KUŠ! decembar 2022

Kulturno-umetnički špajz

decembar 2022.

broj 83

> > > > > > >

>

> > > > >

>

> >

> >

>

> > > >

> > >

>

> >

> >

> >

> > >

SADRŽAJ

Kulturno-umetnički špajz

broj 83, decembar 2022.

Tim:

Urednica:

Nevena Stajković

Lektorke:

Aleksandra Vujić

Nevena Stajković

Art tim:

Ana Lončar

Jovana Lukić

Srećko Radivojević

Aleksandar

Jelena Tizić

Autori:

Igor Belopavlović

Sanja Gligorić

Jovana Nikolić (MoonQueen)

Ivana Pavićević

Ana Samardžić

Pavle R. Srdić

Nevena Stajković

Marko Vesić

Aleksandra Vujić

Tamara Živković

Marija Kovačević Kuzmanović

Saradnici:

Tijana Jovanović

Iva Vukotić

Branislav Vujčić

Dorijan Dobrić

Autor ilustracije

na naslovnoj strani:

Aleksandar

Reč urednice

str. 3

Kiki Smit, Katedrala

str. 8

Pokojnik drugog reda,

Stefan Marković

str. 14

Poslednji Božić

str. 20

Prokletstvo Tet Adama

– kritika filma Black Adam

str. 26

Moć: status i značenje pojma

str. 32

Skadi

str. 40

Balansiranje u plesu i životu

– intervju sa Tamarom Pjević

str. 50

Strip Larpurlartizam

str. 58

Mala zajednica Čupoglavaca

str. 4

Lažni prijatelji

str. 12

Muzikofilija

– zašto volimo muziku

str. 16

Bol nije čudo

(o predstavi Čudo u ’Šarganu’

Jagoša Markovića)

str. 24

Napoleon i propaganda

– svetac ili bezdušnik?

str. 28

Na staklenom putu:

umetnost stakla

i reprezentacija u Srbiji

(1850–1950)

str. 36

Trinidad

– Kuba iz doba kolonijalizma

str. 42

Poklon za kraj

str. 56

2

REČ UREDNICE

Ovog decembra nordijska boginja Skadi zakucala nam je svima na vrata i donela

zimu. Iskreni da budemo, zatekla nas je kako slušamo pesmu Last Christmas

grupe Wham! o kojoj je pisao Pavle u ovomesečnoj Riznici. Zašto volimo ovu i

mnoge druge pesme, odnosno muziku uopšte, objašnjava nam Marko. Možda

zato što muzika pokreće telo na ples? Zato vas ovog meseca upoznajemo sa

Tamarom Pjević, balerinom savremenog plesa, koja vam otkriva zašto voli svoj

posao i kako balansirati u plesu i životu.

Obucite se toplo jer ćemo trknuti do Muzeja primenjene umetnosti na izložbu

Na staklenom putu: umetnost stakla i reprezentacija u Srbiji (1850–1950),

o kojoj je pisala Jovana. Utefterite i kad u Jugoslovenskom dramskom igra

predstava Čudo u ’Šarganu’ jer nam je Ivana preporučuje. Usput proverite

poštansko sanduče jer ćete u njemu naći Razglednicu u kojoj vam Tijana

šalje puno toplih pozdrava sa Kube, ovog puta iz Trinidada. Pročitajte Marijinu

kritiku filma Crni Adam, pa prosudite izlazi li vam se iz toplog doma da biste

otišli u bioskop ili ćete ostati i čitati knjigu Pokojnik drugog reda, o kojoj je

pisala Tamara.

Ovog decembra opraštamo se od rubrike Detalj za kraj i imamo priliku po

poslednji put da pogađamo detalj kog umetničkog dela nam je opisala Ana. Sa

detaljima dela Katedrala Kiki Smit upoznao nas je Branislav, a da li je Napoleon

na platnima Žaka-Luja Davida i Antoana-Žana Grosa predstavljan kao svetac ili

kao bezdušnik otkiva vam Iva u još jednoj priči iz dugog 19. veka.

Dane obojene umetnošću,

plesom i muzikom,

dobro zdravlje

i da se čaša uvek blista u ruci

želi vam

Urednica,

Nevena Stajković

Živeli!

Pišite nam Vaše predloge, kritike, sugestije,

pitanja i pohvale, naša adresa je:

casopiskus@gmail.com

3

Mala zajednica

Čupoglavaca

piše: Igor Belopavlović

fotografije: Sonja Branković, privatna arhiva

4

Kada je u pitanju igra sa mališanima, često se takve

aktivnosti odlažu zbog manjka vremena, umora, a

ponekad prosto jer mislimo da će nama to biti dosadno.

Zato smo u decembarskom broju pričali sa Sonjom

Branković, ne bismo li vas podsetili na značaj, ali i na

zabavu igara sa mališanima koje ne oduzimaju ni previše

vremena ni novca, a pritom nikada nisu iste.

MLADI I KREATIVNI

1.

Za početak, možeš li našim čitaocima i čitateljkama

da kažeš nešto više o tome kako si došla na ideju

Čupoglavaca, i zašto baš to ime?

Na ideju da svoj privatni Instagram profil otključam za

sve došla sam spontano. Tokom godina kroz storije

pokazivala sam kako se igram sa decom, šta mi to radimo

kada im je dosadno, kako kuvamo. S vremenom su

poznanici počeli to redovno da prate i da me pitaju kada

im nekada fali ideja za igranje. Najčešće su me mame

pitale kako da zabave bebu nekih pola sata da bi mogle

nešto da završe. Tako da sam odlučila da se aktivnije

pozabavim profilom i da podelim ideje rodi-teljima,

učiteljima ili vaspitačima. Ime smo smislili porodično,

jer je ovo jedan pravi porodični projekat u kome svi

učestvujemo, svako na svoj način. Naišli smo na pesmu

Čika Jove Zmaja koja se zove Čupoglavac iz kutije, pa

smo preradili u Čupoglavci jer imam dvoje dece i profil

je posve-ćen njima. S vremenom se i drugoj deci dopao

naziv i sad je to već mala zajednica Čupoglavaca.

2.

Skoro je izašla tvoja prva knjiga 50 svemirskih

aktivnosti, u kojoj se mogu naći igre za decu svih doba.

Šta te je navelo da se od svih aktivnosti i igara koje

si do sada smislila fokusiraš na one koje imaju temu

svemira?

Kada sam počela sa profilom, odlučila sam da jednom

mesečno pravim tematske nedelje kada ću deliti igre

samo o jednoj temi. Prva je bila svemirska nedelja i tada

sam primetila da imam dosta ideja na tu temu i činilo

mi se kao dobra ideja da ih stavim na jedno mesto.

Takođe, moj stariji sin obožava svemir i često postavlja

ne tako laka pitanja, tako da sam želela da ga kroz igru

što više naučim i još više podstaknem tu urođenu dečju

znatiželju. Svemir je univerzalna tema koju podjednako

vole i dečaci i devojčice i za mene je nepresušan izvor

inspiracije.

5

3.

Kao neko ko je završio Filološki fakultet, kakve su to

igre za koje misliš da mogu zainteresovati decu za

jezike? I u kojem uzrastu procenjuješ da bi takve igre

imale efekta?

S obzirom na to da sam profesorka stranog jezika, moj

stav je da deca treba prvo da usvoje maternji jezik.

Ukoliko je dobra osnova maternjeg jezika, sve ostale

jezike će dete lakše naučiti, zato mislim da bi trebalo

početi od pete godine ili čak i kasnije. Recimo, možemo

da sakrijemo plastične kocke različitih boja po sobi.

Zadatak je da ih dete pronađe i postavi na odgovarajući

papir u toj boji. Dok dete to radi, mi ćemo ponavljati

nazive boja na tom jeziku (najčešće engleskom). Još

jedna ideja je da umotamo različite figurice u kuhinjsku

foliju i stavimo ih u jednu kutiju. Zadatak je da dete

odmota foliju – samim tim vežba i finu motoriku – i

onda izgovaramo tu reč na engleskom. Dakle, bilo

koja aktivnost koju možemo da sprovedemo od lako

dostupnih materijala, ali je cilj da zainteresujemo dete

kroz igru. Naravno, što su deca starija, te igre mogu biti

komplikovanije, mogu uključivati i alfabet, kratke priče…

Učenje na ovaj način je zanimljivo i dugo ostaje deci u

pamćenju.

5.

Kako su prošle prve radionice i možeš li nam reći nešto

više o njima?

Radionice malih kućnih ogleda namenjene su deci

uzrasta od tri do deset godina. To su tematske

interaktivne radionice na kojima svako dete samostalno

izvodi određene oglede. Zamišljene su kao zajednički

rad deteta i roditelja, roditelj je partner svom detetu i

zajedno izvode aktivnosti. Ideja je da se deca zabave i

nauče dosta toga kroz igru (radimo hemijske reakcije,

fiziku, STEM aktivnosti…), a roditeljima ukazujem na to

kako se ovi ogledi izvode, gde mogu da se informišu i

kako da ih sprovedu kod kuće. Osim ogleda, radionicu

prate i zabavne igre i kraft aktivnosti. Za više detalja o

terminu održavanja radionica možete pratiti Instagram

profil gde ćete pronaći sva obaveštenja.

4.

Inspirisala si dosta ljudi, ali da li su i neki od njih podelili

igre ili aktivnosti koje su se tebi dopala i iznenadile te?

#cupoglavciistrazuju

Zaista, ako potražite taj #, možete videti neke stvarno

sjajne ideje. Uvek me iznova oduševi kreativnost mama

koje se trude da od običnih tema, kao što je bundeva,

naprave super igre. Mnogo mi se dopala sveća koju

su deca pravila u bundevi, igra za vežbanje korišćenja

makaza i seckanje jabuka, senzorne jesenje igre. Vrlo

često ponudim neke od tih igara i svojoj deci. Nadam

se da će se sve više roditelja priključiti tim akcijama i

shvatiti važnost zajedničke igre u ranom uzrastu.

6

MLADI I KREATIVNI

Čupoglavac iz kutije

Otvoriše kutijicu

Janjica i Nata,

koju im je sa vašara

sinoć don’o tata.

Iz kutije iskočio

čupoglavac mali.

Pa je stao, ko da pita

No! Što ste me zvali?

„Zvali smo te da nam pevaš”,

htede reći Janja,

htede reći, al’ ne može

od teška smejanja.

A Nata bi rado rekla

„Ja te nisam zvala!”,

al’ od straha stisla joj se

ta ustašca mala.

Jovan Jovanović Zmaj

7

Kiki Smit,

Katedrala

piše i fotogrfiše: Branislav Vujčić

Živimo u svetu koji sve manje podseća na svet

naših predaka. Planeta je pokrivena sivom

oplatom betona i čelika, uhvaćena u mijazmu

smoga. Obnevideli od svetlosne polucije, ne

obraćamo više pažnju na planete, zvezde i druge

nebeske fenomene za koje smo nekada čvrsto

verovali da kroje našu sudbinu. Migracije životinja,

ništa manje monumentalne i herojske od kakve

ljudske odiseje ni malo nas se više ne tiču – izuzev

kada nam prepreče put za vreme saobraćajnog

špica – a smene godišnjih doba (kada ih zbog

klimatskih promena uopšte i primetimo), u čijoj

smo veličanstvenoj scenografiji nekada videli

pozornicu na kojoj se odvijala borba između

primordijalnih sila svetlosti i tame, života i smrti,

postaju samo smetnja našem komforu.

Katedrala (Cathedral) – bilo da je posmatramo

kao deo veće celine ili zasebno – delo je

koje dobro ilustruje sve ovo što smo do sada

pomenuli. Kao i uvek kada je reč o radovima Kiki

Smit, i Katedrala smesta u posmatraču izaziva

mnoštvo različitih asocijacija: na folklor, basne,

magični realizam i moderne bajke Anđele Karter,

prizore meseci iz iluminiranih rukopisa (kakav je,

na primer, čuveni Molitvenik vojvode od Berija),

pa čak i naturalističke ilustracije iz monografija

posvećenih prirodi.

Na sreću, Kiki Smit je umetnica koja je, čak i usred

njujorške vreve, u stanju da oseti taj sve tananiji

puls planete i njenih ciklusa, te da prilagodi

svoje sopstveno bilo prirodnim ritmovima.

Dobar deo njenog, u tehničkom ali i tematskom

smislu, raznorodnog opusa, pored početnog

interesovanja za ljudsko telo, organe i njihove

skrivene unutrašnje mehanizme, posvećen je

upravo istraživanju prirodnih fenomena kojima

pristupa sa gotovo panteističkim osećanjem

za harmoniju i celinu. Ako tome pridodamo

interesovanje za folklor, simbolizam, umetnost

poznog srednjeg veka i rane renesanse,

alegoriju i mitologiju sa logičnim akcentom na

ženski princip – jer je Smitova jedna od ikona

savremene američke feminističke umetnosti –

različite materijale, medijume i nekonvencionalne

umetničke tehnike (a, pri tome, i neverovatnu,

gotovo detinju radoznalost i energiju zahvaljujući

kojima, čak i u ovim relativno poznim godinama,

nastavlja da istražuje i upoznaje se sa novim

umetničkim postupcima), možemo očekivati da

će rezultat, u najmanju ruku, izlaziti iz uobičajenih

umetničkih tokova.

Još jedan zanimljiv detalj u vezi sa ovim delom

(koje je prikazano domaćoj publici u okviru

izvanredne izložbe Kiki Smit nedavno održane

u novootvorenoj DOTS galeriji u Beogradu) je i

činjenica da nije – kao što bismo to, na prvi pogled,

mogli očekivati – u pitanju ni ulje na platnu, crtež,

grafika (niti bilo koja od drugih popularnijih

umetničkih tehnika) već zapravo tapiserija

rađena na takozvanoj žakard tkanini. Taj materijal

koji će barem neke od nas asocirati na svečano

postavljene stolnjake slavskih trpeza, dakle na

izvesnu notu damastnog kiča i ne tako prefinjene

raskoši, ili pak brokatne komplete haljina na

vitkim figurama manekenki koje ponešto profano

paradiraju modnom pistom, ovde, poput fresko

osnove iz koje izvire neki naslikani svet, postaje

iskričava mistična površina na kojoj se odigravaju

neke važne stvari, ciklični prizori i tajnoviti

prirodni procesi koji su inače nevoljno skriveni

od očiju posmatrača, ne toliko zbog toga što bi

takvi prizori bili zabranjeni za čoveka, već pre –

naslućujemo to – što je ovaj prosto prestao, usled

obuzetosti svojom tehnološkom civilizacijom, da

obraća pažnju na njih.

8

SLIKA MESECA

Katedrala predstavlja deo serije

tapiserija velikog formata prigodno

nazvanih Izatkane priče (Woven Tales).

U centru svoje kompozicije čija je

dinamika efektno postignuta odnosom

horizontala i vertikala prikazan je jedan

vuk. Zaustavljen spokojno na nekoj

vodoravnoj površini, vuk – toliko često

demonski antagonista mnogih basni,

priča i bajki – gleda nas pravo u oči i

u samom njegovom stavu, gotovo

ljupkom načinu na koji naginje glavu u

stranu, kao i u pogledu njegovih žutih

očiju, čini se da nema ništa preteće.

Površina na kojoj vuk stoji nije sasvim

precizno definisana. Mogla bi to biti

i zaleđena voda, sneg ili nešto pak

sasvim drugo, a moguće je da na

neki način predstavlja personifikaciju

elementa, odnosno lokaliteta u kome

se scena odigrava, budući da svaka

tapiserija iz serije poseduje po jednu

širu horizontalnu traku u donjoj i jednu

užu u gornjoj zoni. Svakako da na neki

način predstavlja vizuelni lajtmotiv

koji dodatno povezije sve tapiserije iz

ciklusa Izatkanih priča. Iznad vuka je

horizontalna grana ili stablo osušenog

i palog drveta, a u pozadini neka

vertikalno orijentisana struktura koja

bi mogla biti drvo ili kamen. Sa desne

strane je još jedan divni, lirski detalj –

ptica u letu, tamnoplava, lepršavih krila,

poput pupoljka nekog modrog cveta

zahvaćenog vetrom. Konačno, iznad je

jedna uža horizontalna traka, mesec i

nebo protkano heraldičkim zvezdama.

9

Sa distance Katedrala, baš kao i druge tapiserije

iz ciklusa Izatkanih priča, deluje poput finog i

sasvim prozračnog crteža u kome je svaki potez

ekvivalentan niti paukove mreže. Tek kada

pobliže pogledamo, diveći se tom arahnidski

delikatnom efektu, shvatamo suštinu: da to jeste

bukvalno tkanje, umetnost fino strukturirane niti.

Ovo lepo ilustruje čitavu simboličko/alegorijsku

mnogostrukost kreativnog procesa Kiki Smit

koji spaja jednu, u biti industrijsku tehniku

namenjenu masovnoj proizvodnji, sa motivima

prirodnog sveta u njegovom najčistijem obliku,

neopterećenom balastom moralnog sentimenta

i osude, što se da primetiti u načinu na koji je

predstavila vuka. Sam izbor medijuma se može

povezati i sa mitologijom, jer je, prema grčkom

mitu, Arahna, koja je po tkačkoj veštini bila kadra

da parira samoj Atini – i za to nepoštovanje ju je

boginja kaznila tako što ju je pretvorila u pauka –

mitološki prototip svih tkača. Naravno, Kiki Smit

je imala i vrlo ličan motiv da se odluči za medijum

tapiserije. Naime, kao devojka, Smitova je, prilikom

posete dvorcu Anžu imala prilike da vidi takozvanu

tapiseriju Apokalipse, ciklus srednjovekovnih

tapiserija sa scenama iz Otkrivenja Jovanovog i

koje su na nju ostavile dubok utisak.

Zanimljivo je na koji način Kiki Smit vidi prirodu,

i pored svog hrišćanskog, odnosno katoličkog

vaspitanja, u kome se katkad instrumentalizuje

prirodni svet sa svim svojim živim bićima, kao

nešto što je kreirano od strane Demijurga sa

svrhom da čovek u njemu uživa, odnosno da ga

eksploatiše po sopstvenom nahođenju. Za nju

priroda nije, po onom starom stavu, „citadela

Satanina i njegovo poslednje uporište”, kako je

to svojevremeno lepo formulisao Artur Miler,

već nešto sasvim suprotno – prostor velikog

spiritualnog kapaciteta, u kome i predatori i

lovina egzistiraju u harmoničnoj simbiozi u čijoj

se prividnoj destruktivnosti naslućuje neki viši

kosmički poredak.

Stoga, na tom industrijskom palimpsestu od

žakard tkanine, u Citadeli i drugim tapiserijama

iz ciklusa Izatkanih priča, gotovo subverzivno

izrastaju prizori velike lepote, prizori kojima

polako i neumitno preti potpuno uništenje.

Ukoliko se, posle svega, plašite da se ovakvom

tehnikom na žakard tkanini dobija konfekcijski

proizvod, dopustite da vas razuverimo. Kiki Smit

učestvuje u bukvalno svakoj fazi proizvodnje ovih

tapiserija. Najpre izrađuje kolaž velikog formata

i šalje ga studiju koji se bavi izradom same

tapiserije, propraćen često nizom dodatnih skica.

Zatim se kolaž digitalno obrađuje, vraća umetnici

na korekcije, koja nastavlja da radi na njemu, te

šalje natrag na dalju digitalnu obradu. U pitanju je

proces koji zna da potraje i po nekoliko godina, a

finalni rezultat, po njenom sopstvenom priznanju,

često zna da iznenadi i samu umetnicu.

Očigledno je da Katedrala sadrži u sebi mnoge

elemente karakteristične za opus Kiki Smit –

ekološki momenat, personalne evokacije, cikluse

godišnjih doba, mitologiju, pitanje ravnoteže

između čoveka, civilizacije i sveta prirode – sve to

tako pomešano i galvanizovano, njenim radovima

daje posebnu snagu. Međutim, zašto se ova

tapiserija sa vukom zove baš Katedrala? Iako je

u tapiserijama iz ciklusa Izatkanih priča mnogo

toga nejasno i ambivalentno – u tome, uostalom,

leži i dobar deo njihove čari – svakako nećemo

pogrešiti ako primetimo da je i sama priroda

svojevrsna crkva, sanktuarij koji, iako predstavlja

poprište svakodnevne brutalne darvinovske

borbe za opstanak, poseduje sopstveni sakralni

kvalitet.

Šta možemo da uradimo tim povodom? Možda

ne mnogo, možda ništa. Ali, za početak, možemo

da pogledamo tapiserije Kiki Smit koje nam

se obraćaju odnekud, kao iz velike dubine, iz

naše prošlosti, iz našeg sopstvenog nesvesnog.

Negde, u daljini, u nekoj šumi, vuk staje na

proplanku i gleda svojim žutim očima u tminu.

Negde, lane stoji u visokoj trsci, zlatnoj poput

ljuspa sa Agamemnonove maske. Negde, lisica

vreba među granjem. Oslušnimo, uz pomoć Kiki

Smit, šta imaju da nam kažu.

10

SLIKA MESECA

11

12

piše: Nevena Stajković

ilustracija: Dobrosav Bob Živković

ČITAM I SKITAM

Sigurno vam se više puta desilo da uočite reč koja na

stranom jeziku zvući slično ili isto kao neka reč na srpskom.

Možda i ne znajući, naleteli ste na lažne prijatelje u jeziku.

To je pojava koja nam daje lažan osećaj sigurnosti (baš

kao i lažan prijatelj) da znamo prevod strane reči samo

zato što znamo šta ona znači na našem jeziku. Dakle, radi

se o parovima reči koji se u različitim jezicima izgovaraju

isto ili slično, ali imaju drugačije značenje.

Ovaj fenomen se naziva i međujezička homonimija ili

lažni parovi, a sam izraz lažni pijatelji (ili feux amis)

potiče iz francuskog jezika i preuzet je iz naslova

neobičnog rečnika iz 1928. godine koji je sadržao

engleske reči u francuskom jeziku koje su zbunjivale

prevodioce.

Postoji mnoštvo reči iz engleskog jezika koje ne smemo

pomešati sa rečima koje zvuče isto i na srpskom, jer upravo

imaju drugačije značenje. Kao najpoznatiji primer javlja se

reč eventually koja u engleskom ne znači eventualno, već

napokon ili konačno; zatim tu je reč censure koja ne znači

cenzura, već osuda i kritika; closet nikako nije klozet, nego

ormar; evidence ne znači evidencija, već dokaz; novel,

može da se poveže s novelom, ali zapravo znači roman;

fabric zapravo ne znači fabrika, već materijal; studious

ne znači studiozan, temeljan, nego marljiv, predan

učenju; placard ne znači plakar, nego parola; familiar nije

familijaran, već poznat; a concurrence nije konkurencija,

već saglasnost, slaganje. Primera je bezbroj.

Pretpostavićete da je pojava lažnih prijatelja učestalija u

jezicima koji pripadaju istoj grupi jezika. Kako i srpski i ruski

pripadaju slovenskoj grupi jezika, sluh nas vara da bismo

ruski jezik veoma lako mogli da naučimo upravo zato što

zvuči slično kao srpski. Međutim, i tu se susrećemo sa

međujezičkom homonimijom. Tako ruska reč банка znači

tegla; туча znači oblak, искуство je umetnost, reč живот

označava stomak, столица je glavni grad, слово je reč, a

reč se kaže буква.

U pojedinim jezicima može doći do komičnih situacija

izazvanih lažnim parovima. Naime, ukoliko bi neki Francuz

poželeo da pojede blanquette (teleći gulaš), Englez bi

mogao da ga gleda zbunjeno jer blanket na engleskom

znači ćebe. Isto tako, ukoliko bi Francuz rekao da bi voleo

da poseti brasserie (taverna), Englezu bi bilo neprijatno

zato što reč brassier na engleskom znači grudnjak.

Zapravo, Englez bi rekao: I am embarrassed, pri čemu

bi Španac ostao zbunjen jer embarazada na njegovom

jeziku znači trudna.

Lažni prijatelji u jeziku najviše odmažu prevodiocima

jer se, između ostalog, veoma često daju u bukvalno

prevođenje stranih idioma (ustaljenih spojeva reči u

nekom jeziku). Idiom at the end of the day ne znači na

kraju dana već na kraju krajeva, u krajnjoj liniji; izraz after

a fashion ne smemo prevesti po modi, već na izvestan

način, koliko-toliko; idiom get under someones skin ne

znači ući nekome pod kožu, baš naprotiv – ići nekome na

živce; kao što ni give someone a piece of one’s mind ne

znači dati nekome svoje mišljenje o nečemu, nego održati

nekome bukvicu.

Da sa lažnim prijateljima stvarno nikad nismo načisto

svedoče i strane reči koje pored svog osnovnog značenja

imaju još poneko značenje. Tako pridev fresh znači svež,

ali i drzak; imenica function je funkcija, ali i svečanost,

dok izraz return the compliment ne znači samo uzvratiti

kompliment, već i vratiti istom merom, a izraz agree with

someone znači slagati se sa nekim, ali i prijati nekome.

Ostajemo potpuno zbunjeni kod lažnih parova koji su

„dvostruko lažni”, odnosno kod pojave da jedan izraz može

imati dva potpuno suprotna značenja. Naime, Živorad

Kovačević, autor knjige Lažni prijatelji u engleskom jeziku,

kao najreprezentativniji primer navodi izraz kissing cousin

koji na američkom jezičkom podneblju znači ne toliko

blizak rođak, rođak s kojim se samo cmoknem pri viđenju,

dok kod Engleza znači rođak za koga je neko izuzetno

emocionalno vezan.

Čuvajte se lažnjih prijatelja, u životu, kao i jeziku. Kada

god ste u prilici, prelistavajte rečnike i bogatite svoj

vokabular. Čitajte proverene prevode stranih tekstova

koje su sačinili stručnjaci. I slatko se nasmejte svakom

bukvalnom prevodu na koji naiđete.

13

Pokojnik drugog reda

Stefan Marković

14

„Dakle, vi mislite da pokojnici treba da imaju

veća prava?”

„Mislim.”

„Da li bi to značilo možda da se zalažete za to

da jednog dana pokojnici uđu u parlament,

pa da mrtvi predstavljaju živi narod?”

Puška se zamisli.

„Zašto da ne. Vidite, pokojnici su

najmnogoljudniji u ovoj državi, pa bi trebalo

da se čuje i njihov glas. A i ako nam već

država liči na goblje, možda bi je mrtvi

najbolje i predstavljali.”

- Pokojnik drugog reda, Stefan Marković

piše i fotografiše: Tamara Živković

Na dan svoje sahrane, glavni junak knjige Pokojnik

drugog reda, Petar Petrović zvani Puška, odlučio je da

ne bude pokopan. Čovek koji je skoro ceo svoj život i

proveo kao pokojnik, sredovečni glumac, hipohondar,

uvek u sporednim ulogama, i to ne samo na sceni već

u životu uopšte, ugnjetavan, obespravljen i tragično

nesvestan svog položaja, ironično, Puška se probudio

tek onda kada je umro. Oko sebe, sticajem okolnosti,

okuplja grupu pokojnika koji su u istoj situaciji kao

on, i zajedno oni otpočinju pravu revoluciju želeći da

povrate svoja prava koja su im smrću oduzeta.

Ma koliko ova osnovna potka Markovićevog romana

Pokojnik drugog reda delovala izmešteno iz naše

realnosti, ona je sve samo ne to. Ovaj roman na jedan

satiričan, karikaturalan i duhovit način progovara o

našoj društvenoj stvarnosti i kroz jednu alegoričnu

priču nam otvara oči ne bismo li se nekako trgli iz te

letargije, u koju smo svi zajedno, kao društvo, upali.

PRIKAZ KNJIGE

„Pa, zbog tih zakona ja sam u jednom

danu ostao i bez porodice, bez stana, bez

automobila, bez para, a evo sada... Upravo

sada sam ostao i bez posla... pa čak, da

oprostite, ostao sam i bez gaća. Sve što

imam je ovo odelo, koje sam nosio upravo na

sopstvenoj svadbi”, reče Puška. „Kada malo

sagledate situaciju, vidite da pokojnici...

Pokojnici drugog reda kao što sam ja u ovoj

državi nemaju nikakva prava.”


Svet u kome se Puška nalazi je svet iskrivljenog

sistema vrednosti, svet koji veliča smrt nasuprot života,

svet u kome se kultura zamenjuje lakom zabavom,

svet u kome se poltronstvo i poslušnost doživljavaju

kao najveće vrline, ali i kao jedini put kojim se može

postići „uspeh”. Otuda ni ne čudi što se pravljenje

novog groblja predstavlja kao „investicija od velikog

značaja” koja će otvoriti radna mesta za čak šezdeset

pet grobara i koja pokazuje kako vlast brine o svima,

pa čak i o pokojnicima. Vlast očekuje od građana da

budu pokojnici, da budu mrtvi, umrtvljeni, pasivizirani,

zato ih i neguje i pothranjuje, jer što je više mrtvih, to

je manje onih koji bi mogli da dignu glas i da se protiv

takve vlasti pobune.

No, za takvo stanje društva u romana Pokojnik

drugog reda krivica ne pada samo na pojedince koji

predstavljaju vlast, već na sve one koji svojim delanjem,

pa čak i nedelanjem, doprinose stvaranju i održavanju

takvog društva. Jedna od možda najjačih karika u toj

mašineriji jesu upravo mediji koji, nažalost, imaju tu

moć da modifikuju sliku stvarnosti, shodno tuđim, a

ujedno i svojim interesima. Neki u toj igri pristaju da

učestvuju svesno, iz ličnih ubeđenja, dok drugi, kao što

je to slučaj sa novinarkom Nedom u romanu, iako u

sebi osećaju da to nije ispravno, pristaju misleći da ne

postoji drugi način da se dokažu u svom pozivu.

„Ona je tu da uči. Da se dokaže. A ova priča

je upravo bila dobra za dokazivanje i zato ni

po koju cenu nije smela da je ispusti. Tešila

se mišlju da su mnogi slavni novinari pre nje

bili marionete u rukama urednika lutkara,

sve dok svojim veštinama nisu sasekli konce

i oslobodili se. Tako ću i ja, mislila je Neda,

još samo malo.”


Pokojnik drugog reda je jedna od onih knjiga koja

vas svojom zanimljivošću i humorom duboko uvlači u

sopstveni svet, ali onoga trenutka kada uvidite da su

jako tanke granice između vašeg i njenog sveta, osmeh

koji vam je izmamila ostaviće gorak ukus za sobom.

15

Muzikofilija

zašto volimo muziku

16

IZ UGLA MUZIKE

piše: Marko Vesić

ilustracija: Srećko Radivojević

Najčudnija scena u filmu Interstelar nesumnjivo je

ona u kojoj je kosmos prikazan u krupnoj perspektivi

na kantovski subliman i monumentalan način, tako da

vam zaista ponestane daha. Pitate se, ipak, čega tu ima

čudnog ili makar čudnijeg u odnosu na sve moguće

svetove koje Ajnštajnova fizika teorijski dozvoljava i koji

se u tom filmu, zapravo, pojavljuju? Odgovor je sasvim

jednostavan – tokom pomenute scene muzika prestaje.

Kako u svemiru postoji opšte stanje vakuuma (prazan

prostor bez čestica), to ne bi trebalo da nas čudi jer u

takvim uslovima zvuk ne može da se prostire. Međutim,

posredi je nešto sasvim drugo i, naizgled, paradoksalno:

naviknuti na pozadinsku muziku i zvučni prostor, mi

očekujemo da se nešto sa muzikom dogodi bez obzira

na realno postojeću tišinu kosmosa – što nedvomisleno

potvrđuje premisu da je muzika integralni deo čovekovog

života, neodvojiv od njegove svakodnevice i kulturalnog

koliko i biološkog, neuralnog nasleđa.

Verujem da je čitaocima poznato da narkotici, poput

hrane i seksa, koriste dopaminski mehanizam nagrade

koji je vitalan za preživljavanje. Ono što je zanimljivo je

da muzika, pored navedenog, takođe koristi pomenuti

mehanizam (što je prvi otkrio Zatore sa istraživačima),

ali se u nečem ona ipak razlikuje – muzika, bar koliko nam

je poznato, ne stvara zavisnost. Pred nas se postavlja

sledeće pitanje: zar je muzika toliko važna za čovekov

život, da je svoj opstanak (kao i naš osećaj zadovoljstva!)

zasnovala na ovako važnom neurohemijskom

mehanizmu? Prosudite sami na osnovu onoga što sledi.

Iako su neki naučnici skloni da muziku nazivaju

evolucionom krempitom (evolucijskim parazitom

koji je nastao „slučajno” i koji koristi mehanizme

za preživljavanje, teza koju zastupa Stiven Pinker),

čini se da to baš i nije tako. Ne samo da su muzička

svojstva čoveka bila presudna za njegovo snalaženje

u prirodi (osluškivanje izvora i pozicije zvukova

tokom lova i skrivanja), već predstavlja i važan deo

njegove društvene stvarnosti – nekada u plemenskim

inicijacijama, uspavankama i sinkretičkim obredima, a

danas u druženju, koncertnim spektaklima i drugom,

muzika ima krucijalnu ulogu. Dakle, muziku na neki način

i moramo da volimo jer je biologija to udesila za nas!

Međutim, zašto zapravo volimo da je slušamo i zašto je

danas toliko važna? Možda nam i na to pitanje biologija i

psihologija mogu dati zadovoljavajući odgovor.

17

U nedavnom istraživanju koje je predstavio Andrea

Skijavijo (slično su radile i kolege sa Univerziteta

umetnosti u Istočnom Sarajevu, čak na daleko većem

statističkom uzorku dece), pokazalo se da muzika

deluje kao socijalno kohezivno sredstvo, te da se

neka deca istom bave upravo iz tog razloga; takođe,

ispitanici ističu da je za njih muzika ekvivalent druženju,

a tokom grupnog pevanja, tvrde neuronaučnici, luči

se oksitocin – važan biohemijski sastojak socijalnog

vezivanja, stvaranja društvenih i partnerskih odnosa.

Osim toga, ispostavlja se da ne postoji kultura u kojoj

se muzika ne pojavljuje, što govori u prilog tome da je

ona, na neki čudan način, univerzalno sredstvo zabave

i komunikacije, čak i onda kada ne poznajemo jezik

lepe devojke koju smo zamolili za ples. Muzika, na

tom tragu, ima još jednu zanimljivu moć: ona pokreće

naše telo i doslovno nas tera na ples! Pritom, naš

mozak oseća ozbiljnu dopaminsku satisfakciju kada je

„u ritmu” i kada sluša muziku koja mu se dopada, a

posebno kada ga muzika iznenađuje, ne dozoljavajući

mu da je skroz predvidi (znate one momente kada na

žurkama iščekujete refren – e pa onaj osećaj kada do

njega dođe!). Poigravajući se sa nama, ona izneverava

ili opravdava naša očekivanja, zavodi naš um i na takav

benigni način ostavlja trajne posledice zadovoljstva. Ne

zaboravite i da u slušanju muzike ne učestvuje samo

auditorni korteks, već, vrlo holistički, sve moždane

strukture! Naravno, u društvu je sve mnogo zanimljivije

– tu ima puno usklađenih mozgova koji razgovaraju

kroz muziku, a svakako i pokret. Možda ovo nije pravo

mesto za ono što nazivamo rušenjem sneška, te

vam neću otkriti sve načine na koje muzika koketira

sa našim emocijama, ali jedan od razloga zbog kojeg

je toliko volimo jeste spektar osećanja koje muzika

uspeva da izazove – od melanholije do ekstatičnog i

hipersrećnog stanja, preturajući po našim sećanjima

i skrivenim fiokama memorije. Naposletku, zapitate li

se nekad šta je, pobogu, stvar sa moždanim crvima,

kratkim melodijama koje okupiraju našu pažnju, te

kako oni funkcionišu?

Ispostavlja se da naš mozak ima i neke automatske

funkcije koje obavlja bez naše svesne volje. Naime,

1733. godine opisan je prvi poznati slučaj moždanog

crva kod gajdaša koji je bez prestanka svirao jednu

te istu melodiju ne bi li zaveo putnike koji su prolazili

kroz Englesku. Tada se verovalo da su mu muze

poslale te zavodljive muzičke linije. Danas, na sreću,

znamo da to nije tako i da su moždani crvi ostaci

zapamćenih melodijskih fraza koje hipokampus i

bazalna ganglija nisu odstranile intenzivno radeći na

otklanjanju nevoljnih pokreta. Poput tikova, skloni

smo pevušenju ovim mantričnih muzičkih fragmenata

koji kod nekih osoba traju po čitav dan i baš se

nikako (sem medikamentima u nekim slučajevima)

ne daju iskoreniti, o čemu piše Oliver Saks u svojoj

knjizi prikladnog naziva – Muzikofilija! Međutim,

automatski režim rada našeg mozga dobro su

iskoristile i kompanije; studije iz devedesetih godina

20. veka govore o tome da muzika može uticati na

naše ponašanje tokom kupovine; dok nas energičnija

muzika goni da trošimo brže, slušajući klasičnu

muziku skloniji smo kupovini sofisticiranijih proizvoda.

Da stvar bude još zanimljivija, pamćenje sadržaja

mnogostruko je bolje i brže ukoliko se iza njih nalazi –

muzika („Zdravko Herbiko”, eto, i to smo vam otkrili).

Budite svesni, što se pokazalo krajem osamdesetih, da

muzika utiče i na način na koji doživljavamo prostor.

Izgleda da nije baš sve u našoj moći.

18

IZ UGLA MUZIKE

U epilogu ove priče, možemo se pitati i sledeće – šta

ta čudna pojava koju nazivamo muzikom još može da

čini? Odgovora je puno, ali bih se sada radije osvrnuo

na one koje, čini se, bez prava često zaboravljamo

zato što su drugačiji. Muzika pomaže afazičnima

(ljudima koji imaju problema sa razumevanjem i

reprodukovanjem govora ili jezika) da razgovaraju

koristeći je za osnovu govora – oni, zapravo, pevaju

jer samo tako mogu da pričaju. I ne samo to, muzika

uspeva da kontroliše ljude sa Parkinsonovom bolešću

dopuštajući im da se prisete kako izgleda normalan

život bez nekontrolisanih pokreta i mišićnih te

moždanih blokada, nekada i u rukama voljenih osoba

u toku plesa. Ko smiruje shizofrene i psihotične

pacijente? Pretpostavljate, muzika.

Kada podetinje i sve zaborave, nekada ostajući i

bez proceduralnog pamćenja, osobe sa dubokom

demencijom ostaju bez dobrog dela svojeg ja –

zaboravljaju lica najdražih, sećanja sa njima i druge

uspomene. Međutim, dašak njima poznate muzike ih

nekada ponovo može učiniti ljudima, dozvoljavajući im

da se prisete svoje prošlosti, a njihovim bližnjim da se

prisete, makar i na tren, ko su njihovi voljeni roditelji,

bake i deke i da su oni ipak tu, negde duboko u onoj

čudnoj spravi koju nazivamo – mozak. Kao što kaže

Danijel Levitin, nije ni čudo što je i početak i kraj života

u pesmi – ljubavnom govoru bez reči jer mu one,

zapravo, i ne trebaju.

19

20

Poslednji Božić

IZ RIZNICE HITOVA

piše: Pavle R. Srdić

ilustracija: Ljiljana Đajić

Opet je ono doba godine kada, uz dobru trpezu i

porodično okupljanje, proslavljamo velike praznike.

Novogodišnji i božićni praznici su u mom, ali verujem i

u srcima mnogih od vas, veoma dragi dani. Poslednjih

godina to nije samo zbog tog specifičnog mirisa u

vazduhu, smešanog od smoga, baruta od petardi, ali

i kostomrznih košava, već i zbog kratkog prazničnog

predaha od svakodnevnih obaveza i neke šansice

da se naspavate, možda negde otputujete. Ali,

pored svega što nas podseća na ove praznike, tu je

i muzika. Ima tih lepih novogodišnjih pesama – više

okrenutih modernom zvuku, ali i božićnih – sa daškom

tradicionalnog, što bi naš narod rekao, kako dolikuje.

Ovoga puta, jedna božićno-novogodišnja, koja tih dana

pred gregorijanski Božić i između istog i kalendarske

Nove godine, iskače iz frižidera, radija, sa Jutjuba i

televizije. A nastala je jednog nedeljnog popodneva

1984. godine. Pesma Last Christmas nije nastala

u božićno doba, već jednog oblačnog britanskog

popodneva u kući Panajotuovih. Naime, dva prijatelja,

ali i profesionalna saradnika, Endrju Ridžli i Jorgos

Kirijakos Panajotu – poznatiji kao Džordž Majkl –

odlučili su da posete Džordžove roditelje. Kako je Ridžli

jednom prilikom opisao, Džordž se u jednom trenutku

nakon ručka izgubio, te je on ostao sam sa njegovim

ocem da gleda televiziju. Tišinu nedeljnog popodneva,

koju je do tada remetio samo zvuk sa TV prijemnika,

prekinuo je ushićeni pevač, silazeći sa sprata, na kojem

se nalazila njegova dečačka soba. Pozvao je Ridžlija

gore, jer se upravo tamo nalazila njegova klavijatura.

Koristeći neke od muzičkih snimaka i semplova,

dočarao je Ridžliju obrise nove kompozicije. Bio je

oduševljen, jer je, kako je kasnije govorio, Džordž

uspeo da duh božićnih pesama pretoči u jedan pop

hit u nastajanju.

Kao što rekoh, pesma nije snimljena u zimsko vreme,

ali je, tempirano, izdata kao singl decembra 1984.

godine, a da bi kasnije bila uvrštena na kompilacijski

album njihove zajedničke grupe Wham! pod nazivom

Music from the Edge of Heaven izdat jula 1986. godine.

Pesma sa božićnim naslovom izdata pred Božić jeste

garant za uspeh, ali ovoj pesmi je trebalo jako, jako

dugo vremena da se okiti vrhom neke top-liste, ali o

tome kasnije. S obzirom na božićni karakter pesme

i duh ovog praznika, Ridžli i Majkl su odlučili da sav

prihod od prodaje ove pesme ide u svrhe suzbijanja

gladi koja je tih godina harala Etiopijom i afričkim

kontinentom uopšte.

Pesmu je pratio i sada već poznati spot, koji otkriva da

tematika ove pesme nije Božić, već neuzvraćena ljubav!

Ništa novo za one koji znaju engleski jezik, pa mogu to

i da čuju. Naime, u spotu se veselo društvo upućuje na

zimovanje u iznajmljenoj kući u kojoj provode prijatne

praznične trenutke... osim dva aktera, muškarca i žene

(muškarac Džordž Majkl i žena model Kejti Hil), koji su

bivši ljubavnici, a koji su se našli u istom društvu. Spot

pun emotivnih tenzija i sete, prepoznatljiv u popularnoj

kulturi, sniman je na obroncima švajcarskih planina, u

zimovalištu Zas-Fe. Takođe, poslednji je muzički spot

na kojem smo mogli videti Džordža Majkla bez svoje

kasnije prepoznatljive brade.

21

Naravno, ni ovaj veliki hit nije ostao bez pratećih

događaja. Naime, sredinom osamdesetih godina,

autori hita američkog pevača Berija Meniloua, pod

nazivom Can’t Smile Without You, tužili su Džordža

Majkla za plagijat, tvrdeći da je prilikom kreacije pesme

Last Christmas bez dozvole plagirao melodiju njihove

kompozicije. Zahtev je odbačen, a sami se možete

uveriti na internetu kakva je i kolika sličnost između ove

dve numere. Zanimljivo je da je Majkl u ovom slučaju

angažovao muzikologa koji je pronašao čak šezdeset

muzički sličnih kompozicija sa ove dve. Druga priča je

vezana za jednog austrijskog radio-voditelja. Započeo

je svoju redovnu radio-emisiju u jutro, 18. decembra,

sa nagoveštajem da će puštati pesmu Last Christmas

bez prestanka, jer smatra da je tempo života samleo

njihove sunarodnike i da je užasno to što se nedelju

dana pred Božić njegov dolazak ne oseća među

ljudima. Iskoristio je priliku da njegova koleginica

napusti studio, zaključao se iznutra i vrata od studija

podupreo stolicom. Puna dva sata trajalo je neprekidno

emitovanje ove pesme, svojevrstan „božićni protest”,

kako ga je nazvao. Telefoni su se usijali, a prekinuo

je onog momenta kada se sa druge strane žice našla

njegova četvorogodišnja ćerka, koja ga je zamolila

da prestane, jer joj se pesma ne sviđa. Interesantno.

Možda brojke nisu najinteresantniji deo mojih

tekstova, ali govore dosta jer su egzaktne. Ono što

je upečatljivo jeste da ova pesma trideset godina nije

imala plasman na američkim top-listama, jer nikada

nije bila ni izdata za američko tržište. Govoreći o

domicilnom, britanskom tržištu, smatralo se da će

ova pesma lagano osvojiti vrhove britanskih top-listi,

ali se to nije dogodilo, jer je izdata u isto vreme sa

pesmom grupe Band Aid pod nazivom Do They Know

It’s Christmas? koja je zasela na broju jedan. Pesma

je par godina beležila plasmane na top-listama, da bi

se posle punih dvadeset godina od izdavanja, pa sve

do danas, vraćala svake godine u ovo doba na topliste,

a od 2014. godine i američke, jer je najzad izdata

i u ovoj zemlji. Pesma je oborila rekord – postala je

numera kojoj je trebalo najduže vremena od objave

do broja jedan na top-listama – punih trideset šest

godina! Taj rekord je nešto kasnije oboren, kao i onaj

koji se tiče činjenice da je to najprodavanija pesma

ikada snimljena koja nije bila broj jedan na nekoj od

top-lista. Godine 2021. postala je prva numera u

istoriji koja je dostigla broj jedan na nekoj od toplista

za dati period, a da se u narednom više nije ni

nalazila na istoj! Logika nalaže da je to zbog prolaska

praznika. Brojke govore sledeće: platinumski tiraži u

gotovo svim muzički značajnim zemljama sveta, od

čega dvomilionski tiraži u Sjedinjenim Američkim

Državama (podsećam, pesma je u toj zemlji izdata tek

2014. godine) i Ujedinjenom Kraljevstvu. Najuspešnija

božićna pesma u Nemačkoj svih vremena i osmi

najprodavaniji strani singl u Japanu svih vremena su

još neki od uspeha koje ova pesma beleži kroz vreme.

Pored navedenih zemalja, uspela je da se popne na

vrhove top-lista i u Italiji, Danskoj, Finskoj i Austriji, sa

mnogobrojnim visokim plasmanima u mnogim drugim

zemljama. Zaključno sa danom pisanja ove kolumne,

snimak ovog spota na Jutjubu beleži preko 700 000

000 pregleda. Plejada umetnika je muzički obradila

ovu pesmu u svom aranžmanu: Arijana Grande, Karli

Rej Džepsen, Crazy Frog, Tejlor Svift, Rita Ora, The

Backstreet Boys...

22

IZ RIZNICE HITOVA

Pesma je svoje najveće uspehe na top-listama

zaslužila, ali taj uspeh nije slučajan i, na veliku žalost

svih ljubitelja muzike, povezan je sa jednim tužnim

događajem. Sve od 1985. pa do 2016. godine, ova

pesma nije mogla da se probije u prvih deset na toplistama,

a kao što sam napomenuo, od 1986. do 2007.

godine se na istima nije ni nalazila, čak ni u prazničnom

periodu. Razlog zašto je od 2016. pa do danas ova

pesma jako visoko kotirana na top-listama u ovo doba

godine jeste smrt njenog autora, Džordža Majkla, koji

je preminuo na gregorijanski Božić 2016. godine. Istih

dana, pesma se probila na broj sedam, dakle prvi put u

top-deset posle čak trideset jedne godine.

Nije ni čudo, njen autor je bio kontroverzna ličnost, ali

ipak ostaje upamćen kao veliki umetnik, koji je, kao

što i njegova pesma kaže, svog poslednjeg Božića dao

svoje srce, što će zauvek ostati utkano u ovu pesmu,

kroz koju će ga se sećati milioni obožavalaca širom

celog sveta. Srećni praznici!

23

piše: Ivana Pavićević

24

foto: Nebojša Babić, preuzeto sa sajta JDP-a

O POZORIŠTU

Kao i pri rođenju i odrastanju deteta, i život jednog pozorišnog

teksta potrebno je prepoznati i prihvatiti onakvim kakav jeste.

Moderno doba zahteva i moderni teatar, ali kako je i u životu veoma

često najbolje pustiti stvari da budu onakve kakve jesu, tako je u

pozorištu neophodno nekim tekstovima prići na stari iliti klasičan

način. Tako Jagoš Marković, u produkciji JDP-a, postavlja tekst

Čudo u ’Šarganu’ – dajući mu život, ali puštajući ga da diše sam

za sebe, ne rušeći snagu i značaj ovog teksta modernim pristupom

ili sopstvenim učitavanjem. Reditelj svakako dodaje jednu scenu,

i to na kraj, tj. posle čitavog odigranog komada, scenu koju ne

dopisuje već ponavlja, i scenu kojom jednostavno i suptilno ostavlja

sopstveni pečat i definiše koncept predstave. Međutim, kako je ovaj

(jedan od najboljih domaćih tekstova) postavljen nebrojeno puta na

nebrojenim scenama, oni na kojima leži odgovornost da ovakvom

tekstu nađu novi pristup zapravo su glumci. I Jagoš Marković to zna.

Rad Anite Mančić komentarisati, posle svega što nam je dosad

pružila, postalo je čak i pomalo neumesno od onoga ko se lati

takvog javnog posla. Ipak je neizbežno pomenuti barem sam

pristup liku Ikonije u ovoj predstavi, s obzirom na to da je i Anita

Mančić mnogo puta odigrala ovu ulogu, te je još teži ali i zanimljiviji

zadatak pronaći u sebi još jednu Ikoniju – istu, ali drugačiju. Naravno

da to radi savršeno, dok nas podseća da odavno već nije potrebno

komentarisati gospođu Mančić samo kao glumicu, već kao izvrsnu

umetnicu. Život ove predstave su i jedinstveni gospodin i umetnik

Nebojša Dugalić, moćni Nenad Jezdić, neprepoznatljivi Marko

Janketić i neodoljiva Sanja Marković. Zatim Boris Isaković, Aleksej

Bjelogrlić, Ljubomir Bandović, Miloš Samolov, Slobodan Tešić,

Jovana Belović, Tamara Dragičević i Miodrag Dragičević.

Scenografiju i izbor muzike potpisuje Jagoš Marković i vizuleno,

takođe, ne menja dosadašnje Šargane, dok se fokusira na samu

atmosferu postignutu kišom, maglom i muzikom.

Predivna priča koju nam je napisao Ljubomir Simović nikada neće

prestati da bude čudo samo po sebi. Dok gledamo ljude sa margine sa

svojim bolovima – očajem, kutnjakom, gutom, empatijom, čežnjom,

snovima, željama i krvavim ranama – priča nas uvek podseti da, sama

po sebi, bol nije ni klasno pitanje ni političko, pa čak ni sociološko.

Nošenje sa tom boli svakako spada u navedene kategorije, ali sama

bol je ipak odnos između majke prirode i nas samih. Dok u 21. veku

pokušavamo da se oslobodimo sopstvene boli tako što ćemo je

„gurnuti pod tepih”, uspavati sedativima, platiti automobilima ili je

iskaliti na drugima, Čudo u ’Šarganu’ je uvek tu da nas podseti da

svoju bol samo treba prigrliti. Podseća nas da je naša bol upravo ono

što nas definiše i naš život čini autentično našim.

Manojlo: U rani je čovekov identitet,

znaš li ti to?

[…]

Nemaš ono zašta si stradao,

al se tešiš, bar imaš svoje stradanje!

Misliš da ljudi pate onako, bez razloga?

Rana se čoveku u zvezdu pretvori,

pa mu sija, da vidi kuda ide,

osvetljava mu druge ljude,

osvetljava mu kuću, astal, ženu,

večeru, ceo život!

[…]

Čovek i jeste čovek

prvo na osnovu svoga stradanja!

Čudo u ’Šarganu’, Ljubomir Simović

25

26

Prokletstvo Tet Adama –

kritika filma Black Adam

VELIKO PLATNO I MALI EKRAN

piše: Marija Kovačević Kuzmanović

izvor fotografija: Jutjub, skrinšot

Ove jeseni, DCEU (DC Extended Universe)

nakon duže vremenske pauze nastavlja sa

širenjem svog univerzuma za sve DC fanove

i širu publiku, puštajući u promet svoj

jedanaesti po redu igrani film i pružajući

nam ne tako jedinstven uvid u čuvenog

suparnika moćnog junaka Šazama.

Još od 2019. godine, kada je izašao prvi

Shazam!, pričalo se o pojavi Crnog Adama

na filmskom platnu i bi odluka da se

snimi solo film ovog lika, jer ipak je Dvejn

Džonson bio taj koji će ga glumiti. Kao i

većina filmova u poslednje tri godine, i ovaj

je više puta bio odložen zbog globalne

situacije sa COVID-19 pandemijom, te je

višak vremena bio iskorišćen da se scenario

prepravi, ubace novi likovi i izmeni priča o

samom Adamu.

Film je po izlasku u bioskope dobio

mnoštvo kritika, negativnih i pozitivnih,

tako da ćemo i mi da navedemo šta je to

zapravo bilo dobro, a šta ne baš u ovom

blokbaster pokušaju. Vizuelno, film je pravi

spektakl, pun boja, CGI-a, brze montaže i

intenzivne akcije. Prikaz imaginarne zemlje

Kahndaq, kostimi heroja, njihovog oružja

je kao i u svim dosadašnjim herojskim

filmovima na nivou standarda, a efekti su,

bilo SFX ili VFX, dodatno dočarali magiju

DC univerzuma.

Glumci pak ne mogu da se stave ni u jedan

koš, s obzirom na to da su svi sjajno odradili

ono što im je bilo rečeno da urade. Dvejn

Džonson u prvoj trećini filma gotovo bez

ijedne replike, na ivici parodije, maestralno

„glumi” svojim obrvama, da bi posle

proširio vokabular i nastavio sa svojom

standardnom glumom koja se ne razlikuje

od ostalih njegovih filmova. Pirs Brosnan

se divno pokazao u ulozi britanskog

gospodina i heroja Doktora Fejta, a Aldis

Hodž je imao priliku da se dokaže kao

Hokman. Ostali glumci, izuzev možda

Mohameda Amera koji glumi comicrelief

lika Karima, apsolutno su dosadni,

nedovoljno/čudno istaknuti i lako ih je

zaboraviti.

Što se tiče same priče, scenario je

parodičan. Počev od isprekidanih i

nedovoljnih razvoja različitih likova, pa

nepotrebnih solo priča, preko generičnih

zapleta i traljavih replika, film je toliko loš

da u jednom trenutku postane smešno

dobar – kao kad gledate Fast&Furious,

a s obzirom na to da se cela priča vrti

oko porodice, film je faktički F&F – fanfiction

magični spin-off. Dosta fanova je

uporedilo Adama sa Terminatorom (ali

iz drugog dela), što nije daleko od istine

– čovek iz drugog vremena, zbliži se sa

majkom i njenim sinom, zajedno spasavaju

svet i nalaze ljubav i razumevanje jedni u

drugima.

Ritam filma je vrlo neuravnotežen, gde

na početku dobijate veliku količinu

informacija za kratko vreme, sve se

jako brzo dešava, da bi drugu polovinu

filma toliko odužili, da želite da izađete

iz bioskopa, prošetate malo, vratite se i

stignete na vreme za konkretan napredak

u priči filma. Apsolutno stojim iza mišljenja

da je film mogao da se završi pola sata

ranije, ako ne i više, u trenutku kada Adama

stavljaju u hibernaciju, te sledi kadar koji

nam nagoveštava da zlikovac ipak nije

mrtav i da će vrlo brzo oživeti kao demon

Sabak. Nažalost, to nije slučaj, tako da

završite bolno se nadajući kraju filma.

Kada smo već spomenuli zlikovca, mogu

samo reći da je bio potpuno nepotreban,

smešan i neubedljiv kao neko ko treba u

svojoj potpunoj transformaciji da parira

snazi i moći Crnog Adama. Ali zbog celog

toka priče i neoriginanosti pisaca, nije

postojao drugačiji način da se prikaže tužna

sudbina i prokletstvo Tet Adama.

Oni koji su ostali do kraja u bioskopu,

uspeli su da vide dodatnu, mid-credit

scenu u kojoj se Henri Kavil pojavljuje

kao Superman ispred Adama u nadi da

„popriča” sa njim. Scena kao takva nije

dosledna celokupnom razvoju Adama kao

lika i deluje kao da su je snimili pre nego

što su uopšte znali u kom psihološkom

pravcu će lik ići. Takođe, verujem da se

insistiralo da baš Superman bude taj koji će

da se pojavi kao novi neprijatelj Tet Adama,

iako je Adam originalno Šazamov protivnik.

Možda Džonson smatra da je dostojan

Supermana, a da lagan film kao Shazam!

nije dostojan njega? Saznaćemo svakako u

kom pravcu će ići budućnost DCEU-a.

27

Napoleon i propaganda

svetac ili bezdušnik?

piše: Iva Vukotić

Kraj 18. vijeka bio je ispunjen brojnim promjenama

i potresima na političkom i društvenom planu.

Jedan od najvećih i najznačajnijih događaja jeste

Francuska revolucija koja je umnogome promijenila

ne samo istoriju Francuske već i cjelokupne Evrope.

Iz postrevolucionarnog zatišja uzdigla se jedna ključna

figura: Napoleon Bonaparta. Njegova biografija i politika

su dugo ostali predmet interesovanja istraživača. Moglo

bi se reći da je Napoleon kao ličnost bio i ostao fenomen

svog doba u svakom mogućem smislu. Čitajući određenu

stručnu literaturu može se čak doći do indikacija da su

njegov način vladavine, stavovi, pa čak i životni stil uticali

na potonje vladare u različitim vremenima i kontekstima.

Čuvene kampanje, nemilosrdna pokoravanja i privatne

pikanterije koje su se vezivale za Bonapartu obojile

su period ranog devetnaestovjekovnog kulturnog i

društvenog miljea skoro koliko i političkog.

Propaganda je nešto što nam je danas svakodnevno

i poznato. U vremenu u kojem živimo sada ona je

prihvaćena kao sastavni dio svake vrste javne aktivnosti.

Uglavnom je političke prirode. Vizuelnim se najlakše

postižu željeni rezultati i efekti. Javnost nikada ne ostaje

imuna na šarenolike reklame, plakate, flajere. U 19.

vijeku i periodu Bonapartinog uspona vladar je morao

da angažuje najbolje umjetnike ne bi li sebe prikazao

kao najsvjetliju tačku, izvor najboljih namjera i onoga

bez koga se ne može. Likovne umjetnosti preuzimaju

vodeću ulogu kao propagandno sredstvo.

Žak-Luj David, Napoleonov prelazak preko Alpa, 1801. godina,

izvor: Wikimedia Commons

28

PRIČE IZ DUGOG 19. VEKA

U Francuskoj su najčešće angažovani umjetnici poput

Žaka-Luja Davida ili Antoana-Žana Grosa. Njihov

klasicistički pristup pomiješan sa elementima uljepšane

stvarnosti bila je savršena podloga za svojevrsnu

„umjetničku manipulaciju”. Bonaparta je na većini

portreta prikazivan kao snažan, staložen, mudar

vođa koji je u isto vrijeme i vojskovođa i diplomata.

Simboli francuske državnosti koji ga prate ukazuju na

blagostanje, moć, nepobjedivost i superiornost jedne

države nad ostalim. Novac je takođe imao bitnog

udjela u ostvarivanju epohalnih djela koja za cilj imaju

da prikažu Bonapartu u najboljem mogućem svjetlu.

Napoleon nije žalio novčana sredstva koja je davao

za izradu reprezentativnih portreta i predstava sa

bojnih polja. Otuda proističe činjenica da umjetnicima

nije preostajalo mjesta za pregovore i da su morali u

potpunosti da se povinuju prohtjevima svog patrona.

Međutim, uprkos tome, u periodu Bonapartine najveće

moći nastajala su impresivna djela mahom velikog

formata koja su opčinjavala javnost. Nakon njegovog

kraha pojedini umjetnici, poput Grosa, sumnjali su

u vrijednost svojih slika budući da su proveli previše

vremena u oblaku propagandne mašinerije.

Cjelokupna Napoleonova biografija može se sagledati kroz

umjetnička djela koja su nastajala u različitim fazama njegovog

političkog djelovanja i života.

Antoan-Žan Gros, Bonaparta u poseti kužnima u Jafi, 1804. godina,


29

Antoan-Žan Gros, Napoleon posećuje bojno polje kod Ajlaua jutro nakon bitke, 1807-1808. godina,


30

Nakon reprezentativnih portreta i scena nastalih pod

Davidovom dirigentskom palicom, više pažnje se

posvećivalo liku Napoleona kao neustrašivog vojskovođe.

Iako se slika Napoleonov prelazak preko Alpa može

uzeti kao primjer scene sa fronta, ona je više služila kao

reprezentativni portret, slika koja podsjeća javnost ko

je Napoleon i kolika je njegova moć. David je znao na

svoj specifičan način da predstavi određeni događaj ne

udaljavajući se mnogo od istinitosti istog. Osim u pojedinim

detaljima koji su dodavani, uljepšavani ili idealizovani,

njegovi radovi su bili autentični i najviše u svojstvu

reprezentativnog portretisanja. Njegov učenik, Antoan-

Žan Gros koji ga je naslijedio kao zvanični imperijalni slikar,

imao je drugačiji pristup i zadatak. On se bavio „peglanjem”

istorijskih momenata koji nisu laskali Bonaparti, što ćemo

vidjeti kroz dva primjera nastala u slično vrijeme kad i

Davidove pompezne kompozicije.

Jedna od Grosovih najupečatljivijih slika jeste Napoleon

posjećuje bojno polje kod Ajlaua jutro nakon bitke. Nastala

je 1807. godine. Predstavljena je scena brutalne i krvave

bitke između francuske i ruske vojske koja je završena

pobjedom Francuske iako je taj zvanični rezultat ostao pod

velom sumnje. Napoleon je na konju, ali ne sa ponosnim

stavom koji je inače forsirao, već sa iscrpljenom, šokiranom

ekspresijom na licu nakon što ugleda u kakvom su stanju

vojnici i prostor na kojem se bitka odvijala. Pokretom ruke

upućuje da se pomogne ranjenicima koji ga okružuju.

Poruka i cilj slike je da se podvuče emotivni, ljudski dio

Napoleonove prirode. Vladar čak ni u trenucima pobjede

ne zaboravlja prave vrijednosti i da je on zapravo vođa

ljudskih bića, a ne ubilačkih mašina.

Način na koji je slika naslikana razlikuje se od ranijih

predstava sa frontova. Naime, ovdje je u prvom planu

stradanje, smrt, posljedice sukoba koje su pratile svaku

Napoleonovu kampanju. Zašto je Gros odlučio da zabilježi

užasne prizore masakra, krv na snijegu i vojnike na samrti

bez dobro poznatog herojskog ukrašavanja? Jedan od

odgovora može biti težnja da se ublaži kritika prema

Napoleonu kao nekome koga ljudske žrtve ne dotiču.

Grosov uspjeh kao oficijalnog slikara zavisio je i od njegove

moći da osmisli formu istorijske slike koja je odgovarala

veoma ograničenoj javnoj sferi. Više nisu bili dovoljni samo

prikazi trijumfa najmoćnije vojne formacije na svijetu,

narodu je trebalo pokazati da se ljudski život i te kako

poštuje i da samilosni vođa duboko emotivno doživljava

gubitke.

Sličnu poruku nosila je i slika nastala nekoliko godina

ranije, 1804. U pitanju je Grosov rad Bonaparta posjećuje

oboljele od kuge u Jafi. Prema zvaničnim podacima, za

vrijeme Bonapartinog boravka u Jafi (srednjoistočna

kampanja), pogubljeno je hiljade zatvorenika, a otrovani su

i neki članovi trupe koji su bili previše bolesni da nastave

povlačenje. To se na Grosovoj slici ne vidi. Napoleon je

u sredini kompozicije zajedno sa ljekarom i generalom

francuske vojske. Oko njega su naga ili polunaga tijela

bolesnika izrađena u klasicističkom stilu. Zanimljiva je igra

svjetlosti i sjenke. U lijevom dijelu slike su figure potpuno u

mraku, bespomoćne i krhke. Svjetlost obasipa Napoleona

koji dodiruje ranu jednom bolesniku i taj gest je naglašen.

U pozadini su bedemi grada i francuska zastava koja se

vijori ukazujući na nedavno osvajanje teritorije. U suštini,

ponovo je u prvom planu samilost, briga i rješenost da

glavnokomandujući nikada ne ostavlja svoje ljude na cjedilu.

PRIČE IZ DUGOG 19. VEKA

Obje ove istorijske epizode, i Jafa i Ajlau, predstavljale

su skandal u očima Bonapartinih oponenata zbog

ogromnih ljudskih žrtava podnijetih u njegovim vojnim

akcijama i inspirisale su širenje glasina da vlada pokušava

da zataška pravu istinu o događajima. Ove dvije

predstave se dobro poklapaju kada je riječ o tematskim

i ikonografskim rješenjima. One postoje da bi opovrgle

optužbe da je Bonaparta bez razmišljanja protraćio

živote na hiljade ljudi zarad ličnog profita. Da bi se to

postiglo, predstavljen je kao glavni svjedok užasa koje

nose njegova osvajanja, on je kvaziduhovni iscjelitelj

palih vojnika. Korišćena je razdvojena kompozicija da bi

posmatrač imao uvid u heroizam glavnog protagoniste

koji je kompatibilan sa stravom koja ga okružuje. Ni na

jednoj od ovih kompozicija se ne postavlja moralna

dilema. Umjesto toga, posmatrač je dužan da prihvati

grozote ovih događaja i da su Napoleonova djelovanja

apsolutno vrijedna hvale.

Konkretno kada je riječ o Ajlau, Gros je uspio da

odgovori i vladinim željama da Napoleon bude

predstavljen u tradicionalnoj formi kao monarh, ali u

isto vrijeme se odaziva na rastuću svijest i familijarnost

francuske javnosti sa ratnim dešavanjima koja nisu

nimalo prijatna. Ova slika se dobro uklapa u priču o

carskim propagandnim strategijama. Napoleon je često

isticao svoju vjeru u javno mnjenje, posebno onda kada

mu je to bilo u interesu. Gros je svojim djelom na neki

način izazvao javnost da se upusti u kritičko mišljenje.

Ponudio je dva pogleda na bitku: jedan se ticao brutalnih

posljedica rata, a drugi je bio fokusiran na Napoleonovo

imperialno breme i restaurativne moći. Nažalost,

vjerovatno nikada nećemo saznati kako je ova, ali i

mnoge druge slike, uticala na javnost zbog cenzure koja

je u to doba uzimala maha. Kao što je Napoleonov režim

maskirao svoje propagandno djelovanje u ruho slobode

izražavanja, tako je i Grosova slika dobila kredibilitet

pružajući mogućnost dijalektskog razmatranja tema

i problema kojima se bavi. Zahvaljujući neiscrpnim

načinima analize Ajlaua, ova slika nije okarakterisana

samo kao čisto propagandno sredstvo i ostavljena sa

strane. O njoj se i danas može debatovati (sa puno

više slobode nego u doba kada je nastala) i može se

reći da je uspjela da se uzdigne iznad primarne borbe

da ujedini propagandne ciljeve vlade i prigušene

pokušaje zauzadane javne sfere da pridoda svoj sud o

predstavama koje se plasiraju kao jedina prava istina.

Budući da su, kada gledamo iz ugla 21. vijeka,

propagandna sredstva u ono doba bila jako ograničena,

šarm i harizma su bili nešto što je Bonapartu uvijek

moglo da umili javnosti. Te poželjne osobine izviru iz

mnogih njegovih porterta iz perioda kada je njegova

vlast bila u zenitu. Pojedini izvori govore u prilog

njegovoj eksplozivnoj naravi, ali ona se ne može

pročitati ni u jednoj od zvaničnih kompozicija koje su

bile dostupne javnosti. Određena doza strogoće da, ali

u skladu sa položajem i titulom koju je nosio.

Slika o Bonaparti se vjekovima mijenjala. Za neke je bio

diktator, za druge heroj. Istina je uvijek negdje između.

Ipak, očigledno je da je kultivisanjem lične popularnosti

popločao put za buduće uspjehe.

Žak-Luj David, Car Napoleon u svom studiju u Tiljeriju, 1812. godina,


31

Moć

status i značenje pojma

32

USPUTNA FILOZOFIJA

piše: Dorijan Dobrić

Ilustracija: Mia Džidara

U sobi sede tri čoveka – sveštenik, kralj i bogataš. Između

njih stoji plaćenik, čovek skromnog porekla i ne preterano

velike pameti. Svaki od tri čoveka zahteva od plaćenika

da ubije drugu dvojicu. Ko će preživeti, ko će umreti?

Ova zagonetka je jedan od retkih primera gde je

književnost nadmašila filozofiju u mišljenju. Može se

videti u knjizi Sudar kravljeva Džordža Martina, a i u

drugoj sezoni serije Igra prestola nastaloj po navedenoj

knjizi. Zagonetku postavlja lord Varis, gospodar šaptalica,

evnuh i stranac koji se popeo visoko na dvorskoj

hijerarhijskoj lestvici u Sedam kraljevstava – on je na

čelu obaveštajne državne kraljevske službe. Postavlja je

Tirionu Lanisteru koji, kada ju je čuo, odlučio je da više

ne voli zagonetke. Ne može se pouzdano tvrditi da li je

autor ove knjige bio upoznat sa poznatim problemom

koji se u filozofiji naziva dilemom zatvorenika i

predstavlja neku vrstu polazne tačke u analitičkom

pristupu političke filozofije. Poznata je, takođe, u teoriji

igara i sasvim izvesno je jedan od najpoznatijih političkih

misaonih eksperimenata. Ispostavlja se da je navedena

zagonetka ništa drugo do dilema zatvorenika u drugom

obliku. Originalni oblik glasi ovako:

Dva čoveka su uhapšena zbog nedozvoljenog nošenja

oružja. Postojalo je dovoljno dokaza za optužbu, ali

je istražni sudija rešio da ih kazni za nešto ozbiljnije –

sumnjiče se da su ranije opljačkali banku. Sudija ima plan

da iznudi priznanje zatvorenika, razdvojiće ih u dve sobe

i izgovoriti obojici: „Ako jedan od vas dvojice prizna da

je opljačkao banku, a drugi ne prizna, onaj koji prizna

ide momentalno kući, onaj koji ne prizna moraće da

robija dvadeset pet godina. Ako obojica priznate, svaki

dobija po deset godina. Ako nijedan ne prizna, svaki

dobija po dve godine.” (Stupar, 2014). Ako ste čitali

do sada, zastanite na momenat i razmislite šta biste

uradili da ste jedan od dvojice prestupnika. Da li je ovde

moguće primeniti intuiciju? Da li bi neki moralni zakon

mogao da utiče na ishod? Po svemu sudeći, ovde jedino

racionalnost i čista logika mogu da pruže najoptimalnije

rešenje. U ovoj verziji dileme ishod je sledeći: obojica

su priznali i obojica su osuđeni na zatvorsku kaznu od

deset godina.

Svrha ovog eksperimenta i njegov krajnji rezultat

jeste da pokaže kako racionalni ljudi ne moraju nužno

donositi odluke koje im idu u korist. Svaki od dvojice je

mislio da se ne može osloniti na drugog da prizna ili ne

prizna, te postupa po vlastitoj savesti: obojica smatraju

da je racionalnije da priznaju i osiguraju se, što ih je

dovelo do manje optimalnog ishoda. Međutim, šta je

glavni problem sa ovom dilemom? Šta se ispostavlja

kao razlog zašto ona nije pogodan model za političke

rasprave i političku argumentaciju? Njena primena na

stvarni svet nije moguća, ova dilema ne uzima u obzir

kontigentnost (mogućnost) stvarnog sveta i nije ništa

više do jedna mozgalica. Ovo je česta kritika i poznati

nedostatak misaonih eksperimenata – postoji forma, te

se u tu formu unose promenljive, što u najboljem slučaju

može biti apstrakcija problema. Misaoni eksperiment

može da pokaže kako ljudi razmišljaju, ali nije sasvim

jasno da li može poslužiti kao matrica za pronalaženje

dobrih odluka za dalje delanje. Prednost zagonetke

sa početka teksta kao superiornije verzije dileme

zatvorenika jeste da uzima u obzir okolnosti i koristi

simbole koji su ljudima bliski: kralj kao velika ličnost sa

mandatom neba da vlada drugima, bogataš sa zlatom

sasvim sigurno može doneti blagostanje plaćeniku, ali i

sveštenik koji govori u ime bogova i omogućava večno

blagostanje. Problem je u osnovi isti, ali je zagonetka

bolja utoliko što može bolje da predstavi osnov svih

političkih problema u stvarnom svetu. Lord Varis nam

nudi rešenje ove zagonetke i odgovor je privlačan zbog

svoje jednostavnosti: moć leži tamo gde ljudi veruju da

leži. Moć je samo trik, senka na zidu. Dalje ćemo videti

koliko je velika ta senka i koja je njena priroda.

33

Sama činjenica da postoji moć kao pojam omogućava

ljudima da kažnjavaju jedni druge, muče jedni druge

i zatvaraju jedni druge. U 17. veku zatvor je u Evropi

ušao u krivično zakonodavstvo i odatle se do danas nije

pomerao. Fuko je u svojim predavanjima iz 1971– 1972.

nazvao zatvorsku kaznu tajanstvenom i razvio četiri

istorijsko-ideološka tipa kaznene taktike. Grčko društvo

koje progoni, germansko koje otkupljuje, društvo koje

obeležava (zapad krajem srednjeg veka) i naše društvo,

društvo koje zatvara. Svako od navedenih jeste odličan

poligon za korupciju, jer svako od navedenih društava

kažnjava ono što pojedinac, opet uslovljen grupom,

smatra najvrednijim. Za Grke, ne biti deo polisa, te ne biti

političko biće, predstavlja najveću sramotu, kao što za

modernog čoveka ne biti slobodan znači biti u potpunosti

obeščašćen. Fuko, nudeći istorijski nacrt kažnjavanja,

ukazuje na naše nesvesno prihvatanje činjenice da

je sasvim prirodno da postoje ljudi koji su u stanju da

kazne i zatvore druge ljude. Postavlja se pitanje po čijem

nalogu i na osnovu kog autoriteta je tako nešto moguće.

Uzevši u obzir sva politička ustrojstva koja su postojala i

sve ideje koje politička filozofija nudi, moguće je podeliti

u dve grupe entitete koji mogu imati mandat: čovek

ili zakon. U monarhijama mandat ima kralj ili kraljica,

u republikama ima zakon. U teokratskim državama

ima papa, odnosno božji zakon. U republikama, zakon

sprovode ljudi. Kada se razgraniči ko može biti nosilac

autoriteta, odmah je moguće primetiti da se čovek i

zakon prepliću, poništavaju jedan drugog, upotpunjuju

se i jedan je u neprekidnom stanju tenzije sa drugim. Što

je tenzija veća, to je čovekolika egzekucija moći manje

u skladu sa zakonom. Čini se da je istorija politike moći

jedna velika dijalektika između reči i zakona, gde jedna

država daje prednost jednom u jednom istorijskom

trenutku, a već u sledećem daje drugom. Postojao je

momenat u istoriji Evrope gde su monarhije bile većinski

zastupljene, a kako se približavamo 21. veku, prevagnule

su republike. Te promene nazivamo revolucijama

i često se slave, uprkos tome što su neretko bile

rezultat pokolja i haosa. Republika je, počev od Rima,

bila pokušaj ograničavanja moći monarha, tiranina koji

ne samo što ima apsolutnu moć već je i imun na bilo

kakvu vrstu sankcija. Uprkos tome, nezaustavljivi su bili

izesni pojedinci unutar same republike koji su dovoljno

autoriteta i uticaja skupili da bi prevagnuo monarhistički,

čovečiji, te je uspon Julija Cezara doneo sa sobom

promenu iz republike u carstvo, vladavinu pojedinca.

Da bi se postojanje apsolutnog vladara opravdalo, mora

postojati zakon. Tad se često pribegava božanskom ili

mitološkom, kao što je na primer, engleski tron opravdan

i božanskim, jer je onaj koji sedi na engleskom prestolu

istovremeno vrhovni poglavar anglikanske crkve, isto

kao što je Oktavijan Avgust bio prvi građanin i vrhovni

verski poglavar Rima. Opravdanja se ne moraju nužno

tražiti u verskim spisima, nekad i ideologija može biti reč

koja daje mandat – u komunističkim dikaturama je to

marksizam, a u fašističkim se krivo shvaćeni darvinizam

koristi kao opravdanje zašto najjači od svih ima pravo

da vlada. Međutim, opravdanje mora postojati, kakvog

god ono tipa bilo. Zakon opravdava moć pojedinca,

a zakon pišu ljudi i tako u krug, od kada je čovek

izašao iz prirodnog stanja i sklopio društveni ugovor.

Diskurs moći je toliko snažan da unutar utilitarističkih

teorija postoje argumenti koji idu u prilog kažnjavanju

nevinih, jer Nenad Cekić tvrdi da Džeremi Bentam,

jedan od idejnih tvoraca utilitarizma, otvoreno dopušta

kažnjavanje nevinih (Cekić, 2019). Zamislimo sledeću

situaciju: u jednom malom gradu dogodi se trostruko

ubistvo i ne zna se počinilac. Postavlja se pitanje, da li je

bolje odustati od istrage usled nesposobnosti državnih

organa ili izvesti pred pravdu osobu koja je nevina i

kazniti je, time zadovoljiti volju naroda i potencijalno

preduprediti dalja ubistva ili razna druga nepočinstva.

U cilju najveće moguće sreće najvećeg mogućeg broja

ljudi, opravdano je kazniti nevinog. Sasvim je sigurno

da je ovakvih primera u istoriji bilo, iako je jako teško

znati sa sigurnošću, jer je proračun da je bolje lažno

zadovoljiti pravdu nego ne zadovoljiti je uopšte. Ono što

je posredi ovog filozofskog problema jeste da postoje

ličnosti koje imaju moć da kazne nevine, ali isto tako i

da ih ne kazne, što znači da postoje ličnosti koje imaju

mandat nad legitimnim nasiljem nad svojim građanima,

kako je to definisao Maks Veber. Moć je, po svemu

sudeći, senka na zidu, monstruozna, ogromna senka

koja se nadvija nad svakim od nas; mi se rodimo i živimo

primorani da se povinujemo društvenom ugovoru

sklopljenom mnogo pre nego što smo rođeni, taj ugovor

nam prethodi kako ideološki, tako i istorijski i niko od

nas ne može ništa povodom toga da uradi. Diskurs moći

je, kao i svaki diskurs, entitet za sebe, deo je ljudi isto

kao što je i ljudska tvorevina, ali ga takođe i karakteriše

nezavisnost. On isključuje iz sebe sve što može da ga

uruši, a postoji čitav niz institucija koje podržavaju

njegovo postojanje. Pravni fakulteti tipičan su primer

institucionalizovanog diskursa moći, uprkos tome što je

ideal pravda i valjan način života za sve. Pravni fakulteti

proizvode one koji bolje razumeju diskurs i omogućavaju

njegovu realizaciju, ali opet ni pravnici nisu u stanju da

zaustave, izmene ili sasvim unište diskurs moći.

34

USPUTNA FILOZOFIJA

Nazvati moć senkom na zidu nije samo prikladna

metafora, kao što je senka trik svetlosti, tako je moć

čovečiji trik, nemoguće ju je opipati, držati u rukama

ili doživeti čulima, ali je sveprisutna, sveprožimajuća

i nepobediva. Diskurs moći je toliko snažan da je

nemoguće zamisliti stvarni svet bez jedne takve

čudovišne senke. Istražni sudija izgovori reč i optuženog

odvedu iz sudnice u tamnicu, premda nikakva sila nije

primorala policijske službenike na takav čin, sila sudske

reči nije sila kakva je gravitaciona ili centrifugalna –

neumoljiva fizička stvarnost, već svesno pristajanje na

naredbu koja je rezultat čudovišne senke moći koja se

nadvija nad svima: nad sudijom, policijskim službenikom

i, naposletku, nad optuženim.

35

36

Na staklenom putu:

piše i fotografiše: MoonQueen

PRIKAZ IZLOZBE

umetnost stakla i

reprezentacija u Srbiji

(1850–1950)

Godina 2022. proglašena je Međunarodnom

godinom stakla povodom čega je 8. novembra

u Muzeju primenjene umetnosti otvorena

izložba Na staklenom putu: umetnost stakla

i reprezentacija u Srbiji (1850–1950). Izložba

se bavi jednim vekom razvoja manufakture i

industijske proizvodnje predmeta od stakla u

Srbiji i ulogom ovih predmeta u modernizaciji

srpskog društva kao i prezentaciji različitih

kulturnih modela i političkih težnji zabaleženih

u njihovom dizajnu i obradi.

37

Iako je mnogima prva asocijacija na pomen stakla fabrika

u Paraćinu, proizvodnja predmeta od stakla u Srbiji

započeta je još sredinom 19. veka. Za otvaranje prve

manufakture bio je zaslužan Avram Petronijević, državnik

i industrijalac, koji je kapital uložio, između ostalog, i u

staklaru Crni vrh koja je radila od 1846. do 1852. godine.

Druga fabrika stakla otvorena je 1879. godine u Jagodini

i bila je opremljena najmodernijim pećima i mašinama

za obradu ovog materijala. Jagodinska fabrika prestala

je sa radom 1904. godine, da bi tri godine kasnije

njena oprema bila preneta u novoosnovanu i ubuduće

najpoznatiju Srpsku fabrika stakla u Paraćinu. Kao i u

mnogim umetničkim i zanatskim delatnostima, prvi

školovani staklari koji su radili na našim prostorima bili su

stranci, a prvi lokalni majstori pojaviće se tokom četvrte

decenije 20. veka.

Među meni najzanimljivijim predmetima na ovoj izložbi

nalaze se jedan turistički suvenir, staklena čaša sa ispisanim

Pozdravom iz Vrnjačke Banje (koncept ovakvih suvenira

opstao je do danas, iako smo skupe materijale zamenili

jeftinijim), zatim stara flaša, tj. prva ambalaža Jagodinskog

piva iz perioda pre Prvog svetskog rata, kao i komplet koji

čine čutura, pehar čaša, čaša za vino i čaša za liker čija je

površina obložena vezom od staklenih perlica.

Druga zanimljivost koja mi je privukla pažnju jesu stakleni

predmeti koji su oslikani scenama ili motivima preuzetim

iz slikarstva, kao što je bokal sa predstavom Stefana

Prvovenčanog urađen prema predlošku Vladislava

Titelbaha ili krigla sa Hercegovačkim robljem, čuvenom

slikom češkog umetnika Jaroslava Čermaka.

38

PRIKAZ IZLOZBE

Posebnu celinu izložbe čine predmeti od stakla rađeni

za vladare i vladarske porodice. Od staklene čaše

kneginje Ljubice Obrenović, preko mnogobrojnih servisa

za posluživanje izrađenih za različite članove dinastija

Obrenović i Karađorđević, do kompleta tanjira i čaša

sa grbovima jugoslovenskih republika, imaćete prilike

da ispratite jedinstveni stakleni put kojim se ova vrsta

predmeta razvijala, menjala i prilagođavala smenama vlasti

i političkih ideja u okviru jednog veka. Takođe, izložba

je dobra i retka prilika da „zavirite u tanjir” naših kraljeva

i kraljica, s obzirom na to da se jedan deo ovih predmeta

čuva u Dvorskom kompleksu na Dedinju i Vili „Zlatni breg” u

Smederevu i da nikada pre nije bio izlagan u javnosti.

Izložba Na staklenom putu: umetnost stakla i reprezentacija u Srbiji

(1850–1950) otvorena je do 15. januara 2023. godine tako da ćete

imati dovoljno vremena da se ove zime bolje upoznate sa istorijom

proizvodnje i dizajna stakla kod nas. Možda vam lepota ovog materijala

pruži i inspiraciju za kupovinu prazničnih poklona ili vas dodatno

podstakne da u novogodšinjoj noći zablistate kao najfiniji kristal. Nek

čaša se blista u ruci, u srcu nek plamti od vina žar...!

39

SKADI

piše: Aleksandra Vujić

ilustracija: Natalija Božinović

40

Vremenske prilike navode nas da se

premestimo u krajeve hladnije čak i od

naših – u Skandinaviju. A zbog čega se

Skandinavija zove baš tako? Po pojedinim

navodima, upravo zbog boginje koju ćemo

ovog meseca upoznati – boginje Skadi.

Skadi je ćerka diva, jotuna, boginja planina,

zime, lova lukom i strelom i skijanja. Jotuni

su sukobljeni sa bogovima, a imali su slične

moći kao oni. Skadin otac, Tijazi, ubijen

je od strane bogova. Ona nakon ubistva

odlazi do bogova u Asgard jer želi da osveti

svog oca. Kako bogovi ne žele da se bore

u Asgardu, iako je ona došla pod punom

ratnom opremom, ona zahteva muža i

nešto da je nasmeje za kompenzaciju.

Bogovi joj dopuštaju da odabere muža,

ali pod uslovom da to učini tako što će im

videti samo jedan deo tela – stopala. Bogovi

su, zatim, stali iza malo podignute zavese,

a Skadi ih je procenjivala samo na osnovu

stopala. Ona je želela da odabere Baldra,

te je odabrala najčistija stopala, misleći

da savršeni bog, kao što je Baldr, najbolje

održava higijenu. Ipak, njen princip se nije

pokazao dobrim jer je vlasnik najčistijih

stopala bio Njord, bog povezivan sa morem,

koji provodi dosta vremena na obali, te su

mu zbog toga stopala bila najčistija.

Kada su ispunili polovinu pogodbe,

bogovi su prešli na drugo obećanje – da

će nasmejati Skadi. Za humoristički deo

pogodbe bio je zadužen, naravno, Loki. Loki

se odlučio za malo čudan način zabave, te

je kanapom vezao kozu, odnosno kozju

bradu, za svoje testise, i igra nadvlačenja je

mogla da počne. Na Lokijevu žalost, koza

je pobedila i Loki je pao Skadi u krilo grčeći

se od bolova. Skadi, čije ime, po drugim

navodima, možda potiče i od staronordijske

imenice koja znači „povreda”, prasnula je u

smeh, a time je ispunjen i drugi deo uslova

koje je postavila.

Brak Skadi i Njorda nije bio skladan, ali

Skadi je Freja, sina Njorda i Freje, čuvala

kao svog sina. Njihove nepomirljive razlike

bliske su današnjim razmiricama između

supružnika, samo podignute na viši nivo,

jer, ipak su bogovi u pitanju. Naime, Skadi

je živela u planinama, a Njord se žalio na

zimu i na neprestano zavijanje vukova koji

su ga budili. Sa druge strane, Njord je živeo

na obali mora gde mu galebovi nisu davali

mira. Stoga su supružnici odlučili da ipak

žive odvojeno.

Uprkos tome što joj je Loki ispunio zahtev

i nasmejao je, Skadi i on su doši u sukob.

Loki je redom vređao sve bogove i Skadi

mu je pripretila da će, ukoliko nastavi tako,

da ga veže za stene smrznutim iznutricama

njegovog sina. Loki se na to nasmejao i,

potpuno u skladu sa svojim karakterom,

odgovorio Skadi da nije tako govorila kad

je spavala sa njim (rečenica koju je koristio

često u raspravama sa drugim boginjama,

naravno, potpuno neistinita). Kada je u

uvredama prešao sve mere i konačno

dosadio bogovima, Skadi je svoje obećanje

ispunila. Loki je vezan iznutricama svog sina

za kamen, a iznad njega je postavljena zmija

otrovnica iz čijih usta kaplje otrov direktno

na Lokija. Kako bi mu olakšala agoniju,

Lokijeva supruga skuplja otrov u činiju, ali

kada ode da je isprazni, otrov ipak dođe

do Lokija i on je tada u agoniji i bolovima.

Legenda kaže da se Loki u trenucima kada

otrov kaplje na njega previja od bolova toliko

snažno da od toga nastaju zemljotresi.

BOGOVI I HEROJI

41

Trinidad

Kuba iz doba kolonijalizma

piše i fotografiše: Tijana Jovanović

Trinidad, grad u centralnoj Kubi, važi

za najočuvaniji grad u Karibima još od

trgovine šećerom u 18. i 19. veku. Pod

zaštitom je Uneska od 1988. godine,

kao grad od velike istorijske važnosti za

karipsku regiju.

Kao i samo ostrvo, Trinidad je bio jedan od

bitnih gradova na putu osvajanja Amerike.

Mnogi objekti izgrađeni u Trinidadu, koji

se i danas mogu videti, nastali su u 18. i

19. veku, kada je šećerna industrija bila

jaka i veoma razvijena. Nažalost, razvijena

industrija u to vreme na Kubi značila je i

veliku koncentraciju robova. Polovinom

19. veka ropstvo je ukinuto, a grad se

više nije razvijao jer su bogati kolonijalisti

napustili grad.

Današnju populaciju čini približno 70 000

ljudi i mahom se oslanjaju na proizvodnju

duvana i turizam.

42

RAZGLEDNICA

43

Muzej kubanske revolucije smešten je u staroj vili

veleposednika, sa velikim unutrašnjim dvorištem

i prostorijama ispunjenim fotografijama i vojnim

ostacima koji prezentuju revoluciju koja se

desila drugom polovinom pedesetih godina 20.

veka u Kubi.

Pored potresnih detalja, ovaj muzej krasi

kolonijalna arhitektura i toranj sa zvonikom čije

uske drvene stepenice vode do vrha gde se

prostire prelep pogled na ceo grad sve do obale

mora sa jedne strane i planina koje se uzdižu sa

druge strane grada.

44

RAZGLEDNICA

Pogled sa tornja:

45

46

RAZGLEDNICA

Glavni trg (es. Plaza Mayor) okružen je

kolonijalnim zgradama bogatih zemljoposednika

i Crkvom Svete Trojice koja je izgrađena krajem

19. veka na temeljima stare crkve iz 17. veka koja

je stradala tokom jake oluje. Ostale kolonijalne

zgrade na trgu su pretvorene u muzeje i na taj

način čuvaju i prezentuju istoriju i kulturu Kube.

47

48

Zgrada opštine grada

RAZGLEDNICA

Kuća muzike (es. Casa de la Musica)

mesto je okupljanja žitelja grada (i

turista) gde se uveče održavaju svirke,

uživa u plesu, muzici i ritmu salse.

49

intervju vodila: Ivana Pavićević

fotografije: Augustina Lohan i Isidora Stanišić, privatna arhiva

Tamara Pjević je balerina savremenog plesa rođena u

Beogradu 1995. godine. Završila je osnovnu i srednju baletsku

školu „Lujo Davičo”, a diplomirala je na Institutu za umetničku

igru. Predaje na odseku za savremenu igru u baletskoj školi

„Lujo Davičo”. Članica je Bitef Dance kompanije pri Bitef

teatru. Sarađivala je sa Stanicom – servisom za savremeni

ples, kao i drugim nezavisnim trupama u polju izvođačkih

praksi. Saradnica je za scenski pokret. Dobitnica je nagrade

„Smiljana Mandukić” za najbolju plesnu interpretaciju.

50

INTERVJU

Pod pretpostavkom da ste, kako to najčešće biva, sanjali da se

bavite ovim poslom, da li su Vaši dečji snovi i želje ispunjena ili

izneverena očekivanja?

Sebe vidim kao optimistu, da nije tako, veća bi bila i verovatnoća

da se opredelim za neki drugi posao. Danas maštam o različitim

stvarima jednakim intenzitetom kao i u detinjstvu, a za to mogu

da se zahvalim pre svega porodici, užoj i široj, što mi je tako

nešto omogućila. Može se tumačiti kao da odgovor svojim tokom

izlazi iz okvira pitanja, ali smatram da je bavljenje umetnošću u

velikoj meri uslovljeno ovakvom podrškom, jer su sami uslovi

za sticanje obrazovanja, kasnijeg umrežavanja i još kasnijeg

(nezagarantovanog) zapošljavanja u polju umetnosti sama po

sebi otežana, te je konkretno u mom slučaju porodica bila ključna

za moju odluku da nastavim putem pretpostavljenih snova. Teško

mi je da se opredelim za odgovor na „prevarena očekivanja”, jer

imam potrebu da iskoristim širi prostor koji ste mi omogućili

kako bi on mogao nekome da služi na bilo koji način, te je moj

izbor da ovog puta kažem da je važno raditi na očekivanjima

koliko ih i čekati. Nisam zamišljala razne prepreke na putu na koje

sam naišla, ali je upravo domaštavanje i analiziranje svega što me

snađe način da nastavim da krčim taj put sebi i drugima.

S obzirom na to da se Vaša profesija ne završava u sali ili na

sceni, već diktira i dobar deo privatnog života, kako izgleda

jedan dan plesača?

Nedavno sam učestvovala u podkastu Iz tela za telo Isidore

Poledice i Aleksandera Zaina gde sam podrobnije govorila upravo

na ovu temu, te mogu da preporučim svima koje ove teme

interesuju da posete njihov Jutjub kanal i poslušaju čega smo se

sve dotakli. Baviti se umetničkom igrom u našem regionu obično

znači pronaći način da učestvuješ u bilo čemu što ima uske veze sa

tvojim profesionalnim interesovanjima, jer je tržište rada skromno.

Većina koreografa, plesača, izvođača i plesnih pedagoga obavljaju

više ovih funkcija u svom radnom opusu kako bi mogli sebi da

obezbede osnovnu egzistenciju. Dakle, dan nam izgleda upravo

tako što balansiramo između više pozicija ili projekata uporedo,

na taj način balansirajući i sa onim što nas interesuje i onim što

nas manje interesuje kako bismo mogli da održimo kontinuitet u

radu, kao i većina ostalih kolega iz umetničkog esnafa.

51

Nekada su igrači imali beneficirani radni staž. Da li je zaista česta pojava povreda

igrača tokom procesa i da li redovno nastupaju sa tim povredama koje publika ne

primećuje?

Tačnije je reći da je to naša svakodnevica. Teško mi je da se u ovom trenutku setim

kolege koji nema ozbiljnu povredu, a aktivan je učesnik tekućeg plesnog repertoara.

Povrede su sastavni deo našeg posla, ali su uslovi za rad, sa tim i briga o zdravlju i

mogućnost lečenja ono što nas umnogome razlikuje od kolega u svetu. Učesnici

plesne scene koji nisu u radnom odnosu nemaju način da steknu zdravstveno

osiguranje, dok su prilike za rad van institucionalnog okvira retke, a često i zasnovane

na volonterskom radu. Uopšteno – domaća plesna scena godinama opstaje na

međusobnoj podršci i entuzijazmu između nas samih. Pored svih ovih problema

važno je reći da je solidarnost koju osećam u krugovima kolega ono što je meni lično

pomoglo da prevaziđem mnoge situacije, ali je od krucijalnog značaja da institucije

obrate pažnju na ove dugogodišnje goruće apele sa naše strane.

Kakav je zakon o zapošljavanju danas? Je li lako naći stalan posao i zadržati ga ili

su igrači većinom slobodni umetnici?

Na savremenoj plesnoj sceni većina aktera jesu samostalni ili slobodni umetnici. Mi

nismo prepoznati u budžetu Republike Srbije, ne postoji šifra radnog mesta za

savremene plesne umetnike. Za razliku od kolega koji se bave klasičnim baletom,

nemamo instituciju koju možemo nazvati svojim stalnim radnim mestom. Institucije

koje neguju klasični baletski izraz omogućavaju koliki-toliki broj radnih mesta, dok je

takav način zapošljavanja za igrače savremene igre onemogućen. Do 2015. godine

Bitef teatar je zapošljavao svega nekoliko plesača u okviru Bitef Dance kompanije koju

je formirala Jelena Kajgo pod krovom te kuće. Danas sam ja, kao i sve moje kolege,

kao članica te kompanije angažovana projektno ili honorarno. Institucija omogućava

osnovnu logistiku koja je potrebna za kontinuirani rad, dakle osnovne uslove kao što

su prostor za rad ili redovni prihodi. Mi zavisimo od dobre volje pojedinaca ili pozorišta

koji nam na kratak period (projekat) ustupe prostor, i to često samo za premijerno

izvođenje. Bitef Dance kompanija jos uvek uspeva da zadrži kakav-takav repertoarski

kontinuitet dobrom voljom Bitef teatra. Stanica – servis za savremeni ples takođe pruža

prostor za rad u Magacinu, ali su i ti uslovi za rad u zavisnosti od pomenute dobre volje

pojedinaca da omoguće kolegama način da stvaraju namesto onih uslova koji treba da

nam omoguće i način obezbeđivanja lične egzistencije. To često znači da su mnoge

kolege prinuđene da na druge načine, koji ne uključuju plesni zanat, ostvare prihode.

52

S obzirom na to da ste školovani i za klasični, a opredeljeni za moderni balet, da li

su oba plesna pravca u Srbiji u istom položaju i da li Vam se čini da je ples kod nas

zaslužno vrednovan ili nezasluženo na margini?

Za mene osnovna razlika između klasičnog baleta i savremene igre u Srbiji danas

predstavlja upravo ophođenje prema njenim učesnicima koje sam opisala u

prethodnom pitanju. Iz svega ovoga zdrav razum da zaključiti da se umetnička igra

kod nas daleko ne vrednuje, iako ima neverovatan broj darovitih stvaralaca, izvođača,

pedagoga i saradnika koji stiču priznanja širom sveta, tamo gde su im uslovi na neki

način olakšani ili bar podnošljivi. Važno je istaći da je veliki broj kolega ostvario

zavidne karijere u inostanstvu, kako ličnim izborom, tako i jer su bili primorani

da stvaraju izvan naših granica. Takođe je važno istaći da svake godine veliki broj

učenika naših plesnih škola upisuje ozbiljne plesne akademije ozbiljnih renomea van

naše zemlje. Domaća plesna zajednica, kao i umetnost koju proizvodi, umnogome

zavise od međusobne solidarnosti, što je podstrek koliki je i poraz.

INTERVJU

Da li je Beograd stecište našeg baleta

i savremenog plesa ili je i u još nekim

gradovima dovoljno istaknut?

Beograd svakako jeste centar kulture zbog

većeg broja kulturnih institucija koje pružaju

mogućnosti za učešće i priliva sredstava

u iste, ali smatram da je rad novosadske

savremene plesne scene izuzetno sadržajan

i da se kolege iz Novog Sada bore sa

jednakim problemima kao i mi iz Beograda,

dok godinama postižu fantastične rezultate,

posebno u plesnoj edukaciji. Svakako bih

istakla rad Foruma za novi ples koji je

iznedrio „Pokretnicu” čiji rad savetujem

svima da isprate. Primećujem da u baletsku

školu „Lujo Davičo”, u kojoj radim, dolazi

sve više mladih iz drugih gradova, pa čak i

regiona, što je izuzetno važno za širenje

naše mreže koja je generalno tanka.

53

54

Često sam okvir slobode zavisi od koreografa.

Koliko je, zapravo, plesač slobodan i može li

zadržati tu slobodu, a i integritet?

Izvođačke prakse umnogome zavise

od autorskih. Moj je posao da svojim

kapacitetima učestvujem u stvaranju nečije

ideje. Nekada autori stvaraju sa nama i uz

nas, a nekada mi ispunjavamo zadatosti.

Svaka odluka je sasvim legitimna i svaka ima

svoje prednosti i mane, koje kao i u svakom

drugom poslu zavise i od ličnosti sa kojima

sarađujete. Luksuz je praviti izbor saradnika,

jer je prilike za rad malo. Ja sam trenutno u

fazi umetničkog razvoja gde iznalazim načine

da svojim učešćem pomognem drugima, ali

i čuvam sebe, te na tu temu zaključujem da

je upravo stvar profesionalnog integriteta

poštovati integritet drugih, a ponajviše

grupe kojoj u datim okolnostima pripadam.

INTERVJU

Koji je najlepši segment Vašeg posla i da li, i

zbog čega, nikada ne biste odustali?

Trenutno mi najviše prija pedagoški rad, jer

se osećam da kao društveno biće služim

društvu. Prija mi osećaj mogućnosti da

nekome pružim svoje stečeno znanje, da

nekome pomognem da nešto razume,

vidi, prevaziđe i već sve što se pri ovom

pozivu može otvoriti. Ne bih odustala iz

jednostavnog razloga koji se tiče ličnih

pobuda – isuviše mnogo sam uložila u to

da budem deo svega što jesam da bih zbog

svih problema, koje sam u ovom razgovoru

pomenula, odustala da se borim za sve što

dolazi meni, mojima oko mene i onima koji

nam stižu.

Kao koreograf, kojom biste se temom

trenutno Vi bavili?

Moram da priznam da nemam velike autorske

ambicije, do sada sam koreografisala

samo iz finansijske nužde, i to uglavnom

komercijalne umetničke sadržaje; ali ako

razmislim, išla bih u pravcu fizičkog teatra,

širim formama praksi kretanja i nekakvom

uopšteno eksperimentalnom pravcu ličnog

umetničkog razvoja. Potencijalnom stvaranju

bih svakako pristupila zajedno sa

timom kolega iz Bitef Dance kompanije sa

kojima uživam u zajedničkom vremenu.

Da li ste mišljenja da je biti balerina i plesač

u Srbiji hrabrost?

Slažem se da je to na neki način hrabrost, ali

ništa važnija od mnogih hrabrosti sa kojima

se svi mi susrećemo svakoga dana u 2022.

godini, ma kojim se poslom bavili.

Poslednje pitanje postavljamo svim našim

sagovornicima i sagovornicama – da li

možete čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da

preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku

numeru i umetnika ili umetničko delo kojem

bi trebalo da posvete pažnju?

Salatica mog trenutnog raspoloženja izgleda

ovako: knjiga Elementarne čestice Mišela

Uelbeka, film Bullet train Dejvida Liča, predstava

Čista kuća Atelje 212, muzika – pesma Fuckers

benda Savages, dok je inspiracija moga života

uopšteno – Denis Lavant.

55

piše: Ana Samardžić

Rubrika Detalj za kraj svaki put donosi neko drugo

umetničko delo, tako da se ime autora i naziv dela ne

pominju nigde u tekstu. Ideja je da na osnovu jednog detalja

kompozicije sami saznate o kom delu i umetniku je reč i da

svoje odgovore podelite sa nama u komentarima na tekst

na sajtu ili društvenim mrežama, a u svakom sledećem

broju, biće otkriveno rešenje prethodnog zadatka.

56

Napomena:

U cilju da vaša potraga bude zanimljivija, u tekstovima će

se reč umetnik odnositi i na umetnice i na umetnike, a

biće reči o stranim i domaćim autorima iz svih umetničkih

epoha, kao i savremene umetnosti. Period nastanka

umetničkog dela biće naznačen, a kao pomoć, savet je

da što više obratite pažnju na detalje koji se nalaze i oko

uveličanog predstavljenog motiva.

Važno:

Autori i izvori fotografija korišćenih u tekstovima biće

objavljeni u svakom narednom broju kako čitaoci ne bi

odmah otkrili o čemu je reč.

p.s. Na istom mestu me od sada umesto u ulozi autorke

u KUŠ!-u možete naći u ulozi KUŠ!toskinje. Hvala vam

na dosadašnjoj pažnji, čitanju, igri pogađanja i vidimo se

nekom drugom prilikom.

Za kraj ove, 2022. godine, biće reči o jednom veoma

značajnom delu primenjene umetnosti. Njime ćemo

ujedno i završiti ciklus rubrike Detalj za kraj i ustupiti

mesto nekoj novoj godini, rubrici, ali i publici.

Iako smo rekli da nećemo naglašavati da li je reč o umetnici

ili umetniku (kako bi vaša potraga za umetničkim delom

bila zanimljivija), ovog puta ćemo ipak istaći da je reč o

jednoj izuzetno znamenitoj srpskoj umetnici. U pitanju je

jedan komad nameštaja koji ona nije u celini izradila, iako

bi se možda moglo pretpostaviti da je napravila i nacrt

za njega, ali ga je zato oslikala, što ovom umetničkom

delu daje ne samo stilsku već i istorijsku vrednost, pošto

je predmet za sada jedini poznati i sačuvani primer

primenjene umetnosti koji je ova umetnica oplemenila

svojom slikarskom rukom, a ujedno je i jedan od njenih

najstarijih radova izvedenih uljanim bojama. Dok ne

otkrijete tačan naziv ovog predmeta, govorićemo o njemu

kao o slici koja je nastala na mlečnom staklu najverovatnije

1896. godine, a koja je i ugrađena u sam predmet.

Slika predstavlja jednu, za to vreme uobičajenu

kompoziciju, dekorativnu i suptilnu, u skladu sa namenom

i posvetom koju je imao ovaj komad nameštaja. Reč je o

jednoj razigranoj sceni sa ptičicama, leptirovima i cvećem,

koja je stilski nastala indirektno pod uticajem umetnosti

Dalekog Istoka, odakle su ovakvi komadi nameštaja

i importovani tokom celog 19. veka, pa i kasnije. Rad

predstavlja ranu fazu umetnice, pre nego što se ona

školovala u evropskim centrima u kojima su dominirale

druge umetničke struje i pre nego što je u svojim

potezima postala smelija i ekspresivnija. Uobičajeno

je bilo da se ovakvim scenama posvete mlade devojke

koje bi kroz tanani vez prikazale svoje umeće. Međutim,

naša umetnica je odlučila da svojoj prijateljici Angelini

Vidić, kao veridbeni poklon, daruje baš ono u čemu je

bila najbolja, te je pred njenu udaju oslikala ovaj komad

nameštaja, koji je pored mlečnog stakla napravljen od

crno obojenog i delimično pozlaćenog drveta. Ukoliko

vam kažem da se na radu uočavaju njeni inicijali, a da

se predmet čuva u Muzeju primenjene umetnosti u

Beogradu, možete li da pogodite o kojoj umetnici i o

kom delu je reč?

DETALJ ZA KRAJ

Rešenje prethodnog broja:

lbreht Altdorfer, Bitka kod Isa, 1529, Stara pinakoteka, Minhen

Foto: Vikimedijina ostava, javno vlasništvo

57

LARPURLARTIZAM

KUŠ! decembar 2022

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?