Sadržaj i odlomak iz knjige - Duhovni razvoj

”Džulija, šta ako se oslobodim i tada budem nepodnošljivija”, često je
pitanje koje mi postavljaju moji učenici.
To pitanje stvoreno je da bi nas blokiralo. Često jedino strah od lošeg
raspoloženja stoji na putu našeg dobrog osećaja. Osećaj dobrog može da
bude usputna stanica do odličnog, ali može biti i željeno mesto iznutra i
spolja. Retko kažemo da je stvaralaštvo unutra i spolja zabavno. Umetnost
pisanja pesme (koju možda nikada neću objaviti) može jedan težak dan da
preobrazi u prijatan. Tri moja ulja na platnu ukrašavaju moju spavaću sobu i
ja ih zaista obožavam. Oružje iz filma koji sam režirala visi na zidu moje
dnevne sobe. Veliki i mali, to su sve delići knjige Put umetnika.
Pesnik Teodor Rotke kaže nam: ”Učimo odlaženjem/na ono mesto
kuda treba da idemo…”. To je bio slučaj sa Putem umetnika. Ono čemu sam
podučila svoje učenike bilo je jednostavno ono što sam sama naučila tokom
kreativnog rada.
Iz doba kada smo Mark i ja slali bezbrojne kopije teksta prijateljima u
Holivud i strancima u Švajcarsku, milosrdnim sestrama i glavnom trgovcu
potrepštinama (koji mi je rekao kako bih mogla ”numerisati svoje stranice,
dođavola!”), učili smo iz odgovora umetnika s kojima smo radili i njihovi
glasovi su oblikovali konačnu verziju knjige.
”Zapamti, ako si izgubila svoju ranjivost kada te zaboli kritika,
izgubila si mnogo ranjivosti koja ti omogućuje da budeš umetnica”, rekla mi
je jednom prilikom glumica Džulijana Makarti.
”Samo udalji svoj ego s puta i dopusti Velikoj Sili da piše kroz tebe”,
rekla sam kompozitoru Bobu Kruu.
”Kvalitet nije ništa u tvom poslu”, srdito bi govorio scenarista Džerald
Ajris. ”Brini se samo za kvantitet.”
”Imaš stotinu kreativnih konja”, upozoravao me je kompozitor Bili
Mej. ”Ako ih četrdeset nije radoznalo, što će reći kritičari, možeš se vratiti
samo s njih šezdeset. Zovi natrag svoje konje!”
I tako, savetovana mnogobrojnim glasovima, bila sam spremna da
oblikujem knjigu koja sada započinje svoj stvaralački put. Na tom putu,
podršku dobijamo ne od ”moćnika” u ovom poslu, već u zajedničkom radu.
Širom zemlje nastaju krugovi Umetnikovog puta, ”posvećeni krugovi
zvezdanih formacija”, kako volim da ih nazivam misleći na zvezde u
zimskoj noći. Te formacije dokazuju ono što je moja majka znala sve vreme,
da smo mi, svako od nas, daleko kreativniji nego što se usuđujemo da
pomislimo samo ako sebi dopustimo da kažemo: ”Da, osrednje”.
To ne znači da nema mesta oštroumnosti. Podučavanje Putu umetnika
liči na izrastanje posebno oblikovanog vrta. Tek što pomislim da mogu
videti svako stvaralačko cvetanje, izrasta nekoliko novih cvetova. Otvaram