централне Србије високе

вредности релативног учешћа од 10,26% обухваћене у укупној популацији.

Због великих разлика у укупном броју становника општина захваћених

територијама изворишта површинских вода, 265 релативни показатељи

учешћа обухваћене у укупној популацији су бољи индикатор нивоа еколошких

развојних ограничења. Осим три општинске територије са потпуним

обухватом (Жагубица – 14.823, Трговиште – 6.372 и Штрпце – 12.454), на

територији Србије преко 80%, односно изразито висок ниво обухваћене у

укупној популацији, имају општине: Сокобања – 96,33%, Сјеница –

96,05%, Глоговац – 94,21, Тутин – 92,80%, Црна Трава – 91,92%, Брус –

91,39%, Чајетина – 86,22% и Србица – 81,44%. Од 50 до 80%, односно висок

ниво обухваћене у укупној популацији, имају општине: Блаце –

61,72%, Кнић – 60,42% и Мајданпек – 52,50%. Значајан ниво обухваћене у

укупној популацији (25-50%) имају општине: Ивањица – 45,26%, Дечани

– 32,27%, Горњи Милановац – 30,93%, Нова Варош – 27,68% и Ариље –

25,24%.

У релацији релативних вредности обухвата насеља и популације, а

у зависности од нивоа концентрације становника у систему насеља, на нивоу

општина и округа констатоване су различите ситуације. Највеће варијације

на нивоу округа констатоване су код Пчињског – 27,27:7,49%, Моравичког

– 42,23:15,15%, Златиборског – 37,12:15,15%, Рашког –

33,98:12,76% Призренског – 6,36:3,34%, Косовског – 29:15,78% и Зајечарског

округа – 39,88:20,60%.

Анализа релативног учешћа на нивоу општинских територија показује

још значајније варијације, а оне у највећој мери зависе од две чињенице:

1) да ли у мрежи насеља општине постоји изражени центар популационе

концентрације и какав је његов однос према територијама изворишта

површинских вода и

2) колики је релативни обухват насеобинских јединица у мрежи насеља.

Код 59 општина (43 у централној Србији и 16 у склопу АП Косово и Метохија),

односно код 75,64% укупног броја захваћених општинских територија,

присутно је релативно веће учешће обухваћених насеља него становника,

док је код 16 општина (12 у централној Србији и 4 на територији

АП Косово и Метохија) релација супротна, али са знатно мањим одступањима,

односно са релативно вишим степеном подударности.

265 Максималне разлике популационих величина ове категорије општина код централне

Србије су у релацији Крагујевац – 175.802, Лесковац – 156.252 и Крушевац –

131.368, на једној, и Црна Трава – 2.563 и Трговиште – 6.372 становника, на другој

страни. У случају АП Косово и Метохија екстреми су још изразитији: Призрен –

200.584 и Приштина – 199.654 становника, са максималним, и Ново Брдо – 4.611 и Зубин

Поток – 8.470 становника, са минималним вредностима укупног броја становника.

185

Најзначајнија одступања су код Приштине (32,61:2,37%), Димитровграда

(18,60:1,52%), Прокупља (12,28:1,23%), Врања (31,43:4,85%),

Крагујевца (8,77:1,26%), Краљева (14,13:2,48%), Пирота (27,78:4,51%),

Сурдулице (43,9:10,79%) и Зајечара (11,9:2,63%). Осим у случајевима потпуног

обухвата насеља и становништва (Жагубица, Трговиште и Штрпце),

висок ниво позитивне корелације постоји и у ситуацији када је доминантан

број насеља заједно са општинским центром детерминисан припадношћу

територијама водоизворишта. Таква је ситуација код Бруса

(91,38:91,39), Глоговца (97,3:94,21%), Чајетине (87,5:86,22%), Тутина

(88,17:92,8%), Кнића (58,33:60,42%), Србице (76:81,44%), Сјенице

(86,14:96,05%) и Сокобање (84:96,33). Позитивна корелација констатована

је и у појединим случајевима релативно ниског обухвата насеља и становништва,

као код Кучева (15,38:17,63%), Мионице (16,67:17,48%) и Петровца

(5,88:6,78%). У случају условне детерминације обухвата општинског

центра и мањег дела мреже насеља унутар територија изворишта површинских

вода у релативном учешћу насеља и становништва, доминира

учешће становништва. Оваква ситуација је констатована код општина

Блаце (27,5:61,72%), Босилеград (27,03:45,54%), Црна Трава (68:91,92%) и

Мајданпек (35,71:52,5). 266

4.3. МРЕЖА НАСЕЉА И ПОПУЛАЦИОНА ДИНАМИКА ТЕРИ-

ТОРИЈА ИЗВОРИШТА ПОВРШИНСКИХ ВОДА СРБИЈЕ

Мрежа насеља како појединачних територија изворишта (субсистемске

мреже), тако и у њеној укупности представља сложен и динамичан

скуп насеља као елементарних насеобинско-географских и друштвено-економских

јединица. Њена вишевековна генеза, просторна организација

и промене детерминисане су својствима и комбинованим дејствима

најразнороднијих географских, економских, социјалних, историјских,

стратешких 267 и других релевантних услова и фактора. Као резултат такве

међузависности, савремену мрежу насеља ових територија одликује велика

диверзификованост, разноврсност и диференцираност како у погледу

266 Ова разлика код општине Мајданпек није у толикој мери изражена услед релативно

малог броја насеља (14) и повољне мреже централних у мрежи насеља општине.

Доњи Милановац, као градски центар нижег ранга, апсорбује 13,21% укупне и 23,65%

урбане популације општинске територије.

267 У новијој историји у овом погледу се истиче доктрина одбране дефинисана као

ОНО и ДСЗ. На бази искустава стечених током Другог светског рата, протежирање

ове стратегије као владајућег војно-одбрамбеног аспекта утицало је да се значајна

друштвена пажња, иако у значајној мери декларативна, посвети респектовању и очувању

мреже насеља планинских простора као потенцијално значајне одбрамбене ресурсне

базе.

186

генезе, морфо-физиономије, популационе величине, функционалног капацитета,

тако и других битних својстава. Зато је истраживање квантитативних

и квалитативних насеобинско-демографских карактеристика и тенденција

најверодостојнији индикатор праћења и тумачења свеукупне еволуције

ових простора.

Мрежу статистички евидентираних насеља територија изворишта

површинских вода Србије разврстаних по правном критеријуму чине 12

градских и 1.053 насеља у категорији осталих. 268 У укупном броју евидентираних,

апсолутну доминацију имају насеља у категорији осталих са

98,87%. Насеље градског типа просечно има свака пета територија изворишта

површинских вода, а само извориште површинских вода првог ранга

акумулације Ћелије на Расини их има два (Блаце и Брус). По једно насеље

градског типа имају изворишта: Каменица, Црни Рзав, Увац, Велики

Пек, Црни Тимок, Божичка река, Ибар, Моравица, Пруе (слив акумулације

Радоњић) и Мова.

У категорији осталих насеља 969 је обухваћено у ужем, а 84 у ширем

смислу, док је у категорији градских девет у ужем, а три су у ширем

смислу. У ужем смислу је детерминисано девет градских насеља, и то

седам на територији Центрaлне Србије (Блаце, Брус, Дивчибаре, Златибор,

Сјеница, Сокобања и Тутин), а два на територији АП Косово и Метохија

(Дечани и Глоговац). У ширем смислу детерминисана су три градска насеља

на територији централне Србије (Боговина, Босилеград и Мајданпек).

Седам градских насеља обухваћених у ужем (Блаце, Брус, Глоговац,

Дечани, Сјеница, Сокобања и Тутин) и два (Босилеград и Мајданпек) обухваћена

у ширем смислу су уједно и општински и функционални центри,

односно носиоци економско-географског и популационог развоја административно-политичких

територија којима припадају.

Мали број насеља, неповољан однос градских и осталих насеља

(1:71) и 49 појединачних територија без градског насеља показатељ су неповољне

мреже централних насеља различитог хијерархијског нивоа, а посебно

градских центара ранга нижег од општинског средишта. Ова ситуација

је само донекле ублажена чињеницом да је на дефинисаним територијама

изворишта површинских вода обухваћено и пет насеља у категорији осталих

која имају функцију општинских центара и de facto то најчешће и јесу

268 Реална структура мреже насеља, њена сложеност и динамичност су надограђени

постојањем многобројних несамосталних (привремених, сезонских и сличних) насеобинских

јединица које нису предмет регистра актуалне статистичке евиденције. На

другој страни, у мрежи насеља истраживаних територија статистичка служба је задржала

и поједина популационо угашена насеља, као што је то случај са Кијевцем у

сливу акумулације Газиводе на Ибру (општина Зубин Поток) и Репушница на територији

изворишта површинских вода првог ранга Србије Трговишки Тимок – Бараница

(општина Књажевац).

187

(Кнић, Чајетина, Жагубица, Трговиште, Црна Трава, Србица и Штрпце), 269

али по правном критеријуму немају статус градских насеља. Мрежу насеља

ових територија одликују изразита нестабилност и противуречност

развојних тенденција. И поред фактичког стања спонтаног (стихијског)

насеобинског проређивања узрокованог популационим гашењем појединих

насеља и делова насеља, статистички евидентиран број насеобинских

јединица је административним мерама de iure растао тако да се број насеља

и даље увећавао. 270

Од 1948, а нарочито од 1953. и 1955. године, када су донете правне

основе за развој новог комуналног система у Србији, нова административно-територијална

организација води рапидном смањењу броја и разноврсности

и просторном повећању локалних јединица. Закон о општинама из

1953. године, сугестијом да новоформиране општине имају најмање 3.000

становника, ствара претпоставке да значајан број насеља ових територија

изгуби дотадашње функције општинских центара и осталих облика локалне

самоуправе. 271 Укупни ефекти оваквих административних мера имали

су значајног удела на покретање и поспешивање већ присутних процеса

редуковања функционалних капацитета насеља планинских територија и

дестабилизације њене укупне мреже, а посебно субсистемских мрежа насеља

будућих сливова изворишта површинских вода.

Основне карактеристике популационих трендова територија изворишта

површинских вода су динамично смањење укупног броја

становника и смањење учешћа у укупном становништву Републике Србије.

Оваква, општа чињенична констатација не искључује потребу уважавања

постојећих, јасно изражених разлика и специфичности на нивоу појединачних

насеља, група насеља појединачних сливова, категорија сливова

269 Са урбано-географског аспекта, постоје значајна оправдања да се ова насеља третирају

као урбана. По компактности изграђеног простора, популационој величини,

начину живота становништва и функционалном капацитету, она у највећем обиму

фактички и припадају градским насељима.

270 Динамика укупног броја насеља појединих сливова је под утицајем њиховог знатног

пораста на нивоу припадајућих административних територија – општина Црна

Трава, Сјеница, Тутин, Зубин Поток и Штрпце. У случају изворишта Власина укупан

број насеља је порастао у међупописном периоду 1981-1991, а код Увца, Ибра и Лепенца

у периоду 1971-1981. године.

271 Административно-територијална реорганизација простора централне Србије је

током 1955. преведена од 1.653 општине, 25 градских општина, 3 града и 84 котара у

443 општине и 24 котара, да би њеном реформом од 1968. била сведена на 113 општина.

Ова етапа у развоју административно-територијалне организације простора Србије

представља период изразитог удаљавања од принципа и норматива постављаних

појединим ранијим законским решењима о организацији општина (закон из 1884.

предвиђа да минимална величина општине има 500 пореских глава, а из 1903. да општина

има најмање 200 пунолетних грађана).

188

и, нарочито, регионалних (група међусобно граничних сливова) и макрополитичко-територијалних

целина.

Табела 45. Становништво изворишта површинских вода укупног обухвата и промене

апсолутног и релативног учешћа у укупном по макрополитичкотериторијалним

целинама Републике Србије 272

1961. 1971. 1981. 1991. 2002.

Број % Број % Број % Број % Број

Централна

Србија

501.879 78,15 445.651 72,92 389.923 66,69 344.013 62,45 287.494

Косово и

Метохија

140.357 21,85 165.518 27,08 177.758 31,31 206.875 37,55

Укупно 642.236 611.169 567.681 550.888

600000

500000

400000

300000

200000

100000

0

1961 1971 1981 1991 2002

Република Србија Централна Србија АП Косово и Метохија

График 1. Кретање броја становника изворишта површинских вода укупног обухвата

за Републику Србију и њене макрополитичко-територијалне целине

272 Због разлика у дефинисању категорије „укупно становништво“ у методологији пописа

од 1961. до 2002. године њихова потпуна упоредовост није најприхватљивија и

најоправданија. Дефинисана категорија „укупно становништво“ је у појединим пописним

годинама поистовећивана са „присутним становништвом“ или са „сталним

становништвом“. Резултати пописа 1961. су обрађени по коцепцији „сталног становништва“,

односно према месту сталног становања сваког становника, без обзира

на то где се у критичном моменту пописа налазио. Према методологији пописа

1971, 1981. и 1991. године појам „укупног“ или „сталног становништва“ подразумева

становништво у земљи и становништво на тзв. привременом раду у иностранству,

као и чланове њихових породица који су са њима боравили у иностранству.

Међутим, након пописа 1991. године, извршена је посебна обрада података (СЗС,

књ. 9, Београд, 1996) која је методолошки уједначила, односно омогућила њихову

упоредивост. У складу са међународним препорукама, попис 2002. године у категорији

„сталног“ или „укупног становништва“ подразумева: становништво у земљи,

држављане чији је боравак у иностранству краћи од годину дана, избеглице са местом

боравка у Србији без обзира на држављанство и стране држављане који на територији

Србије бораве дуже од годину дана.

189

У периоду 1961-1991. године укупна популација ових територија је

смањена са 642.236 на 550.888 становника (просечно годишње за 3.045 становника).

Апсолутни пад популације територија изворишта површинских

вода Србије истовремено је праћен и смањењем њеног учешћа у укупном

становништву Републике са 8,40% на 5,62%, с тим што се код централне

Србије он смањио са 10,41% на 5,92%, а код АП Косово и Метохија са

14,56% на 10,58%.

Овај пад релативних вредности учешћа популације територија изворишта

површинских вода у укупној популацији макрополитичко-територијалних

целина Србије остварен је у сасвим различитим (диференцираним)

условима њиховог апсолутног кретања. У централној Србији се то

реализовало у условима апсолутног смањења од 157.866, а код АП Косово

и Метохија апсолутног повећања броја становника ових територија за

66.518 становника. Остварени индекс анализираног међупописног

кретања популације код централне Србије износио је 68,54, а код АП Косова

и Метохије 147,36.

Анализа укупних и појединачних међупописних промена броја становника

дефинисаних територија по макрополитичко-територијалним целинама

упућује на различите смерове популационе динамике и изразиту

тенденцију њиховог даљег продубљивања. Ова констатација своје оправдање

темељи на чињеници да је код АП Косово и Метохија највећи апсолутни

међупописни раст од 29.117 остварен 1981-1991, а да је највећи апсолутни

пад од 56.519 становника код централне Србије евидентиран у

периоду 1991-2002. године.

У периоду 1961-1991. године од 15 појединачних територија изворишта

површинских вода АП Косово и Метохија њих 11 је имало позитиван

(укупно 69.391), а четири негативан биланс (укупно 2.873) укупног броја

становника. Највећи апсолутни пораст остварен је на територијама изворишта

Дренице –31.557 и Клине –17.089, која су у укупном порасту броја

становника изворишта површинских вода Косова и Метохије учествовала

са 73,13%. Негативан биланс је констатован у следећим извориштима:

Ибар (–2.070), 273 Кремената (–349), Лаб (–289) и Батлава (–165). У оваквим

релацијама апсолутног кретања највећи индекс популационе динамике забележен

је код изворишта: Радоњић (Пруе) – 187,78; Дреница – 183,30 и

Клина – 182,10 а најмањи код Ибра – 42; Кременате – 90,21; Лаба – 90,30 и

Батлаве – 98,75.

273 У овом случају се ради о билансу укупне популације за 23 насеља слива Ибра

(акумулација Газиводе) која административно припадају општини Зубин Поток, односно

АП Косово и Метохија.

190

Табела 46. Каретање броја становника и средње величине насеља за групе насеља

изворишта површинских вода Србије од 1961. до 2002. године

Кретање укупног број становника

територија изворишта

Кретање средње популационе

величине насеља у изворишту

Извориште

1961. 1971. 1981. 1991. 2002. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002.

Јабланица 5933 5146 4253 3929 3061 494,4 428,8 354,4 327,4 255,1

Каменица 6493 5362 4777 4273 3739 649,3 536,2 477,7 427,3 373,9

Чемерница 8918 8071 7274 6375 5494 1486,3 1345,2 1212,3 1062,5 915,7

Дичина 13725 11570 10401 8512 7244 623,9 525,9 472,8 386,9 329,3

Гружа 21802 19873 17992 15690 13689 681,3 621 562,3 490,3 427,8

Ђетиња 7878 6984 5821 4544 3646 984,8 873 727,6 568 455,8

Сушица 6938 6644 6337 6345 6658 867,3 830,5 792,1 793,1 832,3

Црни Рзав 5514 4818 4191 4644 4082 1102,8 963,6 838,2 928,8 816,4

Велики Рзав 26896 22615 19191 15854 13101 815 685,3 581,6 480,4 397

Грабовица 4555 4063 3672 3393 3021 911 812,6 734,4 678,6 604,2

Лучка 3881 3581 3310 3253 3155 1293,7 1193,7 1103,3 1084,3 1051,7

Моравица 14309 11692 9045 7271 6273 681,4 556,8 430,7 346,2 298,7

Увац 47582 44000 41679 39300 33145 444,7 411,2 389,5 367,3 309,8

Студеница 10592 9105 7223 5538 4210 662 569,1 451,4 346,1 263,1

Људска 10472 9456 8529 7316 5212 402,8 363,7 328 281,4 200,5

Рашка 7961 7350 7471 6507 4464 318,4 294 298,8 260,3 178,6

Расина 33415 30323 29633 29753 26810 596,7 541,5 529,2 531,3 478,8

Топлица 9343 8073 5688 3904 3155 266,9 230,7 162,5 265,8 90,1

Млава 26317 24711 23850 21237 17164 1315,9 1235,6 1192,5 1061,9 858,2

Велики Пек 7437 11817 12859 14554 12444 1487,4 2363,4 2571,8 2910,8 2488,8

Ресава 2092 1963 1810 1598 1251 1046 981,5 905 799 625,5

Црница 7778 6230 5766 5620 5153 1555,6 1246 1153,2 1124 1030,6

Грза 2742 2595 2368 2224 1669 1371 1297,5 1184 1112 834,5

Црни Тимок 8631 7384 6435 5317 3784 1438,5 1230,7 1072,5 886,2 630,7

Тргов. Тимок 19827 14109 9209 6052 3957 600,8 427,6 279,1 183,4 119,9

Темштица 14413 10822 6912 4179 2736 576,5 432,9 276,5 167,2 109,4

Власина 25174 20167 13277 7780 5164 740,4 593,2 390,5 228,8 135,9

Врла 3163 2369 1330 951 570 632,6 473,8 266 190,2 114

Божичка 10504 9718 7278 5728 4985 808 747,5 559,9 440,6 383,5

Ветерница 12165 10240 7944 6407 4746 434,5 365,7 283,7 228,8 169,5

Бањска 2441 2292 1389 727 461 406,8 382 231,5 121,2 76,8

Грлишка река 7014 5847 4663 3364 2331 1002 835,3 666,1 480,6 333

Рибница 5214 4553 4081 3279 2887 869 758,8 680,2 546,5 481,2

Грошница 1298 1304 1406 1599 1406 324,5 326 351,5 399,8 351,5

Букуља 5229 4617 4475 4685 5032 1307,3 1154,3 1118,8 1171,3 1258

Ибар 274 19327 19085 21881 24839 22804 333,2 329,1 377,3 428,3 393,2

Сок. Моравица 25787 25500 24727 22952 19303 991,8 980,8 951 882,8 742,4

Пуста река 5068 3563 2399 1646 1165 362 254,5 171,4 117,6 83,2

Пчиња 16601 14769 10623 8208 7269 386,1 343,5 247,1 190,9 169,1

Шуманка 6830 5192 3468 2328 1557 758,9 576,9 385,3 258,7 173

Скрапеж 1518 1301 1217 1086 853 1518 1301 1217 1086 853

Лопатница 3660 3236 2696 2067 1700 732 647,2 539,2 413,4 340

Буковска р. 5809 5619 5122 4487 3316 1452,3 1404,8 1280,5 1121,8 829

Околишка р. 3312 2577 1923 1192 771 662,4 515,4 384,6 238,4 154,2

Љубовиђа 5161 4473 3739 3076 2522 860,2 745,5 623,2 512,7 420,3

Дубочица 829 626 505 324 229 414,5 313 252,5 162 114,5

Жегранска р. 275 331 246 84 106 106 331 246 84, 106 106

Укупно 501879 445651 389923 344013 287494 620,4 550,9 481,98 412,9 353,6

274 Резултати за групу од 59 насеља која административно припадају територији централне Србије

(општине Тутин и Нови Пазар).

275 На територији изворишта Жегранска река – Жегра – Гњилане од осам детерминисаних насеља само

Сефер административно припада територији централне Србије (општина Прешево).

191

На основу коефицијента кретања, 276 који омогућава поређење кретања

популације дефинисаних територија у односу на просек Републике или

њених макрополитичко-територијалних целина, могуће је утврдити ком

типу популационе динамике припадају територије сливова изворишта површинских

вода Србије. Позитиван коефицијент кретања је индикатор бржег

раста у односу на просек, и обратно. Међупописне анализе показују

да сливне тeриторије према свој припадности централној Србији и АП

Косово и Метохија припадају истом типу популационе динамике – негативни

коефицијенти за све сливове у свим анализираним међупописним

периодима.

У периоду 1961–2002. укупна популација ових територија централне

Србије смањена је са 501.879 на 287.494 становника или за 42,71%, а

учешће у укупном становништву са 10,41% на 5,26%. Просечно годишње

смањење је 5.229 становника, али са варијацијама у појединим међупописним

периодима. Најмање просечно годишње смањење од 4.591

становника забележено је 1981–1991, а највеће од 5.623 становника у међупописном

периоду 1961–1971. године.

Од 47 појединачно издвојених изворишта (рачунајући и делове заједничких

изворишта Ибар – Газиводе и Жегранске реке – Жегра) на територији

централне Србије у периоду 1961-2002. године 44 су имала укупан

негативан биланс популационе динамике за 222.977, а три (Велики

Пек – 5.007, Ибар – 3.477 и Грошница – 108) позитиван за укупно 8.592

становника. У анализираним међупописним периодима континуирани пад

има 39, док континуирани раст укупне популације нема ниједно извориште.

Код појединих изворишта дисконтинуитет пада популације је прекидан

само у појединим међупописним периодима. Таква ситуација је током

периода 1971-1981. констатована код изворишта Рашке (+121), а током

периода 1981-1991. године код Црног Рзава (+453) и Расине (+120).

Највећи број изворишта са негативним међупописним билансом

(45) евидентиран је у пописним периодима 1961–1971. и 1991–2002, а најмањи

1981–1991. године (38). У међупописном периоду 1991–2002. доминантан

популациони раст је прекинут код изворишта Велики Пек (–2.110)

и Ибар (–2.035). Изворишта Сушице и Букуље, после периода значајног

губитка, од 1981. године бележе благи континуирани пораст укупне популације.

1

L

276 Коефицијент кретања се израчунава по формули S L 1r R

0 1

1 0

r = − ×

0

L r ; где Lr

и

L

r

L R

представљају број становника (датих територија) почетком и крајем посматраног периода,

а 0 1

LR

и

LR

број становника Републике почетком и крајем посматраног периода

(Спасовски М, Мруз Г, 1988; Спасовски М, 1988).

192

Табела 47. Каретање индекса међупописноиг пораста и смањења и просечне годишње стопе

за групе насеља изворишта површинских вода Србије од 1961. до 2002. године

Извориште 1971-

-1961.

Индекс међупописних пораста и смањења Просечна годишња стопа у 0 / 00

1981- 1991- 2002- 2002- 1961- 1971- 1981- 1991-

-1971. -1981. -1991. -1961. -1971. -1981. -1991. -2002.

193

1961-

-2002.

Јабланица 86,74 82,65 92,38 77,91 51,92 -14.21 -19.00 -7.92 -22.58 -15.85

Каменица 82,58 89,09 89,45 87,50 57,59 -19.08 -11.54 -11.14 -12.12 -13.13

Чемерница 90,50 90,13 87,64 86,18 61,61 -9.97 -10.39 -13.17 -13.50 -11.59

Дичина 84,30 89,90 81,84 85,10 52,78 -17.04 -10.64 -19.98 -14.63 -15.08

Гружа 91,15 90,53 87,21 87,25 62,79 -9.26 -9.94 -13.67 -12.38 -11.15

Ђетиња 88,65 83,35 78,06 80,24 46,28 -12.03 -18.16 -24.64 -19.94 -17.91

Сушица 95,76 95,38 100,13 104,93 95,96 -4.33 -4.73 0.13 4.38 1.00

Црни Рзав 87,38 86,99 110,81 87,90 74,03 -13.47 -13.92 10.25 -11.71 -7.28

Велики Рзав 84,08 84,86 82,61 82,64 48,71 -17.29 -16.38 -19.04 -17.29 -16.82

Грабовица 89,20 90,38 92,40 89,04 66,32 -11.42 -10.11 -7.90 -10.55 -9.88

Лучка 92,27 92,43 98,28 96,99 81,29 -8.04 -7.87 -1.74 -2.78 -5.03

Моравица 81,71 77,36 80,39 86,27 43,84 -20.13 -25.53 -21.75 -13.40 -19.05

Увац 92,47 94,73 94,29 84,34 69,66 -7.82 -5.42 -5.88 -15.45 -8.72

Студеница 85,96 79,33 76,67 76,02 39,75 -15.10 -23.05 -26.41 -24.77 -21.03

Људска 90,30 90,20 85,78 71,24 49,77 -10.20 -10.31 -15.31 -30.54 -16.36

Рашка 92,33 101,65 87,10 68,60 56,07 -7.98 1.63 -13.79 -33.86 -13.73

Расина 90,75 97,72 100,40 90,11 80,23 -9.70 -2.30 0.40 -9.46 -5.35

Топлица 86,41 70,46 68,64 33,91 33,77 -14.58 -34.66 -37.20 19.29 -24.15

Млава 93,90 96,52 89,04 80,82 65,22 -6.29 -3.55 11.59 19.28 10.27

Велики Пек 158,89 108,82 113,18 85,50 167,33 45.50 8.45 12.37 -14.21 12.29

Ресава 93,83 92,21 88,29 78,29 59,80 -6.36 -8.11 -12.44 -22.14 -12.27

Црница 80,10 92,55 97,47 91,69 66,25 -22.10 -7.74 -2.56 -7.88 -9.90

Грза 94,64 91,25 93,92 75,04 60,87 -5.51 -9.15 -6.27 -25.92 -11.87

Црни Тимок 85,55 87,15 82,63 71,17 43,84 -15.57 -13.73 -19.03 -30.63 -19.04

Тргов. Тимок 71,16 65,27 65,72 65,38 19,96 -33.70 -42.03 -41.37 -38.06 -32.55

Темштица 75,07 63,87 60,46 65,47 18,98 -28.46 -44.10 -49.28 -37.94 -33.22

Власина 80,11 65,84 58,60 66,38 20,51 -22.09 -41.20 -52.21 36.75 32.17

Врла 74,90 56,14 71,50 59,94 18,02 -28.71 -56.18 -33.23 -45.54 -33.88

Божичка 92,52 74,89 78,70 87,03 47,46 -7.77 -28.71 -23.84 -12.61 -17.38

Ветерница 84,18 77,58 80,65 74,08 39,01 -17.18 -25.25 -21.42 -27.08 -21.40

Бањска 93,90 60,60 52,34 63,41 18,89 -6.30 -49.06 -62.57 -40.71 -33.28

Грлишка река 83,36 79,75 72,14 69,29 33,23 -18.15 -22.53 -32.37 -32.98 -24.45

Рибница 87,32 89,63 80,35 88,05 55,37 -13.54 -10.93 -21.79 -11.56 -14.01

Грошница 100,46 107,82 113,73 87,93 108,32 0.46 7.53 12.85 -11.68 1.95

Букуља 88,30 96,92 104,69 107,41 96,23 -12.43 -3.12 4.59 6.49 -0.94

Ибар 98,75 114,65 113,52 91,81 117,99 -1.26 13.65 12.66 7.77 4.03

Сок. Моравица 98,89 96,97 92,82 84,10 74,86 -1.12 -3.08 -7.45 -15.70 -7.01

Пуста река 70,30 67,33 68,61 70,78 22,99 -34.87 -39.05 -37.23 -31.11 -30.55

Пчиња 88,96 71,93 77,27 88,56 43,79 -11.68 -32.66 -25.65 -11.03 -19.07

Шуманка 76,02 66,80 67,13 66,88 22,80 -27.25 -39.82 -39.34 -36.08 -30.67

Скрапеж 85,70 93,54 89,24 78,55 56,19 -15.40 -6.67 -11.38 -21.85 -13.68

Лопатница 88,42 83,31 76,67 82,24 46,45 -11.47 -19.03 -26.41 -17.71 -17.84

Буковска р. 96,73 91,16 87,60 73,90 57,08 -3.33 -9.25 -13.22 -27.29 -13.33

Околишка р. 77,81 74,62 61,99 64,68 23,28 -24.96 -29.07 -46.93 -38.99 -30.36

Љубовиђа 86,67 83,59 82,27 81,99 48,87 -14.28 -17.88 -19.46 -17.99 -16.76

Дубочица 75,51 80,67 64,16 70,68 27,62 -27.90 -21.40 -43.67 -31.23 -27.66

Жегранска р. 79,76 34,15 126,19 100,00 32,02 -29.46 -98.18 23.16 0.00 -25.12

Укупно 88,80 87,49 88,22 83,57 57,28 -11.87 -13.34 -12.51 -16.27 -13.25

Најизраженију апсолутну вредност депопулације у периоду 1961-

2002. имају: Власина –20.010, Трговишки Тимок –15.870, Увац –14.437,

Велики Рзав –13.797, Темштица –11.680, Пчиња –9.332, Млава –9.153,

Гружа –8.113, Моравица –8.036, Сокобањска Моравица –6.484, Дичина –

6.481, Студеница –6.382 и Топлица –6.188 становника. За разлику од апсолутних

вредности промене броја становника у којима претежно доминирају

популационо и територијално велика, релативни показатељи откривају

ниво интензитета депопулације и код мањих изворишта. Највећи проценат

међупописног смањења у периоду 1961-2002. године констатован је код

следећих изворишта: Врла – 81,98%, Бањска река – 81,11%, Трговишки Тимок

– 80,04%, Темштица – 81,02%, Власина – 79,49%, Шуманка – 77,20%,

Пуста река – 77,01%, Околишка река – 76,72% и Дубочица – 72,38%.

Досадашњи популациони развитак како у целини, тако и по појединим

територијалним комплексима дефинисаних сливова површинских водоизворишта

карактеришу различите развојне тенденције и динамика на

нивоу појединих категорија насеља и категорија њиховог функционалног

значаја. На нивоу централне Србије значајно је истаћи:

- динамичан популациони раст градских насеља 277 и континуирано

повећање учешћа урбаног у укупном становништву територија изворишта

површинских вода,

- умерени популациони раст већине општинских центара који по

правном критеријуму немају статус градских насеља и појединих

приградских насеља,

277 Уколико се процес урбанизације посматра као апсолутно и релативно повећање

градског становништва, неопходно је узети у обзир и моделе за класификацију и њихову

промењивост у појединим пописним годинама, која усложњава могућност упоређивања

података различитих пописних серија. Скоро сви урбани центри детерминисани

на овим територијама су током анализираног периода прерасли из других категорија

– пре свега мешовитих – у градска насеља, што значи да је пораст урбане популације

последица комбинованог дејства пораста броја урбаних центара и броја становника

у њима. Попис 1971. уважава тројну категоријацију насеља (градска, мешовита

и сеоска), а пописи 1981, 1991. и 2002. дихотомну класификацију (градска и

остала), при чему су насеља из некадашње категорије мешовитих сврасана у остала

(тројна категоријазација је утемељена од стране Мацуре (Мацура М, 1954, 376)). Категоризација

на градска и остала насеља према неким тумачењима може бити полемична

(Костић Ц, 1966; Вришер И,1968; Перишић Д, 1981. и други). Перишић у разграничењу

појма „село“ указује на то да се ради о „насељу које није ни градско ни мешовито“

(Перишић Д, 1981, 342). И поред континуираних (еволутивних и трансформативних),

вишедимензионалних и крупних промена у насеобинској структури, пре

свега обележених процесима урбанизације и дерурализације територије Србије, методолошко

статистичке промене (укидање категорије мешовитог насеља 1971. године –

884) уведене у међупописном периоду 1971-1981. године допринеле су порасту броја

сеоског становништва и сеоских насеља.

194

Табела 48. Показатељи популационе динамике за групе насеља изворишта површинских вода АП Косово и Метохија у

периоду 1961-1991. године

Извориште

Становништво насеља

обухваћених извориштем

Средња популациона величина

насеља у изворишту

1961. 1971. 1981. 1991. 1961. 1971. 1981. 1991.

Апсолутна међупоп.

промена

Индекс међупописних

пораста и смањења

Просечна годишња

стопа у 0 /00

Грачанка 7548 9139 10200 11191 580,6 703 784,6 860,9 1591 1061 991 121,08 111,61 109,72 19.07 10.97 9.27

Батлава 13210 13197 12613 13045 695,3 694,6 663,8 686,6 -13 -584 432 99,90 95,57 103,43 -0.10 -4.53 3.37

Ибар 278 3569 3264 2151 1499 155,2 141,9 93,5 65,2 -305 -1113 -652 91,45 65,90 69,69 -8.93 -41.11 -35.73

Пруе 8591 10893 13475 16132 715,9 907,8 1122,9 1344,3 2302 2582 2657 126,80 123,70 119,72 23.63 21.19 17.95

Голема р. 3938 4270 4875 5641 562,6 610 696,4 805,9 332 605 766 108,43 114,17 115,71 8.09 13.23 14.57

Кремената 3566 3540 3127 3217 509,4 505,7 446,7 459,6 -26 -413 90 99,27 88,33 102,88 -0.73 -12.39 2.84

Лепеница 11255 12157 12519 12911 662,1 715,1 736,4 759,5 902 362 392 108,01 102,98 103,13 7.71 2.93 3.08

Дреница 37885 50973 54065 69442 676,5 910,2 965,5 1240 13088 3092 15377 134,55 106,07 128,44 29.46 5.89 24.90

Клина 20814 24615 31502 37903 533,7 631,2 807,7 971,9 3801 6887 6401 118,26 127,98 120,32 16.73 24.55 18.45

Лаб 2980 3157 2852 2691 331,1 350,8 316,9 299 177 -305 -161 105,94 90,34 94,35 5.77 -10.15 -5.81

Качандолска р. 4595 5145 5368 6030 656,4 735 766,9 861,4 550 223 662 111,97 104,33 112,33 11.29 4.24 11.62

Црвена река 2800 2919 2854 3072 350 364,9 356,8 384 119 -65 218 104,25 97,77 107,64 4.16 -2.25 7.36

Бистрица 5311 5766 5331 5987 354,1 384,4 355,4 399,1 455 -435 656 108,57 92,46 112,31 8.22 -7.84 11.59

Призренска Б. 9271 11239 11520 12191 713,2 864,5 886,2 937,8 1968 281 671 121,23 102,50 105,82 19.19 2.47 5.66

Жегранска р. 279 5024 5244 5306 5923 717,7 749,1 758 846,1 220 62 617 104,38 101,18 111,63 4.29 1.18 10.99

Укупно 140357 165518 177758 206875 556,97 656,82 705,39 820,93 25161 12240 29117 140,36 107,39 116,38 16.45 7.13 15.14

1971-

-1961.

1981-

-1971.

1991-

-1981.

1971-

-1961.

1981-

-1971.

1991-

-1981.

1961-

-1971.

1971-

-1981.

1981-

-1991.

278 Укључена 23 насеља која административно припадају територији АП Косово и Метохија (општина Зубин Поток).

279 Без насеља Сефер, које административно припада територији централне Србије (општини Прешево).

195

3/16/2009

3/16/20 09

– популациону стагнацију појединих насеља у категорији осталих

са повољним саобраћајно-географским положајем и, евентуално,

насеља са функцијом центра заједнице села и

– изразито негативне правце популационе динамике у највећем броју

насеља у категорији осталих која воде ка јакој укупној депопулацији

– имплозији укупног броја становника, што и јесте основа укупних

доминантних процеса популационог пражњења ових простора.

20

15

10

5

0

-5

-10

-15

-20

61-71. 71-81. 81-91. 91-02

Централна Србија

АП Косово и Метохија

График 2. Стопе просечног годишњег пада и пораста популације територија изворишта

површинских вода укупног обухвата у анализираним међупописним

периодима по макрополитичко-територијалним целинама Републике Србије

Табела 49. Кретање броја становника градских насеља територија изворишта

површинских вода централне Србије за период 1961-2002.

Индекс

Градско

1961. 1971. 1981. 1991. 2002.

насеље

2002- 1991- 2002-

-1961. -1961. -1991.

Блаце 2.564 3.373 4.409 5.228 5.465 213,14 203,9 104,53

Брус 940 2.434 3.406 4.558 4.653 495,00 484,89 102,08

Босилеград 1.355 1.662 2.029 2.440 2.702 199,41 180,07 110,74

Боговина 2.444 2.086 1.810 1.611 1.348 55,16 65,91 83,67

Дивчибаре 16 27 107 130 235 1.468,86 812,50 180,77

Златибор 357 834 1.237 1.684 2.344 656,58 471,71 139,19

Мајданпек 3.746 8.065 9.489 11.760 10.071 268,85 313,93 85,64

Сјеница 5.124 8.552 11.136 14.445 13.161 256,80 282,10 91,11

Сокобања 4.227 5.554 7.204 8.439 8.407 198,88 199,65 99,62

Тутин 1.536 3.458 6.233 8.840 9.111 593,16 575,52 103,06

Број становника насеља која су 2002. имала статус градских за 41

годину је порастао са 22.309 (1961) на 57.497 (2002) или за 258%. Истовремено,

учешће урбане у укупној популацији порасло је са 4,45% (1961)

на 20% (2002) или за 4,5 пута. Иако је повећање учешћа урбане у укупној

196

популацији интензивно, оно у појединим међупописним периодима није

било равномерно. Најизразитије апсолутно и релативно повећање, као и

повећање учешћа у укупном становништву, остварено је у периоду 1961–

1971, када је готово удвостручено. У међупописним периодима 1971–

1981. и 1981–1991. апсолутни пораст и пораст учешћа у укупној популацији

се наставља, али споријим темпом.

У међупописном периоду 1961–1971. урбана популација се увећала

за 13.736 становника, у периоду 1971–1981. за 11.015, у периоду 1981-

1991. за 12.070, док период 1991–2002. карактерише апсолутно смањење

за 1.638 или 2,77% (1991. године – 59.135; 2002. године – 57.497). Пораст

учешћа популације градских насеља у укупној популацији је константан.

Он је у анализираним пописним годинама (у %) износио: 1961. године –

4,45, 1971. – 8,09, 1981. – 12,07, 1991. – 17,19 и 2002. године – 20%. И поред

динамичног пораста урбане популације, њено учешће у укупном становништву

територија изворишта површинских вода у анализираним пописним

периодима није достигло 50% вредности нивоа урбанизације Србије

у целини.

На територији АП Косово и Метохија релативне вредности популационог

раста градских насеља (Глоговац и Дечани) знатно су веће од динамике

пораста укупног и становништва у категорији осталих насеља изворишта

површинских вода. Тако је број становника ових урбаних насеља

од 2.665 – 1961. порастао на 8.939 становника – 1991. године, а учешће у

укупно обухваћеној популацији са 1,9% на 4,43%. У анализираном међупописном

периоду индекс пораста урбане популације је 335,42, а популације

насеља у категорији осталих 143,75.

Просечна величина обухваћених градских насеља 1991. на територији

АП Косово и Метохија била је 4.465, а у централној Србији 5.913,5

становника, односно већа за 32,44%. Највећи апсолутни пораст просечне

величине евидентираних градских насеља централне Србије остварен је

1961–1971. и износио је 1.374, а на територији АП Косово и Метохија

1981–1991. за 1.608 становника.

Због оствареног пада укупне популације евидентираних градских

насеља централне Србије у периоду 1991–2002. просечна популациона величина

смањена је на 5.749,9 или за 163,8 становника. Код седам градских

насеља обухваћених у ужем смислу просечна популациона величина

2002. је 6.196,86, а у три насеља обухваћена у ширем смислу 4.707 становника.

Карактеристично је да градска насеља обухваћена у ширем смислу

1961. године имају већу просечну величину од оних обухваћених у ужем

смислу (2.515 спрам 2.109 становника). То значи да је код овако категорисаних

градских насеља централне Србије бржи популациони раст остварен

код урбаних центара територија изворишта површинских вода

обухваћених у ужем смислу.

197

Табела 50. Укупна, рурална и урбана популација изворишта површинских вода

централне Србије укупног обухвата у периоду 1961–2002.


1961. 1971. 1981. 1991. 2002.

Индекс пораста


1961-2002. 1991-2002.

Укупна 501.879 445.651 389.923 344.013 287.494 57,28 83,57

Рурална 479.570 409.606 342.863 284.878 231.893 48,35 81,40

Урбана 22.309 36.045 47.060 59.135 57.497 257,73 97,23

2002

1991

1981

1971

1961

0 100000 200000 300000 400000 500000

Укупнa Рурална Урбана

График 3. Укупна, рурална и урбана популација изворишта површинских вода

централне Србије укупног обухвата у периоду 1961–2002.

Током посматраног периода, Сјеница је – по броју становника – највеће,

а Дивчибаре најмање урбано средиште. Шест градских насеља (Блаце,

Брус, Босилеград, Дивчибаре, Златибор и Тутин) током периода 1961-

2002. имају континуиран пораст популације. Највећи индекс пораста

остварен је код насеља са ниским стартом укупне популације: Дивчибаре –

1.468,86, Златибор – 656,58, Тутин – 593,16 и Брус – 495.

У периоду 1991–2002. код градских насеља са континуираним порастом

долази до изразите стагнације популационог раста на само 1.566, а

код четири насеља је забележен апсолутни пад (Боговина –199, Мајданпек

–1.689, Сјеница –1.284 и Сокобања –32) за укупно 3.204 или 8,84% њиховог

укупног броја становника. Релативно смањење код појединих градских

насеља је следеће: Мајданпек – 14,36%, Боговина – 12,35%, Сјеница

– 8,89% и Сокобања – 0,38%. Боговина је једино градско насеље у овој

групи које од 1961. до 2002. године бележи континуирани пад за 44,84%

укупног становништва. Негативни популациони развитак показује релативно

уједначену стопу међупописног смањења – од максимално 83,67

(2002–1991) до минимално 89 (1991–1981).

198

Табела 51. Укупна, рурална и урбана популација изворишта површинских вода АП

Косово и Метохија укупног обухвата у периоду 1961–1991.



1961. 1971. 1981. 1991.

Индекс пораста

1991-1961. 1991-1981.

Укупна 140.357 165.518 177.758 206.875 147,39 116,38

Рурална 137.692 161.590 172.038 197.936 143,75 115,05

Урбана 2.665 3.928 5.720 8.939 335,42 156,27

1991

1981

1971

1961

0 50000 100000 150000 200000

Укупнa Рурална Урбана

График 4. Укупна, рурална и урбана популације изворишта површинских вода АП

Косово и Метохијс укупног обухвата у периоду 1961–1991.

Од укупног броја изворишта површинских вода – рачунајући обухват

у ужем смислу – урбани развој је присутан код њих осам, односно

код 13,33%. На основу учешћа урбаног у укупном становништву, код

ових изворишта се може говорити и о разликама у степену урбанизованости.

Највеће учешће урбаног у укупном становништву 280 имају Црни Рзав

– 57,42% и Моравица – 43,55%, а најмањи Каменица – 6,29% и Клина –

13,09%. Учешће урбаног становништва код осталих изворишта је: Пруе –

27,52%, Ибар – 37,49%, Расина – 37,74% и Увац – 39,71%.

За разлику од градских, насеља која су пописом 2002. године сврстана

у категорију осталих у анализираном периоду 1961–2002. бележе

континуирано апсолутно и релативно смањење учешћа у укупној попула-

280 За сливове и насеља централне Србије проценат урбанизованог становништва је

рачунат према коначним резултатима пописа 2002, а за АП Косово и Метохија према

процени броја становника за 1991. годину.

199

цији изворишта површинских вода. Ово је општа карактеристика развоја

популације насеља у категорији осталих на свих 46 изворишта, која у целини

или највећим делом припадају територији централне Србије. 281 Од

1961. (482.808) до 2002. године (231.394) остварен је укупан пад од

251.414, односно за 52,07% укупног руралног становништва. Просечно

годишње смањење је 6.132 (1,27%) становника, али са значајним варијацијама

у појединим међупописним периодима. Највеће просечно годишње

смањење од 7.018 становника било је у међупописном периоду 1961–1971.

да би процес постепено слабио по интензитету до 4.989 у периоду 1991–

2002. године. Током пописног периода 1961–1971. број становника се смањио

за 70.184, у периоду 1971–1981. за 67.694, у периоду 1981–1991. за

58.695, а у периоду 1991–2002. године за 54.877.

Иако анализирани временски период не би могао поуздано да одговори

на питање када је отпочео процес депопулације код свих изворишта,

његова интерпретација јасно може указати на различите интензитете пада

како код појединих изворишта, тако и појединих група изворишта са

сличном популационом динамиком.

4.4. ПРОМЕНЕ ПОПУЛАЦИОНЕ ВЕЛИЧИНЕ ДЕТЕРМИНИСАНИХ

НАСЕЉА ИЗВОРИШТА ПОВРШИНСКИХ ВОДА

Структура насеља ових територија према броју становника издиференцирана

је и са израженом динамиком промена како на нивоу појединачних

изворишта, тако и у својој укупности на нивоу макрополитичкотериторијалних

целина Србије. Средња популациона величина евидентираних

насеља централне Србије током 1961. године је 620,37, а АП Косово

и Метохија 556,97 становника или за 11,38% мања. У периоду 1961–

1991. просечна популациона величина насеља централне Србије опада за

207,5 становника, односно за 33,45% (1971. године – 550,87; 1981. године

– 481,98), а на територији АП Косово и Метохија расте за 263,96

становника или за 47,39% (1971. године – 656,82; 1981. године – 705,39).

Тако је просечна величина детерминисаних насеља АП Косово и Метохија

1991. године била већа од истих централне Србија за 408,06 становника

или за 98,83%.

Од 15 појединачних изворишта на територији АП Косово и Метохија

у периоду 1961–1991. године просечна популациона величина насеља

повећана је код 11 са укупно 195, односно 77,38% укупног броја детерми-

281 Рачунајући у целости слив Ибар – Газиводе, а без података за насеље Сефер у изворишту

Жегра – Гњилане. За 22 насеља на територији изворишта Ибар – Газиводе у

саставу општине Зубин Поток број становника за 2002. узет је према процени броја

становника из 1991. годину.

200

нисаних насеља. Најинтензивнији пораст просечне популационе величине

насеља остварен је код изворишта Радоњић (188%), Дреница (182,3%) и

Клина (182,1%).

Оваква промена просечне популационе величине насеља по макрополитичко-територијалним

целинама указује на то да је за 30 година

дошло до њихове драстичне редистрибуције из једне величинске групе у

другу, и то на територији АП Косово и Метохија из мање у већу, а код

централне Србије у супротном правцу. Просечна популациона величина

насеља обухваћених извориштима површинских вода 1991. године у односу

на исту припадајућих макрополитичко-територијалнх целина износила

је 60,80% на територији АП Косово и Метохија и 30,13% на

територији централне Србије (2002. године – 27,42%).

Просечна популациона величина за групе насеља појединих категорија

изворишта површинских вода и унутар њих по припадности макрополитичко

територијалним целинама централне Србије (2002. године) и

АП Косово и Метохија (1991. године) изгледа овако:

– територије Законом проглашене за изворишта површинских

вода првог ранга – 347,80 становника;

– сливови акумулација у функцији регионалних система водоснабдевања

– 526,30 (468,92 : 624,88);

– сливови резервисани за велике акумулације у функцији регионалних

система водоснабдевања до 2021. године – 739,21

(246,41:1.024,71) и

– сливови резервисани за велике акумулације у функцији дугорочних

водопривредних циљева водоснабдевања – 584,34

(111,67:608,37).

Просечна популациона величина обухваћених градских насеља АП

Косово и Метохија је 4.465, а централне Србије 5.749,9 становника (код

седам обухваћених у ужем смислу 6.196,86, а код три градска насеља обухваћена

у ширем смислу 4.707). У категорији осталих насеља централне

Србије просечна величина је 286,42, а на територији АП Косово и Метохија

789,89 становника.

Просечна величина насеља према броју становника појединачних

сливова показује изразиту диференцираност. На територији централне

Србије 2002. године највећу просечну величину имају насеља у извориштима

Велики Пек – 2.488,80, Букуља – 1.258, Лучка река – 1.051,67, Црница

– 1.030,60 и Каменица – 915,67. Ових пет изворишта има укупно 27

насеља (два градска), 16 са обухватом у ужем, а 11 у ширем смислу. Насупрот

томе, најмању просечну популациону величину имају насеља у извориштима

Бањске реке – 76,83, Пусте реке – 83,21, Топлице – 90,14, Темштице

– 109,44 и Врле – 114. Укупан број насеља код ових пет изворишта

је 85, при чему је њих 80 обухваћено у ужем, а пет у ширем смислу.

201

Од 47 појединачних изворишта на територији централне Србије у

периоду 1961–2002. код 44 је остварен континуиран пад просечне популационе

величине насеља, а код преостала три (Велики Пек, Грошница и

Ибар) он је констатован у међупописном периоду 1991–2002. године. Код

23, или приближно ½ појединачних изворишта, просечна популациона величина

насеља је смањена за више од 50%. На територијама појединих

сливова површинских вода сукцесија популационог уситњавања насеља је

таква да се ради о њиховој „атомизацији“. Овај процес је најизраженији у

сливовима чија је просечна популациона величина насеља у међупописном

периоду 1961–2002. смањена за више од 80%: Врла – 82,98, Бањска –

81,11, Темштица – 81,02 и Трговишки Тимок – 80,04.

У циљу лакшег праћења процеса демографске сукцесије и сагледавања

трендова на нивоу појединачних изворишта 282 , као и њихове укупности

на територији изворишта површинских вода централне Србије, дати

су следећи синтетизовани табеларни нумерички показатељи. У табелама

52 и 53 синтетизоване су међупописне промене популационе величине насеља

централне Србије (1961-2002. године) како у укупном обухвату (таб.

52), тако и код обухвата у ужем смислу (таб. 53).

Разврставање насеља према популационој величини условило је потребу

избора скале – односно њену модификацију и калибрацију – за њихово

груписање. Уважавајући популациону ситуацију истраживаних простора

централне Србије и чињеницу да се они одликују знатним бројем

популационо малих насеља, груписање је извршено према класификацији

популационе величине насеља са следећих пет група:

I – до 99

II – 100–299

III – 300–499

IV – 500–999 и

V – преко 1.000 становника

Показало се да је, без обзира на присуство знатних варијација у обиму

процеса популационе сукцесије појединачних насеља и група насеља

појединачних територија сливова, ова скала била релативно погодна да

презентује основне трендове и интензитете промена популационе величине

насеља.

282 Анализа на нивоу појединачних изворишта дата је у докторској дисертацији

Милинчић А. М, Еколошка ограничења и ревитализација насеља у зонама

изворишта површинских вода првог ранга Србије, Географски факултет,

Универзитет у Београду, 2004. године, стр. 217-225. Презентирано је стање (табеле

47 и 48) популационе величине насеља појединачних територија изворишта површинских

вода за насеља ужег, ширег и укупног обухвата у пописним пресецима

1961. и 2002. године.

202

Табела 52. Промене у популационој структури насеља централне Србије обухваћених извориштима површинских вода у

укупном обухвату по величинским категоријама у периоду 1961–2002.

Величинска

група

1961. 2002.

Насеља Становника Насеља Становника

Ср. велич.

Ср. велич.

Број % Број % нас. у групи Број % Број % нас. у групи

Градска 10 1,24 22.309 4,45 2.230,90 10 1,23 57.497 20,00 5.749,70

0 – 99 29 3,59 1.961 0,39 67,62 245 30,14 12.049 4,19 49,18

100 – 299 203 25,12 40.686 8,11 200,42 293 36,04 54.082 18,81 184,58

300 – 499 181 22,37 71.002 14,15 392,62 148 18,20 58.524 20,36 395,43

500 – 999 260 32,18 184.558 36,77 709,84 93 11,44 63.286 22,01 680,49

преко 1.000 126 15,59 181.363 36,14 1.439,40 24 2,95 42.056 14,63 1.752,33

203

3/16/2009

О с т а л а

Укупно 809 100 501.879 100 620,37 813 100,00 287.494 100,00 353,62

Табела 53. Промене у популационој структури насеља централне Србије обухваћених извориштима површинских вода у

ужем смислу по величинским категоријама у периоду 1961-2002.

Величинска

група

1961 2002

Насеља Становника Насеља Становника

Ср. велич.

Ср. велич.

Број % Број % нас. у групи Број % Број % нас. у групи

Градска 7 0,95 14.764 3,50 2.109,14 7 0,95 43376 19,19 6.196,57

0 – 99 29 3,95 1.961 0,47 67,62 238 32,21 11832 5,19 49,71

100 – 299 194 26,39 38.597 9,15 198,95 278 37,62 50950 22,41 183,27

300 – 499 172 23,40 67.508 16,01 392,48 132 17,86 51815 23,08 392,54

500 – 999 237 32,22 166.691 39,53 703,34 72 9,74 48206 21,08 669,53

О с т а л а

преко 1.000 96 13,06 132.126 31,34 1.376,31 12 1,62 20457 9,05 1.704,75

Укупно 735 100 421.647 100 573,67 739 100,00 226575 100,00 306,60

3/16/20 09

40

35

30

25

20

15

10

5

0

%

до 99 100-299 300-499 500-999 преко 1000

1961 2002

График 5. Промена релативног учешћа руралних насеља централне Србије укупног

обухвата у периоду 1961–2002. године по дефинисаним категоријама

популационе величине (у %)

40

%

30

20

10

0

до 99 100-299 300-499 500-999 преко 1000

1961 2002

График 6. Промена релативног учешћа популације руралних насеља централне

Србије укупног обухвата у периоду 1961–2002. године по дефинисаним

категоријама популационе величине (у %)

Процеси који узрокују промене у популационој величини насеља

ових територија су дуготрајни, динамични и сложени, и њихова суштина

је у промени односа укупног броја становника према укупном броју насеља.

Депопулација највећег броја насеља у категорији осталих, на једној,

као и изражена концентрација становништва у малом броју урбаних центара,

на другој страни, довела је до великих промена у популационој величини

насеља територија изворишта површинских вода централне Србије.

Основне тенденције промена популационе величине у периоду 1961–

2002. године су:

– континуирано популационо уситњавање,

– прелазак насеља из популационо већих у мање величинске групе,

– динамичан пораст броја насеља у популационо најмањим величинским

групама,

– опадање броја насеља у већим величинским групама и

– негативне развојне тенденције просечне популационе величине у

величинским групама са највећим бројем насеља.

204

40 %

30

20

10

0

до 99 100-299 300-499 500-999 преко 1000

1961 2002

График 7. Промена релативног учешћа руралних насеља централне Србије

обухваћених у ужем смислу у периоду 1961–2002. по дефинисаним


50

40

30

20

10

0

%

до 99 100-299 300-499 500-999 преко 1000

1961 2002

График 8. Промене релативног учешћа популације руралних насеља централне Србије

обухваћених у ужем смислу у периоду 1961–2002. године по дефинисаним


Окосницу у мрежи насеља територија изворишта површинских

вода укупног обухвата су током 1961. године чиниле категорије од 500

до 999 и од 300 до 499 становника са 54,51% укупног броја насеља и

50,92% укупне популације. У две популационо највеће категорије (насеља

преко 500 становника) било је 394 или 48,70% укупног броја насеља

са 387.274, односно 77,16% укупног броја становника. Не узимајући у

обзир насеља која су 2002. имала статус градских, 1961. године је у ове

две категорије било 386 насеља или 47,71% укупног броја са 72,91%

укупне популације.

Групе популационо најмањих насеља (до 99 и од 100 до 299 становника)

1961. године имају укупно 233 насеља, а њихово учешће у укупној

популацији износило је 8,5%. Насеља од 300 до 499 становника учествовала

су са 22,37% у укупном броју насеља и 14,15% у укупном броју становника.

205

У међупописном периоду 1961–2002. године – у условима опадања

укупног броја становника евидентираних руралних насеља – апсолутни

број насеља у две најмање величинске категорије се увећава са 230 на

538, чиме достиже учешће од 66,17% укупног броја насеља и 23% укупног

становништва. Тако је процес изражене депопулације и континуираног

уситњавања популационе величине насеља довео до тога да окосницу

њене мреже 2002. године чине насеља у популационо најмањим

категоријама. У категорији насеља до 99 становника 245, односно

30,14%, а од 100 до 299 становника – 246 или 36,16% укупног броја насеља.

Категорија осталих насеља популационо највећих величинских

група (преко 500 становника) – као и њихова укупна популација – смањена

је за 3,5 пута.

Број насеља у популационо најмањој групи (до 99 становника) апсолутно

је повећан са 30 на 245 или за 817%, а у највећој (преко 1.000

становника) смањен за 101 или за преко 4 пута. Истовремено је повећано

учешће групе насеља до 99 становника у укупној популацији са 0,39%

на 4,19%. Категорија насеља са преко 1.000 становника (1961. године –

215 насеља са 202.716 становника, 2002. године – 33 насеља са 99.318

становника), иако са апсолутним падом броја насеља и броја становника

– већим од два пута, има незнатан пад релативног учешћа у укупној популацији

са 35,95% на 34,54%. Ова несразмера апсолутног пада броја

насеља највеће популационе категорије и незнатног пада релативног

учешћа у укупној популацији резултат је изражених процеса концентрације

становништва у градским насељима и укупне депопулације ових

простора.

Број насеља у величинској групи од 100 до 299 становника је повећан

за 145%, а учешће у укупној популацији са 8,11% на 18,81%. Велике

структурне промене десиле су се и у групи насеља од 500 до 999 становника,

где је број насеља смањен за 280%, а учешће у укупној популацији

са 32,18% на 11,44%. Иако апсолутно значајне, релативно најмање

структурне промене су се десиле у групи насеља популационе величине

од 300 до 499 становника. Учешће насеља ове групе у укупном броју насеља

смањено је са 22,37% на 18,20%, док је учешће у укупном броју становника

са 14,15% повећано на 20,30%.

Популационо уситњавање, односно негативне развојне тенденције,

огледају се и у смањењу просечне популационе величине по броју насеља

најзначајнијих величинских група. Тако је у периоду 1961–2002. године

просечна популациона величина за групу насеља до 99 становника са

67,62 смањена на 49,18; од 100 до 299 са 200,42 на 184,58, а за групу од

500 до 999 са 709,84 на 680,49 становника.

206

4.5. СТАРОСНА СТРУКТУРА СТАНОВНИШТВА

ДЕТЕРМИНИСАНИХ НАСЕЉА

Старосна структура становништва показује однос броја становника

у појединим старосним групама и један је од одлучујућих квалитативних

показатеља прошлости, садашњости, као и потенцијала очувања и ревитализације

(просперитета) насеобинско-географских јединица и припадајућих

територија. Welheimer-Bаletić А, (1973, 180) истиче да „из ње произлазе

кључни контингенти становништва како за биолошку репродукцију

(фертилни контингент) тако и за формирање радне снаге (радни контингент)“

– у контексту овог проблема свакако и кључни демографски оквир

потенцијалне популационе и економске ревитализације насеља и њихових

административних територија. Она је заправо и много више од тога, и

треба је посматрати као најзначајнију детерминанту демографских, насеобинских,

функционалних, привредних и свеукупних економско-географских

и физичко-географских процеса. Старосна структура становништва

би тиме могла бити основа за предвиђање потенцијала свеукупне еволуције

и егзистенције географског простора.

Старост популације најчешће се анализира на основу односа и учешћа

великих старосних група: од 0 до 19, од 20 до 59 и 60 и више година у

укупном становништву. Тошић Д, (1999, 133) указује на то да има више

модела за одређивање старости становништва. Посебно наглашава да је за

Raesta главни показатељ учешће старог становништва у укупном, М. Фригановића

однос младог и старог становништва и њихово учешће у укупном

броју становника, а Ј. Илића и Г. Пенева индекс старења.

Реална ситуација веома широког интервала варијација старости становништва

у овој групи истраживаних насеља и тенденција њиховог

продубљивања створила је претпоставке да ниједан из ове групе показатеља

узет појединачно није могао да задовољи постављене задатке дефинисања

старосне структуре становништва. Зато су у конкретним случајевима

одређивања стадијума демографске старости комбинована два показатељa:

индекс демографског старења (i s = V 60+ /V 0-19 ) – као однос старог становништва

(V 60+ ) и омладине (V 0-19 ) – као примаран, а у ситуацијама где

се он објективно није могао извести, презентиране су вредности просечне

старости становништва. 283

283

Ова два показатеља, иако суштински нису еквивалентна, са аспекта овог

истраживања имају својство задовољавајуће позитивне корелације. Индекс старости

није могуће израчунати, и то најчешће услед недостатка контингента становништва у

старосном периоду до 19 година. Ова ситуација је карактеристична код сливова и

насеља детерминисаних припадношћу територији централне Србије. Према резул-

207

У функцији овог истраживања анализирани су атрибути старосне

структуре становништва за сва статистички евидентирана насеља. За

детерминисана насеља на територији централне Србије анализиране су

вредности за 1961, 1991. и 2002. годину, а за насеља на територији АП Косово

и Метохија за 1961. и 1981. годину. Добијени резултати и динамика

њихових промена имају такве варијације да је њихову даљу класификацију

било тешко унифицирано реализовати. Класификовање би имало смисла

само ако би свакој категорији старости становништва било могуће дати

одређени назив. Скале стадијума демографске старости (Фригановић

М, Пенев Г, Спасовски М. и др) у овој групи насеља напросто нису биле

примењиве зато што је њихова вредност код знатног броја појединачних

насеља и група насеља на просторима појединих сливова превазилазила

могућности постојећих моделе за анализу старосне структуре становништва.

На основу пет критеријума за утврђивање демографске старости 284

може се констатовати да су насеља изворишта површинских вода, иако

знатно и вишеслојно диверзификована, условно најхомогенију старосну

структуру имала почетком посматраног периода (1961. године). У анализираним

пресецима 1981, 1991. и 2002. године дошло је до њихове изразите

хетерогенизације и поларизације. Диференцирање промена демографске

старости карактеристично је како за појединачна насеља, тако и за

групе насеља на нивоу територијалне припадности (појединачна изворишта,

категорије изворишта, административне макрополитичко-територијалне

целине), група насеља у категоријама различите популационе величине,

према типу насеља (градска и остала), функционалном капацитету

(општински центар, центри заједнице села, примарна сеоска насеља) и др.

татима пописа 1991. оваква ситуација је карактеристична за пет сливова са укупно

18 насеља (Трговишки Тимок – 10, Темштица – 5, Топлица – 1, Власина – 1 и Бањштица

- 1) да би 2002. године била евидентирана код 15 сливова са укупно 63 насеља

(Темштица – 15, Трг. Тимок – 12 и једно насеље без популације – Репушница,

Топлица – 9, Пчиња – 5, Пуста река – 4, Власина – 4, Увац – 4, Ветерница – 2, Сокобањска

Моравица – 2, Околишка река – 1, Људска река – 1, Врла – 1, Божичка – 1,

Бањштица – 1 и Грошница –1).

284 Стадијуми демографске старости и критеријуми за њихово одређивање (Пенев Г, 1995)

Стадијуми демографске

старости

Индекс

старења

Просечна

старост

0-20 год. и

више (%)

0-40 год. и

више (%)

Преко

60 год. (%)

Рана демографска младост до 0,07 до 20 58 и више 85 и више до 4

Демографска младост 0,07-0,14 20-25 50-58 75-85 4-7

Демографска зрелост 0,14-0,28 25-30 40-50 65-75 7-11

Праг демографске старости 0,28-0,50 30-35 30-40 58-65 11-15

Демографска старост 0,50-0,83 35-40 24-30 52-58 15-20

Дубока демографска старост 0,83-1,25 40-43 12-24 45-52 20-25

Најдубља демографска старост 1,25 преко 43 до 20 до 45 25 и више

208

Појединачно презентиране промене старосне структуре становништва

указују на то да су се најнеуједначенији процеси старења популације

одвијали на релацији групе насеља детерминисаних припадношћу макрополитичко-територијалним

целинама централне Србије и АП Косово и

Метохија. Анализа пописа 1961. године 285 показује да су популацију на

тзв. прагу демографске зрелости и млађу имала:

– 246 насеља, односно 99,19% укупног броја анализираних насеља

са 132.465 или 99,93% укупно анализиране популације АП Косово

и Метохија и

– 713 насеља, односно 90,37% укупног броја анализираних насеља

са 445.456 или 89,56% анализиране популације централне Србије.

Анализом пописних резултата 1981. године у потпуном обухвату, 286

установљено је да у групи евидентираних насеља територије АП Косово и

Метохија њих 27 са укупно 1.819 становника (1961. године – 2 насеља)

има старост популације на нивоу и изнад прага демографске старости. У

ових 10,8% укупног броја евидентираних насеља 1981. године живело је

1,02% укупног броја становништва територија изворишта површинских

вода АП Косово и Метохија. Од укупног броја насеља у овим стадијумима

демографске старости њих 23, односно 85,2%, административно припадају

општини Зубин Поток.

Насупрот незнатним променама старосне структуре становништва

групе истраживаних насеља АП Косово и Метохија, на територији централне

Србије овај процес одликују изразито негативне развојне тенденције.

Релативно учешће насеља са популацијом на прагу демографске зрелости

и млађом смањивало се са 97,62%, (1961. године) на 21,51% (1991.

године) до 13,83% (2002. године). Истовремено, због нешто млађег становништва

популационо највећих, пре свега градских и насеља у категорији

осталих са функцијом општинског центра (полифункционални развитак),

учешће популације ових стадијума демографске старости у укупној

популацији опадало је нешто спорије – од 89,56% (1961. године) на

30,90% (1991. године), па до 25,75% (2002. године).

Процес старења популације је у централној Србији захватио насеља

свих сливова, и то како сеоска, тако и градска, с тим што је процес старења

популације градских насеља отпочео касније и текао спорије. У релацији

са другим извориштима површинских вода, најмањи обим промена

(најуспоренији процес старења) забележен је код насеља у изворишту

285 Анализа пописа 1961. године урађена је на узорку од 248 или 98,41% укупно обухваћених

насеља и 132.465, односно 94,38% укупног становништва АП Косово и Метохија

и 789 или 97,53% укупно обухваћених насеља и 445.456, односно 88,76% укупног

становништва централне Србије.

286 Обухваћено је 251 насеље са становништвом и Драиновиће, које статистика води у

регистру насељених места, али које нема популацију.

209

Ибар – Газиводе и Увац – Кокин Брод. Процес старења становништва најдаље

је одмакао у насељима на територијама сливова источне и југоисточне

Србије: Темштица – Темска, Околишка река – Околиште, Трговишки

Тимок – Бараница, Пчиња – Прохор Пчињски, Пуста река – Брестовац,

Власина – Свође, Топлица – Селова, Божичка – Босилеград и др. Од

укупно 47 појединачних изворишта централне Србије по попису 2002. године

на 21 изворишту (191 насеље и 54.373 становника) 287 сва насеља са

становништвом су у стадијуму најдубље демографске старости.

Релативна хомогеност старосне структуре 1961. године је, сасвим

извесно, у значајном обиму рефлектована и утицајем послератног компензационог

периода и још недовршених процеса демографске транзиције

због чега су релативни удели младог становништва били приближних величина.

И док су промене у старосној структури популације код групе обухваћених

насеља АП Косово и Метохија биле незнатне, код насеља централне

Србије оне су попримиле тенденцију изразитог старења. Оваква

промена старосне структуре становништва централне Србије била је резултат

комбинованог деловања успостављања стандардних секуларних

токова природног кретања који логично наступају после компензационог

периода, а пре свега као последица селективне миграције становништва у

репродуктивном периоду и надовезаних ефеката смањења рађања. 288

287 У овој групи су следећа изворишта: Стубо-Ровни – 12, Каменица - 10, Чемерница -

6, Дичина – 22, Ђетина – 8, Ресава – 2, Грза – 2, Ц. Тимок – 6, Т. Тимок – 33, Темштица

– 25, Бањштица – 6, Грлишка река – 7, Рибница – 6, Пуста река – 6, Скрапеж – 1,

Шуманка – 9, Лопатница – 5, Буковска река – 4, Околишка река – 5, Љубовиђа – 6 и

Дубочица – 2 насеља.

288 Процес старења становништва појединачних насеља показује знатну корелацију са

процесом њихове депопулације и смањења функционалног капацитета.

210

V ИЗВОРИШТА ПОВРШИНСКИХ ВОДА И МОГУЋНОСТ

РЕВИТАЛИЗАЦИЈЕ НАСЕЉА И ПРОСТОРА

У условима поодмакле социо-економске и еколошке поларизације

простора Србије, средином друге половине 20. века је отпочела, а касније

и прихваћена пракса издвајања, резервације и заштите територија у функцији

изворишта површинских вода. Ово, по свом обиму и значају стратешко

опредељење у функцији обезбеђења водних ресурса, доминантно је

било усмерено на оне делове националне територије (сливови / делови

сливова) чија структура геопростора показује високу еколошку и релативно

слабу социо-економску вредност потенцијала.

„Наметање“ ове нове спољне функције, као интерне детерминанте

развоја, узроковало је да се комплексом разноврсних, сложених и дуготрајних

еколошких ограничења укупни (иначе базно ниски) функционални

и развојни капацитети ових територија и њихових насеобинских јединица

у мањој или већој мери додатно редукују. Овакво екстерно појачање

постојећих и генерисање појединих нових, по врсти и снази до тада непознатих

егзистенцијалних и развојних ограничења, продубљују ефекат присутне

негативне „развојне спирале“ дотле да се код већине истраживаних

изворишта површинских вода може говорити о застоју и назадовању, а

код појединих (Темштица, Трговишки Тимок, Врла, Божичка, Бањска, Пуста,

Шуманка, Околишка, Студеница, Дубочица, Топлица и др) и о популационом

и насеобинском слому. 289

Изнете чињенице о почецима и интензитету процеса популационе и

насеобинске стагнације ових територија указују на то да би се они највероватније

одвијали у приближно истим условима и да оне нису функционално

проглашене и промовисане за резервате чистих вода. На то указују како

већ присутни процеси депопулације, популационе феминизације и популационе

сенилизације ових простора и пре почетка законског и планског

289 Ова констатација, иако песимистичка, има своје утемељење како у реалној ситуацији

поменутих територија, тако и у општим ставовима појединих истраживача. Рурални

и аграрни егзодус, остварен у релативно кратком временском раздобљу, створио

је утисак да испод одређеног прага социјални живот постаје немогућ и да зато по

сваку цену треба одржати минималну густину насељености. Мендрас анализом појединих

светских искустава изводи закључак да би одржив развојни минимум требало

да тежи густини од најмање 50 ст/km2 (Мендрас Х, 1986). Наменска истраживања,

обављена под окриљем УН, указују на то да ниска концентрација и дисперзност сеоског

становништва отежавају и поскупљују њихово опремање друштвеном и техничком

инфраструктуром и компликованим и скупим услугама (Lackó L, 1986). Управо мала

концентрација становништва како на руралним територијама, тако и у самим насељима

као основним насеобинским јединицама – уз популациону сенилност и нерационалну

мрежу – насеља не омогућава одржање постојећих нити изградњу нових објеката супра-

и инфраструктуре, као и достизања потребних форми друштвеног стандарда.

211

нормативизма у овој области, тако и глобални трендови спуштања екумене,

пражњења брдских и планинских и насеобинског агломерирања долинских

и равничарских предела. Конципирање овакве антитезе, без обзира

на њену потенцијалну сугестивност, суштински не оспорава стварне

ефекте проглашења изворишта површинских вода и факторског деловања

наметнутих еколошких ограничења. Реално се утиче на појачавање

диференцијације између развијених и неразвијених заједница (зона

водоизворишта и зона потрошача воде), односно на укупне токове

неуравнотеженог развоја националне територије. Зато социо-економску

ревитализацију ових простора са тежиштем на ревитализацији насеља

треба схватити као потребу да се последице насталих поремећаја санирају

и(ли) – превентивним мерама – ублаже и усмере у правцу најмањих укупних

негативних ефеката.

5.1. ОПШТИ ПРОБЛЕМИ И ПЕРСПЕКТИВЕ РАЗВОЈА И РЕВИТАЛИ-

ЗАЦИЈЕ ПЛАНИНСКИХ И РУРАЛНИХ ПРОСТОРА СРБИЈЕ

Проблеми очувања и ревитализације појединачних или комплексних

социо-географских садржаја појединих, пре свега руралних брдскопланинских,

простора Србије изражено су присутни од средине друге половине

20. века. Иако суштински различитог узрока, времена појављивања

и интензитета, у највећој мери могу бити корелисани са интензивним

процесима деаграризације, дерурализације и депопулације ширих територијалних

оквира, на једној, и уско концентрисаних процеса индустријализације,

урбанизације и агломерације, на другој страни.

Развојни токови недвосмислено указују на то да земље које развоју

руралних и планинских предела дају адекватно место, односно имају

функционални концепт и стратегију активирања, постижу знатно повољније

резултате у укупном регионалном и друштвено-економском развоју

од земаља које њихов развој препуштају стихији (због чега се најчешће и

суочавају са великим развојним проблемима и диспропорцијама). Земље

које су касније постале окосница уједињене Европе су овај проблем као ургентан

перципирале још 1957, тако да њихова перспектива није препуштана

стихији, већ су се развоју и заштити ових простора обезбеђивале подршка и

посебна пажња свих нивоа управљања и планирања, као и координација

различитих развојних политика и активности, диференцираних и прилагођених

(физичким, економским и еколошким) мезо- и микроусловима, карактеристикама

и захтевима. Њихова перспектива развоја перманентно је

подржавана многобројним актима, међу којима се нека могу издвојити

као потенцијално најзначајнија. Европско веће је 1987. и 1988. годину

прогласило годинама сеоских подручја, 1992. је донета Општа стратегија

ЕЕЗ за одрживи развој сеоских подручја и управљање ресурсима кроз

212

програме CAP (Common agrarian polici, 1992), ASP (Agricultural Strategi

paper, 1995), АГЕНДА 2000 (јул 1997) и пакете закона ЕУ из 1999. године.

И поред свега, извештај Европске комисије – ESDP (European Spatial Development

Perspective) из 1999. године и даље констататује тешко стање

руралних – брдско-планинских и периферних простора унутар ЕЕЗ. 290

Проблем очувања, развоја и ревитализације планинских и руралних

простора је посебно третиран у случајевима када су исти због својих

природних вредности уврштени у поједине режиме регионалне, националне

или интернационалне заштите. Према статистичким показатељима највећи

проценат заштићених територија (националног и интернационалног

значаја) имају Аустрија – 20,7% и Велика Британија – 18,9% (у свим режимима

заштите око 30% територије), а најмањи Ирска – 0,4% и Турска – 0,3%.

Земље са широко прихваћеном праксом заштите простора имају и најадекватнија

решења модела субвенција и дотација као механизма подршке

стварној заштити природних вредности простора и њихових локалних заједница.

„Еко такса“ за заштиту природе Тирола и Салцбурга и заштиту изузетних

лепота Волерберга преко савезних и регионалних власти Аустрије обезбеђује

новчану помоћ за 86% планинских фармера (OECD, 1995, 91).

И поред чињенице да су процеси деаграризације и дерурализације у

Србији значајним делом били друштвено иницирани и подстицани, па чак

и идеолошки усмеравани, због свог просторног обухвата и суштинског

значења у укупној трансформацији просторних садржаја, ипак су доста

рано били обележени као свеукупно развојно и друштвено непожељни.

Увидело се да поларизација и маргинализација појединих руралних и планинских

простора и њихових сложених развојних потенцијала представља

значајан фактор угрожавања како укупне привреде, тако и појединих

стратешких опредељења попут равномерног регионалног развоја, прехрамбене

самодовољности, популационе покривености пограничних делова

националне територије и др.

Друштвена заједница и њене управљачке структуре нису остале неме

на овакве реалне развојне проблеме, па су релативно брзо уследили покушаји

њиховог уважавања и третирања најразличитијим законодавним и

планским документима. По свом регулативном значају и друштвеном статусу

истицао се Закон о народној одбрани (12. фебруар 1969. године), којим

је брдско-планински простор националне територије назначен као

„економски, демографски, војни и друштвени ресурс специфичног карактера“.

Оваква друштвена верификација значаја и развојних проблема ових

простора и одговор институција система на њих свакако су допринели

њиховом ублажавању, али не и системском и реалном решавању.

290

Ревитализација оваквих простора – у смислу једнаких могућности за све – представља

једну од четири основне компоненте хуманог развоја под покровитељством УНДАП-а.

213

Овако су проблеми равномерног регионалног развоја, 291 а с тим у

вези и ревитализације руралних, пре свега планинских простора, постали

високо рангиран друштвени циљ у бројним планским документима друштвеног

развоја. И поред општих декларативних и повремено практичних

напора шире друштвене заједнице у правцу егалитаризма развојних диспропорција

(у смислу политике равномерног регионалног развоја), оне су

наставиле да се умножавају и продубљују до садашњих размера. Тако да

се данас – због израженог ниског степена освојености ових простора у погледу

насеобинско-географског и економског развоја и социо-економске

интеграције са околним територијама – суочавамо са проблемом њихове

изразите неразвијености, изолованости и периферности.

5.2. ПРОБЛЕМИ РАЗВОЈА И РЕВИТАЛИЗАЦИЈЕ НАСЕЉА И

ТЕРИТОРИЈА ИЗВОРИШТА ПОВРШИНСКИХ ВОДА СРБИЈЕ

Генерални став о потреби ревитализације насеља и припадајућих територија

планинских и других руралних простора Србије не доводи се у

питање, већ се намеће као императив хуманог и свеукупног развоја. Ово је

нарочито видљиво у условима транзиције привредног система и друштвених

реформи изражених кроз концепт тржишне привреде и демократизације

друштва и друштвених потреба (права и могућности). Ово питање је у

случају територија изворишта површинских вода сложеније утолико што је

истовремено тесно везано и са низом других актуалних питања и стратегија

у домену управљања (планирање, одлучивање и развој). На овим просторима

– иако периферним, пасивним и функционално недовољно артикулисаним

– преламају се како легитимни интереси локалних заједница, 292 тако и

бројни екстерни егзистенцијални интереси територија потрошача воде, појединих

привредних грана и друштва у целини.

Савремено схватање процеса ревитализације насеља подразумева

популациону, производно-економску (подизање нивоа економске освојености

простора и расположивих ресурса) и социјалну (хуманизацију услова

живљења) обнову и трансформацију насеља, мреже насеља и (административно

и функционално) припадајућих територија, као носилаца производног

потенцијала и њиховог функционалног капацитета. Овакве претпо-

291 Без обзира на хипотетичку суштину овог модела, који је у простору реално тешко

остварљив, он већ дуго времена представља развојни императив савремених друштава.

Ово пре свега због тога што остваривање равномерног регионалног развоја подразумева

рационализацију коришћења, организацију и уређење простора државних заједница.

292 Неоспорно је доказано да наметање еколошких ограничења у функцији заштите

и(ли) валоризације изворишта површинских вода директно задире у концепт сужавања

демократског начела на развој уопште и хумани развој, који подразумева позиције

једнакости у смислу једнаких развојних могућности за све заједнице.

214

ставке подразумевају „отварање“ ових територија према развојним перспективама,

што је у супротности са њиховим досадашњим доминантним

начином управљања, доминантним поимањем функционалне заштите и

њиховом преовладавајућом наменом. У овом проблему се прелама и све

ургентније питање сврсисходности и друштвене оправданости једнонаменске

валоризације простора и њихових ресурса. Констатација да се у

овом случају у значајном обиму ради о проблему „узрока и последица“

подразумева да ове територије за савремено друштво представљају полигоне

специфичних, нада све сложених и изазовних развојних проблема.

Почетак интензивнијег ширења и прихватања праксе површинских

изворишта временски је у значајној мери синхронизован и везан за процесе

обимније (савремене) индустријализације, урбанизације и популационе

концентрације, односно развоја и концентрације потреба које нису уважавале

могућности локално расположивих водних ресурса као техничког

прага развоја. Ови простори – проглашењем изворишта, акумулисањем

водних ресурса и изградњом регионалних и међурегионалних система водоснабдевања

– за територије потрошача воде постају „ресурсни ареали“ и

чинилац превладавања развојних баријера и стварања могућности за још

интензивније процесе насеобинског, привредног и популационог агломерирања.

Еколошким ограничењима на територијама изворишта површинских

вода истоврмено се подстичу постојећи и покрећу поједини нови

процеси квантитативног и квалитативног просторног разређивања популационих,

насеобинских, привредних и других инфраструктурних садржаја.

На основу трансфера искустава и знања из националне и међународне

праксе заштите и експлоатације оваквих изворишта дошло се до спознаје

да функционална заштита и(ли) доминантна једнонаменска валоризација

– поред њиховог „потчињавања“ и стављања у функцију других

простора – представљају и додатне чиниоце укупног маргинализовања

значајних делова националне територије и њихове укупне, разноврсне и

често компаративне и висококвалитетне базе развојних потенцијала. После

општег иницијалног побољшања стања и ефеката сигурности система

као целине, еколошка ограничења – манифестована кроз издавајање,

резервацију и заштиту ових територија – често доводе до тога да укупни

трошкови (економски, еколошки, социјални) надмаше укупне користи,

чиме је условљена потреба за дубљим и комплекснијим преиспитивањем

ставова о овим, некада веома широко прихваћеним опредељењима. Некадашњу

„општу прихватљивост“ све чешће замењује преиспитивање

оправданости оваквих решења. Елаборирају се позитивни и негативни

ефекти како на краћим, тако и на дужим временским дистанцама. Ово је

потенцирано чињеницом да се у самој акумулацији, изворишту и ширем

окружењу – без обзира на ниво еколошких ограничења и притисака на антропогеографске

компоненте ових система – услед низа еволутивних и

215

других еколошких и физичко-географских процеса редукују сигурност и

могућност квантитативног и квалитативног обезбеђивања водних ресурса.

И поред изузетне унутрашње сложености, питање потреба и могућности

ревитализације простора и насеља изворишта површинских вода

Србије представља само један део знатно ширег, вишеслојног и комплексног

питања укупних развојних проблема националне територије, међу

којима се као најзначајније издвајају: избор модела управљања овим просторима,

потреба равномерног регионалног развоја и нарастајуће потребе

обезбеђења неопходних водних ресурса. Основне насеобинско популационе

анализе изворишта површинских вода, нарочито оних на територији

централне Србије, показују да оне – као, у мањој мери, и остали рурални

планински простори у окружењу – представљају основни узрок поларизације

и дисфункционалности у простору и мрежи насеља Србије.

Према досадашњем моделу управљања овим просторима, функција

очувања и акумулирања воде за потребе водоснабдевања је – према

насеобинским и привредним садржајима – изразито некомплементарна

делатност. Истовремено, примарна привредна делатност (сакупљање квалитетних

водних ресурса) и друге најчешће присутне и потенцијално комплементарне

и/или кооперативне делатности (умерена пољопривредна

производња, експлоатација дрвета, туризам и др) немају интерактивне везе

у непосредном географском окружењу, те не подстичу развој других

активности у зони локације. Њихови економски ефекти су по правилу екстериторијални

– природна рента се прелива у центре прераде и тржишта

потрошње. Укупни ефекти оваквих процеса у дужем временском периоду

подстичу негативне развојне тенденције и укупно разарање образаца

(оквира) традиционалног начина живота.

Иако би ревитализација ових простора била комплементарна са

свим средњорочним и дугорочним програмима стабилизације и економско-географског

развоја целокупног друштва као општег развојног циља,

она би, такође, била сагласна и са другим изведеним циљевима, пре свега

са оним који истичу да је равномеран регионални развој императив нове

развојне парадигме зване одрживи развој. Међутим, проблеми и ограничења

ревитализације ових простора су многобројни и слојевити. У групи

општих проблема су они који проистичу из самог карактера руралног и

брдско-планинског простора, док се специфични проблеми односе на нивое

наметнутих еколошких ограничења. У обиљу специфичних развојних

конфликта истичу се конфликти производних функција, просторни

конфликти и конфликти регионалног развоја:

а) Конфликти производних функција:

1. Некомплементарност водопривредне са другим привредним активностима

(индустрија, пољопривреда, рударство, саобраћај, шумарство);

216

2. Трансформација функционалне структуре кроз редукцију, релокацију

и елиминацију појединих садржаја (индустријски погони, фарме,

складишта, депоније отпада, позајмишта и копови, рудници и др).

б) Просторни конфликти:

1. Губитак површина, посебно обрадивих;

2. Промене намене површина и ограничења у њиховој валоризацији;

3. Подстицање депопулације и њени пропратни ефекти изражени кроз

популациону сенилизацију, популациону феминизацију и „атомизацију“

насеља и њихових функционалних капацитета;

4. Промене у мрежи насеља и функцијама центара (због стварања

водених препрека – баријере и пресељења појединих делова или

целих насеља); 293

5. Промене у мрежи и рангу саобраћајница (рекатегоризација) и мрежама

друге техничке инфраструктуре;

6. Редистрибуција становништва и просторна поларизација унутар појединачних

површинских изворишта;

7. Остали облици трансформације простора и просторно-функционалних

односа и др.

в) Конфликти регионалног развоја:

1. Појачавање присутне насеобинске, популационе и економске неразвијености

и стагнације;

2. Конфликт између националних и регионалних, на једној, и локалних

интереса, на другој страни;

3. Секторски конфликти како унутар водопривреде, тако и на релацији

развоја водопривредних система и очувања гео-наслеђа, флоре и фауне,

културних добара и др;

4. Неравномеран регионални развој (конфликти између развијених и

неразвијених);

5. Kонфликти између монофункционалног и полифункционалног коришћења

простора и ресурса; 294

293 Овако изазване промене физичког, друштвеног и културног оквира живљења у значајном

обиму утичу на социјалне односе, потребе, вредности, навике, ставове, статус и

целокупан начин живота. Као последица дубоке везаности за простор и микролокацију,

нарочито изражене код старије руралне популације планинских простора, свако

пресељење, а нарочито оно које није резултат личне мотивације, већ принуде, стресна

је ситуација која уједно представља почетак дуготрајног процеса адаптације новоствореним

условима живљења. У групи најзначајнијих проблема који прате пресељење

издвајају се избор нове локације насеља, обезбеђеност економске основе за егзистенцију,

очување формираних и адаптација на нова ближа и даља суседства и др.

294 Ова врста конфликта је реална појава без обзира на присутну тежњу појединаца и

интересних група да полифункционалну валоризацију акумулационих басена и акумулираних

водних ресурса представе као полифункционалну валоризацију територија

сливова и потенцијала у целини.

217

6. Kонфликти између позитивних екстерних (који се материјализују на

ширем подручју) и негативних интерних ефеката (који се испољавају

на територијама изворишта);

7. Проблем вредновања водних ресурса и расподеле оствареног доходка;

8. Даљи подстицај развојних диспропорција преко структуре и алокације

капиталних инвестиција и др.

На основу изнетог, конципирање стратегије ревитализације ових

простора мора да буде такво да равноправно третира социо-економске и

просторно-еколошке факторе развоја комплекса основних (носећих), кооперативних

и комплементарних активности у функционалном троуглу територије

површинских изворишта – држава – територије потрошача

воде. Постизање компромиса мора да задовољи критеријуме оптималности

(ефективности) и прилагођености територијалним (локално, регионално,

национално) и субјектима на нивоу различитих привредних грана.

Ревитализацију ових простора је – управо због оваквих садржаја и циљева

задовољења различитих захтева – неупоредиво теже стратешки утемељити

и плански разрадити. Будући модел развоја и ревитализације треба да

омогући да – уместо моноегзогене базне функције (очувања чистих вода)

– ове територије добију егзогени полифункционални карактер. Истовремено,

код ендогених (небазних) функција за потребе сопственог становништва

треба тежити очувању и обезбеђењу што већег степена самодовољности

/ независности.

У оваквим условима једна од основних и императивних развојних

специфичности ових простора постаје обухватање еколошких критеријума

у пројекту развоја и ревитализације, тј. обухватање свеукупних људских

активности у условима додатних животних и производних ограничења

која утичу на смањење укупне економске ефективности (кроз смањивање

обима и интензитета производње, повећање инвестиционих улагања

и заштиту природне средине, повећање трошкова пословања и сл). Еколошки

одговарајући начин привређивања 295 неминовно захтева и знатно веће

трошкове извођења мера одржавања и заштите природне средине, тј.

трошкове реализације одговарајућих еколошких пројеката, што често води

295 Екологизација производње подразумева процес систематског, перманентног и друготрајног

развијања технолошких, управљачких и осталих решења са циљем ефективнијег

очувања квалитета животне средине, коришћења природних ресурса и свеукупног

интегрисања економских, социјалних и еколошких критеријума заштите и развоја.

Укључивање еколошких критеријума у развојне програме треба да омогући да се

будући програми развоја посматрају као континуиран и дуготрајан процес обезбеђивања

воде и нових развојних циклуса. Основна претпоставка успеха и реализације

овако обједињених циљева лежи у успешности мотивације и активирања нивоа локалне

заједнице (тзв. grass root community), која мора постати основни чинилац у процесу

промена стила понашања, производње и свеукупног живљења.

218

смањењу расположивих фондова производних инвестиција, као и перспективе

раста у целини. 296

5.2.1. Функционална заштита – конзервација или усмерени

развој изворишта површинских вода

Иако циљ овог прегледа није теоријско-методолошко разјашњење

појмова „конзервација“, „функционална заштита“ и „усмерени развој“,

неопходно је нагласити да су у литератури и друштвеној пракси присутна

њихова различита тумачења. Док у домаћим условима резервација и конзервација

као модел заштите неког добра апсолутно искључује његово

економско коришћење и са аспекта присуства људских активности се тумачи

као најригиднији облик заштите, Romani V, (1994) циљеве конзервације

дефинише тако да их је пре могуће схватити као контролисани развој,

него као конзервацију затеченог стања. Љешевић А. М, (1996) јасно

дистанцира конзерваторски од функционалног принципа заштите, при чему

овај други подразумева заштиту у циљу обезбеђивања функционалности

датог простора.

Када су у питању територије изворишта површинских вода, функционална

заштита се не сме поистоветити са конзервацијом („status quo“)

јер њихова заштита није сама себи циљ. Карактер и структура биосфере и

немогућност апсолутног праћења, контроле и предвиђања ризика потенцијалних

загађивача овај модел заштите чине неодрживим и без значајнијег

изгледа на коначан успех. 297 Овакво залагање је у складу са општим

трендом савремене заштите природе (усвојеним током друге половине 20.

века) по коме је конзервација као заштита превазиђен модел – због чега се

тежиште нове политике заштите ставља на активну еколошку политику

управљања ресурсима, односно на план газдовања (Masterplan). Све више

се прихвата опција екосистемског приступа у заштити и управљању ресурсима,

који подразумева управљање интегралном средином укључујући

насеобински, демографски и социјални комплекс као неизоставан мозаик.

Већ је указано на поједине, у свету присутне моделе управљања територијама

површинских водоизворишта, 298 а њихово упоређивање са нашом

296 Килибарда К, (1995) заступа хипотезу да је подржавање еколошких компоненти

руралних простора једна од битних предпоставки ревитализације села.

297 Стварање стабилних еколошлих или биолошких система на овим просторима не

значи да су тиме установљени или спроведени елементи апсолутно сигурне заштите

(киселе кише, радиоактивност, природни процеси загађивања, акциденти и др).

298 Ради се о апсолутизацији заштите као у земљама са знатним територијалним ресурсима

(Русија, САД, Аустралија, ...) или кроз концепт самодисциплине и кохабитације

локалних антропогених система и територија изворишта површинских вода (доминантан

код већине европских земаља).

219

(иако неуједначеном) праксом указује на то да смо у овим релацијама били

склони развоју хибридних, често нерационалних и неефикасних система

управљања. Реално сагледавање међусобних релација економско-географске

валоризације оваквих простора и њихове заштите „решаване“ су,

наиме, са доста непринципијелности, притисака интересних група, цикцак

планирања, лутања и неуважавања појединих реалних геопросторних

услова.

И док су у ранијој прошлости доминантно перципиране природне

датости територија за формирање оваквих система, последње деценије 20.

века све више карактерише уважавање сложених вишекритеријумских

анализа у којима на значају добијају насеобинске, популационе, привредне,

еколошке, културне, историјске и друге варијабле. Тако је и код нас

однос према зонама водоизворишта еволуирао од тежњи њиховог пражњења

и расељавања ка усмеравању развоја са релоцирањем становништва

унутар њихових граница. Ову промену опредељења подржавају и

актуални развојни документи стратешког значаја – као што су ППРС и

ВОС – са препорукама да се у будућем (иначе динамичном) развоју сви

водопривредни објекти, а посебно акумулације, на најприкладнији начин

уклопе у насеобинско, социјално, еколошко и остала просторна окружења.

ВОРС указује на потребу да будуће „уређење вода и земљишта на одређеним

просторима треба да омогући повећање привредне активности

како би ови простори били атрактивни за задржавање и долазак становника,

посебно млађе популације“ (ВОРС, 1996, 289).

Издвајање и потенцирање оваквих гледишта у значајном обиму

оправдава ставове да ове просторе не треба посматрати и третирати само

као делове (елементе) водопривредних система, што је често наметан приступ,

већ као потенцијално значајне развојне пројекте, нарочито у новоствореним

условима тржишне привреде, 299 који истовремено треба да

омогуће и даљи живот водоснабдеваних подручја и предуслове за квалитетнији

социјални и економски развој локалних заједница. Ово становиште,

као једна од полазних хипотеза, утемељено је у антропоцентричном

схватању еколошке одрживости и диверзитета као основних квалитативних

и квантитативних својстава геопростора. Овакво схватање – по природи

иначе блиско географима, географима-еколозима, демографима,

просторним планерима, социолозима, ... – поред осталог подразумева и

очување насеобинског, демографског, привредног и другог диверзитета и

због тога што су – уместо заштите у духу тоталне екологизације и конзервације

– прихватљивији облици и механизми усмераваног и контролисаног

299 На неопходност прихватања тржишне привреде у данашњим сложеним глобалним

условима економског развоја (можда и више него други) указују еколози (Агрант А.

Г, 2000, 13).

220

развоја 300 са задржавањем принципа консеквентности – тежишта на функционалној

заштити изворишта.

Чињеница да само развојни процес и његови ефекти (изражени кроз

агрегате као што су запосленост, производња и доходак) обезбеђују могућност

жељених промена у начину коришћења, организовања и уређења

простора са крајњим циљем еколошке компоненте и социјалне сигурности.

Односно, само заједнице са развијеном економијом себи могу дозволити

„луксуз“ да одвајају „вишак дохотка“ и улажу га у очување и „производњу

здраве животне средине“. Управо зато треба оживети развој локалних

заједница територија изворишта површинских вода. Тиме би развој

ових територија (који уједно и није сам себи циљ) механизмима жељеног

усмеравања и контролисања (по врсти и интензитету) могао да интегрише

смањење досадашњег развојног заостајања и нивоа сиромаштва и да повећа

способност локалних заједница за рационално и сврсисходно коришћење

ресурса, са крајњим циљем очувања изворишта површинских вода.

5.2.2. Функционална заштита изворишта површинских вода

као парадигма одрживог развоја

Многобројни народи, религије и идеологије промовишу потребу за

складним (одрживим) односом друштвених група и свог просторног окружења.

То је било карактеристично и за полувековно марксистичко учење на

бившим југословенским просторима, по коме су садашње генерације „поседници

и уживаоци природе и имају је као добри домаћини (boni paters familias)

оставити побољшану следећим генерацијама“ (Маркс К, 1948, 672).

Развој који није уважавао просторне услове, све већи притисци на

природна добра (при чему се питање воде посебно истицало јер је (директно

и индиректно) било присутно и у проблему довољности и квалитета

других кључних ресурса) и динамичан насеобинско-популациони развој

довели су – средином друге половине 20. века – до потребе формулисања

новог схватања људске егзистенције у животној средини. Дуговремено

егзистирање просторног развоја и апсолутног раста (као основних и

једино важећих начела друштвене егзистенцијалне природе) су као своју

супротност изнедриле потребу промовисања заштите животне средине и

развоја који ће уважавати капацитете и могућности природног окружења.

Тако је, заправо, створен предуслов да развој и заштита животне средине

постану два интегрисана савремена начела егзистенције цивилизације.

300 Зубаков у радикалном заокрету према „сазнајно регулисаном систему“ усмераваног

и контролисаног развоја види једино могући модел избегавања „тоталне еколошке

катастрофе“, и зато је за њега „еволутивни пут“ напуштања садашњег „стихијнотржишног

система“ неприхватљив (Зубаков А. Г, 1999, 2–4).

221

Конципирање теорије о одрживом развоју најчешће се везује за седму

и осму деценију 20. века – објављивање дела Тихо пролеће (Карсон Р,

1962) и Конференцију о људским насељима (Стокхолм, 1972) – када је обликована

прихватљива синтагма у виду „еко-развоја“, односно „развоја

који обраћа пажњу на окружење“, и када је основан програм УНЕП (Програм

животне средине УН). Неопходно је указати на то да корени ове идеје

нису били нови, већ су у значајном обиму преузети из постојећих теорија

о управљању обновљивим ресурсима. 301

Иако је ова идеја била промовисана на тако високом нивоу, у условима

доминантно владајућег опредељења ка апсолутном расту није имала

изгледа на успех, а у значајном делу се може сматрати претечом нове развојне

филозофије – „одрживог развоја“ (Sustainable Development) – промовисане

1987. године 302 у концепту који обједињује економску, социјалну и

еколошку политику развоја, чиме је успостављен нов квалитет у схватању

како економско-географског, тако и друштвеног развоја и богатства у целини.

Одрживи развој је као званична стратегија усвојен 1992. године на

Конференцији УН о животној средини и развоју (The UN Conference on

Environment and Development UNCED) у Рио де Жанеиру. Државе потписнице

Рио-декларације су преузеле обавезу остваривања концепта одрживог

развоја, односно смерница датих у Агенди 21 за настављање пута ка

одрживом развоју и започињању значајних институционалних промена.

И поред чињенице да је овај модел 303 развоја релативно дуго тумачен

као ограничавање раста – што га је довело у позицију супростављања неприкосновеним

центрима моћи политици и економији – он је у релативно кратком

времену дубоко изменио друштвену теорију и праксу многобројних научних

дисциплина, а имао је и директног удела у утемељењу појединих нових

интердисциплинарних наука (нпр. еколошка економија). Основа његове

широке прихватљивости је базирана на једном од тежишних полазишта

о рационалном коришћењу и заштити ресурса, који је у условима претеране

301 У низу постојећих, ова концепција развоја по својој суштини представља покушај

обједињавања ресурсне, по којој „стабилан развитак“ подразумева задовољење садашњих

без угрожавања могућности будућих генерација у задовољењу њихових потреба,

и биосферне, по којој је „стабилан развитак“ онај који обезбеђује побољшање живота

људи, и то у условима еколошке стабилности.

302 Претпоставке за доношење овог документа утемљене су резолуцијом Генералне

скупштине УН (Резолуција 38/161) 1983. године, којом је сазвана Светска комисија за

животну средину и развој (World Commision on Environment and Development). Извештај

тзв. Брутланд-комисије под називом „Наша заједничка будућност“ (Oure Common

Future) из 1987. представља препоруку Конференције УН о животној средини и

развоју (UNCED) потврђену од стране 172 државе чланице УН.

303 Тумачење модела и моделовања као сазнајног поступка је доста широко – од тога

да се тежи постизању структуре и веза еквивалентних реалном свету, па до тога да је

ово само један од начина апстраховања и бежања од реалности.

222

и некритичке употребе и злоупотребе симплификован и девалвиран. Можда

и због тога, једна у суштини прогресивна друштвено-развојна парадигма у

протеклом периоду и није доживела заслужено – целовито утемељење.

Он у теоријско-методолошком смислу још увек представља недовољно

разрађен друштвено-развојни модел, па стога и недовољно оперативну

основу ефикасне еколошке политике. Међутим, доследно спровођење

савремене еколошке политике и стратегије „одрживог развоја“ уз

укључивање принципа / начела, критеријума и индикатора „одрживости“

304 могао би бити најсврсисходнији модел очувања и ревитализације

насеља и територија изворишта површинских вода.

5.3. УЛОГА ДРЖАВЕ У РЕВИТАЛИЗАЦИЈИ И ПРОСТОРНО-ФУНКЦИ-

ОНАЛНОЈ ИНТЕГРАЦИЈИ ИЗВОРИШТА ПОВРШИНСКИХ ВОДА

Просторно-функционална интеграција територија изворишта површинских

вода има за претпоставку стварање функционалног троугла на

релацији локалне заједнице водоизворишта („произвођачи воде“) – држава

– локалне заједнице потрошачи воде. Реализација ове претпоставке

означава потребу равноправног третирања социо-економских и просторно-еколошких

фактора развоја и отклањања узрока дезинтеграција испољених

кроз просторне конфликте, развојне супротности и тензије продуковане

еколошким ограничењима и тзв. еколошким услугама и преливањем

овако створеног вишка вредности. Стварањем каузаланог простора

утицаја који обухвата како места производње (сакупљање, чување), тако и

места потрошње воде која су међусобно повезана разгранатом (међурегионалном,

регионалном, локалном) преносном мрежом, потенцирају се супротности

које проистичу из многобројних унутаррегионалних и међурегионалних

развојних ефеката, а пре свега екстериторијалног деловања изворишта

површинских вода, односно чињенице да се позитивни развојни

ефекти сакупљања, очувања, као и просторне и временске редистрибуције

водних ресурса у далеко већој мери осећају у подручјима која су ван места

њене „производње“.

Иако су спорови и сукоби (локално – регионално, регионално – национално)

на овим релацијама дуго присутни и значајним делом садржани и

304 Од 1995. се под надзором Комисије за одрживи развој УН развија систем индикатора

одрживог развоја, заснован на примени модела PЕR („pression–etat–response“ – притисак–стање–реакција).

Овај модел је од стране ОЕЦД-а прихваћен за потребе изградње

мониторинга животне средине. Подршка концепту одрживог развоја и укључивања

ових области у глобалну економију долази од системских и стратешких стандарда (ISO

14000 и ISO 9000), који омогућавају један од најкраћих путева укључивања у токове

контролисане производње привредних субјеката и ефикасне заштите животне средине

због чега је и битна њихова имплементација у националне ISO-стандарде.

223

у укупним развојним проблемима, држава се према њима још увек не понаша

као посредник и старалац (steward, trustee) који простором и ресурсима

управља у интересу свих грађана и себе саме. Напротив, државни

интервенционизам се – у досадашњем развоју и валоризацији резервата

површинских вода и услуга које оне пружају просторима њене потрошње

– показао као изразито непринципијелан и селективан. На једној страни,

код територија изворишта површинских вода се занемарује потреба идентификације,

перципирања и вредновања еколошких ограничења и еколошких

услуга, 305 а, на другој, код територија потрошача воде, занемарују се

ефекти створене сигурности, благостања и вишка вредности.

И док је присутна и подстицана насеобинска, привредна и популациона

девастација територија водоизворишта са позиција интереса водопривреде

и заједница потрошача воде неретко доживљавана као позитивна

и пожељна, са аспекта интереса њених локалних заједница и државе

као целине то свакако није случај. Зоне водопотрошача као носиоци моћи,

друштвене доминације (економске, развојне, управљачке, политичке) и

тзв. општег интереса под претпоставком значаја и недовољности водних

ресурса (као све значајније и комплексније развојне баријере) подстичу

становишта двојних стандарда понашања и социјалним притисцима локалне

заједнице изворишта вода a priori стављају у подређен положај 306 .

У оваквом амбијенту су и створени услови да се доминантним теоријско-методолошким,

законодавно-планским и апликативним ставовима

и решењима, а све под окриљем институција државе, наметну изразито

двојни стандарди система вредности – антропоцентрични или „плитко

305 Иако је питање накнада и компензација локалним заједницама за штете које трпе у

свом развоју због наметнутих ограничења у коришћењу, изградњи и уређењу простора

предвиђена и присутна у случајевима када се вода користи за хидроенергетске потребе,

држава у погледу изворишта површинских вода још увек не показује спремност

да ово питање третира на адекватан начин. Да је ситуација таква, потврђује и чињеница

да су поједина решења покренута и подржана у току јавних консултација о

Нацрту ПП Републике Србије изостављена у фази израде његове финалне верзије.

Ова ситуација се поновила и у случају ППППН „Боговина“. У нацрту уредбе је као

вид „компензације“ или „накнаде“ коришћен термин „разлика за умањени приход“,

али је у вишим фазама њеног доношења она изостављена као неоснована јер Закон о

водама и Закон о планирању и уређењу простора и насеља нису предвидели могућност

за утврђивање такве врсте накнада, односно компензација.

306 Проблеми наметања личног као општег интереса, као и то да легитимност буде

привилегија само једне групе људи, посебно су апострофирани код Habermans J,

(1993, 177). Претпоставка израде студије SOCIAL BENEFIT такође има мало изгледа

да реално и правично сагледа узрочно-последичне релације код оваквих пројеката.

Оцена друштвене оправданости или добити (општа корист) код оваквих пројеката се

по правилу тумачи са позиција њеног наручиоца и финансијера – заједница потрошача

воде. Тако се, заправо, задовољењем процедуре, као опште оправдана друштвено

верификује утилитаризација – обавеза успостављања највећег благостања за већину.

224

еколошки“ („shallow ecology“) на територијама потрошача вода и „дубоко

еколошки“ („deep ecology“) на територијама изворишта површинских вода.

Нормативна и декларативна тежња ка екологизацији је често толико

наглашена да се неретко заговара и потреба „тоталне заштите“ и „екскулзивног

права“ водопривредних функција на дефинисаним просторима.

Управо због тога је значајно перманентно тежити изналажењу модела за

најрационалнија решења јер колико је опасно минимизирање ефеката заштите,

толико је опасно и да се у заштити не претера, да се не почне са

кампањом заштите ради заштите, односно да се не склизне у нерационалност

еколошког детерминизма.

Потенцирањем „тоталне заштите“ на механизмима расељавања и

елиминације антропогених активности на најгрубљи начин се, заправо,

подстичу процеси регионалне и друштвене сегрегације и угрожавају егзистенцијални

и социо-културни интегритет локалних заједница територија

изворишта површинских вода. Акумулирани водни ресурси се у оваквим

условима јављају као фактор „сиве економије“, која је усмерена на неправичан

процес просторне и временске редистрибуције капитала и добара

на локалном и регионалном нивоу, и који тиме продубљује реално стање

конфликтности система између територија изворишта и потрошње воде.

Иако се нужност и оправданост оваквих пројеката или једног њиховог

дела не доводе у питање, неопходно је изразити сумњу у легитимитет

и легалитет овако конципираних решења да тежња за егзистенцијалном

сигурношћу једних наруши егзистенцијалну сигурност других заједница.

307 Поставља се, наиме, питање сврсисходности државне интервенције

са циљем да се неразвијени брдско-планински простори ставе у функцију

развојног просперитета економско-географски најразвијенијих делова националне

територије на такав начин да се редукцијом развојних могућности

умножавају и подстичу њихови иначе присутни комплексни социо-географски

проблеми. Овде је остало отворено и још једно етичко питање –

да ли је добробит и функционисање хијерархијски већег система (територије

потрошача воде) вредније од права локалних заједница изворишта

површинских вода на живот и развој. 308

Очито је да овако перципиран проблем своје решење не може наћи

само у домену егзактних научних истраживања, већ тражи дубоко залажење

307 У немогућности да увек на опште прихватљив начин реши регионалне и социјалне

спорове, Канада је законским механизмима (M’Gonigle M, 1989-1990, 90) предвидела

да локалне заједице имају право вета. Овакав модел се у садашњим условима примењује

на 94% националне територије, и он у највећој мери обезбеђује да локални ресурси

постану објект заједничке контроле на локалном, регионалном и националном нивоу.

308 Основу трансформације и осавремењавања руралних простора Chambers R, (1989)

сагледава у промени начина управљања, новом начину комуницирања, промени руралне

политике и праксе, односно омогућавању сиромашних људи да буду носиоци промена.

225

у сложена подручја друштвено-економских и политичких односа, планирања

регионалног развоја, уређења простора и друге регулативе. Управо

је код оваквих проблема незаобилазна улога државе јер је она та која расположивим

решењима мора да омогући интеграцију конфликтних делова

заједница и територија. У ситуацијама неартикулисаних (локалних и регионалних)

интереса унутар националне територије препоручује се систем

подношљиве употребе који би био у интересу читаве заједнице (Hardin G,

1968, 248). У супротном, настављање досадашње праксе занемаривања и

неангажовања на овим проблемима може довести до онога што Prins карактерише

као „неспособну државу“ (Prins G, 1990, 722).

Један од примарних циљева будуће државне интервенције морао би

бити покушај усаглашавања ставова и ублажавања садашњег раскорака

између прокламоване (максималистичке) и остварене (минималистичке)

заштите, чиме би се створили предуслови за флексибилну и потенцијално

ефективнију заштиту уз могућност адекватнијег уважавања других потенцијалних

корисника изворишта површинских вода. Велики раскорак између

нормативне и остварене заштите и резервације простора свакако

указује на нефункционалност и неодрживост досадашње праксе 309 и управо

због тога треба тежити успостављању нужног и функционалног модела

заштите, а не оног максимално могућег. 310

309 За територију Косова и Метохије Плана Р, (1991, 137) истиче да процес нормативне

заштите изворишта површинских вода није утицао на „неке битније промене у режиму

њиховог коришћења“. „Шта више, уочава се појава да се на потенцијалним просторима

предвиђеним као места за преграде и формирање акумулација, наставља несметаним

темпом изградња објеката и пратеће инфраструктуре.“ Стварни интензитет

и ефикасност заштите површинских изворишта регионалних система водоснабдевања

се приближавају нормативном само у ретко насељеним и слабо доступним подручјима,

као што је слив водоакумулације „Барје“, док је у осталим случајевима изражен

мањи или већи раскорак. Започети спонтани процеси просторног разређивања и груписања

сеоских насеља на овим територијама у директној су супротности са планским

режимима заштите. Акумулације и нове (релоциране) саобраћајнице у њиховом

окружењу делују као фактор усмеравања и подстицања насеобинске концентрације

управо на територијама најрестриктивнијих режима заштите. Чести су случајеви да се

у најужој зони заштите граде угоститељски објекти, појединачне куће, а понекад и

читава насеља кућа за одмор (Гружа, Ћелије, Бован, Власина).

310 Када изразито рестриктивна решења заштите и коришћења простора и ресурса немају

услова за успех, јер не могу да се реализују у потпуности, решења треба тражити

у нормативном прописивању минималних или граничних, са истовременим подстицањем

практичне реализације виших стандарда заштите и ограничења. Овакав модел

заштите примењен је успостављањем тзв. црвене линије у оквиру израелског плана

газдовања ресурсима. Зато би на основу међународне праксе и резултата потенцијалних

наменских истраживања, као и сопствених искустава, требало створити нову доктрину

заштите и валоризације ових територија, која би у географским (скромна територија,

недовољност водних ресурса – посебно домицилних – и њен неповољан про-

226

У условима транзиције, демократизације друштвених односа и, пре

свега, тржишне привреде (која води новом децентрализованом, дерегулативном

и приватизујућем моделу развоја), улога и одговорност државе у

развоју, ревитализацији и просторно-функционалној интеграцији ових

простора добија на значају. Уколико су у прошлом моделу друштвених

вредности и планске привреде и били прихватљиви принципи општег

друштвеног интереса, 311 колективизма и солидарности, који су се, поред

осталог, манифестовали и у нереалном вредновању водних ресурса и овог

вида еколошких услуга, данас је то – у условима нових друштвених и социјалних

образаца живљења – изразито неприхватљиво. Због тога је нужно

покренути иницијативу у правцу редефинисања међусобног односа и

укупне социјалне улоге територија изворишта површинских вода.

Држава је принуђена на овај корак, и то у ситуацији општих неповољних

услова јаких унутрашњих (мала економска и политичка моћ државе)

и спољашњих ограничења (међународна конкуренција и све присутнија

стандардизација), који додатно мултипликују проблеме развоја

ових простора. Држава активно и одговорно мора да конципира стварање

функционалног троугла уз равноправно уважавање социо-економских и

просторно-еколошких фактора развоја. 312 Стога је неопходно остварити

неколико категорија општих и посебних (парцијалних) циљева, а то су:

– усаглашавање укупног развоја друштва са могућностима водопривреде,

а нарочито обезбеђивања висококвалитетних водних ресурса

као основе свеукупних привредних и ванпривредних делатности,

– иако дефицит водних ресурса узрокује ланчано нарушавање целокупне

економије, развојну перспективу треба отварати у смањењу специфичне

сторни и временскли распоред) и недовољним материјалним условима Србије омогућила

општу прихватљивост и бољу дизајнираност за достизање циљева максималног

ефекта и минималних рестрикција. Инсистирање на наменским истраживањима

(по проблемима продубљеним и регионално више издиференцираним), учењу и

усавршавању подстакнуто је жељом да се у перспективи обезбеди могућност побољшања

не само теоријских решења еколошке заштите, већ, у првом реду, конверзије

и имплементације нових сазнања у конкретне планске, привредне, социјалне и

друге мере. Сличан модел активне присутности, са жељом усвајања нових техничких

и социјалних знања, Schaffer F, (1997) назива „интерактивном социјалном географијом“.

311 Стојков Б, (1997) истиче да је дефинисање општег друштвеног интереса нарочито

проблематично и комплексно у условима транзиционих процеса, где обичаји и традиције

најчешће не представљају стабилне, већ условне категорије.

312 Lohman M, (1970, 50) националну државу посматра као довољно проширену политичку

јединицу у којој се могу наћи и спровести политичка решења чак и појединих

технички нерешивих проблема. Управо су глобални проблеми животне средине и њених

егзистенцијалних ресурса током друге половине 20. века били ти који су највише

допринели редуковању некада неприкосновеног субјективитета држава по питању

унутрашњег и међународног управљања и уређења простора и животне средине.

227

потрошње, измени технолошких поступака у производним циклусима

(рециркулационо коришћење вода или увођење сувих поступака) и

привредним делатностима које показују мањи степен колизије са

квантитетом и квалитетом расположивих водних ресурса,

– признати ограниченост и рањивост и афирмисати принцип штедње,

еколошке и економске ефикасности у домену рационалног и ефикасног

коришћења, нарочито висококвалитетних водних ресурса,

– арбитража и усклађивање интереса различитих корисника уз потенцирање

вишенаменског (каскадног) коришћења воде од виших ка нижим

категоријама корисника,

– перманентно трагање за прихватљивим моделом еколошких ограничења

која ће обезбедити сигурност изворишта и могућност очувања и

ревитализације насеља и територија,

– политиком цена, односно економским вредновањем, обезбедити да

водни као и сви други природни ресурси (минералне сировине, шуме,

земљиште), осим тражене, постану и коњуктурна роба што ће омогућити

смањење нивоа фаворизације територија водопотрошача, подстицај

рационализације потрошње и бржи и праведнији развој водних

ресурса на територијама водоизворишта уз смањење преливања ефеката

акумулирања воде (еколошких услуга) и др.

Глобална тржишна економија и новине које она са собом носи истовремено

представља опасност и шансу за ове просторе. Опасност, зато

што наметнуте еколошке детерминанте привређивање чине отежаним и

што нарушавају тржишну вредност овакве производње. Овакве развојне

детерминанте Љешевић А. М, (2000, 398) третира као „вишу силу“ која

директно умањује конкурентност привредних субјеката на све оштријем

либерализованом тржишту (социјал-дарвинизам привредних субјеката).

Такође, овако се додатно потенцира проблем опстанка самоодрживих

(аутархијских) заједница али и могућност њихове трансформације из натуралне

у заједницу тржишне привреде. Насупрот, „територије шанси“

постају зато што их је у условима ново-створених захтева екологизације и

тржишне привреде немогуће препустити стихији а ограничавати валоризацију

расположивих потенцијала и развојних перспектива. 313

Нов начин привређивања подразумева да се свим, па и водним ресурсима

управља у условима економије која тежи да постане тржишна, а

управо су они ти који све више постају коњуктурна и конкурентна роба 314 .

313 Управо у оваквим ситуацијама, посебан значај добија просторно планирање ових

територија које планирању ресурса прилази од њихових употребних вредности а без

априори прихватања тржишне привреде и фетиша профита.

314 Стварање функционалног и праведног система одређивања монетарне вредности за

размену овог природног добра (производа сливова водизворишта) између различитих

локалних заједница и територија је нужно, иако Cutter L. S, & Renwick H. W, (1999,

228

Зато је, можда и без устручавања, потребно кренути са редефинисањем

концесионих модела власништва у управљању водним ресурсима и њиховим

одговарајућим маркетингом са циљем да власницима (произвођачима)

својом ценом коштања надокнаде реалне трошкове заштите квантитета,

квалитета и производње и обезбеде известан профит. 315 Зато је са овог

аспекта садашњи „тренутак“ можда и најпогоднији за расправу о могућностима

ревитализације и просторно-функционалне интеграције насеља и

територија изворишта површинских вода.

Овакву промену позиција у систему заједнице водоизворишта

(„произвођачи воде“) – држава – локалне заједнице потрошачи воде не би

требало тумачити као жељу за осветом и/или уценом, већ као начин успостављања

нових, квалитативно функционалнијих, односа у духу партнерства

и интереса целокупне друштвене заједнице и државе као репрезента

њених интереса. У тржишној економији цена сваког добра се одређује на

принципима понуде и потражње, која је пак у значајној мери условљена

његовим квалитетом и употребним својствима. Тако ће, локалне заједнице

водоизворишта, као њени „произвођачи“, бити директно и истински мотивисани

да их очувају на највишем нивоу квалитета и квантитета.

Од значаја је и чињеница да ће управо раст интересовања за функционалну

интеграцију и судбину ових простора и/или локалних заједница

умањити њихов доживљај злоупотребе, а тиме и директно водити расту и

концентрацији поверења 316 . Тако би признавање овакве реалне ситуације

различитих циљева и интереса субјеката у конфликту и њихове међусобне

повезаности и условљености подстакло мотивацију за изналажење заједничких

интереса који несумњиво постоје. Из свега следи, да би управо

сложеност, различитост и узајамност интереса у оваквим условима морали

да буду гаранција стабилности и жеље за истинску просторно-функционалну

интеграцију ових територија.

Промена концепта управљања у правцу постављеног циља усмереног

развоја, ревитализације и планског подизања функционалног капацитета

ових простора у циљу што ефикасније трансформације и експанзије функционалних

односа и у крајњој линији функционалних веза, као знатно

комплекснијих појава, вући ће напред систем (државна економија - држава)

као целину. Избор модела развоја, ревитализације и просторно функционалне

интеграције изворишта површинских вода, односно управљачких

15) указују да је овај проблем широко присутан и код држава са дугом традицијом

класичне тржишне економије. Као посебан се издваја проблем економског вредновања

водних ресурса и цене еколошких ограничења за њено очување.

315 Нужно је истаћи да је управо неекономска цена водних ресурса потенцијално најзначајнији

фактор њене нерационалне употребе, а тиме и предимензионираних потреба.

316 Ово би у наредном периоду очекиване афирмације улоге водопривреде и територија

изворишта површинских вода било од нарочите користи.

229

инструмената и механизама подразумева усаглашавање развојних политика

из којих би произашла стратегија, као логичан след корака који води

остварењу циљева утврђених у политикама са смерницама за активности

и мере које је потребно предузету у области уређења, очувања, заштите,

развоја и ревитализације ових простора.

Реализација оваквих интегрисаних и вишесмерно оријентисаних циљева

могуће је само у случају истинске и широке подршке (националне,

регионалне, локалне) развоју кооперативних и комплементарних активности,

технолошке и еколошке дисциплине као и реализацији компензационих

и других програма подстицаја и обештећења. У том правцу би, поред

неопходних измена и кодификовања законских основа као полазишта, решења

требало тражити и у развоју одговарајућих стимулативних инструмената

економске (дотације, компензације, меки зајмови, кредити) и фискалне

политике (порески одбици, пореско диференцирање, олакшице и ослобађања

трајног или привременог карактера и друге мере). Осим нормативне

стимулације и директног усмеравања ове мере би морале да имају и компоненту

дестимулације – кажњавања за субјекте који не уважавају доминантну

намену и/или нису спремни на еколошко понашање и технолошку дисциплину

унутар дефинисаних територија изворишта површинских вода.

Стварање оваквих предуслова би омогућило да ревитализација и

просторно-функционална интеграција ових простора и њихових локалних

заједница може да се базира на комбиновању мера локалне иницијативе,

као полазишта, и стимулација (помоћ / дотације) као надградње било да

потичу од централне, регионалне власти или од заједница (ентитета) потрошача

чији се развој фаворизује. Ове стимулације локалних заједница

треба да буду диференциране по моделима, облику и обиму у складу са

нивоима еколошких ограничења проузрокованих изградњом и утврђеним

режимима заштите и резервације простора, очекиваним последицама од

ограничења и социо-економских карактеристика становништва.

5.4. УЛОГА ПРОСТОРНОГ ПЛАНИРАЊА У ЗАШТИТИ И РЕВИТАЛИЗА-

ЦИЈИ ПРОСТОРА ИЗВОРИШТА ПОВРШИНСКИХ ВОДА СРБИЈЕ

Из чињенице да је развојним процесима боље управљати него их

препустити стихији проистиче да је планирање просторног развоја суштински

позитивна супротност санацији последица услед његовог одсуства.

Тиме се просторно планирање (ПП) 317 може окарактерисати као

317 Појам „просторно планирање“ присутан у нашој теорији и пракси у мањој или већој

мери је еквивалентан са међународно присутним појмовима који своје тежиште

имају на физичком (Planification Physuque, Physical Planung, Rerional Planning) или регионалном

планирању (Landesplanung, Regional Planning, Towon and Country).

230

свесна, друштвено оправдана, системски организована и генерално корисна

активност из сфере друштвене надградње усмерена ка реално остваривим

циљевима уређења, организације и управљања простором 318 . Овако

конципираним циљевима просторно планирање се афирмише у један

од најкомплекснијих и најзначајнијих механизама савременог управљања

простором и његовим дугорочним и сврсисходним развојним перспективама.

Због своје сложености и реално присутног геоповршинског антагонизма

развоја и заштите, нарочито израженог на функционално заштићеним

и резервисаним територијама, остварење циљева просторног планирања

биће могуће само кроз „осигурање разумне и прихватљиве мешавине

заштите и коришћења простора“ (Ratcliffe J, 1981, 14). Овако сложена

друштвена функција просторног планирања је остварива само у условима

његовог интегрисања са другим функционално сродним, компатибилним

и друштвено афирмисаним механизмима планирања и развоја 319 .

Без обзира да ли се ради о плановима опште или посебне намене суштина

просторног планирања се огледа у чињеници да оно својим механизмима

има за циљ да обезбеди предност јавног интереса над појединачним

и локалним, али на такав начин да један интерес стоји у функцији

другог, а не на његову штету. Ово подразумева да мера односа према јавним

и појединачним интересима мора да буде тако калибрисана да овај

други треба задовољити до крајње могуће мере, односно све док он значајније

не угрози јавни (општи) интерес. Заправо, предложена планска решења

треба да омогуће стварање услова за реализацију појединачних и

локалних, а под окриљем јавног интереса који истовремено садржи интересе

и садашњих и будућих корисника простора.

5.4.1. Специфичности просторних планова подручја

посебне намене

Просторни планови подручја посебне намене (ППППН) представљају

једну од већег броја категорија просторних планова (Просторни

план Републике Србије, регионални просторни планови, просторни

планови мреже инфраструктуре, просторни планови општина и др) које је

318 На основу позиција фундаменталних дисциплина географије и економије Hall просторно

планирање једним делом дефинише и као „примењену друштвену или економску

географију“ (Hall P, 1982, 9).

319 Иако је просторно планирање (укључив и насељско, посебно урбано) више од било

које друге области друштвеног ангажовања и деловања способно да обезбеди планску

трансформацију простора, оно, реално, данас по свом концепту, методолошким основама

и пракси није довољно оспособљено, а ни спремно да самостално и преузиме

овакву улогу.

231

у досадашњем периоду егзистирања познавала теорија и пракса просторног

планирања код нас. 320 Први ППППН 321 у Србији је донет 1962. и односио

се на обале Дунава од Београда до границе са Бугарском. Иако промењивог

интензитета и успешности, у протеклом периоду је остварена богата

пракса оваквих просторних планова. Осим за изворишта површинских

вода, примењивани су и код рударско-енергетско-индустријских система

(РЕИК „Колубара“, РЕИС „Косово“), националних паркова („Копаоник“,

„Фрушка Гора“, „Шар планина“, „Тара“ и „Ђердап“), културно-историјских

целина („Тршић – Троноша“, „Сопоћани“), туристичких и рекреационих

комплекса („Сребрно језеро“, „Бабин Зуб“ на Старој планини, „Грза

и Сисевац“, „Нови Сад“) и др.

Захваљујући позитивним искуствима, дугорочни – временски период

дужи од 20 година – просторни планови су се афирмисали у том

обиму да су за поједине просторе постали кључни регулатори и модели

развоја. Иако Закон о планирању и уређењу простора и Просторни план

СР Србије предвиђају да се ППППН-и могу доносити на националном,

регионалном и локалном нивоу, у пракси они најчешће припадају регионалном

нивоу планирања изузев – у појединим случајевима – по просторном

обухвату.

Садржај, начин израде и надлежности код доношења ове врсте ПП

утврђени су Законом о планирању и уређењу простора и насеља (Сл. гл.

РС 44/95, 23/96, 16/97 и 46/98) и Правилником о садржини и изради просторног

плана (Сл. гл. РС 1/99). Закон о планирању и уређењу простора и

насеља (Сл. гл. РС 44/95) чланом 13. прописује да се „ППППН доноси за

подручја која су одређена ПП Републике, односно регионалним просторним

планом, односно за подручја за које орган надлежан за доношење

плана утврди да постоји потреба планирања његовог уређења овом врстом

плана“. У конкретном случају сливова средњих и великих водоакумулација

обавеза доношења ППППН је утврђена Смерницама за примену и

спровођење ПП Републике Србије (Сл. гл. РС 13/96) и Правилником о садржини

и изради планских докумената (Сл. гл. РС 60/2003).

320 Иако ППППН под оваквим називом нису заступљени у систему планирања земаља

западне Европе, почеци регионалног просторног планирања су управо били везани

за решавање проблема развоја подручја са специфичним активностима (територије

експлоатације мрког угља у В. Британији и Немачкој) чији су планови најчешће

били регионалног нивоа, а интегрални по приступу планирања у том обиму да

су се доносили укупни / интегрални планови развоја (Спасић Н, 1988; Максин-Мићић

М, 1995).

321 Назив ових просторних планова Максин-Мићић М, (1995, 12) тумачи двојако: „а)

да је реч о посебној намени подручја; и б) да се ради о посебним/специфичним активностима

или функцијама, које имају преовлађујући утицај на развој, организацију и

коришћење простора на неком подручју“.

232

За разлику од ПП општег типа намењених тзв. „нормалним просторима“

где је, без обзира на просторни обухват, заступљена одређена

равноправност економске, еколошке, социјалне, техничко-технолошке и

других функција, ППППН – иако у суштини развојни – све функције

ипак детерминише основном. 322 Наглашена доминација примарне функције

са собом неизоставно, у већој или мањој мери, носи изражене развојне

конфликте, пре свега условљене обавезом прилагођавања и усклађивања

свих осталих активности, што често има за последицу отежано

функционисање простора као система, занемаривање, па и рестрикцију

капацитета, тј. недовољно сагледавање последица и утицаја на друге

компоненте простора и њихово планирање. У томе се и огледа потреба

проблемског приступа, али и тешкоћа (у извесном смислу и немогућност)

интегрисаног приступа у доношењу планских решења са циљем

будућег свеукупног развоја.

Простори посебне намене се међу собом разликују својом сложеном

географском индивидуалношћу заснованом на орографско-еколошким,

историјско-географским, економско-географским, демографским, насеобинским

и функционалним специфичностима, па се зато и не могу посматрати

као јединствен скуп територија. Ово условљава и основне разлике у

проблемском и интегралном приступу њиховом планирању и усмеравању

развоја, при чему ће се методологија израде планова и примена различитих

метода планирања од случаја до случаја значајно разликовати. Из поменутих

чињеница произилази потреба како установљења општих и посебних

стратегија (макро планирање) управљања и развоја оваквим просторима,

тако и ППППН-а као начина разраде и интензивног прилагођавања

специфичним ситуацијама појединачних територија и дефинисаним

примарним функцијама.

Ова категорија ПП-а може одговорити функцији свог постојања само

ако постигне компромисно решење на релацији да буде оптимално

(ефективно) и да „одговара“ свим субјектима у оквиру веома различитих

циљева и интереса. 323 Они својим механизмима треба да оспособе простор

322 Перишић заступа становиште да је међусобна зависност економских, техничкотехнолошких,

просторних и еколошких компоненти развоја подручја посебне намене

толико велика да се не могу одвојено планирати, тако да ППППН треба да поприми

улогу интегралног плана развоја (Перишић Д, 1989).

323 Hilpert сматра да – ради реалнијег и успешнијег пројектовања и стратешког усмеравања

ревитализације и развоја – развојни пројекти не смеју бити наметани, већ дизајнирани

уз активно учешће локалних субјеката, што подразумева комуникацију и

усаглашавање локалне и шире заједнице (Hilpert M, 2002, 31). Заправо, позитивни

ефекти су могући само уколико се алтернативе и решења посматрају из перспективе

локалних заједница и традиционалних делатности, као и усаглашавања често опречних

друштвених интереса и стратешких циљева, који се нарочито конфронтирају на

овим просторима.

233

како за основну намену, тако и за функције комплементарних и кооперативних

активирања природног и створеног потенцијала. 324 Постизање

компромиса је нужно јер у оквиру различитих циљева и интереса и њихове

међусобне условљености и повезаности треба тражити и подстицати

заједничке интересе (који увек постоје).

При овдашњим условима у овој релацији једна од основних сметњи

проистиче из чињенице да се ППППН-и (по правилу) раде када је основна

активност већ планирана и пројектована, што у знатној мери редукује и

пасивизира улогу просторног планирања. То је случај код скоро свих просторних

планова сливова површинских водоакумулација, националних

паркова, зона обимне површинске експлоатације минералних сировина и

др. Ретки су примери правовремене израде планова (као у случају

ППППН водоакумулације Боговина), којима се на планским основама у

значајнијем обиму опредељују локације за основну активност и утиче на

укупну организацију и коришћење простора.

5.4.2. Улога и значај просторних планова подручја посебне

намене у функцији заштите и развоја изворишта

површинских вода Србије

Водопривредна инфраструктура је – у односу на друге инфраструктурне

системе – у групи просторно и локационо најзахтевнијих и потенцијално

најконфликтнијих. Из те чињенице проистичу и основни проблеми

и значај њеног планирања. Наглашен функционални значај територија

изворишта површинских вода како за поједине привредне делатности, тако

и за друштвену заједницу у регионалним и националним размерама,

подразумева нужност њиховог функционалног очувања, а самим тим и

превазилажење развојне стихијности и нерационалности. Због тога просторно

планирање ових територија и овог вида инфраструктуре у целини

захтева специфичан положај, који се значајним делом огледа и у потреби

да каналише и усмерава друга планирања, односно да им претходи за најмање

једну етапу. 325

324 Љешевић А. М, (1966) код ове категорије планова види потребу да се – осим дефинисања

примарних – дефинишу и функције које могу да прате основну намену простора

које означава „меким“.

325 У највећем броју класификација привредних делатности водопривреда се третира

као непривредна делатност. Истовремено, од ње се очекује и да буде „локомотива

свеукупног друштвеног развоја“. У садашњим условима концесионих права и модела

управљања она то најчешће и јесте за просторе низводно од зонс изворишта / акумулација,

али треба наћи решења да она то постане и за просторе водоизворишта / сливова.

234

Табела 54. Приказ дела активности на реализацији просторних планова подручја посебне намене за територије сливова

површинских водоакумулација

Р.

Бр.

Назив просторног

плана (ПП)

1 ПП „Гружа“

2

3

4

5

6

7

8

9

ПП подручја слива

водоакумулације „Боговина“


водоакумулације ”Селова“

ПП подручја изворишта

водоснабдевања регионалног

система „Рзав“


водоакумулације „Барје“

ПП подручја слива изворишта

водос. „Грлиште“

ПП подручја слива изворишта

водос. „Ћелије“


водоакумулације „Првонек“


водоакумулације „Бован“

Програм

израде ПП

Верификован од стране Комисије

за стручну контролу ПП

Верификован од стране Комисије за

стручну контролу ПП (децембар 1997)


стручну контролу ПП (април 1998)


стручну контролу ПП (јануар 2000)


стручну контролу ПП (фебруар 1999)


стручну контролу ПП (фебруар 1999)

Разматран од стране Комисије

за стручну контролу ПП (јун 2000)

Потребна је дорада

Разматран од стране Комисије

за стручну контролу ПП (јун 2000)

Потребна је дорада

Одлука Владе РС

о изради ПП

Одлука објављена

(Сл. гл. РС 42/99)


(Сл. гл. РС 42/99)


(Сл. гл. РС 41/03)

Фазе

израде ПП

Усвојен 1978, Сл. лист

МРЗ Шумадија, 7/78

Усвојен 1999

(Сл. гл. РС 43/99)

Урађена је радна верзија

нацрта плана

Усвојен 2004.

(Сл. гл. РС 131/04)

Обрађивач

Дирекција за урбан.

и изгр. Крагујевац

ИАУС, Београд

Ј.П. „ИНФОПЛАН“

Аранђеловац


Географ. факултет

БУ



Ј.П. Завод за

урбанизам Ниш

Ј.П. Завод за

урбанизам Ниш

235

3/16/2009

3/16/20 09

На овим просторима је у свеопштем интересу – интеграцијом просторног

и еколошког планирања – нужно разрешити и неке опште присутне

противуречности које се односе на немогућност равномерног задовољења

и усаглашавања принципа заштите и принципа просторног развоја.

326 Ово нарочито долази до изражаја у савременим условима све присутнијих

тенденција интегрисања просторног и еколошког у један вид планирања

и његовог издвајања у посебан институционални блок, за који се

очекује да ће имати координирајућу и интегришућу улогу у планирању и

контроли усмеравања развоја подручја посебне намене. Основни задатак

ових просторних планова је оптимално усмеравање коришћења и организације

планског подручја, односно обезбеђења водног режима, и то уз усаглашавање

постојећих и развојних интереса водопривреде и осталих корисника.

За ову врсту ППППН-а је карактеристично да по површини обухваћене

територије често имају карактеристике регионалних планова, а по нивоу

разраде, односно степену детаљности, ниво регулационих планова. 327

Уместо да се ПП доносе непосредно по проглашењу и(ли) резервацији

– или, најкасније, са израдом инвестиционе документације – и да се

тако усмерава процес заштите и развоја простора и постојећих система,

њих одликују понекад и несхватљиво дуга закашњења. Од 45 заштићених

сливова водоакумулација регионалних система водоснабдевања на територији

централне Србије (12 постојећих и 33 планиране) ППППН су важећи

код три (Гружа 328 , Боговина и Рзав), један је неважећи (Ћелије), а два су у

„завршним“ фазама реализације (Власина и Стубо – Ровни). Оваква ситуација

указује на то да се у планирању ових простора касни, а у случају изворишта

Ћелије и да донета решења нису могла да буду примењена. 329

326 И поред опште декларативне тежње да се они усклађено (равномерно) инкомпорирају

у све развојне концепте, у међусобном сучељавању интереса заштите и развоја

апсолутну шансу за успех има развој. Ову превагу развоја над заштитом пре свега

треба тумачити снагом њених материјалних корена који у актуалној релацији доминантних

друштвених вредности (недовољно развијене свести и неуважавања регулативе)

има веће шансе на успех. Зато би код будућег управљања овим територијама –

уместо досадашње доминације планирања и спровођења санитарно-техничке и биолошко-техничке

заштите – предност требало дати аспектима социјално-економске и

просторно-урбанистичке заштите.

327 Овај ниво разраде се чланом 15. Закона о планирању и уређењу ... предвиђа као могућ

за све ППППН, а члан 45. Закона о водама... предвиђа обавезу да у функцији изворишта

површинских вода имају разраду еквивалентну регулационим плановима.

328 Први ППППН изворишта површинских вода урађен је за слив водоакумулације Туцачки

напер. Нацрт плана је урађен 1976, а усвојен и објављен 1978. године.

329 Максин-Мићић М, (1999) указује на то да је ППППН код изворишта површинских

вода донет у случају када су „произвођач“ и „потрошач“ воде на подручју исте локалне

заједнице; пред доношењем у случају када су се „произвођач“ и „потрошач“ воде

са различитих подручја споразумели, а неважећи је у случају када се нису споразумели

о компензацији „произвођачу“.

236

Свако извориште површинских вода је засебан и специфичан планерски

и управљачки пројекат и зато просторни планови не би смели да

буду шематизовани и крути. Они би могли да обезбеде претпоставке прилагођавања

постојећим и праћења потенцијалних локалних промена у

сливу, да спрече могућа негативна дејства или усвоје најсврсисходнија решења.

Код планирања ових територија треба имати у виду и чињеницу да

трајање изворишта (век експлоатације) није временски неограничено и да

се због тога о њима морају имати представе и када престану њихова функционална

заштита и основна намена. У поступку сагледавања потреба интегрисаних

циљева функционалног очувања и популационе, насеобинске

и привредне ревитализације територија изворишта површинских вода, код

доношења ППППН посебно је битно дефинисати:

− услове коришћења и уређења пољопривредног и шумског земљишта,

− пројекције становништва и развој мреже насеља, посебно у условима

потенцијалних оптимистичких пројекција,

− саобраћајну и другу техничку инфраструктуру,

− смернице за изградњу и уређење подручја,

− билансе планиране намене површина у различитим временским интервалима

и др.

Програм мера коришћења и уређења пољопривредног и шумског земљишта

(најзначајнијих територијалних комплекса и развојних потенцијала)

свакако је један од кључних услова за очување функције изворишта и

ревитализацију насеља и припадајућих територија. Осим доминантног учешћа

у структури укупних површина територија водоизворишта, ова потреба

проистиче и из чињенице да се на овим територијама ради о многобројним

(пре свега малим) 330 сеоским насељима за чије становништво најзначајније

производне делатности представљају аграрна и шумска привреда.

У релацији доминантног стања пољопривредне производње, очуване

животне средине и установљених режима заштите, ове територије су постале

идеални простори за развој органске пољопривреде (интегрална производња

и заштита) 331 која обезбеђује ефикасну заштиту простора, а тиме и

услове за производњу квалитетне и здраве хране. 332 У специфичној интеракцији

природних услова, доминантног модела тзв. сељачке пољопривреде

(заправо интегрисаног сточарства и земљорадње) и наметнутих еколошких

ограничења, на овим територијама је створена специфична констелација

330 Основне предиспозиције малих сеоских насеља су управо те да буду носиоци и

иницијатори примарне пољопривредне производње.

331 Органска пољопривреда подразумева примарну пољопривредну производњу и њену

прераду без употребе синтетичко-хемијских материјала и адитива.

332 Појам здрава храна прате бројни изрази: „биолошки вредна“, „здравствено безбедна“,

„здравија“, „квалитетнија“, „чиста“ и други. Ову производњу карактеришу нижи

приноси, а бољи нутритивни квалитет производа.

237

компаративних погодности за продукцију биолошки вредне хране. Зато је

неопходно обезбедити адекватне услове да њена будућа производња – као

све атрактивнија грана пољопривреде – заузме значајно место у пољопривреди

и привреди ових територија уопште. 333 Обнова пољопривреде кроз

производњу високовредне хране била би у тренду са савременим светским

кретањима, а истовремено би омогућила и сврсисходну интеграцију

(заједничке користи и ефекте) локалних интереса еколошке, аграрне, економске

и социјалне политике са основним циљем остварења њихове комплементарности,

усклађености и међузависности. Иако тржиште и ниво

дохотка у Србији и њеном ближем окружењу не омогућавају већи пласман

таквих производа, њихова реализација има перспективу у трајној извозној

оријентацији, 334 где би се искористила прилика сталног раста њиховог

учешћа у укупном промету роба, али и кроз потрошњу на локалном

туристичком тржишту. Ово нарочито добија на значају у ситуацији када

већи број парцијалних и глобалних националних концепција будућег привредног

развоја пољопривреди додељује централну улогу и приоритет развоја,

а све то у условима опште неконкурентности наших конвенционалних

пољопривредних програма и њиховог суфицита на светском тржишту.

Потреба да базна делатност и кључ ревитализације буду у развоју

пољопривреде лежи и у чињеници да су пољопривредна домаћинства

ових простора популационо мала, са неповољном старосном и образовном

структуром, а самим тим и ниским степеном социјалне и територијалне

покретљивости и способности за прихватање нових производних процеса

и технологија. Она су осетљива али и резистентна на иницијативе,

промене и иновације, односно склона задржавању устаљених навика и начина

живота. Код оваквих домаћинстава у већини случајева треба задржати

пољопривредну производњу као основно, а посебно као допунско занимање,

па неопходна прилагођавања начина и услова производње успостављеним

ограничењима не би представљала нерешив проблем.

333 Органска пољопривреда у Европи представља значајан просторни елемент и одвија

се на површини од преко 2.000.000 ha (Dragić Ž, 1999). Њен најинтензивнији развој

има Аустрија – са 20.000 органских фарми. Просперитетан развој органске пољопривреде

има и Швајцарска са 7% укупних пољопривредних површина у овом режиму

експлоатације. Иако се први модели овакве пољопривредне производње у Србији развијају

од 1990, она још увек није прешла границу од 2% обрадивих површина. Садашњу

фазу развоја органске пољопривреде у Србији карактеришу дисперзност у простору,

различити модели развоја и значајан степен институционалне неорганизованости

(непостојање обједињених прописа, система субвенција, инспекцијског надзора,

усаглашених модела прераде, пласмана, обележавања и др).

334 На релацији интереса локалних заједница територија површинских изворишта према

оваквим производним програмима држава нормативима (усклађеним са међународном

праксом) треба да обезбеди кредибилитет ових програма и да потпомогне њихово

повезивање са великим компанијама које имају профилисану еколошку политику.

238

Суштински проблем пољопривредних домаћинстава на овим територијама

је експроприација земљишта и других непокретности у условима

„избора“ сведеним на исплату тзв. правичне накнаде у новцу коју, по правилу,

карактеришу нередовна динамика и а висина знатно мања од тржишне.

Оваквим моделом је подстицано расељавање са ових територија, а не

пресељење становништва. Закон о експроприацији из 1991. године је покушао

да уведе обавезу утврђивања накнаде у висини тржишне цене непокретности

и обавезу да се „за експроприсано обрадиво земљиште лицима

којима је то земљиште услов за егзистенцију на њихов захтев накнада

одређује давањем другог одговарајућег земљишта исте класе и квалитета

у истом месту или ближој околини“ (15. члан, 1. став). Ова законска одредба

није имала значајнијег дејства на правично решавање експроприације

јер је истим законским основом анулирана за све случајеве, па и ове

за потребе водоакумулација, у којима се експропришу велике површине

пољопривредног земљишта (15. члан, 2. став).

Доминантна приватна својина, уситњеност поседа (нарочито обрадивих

површина), ниска густина и концентрација становништва и нарушена

демографска виталност утицали су на то да ове просторе у највећем

обиму заобиђу значајнија оранична производња и интензивнији процеси

савремене пољопривредне агротехнике. У ситуацији када је она и присутна

и(ли) нужна, 335 потребно је подстицати супституцију (стајско ђубрење,

компост, биолошка фиксација азота легуминозама, биорегулатори, ...) и

контролисану хемизацију – примену препарата који се брзо разлажу и(ли)

не остављају штетне резидуале. Проблем примене класичне хемијске заштите

у овој производњи дугорочно треба решавати развојем интегралне

заштите култура (коришћење безвирусног садног материјала, саднице са

микозним гљивицама, трансгеним биљкама итд).

Присутан модел пољопривредне производње и његова перспектива

на овим територијама није могућа без очувања и даље интеграције њена два

основна сегмента – земљорадње и сточарства. Стога – ради интеграције

максималних ефеката аграрне производње и очувања изворишта – план-

335 Превелика забринутост због примене појединих агро-техничких мера, пре свега вештачког

ђубрива и пестицида, не би требало да буде пресудан фактор ограничења пољопривредне

производње на територијама изворишта површинских вода. У оквиру

постојећих, а не превише технолошки сложених и економски скупих, метода пречишћавања

вода развијени су поуздани технолошки процеси којима се могу минимизирати

или чак потпуно елиминисати негативни утицаји појединих присутних једињења.

Sig Wort указује на то да се поједини пестициди (малатион и патарион) са 5 mg

активног угља по 1 l воде уклањају у обиму од 75%. Код безохексахлорида са 2,5 mg

активног угља постиже се ефекат од 99%. Генерално третирање пестицида наводи на

закључак да се ефекат од 90% може постићи са 10 mg активног угља (Према: Ђорђевић

С, 1994, 236).

239

ским мерама треба тежити очувању и ревитализацији пашњака и производњи

сточне хране без експанзивног увећања сточног фонда. Поправљање

економских ефеката недовољног и(ли) редукованог сточног фонда треба

тражити и кроз селекцију и подизање квалитета (генетског потенцијала).

Решење проблема отпадних вода – а пре свега течног стајњака (осоке),

као највеће потенцијалне опасности сточарске производње за квалитет

водних ресурса – могло би се решавати изградњом затворених еколошких,

односно биљних ило филтарских система. 336 Они би –поред разлагања отпадних

и спречавања загађења површинских вода –имали и низ других секундарних,

али веома битних ефеката у поправљању оштећених или еродираних

земљишта, редуковању ерозионих процеса, интензивирању производње

биомасе (сточне хране и др), проградације естетике пејзажа итд.

Шумско земљиште и шумски ресурси су сами по себи значајно

(еколошко и економско) добро са изражено растућом друштвеном сложеношћу

(улоге и потребе). Значај шума се посебно истиче и немогуће га је

лако сагледати јер, поред сопствене вредности, има и знатан утицај на

квалитет других компоненти животне средине, а пре свега на земљиште,

воду, ваздух и климу. Од потенцијалних функција (има их око 45) наглашавају

се оне са екстериторијалним позитивним ефектима, нарочито њихова

улога у одрживом управљању изворишта површинских вода, с тим

што се морају створити услови да оне буду и саставни део економије локалног

становништва. Валоризација овог обновљивог ресурса преко примарне

експлоатације дрвета и подстицања развоја других делатности

треба да има што већи број интерактивних веза у локалном географском

окружењу изворишта површинских вода.

У оквиру заштитне функције шума, као једна од три основне издваја

се водопривредна, унутар које се као делимична истиче „повећање отицања

воде из слива“ (Папанек Ф, 1972; Велашевић В, 1989). 337 На основу

општег ниског рецентног степена шумовитости Србије – од 26,7% 338 – и

336 Овакви системи се веома успешно користе у контроли тачкастих дисперзних и

концентрисаних загађивача на територији САД-а, бившег СССР-а, Словачке и др.

(Antal J, 1989). Због еколошки и економски најнепожељније и најнеповољније директне

употребе течног стајњака за ђубрење пољопривредних површина, у пракси се користе

различити поступци његове обраде (коришћење за производњу био-гаса, одвајање

чврсте од течне фазе, пречишћавање течне фазе) који имају за циљ спречавање његовог

еколошки штетног утицаја и што потпуније и ефикасније коришћење течног

стајњака као производног фактора.

337 На бази развојне условљености и међузависности водопривреде и шумарства у појединим

земљама (Шпанија, Чешка, Француска, ...) формиране су и заједничке управе

(министарства за шуме и воде).

338 Стварна шумовитост Србије је мања од исказане јер је – према важећим шумскопривредним

основама – у статистику урачунато и необрасло шумско земљиште, које

захвата 11,1% укупне површине шума и шумског земљишта.

240

њене незадовољавајуће економске и еколошке вредности, ППРС (1996)

пројектује годишње увећање шумских површина за 25.000 ha са циљем да

се шумовитост подигне на 41% укупне територије, при чему би она на појединим

сливовима површинских изворишта била већа и од 70%.

Нарочито изражена тенденција повећања степена шумовитости сливова

изнад зона акумулација и планираних профила будућих преграда

оправдава се не баш увек прихватљивим ставовима који се односе на позитивне

ефекте, односно на квантитет и квалитет акумулираних водних

ресурса. Занемарује се чињеница да шуме за свој опстанак (процес евапотранспирације)

годишње троше више од 70.000 m 3 воде по km 2 . 339 Занемарују

се и поједини природни фактори који проистичу из геолошког и петрографског

састава површинских изворишта. Терени без или са недовољно

карбоната не би смели да се неселективно пошумљавају и(ли) затрављују

јер ће биљке за себе везати дефицитарни калцијум и тиме потпомоћи

ослобађање тешких метала, који ће се временом депоновати у седименте

и водне ресурсе формираних акумулација.

Зато би будући модел уређења и коришћења потенцијала пољопривредног

и шумског земљишта ових територија – ради интегрисања максималних

ефеката – планским и другим мерама требало усмеравати ка

активностима које карактеришу следећи поступци:

– ревитализација и мелиорација шумског земљишта и шума уз повећање

учешћа еколошки и економски највреднијих шумских састоина –

високих шума,

– нужно повећање шумских површина усмерити на садашња пољопривредна

земљишта виших бонитетних класа, а која се економски и

еколошки другачије не могу успешније валоризовати,

– ревитализација и мелиорација пашњака и сувата,

– у припреми и обради земљишта тежити подривању, а само изузетно

риголовању и разоравању,

– ограничавати и дестимулисати (смањивати) у оваквим условима еколошки

штетну и економски често нерентабилну ратарску производњу

и на њен рачун повећавати површине под травама и засадима воћа,

– код поправке плодности пољопривредног земљишта тежити употреби

органских (стајњак, глистењак, слама, тресет, компост, ...), а изузетно,

у еколошки прихватљивим границама, и минералних ђубрива,

– подстицати воћарску производњу (комерцијални засади) уз уважавање

локалних помо-еколошких потенцијала и економске рентабилности,

339 На чињеницу да шумске културе „исушују терене“ и смањују дотицај воде указују

многи инострани истраживачи (Отоцки В. П, 1903; Висоцки Г. Н, 1938; Хурц Ц.

Р 1951; Соколовски Л. Д, 1952; Хапер Л. В, 1953. и др) У условима Републике

Србије ово је потврђено истраживањима у сливовима акумулација Власина, Бован и

Ћелије.

241

– политиком опорезивања подстицати коришћење земљишта у складу

са његовим производним потенцијалом и еколошким ограничењима,

односно у смеру што веће компатибилности са функционалном заштитом

простора,

– увести посебне таксе на ненаменско коришћење пољопривредног и

шумског земљишта и др.

Заустављање негативних развојних тенденција и ревитализација насеља

и административно припадајућих територија подразумева потребу

низа синхронизованих и истовремених активности како на оживљавању

примарних традиционалних и ресурсно потенцијално најзначајнијих (пољопривреда

и шумарство), тако и интензивно подстицање других (секундарних)

постојећих и нових комплементарних и компатибилних привредних

делатности (туризам, домаћа радиност, занатство, мала и средња индустријска

предузећа, ...). Тиме би развој нових секундарних и терцијарних

активности – комплементарних основним функцијама заштите и резервације

простора – утицао на побољшање економских услова, трансфер

занимања, социјалну промоцију и свеукупне перспективе оног дела локалног

становништва које има капацитет (способност, могућност и спремност)

за прилагођавање новим условима привређивања.

Развој туризма (као потенцијално значајне привредне гране) у зонама

изворишта површинских вода треба базирати на чињеници да еколошки

фактор добија на значају (нарочито на европском туристичком тржишту)

и да у изразито континенталној Србији језера представљају туристички

најзначајније хидрографске објекте. Он би – контролисаним и

уравнотеженим (одрживим) развојем 340 – могао бити и значајан катализатор

просперитета пољопривреде, 341 домаће радиности, занатства, функционалне

заштите простора итд.

Иако се туризму код свих, а нарочито ППППН додељује једна од

кључних развојних компоненти, његов развој, као сложен просторни феномен,

у оваквим условима је често праћен низом негативних економ-

340 Као невладина и непрофитабилна организација са седиштем у Амстердаму, 1991.

године је основан Европски центар за еко-агро туризам (ЕCЕАТ). Он представља асоцијацију

активну у преко 20 земаља (Италија, Француска, Швајцарска, Холандија, Велика

Британија, Словенија, ...) за развој и промоцију туризма који испуњава критеријуме

и стандарде одрживог развоја у руралним пределима.

341 Овакво становиште се чини логичним и поред постојања многобројних ситуација,

нарочито у планинским регијама Француске, Аустије и Швајцарске, у којима је развој

туризма убрзао напуштање пољопривреде. Џубур указује на то да је туризам у зони

свог развоја почетно донекле ревитализује и ревалоризује изумируће пољопривредне

зоне, али већ у следећој фази (по правилу) убрзава процес пропадања пољопривреде,

чак и у ситуацијама где се очекивало да ће стимулисати њен развој (Џубур Х, 1986).

Аутор наглашава да – после кратког периода коегзистенције туризма и пољопривреде

– туризам „побеђује“ истискујући пољопривреду.

242

ских, еколошких и социјалних ефеката. 342 Као комплементарна и алтернативна

развојна делатност, туризам је просторно-планским пројекцијама

често пренаглашен и предимензиониран. Ово често без уважавања реалних

ограничења недостатка емитивне зоне, узроковане доминантно периферним

положајем у односу на важније туристичке токове, рецептивних

могућности, проблема великих почетних улагања, потражње радне снаге

које нема у локалној популацији и остало. Пренаглашена потреба развоја

туризма је проблематична и са становишта функционалне заштите постојећих

и потенцијалних акумулација јер их туристичка привреда – занемаривањем

еколошких ограничења – третира као класичне „потенцијално

значајне туристичке објекте“ (Остојић А, Топузовић М, Чомић Љ, 2003,

315). Њихова класична туристичка валоризација је отежана и – са аспекта

функционалне заштите – проблематична, те су ови објекти најчешће и у

највећем обиму затворени за купање, спортове на води, риболов и др. 343

И поред свега, поједини ППППН изворишта површинских вода

отварају у правцу изразите перспективе развоја туризма. Тако је на територији

слива водоакумулације Боговина до 2020. године предвиђена изградња

туристичких објеката са смештајним капацитетима од укупно

4.700 лежајева, а значајан простор у туристичкој понуди се даје и викенднасељима,

излетничком и транзитном туризму. На територији ППППН

Власина капацитет туристичке понуде је димензиониран на 5.300 лежајева

у основном смештају, при чему би – поред комплементарних капацитета

у садашњим викенд-насељима (Јоцково и Стариново) – било допуштено

подизање још око 1.000 нових појединачних кућа за одмор.

Овакав просторно-плански оквир пројекције развоја туризма и

функционалне заштите простора се намеће као проблематичан. Искуства

развоја туризма у националним парковима Србије показују да често наглашавана

теоријска комплементарност функције туризма и функције

очувања природе ипак није заживела у пракси, пре свега због неподударности

економске димензије туризма као привредне гране са доминантном

функционалном наменом и еколошком димензијом таквих простора. Развојна

компонента туризма тако постаје један од најзначајнијих фактора

експлоатације и комерцијализације, а тиме и деструкције заштићеног простора

и потискивања и трансформације „изворне“ природе.

Може се констатовати да је у интегрисању циљева функционалне

заштите и ревитализације насеља и територија изворишта површинских

342 Теорија и пракса туризма већ дуго познаје реално постојање различитих облика (позитивних

и негативних) интерактивности туристичке привреде и простора (нарочито еколошки

вредних и заштићених), али се до сада углавном указивало на њене позитивне и потенцијално

позитивне ефекте, а негативни су фрагментарно и спорадично назначени.

343 Mutschmann J, Stimmelmayr F, (1988) туризам на оваквим објектима оправдавају у

ограниченом обиму, и то само код великих акумулација.

243

вода развој туристичке понуде и туристичке привреде пожељан и неопходан,

али у условима уважавања капацитета простора, његове основне намене

и расположивих туристичких мотива. И у оваквим, делимично редукованим

условима на ширим територијама сливова отварају се претпоставке

реализације најразличитијих видова туристичке понуде (еко туризам,

туризам на селу, планински, ловни, риболовни, спортски, здравствени,

екскурзиони туризам, кампови, школе у природи, етно-паркови за валоризацију

специфичног културног и историјског наслеђа, ...). У групи

осталих комплементарних, а развојно потенцијално значајних привредних

делатности су мали привредни погони засновани на локалним сировинама,

занатске радионице, домаћа радиност, узгој и сакупљање лековитог и

другог биља и шумских плодова итд. Овакве активности се – уз примену

адекватних мера (технолошка решења, еколошки стандарди и заштита) –

могу планирати и реализовати на највећем делу територија изворишта површинских

вода. На бази локално расположивих ресурса и услова у групи

еколошки и економски најоправданијих активности издвајају се:

– привредни погони са сувим поступцима, пре свега у индустрији прераде

дрвета, 344 конфекције, трикотаже, фармације и осталог,

– откупне и сабирне станице или специјализоване задруге 345 за сакупљање

лековитог и сродног биља и шумских плодова, 346

– погони за делимичну или потпуну дораду (сортирање, сушење, ситњење,

калибрацију и паковање) воћа, поврћа, лековитог биља, печурака,

зачина итд,

– умерени и еколошки прихватљиви пројекти у рибарству (кавезни узгој

у самој акумулацији и мини-рибњаци на широј територији слива),

– производња воде за пиће (флаширана вода),

– мини-млекаре,

– пчеларство,

– воденице поточаре и друго.

344 Економски радијус транспорта облог дрвета од места сече је ограничен тако да би

део примарне фазе прераде (а нарочито део виших фаза) требало лоцирати у непосредном

окружењу.

345 Овим би се уз адекватну организацију могли валоризовати и позитивни ефекти дуге

традиције задругарства на овим просторима.

346 За ове недовољно уважаване, а потенцијално значајне производе ових територија

(глог, дрењина, шипурак, клека, печурка, боровница, ...) постоји стална формирана

тражња на платежно способним тржиштима САД-а и западне Европе.

244

VI ЗАКЉУЧАК

Реално нарастање проблема стања квалитета и довољности водних

ресурса и њихово – страхом за основну егзистенцију – све драматичније

друштвено перципирање утиче да садашња, а нарочито будућа потреба

њиховог обезбеђивања постане једно од пресудних обележја и детерминанти

свеукупних еколошких, насеобинских, популационих, просторнопланерских,

економских, организационих, политичких и осталих друштвених

процеса. На овакву перспективу упућују како прошлост, тако и

све присутнији и израженији рецентни дефицити водних ресурса и „опште

ширење географије жеђи“ (Милинчић М, 2005). Зато је проблем обезбеђивања

неопходних водних ресурса и организације простора једно од

кључних питања садашње и будуће егзистенције. 347 Ова ситуација није

(као што је то до скора био случај) карактеристична само за економски

најразвијенија и друштва аридних и семиаридних простора, већ свеопште

присутан проблем од локалног, преко регионалног и националног, до глобалног

нивоа.

Активности на обезбеђивању водних ресурса и развој водопривредних

система – као еколошки најзахтевнијих, технички најсложенијих, територијално

најразгранатијих и егзистенцијално најзначајнијих инфраструктурних

система данашњице – обележене су многобројним развојним

ефектима. У контексту дефинисаних проблема посебно је истакнуто нарастање

територијалних, еколошких и других захтева и све значајнијих ефеката

на организацију и трансформацију простора намењених извориштима


Продуковани ефекти еколошких ограничења – како кроз физичку

елиминацију, тако и кроз физиономску и функционалну конзервацију и

деградацију насеља и територија површинских водоизворишта и превладавање

развојних ограничења и потенцијала довољности свежих водних

ресурса у зонама водопотрошача – представљају значајан фактор досадашње

и будуће насеобинске, популационе и свеукупне економско-географске

поларизације простора Србије. Циљ ових анализа су и биле поједине

релације, најактуелнији проблеми и још увек недовољно јасна и противуречна

кретања која се дешавају око апострофираних феномена као што су:

347 Претходна разматрања недвосмислено су указала на чињеницу да говорити о водним

ресурсима, као основи и детерминанти свеукупног друштвеног развитка, није пука

сцијентифистичка помодност, већ чињенично стање прошлости, садашњости и будућности.

У том контексту, урбани и рурални насеобински процес и водни ресурси у

овом систему реално имају најинтензивније функционалне везе.

245

– проглашење, резервација и тренд просторног ширења изворишта

површинских вода,

– физичко заузеће (бране, акумулациони басени, пратећа инфраструктура),

појачана нормативна и стварна екологизација простора и тако

наметнута ограничења економско-географске валорзације потенцијала

изворишта површинских вода и

– њихов одраз на насеобински процес – егзистенцију, развој и размештај

насеља, становништва и делатности, као и могућност њиховог

очувања и ревитализације у условима физички наметнутих и нормативно

установљених рестриктивних детерминанти развоја изворишта


Реализовано истраживање, с обзиром на одсуство сличних, има како

аналитички, тако и веома значајан теоријски задатак. У теоријском погледу,

један од циљева јесте и формулација коегзистентног и валидног научно-логичког

система и платформе која би обезбедила могућност детаљне

и поуздане анализе узрочно-последичних веза пораста укупних и концентрисаних

потреба за водним ресурсима и захтева за територијалним ширењем

и укрупњавањем водопривредне инфраструктуре, пре свега у домену

проглашења, заштите и експлоатације територија у функцији изворишта

површинских вода. Основна својства антропогених и физичко-географских

система или подсистема територије Србије и чињенице да су потребе

за водним ресурсима све веће, њихов квалитет све слабији, а расположивост

по становнику све мања, указују на то да је организација друштва и

простора у циљу превладавања водних дефицита кључно питање садашњости

и будућности, квантитета и квалитета живљења. Централно тежиште

рада је усмерено ка последицама овакве основне и наменске, претежно

монофункционалне валоризације простора на законодавно, планско и

физичко редуковање еколошког капацитета и могућности укупне валоризације

простора у функцији одржања и ревитализације насеобинских јединица

(појединачних насеља и мрежа насеља) и њихових локалних заједница.

Овакво истраживање је подразумевало примену квантитативних и

квалитативних анализа, а често и интензивну модификацију формалних

метода и поступака. Нужност њиховог прилагођавања била је условљена

специфичним и неконвенционалним истраживачким приступом – истраживања

административно-политичких (катастарске општине, општине,

окрузи, макрополитичко-територијалне целине и Србија као целина) и

статистичких садржаја геопростора на територијама сливова (пописни

кругови, насеља / атари насеља) као доминантних базних полигона физичко-географских

и еколошких истраживања. Примењени приступ сагледавања

развојних могућности и перспективa насеља – од општег (60 појединачних

сливних територија са укупно 1.065 насеља и група насеља појединих

категорија површинских изворишта) ка посебном (појединачна

246

изворишта, специфична обележја еколошких ограничења, популациона

обележја и остало), па све до анализе појединачних насеобинских јединица

– није био сам себи сврха, већ је имао за циљ да обезбеди могућност да

се ова насеља не посматрају као појединачне појаве или насеобинске мреже

ових територија, већ као делови – елементи укупног националног простора

и целовитог насеобинског система Србије.

Истраживање је резултирало низом констатација, међу којима су

неке указале и на основне карактеристике утицаја изворишта површинских

вода на антропогеографске компоненте и системе територије Србије.

348 И док се акумулирање и просторна и временска редистибуција воде

у ширим размерама – нарочито у зонама водопотрошача – посматрају кроз

призму свеукупног побољшања квантитативног и квалитативног развојног

потенцијала, дотле се пренебрегавају њени реални ефекти на територијама

површинских водоизворишта. Досадашња теорија и пракса развоја

ових територија за њих саме је – иако декларативно развојна – реално

увек била усмерена у правцу заговарања максимализације еколошких, а

тиме и развојних ограничења. Обим редуковања укупних развојних потенцијала

показује висок степен позитивне корелације са нивоом промовисане

и установљене основне намене и заштите ових територија.

У сложеном односу 349 нивоа еколошких ограничења (физичко заузеће

и рестриктивне мере валоризације), односно редукованог насеобинског

потенцијала и функционалне оправданости потенцијалне ревитализације,

сва насеља територија изворишта површинских вода се могу условно класификовати

на следећи начин: 350

348 Насупрот овоме, Михајловска П, (1975, 156-156) гравитационе зоне утицаја акумулација

на трансформацију антропогеографских садржаја, посебно насеља, одређује

изотелом од 5 km од акумулације. Притом се појмови непосредна зона и гравитациона

зона вештачких акумулација користе као синоними.

349 С обзиром на потенцијалну функцију ове публикације, ове релације су неопходне и

поред тога што је – у највећем обиму и код највећег броја појединачних случајева –

могућност ревитализације насеља територија изворишта површинских вода пре свега

везана за мали волумен и ретку густину насељености комбиновану са многобројним

популационо малим насељима и изразито неповољном старосном структуром становништва.

Иако је популациона величина насеља за потенцијалну ревитализацију сама

по себи ограничавајући фактор (недовољна концентрација становништва не дозвољава

нити оправдава већа друштвена улагања у објекте комуналне инфраструктуре и

услужне и јавне објекте), низак популациони потенцијал се намеће као његова најзначајнија

рестриктивна детерминанта.

350 Предложена класификација пре свега има за циљ да сагледа нивое наметнутих еколошких

ограничења и оправданост ревитализације у функцији наменске заштите територија

изворишта. Она је оквирна и никако не искључује могућност ре-дефинисања

и ре-интерпретације. Без обзира на ниво рашчлањивања предложених категорија нивоа

насеобинске рестриктивности, она није могла да буде у стању да предвиди најразличитије

(реално могуће) ситуације.

247

– Најтежи вид редукције – насеља која немају оправдања за ревитализацију

су потопљена (у целини или већим делом) и насеља у зонама

планираних акумулационих басена и пратеће крупне инфраструктуре.

Овај обим редуковања развојних перспектива имају и насеља

или њихови морфо-физиономски делови, на територијама резервисаним

за одлуку о водопривредним системима у будућности и зонама

постојећих акумулација планираним за ширења акумулационих

басена.

– Висок ниво редукције – насеља која је проблематично ревитализовати

су дефинисана припадношћу површинским извориштима у

ужем смислу, а чији су атари у знатном обиму потопљени или предвиђени

за потапање. Овај обим редукције имају и насеља лоцирана

у ужој зони санитарне заштите, и(ли) насеља чији су већи делови

атара у овом режиму заштите и(ли) насеља чији су морфо-физиономски

делови или делови атара подељени (одвојени) формираним

акумулационим басеном.

– Прихватљив ниво редукције – насеља која је у функцији заштите

изворишта планским и синхронизованим мерама могуће еколошки

оправдати и ревитализовати су насеља детерминисана припадношћу

извориштима површинских вода у ужем смислу (шира зона заштите),

а чији су атари већим делом унутар територија сливова. Овај

ниво редукције имају и насеља детерминисана обухватом у ширем

смислу, а чији се атари доминантно налазе унутар територија сливова

изворишта површинских вода (шира зона заштите).

– Низак ниво – насеља која имају само делимично редукован насеобински

потенцијал су она детерминисана припадношћу извориштима

површинских вода у ширем смислу, односно насеља чији су

само делови атара у сливу.

Претходно сагледавање проблема и развојних перспектива насеља

територија изворишта површинских вода потврђује да су оне у значајном

обиму узрочно-последично везане за наметнуту доминантну монофункционалну

намену и валоризацију њихових административних и функционалних

територија. 351 Због тога овакав концепт управљања овим територијама,

нарочито у савременим условима, суштински није одржив и нема

оправдања јер генерише све изразитију инхерентно конфликтну ситуацију

на релацији физичке ограничености и растућих потреба за простором.

Насупрот истинском остваривању права и обавеза полифункционалног

351 Претходне констатације потврђују да редуковање насеобинског потенцијала под

утицајем еколошких ограничења – појединачних или синергетских – утиче на све три

категорије међузависних елемената: просторно-физичке, популационе и функционалне,

односно, на све три категорије закона развоја насеља (на животни циклус, унутрашњу

равнотежу и просторно-физичку структуру).

248

коришћења територија изворишта површинских вода, заговарају се идеје

да се она – у задовољавајућем обиму – постиже полифункционалним коришћењем

акумулација и акумулираних водних ресурса. Ово и поред тога

што остваривање њихове истинске полифункционалне валоризације подразумева

интегрисање већег броја сада доминантно супростављених и

некомплементарних регионалних и привредних интереса и циљева. Полифункционална

валоризација простора – кроз протежирање кооперативних

и неутралних делатности, – подразумева рационалну организацију и

уређење територија сливова површинских водоизворишта усклађивањем

њихове валоризације са могућностима природних и створених потенцијала

(исконским и наметнутим) потребама дугорочног очувања функционалности

изворишта и њиховог социјалног и економског развоја. Остваривање

овог циља омогућиће:

а) заустављање дуготрајно присутних процеса насеобинске, популационе

и привредне девастације и ревитализације насеља и територија

површинских водоизворишта која имају оправдање

развоја и развојне перспективе;

б) заустављање и потенцијално смањење просторне поларизације

насеобинских, популационих, привредних и других активности

у складу са компаративним (исконским и створеним) потенцијалима

појединих делова територије Србије;

в) потенцирање складнијег, еколошки оправданијег и рационалнијег

развоја и организовања територија изворишта површинских вода

имаће свог ефекта и на регионални развој окружујућих брдскопланинских

простора и на територију Републике у целини (пре

свега, кроз уравнотежење концентрације и ублажавање дисфункције

насеобинских, популационих и привредних активности);

г) већи степен егзистенцијалне сигурности и развојне просперитетности,

како зона изворишта површинских вода, тако и зона водопотрошача;

д) подизање нивоа укупне функционалне интегрисаности простора

кроз заустављање, или ублажавање, достигнутих регионалних

диспропорција, нарочито оних везаних за проблем насеобинске,

популационе и еколошке поларизације територије Србије;

ђ) побољшање укупних ефеката у заштити животне средине и

ревитализацији руралних територија кроз брже усвајање

развојних програма и пројеката са тзв. чистим и пријатељским

технологијама, пре свега у области еколошке пољопривреде,

шумарства, туризма, занатства, индустрије и других еколошки

комплементарних и неутралних привредних делатности и

е) усаглашавање често опречних друштвених интереса и стратешких

циљева.

249

Дефицит и потрошност територија намењених извориштима површинских

вода – нарочито брана и акумулационих басена – узрокује да се

они реализују у све напрегнутијим односима како у релацији према антропогеографским

компонентама простора, тако и према добрима природног

наслеђа. Истовремено, погоршавају се и многобројна друга еколошка и

економска својства, као и могућности површинских водоизворишта, превасходно

у релацијама све неповољнијих односа површине сливова, расположиве

и акумулиране воде, површине воденог огледала, могућности

очувања квалитета, социо-економских ефеката и др. За разлику од

прошлих времена, када је њена просторна локација – због свог значаја и

друштвених односа – превасходно уважавала природно-географске

факторе просторних детерминанти, данас је – због нарастања феномена

акумулиране воде и тако продукованих трансформација простора – дошло

до значајне промене ставова и односа друштва према овим системима

уопште. 352

У оваквим условима друштво је дошло у ситуацију у којој благовремено

планирање, резервација и заштита територија намењених извориштима

површинских вода не може и не сме да буде једина и(ли) доминантна

активност, већ мора да се окрене регулацији и интеграцији функција

коришћења, заштите и очувања простора и ресурса, као и задовољења

интереса различитих социјалних и регионалних компоненти

националне територије. У оваквој ситуацији еколошка ограничења треба

да буду конципирана тако да омогуће максимирање:

а) позитивних утицаја на квалитет и квантитет акумулираних

водних ресурса у функцији водопотрошача и

б) локалне користи уз минимизирање социјалних поремећаја на

територијама водоизворишта.

Будуће управљање територијама изворишта површинских вода

мора да еволуира од садашњих, максималних екстензивних мера заштите

примењиваних на целој територији слива без стриктног инсистирања на

њеној имплементацији, у правцу прихватања појединих позитивних

светских искустава. Ново стратешко опредељење заштите и димензионирање

еколошких ограничења подразумевају потребу за успостављањем

и безусловним спровођењем нужних и оштријих мера заштите на мањим

деловима територија изворишта. Ово би, свакако, створило предуслове

за реалнију и ефикаснију заштиту изворишта и опште побољшање стања

водних ресурса, али и ситуацију у којој би еколошка компонента пре-

352 Акумулирање воде и њена временска и просторна дистрибуција нису свемогућ модел

којим се расположиви водни ресурси у функцији друштвених потреба могу учинити

скоро неограниченим.

250

дстављала развојно-компаративну предност, а не узрочника привредне,

насеобинске и популационе стагнације и деструкције ових територија.

Продуковани ефекти досадашњег модела управљања и значај територија

изворишта површинских вода, 353 нарочито у склопу текућих друштвених

реформи, за ширу заједницу намећу потребу нужног усаглашавања

социјалних и регионалних ставова да су проблеми довољности

водних ресурса, издвајања, резервације, организације и функционисања

територија изворишта површинских вода „res publica“, односно да се тичу

сваког појединца и друштвене групе. Спонтана еволуција усаглашавања

интереса није реална, макар не у скоријој будућности, а држава не може

дозволити ризик да, као до сада, оправдава политику управљања простором

и ресурсима која води даљој развојној поларизацији простора и

повећању неактивираних потенцијала и дисфункционалних ефеката. Зато

је улога државе и њених институција пресудно потребна и значајна.

У том циљу неопходно је остварити неколико категорија општих и

посебних (парцијалних) циљева. То су:

– усаглашавање пројекција укупног развоја друштва са могућностима

и плановима развоја водопривреде, а нарочито обезбеђења висококвалитетних

вода као основе свеукупних привредних и ванпривредних

делатности;

– иако дефицит водних ресурса узрокује ланчано нарушавање

целокупне економије и зауставља развој, перспективу треба отварати

у смањењу специфичне потрошње, измени технолошких поступака

производних циклуса (рециркулационо коришћење вода или увођење

сувих поступака) и привредним делатностима које показују мањи

степен колизије са квантитетом и квалитетом расположивих водних

ресурса;

– проблем довољности водних ресурса не треба решавати само путем

обезбеђења нових и нових територија водоизворишта, већ води треба

признати ограниченост и „рањивост“ и афирмисати принцип рационализације,

штедње, еколошке и економске ефикасности у домену

коришћења висококвалитетних водних ресурса;

– признавање и усклађивање интереса различитих корисника уз потенцирање

вишенаменског (каскадног) коришћења водних ресурса – од

виших ка нижим категоријама коришћења;

– перманентно трагање за прихватљивим моделом еколошких ограничења

који ће обезбедити сигурност изворишта и могућност очувања

и ревитализације насеља јер колико је опасно да се заштита зане-

353 Са ових простора се на територији Србије обезбеђује преко 150 m 3 /h најквалитетнијих

пијаћих вода (годишње 1,3 милиона m 3 ) чије је коришћење нужно за затварање

водопривредног биланса.

251

мари, опасно је и да се у заштити не претера, да се не почне са кампањом

заштите ради заштите, односно да се не склизне у еколошки детерминизам

и

– политиком цена, или економским вредновањем треба обезбедити да

водни, као и сви други природни ресурси (минералне сировине, шуме

и др), осим тражене, постану и коњуктурна роба, што ће омогућити

смањење нивоа фаворизације територија водопотрошача, подстицај

рационализације потрошње и бржи и праведнији развој водних ресурса

на територијама водоизворишта уз смањење преливања ефеката

акумулиране воде.

Сагледавање досадашњег развоја, рецентног стања и могућих пројекција,

па макар оне биле и оптимистичке, упућује на претпоставку да

је процес популационе, насеобинске и свеукупне ревитализације једног

дела насеља и појединих територија изворишта површинских вода у

целини готово немогућ. Настављање (очекиваних и вероватних) процеса

популационе и насеобинске девастације нужно ће водити изумирању дела

пре свега популационо најмањих сеоских насеља, али се ефекат њиховог

популационог одумирања тиме неће завршити. Њихово гашење ће (узрочно-последичним

везама) довести до промена просторних релација у

мрежи насеља, као и до редуковања појединих спољних (базних) функција

и укупног капацитета и хијерархиског реда сада релативно

виталних насеља како на територијама самих изворишта, тако и у непосредном

руралном брдско-планинском окружењу, чиме ће се отворити и

питање њиховог опстанка.

Постојеће просторно-планске документе развоја територија

изворишта површинских вода одликује покушај развојног фаворизовања

централних насеља првог реда величине (општински центри) и насеља са

функцијом центра заједнице сеоских насеља (доминација функционалног

критеријума) иако она егзистенцијално и развојно нису најугроженија.

Напротив, она су не ретко једине позитивне развојне тачке ових територија

и једини носиоци свеукупног развоја, а највећи број осталих

насеља карактеришу свеукупна развојна девастација и маргинализација. 354

Ово опредељење је проблематично из још два разлога: њихов развој је

најчешће рестриктивна детерминанта развоја других насеља, а њихова ревитализација

је знатно комплекснија и материјално захтевнија од ревитализације

примарних и насеља са сеоским центром.

Садашња бројност и велика дисперзија популационо најмањих

сеоских насеља на овим просторима не могу се сматрати рационалним

како са становишта функционисања мреже насеља, тако и гледишта орга-

354 Значајан број сеоских насеља ових територија представљају својеврсне насељске

реликте и рудименте прошлости.

252

низације и функционисања неопходних режима заштите. Отуда формирање

рационалне мреже насеља треба усмерити у правцу детерминисања,

промовисања једног дела популационо малих сеоских насеља (које је

реално могуће, а са аспекта функција заштите изворишта оправдано ревитализовати)

као носилаца развоја мањих делова територија и група насеља

додељивањем улоге центара заједнице села. 355 Перспективне микроразвојне

нуклеусе у појединим ситуацијама треба формирати на принципима

боље организације и интеграције простора, односно насеобинских

просторно-организационих облика (укрупњавање повезивањем два и више

сеоских насеља) којима би био додељиван развој појединих централних

функција (занати, трговина, здравство, администрација, школе и остало. 356

Реконструкција мреже насеља у правцу подстицајног полицентричног

развоја 357 треба да одговори на интегрисане циљеве, како развоја комплементарних

функционалних односа, тако и очувања доминантне функционалне

намене водоизворишта. Да би се овим насеобинским јединицама

– као новоформираним микроразвојним центрима – обезбедиле

егзистенција и развојна перспектива, неопходно је планским мерама, у

складу са локалним специфичностима и нивоима еколошких ограничења,

дефинисати функционални праг, односно минимум производних и централних

функција које ће у њима бити развијене у оној мери да подстицајно

делују и на примарна сеоска насеља у свом непосредном окружењу.

358 Оваква новоформирана дисперзна полицентрична мрежа

355 Критеријуми Републичког завода за планирање развоја из 1988. потенцирају да

централна насеља не могу имати испод 500 становника, евентуално 300. Изворишта

површинских вода, нарочито на територији централне Србије, због великог учешћа

популационо малих насеља (69,83% укупног број насеља обухваћених у ужем смислу

има просечну величину мању од 299 становника) неопходно је изузети из овог правила.

Ово нарочито добија на важности у ситуацији када је на 18 територија сливова

просечна популациона величина насеља мања од 299, а код четири слива и од 99 становника.

На овим територијама се показало и да поједина популационо мала насеља –

користећи предности свог положаја (као Састав Река (40 ст) у изворишту Власина

(Свође), Ковиље (34 ст) у изворишту Моравице (Бедина Варош), Ђерекаре (23 ст) у

изворишту Топлице (Селова) и других) – имају значајан функционални капацитет.

356 Није неопходно да се овакви новоформирани центри лоцирају унутар територија

изворишта. Они би могли да егзистирају и на њиховој периферији, а да буду упућени

на полифункционалну валоризацију потенцијала територија изворишта.

357 Овим би се, као специфичним контролним механизмом, истовремено онемогућило

преусмеравање бенифиција и субвенција не само према општинским центрима, већ и

према постојећим и(ли) новоформираним / изабраним секундарним центрима развоја.

358 У окружењу оваквих новоформираних микроразвојних центара могао би се подржати

и оправдати концепт примарно сеоско насеље – једно пољопривредно газдинство.

Ово само у случају да је такво газдинство потенцијално способно да буде ојачано

и афирмисано као значајна производна јединица у доминантној валоризацији простора

и пољопривредне производње.

253

потенцијалних центара раста на територијама изворишта површинских

вода треба да буде продужетак полова раста, односно развоја са територија

водопотрошача. Ова насеља би тако представљала „релеје“ преношења

дела развојних ефекта, чиме би доприносила територијалном уравнотежењу

дела присутних развојних диспропорција.

Акумулације и нове саобраћајнице у њиховом окружењу – иако у

зонама најзначајнијих планских и нормативних режима заштите – у

садашњим условима представљају магнет насеобинске и популационе концентрације.

Зато би будућа планска реконструкција ових субсистемских

мрежа насеља требало да одговори и на овај изазов садашњег, у функцији

очувања водоизворишта негативног ефекта спонтаних процеса просторног

груписања и разређивања насеља и популације унутар територија

изворишта површинских вода.

Ово истраживање је доказало да изворишта површинских вода по

нивоу еколошких ограничења, на једној и обухвату насеља и њихових

атара, на другој страни, представљају значајну и релевантну онтолошку

категорију скупа најразличитијих детерминанти, пре свега рестриктивних,

егзистенције, развоја, размештаја и структура насеобинских, популационих,

привредних и других антропогеографских и еколошких карактеристика.

Инкомпорирање овако сложених теоријских и аналитичких

садржаја и њихова конкретна разрада, у реалном систему животне

средине територије Србије, нужно је подразумевала интеграцију различитих

фундаменталних и примењених геопросторних истраживања.

Такође, резултати ових истраживања треба да допринесу разумевању и

решавању дела свеопштег и вечног питања географије и једног од

нaјвећих тема науке – однос природе и друштва. 359

359 На релацији растућих проблема у односу човека (друштво) и његовог животног

простора током друге половине 20. века дошло је до оснивања нових комплексних научних

дисциплина, као што су: ноологоја, комплексна географија, созологија, натурсоциологија,

геодемологија, предеона екологија и друге. Неке од њих су биле, а неке

су још увек перспективне. Њихово заједничко својство је делимична способност расветљавања

и превазилажења разлика између натуралних, хуманих, руралних, урбаних

и других система, али ниједна од њих појединачно није успела да се наметне и

буде шире прихваћена као подлогa за целовито тумачење комплексних геопросторних

релација. Методолошке могућност валидног тумачења и расветљавања ових релација

акумулиране пре свега у концепту савремене географије. Марков за овај концепт

географије каже да располаже методолошким могућностима које „укључују центростемителне

тенденције“, а оне обезбеђују могућност „синтезе и интеграције чињеница

и идеја, напоредо с истовременим појачавањем диференцијације“ (Марков К. К, 1978,

22). Надамо се да је ова монографија, с обзиром на ширину и дубину назначених мултидисциплинарних

категорија, морала бити и јесте била на овим позицијама.

254

ИЗВОРИШТА ПОВРШИНСКИХ ВОДА СРБИЈЕ – ЕКОЛОШКА

ОГРАНИЧЕЊА И РЕВИТАЛИЗАЦИЈА НАСЕЉА

Резиме:

Кроз све фазе развоја људског друштва водни ресурси представљају незаобилазну

компоненту биолошког, економског и социјалног развоја. Зато је обезбеђење

водних ресурса један од кључних проблема друштвених заједница чије решење

је нужно по цену великих људских, материјалних, просторних, еколошких,

организационих и других губитака и ограничења. Због континуираног раста потреба

за водним ресурсима, активности у циљу њиховог обезбеђења постају све

присутнији вид антропопресије која се, временом, експанзивно шири у простору.

Хидротехнички радови и акумулациони басени у функцији снабдевања насеља

и становништва површинским водама познати су још од најстаријих историјских

епоха. Значајније учешће у водоснабдевању урбаних и индустријских

центара добијају током 19. века. На територији Србије, у свом савременом облику,

овај вид водоснабдевања континуирано је присутан седам деценија, при чему

је последњих деценија 20. века афирмисан и друштвено потврђен као један од

кључних и најперспективнијих модела обезбеђивања растућих потреба за водом.

Широка прихваћеност ових система је базирана на чињеници да су они способни

да реше поједине захтеве у водоснабдевању које ресурси подземних вода (бунари

и извори) нису могли, а то су значајна просторна и временска (сезонска – вишегодишња)

трансформација постојећих водних режима и повећање укупно искористивих

водних ресурса.

Формирање територија (издвајање, резервација и заштита) и функционална

организација површинских изворишта (акумулирање, чување и редистрибуција)

са циљем обезбеђивања квалитетних водних ресурса и експлоатибилних изворишта

праћена су продуковањем бројних и сложених ефеката –користи и губитака

како на нивоу појединих привредних грана, тако и на локалном, регионалном

и националном нивоу. Позитивни ефекти се скоро у целини реализују у зони потрошача

воде и директно утичу на стварање претпоставки њихове егзистенције,

економске сигурности и развоја. На другој страни, негативни ефекти еколошких

ограничења у зонама изворишта површинских вода спектар већ еволутивно присутних

комплексних социогеографских проблема појачавају и усложњавају до

нивоа егзистенцијалне сигурности локалних заједница.

Наиме, на територијама изворишта површинских вода – под утицајем

еколошких ограничења – долази до значајног нормативног и физичког редуковања

расположивих потенцијала и могућности економско-географске валоризације

насеобинских јединица и њихових административних територија. Под њиховим

утицајем се подстичу присутни и генеришу поједини нови егзистенцијални и развојни

проблеми привредне, насеобинске и популационе компоненте ових – најчешће

планинских – простора. Синергетско дејство примарних, наслеђених и

255

рестриктивно наметнутих детерминанти развоја је такво да се формира (по много

чему) специфична мрежа насеља, коју одликују бројни развојни проблеми (расељење,

релоцирање, смањење функционалног капацитета, смањење привредне диверзификације,

смањење производних могућности, популационо одумирање, ...).

Чини се да досадашњи модел управљања овим територијама (нормативно

предимензионирана и нефункционална еколошка ограничења и претежна монофункционална

намена), усмерен ка неадекватној прерасподели богатства и моћи,

продубљивању и мултипликовању развојних диспропорција и насеобинске и популационе

неуравнотежености територије Србије, треба ремоделовати у правцу

изналажења решења прихватљивих за све. Такође, ревитализацијом насеобинских

и свеукупних економско-географских структура ових територија се директно

увећава могућност рационалног и еколошки оправданог валоризовања националне

територије и укупних развојних потенцијала. Насупрот, алтернатива је настављање

већ дубоко поодмакле привредне и насеобинско-демографске девастације

ових простора чиме се на регионалном и националном нивоу подстиче продубљивање

и усложњавање развојних проблема.

256

SPRING ZONES OF SURFACE WATER IN SERBIA − ECOLOGICAL

LIMITS AND REVITALIZATION OF SETTLEMENTS

Summary:

Through all phases of mankind development, water resources have represented

one of the key components of biological, economical and social development. Therefore,

the provision of water resources is one of the crucial society problems, whose solution

is mandatory, regardless of great human, material, spatial, ecological, organizational

and other losses and limits. Due to continual expansion of the needs for water resources,

the activities aimed at their provision are becoming increasingly frequent form

of a spatially expanding anthropopression.

Hydrotechnical works and accumulation basins in the function of supplying of

settlements and population with surface waters have been known throughout the whole

human history, but got a considerable role in water supply of urban and industrial centres

during the 19 th century. On the territory of Serbia, this model of water supply (in its

modern form) has been continually present in the last seven decades, while in the last

decades of the 20 th century it was proven to be one of the key and most perspective

models of water provision, regarding the increasing needs for it. Wide acceptance of

these systems is based on the fact that they are capable of fulfilling certain requirements

in water supply which could not be fulfilled by using groundwater resources

(wells and springs). These requirements are considerable spatial and time transformation

(seasonal and multi-annual) of present water regimes, and the increase of altogether

usable water resources.

Forming of territories (selection, reservation and protection), and functional organization

of surface spring areas (accumulation, keeping and redistribution), with the

aim of providing quality water resources and exploitable spring areas, are followed

with the producing numerous and complex effects – benefits and losses both at the

level of particular branches of economy and at the local, regional and national level.

Positive effects are almost completely accomplished in the zone of water consumers,

and are directly influencing formation of the premises of their existence, economical

security and development. On the other hand, negative effects of ecological limits in

the spring zones of surface waters are enlarging and complicating the spectrum of evolutionary

present complex sociogeographic problems, even to the level of existential

preservation of local communities.

In other words, the influence of ecological limits in the areas of spring zones of

surface waters leads to considerable normative and physical reduction of available potentials,

and to possibilities of economic-geographic valorization of settlement units

and their administrative territories. Under their influence, the present problems of the

economical, settlement and population component of these, mostly mountainous areas,

are being boosted and the new problems generated. More precisely, the synergetic ac-

257

tion of primary, inherited, and restrictively impelled determinants of development is

such that it forms a specific settlement network, characterized by numerous development

problems (resettling, relocation, decrease of functional capacity, decrease of economic

diversification, decrease of production possibilities, population decrease, etc.)

Our opinion is that the previous management model on these territories (normatively

overemphasized and non-functional ecological limitations, and mostly monofunctional

purpose) is directed towards inadequate distribution of profit and power, increase

and multiplying of development disproportions, settlement and population disequilibrium

on the territory of Serbia. The previous model should be re-modeled towards

finding of solutions acceptable for everyone. Furthermore, revitalization of settlement

and general economic-geographic structures of these territories are directly increasing

the possibility of rational and ecologically justifiable valorization of national

territory and entire development potentials. As opposed to this, the alternative is the

continuation of already escalated economical and settlement-demographic devastation

of these areas, which triggers the deepening and complexity of development problems

on the regional and national level.

258

259

260

Л И Т Е Р А Т У Р А

1. Agramović R, (1977) Voda u prostornim planovima, Simpozijum Regionalno prostorno

planiranje, IAUS, knj. 2, Beograd.

2. Агрант А. Г, (2000) Новые тенденции общественного развития и география, Известия

ан. серия географическая, N o 2, Наука, Москва.

3. Allgemeine Geographie, Das Fischer Lexikon, Fischer Taschenbuch Verlag, Hamburg, 1971.

4. Andrić J, (1994) Mogućnost i problemi ekonomskog razvoja u uslovima ekoloških ograničenja,

ECOLOGICA, br. 4, Beograd.

5. Antal J, (1989) Pol’nohospodáske meliorácie, Priroda 1 vyd. Bratislava.

6. Atanacković S. B, (1978) Integralno tretiranje prostornog razvoja na geografsko-ekološkim

osnovama sa ciljem izrade karte budućeg korišćenja površina i zaštite životne sredine

na primeru primorske zone Crne Gore, doktorska disertacija, Beograd.

7. Авакјан Б. А, Салтанки В. А, Шарапов А. В, (1987) Водохранилища, Природа мира,

Москва.

8. Андоновски Т, (1998) Релјефот во република Македонија како природен ресурс –

извор на материјална добра, Зборник, Перспективи и унапредување на планирањето

и уредувањето на просторот, Охрид.

9. Анучин А. В, (1975) Взаимодеиствие общества с природой, Мьıсль, Москва.

10. Анучин А. В, (1976) Дијалектика савремене географије, Дијалектика бр. 1, Универзитет

у Београду, Београд.

11. Анучин А. В, (1978) Основы природопользования – теоретический аспект, Мысл,

Москва.

12. Bartkowski T, (1986) Zastosowania Geografii Fizycnej, Panstwowe Wydawnictwo Naukowe,

Warszawa.

13. Беличенко П. Ю, Швецов М. М, (1980) Рациональное использование и охрана водних

ресурсов, Россельхозиздат, Москва.

14. Berry J. L. & Horton F. E, (1970) Geographic perspectives on Urban Sistems, Prentice-

Hall, Engelwood Cliffs, New Jersey.

15. Biswas K. A, (1972) History of Hydrology, Nort – Holand Publishend Company, Amsterdam.

16. Biswas K. A, (1985) Systems Approach to Water Managment, Mc Graw-Hill, руски

превод Системный подход к управлению водньим хозяйством, Наука, Москва.

17. Bognar A, (1990) Geomorfološke i inžinjersko-geomorfološke osobine otoka Hvara i

ekološko vrednovanje reljefa, Geografski glasnik, br. 52, Zagreb.

18. Bojović M, (1997) Urbana ekologija, Zenit, Beograd.

19. Borovnica N, (1975) Karakteristike hipsometrijskog rasporeda stanovništva i naselja

SR Srbije, Saopštenja br. 4, IAUS, Beograd.

20. Boughey А, (1973) Fundamantal Ecologi, Intetex books, London.

21. Bourne S. L. & Simmons W. J, (1978) Sistems of cities – readings on structure, growth,

and policy, Oxford University Press, New York.

22. Brdarevska M, (2001) Odnos urbanih funkcija i ekosistema Beograda, dokto-rska disertacija,

Geografski fakultet BU, Beograd.

23. Bruk S, (1990) Water: Scientific Menagment of a Vital Resource, Report of the IAHS-

UNESCO, Paris.

24. Bronowski J, (1984) Uspon čoveka, O. Keršovani, Opatija.

261

25. Божиновић П, Симић М, (1969) Проблем воде дефицитарних подручја с посебним

освртом на Косово, Први конгрес о водама Југославије, књ. I, Београд.

26. Bogunović D, (1985) Sistemska valorizacija prirodnih uslova za razvoj naselja, prilog

metodologiji urbanističkog planiranja, doktorska disertacija, Beograd.

27. Брезник Д, (1980) Демографија, aнализа, методи и модели, Научна књига, Београд.

28. Бурсаћ Ђ. М, (1985) Вредновање простора за потребе планирања насеља, докторска

дисертација, БУ, ПМФ ООУР Одсек за географију и просторно планирање, Београд.

29. Brookfield C. H, (1950) A regional study of urban development in coastal Sussex since

the eighteenth century, Ph. D. Thesis in Geography, University of London.

30. Vajt C, Grifin P, Meknajt T, (1972) Ekonomska geografija sveta, Vuk Karadžić, Beograd.

31. Vančetović Ž, (1966) Erozija zemljišta i bujice u SR Srbiji, Zbornik radova Republičkog

zavoda za zaštitu prirode SR Srbije, Zaštita prirode br. 32, Beograd.

32. Vasović M, (1985) Ekološka osnova privrednog života u brdsko-planinskim prostorima

s posebnim osvrtom na jugoistočnu Srbiju, Leskovački zbornik XXV, Leskovac.

33. Васовић М, (1985) Проблеми валоризације и заштите природе у нашим планинама,

Заштита природе бр. 38, Републички завод за заштиту природе, Београд.

34. Vasović M, (1987) Mogućnosti revitalizacije brdsko-planinskih regija Jugoslavije, Zbornik

radova XII kongresa geografa Jugoslavije, Novi Sad.

35. Василе С, (2002) Географско значење категорија „центар“ и „периферија“, Глобус,

бр. 27, СГД, Београд.

36. Василева Д, (1996) Коришћење подземних вода у Југославији и могућност водоснабдевања,

Југословенско друштво за хидрологију, Саветовање Вода за жедне

градове, Ниш.

37. Vogelnik D, (1961), Urbanizacija kao odraz privrednog razvoja FNRJ, Ekonomski bilten,

Beograd.

38. Vogt H, (1978) An ecological and environmental survey of the humic manmade lakes in

Finland, Aqua Fennica, vol. 8, Finland.

39. Vojinović S, (1961) Način obrade prirodnih uvijeta u ekonomskoj geografiji, Ekonomski

pregled, br. 3, Zagreb.

40. Воронцов И. А, Харитонова З. Х, (1977) Охрана природы, Прогрес, Москва.

41. Vujačić D, (1995) Neki podaci za višenamensku akumulaciju Gazivode, Zbornik radova

Akumulacije kao izvorišta za snabdevanje vodom, Leskovac.

42. Вујаклија М, (1997) Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд.

43. Vukasović V, (1980) Zaštita i unapređewe čovekove sredine – međunarodno-pravno regulisanje,

Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd.

44. Wittfogel A. K, (1981) Orijentalne despocije, Globus, Zagreb.

45. WMO (1987) Water Resources and Climatic Change, WMO/TD.248

46. Wellmann B, (1972) Die Umwelt Revolte, Bachenm, Koln.

47. Welheimer-Bletić A, (1973) Demografija (stanovništvo i ekonomski razvitak), Informator,

Zagreb.

48. Велашевић В, (1989) Шума и животна средина, Савез инжењера и техничара шумарства

и индустрије за прераду дрвета Југославије, Београд.

49. Вендеров Л. С, (1980) Нека питања узајамног деловања великих вешта-чких језера

и околине, Гласник СГД, св. LX, бр. 1, Београд.

50. Владимиров В. В, (1979) Расселене и окружаюая среда, Стройиздат, Москва.

51. Воропаев В. Г, Вендров Л.С., (1979) Водохранилища мира, Академия наук СССР,

Институт воднных проблем, Наука, Москва.

52. Вујновић Р, (1995) Воде Србије, Планови развоја и неке реализације у водопривреди,

ИРО „Грађевинска књига“, Београд.

262

53. Vrišer I, (1963) Uputstva za proučavanje geografije gradova, Savez geografskih društava

Jugoslavije, Geografsko društvo Slovenije, Ljubljana.

54. Gams I, (1986) Osnove pokrainske ekologije, Odelek za geografijo Filozofske fakultete,

Ljubljana.

55. Гавриловић Љ, (1981) Поплаве у СР Србији у XX веку – узроци и последице, СГД,

Посебна издања књ. 52, Београд.

56. Gavrilović Lј, (1988) Hidrologija u prostornom planiranju, PMF Odsek za geografiju i

prostorno planiranje, Beograd.

57. Гавриловић Љ, (1994) Загађеност воде као најзначајнији хидролошки проблем данашњице,

Зборник радова, Географски Факултет, Београд.

58. Гавриловић Љ, Ђорелијевски С, (1996) Површинските води као изборишта за

снабдување со вода за пиење во Сербија, Качество и пречистване на питејните води

в Блгарија, Несерб, Блгарија.

59. Гавриловић Љ, (1997) Хидроекологија – нови правац у хидролошкој науци и пракси,

Теоријско-методолошки проблеми наставе географије, Посебна издања, књ. 9, Институт

за географију филозофског факултета универзитета Црне Горе, Географски

факултет универзитета у Београд, Никшић, Београд.

60. Гавриловић Љ, Љешевић М, (1999) Вода као услов живота и природни ресурс,

Зборник радова, Вода за 21 век, Удружење за технологију воде и санитарно инжењерство,

Београд.

61. Gavrilović Lј, Lјešević M, (1999) Voda – dragoceni dar prirode, Voda i sanitarna tehnika,

br. 3, Beograd.

62. Гавриловић Љ, (2001) Проблем воде у свету и код нас, Зборник радова XIV

конгресa географа Југославије, Београд.

63. Gavrilović Lј, (2001а) Svet i voda – novi izvori sukoba, Ekonomska politika, br. 2580,

Београд.

64. Гавриловић Љ, Дукић Д, (2002) Реке Србије, Завод за уџбенике и наставна средства,

Београд.

65. Gavrilović D, (1965) Ein beitrag zur kenntnis des karsten in Serbien, Naše jame, br.

VII, Ljubljana.

66. Gavrilović D, (1976) The Karst of Serbija, Memoire of Serbien Geographical Society,

vol. 13, Beograd.

67. Гавриловић Д, (1982) Крашки рељеф, СР Србија, књ. I, Београд.

68. Gavrilović S, (1972) Regionalni hidrosistemi, erozioni procesi i garantovane količine

vode u nizvodnim delovima rečnih tokova, Izgradnja br. 6, BIGZ, Beograd.

69. Гашевски М, (1996) Вештачките водни акумулации како важен елемент за промените

во просторот на република Македонија, Зборник I конгреса на географите

од република Македонија, Македонско географско друштво, Скопје.

70. Гашевски М, (1981) Значењето на вештачките езера кај нас и во светот, Географски

видик, бр. 6, Скопје.

71. Giuseppe M, (1995) Multicriteria Evaluation in a Fuzzy Environment, Theory and aplisations

in Ecological Economics, Amsterdam, Netherlandas.

72. Gould R. P, (1971) Metodological developments since the fifties, Progress in Geography,

International Reviews of Curent Research, Vol. 1, Edward Arnold, Bristol.

73. Gorski N. N, (1965) Voda čudo prirode, Vuk Karadžić, Beograd.

74. Graf D, (1980) Ökonomische Bewertungen der Naturressourcen in entwickelten Sozialismus,

Akademie-Verlag, Berlin.

75. Grigg N, (1988) Infrastructure engineering and management, Wiley – Interscience Publications,

New York.

263

76. Gruhl H, (1975) Ein Planet wird geplündert, Die Schreckenbilany unserer Politik, S.

Fischer, Frankfurt.

77. Група аутора (1978) Брана „Брестовац“ главни пројекат санитарна заштита

књига XI, Фонд струч. докумен. „Хидропројект“, Београд.

78. Група аутора (1981) Допуна главног пројекта санитарне заштите бране „Брестовац“,

Фонд стручне документације, Институт за заштиту здравља Србије „Др

Милан Јовановић Батут“, Београд,

79. Гостовић М, (1989) Уређење сеоске територије, Научна књига, Београд.

80. Грчић М, (1987) Неки филозофски проблеми друштвене географије, Идејне и друштвене

вредности географске науке, Центар за марксизам БУ, Београд.

81. Грчић М, (1991) Проблеми развоја и размештаја индустрије у планинским пределима

Србије, Гласник СГД, св. LXXI - бр. 2, Београд.

82. Грчић М, (1994) Индустријска географија, Научна књига, Београд.

83. Грчић М, (2000) Политичка географија, Географски факултет, Универзи-тет у Београду,

Београд.

84. Грчић М, (2001) Компоненте географског положаја Србије, Зборник радова, св.

XLIX, Географски факултет БУ, Београд.

85. Грчић М, Грчић Љ, (2002) Мачва, Шабачка Посавина и Поцерина, Географски факултет,

Универзитет у Београду, Београд.

86. Davidson J, Wibberley G, (1977) Planning and the Rural Environment, Urban and Regional

Planning Series, Vol. 18, Pergamon Press, Oxford.

87. Даковић С, Ратарац З, (2000) Значај водних задруга и њихов положај у Закону о

водама, Заштита вода, Југословенско друштво за заштиту вода, Матарушка Бања.

88. Дамјанов В, Јелић Ж, (1999) Обезбеђеност становништва здравствено исправном

водом за пиће у републици Србији, Зборник радова, Вода за 21 век, Удружење

за технологију воде и санитарно инжењерство, Београд.

89. Динић Ј, (1983) Теоријско-методолошке основе валоризације природне средине у зонама

интезивне антропогене активности, Научни скуп, Планирање и уређење простора

у зонама великих структурних промена на примеру РЕИК Колубара, Београд.

90. Dinić J, (1987) Problemi i značaj ekonomsko-geografskog proučavanja prirodnog potencijala,

Geografski glasnik, br. XLIX, Zagreb.

91. Dinić J, (1997) Prirodni potencijal Srbije – Ekonomsko-geografska analiza i ocena,

Ekonomski fakultet, Univeryitet u Beogradu, Beograd.

92. Dmitrevskij J. D, (1976) Economic Geography and Economic Ecology, XXIII International

geographical congress, Sec. 8, Regional Geography, Moscow.

93. Dubos R, (1970) Der entfesselte Fortschritt, Lübbe, Bergisch-Gladbach.

94. Dunbar G. S, (1966) Thermal belts in Nort Carolina, Geographical Review, No 56,

95. Дедић М, (1981) Прилог омасовљењу малих акумулационих језера у Србији, Водопривреда,

бр. 72, Југословенско друштво за одводњавање и наводњавање, Београд.

96. Доксијадис К, (1982) Човек и град, Нолит, Београд.

97. Дукић Д, (1959) Водни биланс ФНРЈ, Гласник СГД, свеска XXXIX, бр. 1, Београд.

98. Дукић Д, (1969) Извори снабдевања насеља и индустрије водом, Основне карактеристике

вода СР Србије (елаборат), Београд.

99. Dukić D, (1971) Vodosnabdevanje gradskih naselja i industrije u SR Srbiji, PMF Univerziteta

u Beogradu – Geografski zavod, Zbornik radova sv. XVIII, Beograd.

100. Дукић Д, (1971а) О забележеним екстремним протицајима на рекама у СР Србији,

Гласник СГД, св. LI, бр. 2, Београд.

264

101. Дукић Д, (1972) Стање и проблеми водоснабдевања градова у Југославији на

примеру 57 насеља, Вода и санитарна техника, год. II, бр. 5-6, Удружење за технологију

воде, Београд.

102. Дукић Д, (1973), Загађивање воде у свету и код нас и проблеми водоснадевања

крајем XX века, Зборник радова, Животна средина и човек, Посебно издање, СГД,

св. 39, Београд.

103. Дукић Д, (1978) Воде СР Србије, Посебна издања СГД, књ. 44, Београд.

104. Дукић Д, (1978а) Водни ресурси СР Србије, Вода и санитарна техника, бр. 3,

Удружење за технологију водa, Београд.

105. Дукић Д, (1980) Вода и општенародна одбрана, Гласник СГД, св. LX, бр. 1, Београд.

106. Дукић Д, (1981) Деградација животне средине као последица привредног развоја,

Научни скуп „Човек, друштво животна средина“, САНУ, Београд.

107. Дукић Д, (1984) Хидрологија копна, Научна књига, Београд.

108. Дукић Д, Гавриловић Љ, (1987) Хидролошке особине САП Војводине и њен водни

биланс, Зборник реферата, Нека практична решења у снабдевању водом и одвођењу

и преради отпадних вода, Удружење за технологију вода, Београд.

109. Дукић Д, (1988) Искоришћавање вода и у свету и проблеми њихове заштите са

посебним освртом на стање у Југославији, Зборник радова, књ. 40, Географски

институт „Јован Цвијић“, САНУ, Београд.

110. Дукић Д, Гавриловић Љ, (1989) Водни ресурси СР Србије – њихово искоришћавање

и заштита, Гласник СГД, св. LXIX, бр.1, Београд.

111. Дукић Д, Гавриловић Љ, (1994), Водни биланс СР Југославије, Гласник СГД, св.

LXXIV, бр. 1, Београд.

112. Дутина В, (1972) Инвентаризација простора и геодетске подлоге у области

планирања и изградње, Југословенско саветовање о просторном планирању, уређењу

и изградњи сеоских подручја и села, Урбанистички савез Југославије, Ниш.

113. Đorđević B, (1990) Vodoprivredni sistemi, Naučna knjiga, Građevinski fakultet, Beograd.

114. Đorđević B, (1995) Akumulacije u okviru rešenja vodoprivredne infrastrukture predviđene

Prostornim planom Srbije i nužnost njihove blagovremene zaštite, Zbornik radova,

Akumulacije kao izvorišta za snabdevanje vodom, Leskovac.

115. Ђорђевић Б, (1996) Акумулације као нераздвојни елемент водопривредног развоја

и нужност њихове благовремене заштите, Симпозијум о заштити акумулација,

Лесковац.

116. Ђорђевић Б, (1996а) Стратегија развоја водопривредне инфраструктуре је дефинисана,

како је преточити у реалност, Југословенско друштво за хидрологију,

Саветовање Вода за жедне градове, Ниш.

117. Ђорђевић Б, (1996б) Коришћење и заштита вода као обновљивог ресурса, Коришћење

ресурса, одрживи развој и уређење простора, ИАУС, Посебна издања, бр.

30, Београд.

118. Ђорђевић Б, (1997) Вода као кључни фактор одрживог развоја Србије, Саветовање,

„Процена водних ресурса - Има ли довољно воде у свету“, Југословенско

друштво за хидрологију и Национални комитет за међународни хидролошки програм,

Београд.

119. Ђорђевић Б, (1999) Интегрални развој и управљање водним ресурсима, Зборник

радова са Конференције одржане марта 1999. год., Удружење за технологију воде

и санитарно инжењерство, Београд.

120. Đorđević B, Milanović T, (2000) Garantovani ekološki protok kao ključna vodoprivredna

mera zaštite voda, Zaštita voda 2000, Jugoslovensko društvo za zaštitu voda,

Mataruška Banja.

265

121. Ђорђевић Д, (1988) О опстанку катастарске општине у новом информационом

систему за потребе планирања и уређења простора, Зборник радова, св. XXXIV-

XXXV, Универзитет у Београду, ПМФ, Институт за географију, Београд.

122. Ђорђевић Ј, (1998) Типологија физичко-географских појава и процеса за потребе

просторног планирања, Докторска дисертација, Географски факултет БУ, Београд.

123. Ђорђевић С, (1994) Процена квалитета сирове воде, Зборник радова мађународне

конференције, „Квалитет вода“, Удружење за технологију воде и санитарно инжењерство

и општина Чачак, Чачак.

124. Đorđević S, (1995) Sanitarna zaštita akumulacije, Zbornik radova, Akumulacije kao

izvorišta za snabdevanje vodom, Leskovac.

125. Ђукановић М, (1991) Еколошки изазов, Елит, Београд.

126. Ђурђев С. Б, (1998) Географија становништва, Универзитет у Новом Саду,

ПМФ, Нови Сад.

127. Ђурић В, (1953) Умка, Гласник СГД, св. XXXIII – бр. 2, Београд.

128. Ђурић В, (1955) Преображај географског лика неких наших предела у вези са рационалнијим

искоришћавањем водних снага, ПМФ БУ, Географски завод, св. II,

Београд.

129. Ђурић В, (1960) Промене у насељима у ФНР Југославији, Српски етнографски

зборник, књига LXXIV, САНУ, Београд.

130. Djurić V, (1971) Urbana i industrijska revolucija kao činilac strukturne i funkcionalne

transformacije prostora, PMF Univerziteta u Beogradu – Geografski zavod, Zbornik

radova sv. XVIII, Beograd.

131. Ђурић В, (1980) Сеоска насеља у СР Србији, битне особине, Географски институт

ПМФ, Зборник радова, св. XXVII, Београд.

132. Ђурић В, (1987) Регионално-економски развој СР Србије, Гласник СГД, св.

LXVII, бр. 2, Београд.

133. Ђурић В, (1989) Структурне промене у искоришћавању земљишта СР Србије,

Гласник СГД, LXIX, број 2, Београд.

134. Ђуровић П, (1998) Спелеолошки атлас Србије, САНУ, ГИ ”Јован Цвијић”, Посебно

издање, књ. 52, Београд.

135. Emm. de Martonne (1950) Ressources naturelles, Paris.

136. Engel R, (1995) The Ethics of Sustainable Development; in Sustainable Development,

Routledge, London.

137. Enyedi G, Veldman J, (1986) Rural DevelopmentIssues in Industralized Countries,

Centre for Regional Studies, Budimpešta.

138. Енергопројект – урбанизам и архитектура а. д, Просторни план подручја посебне

намене Власина 2001–2021. године, Нацрт плана – радна верзија, Београд, 2002.

139. European Commission, (1999) European Spatial Development Perspective (ESDP),

Potsdam.

140. Environmentally – sound water menagement, University Pres, Oxford 1990.

141. European Environmental Agency (1995) Europe’s Environment, The Dôbris Assessment,

Copenhagen.

142. Економски институт Београд (1979) Концепција дугорочног развоја СР Србије до

2000, Просвета, Београд.

143. Economic Commission for Europe committee on Environmental Policy (2003), Environmental

Performance Reviews, Yugoslavia, United Nations, New York and Geneva.

144. Жегарац З, Арсић В, (1999) Програми унапређивања јавне инфраструктуре, Урбанистички

завод Београда, Београд.

266

145. Живковић Д, (1989) Картометријска анализа хипсонометријског размештаја

становништва СР Србије (ван територије САП), докторска дисертација, Универзитет

у Београду, ПМФ – Географски факултет, Београд.

146. Живковић Д, Павловић М, (1992), Изумирање насеља у сливу реке Јерме, Зборник

радова, Географски факултет Универзитета у Београду, св. 39, Београд.

147. Živković D, i dr, (1999) Obnavljanje poljoprivredne proizvodnje i problem zaštite prirodne

sredine, ECOLOGICA, Beograd.

148. Зарубаев Н. В, (1976) Комплексное исползованиеи охрана водних ресурсов, Ленинград.

149. Зеремски М, (1964) Улога антропогеног фактора у заштити клизног земљишта

у долини Височице, Зборник радова, књ. 19, ГИ „Јован Цвијић“, Београд.

150. Завод за унапређење комуналних делатности СР Србије, Економски институт и

ИАУС (1973) Просторни план СР Србије - Економске компоненте организације и

уређења простора (II елемент) ППС, Београд.

151. Zelinsky W, (1971) The Hypothesis of the Mobility Transition, Geographical Review,

Vol. LXI, New York.

152. Иваничка К, (1987) Социолъно–економическая география, Прогресс, Москва.

153. ICWE (1992) The Dublin Statement and report of the conference, International Conference

on Water and Environment: Development Issues for the 21 st century, Dablin.

154. Ilešić S, (1974) Geografski aspekti zaštite životne okoline, Zbornik, IX kongres geografa

Jugoslavije, Sarajevo.

155. Ilešić S, (1974) Pogledi na geografijo, Ljubljana.

156. Institut za vodoprivredu „Jaroslav Černi“, Razvoj vodoprivrede do 2000. godine, Beograd,

1982.

157. Иститут за водопривреду „Јарослав Черни“, Водопривредна основа Републике

Србије, Нацрт, Београд, 1996.

158. Институт за земљиште Топчидер, Студија заштите, уређења и коришћења пољопривредног

земљишта у СР Србији до 2000. године, Београд, 1983.

159. ИАУС (2002) Просторни план слива водоакумулације Ровни – Планска и студијско-документациона

основа (у изради), књ. 1, Београд.

160. Jakšić P, (2002) Faktori narušavawe geodiverziteta i biodiverziteta Kopaonika i mere

sanacije i revitalizacije, Zbornik radova I konferencije „S planinom u novi vek“.

161. Johnson S. P, (1973) The Politics of the Environment, Stacey, London.

162. Јолџић В, (2002) Еколошко право, Савезни секретаријат за рад, здравство и социјално

старање, Сектор за животну средину, Београд.

163. Joldžić V, (2003) O neophodnosti stalnog razvoja i primeni elemenata ekološkog prava,

Zbornik radova Planska i normativna zaštita prostora i životne sredine, Asocijacija

prostornih planera Srbije i Geografski fakultet BU, Beograd.

164. Јереминов В, (1969) Снабдевање водом и одвођење отпадних вода у СР Србији,

Први конгрес о водама Југославије, књ I, Београд.

165. Јовичић М, (1994) Перспективе изворишта за водоснабдевање у Србији, Зборник

радова међународне конференције „Квалитет вода“, Удружење за технологију

воде и санитарно инжењерство и општина Чачак, Чачак.

166. Јовичић М, Богдановић Б, Церовина Љ, (1994) Снабдевање водом становништва

Србије, Зборник радова међународне конференције „Квалитет вода“, Удружење

за технологију водa и санитарно инжењерство, Чачак.

167. Jovičić M, и др, (1995) Akumulacije kao izvorišta za vodosnabdevanje u Jugoslaviji,

Zbornik radova Akumulacije kao izvorišta za snabdevanje vodom, Leskovac.

267

168. Јовичић М, Димкић Д, Обушковић М, (1996) Обезбеђење насеља висококвалитетном

водом, Југословенско друштво за хидрологију, Саветовање, Вода за жедне

градове, Ниш.

169. Јовичић М, Јовановић Ђ, (1994) Стање површинских вода у Србији, Зборник радова

међународне конференције „Квалитет вода“, Удружење за технологију воде

и санитарно инжењерство и општина Чачак, Чачак.

170. Kilibarda K, (1995) Socioekološka kultura i revitalizacija sela, Jugoslovenski simpozijum

„Revitalizacija sela“, Zbornik radova, Čačak.

171. King А, (1979) Das Ende der Verschwendung, Zur materiallen Lage der Menschenheit,

Kreuz Verlag, Stuttgart – Berlin.

172. Klaus G, (1971) Vorterbuch der Kybernetik, Kramer, Frankfurt am Main.

173. Klausewitz W, Schäfer W, Tobias W, (1971) Umvelt 2000, Kramer, Frankfurt am Main.

174. Коматина М, (1984) Хидрогеолошка истраживања – методе истражи-вања I,

РO „Геозавод“, Београд.

175. Komatina M. M, (1990) Hidrogeološka istraživanja – primenjena hidrogeolo-gija III,

RO „Geozavod“, Beograd.

176. Костић Ц, (1965) Социологија насеља, скрипта Економског факултета, Београд.

177. Kostić C, (1966) Selo i grad - Kriterijumi razlikovanja, Sociologija sela br. 11-12,

Agrarni institut, Zagreb.

178. Krstić B, (1974) Aktivna koncepcija zaštite prirode, Posebna izdanja Republičkog zavoda

za zaštitu prirode Srbije, knj. 4, Beograd,

179. Krstić B, (1982) Čovijek i prostor, Svjetlost, Sarajevo.

180. Kusters N, (1996) Eco agro tourism in Europe, The International conference on natural

areas and tourism, Grupo Planner, Las Palmas.

181. Китановић Б, (1979) Планета и цивилизација у опасности, Привредна штампа,

Београд.

182. Кицошев С, Дунчић Д, (1998) Географске основе просторног планирања, Универзитет

у Новом Саду, ПМФ Институт за географију, Нови Сад.

183. Којић Ђ. Б, (1958) Сеоска архитектура и руризам, Грађевинска књига, Београд.

184. Којић Б, Симоновић Ђ, (1975) Сеоска насеља Србије, ИЦС, Београд.

185. Коронкевич И. Н, (1972) Преобразованије водного баланса в СССР, „Знание“,

Москва.

186. Костић М, (1951) О новом географском лику наше земље, Гласник Географског

института I/1-2, САНУ, Београд.

187. Кујунџић Б, (1994) Врсте изворишта воде које се користе у снабдевање великих

градова, Зборник радова међународне конференције „Квалитет вода“, Удружење

за технологију воде и санитарно инжењерство, Београд.

188. Лабус Д, (1979) Вештачка језера на Косову и њихов привредни значај, Гласник

СГД, св. LIX – бр. 2, СГД, Београд.

189. Лазаревић Р, (1965) Водопривреда и географија, Гласник СГД, св. XLV, бр. 2.

Београд.

190. Лазаревић Р, (1983) Карта ерозије СР Србије са тумачем, Институт за шумарство

и дрвну индустрију, Београд.

191. Лазаревић Р, (1998) Спелеолошке вредности Србије, Заштита природе, бр. 48-49,

за 1995-1997. годину, Београд.

192. Lackó L, (1986) Rural Development Issues Iidustrialized Countries, Centre for Regional

Studies, Budimpešta.

268

193. Lang R, (1979) O ekonomskoj politici prema prirodnoj okolini čovjeka, Zbornik radova,

Privredni razvoj i čovjekova radna i životna okolina, Izdavačko-instruktivni biro,

Zagreb.

194. Lohman M, (1970) Gefahred Zukunft Prrognosen angloamerikanischer Wissenschaftler,

Carl Hanser, Műnchen.

195. Lutovac M, (1977) Razvitak i preobražavanje seoskih naselja u Jugoslaviji posle drugog

svetskog rata, Zbornik, X kongres geografa, SGDJ i SGD, Beograd.

196. Лукић Р, (1987) Промене на селу и планирање развоја села, Гласник пољопривредне

производње прераде и пласмана, бр. 3-4, Београд, Зборник, Оживљавање

села, САНУ, Београд.

197. Льович И. М, Карасник Я. Г, (1979) Известия академии наук СССР, серия географическая

бр. 4, Москва.

198. Льович И. М, (1986) Вода и жизнь, Мьıсль, Москва.

199. Љешевић А. М, (1987) Критеријуми економичности у оптимизацији квалитета

животне средине, Самоуправно друштво и екологија, Центар за марксизам Универзитета

у Београду, Београд.

200. Љешевић А. М, (1992) Оцена природних абиотичких услова за потребе истраживања

оптимума пољопривредне производње, Зборник радова, Географски факултет,

Универзитета у Београду, св. 39, Београд.

201. Љешевић А. М, (1994) Еколошки принципи разграничавања држава и еколошки

међудржавни односи, Зборник радова Научног скупа „Основни принципи разграничења

држава“, Војногеографски институт, Београд.

202. Љешевић А. М, Милинћић М, (1995) Дугорочни развој, организација и коришћење

простора Србије, ИАУС, Посебна издања књ. 27, Београд.

203. Љешевић А. М, (1998) Детерминација индикатора одрживости развоја града,

Стратегија развоја насеља Србије у новим условима, Удружење урбаниста Србије,

Београд.

204. Љешевић А. М, (1998) Концепција планске заштите и унапређења животне

средине у објектима заштићене природне баштине, Часопис завода за заштиту

природе Србије, Заштита природе бр. 50, Београд.

205. Љешевић А. М, (2000), Животна средина – теорија и методологија истраживања,

Униоверзитет у Београду, Географски факултет, Београд.

206. Lješević А. M, (2000а), Održivi razvoj – paradigma budućnosti, Direktor, Beograd.

207. Lјešević А. M, (2001б) Održivi razvoj kao paradigma i smisao planiranja, Planska i normativna

zaštita prostora i životne sredine, Asocijacija prostornih planera Srbije, Beograd.

208. Љешевић А. М, (2002) Урбана екологија, Универзитет у Београду, Географски

факултет, Београд.

209. Lјešević A. M, (2002а) Planinski geoekosistemi, Zbornik radova I konferencije „S

planinom u novi vek“, Kopaonik.

210. Љешевић А. М, (2002б) Рурална екологија, Географски факултет, Београд.

211. Љубисављевић Д, Ратарац З, Ћетковић-Лончар З, (1997) Правни аспекти комуналне

хидротехнике, Граћевински факултет, Београд.

212. Мацура М, Гинић И. и Бан М, (1964) Идејни пројект студије насеља као географске,

економске и демографске јединице, Центар за демографска истраживања

Института друштвених наука у Београду.

213. Мацура М, (1995) Да ли је становништво проблем за оживљавање села, Југословенски

симпозијум „Ревитализација села“ – зборник радова, Чачак.

214. Mason M, (1999) Environmental Democracy, St. Martin΄s Press, New York.

269

215. Максин-Мићић М, (1995) Третман животне средине у просторним плановима

подручја посебне намене, магистарски рад, БУ, Географски факултет, Београд.

216. Максин-Мићић М, (1999) Нормативна (законска и планска) и стварна заштита

простора у Србији - стање и могућности унапређења праксе, докторска теза, БУ,

Географски факултет, Београд.

217. Maksin-Mićić M, Perišić D, (2003) Zaštita i rezervisawe prostora u prostornim i urbanističkim

planovima u delu o implementaciji planova, Zbornik radova Planska i normativna

zaštita prostora i životne sredine, Asocijacija prostornih planera Srbije i GF

BU, Beograd.

218. Малобабић Р, (1998) Развојни проблеми сеоских насеља на границама општина,

Архитектура и урбанизам бр. 5, ИАУС, Београд.

219. Марјановић Н, (1995) Очување квалитета воде у водотоковима у условима формирања

акумулације – пример Студенице, Зборник радова саветовања Повратак

живота рекама, Министарство заштите животне средине, Кладово.

220. Marinković-Uzelac A, (1989) Teorija namjene površina u urbanizmu, Tehnička knjiga,

Zagreb.

221. Марјановић Н, (1995) Очување квалитета воде у водотоковима у условима формирања

акумулације – пример Студенице, Зборник радова са саветовања „Повратак

живота рекама“ Министарство заштите животне средине Републике Србије,

Кладово.

222. Марков К. К, (1978) Два очерка о географији, Мьıсль, Москва.

223. Марков Г. Ю, (1986) Социальная экология, Академия наук СССР, Новосибирск.

224. Марковић П, (1993) Пољопривредни атлас Србије, Први том, Министарство пољопривреде,

шумарства и водопривреде и САНУ, Београд.

225. Марковић Г, (1995) Могућност коришћења неких биолошких процеса у санацији

загађених вода, Отпадне воде и остали отпаци, Удружење за технологију воде и

санитарни инжењеринг, Врњачка Бања.

226. Марковић Ј. Ђ, (1988) Проблеми и потребе, теме и пројекти географске науке

Југославије, ПМФ БУ, Институт за географију, св. XXXIV-XXXV, Београд.

227. Марковић Ј. П, Пољопривредни атлас Србије, Tом I, Министарство пољопривреде,

шумарства и водопривреде и САНУ, Београд.

228. Маркоски Б, Герасимовска Ц, (1996) Раселени населби во република Македонија,

Зборник 1. Конгрес на географите од република Македонија, Македонско географско

друштво, Скопје.

229. Маркс К, (1948) Капитал III, Култура, Баоград.

230. M’Gonigle M, (1989/1990) Developing sustainability: a nativeenvironmentalis prescription

for third-level government, BC Studies, N o 84 ,

231. McAllister D. M, (1982) Evaluation in Environmental Planning, Environmental, social,

economic and political trade-offs. MIT Press, Cambridge, Massachusetts.

232. McHarg I. L, (1971) Design with Nature, Natural History Press, Garden City, New York.

233. Mendras H, (1986) Seljačka društva, Globus, Zagreb.

234. Mirjanić Z, (1993) Planiranje i usmeravanje razvoja brdsko-planinskih podrucja Srbije

na primeru Kopaonika, magistarski rad, BU, Geografski fakultet, Beograd.

235. Михајловска П, (1975) Географски одлики на вешптачките езера како услов за

стопанскиот развој на СР Македонија, докторска дисертација, Скопје.

236. Mitchell B, (1979) Geography and Resurce Analysis, Longman, New York.

237. Momirović N, Veličković M, (2000) Koncept održivog razvoja poljoprivrede u funkciji

zaštite životne sredine, Ekologica, godina VII, br. 2, Beograd.

238. Morgan R. P. C, (1979) Soil Erosion, Logman, London.

270

239. Muir R., (1997) Political Geography, Macmillan Press LTD, London.

240. Mutschman J, Stimmelmayr F, (1988) Snabdevanje vodom, priručnik, IRO Građevinska

knjiga, Beograd.

241. Милашин Н, (1994) Еколошки аспекти квалитета живљења у урбаној средини,

Архитектура и урбанизам бр. 1, Београд.

242. Милинчић A. М, Стаменковић Ђ. С, (1997) Природна основа и просторна организација

насеља у околини Свилајнца, Зборник радова Географског факултета, Св.

XLVII, Београд.

243. Милинчић А. М, (2001) Србија – геополитика животне средине, СГД, Београд.

244. Милинчић А. М, (2004) Еколошка ограничења и ревитализација насеља у зонама

изворишта површинских вода првог ранга Србије, докторска дисертација,

Географски факултет, Универзитет у Београду.

245. Милинчић А. М, (2004а) Економско-географска и еколошка поларизација простора

као фактор нових функционалних односа међу просторним целинама,

Гласник СГД, свеска LXXXIV - број 2, Београд.

246. Милинчић А. М, (2005) Дефицит вода и географија жеђи, Земља и људи, св. 55,

СГД, Београд.

247. Милинчић А. М, (2005а) Вештачке водне акумулације као фактор просторне

трансформације и дисперзије развојних потенцијала, Зборник радова са научног

симпозијума Србија и савремени процеси у Европи и Свету, Географски факултет

БУ, Београд.

248. Milinčić A. M, (2005б) Planeta Zemlja kao baština čovečanstva (THE PLANET OF

EARTH AS MAKIND’S HERITAGE), Dani evropske baštine 2005. (The European

Heritage Days) Zemlja – naše nasleđe, Ministarstvo kulture Republike Srbije, Beograd.

249. Милинчић А.М, (2005в) Поводом дана планете Земље, часопис Глобус, Српско

географско друштво, бр. 30, Београд.

250. Милинчић А. М, Нешић Д, (2006) Брус као потенцијални бањски и климатски

центар, Зборник радова Бањска и климатска места Србије, АППС и Географски

факултет Београд.

251. Милинчић А. М, Љешевић А. М, Пецељ М. Ј, (2007) Проблем свјеже воде као

фактор друштвеног деловања и организације простора, Радови Филозофског

факултета, 9 (2), Универзитет у Источном Сарајеву – Филозофски факултет Пале.

252. Милинчић А. М, Раткај И, Пецељ М, (2007) Основна обележја геопростора

и стање животне средине – оквир одрживог развоја Србије, Први конгрес

српских географа, Зборник радова (1), СГД, Београд.

253. Милинчић А. M, Јовановић Б, (2008) Ресурс свеже воде као детерминанта

безбедности и квалитета животне средине, Безбедност у посмодерном

амбијенту, Зборник радова (2), ЦЕСНА Б, Београд.

254. Милојевић Б. Ж, (1950) О хидроцентралама на Неретви и Рами, Гласник СГД,

св. XXX, бр. 1, Београд.

255. Милојевић Н, (1967) Хидрогеологија, Завод за издавање уџбеника, СР Србије,

Београд.

256. Министарство урбанизма и грађевина и ИАУС (2002) ППППН Власина, радна

верзија, Београд.

257. Минц А. А, (1972) Економическаја оценка астественних ресурсов, Академија

наук СССР, Институт географии, „Мьıсль“, Москва.

258. Минц А. А, (1972) Економическаја оцјенка јесестествених ресурсов, „Мьıсль“,

Москва.

271

259. Михаиловић М, (1983) Зависност великих и малих акумулација, Водопривреда,

Југословенско друштво за одводњавање и наводњавање, бр. 81, Београд.

260. Мињевић Ђ, (1994) Проблеми и искуства у процјењивању еколошких капацитета

националних паркова у функцији развоја и просторне организације, Заштита

природе и туризам у националним парковима СР Југославије, Посебна издања,

књ.14, Завод за заштиту природе Србије, Београд.

261. Младеновић Т, (1984) Висинска структура рељефа земљишта у СФР Југославији,

Зборник радова, Војногеографски институт, Београд.

262. Naess A, (1984) Deep Ecology s Basis Principles; http: //membe-rs.aol.com/Ecologallery/deep.htm

263. Naess A, (1995) The Deep Ecology Platform, Deep Ecology for the 21 st , Centery

Shambala, Boston.

264. Naveh Z, Lieberman A, (1990) Landscape Ecology, Theory and Application, Springer

Verlag, New York.

265. Nef E, (1967) Die theoretischen Grundlagen der Landschaftslehre, Gotha – Leipzig.

266. Nickolson M, (1970) The Environmental Revolution: A Guide for the New Masters of

the World, McGraw-Hill, New York.

267. Nikić Z, (1992), Značaj hidrogeoloških uslova kod prognoze i očuvanja kvaliteta vode u

površinskim akumulacijama, magistarski rad, BU Rudarsko – geološki fakultet, Beograd.

268. Никић З, (1998) Утицај вештачких површинских акумулација на геосредину, Завод

за заштиту природне средине, Заштита природе, бр. 48-49, Београд.

269. Николић Д, 1991. Кривични законик Кнежевине Србије из 1860, Градина, Ниш.

270. Ozbekhan H, (1980) Toward a General Theory of Planning, University of Pennsylvanija,

Philadelphia.

271. OECD (1993) Core Set of Indicators for Environmental Performance, Reviews.

272. OECD (1995) Environmental Performance, Review – Austria.

273. OECD (1995a) Uputstva za vrednovanje višenamenskih vodoprivrednih projekata sa

ekonomskog, društvenog i aspekta zaštite životne sredine, Pariz.

274. Okun A. D, (1973) Regionalno upravljanje u sistemu vodoopskrbe i odvoda otpadnih

voda, Zbornik, Regionalni aspekti zaštite voda, Regionalni komitet za međunarodnu hidrološku

deceniju UNESCO-a i Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, Sarajevo.

275. Oxford University Pres (1990) Environmentally – sound water menagement.

276. Ostojić A, Topuzović M, Čomić Lj, (2003) Jezera Srbije – mogućnost za razvoj ekoturizma,

Zbornik radova Ruralni turizam i odrzivi razvoj Balkana, PMF i Ekonomski fakultet,

Kragujevac.

277. Ocokoljić M, (1977) Regionalno-visinski raspored voda u slivu Zapadne Morave i neki

aspekti njihove zaštite od zagađivanja, Zbornik, X jubilarni kongres geografa Jugoslavije,

Savez geografskih društava Jugoslavije i SGD, Beograd.

278. Оцокољић М, (1987) Висинско зонирање вода у сливу Велике Мораве и неки

аспекти њихове заштите, Посебна издања, књ. 64, СГД, Београд.

279. Оцокољић М, (1997) Географска реонизација водног биланса, Географска структура

и регионализација Србије I, посебна издања, књ. 51, САНУ ГИ Ј. Цвијић, Београд.

280. Остојић А, Топузовић М, Чомић Љ, (2003) Језера Србије – могућност за развој

екотуризма, Зборник радова, Рурални туризам и одрживи развој, Крагујевац.

281. Пантић Н, (1984) Природа и човек, Зборник, Човек и природа, бр. 51, Галерија

САНУ, Београд.

282. Palmar B, Palmar B, (2000) Studija vodnog režima reke Crnice za potrebe rešavanja

problema vodosnabdevanja, Drugo savetovanje, Vodni resursi sliva Velike Morave i

njihovo korišćenje, Kruševac.

272

283. Панов М, (1983) Популацијски и просторни облежја и проблеми на малите села

во СР Македонија, Институт за просторно планирање – Охрид, Скопје.

284. Panjković B, i dr, (2002) Koncept i režimi zaštite u NP Kopaonik, Konferencija „S

planinom u novi vek“, Kopaonik.

285. Penev G, (1995) Cohort Fertility of Serband Ethnic Albanian Women in FR Jugoslavia,

„Stanovništvo“ br. 1-4, CDI IDN, Beograd.

286. Pelc S, (2002) Napovedi sprememb rabe tal v Sloveniji do leta 2012, Gegrafija in njene

aplikativne možnosti, Dela 18, Odelk za geografio Filozofske fakultete Univerze v

Ljubljani, Ljubljana.

287. Perroux F, (1955) Note, sur la notion de pole de eroissance, Еconomie appliguee 1-2, Paris.

288. Plana R, (1991) Uticaj antropogenog faktora na promene stanja voda na brdsko-planinske

prostore Kosova, Geografski pregled, XXXV, Zbornik referata, Jugoslovenski

simpozijum Transformacija brdsko-planinskih prostora Jugoslavije, Sarajevo.

289. Prins G, (1990) Politics and the Environment, International Affairs (66).

290. Perišić D, (1965) Karakteristike i perspektive regionalno prostornog uređenja Đerdapa,

Urbanizam 3, Beograd.

291. Perišić D, (1981) Transformacija, funkcionalna organizacija i prostorno uređenje ruralnih

naselja i aglomeracija (sela) u SR BiH, Institut za arhitekturu, urbanizam i prostorno

planiranje Arhitektonskog fakulteta u Sarajevu, knj. I, sv. I, II, III, Sarajevo.

292. Перишић Д, (1985) О просторном планирању, ИАУС, посебна издања, Београд.

293. Перишић Д, (1989) Планирање подручја посебних намена и посебних активности,

Научни скуп, Развој и уређење подручја са посебном наменом, ИАУС, Београд.

294. Перишић М, Тимотијевић С, Марковић И, (2000), Процеси у акумулацијама вода,

пречишћавање и квалитет воде за пиће насеља и индустрије Аранђеловац, Друго саветовање,

Водни ресурси слива Велике Мораве и њихово коришћење, Крушевац.

295. Петовар К, (1991) Социолошка димензија и социјални контекст реализације водопривредних

и енергетских система, Водопривреда, бр. 1-2; Београд.

296. Пећинар М, (1969) Београдски водовод – јуче, данас, сутра, Први конгрес о водама

Југославије, књ. II, Савез инжењера и техничара Југославије, Београд.

297. Пиха Б, (1973) Просторно планирање, Новинска установа Службени лист СФРЈ,

Београд.

298. Пјер Ж, (1979) Све о животној средини, БИГЗ, Београд.

299. Пјеротић Љ, и др, (1987) Здравствени аспект праћења квалитета воде београдског

водоводног система, Зборник радова, Саветовање „Снабдевање Београда водом“,

Београд.

300. Pounds Grevile J. N, (1990) An historical geography of Europe, University Press

Cambrige.

301. Поповић А. Љ, (1966) Фонд санитетског одељења Министарства унутрашњих

дела Краљевине Србије (1839-1918), Београд.

302. Поповић С, (1996) Мере правног карактера у вези са заштитом вода, укључујући

и минералне воде, Екологика, Посебно издање бр. 3, Београд.

303. Правилник о начину одређивања и одржавања зона и појасева санитарне заштите

објекта за снабдевање водом за пиће, Сл. гл. СРС, бр. 33/78. Београд.

304. Просторни План СР Србије, II елемент – економске компоненте организације

уређења простора, Београд, 1973.

305. Просторни план Републике Србије, Аналитичко-документациона основа, књ. 2,

Министарство за урбанизам, стамбено-комуналне делатности и грађевинарство,

Београд, 1995.

273

306. Просторни план Републике Србије, Република Србија, Службени гласник, Београд,

1996.

307. Pučić Lj, (2001) Održivi grad – ka jednoj sociologiji okruženja, Biblioteka Nova, Beograd.

308. Равбар М, (1990) Еколошки погледи процеса урбанизације, Екологија и географија

у решавању проблема животне средине, СГД, посебна издања књ. 69, Београд.

309. Радојчић Н, (1950) Душанов законик, Матица српска, Нови Сад.

310. Радовановић С. В, (1952) Поводом једног новог прилога питању о променама и

развитку географске средине, Гласник Етнографског института САНУ, I/1-2, Београд.

311. Радовановић С. В, (1959) Општа антропогеографија, књ. I, Увод у географију

људи општа физичка антропогеографија, Грађевинска књига, Београд.

312. Radovanović M, (1965), Metodološka pitanja tipološke klasifikacije seoskih naselja sa

posebnim osvrtom na Srbiju, PMF BU Geografski zavod, Zbornik radova, sv. XII, Beograd.

313. Радовановић М, Николић С, (1970) Значај историјско-географских фактора за

генезу и систематизацију насеља у СР Србији, Зборник радова, св. XII, ПМФ –

Географски завод, Београд.

314. Радовановић М, Николић С, (1973) Дисперзија као квантитативни параметар

просторног размештаја и организације географских елемената и неке методе за

њено изучавање у систему сеоских насеља (са примерима из Србије), Зборник радова,

св. XX, ГИ ПМФ, Београд.

315. Radovanović M, (1977) O sistemu čovek – životna sredina, „Saopštenja“, knј. 6, Institut

za arhitekturu i urbanizam Srbije, Beograd.

316. Радовановић М, (1988) Становништво као аутономни биосоцијални и географски

систем, Зборник радова, ГИ САНУ бр. 40, Београд.

317. Радовановић М, (1989) Људске миграције као копонента и чинилац друштвеноисторијског

и географског процеса, Гласник СГД, св. LXIX бр. 1, Београд.

318. Радић М. З, (1996) Хидрологија јуче, данас, сутра, Развој науке у области грађевинарства

и геодезије у Србији, Грађевинска књига, Београд.

319. Rajković C, Stojković P, (1980) Voda kao faktor razvoja i čovekove sredine, Časopis

„Čovek i životna sredina“ N o .5, Beograd.

320. Rakićević T, (1961) Značaj geografske sredine u hidrološkim proučavanjima, VI zbornik

geografa FNRJ, Ljubljana.

321. Ракићевић Т, (1972) Јабланица највећа сушица у Србији, Зборник радова СГД,

св. XIX, Београд.

322. Ракићевић Т, (1989) Природни ресурси СР Србије, њихово коришћење и заштита,

Зборник радова, Географски факултет ПМФ, св. 36, Београд.

323. Rakićević T, (1991) Prirodni resursi SR Srbije kao faktor njenog razvoja, Zbornik radova

XIII kongresa geografa SFRJ, Savez geografskih društava Jugoslavije, Geografsko

društvo Kosova, Priština.

324. Ratcliffe J, (1981) An Introdduction to Town and Country Planning, Hutchinson, London.

325. Riđanović J, (1968) Geografski aspekti proučavanja voda, Zbornik na VIII kongres na

geografite od SFRJ, Skopje.

326. Ridjanović J, (1969) Uloga i značenje geografa u istraživanju voda, Prvi kongres o

vodama Jugoslavije knj. II, Savez inženjera i tehničara Jugoslavije, Beograd.

327. Riđanović J, (1971) Geografske osnove vodoopskrbe gradova, Jugoslovenski simpozij

o urbani Geografiji, Geographica Slovenica 1, Ljubljana.

328. Riđanović J, (1974) Geografske osnove vodoopskrbe Murtera, IX kongres geografa

Jugoslavije, Sarajevo.

274

329. Riđanović J, (1991) Hidrogeografija – razvojne etape i suvremeni objekt, Zbornik radova

XIII kongresa geografa SFRJ, Savez geografskih društava Jugoslavije, Geografsko

društvo Kosova, Priština.

330. Romani V, (1994) Il paesaggio – Teoria e pianificayione, Franco Angeli, Milano.

331. Рибар М, Виденовић А, (2002) Аспекти ревитализације сеоскох насеља у брдско-планинским

подручјима Србије, Село у новим развојним условима, Удружење

урбаниста Србије, Београд.

332. Ристић К, (1973) Утицај рудника лигнита у Косовској котлини на развој најближих

сеоских насеља, Зборник радова, Географски факултет ПМФ, св. XX, Београд.

333. Републичко министарство за заштиту животне средине (1994) Стање и активности

у области заштите животне средине 1993, Београд.

334. Републичко министарство за заштиту животне средине (1995) Стање и активности

у области заштите животне средине 1994, Београд.

335. Републички завод за статистику, Општине у Републици Србији, Београд.

336. Saranecki K, (1969) Kompleksno korišcenje voda, Prvi kongres o vodama Jugoslavije

knj. II, Savez inzenjera i tehnicara Jugoslavije, Beograd

337. Savezni sekretarijat za razvoj Sektor za životnu sredinu, Jugoslavija - Nacionalni izveštaj

o životnoj sredini i razvoju, UNCED, Beograd, 1992.

338. Саушкин Ю. Г, (1973) Экономическую географию: историја, теорија, методи,

практика, Мысль, Москва.

339. Саушкин Ю. Г, (1976) Историја и методологија географическој науки, Издатељство

Московског Универзитета, Москва.

340. САНУ – Одбор за проучавање села и Министарство пољопривреде, шумарства и

водопривреде, (1995) Концепција и стратегија дугорочног развоја агроиндустријске

производње Републике Србије, Београд.

341. Simić M, et al, (2000) Higijenska ispravnost vode za piće gradskih vodovoda na području

Centralne Srbije u slivu reke Velike Morave u 1999. godini, Drugo savetovanje

Vodni resursi sliva Velike Morave, Kruševac.

342. Simmons I G, (1989) Changingthe Face of the Earth: Culture, Environmentt, and History,

Basil Blackwell, Oxford.

343. Симоновић Ђ, (1980) Уређење сеоских територија и насеља, Грађевинска књига,

Београд.

344. Сочава В. Б, (1973)Системска парадигма у географији, „Изв. ВГО“ Т. Н о . 105,

Москва.

345. Спасовски М, (1988) Кретање и концентрација пољопривредног становништва

у СР Србији, Зборник радова, књ. 40, Географски институт „Јован Цвијић“, САНУ,

Београд.

346. Спасовски М, Мруз Г, (1988) Просторна диференцијација бројног кретања становништва

у Југославији 1948-1981. године, Гласник СГД, св. LXVIII/2, Београд.

347. Spasovka M, Janić M, (1990) Demografski razvoj i populacioni potencijali planinske

oblasti i oblasti nizije i pobrdja Jugoslavije, Stanovništvo br. XXXVIII-XXXIX, IDN

CDI, Београд.

348. Спасовски М, Петовар К, (1994) Размештај и кретање становништва и основе

концепције пресељења становништва и насеља на подручју РЕИС Косово, Развој,

уређење и ревитализација подручја експлоатације Косовско-метохијских лигнита,

ИАУС, Београд.

349. Spasojević M, (1989) Ekonomsko-geografska valorizacija prirodnih uslova i resursa

sa posebnim osvrtom na Ponišavlje, doktorska disertacija, BU, PMF – Geografski fakultet,

Beograd.

275

350. Stefanović V. D, (1971) Specifičnosti procesa urbanizacije u Jugoslaviji u periodu

1948-1961. god, doktorska disertacija, BU, Ekonomski fakultet, Beograd.

351. Stevanović Z, (1991) Hidrogeologija karsta Karpato-balkanida istočne Srbije i mogućnosti

vodosnabdevanja, Institut za hidrogeologiju RGF, Beograd.

352. Stoiljković D, Šekularac G, (1999) Zaštita površinskih tokova od ispuštanja otpadnih

voda u brdsko-planinskim područjima, Zbornik radova, Ekološka istina, VII Naučnostručni

skup o privrednim vrednostima i zaštiti životne sredine, Zaječar.

353. Stojiljković D, Šekularac G, (1999) Zaštita površinskih tokova od ispuštanja otpadnih

voda u brdsko-planinskim područjima, Zbornik radova, Ekološka istina VII, Vodosnabdevanje

i zaštita voda, Zaječar.

354. Стојков Б, (1997) Јавни интерес и планирање, Архиктектура и урбанизам бр.3,

ИАУС, Београд.

355. Spasić N, (1988) Planiranje razvoja, obnavljanje i uredjenje prostora u velikim lignitskim

basenima, Posebna izdanja, IAUS, Beograd.

356. Спасић Н, Вујошевић М, (1997) Ревитализација и уређење подручја обимне експлоатације

минералних сировина, Просторно планирање, регионални развој и заштита

животне средине, Институт за архиктектуру и урбанизам Србије, Посебна

издања књ. 31, Београд.

357. Сретеновић Љ, (1955) Режим Моравице и могућности коришћења њених вода,

Зборник радова, св. II, ПМФ БУ, Географски завод, Београд.

358. Сретеновић Љ, (1972) Картографски метод проучавања хипсометријског размештаја

становништва и насеља, Зборник радова Географског завода ПМФ у Београду,

св. XIX, Београд.

359. Стаменковић Ђ. С, (1979) Снабдевање Врања водом, Врањски гласник, књ. XII-

XIII, Народни музеј, Врање.

360. Stamenković Đ. S, (1985) Prostorno-funkcionalni odnosi i veze centralnih naselja u

Vranjskom subregionu, rezime doktorske disertacije, Skoplje.

361. Стаменковић Ђ. С, (1991) О појму просторно-функционалних односа и веза у географији

насеља, Зборник радова, Географски факултет ПМФ, св. 37/38, Београд.

362. Стаменковић Ђ. С, Бачевић М, (1992) Географија насеља, Београд.

363. Стаменковић Ђ. С, (1992а) Деаграризација као географско-насеобински процес,

Зборник радова, св. XXXIX, Универзитет у Београду, Географски факултет, Београд.

364. Stamenković Đ. S, Tošić D, (1995) Revitalizacija sela i prostorno ponašanje naših ruralnih

stanovnika, Zbornik radova, Jugoslovenski simpozijum „Revitalizacija sela“, Čačak.

365. Стаменковић Ђ. С, Милинчић А. М, (1997) Основни геофактори урбаног

развоја Врањске Бање, Географски институт „Јован Цвијић”, Београд.

366. Стаменковић Ђ. С, (1999) Проучавање актуелне руралне ситуације и сеоских насеља

као могућих центара развоја Србије, Становништво, ИДН ЦДИ, Београд.

367. Стаменковић Ђ. С, (2001) Уводна реч редактора, Географска енциклопедија насеља

Србије, књ. I, Географски факултет БУ, „Агена“ и „Стручна књига“, Београд.

368. Stanković S, (1971) Snabdevanje Pirota vodom, PMF Univerziteta u Beogradu – Geografski

zavod, Zbornik radova sv. XVIII, Beograd.

369. Станковић С, (1981) Наша језера и активна заштита природе, Водопривреда

бр.73, Београд.

370. Станковић С, (1989) Туристички потенцијали река СР Србије, СГД, Посебна издања,

књ. 67, Београд.

371. Станковић С, (1993) Завојско језеро као фактор географских промена у околини

Пирота, Зборник радова, Географски факултет БУ, св. 41, Београд.

276

372. Станковић С, Лаушевић Р, (1997) Власинско језеро – хидробиолошка студија,

поглавље у монографији Биолошки факултет БУ, Београд.

373. Станковић С, (2001) Заштита туристичких вредности Србије, Зборник радова

св. XLIX, Географски факултет БУ, Београд.

374. Станковић С, (2001a) Рурални простор у светлу концепције активне заштите

живцотне средине, Гласник СГД, св. LXXXI – бр. 2, Београд.

375. Станковић С, (2003) Еколошке основе заштите језера, Зборник радова Еколошка

истина, Доњи Милановац.

376. Степанов Б. Н, (1969) Откуда возникла угроза водного голода, Сборник – Водный

голод планеты, Знание, Москва.

377. Степановић Ж, (1973) Хидролошке карактеристике крагујевачке котлине са посебним

освртом на снабдевање Крагујевца водом,

378. Стојмилов А, (1981) Дифинирање и диференцирање на ридско-планинските подрочја

во СР Македонија, Зборник, Природни и социогеографски проблеми на

ридско-планинските подрочја, Берово.

379. Tadajević V, Jakovlić V, (1976) Poznavanje robe s osnovama tehnologije i nauke o ishrani,

Školska knjiga, Zagreb.

380. Taušanović V, (1999) Globalni aspekti voda u rastućem svetu, Međunarodna konferencija,

Voda za 21. vek, Udruženje za tehnologiju vode i sanitarno inženjerstvo, Beograd.

381. Танасковић С, Гавриловић Д, (1999) Развој пољопривреде у руралним подручјима,

Зборник радова Еколошка истина, VII научно-истраживачки скуп о привредним

вредностима и заштити животне средине и XII стручни састанак превентивне

медицине Тимочке крајине, Завод за заштиту здравља „Тимок” Зајечар, Зајечар.

382. Taylor G, (1951) Urban Geography, London - New York.

383. Turner B. L, (1990) The Earth as Transformed by Human Action, Cambrige University

Press Cambrige.

384. Thanh N. C, Tam D. M, (1990) Water Systems and the Environment, Enviromntally –

Sound Water Monogement, Universiti Press Oxford.

385. Thomlinson R, (1969) Urban Structure, Random house.

386. Tolman F. C, (1937) Ground Water, New York-London.

387. Tomić P, (1977) Vodosnabdevanje naselja i industrije u SAP Vojvodini, Beograd, BU,

PMF – Odsek za Geografske nauke, doktorska disertacija, Beograd.

388. Тошић Д, (1999) Просторно-функцијски односи и везе у нодалној регији Ужица,

докторска дисертација, БУ, Географски факултет, Београд.

389. Тушинский Г. К, (1966) Космос и ритмы природы Земли, Серия „Новое в науке”,

Просвещение, Москва.

390. The international City Managers Association, Local planing administration, Chicago, 1959.

391. UNESCO Press (1998) World Water Resources, A new appaisal and assessment for

the 21 st century, Pariss.

392. Umvelt-Lexikon, Kiepenheuer & Witsch, Kőln 1986.

393. Uzelac-Marinović A, (1989) Teorije namjene površina u urbanizmu, Tehnička knjiga,

Zagreb.

394. Fritch B, (1974) Wachstumsbegrezung als Machtinstrument” Deutsshe Verlags-Anstalt,

Stuttgart.

395. Friganović M, (1991) Migracije kao konstanta geoprostora, Zbornik radova XIII kongresa

geografa SFRJ, Sarajevo.

396. Федосеев А. И, (1974) Гидросвера: граници и маси води в неј, сериј. геогр. Извес.

АН СССР, Москва.

277

397. Feliks R, (1974) Zaštita čovekove sredine u materijalno pravnim aktima SFRJ,

APND, N o 2, Beograd.

398. Friedmann J, (1966) Regional Development Policy, A Case Study of Venecuela, Cambridge,

and London.

399. Филиповић Б, (1980) Методика хидрогеолошких истраживања I, Научна књига,

Београд.

400. Fhilips D, Wiliams A, (1984) Rural Britain, A Social Geography, Basil Blackwell, Oxford.

401. Haggett P, (1975) Geography: A Modern Syntesis, International edition, Harper &

Row Series in Geography, London.

402. Habermans J, (1993) Justification and Application: Remarks on Discurse Ethics, Polity,

Cambridge.

403. Haslam S, (1990) River Pollution: An Ecological Perspective, Belhaven Press, Great

Britain, London.

404. Hall P, (1982) Urban and Regional Planning, George Allen and Unwin, London.

405. Hasse G, (1978) Zur Ableitung und Kennzeichung von Naturpotentialen, Petermons

geographiscehe Mitteilungen, N o 2, Gotha.

406. Hardin G, (1968) The Tragedy of the Commons: The Population Problem has no Tehnical

Solution; It Requires a Fundamental Extension of Morality, Science, London.

407. Hadžić R, (1990) Prostorno uredjenje i zaštita sredine, Svijetlost, Zavod za udžbenike

i nastavna sredstva, Sarajevo.

408. Hilpert M, (2002) App lied Social Geography: Managment of Spatial Planning in Reflective

Discourse, DELA 18, Ljubljana.

409. Hutechinson G. E, (1957) A treutise on Limnology, vol I; Wiley, New York.

410. Hauchler I, Messner D, Nuscheler F, (1998) Global Trends, Fakten, Analiysen, Prognosen,

Ficher Taschenbuch Verlag.

411. Hunker H. L, Erich W, (1964) Zimmermann’s Introduction to World Resources, Harper

& Row, New York.

412. Царић Л. Н, (1965) Новије промене положаја наших сеоских насеља, Гласник

СГД, св. XLV – бр. 2, Београд.

413. Цветковић Б, (1985) Власинске хидроелектране – Године успона, Нова Југославија,

Врање.

414. Цвијић Ј, (1924) Геоморфологија, књ. I, Београд.

415. Цвијић Ј, (1957) Подземна хидрологија и морфолошка еволуција карста, СГД,

Посебна издања, св. 35, Београд.

416. Цвијић Ј, (1966) Балканско полуострво и Јужнословенске земље, Завод за

издавање уџбеника СРС, Београд.

417. Цвијић Ј, (1969) Општа географија – антропогеографија, Завод за уџбенике и

наставна средства СР Србије, Београд.

418. Цифрић И, (1989) Социјална екологија, Глобус, Загреб.

419. Црквенчић И, (1968) Сувремене концепције географског проучавања насеља,

Цвијићев зборник, САНУ, Одељење природних наука, Београд.

420. Chapman K, (1981) Issues in Environmental Impact Assessment, Progres in Human

Geography 5, Lund.

421. Chambers R, (1989) Rural Development – Putting the Last First, Logman, New York.

422. Chisholm M, (1968) Rural Settlement and Land Use – an essay in location, Hutchinson

University Library, London.

423. Cutter S. L, (1994) Environmental Issues: Green Rage, Social Change and the New

Environmentalism, Progress in Human Geography (18).

278

424. Cutter L. S, Renwich H. W, (1999) Exploitation Conservation Preservation, A Geographic

Perspective on Natural Resource Use, Third Edition, New York.

425. Чолић Д, (1966) Проблем стања земљишта и ерозије код нас, Заштита природе,

бр. 32, Републички завод за заштиту природе, Београд.

426. Чолић Д, (1973) Општа теорија животне средине, Атеље за графичке комуникације,

Београд.

427. Чолић Д, (1975) Стање и угоженост земљишта у СР Србији, Републички завод

за заштиту природе, књ. 9, Београд.

428. Čomic Đ, (2003) Prostorno-planski modeli razmeštaja turizma u ruralnoj sredini,

Zbornik radova, Ruralni turizam i odrzivi razvoj Balkana, PMF i Ekonomski fakultet,

Kragujevac.

429. Džubur H, (1986) Višetruki utjecaji turizma na porast obujma demografsko socijalnih potencijala

i promjene gospodarske strukture primorkih krajeva, Zbornik radova, Dubrovnik.

430. Schaffer F, (1997) Interaktive Sozialgeographie, Zur Konzeption einer prahisbegleitenden

Implementations-Forschung, In Klemencic M.M. (Ed.) DELA 12. Socialnogeografski

Problemi, Ljubljana.

431. Шикломанов А. И, (1979) Антропогенные изменения водности рек, Гидрометеоиздат,

Ленинград.

279

IZVORIŠTA POVRŠINSKIH VODA SRBIJE- EKOLOŠKA OGRANIČENJA I REVITALIZACIJA NASELJA

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?