IDA - Rosa Luxemburg Stiftung

40
IDA
Rođena sam 1913 godine u Pečuju to je danas Mađarska, a tad je Mađarska bila
deo Austro Ugarske monarhije. Rođena sam u radničkoj porodici otac mi je radio na
železnici, tako da je moje klasno poreklo radničko. Moja majka i otac nisu bili registrovani
u građanskom braku jer je on bio jevrejin, a ona katolkinja i to porodično prokletstvo
je važilo iako sam već imala i brata od 8 godina. Otac je ubrzo po mom rođenju
otišao u rat, tako da ja svoga oca nisam ni upoznala. Onda se moja majka pošto je ona
rođena u Subotici vratila kod svoje porodice. Moj brat i ja smo imali sreću da je naš
deda iako je bio radnik bio veoma napredan i jako mnogo je čitao. Ja sam imala 13
godina kad mi je dao da čitam Ilijadu, nije bilo bitno da li razumem ili ne, važna je
bila ljubav prema knjizi. Verovatno je i to što nam porodica nije bila suviše religiozna
uticalo na naše opredeljenje jer nas u crkvu nisu terali pustili su nam da slobodno
izaberemo svoj put.
U Vojvodini, je tada vladalo siromaštvo bilo je strahovito mnogo sirotinje i vladala
je tuberkuloza. Inače kraljevina Jugoslavija je bila nerazvijena, samo jedan autoput
smo imali, najveći deo stanovništva je bio nepismen. Oni delovi Kraljevine koji
su ranije bili pod Austrougarskom ,dakle Hrvatska, Slovenija i Vojvodina u odnosu
na ostale delove Jugoslavije su bile nešto razvijenije, a još za vreme Marije Terezije
je naređeno da svako selo mora imati školu. I jedino zato smo mi imali u svakom
selu po nekoliko pismenih. Ali i ovde nije bilo fabrika najveća fabrika imala je 50- 60
radnika a gazde su se htele brzo bogatiti jer je to bila mlada buržoazija tako da su i
primanja bila veoma niska. Moj život je bio što se tiče materijalne strane jako težak.
Još teži je postao kada mi je 1929. godine uhapšen brat. Ja sam morala zbog toga što
je on bio uhapšen prekinuti školovanje. Išla sam tada u drugi razred niže gimnazije i
morala sam je napustiti i od svoje 13 godine biti zrela da radim štogod se moglo raditi.
Izdržavala sam sebe, majku koja se razbolela posle hapšenja brata i bratu slala pare u
Sremsku Mitrovicu.
Tavankut je selo u okolini Subotice. Pre II svetskog rata tamo je bilo jako mnogo
biroša. Išla sam svake nedelje peške u Tavankut a uveče sam se vraćala, uvek peške.
Bila sam zadužena za rad sa omladinom, među kojima je bilo omladinki. Radili smo
u kružocima. Nosila sam im knjige za čitanje a oni su meni dali ogromnu lubenicu
da pokažu kolko me vole. Morala sam tu lubenicu da ostavim na prvom mestu gde
sam je mogla sakriti, jer nisam mogla da je nosim do Subotice. Omladina je bila dobro
organizovana, ne samo Tavankut nego u svim okolnim mestima: Morovica, Bačka
Topola, Čantavir i Ljutovo. Svi su bili dobro organizovani. Biroši i siromašni seljaci su
na dan velikog poljoprivrednog štrajka masovno sa motikom i lopatama na ramenu
dolazili peške na zbor. I uglavnom su žene išle napred. Recimo, iz Tavankuta su žene