IDA - Rosa Luxemburg Stiftung

azumete nešto. Ja sam bila u Bosni. Bosanski seljak je digao ustanak, nakon hrvatske
okupacije Bosne, zbog očajnog položaja u kome se našao, jer su bosanski Srbi i ostali
nehrvati odvođeni u logore, ubijani i masakrirani bez objašnjenja i razloga. Taj nepismeni
srpski seljak koji je kukom i motikom dizao ustanak bio je do te mere neupućen
i neobrazovan da je morao od početka da se obrazuje i uzdiže. I u tome je vrednost
Narodnooslobodilačke borbe. Njima su organizovani kursevi za opismenjavanje, kursevi
za žene medicinske sestre, kursevi kuvanja... uvek je bilo posla. Tako da nikad
praktično nije bilo vremena za opuštanje, jer čak i kad nije bilo posla, uvek sam sretala
nekoga sa kim je bilo neophodno porazgovarati, uputiti ga, pomoći mu. Ako se ičega
dobro sećam, sećam se nepismene seljanke Dragice, koja je prala gnojave zavoje. Ona
je napravila sebi vatru i kantu, gde je kuvala vodu da bi iskuvavala zavoje. Ali prethodno
ih je sve oprala u ledenom potoku. Kada sam je pitala: „Dragičice, šta to radiš?“,
odgovorila mi je: „Eto vidiš, perem“, i pokazala mi plave, otečene ruke. Rekla sam joj
da stane, da se odmori, na šta mi je ona odgovorila: „Imam još puno zavoja.“ Te plave
otečene ruke mi i dalje dolaze u sećanje, i sada, 65 godina po završetku rata. Ona jednostavno,
ništa nije znala i nikako nije mogla da pomogne drugovima i drugaricama
osim pranjem tih prljavih, gnojavih zavoja, i to je radila do iscrpljenja. Takvih do suza
dirljivih situacija mogu da vam ispričam mali milion. Sećam se kuvarice Mare, koja
je kuvala lošu hranu, malo zbog toga jer sastojaka nije bilo, a malo više zbog toga što
prosto nije znala da kuva, ali uveče, kad raspali kozaračko kolo, nigde joj nijedne nije
bilo ravne. Čak je i ranjenike podizala na noge da igraju. Takvih sećanja ima beskonačno
i moram da odam dužno poštovanje tim nepismenim srpskim seljankama koje
su mnogo, mnogo učinile za našu stvar. Ja sam držala kurseve o higijeni – pojma nisu
imale jadnice, ni kako, ni zašto treba sterilisati zavoje, i tako su željno iščekivale naše
priče, da je prosto dirljivo. Mi smo na tim kursevima jednostavno sedeli u krugu, kako
je ko stigao, bez hijerarhijske podele. One su neprestano pitale, željne saznanja, a ja
sam odgovarala. Upravo iz razloga što sam se prema njima postavljala kao jednaka,
koja sticajem okolnosti možda malo više ima znanja, one se nisu ustručavale da pitaju.
Ne mogu to da vam na pravi načim dočaram kako je to izgledalo. To nije bila nastava,
kao ona koju sam vodila posle rata, kad sam vodila postdiplomsku nastavu za lekare
specijaliste. To je nije bilo predavanje, već druženje, razgovor, radi opšteg dobra i znanja
cele jedinice. Da sam se postavila kao predavač, to ni bi tako izgledalo niti bi bio
upola uspešno kao što je, mora se priznati, bilo.
Naši drugovi su na svaki način podržavali naše male ženske kurseve.
Podrazumevalo se da nam drugovi pomažu i daju savete, i nikakvog odboja nisu
imali, bože sačuvaj. U partizanima se podrazumevalo da je svaki skup namenjen
nekakvom uzdizanju, vaspitnom, obrazovnom, nebitno kakvom, važno je bilo da je
u pitanju jedan konstantan progres. Svaki momenat se koristio za podizanje nivoa
svesti o potrebi borbe i upućivanju pojedinca da je ta borba nužno potrebna i da smo
svi jednaki. Mislim da je to veličina te borbe. Naravno da je bilo izuzetaka, i grešaka,
ali u 99% slučajeva je ta partizanska borba bila veličanstvena, i u porobljenoj Evropi
ne postoji veći ustanak protiv nacizma nego što je to bio jugoslovenski ustanak. To
50