OdrÅ¾ivi turizam u funkciji ruralnog razvoja - Srpska Magaza

Održivi turizam 

u funkciji 

ruralnog razvoja 

Mala poljoprivredna gazdinstva 

i ruralni turizam u Srbiji 

Suzana Đorđević Milošević 

Jelena Milovanović 

BEOGRAD - VRŠAC - BUDIMPEŠTA, 2012

ODRŽIVI TURIZAM U FUNKCIJI RURALNOG RAZVOJA 

Mala poljoprivredna gazdinstva i ruralni turizam u Srbiji 

Autori 

Vanredni profesor dr Suzana Đorđević Milošević 

Vanredni profesor dr Jelena Milovanović 

Izdavač 

Fakultet za primenjenu ekologiju Futura, Univerzitet Singidunum, Beograd 

Agroznanje, Vršac 

FAO, Budimpešta 

Recenzenti 

Dr Eleonóra Mariąová, 

docent i prodekan za međunarodnu saradnju Fakulteta za evropske studije 

i regionalni razvoj Slovačkog poljoprivrednog univerziteta u Nitri 

Dr Mirjana Bartula, 

docent Fakulteta za primenjenu ekologiju Futura Univerziteta Singidunum Beograd 

Slika na koricama: Suzana Đorđević Milošević 

Autori fotografija: Suzana Đorđević Milošević, UNJP STRD Aleksandar Damnjanović, 

Aleksandar Davidov Vera Jovanović, Mile Gošnjić, Vesna Vandić, Milica Živanović 

Lektura i korektura: Branislava Marković 

Dizajn i prelom: Miodrag Bogdanović 

Štampa: Lighthouse Studio d.o.o. 

Godina: 2012 

Knjiga je, prema mišljenju recenzenata, prepoznata i kao štivo pogodno za studente i 

mlađe generacije naučnika i stručnjaka u oblasti ruralnog razvoja i očuvanja životne 

sredine, te je prihvaćena kao udžbenička literatura na predmetu Ruralna ekologija, koji 

se realizuje u okviru akreditovanog programa Osnovnih akademskih studija Fakulteta 

za primenjenu ekologiju Futura Univerziteta Singidunum u Beogradu. Knjiga je, takođe, 

pogodna i kao prateća literatura na više predmeta na Diplomskim akademskim 

studijama - master i Doktorskim akademskim studijama istoimenog fakulteta. 

4 

Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja

Opstanak malih seoskih gazdinstava i farmi u Srbiji čini se, s obzirom na probleme koji u 

ovom sektoru danas postoje, kao nemoguća misija. Ruralni turizam, koji ovom opstanku 

treba da pomogne, ali od njega i zavisi, takođe nailazi u Srbiji na brojne prepreke i probleme. 

Međutim, ne vredi ni žaliti se, ni bežati od problema, jer oni neće ni nestati ni odleteti, 

već se na taj način posmatrani mogu samo malo zamagliti ili udaljiti za trenutak, pa se tek 

učiniti nevidljivim ili pak manjim. 

Cela filozofija u pozadini svakog uspeha je prekinuti beg, okrenuti se i suočiti se sa svojim 

strahovima i problemima „uhvatiti problem za vrat, pokazati ko je gazda”, problem pretvoriti 

u izazov, a zatim ga shvatiti kao priliku, i konačno postići svoj cilj. 

Selu Srbije treba novac, ali i razumevanje, posvećenost i ljubav. Treba mu i stručna, jednako 

koliko i široka društvena podrška. Selu, međutim, ne treba ni sažaljenje ni verbalna 

podrška, posebno ne onih koji se lako rasplaču nad sudbinom sela iz koga potiču, ali 

mu se nerado vraćaju, čak i kad strukom i položajem i te kako mogu pomoći. Sa druge 

strane, niko ne može da razvije ruralne sredine ako taj razvoj ne uključuje sâmo ruralno 

stanovništvo. Ma koliko spoljna pomoć bila iskrena i kvalitetna, ona uvek zahteva lokalno 

odlučivanje o odlukama, akcijama i rezultatima. 

U tom smislu bezbroj identifikovanih problema s kojima UNJP STRD nije imao ni vremena 

ni sredstava da se nosi, ne umanjuje vrednost učinjenoga. Svaki identifikovani problem 

doprinosi pokretanju novih dobro ciljanih akcija za njihovo efikasno rešavanje. Žao mi 

je što program nije duže trajao, što novootkirivene probleme možda neću ja rešavati, ali 

neko možda pametniji i spretniji, znam da hoće. I, ako i samo jedna pobeda bude inspirisana 

ovom knjigom, znaću da trud nije bio uzaludan. Ova je knjiga i pisana samo za one 

koji ne žale truda da pokrenu akciju i istraju u njoj. Oni će znati i šta je pisac hteo da kaže 

i čemu sve ovo može da posluži. Za ostale nije ni bitno. 

Suzana Đorđević Milošević 

Mala poljoprivredna gazdinstva i ruralni turizam u Srbiji 5

SKRAĆENICE 

BDP 

CAP 

DAP 

EAFRD 

EC 

ENRD 

EU 

EU-15 

FAO 

GAP 

GGAP 

GMO 

HACCP 

HDI 

HNVF 

ICT 

IFAD 

IPA 

IPA CBC 

IPARD 

JPP 

bruto društveni proizvod 

(Common Agricultural Policy) – zajednička poljoprivredna politika 

Direktorat za agrarna plaćanja 

(European Agricultural Fund for Rural Development) 

Evropski agrarni fond za ruralni razvoj 

(European Commission) – Evropska komisija 

(European Network for Rural Development) 

Evropska mreža za ruralni razvoj 

(European Union) – Evropska unija 

broj članica Evropske unije pre priključenja novih 10 članica 1. maja 

2004. godine. EU-15 predstavljaju: Austrija, Belgija, Danska, Finska, 

Francuska, Nemačka, Grčka, Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, 

Portugalija, Španija, Švedska i Ujedinjeno Kraljevstvo (Velika Britanija) 

(Food and Agriculture Organisation of the United Nations) 

Organizacija za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija 

(Good Agricultural Practices) – dobre poljoprivredne prakse 

ili GLOBALGAP (prethodno ime EUREPGAP) 

dobrovoljna serifikaciona šema i privatno telo koje je 

postavilo svoje standarde dobre poljoprivredne prakse 

genetski modifikovani organizmi 

(Hazard Analysis and Critical Control Point) 

analiza opasnosti i kritične kontrolne tačke / sistem za identifikaciju, 

ocenjivanje i kontrolu opasnosti od značaja za bezbednost hrane 

(Human Development Index) – UN indeks humanog razvoja 

(High Nature Value Farming) – farmerstvo visoke prirodne vrednosti 

(Information and Communications Technology) 

informaciona i komunikaciona tehnologija 

(International Fund for Agricultural Development) 

– Međunarodni fond za razvoj poljoprivrede 

(Instrument for Pre-accession Assistance) – 

instrument pretpristupne pomoći 

(Instrument for Pre-accession Assistance - 

Cross-border Cooperation Programme) 

Program prekogranične saradnje iz instrumenta pretpristupne pomoći 

(Instrument for Pre-accession Assistance – Rural Development) 

instrument pretpristupne pomoći za ruralni razvoj 

javno-privatno partnerstvo 

6 


LEADER 

MDG-F 

MERR 

MICE 

MPŠV 

NAEP 

NSRGRT 

NSRR 

NTOS 

NVO 

NWFP 

PDO 

PGI 

RTS 

SAPARD 

TSG 

TV 

UN 

UNDP 

UNEP 

UNICEF 

UNJP 

STRD 

UNWTO 

(Liaison Entre Actions de Développement de l’Economie Rurale) 

„Veze između akcija ruralnog razvoja” – naziv inovativnog 

pristupa unutar politike ruralnog razvoja EU 

(Millenium Development Goals Fund) – Milenijumski razvojni ciljevi 

Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja 

(Meetings, Incentives, Conferences, and Exhibitions) 

„Sastanci, podsticaji, konferencije, izložbe” – 

skraćenica za poseban tip turizma za velike grupe koji se 

planira unapred radi okupljanja s posebnom svrhom 

Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede 

(National Agri-environmental Programme) 

Nacionalni agroekološki program 

nacionalna strateška radna grupa za razvoj ruralnog turizma 

Nacionalni savet za ruralni razvoj 

Nacionalna turistička organizacija Srbije 

nevladine organizacije 

(Non-Wood Forest Products) – nedrvni (sporedni) šumski prozvodi 

(Protected Designation of Origin) – zaštićena oznaka porekla 

(Protected Geographical Indication) – zaštićeno geografsko poreklo 

Radio-televizija Srbije 

(Special Pre-accession Assistance for Agriculture and Rural Development) 

Specijalni pretpristupni program pomoći poljoprivredi i ruralnom razvoju 

(Traditional Speciality Guaranteed) 

garantovano tradicionalni specijalitet 

televizija 

(United Nations) – Ujedinjene nacije 

(United Nations Development Programme) 

Program Ujedinjenih nacija za razvoj 

(United Nations Environmental Programme) 

Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu 

(United Nations Children’s Fund) – Fond Ujedinjenih nacija za decu 

(United Nations Joint Programme 

„Sustainable toruism for rural development”) 

Zajednički program Ujedinjenih nacija 

„Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja” 

(The World Tourism Organisation) – Svetska turistička organizacija 


8 


O knjizi 

„Ova knjiga je rezultat želje da se napravi mali vodič, kovčežić dragocenih informacija 

spremnih za širenje dobrih praksi i iskustava stečenih tokom niza aktivnosti koje je 

sproveo tim Organizacije Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu (FAO) u okviru 

Zajedničkog programa Ujedinjenih nacija „Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja” 

(UNJP STRD) između 2009. i 2012. godine. 

Ona je i pokušaj da se integrišu različite perspektive i pogledi – iskustva naučnika i tehnička, 

praktična iskustva razvojnih radnika, te iskustva stanovnika sela, korisnika tehničke 

i finansijske podrške. Korišćen je holistički pristup koji, odabran da bi pre svega ukazao 

stanovnicima sela kako da prepoznaju sopstvene resurse i mogućnosti koje mogu utkati u 

lokalni ekonomski razvoj, a ne da pruži instant rešenja, koja bi poslužila za prosto kopiranje 

onima koji se bave ovim razvojem. 

Naravno, ova knjiga bi trebalo da poslužu i kreatorima politike ruralnog razvoja kako bi 

bili u mogućnosti da kreiraju mere koje odgovaraju stvarnim potrebama i realnim mogućnostima 

ruralne Srbije. Iz tog razloga, autori ove knjige iskoristili su uveliko povoljan 

moment što je UNJP STRD relizovan u četiri potpuno različite ruralne oblasti – različite 

po prirodnim uslovima i resursima, strateške po svom položaju, s raznovrsnim stanovništvom 

po poreklu i kulturi, istoriji i nivou razvijenosti, specifičnim po tradiciji, ekonomiji 

i načinu života. FAO tim smatra da je teritorijalni pristup ključan za uspeh politike ruralnog 

razvoja, pa time i razvoja turizma. 

FAO vidi razvoj turizma u ruralnim oblastima kao direktan interest poljoprivrede jer 

obezbeđuje tržište za njene proizvode, i to kako na samoj farmi, tako i van nje, pomaže 

smanjenju siromaštva među malim farmerima i seoskom populacijom uopšte, a obezbeđuje 

i dodatan izvor prihoda na farmi kroz dodavanje vrednosti primarnim proizvodima, 

kao i zapošljavanjem viška radne snage i raspoloživog prostora i objekata. 

Razvoj turizma je podstrek za uvođenje poboljšanja u poljoprivrednu proizvodnju, preradu 

i ponudu hrane, kao i uvođenje savremenih standarda (uključujući promociju visokokvalitetne 

hrane, aktuelizovanje pitanja bezbednosti hrane itd.), koji se teško primenjuju 

na malim farmama zbog visokih troškova njihove primene. 

Uvođenje turizma u krhko tkanje srpske ruralne ekonomije pruža više šansi za konzistentnu 

primenu ekoloških farmskih praksi, kao i aktuelizovanje uloge poljoprivrede kao ekološkog 

servisa, koji obezbeđuje uslove da se u ruralnim sredinama zadrži i zaposli mlađa radna snaga. 

Za turizam kao ekonomsku delatnost poljoprivreda i farmerstvo nisu samo neophodni 

izvor hrane već i izvor atraktivnih aktivnosti i kreator atraktivnog ambijenta, predela 

i biodiverziteta, koji pomažu u povećanju raznovrsnosti turističke ponude. Turizam, s 

druge strane, oživljava seoski ambijent jer lokalna zajednica ima konkretnu materijalnu 

korist od održavanje njegovog atraktivnog tradicionalnog izgleda.” 

Autori 


10 


UVOD 

Mandat Organizacije Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu (FAO) jeste podizanje 

nivoa ishrane, kao i unapređenje poljoprivredne proizvodnje, poboljšanje životnog standarda 

seoskog stanovništva, te doprinos rastu svetske privrede. 

Cilj FAO-a u okvirima UNJP jeste omogućavanje povoljnog ambijenta za tržišta koja bi 

omogućila poboljšanje životnog standarda i ruralni razvoj. Glavni način za postizanje 

ovog cilja je preduzimanje akcije za stvaranje radnih mesta u ruralnom ambijentu, omogućavanje 

pristupa zemljištu i diverzifikacija prihoda. Obezbeđenje povoljnog okružanja 

za postizanje ovih ciljeva treba da obuhvati integraciju povoljnih odluka i mera u politiku 

poljoprivrede i ruralnog razvoja i programe na nacionalnom, regionalnom i lokalnom 

nivou. Obezbeđivanje finansijskih sredstava za ovu podršku treba da ide ruku pod ruku sa 

transferom znanja, organizacionim promenama i nadogradnjom institucija. 

Divan primer mogućnosti za ruralni razvoj je integracija razvoja poljoprivrede s razvojem 

turizma u ruralnim područjima. Ključna aktivnost za ovu integraciju je rad na njenim 

osnovama – poboljšanje kvaliteta i bezbednosti hrane u svim fazama lanca ishrane. 

Naravno, uspeh ovih akcija zavisiće od toga koliko je lokalna razvojna strategija uspešno 

identifikovala raspoložive resurse i na osnovu njih definisala moguće najuspešnije privredne 

aktivnosti koje imaju kapacitete da 

doprinesu blagostanju lokalne zajednice. Ako 

prirodni i ljudski resursi ne dozvoljavaju razvoj 

poljoprivrede i turizma, svi napori mogu biti 

uzaludni. Utemeljivanje lokalne ekonomije na 

održivom upravljanju raspoloživim resursima, 

zajedno s racionalnim planovima unapređenja 

kao sredstvom za njihovo povećanje, osnovni 

je preduslov uspeha svake preduzete aktivnosti. 

Iz tog razloga je izgradnja lokalnih kapaciteta 

za razvoj, koja uključuje unapređenje partnerstva 

svih zainteresovanih strana, sastavni 

deo aktivnosti ruralnog razvoja. 

FAO tim je većinu vremena proveo 

na terenu, angažovan na praktičnim 

aspektima uspostavljanja i unapređenja 

veze između primarne poljoprivredne 

proizvodnje, prerade i ruralnog turzima. 

Zajednički program Ujedinjenih nacija 


imao je za cilj da podrži diverzifikaciju ruralne 

ekonomije kroz razvoj održivog turzma. 

Aktivnosti Zajedničkog programa sprovodile 

su se u 4 pilot-regiona Srbije, i to: Južni Banat 

na Dunavu, Istočna Srbija, Centralna Srbija i 

Donje Podunavlje. 

Implementiralo ga je 5 agencija Ujedinjenih 

nacija, i to: FAO, UNDP, UNEP, UNICEF 


i UNWTO u saradnji s nacionalnim 

partnerima – 

Ministarstvom ekonomije i 

regionalnog razvoja (MERR, 

u poslednjoj godini sprovođenja 

projekta Ministarstvom 

finansija i ekonomije – MFE), 

Ministarstvom poljoprivredne, 

šumarstva i vodoprivrede 

i Nacionalnom turističkom 

organizacijom Srbije (NTOS). 

Na lokalnom nivou, glavni implementacioni 

partner za FAO 

komponentu bila je Nacionalna 

Nacionalni partneri su pažljivo pratili aktivnosti 

UNJP STRD doprinoseći razvoju nacionalnih 

okvira za podršku razvoja ruralnog turizma. 

mreža za ruralni razvoj, i to njeni regionalni centri u Vršcu, Ljigu, Zaječaru i Velikom 

Gradištu. U delu programa sarađivao je i regionalni centar iz Loznice. Korisnici rezultata 

Programa bila su seoska domaćinstva s poljoprivrednim gazdinstvima i bez poljoprivrednog 

gazdinstva i seoska turistička domaćinstva, poljoprivredni proizvođači i prerađivači 

hrane i neprehrambenih proizvoda značajnih za ruralni turizam. Španski fond za dostizanje 

Milenijumskih ciljeva obezbedio je 4 miliona američkih dolara za implementaciju 

Zajedničkog programa. 

U težnji da pomogne uspostavljanje održive veze od njive do trpeze, FAO je uspostavio 

efektan program aktivnosti u sklopu UNJP STRD kako bi promovisao efikasnije prilagođavanje 

proizvođača hrane međunarodno preporučenim principima dobre prakse u 

oblasti bezbednosti hrane i njenog kvaliteta u svim fazama u lancu ishrane, kao i njihovo 

usklađivanje sa zahtevima tržišta. Aktivnosti su uključile: 

– obezbeđivanje uslova za snažnu podršku investicijama u razvoj ruralnog turizma kroz 

adekvatnu politiku ruralnog razvoja; 

– jačanje savetodavstva i informisanosti, kao i transfera znanja namenjenog seoskim 

gazdinstvima koja se bave turizmom i/ili proizvodnjom hrane za turizam i oblikovanjem 

vrednih ruralnih predela i 

– podršku naporima za dostizanje održivosti sektora malih farmi kroz bolje povezivanje 

primarnih proizvođača u poljoprivredi s prerađivačima i pružaocima usluga u turizmu. 

Obezbeđivanje uslova za modernizaciju poljoprivrednih gazdinstava kako bi zadovoljili 

zahteve za kvalitetnom hranom i bezbednosne standarde osnovni je preduslov za povećanje 

prihoda u ruralnim oblastima, kao i za povećanje konkurentnosti ponude seoskog turizma. 

„FAO za kvalitet” je niz treninga kombinovanih s mentorskim radom, dizajniranim 

tako da doprinese uspešnosti razvoja ruralnog turizma u smislu obezbeđenja uslova za 

uspostavljanje kvalitetnog vrednosnog lanca u proizvodnji i plasmanu hrane. Namenjen 

je osposobljavanju zainteresovanih seoskih gazdinstava proizvođača lokalnih proizvoda 

i pružalaca usluga u ciljnim ruralnim područjima koji zbog atraktivnosti svog prirod- 

12 


nog i kulturnog nasleđa imaju najveće izglede za razvoj seoskog turizma. Treninzi „FAO 

za kvalitet” su obezbedili polaznicima upoznavanje s raznovrsnim temama značajnim za 

njihovo poslovanje, i to: HACCP i GGAP standardima, standardima prerade hrane u domaćinstvima, 

gastronomskim standardima, marketingom proizvoda i usluga, strateškim 

planiranjem, izradom predloga projekata, upravljanju projektima, obezbeđenju finansijske 

podrške, brendiranju proizvoda i regiona itd. Izgradnja kapaciteta obezbeđena kroz 

treninge i mentorstvo dopunjena je upoznavanjem s primerima dobre prakse u regionalnom 

i ruralnom razvoju u EU zemljama kandidatima, kao i kroz upoznavanje podrške 

ruralnom razvoju koja Srbije očekuje u procesu priključenja EU na primeru zemlje kandidata 

Hrvatske, i to kroz organizovanje studijske ture. 

Na nacionalnom nivou FAO komponenta UNJP STRD obezbedila je podršku programiranju 

politike ruralnog razvoja kroz izradu IPARD mera ose 2 i 3 (obezbeđeni su kao 

osnova za kompletiranje Nacionalnog i IPARD plana za podršku ruralnom razvoju), kao 

i podršku uspostavljanju i razvoju Nacionalnog saveta za ruralni razvoj (NSRR). Kao podrška 

izradi Master plana za ruralni turizam, obezbeđeni su inputi za okvir definisanja razvoja 

ruralnog turizma kao komponente ruralnog razvoja i identifikovanje izvora podrške 

razvoju ruralnog turizma u politici podrške razvoju poljoprivrede i ruralnom razvoju. 

Na lokalnom nivou FAO je obezbedio izgradnju kapaciteta mreže za ruralni razvoj i poboljšanje 

tehničke podrške za njega. Fokusirani treninzi, tehnička pomoć i mentorstvo korišćeni 

su za teme značajne za primenu modernih standarda, kreiranja proizvoda i upravljanja, 

osnova povećanja konkurentnosti, marketinga i komercijalizacije za proizvođače i 

njihove grupacije. Razvijene su i baze podataka lokalnih proizvoda od značaja za turizam 

u pilot- regionima – najznačajnijih tradicionalnih proizvoda iz poljoprivrede i nepoljoprivrednih 

zanatskih proizvoda. 

Organizovan je niz aktivnosti u regionalnim okvirima radi povezivanja poslenika iz oblasti 

poljoprivrede i turizma, a u cilju uspostavljanja i poboljšanja vrednosnih lanaca i izgradnje 

i jačanja regionalnih brendova, kao i njihovog integrisanog promovisanja s ponudom 

ruralnog turizma. 

Konačno, obezbeđena je podrška uspostavljanju lokalnih partnerstava, kroz strateški rad 

i uvođenje permanentnog projektnog planiranja. 

U toku realizacije UNJP STRD urađeno je nekoliko studija: agroekološka, studija o mogućnostima 

diverzifikacije ruralne ekonomije, studija o mogućem doprinosu ruralnog 

turizma razvoju sektora malih farmi, marketinška analiza odabranih proizvoda od posebnog 

značaja za ruralni turizam iz razvijene baze proizvoda. Stečena iskustva iz serijala 

inovativnih treninga biće predstavljena u ovoj knjizi. 

Da bi se dala mogućnost vežbanja korišćenja stečenih znanja, serije treninga kompletirane 

su objavljivanjem poziva za finansiranje najboljih projekata u oblasti razvoja turizma u segmentu 

koji vertikalno povezuje poljoprivredu i turizam, kao i uspostavljanje zajedničkih 

marketinških kanala između proizvođača i pružalaca usluga. Radi harmoničnog razvoja 

i prodaje lokalne i regionalne turističke ponude u skladu s prioritetima lokalne zajednice 

korišćen je LEADER koncept. Takođe je sproveden konkurs za unapređenje kvaliteta, 


Članovi FAO tima su, osim obezbeđenja finansijske i 

tehničke podrške iz fonda UNJP, redovno učestvovali 

u lokalnim i regionalnim manifestacijama i 

tradicionalnim aktivnostima seoskih zajednica. 

primenu standarda i unapređenje 

marketinga kroz investicije 

u individualna seoska 

gazdinstva i mala preduzeća u 

ruralnom turizmu, po principima 

IPARD podrške. 

FAO tim je sa svojim lokalnim 

partnerima organizovao 

nekoliko promocija regionalne 

hrane kroz ponudu 

u seoskom turizmu tokom 

Međunarodnog sajma turizma 

2011. i 2012. godine, zatim 

otvaranja Arheološkog 

nalazišta „Lepenski vir”, 

Međunarodne manifestacije 

„Kosidba na Rajcu” 2010, 

2011, 2012, „Balkanskog kulinarskog 

kupa” i raznih drugih 

regionalnih i lokalnih seoskih manifestacija. O sprovedenim aktivnostima pisali su nacionalna 

dnevna štampa, specijalizovani časopis za gastronomiju „Gastromag”, a aktivnosti 

su prezentovane i u nizu lokalnih elektronskih medija, kao i na nacionalnoj TV RTS. 

Najuspešniji priče poput marketinške platforme „Srpske magaze” prezentovane su i na 

sajmovima etno-hrane. Verujemo da su aktivnosti FAO-a doprinele i odluci NTOS-a da 

čitavu kampanju međunarodne promocije srpskog turizma u 2012. godini pod nazivom 

„Soul Food” veže za gastronomsku tradiciju Srbije. Partnerski projekat „Mirisi i ukus banatskog 

vina i sira” predstavljen je međunarodnoj javnosti i na okupljanju evropske mreže 

za ruralni razvoj PREPARE kao primer najbolje prakse u ruralnom razvoju, podržan u 

okviru Nacionalne mreže za ruralni razvoj Srbije za 2011. godinu. 

Uspešna višestepena obuka vodećih lokalnih aktera i srpske mreže za ruralni razvoj održana 

je u neposrednom ruralnom okruženju raznovrsnim podučavanjem praktičnog 

rada, on-line mentorstvom i finansijskom podrškom realizaciji projekata i zajedničkim 

monitoringom sprovedenih aktivnosti. Obuka je formulisana na temelju naučnih i stručnih 

istraživanja mogućnosti i potreba na terenu, uz podjednako učešće lokalnih i nacionalnih 

aktera podrške ruralnom razvoju. Na taj način je obezbeđen odgovarajući izbor 

tema, jednako koliko i prave ciljne grupe učesnika treninga. Iako je u pilot-regionima 

ostalo mnogo onih koji su želeli da učestvuju u treninzima, motivisani dobrim utiscima 

učesnika prethodnih akcija, može se smatrati da je postignuta kritična masa za pokretanje 

pozitivnih promena u ruralnom turizmu i lancima snabdevanja. Sprovođenje istraživanja 

i obuka kombinovanjem nacionalne i međunarodne ekspertize pokazali su se najboljim 

za korisnike programa. Jedino se na taj način za kratko vreme može postići da trening 

odgovara stvarnim potrebama. 

14 


Osim uspeha, naravno, UNJP STRD morao se suočiti i s preprekama i izazovima u sprovođenju 

planiranih aktivnosti. Problem je predstavljao ograničen stepen reagovanja na 

inicijative programa i lokala, kao ograničena apsorpciona moć za obezbeđene informacije 

na nacionalnom nivou. Problem je bila vredna, ali retka, pa i nedostajuća podrška lokalnih 

lidera u delovima nekih regiona, neefikasna saradnja različitih sektora kako bi se obezbedila 

održiva aktivnost u primeni stečenih znanja na lokalnom nivou ili potpuni izostanak 

saradnje itd. Svi ovi izazovi naterali su FAO tim da uloži ogroman napor da umreži, 

vodi i podrži razvojne procese, što kao moguća opcija, mora se priznati, nije u dovoljnoj 

meri predviđeno prilikom kreiranja projekta. Bilo je neophodno raditi i na uspostavljanju 

sinergije s različitim aktivnostima koje su u istoj oblasti, u istom vremenskom okviru 

sprovodili implementacioni partneri, razne druge međunarodne organizacije i lokalni 

akteri. Nedostatak saradnje i centralizovane koordinacije svih aktera razvojnih procesa u 

srpskom ruralnom ambijentu ostavio je brojne praznine u izgradnji kapaciteta za ruralni 

razvoj. Proizveo je i mnoga neočekivana i neracionalna preklapanja u aktivnostima koja 

ciljaju na isti auditorijum, što je učinilo posao racionalne podrške razvoju ruralnog turizma 

i malog farmerstva veoma komplikovanim za jedan program ograničenih resursa i 

nadležnosti. Naročito se osetio nedostatak sredstava za obezbeđenje neophodnog stalnog 

prisustva stručnjaka na terenu, kao i za konkretnu podršku lokalnim liderima koji su dobrovoljno 

dali veliki doprinost i jak pečat svim aktivnosti FAO na terenu. 

Lokalni nivo je visokoosetljiv na razvojni rad prilagođen njihovim stvarnim potrebama. 

Integralni pristup izgradnji kapaciteta veoma je cenjen, pa se čini da multisektorski UNJP, 

kao i teritorijalni pristup treba dalje razvijati, a stečena iskustva i naučene lekcije redovno 

širiti na ostale teritorije i razmenjivati s drugim međunarodnim i nacionalnim razvojnim 

programima, institucijama i organizacijama. Očito je i da investicije koje se podržavaju 

grantovima bilo koje vrste moraju biti praćene jakom tehničkom pomoći, transferom znanja 

i savetodavnim radom. Jasno je da su pozivi za dodelu bespovratne pomoći odličan 

„reality show” – neophodna vežba koja priprema i podstiče i uspešne i neuspešne kandidate 

za ozbiljne izazove velikih podsticajnih šema koje slede na nacionalnom i međunarodnom 

nivou. 

FAO tim je u okviru svojih aktivnosti sa UNJP STRD jasno utvrdio potrebu za razvojnim 

programima koji bi aktivno podržali identifikaciju lokalnih lidera, pozitivnih pojedinaca, 

poznavalaca problematike ruralnog razvoja ili organizacija sa sličnim karakteristikama i 

razvio mehanizam za njihovo aktiviranje i prevenciju njihove marginalizacije, i to zarad 

ubrzavanja ruralnog razvoja u Srbiji. 

Dalji konkretan, permanentan grupni rad neophodan je za jačanje vrednosnog lanca 

nasleđe – poljoprivreda – turizam korišćenjem modela javnog-privatnog partnerstva, 

LEADER koncepta, regionalnog brendiranja itd. Brendiranje i standardizacija nacionalne 

kuhinje uz uvođenje modernih standarda, pravila i procedura u UNJP pilot-regionima, na 

primer, samo su dodirnuti, a svojim značajem definitivno zavređuju više pažnje. Takođe, 

podrška ekspresiji multifunkcionalne uloge poljoprivrede u smislu njene funkcije ekološkog 

servisa, kroz podršku farmerstvu visoke prirodne vrednosti, ekstremno je značajna 

u regionima u kojima se razvija turizam, kao i područjima značajnim za zaštitu prirode. 


UNJP STRD je bio, očito, samo početak kompleksnih aktivnosti neophodnih za podršku 

diverzifikaciji ruralne ekonomije u Srbiji, kroz introdukciju turističkih aktivnosti. Ove aktivnosti 

mogu mnogo pomoći dostizanju krajnjeg cilja – obezbeđenju održivosti sektora 

malog farmerstva i racionalnog korišćenja raspoloživih resursa u ruralnoj Srbiji, iako turizam 

nije i neće nikada biti jedan i jedini način da se to u potpunosti postigne. 

Teško da još u nekom slučaju postoji takav primer povezanosti dve ekonomske aktivnosti 

kao što je ona koja može da se izgradi između poljoprivrede i turizama u kojoj se odlično 

integriše celokupna mreža života ruralnih oblasti, na korist lokalnog stanovništva, lokalnih 

aktera ali i celokupnog društva. Lepota raznovrsnosti aktivnosti koja se u ovoj vezi 

može sadržati čini svaku raspravu o terminu koji bi ga mogao označavati irelevantnom 

– ruralni turizma ili seoski turizam, ili pak turizam u ruralnim oblastima. Utemeljen je 

u lokaciji njegovog dešavanja i znači uvek isto – turizam u ruralnim oblastima koristeći 

i okorišćujući se od specifičnog sklopa tradicije lokalnog stanovništva, njegove kulture, 

poljoprivredne delatnosti, prerade hrane, gastronomije, biodiverziteta kreiranog upravljanjem 

njivama, livadama, pašnjacima i šumama, selekcijom domaćih životinja i gajenog 

bilja, tradicionalne arhitekture, načina života, nematerijalnog nasleđa u verovanjima, religiji, 

etnosu i borbi za opstanak tokom istorije, specifičnog mesta – geografski i ekološki 

uvek originalno inegrisanog. 

Trenutak mira za FAO tim 

u predahu između aktivnosti u Donjem Podunavlju 

i Južnom Banatu, na skeli preko Dunava 

Autori su načinili veliki 

napor da ova knjiga bude 

upotrebljiva za sve moguće 

korisnike: za one koji 

su učestvovali u UNJP 

aktivnostima za izgradnju 

kapaciteta – kao podsetnik, 

za one koji su obučeni 

i imaju nameru da igraju 

ulogu programera ili agenata 

promena u budućnosti 

– kao vodič, za naučnike 

i analitičare – kao ideja 

kako da prilagode svoje 

statistike i istraživanja da 

bi mogli da ih tumače i 

koriste i praktičari i kreatori 

politika. Knjiga je namenjena 

i onima koji nisu 

imali sreće da ih bilo koja 

aktivnost UNJP dodirne, a imaju slične potrebe kao oni koji jesu ili imaju prosto namere 

da u budućnosti postanu pružaoci turističkih usluga, poljoprivrednicima zainteresovanim 

za razvoj turizma, savetodavcima, konsultantima, akademcima, kreatorima razvojnih politika, 

agencijama... ali pre svega onima koji se još školuju, mladim ljudima u ruralnim 

oblastima ili onima koji bi se u selo rado vratili da se turizmom i malim farmerstvom bave 

16 


u budućnosti. Razvoj seoskog turizma je dugoročan posao, složen i multidimenzionalni. 

On je po svojoj prirodi multisektorski, jednako koliko i sam ruralni razvoj. Nijedan pažnje 

vredan rezultat u ruralnom turizmu ne može se postići angažovanjem samo turističkih 

stručnjaka, niti se njegovi problemi mogu rešavati jednostranom akcijom, pa ni jednim, 

vremenski i materijalno ograničenim programom. Aktivnosti moraju biti integrisane, dugoročne 

i permanentne uz posvećen i stalni rad na terenu. Međutim, bez obzira na to 

koliko se kvalitetno obavljaju razvojne aktivnosti, seoski turizam i dalje ne može biti opšte 

rešenje za sve probleme malih farmi iako može da doprinese razvoju ruralnih oblasti uz 

adekvatan razvoj svih vrsta infrastrukture, uspešne primene nacionalne politike o zaštiti 

životne sredine i zaštite prirode, razvoj prekogranične saradnje, promociju zemlje na međunarodnom 

nivou, a najviše od svega racionalne razvojne politike i podrške implementaciji 

te politike, uključujući sprovođenje pravne reforme i procesa decentralizacije. 

Seoski turizam daje najbolje od sebe ako se razvija kritičkom primenom dobrih praksi uz 

puno poštovanje mogućnosti i stremljenja lokalnog stanovništva i razumevanje njihovih 

potreba, težnji, navika i običaja, etno-psihologije i finansijske moći. Razvojem ruralnog 

turizma morale bi se baviti grupe „specijalaca”, ali njima moraju upravljati stručnjaci 

„univerzalci”, koji umeju da vide širu sliku i shvate ruralni razvoj u celini. Srbiji, nedostaje 

holistički pristup razvoju. UNJP je jedan od retkih razvojnih programa koji je u 

svojoj osnovi multidisciplinaran, i to ne samo zato što u njegovoj realizaciji učestvuje 5 

UN agencija s različitim oblastima delovanja već i zbog toga što sami Milenijumski ciljevi 

razvoja nameću multisektorski pristup. Velika je šteta što zbog ekonomske krize jedinstvena 

i dragocena, a pre svega konkretna podrška španske vlade Razvojnom fondu u dostizanju 

Milenijumskih ciljeva izvesno više neće biti dostupna za nastavak rada na razvoju 

ruralnog turizma u Srbiji. Ostaje, međutim, nada da će rezultati Zajedničkog programa 

Ujedinjenih nacija „Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja” poslužiti drugim donatorima 

da identifikuju razvojni potencijal koji se krije u malim farmama Srbije i ruralnom 

turizmu, kao i mogućnostima koje njihova interakcija može da pruži u zapošljavanju i 

smanjenju siromaštva u ruralnim oblastima. 

Prof. dr Suzana Đorđević Milošević, 

programski oficir za ruralni razvoj / FAO tim lider 

u Programskoj implementacionoj jedinici 

Zajedničkog programa Ujedinjenih nacija 



18 


Teorija i stvarnost 

ruralne Srbije 

TEORIJA I STVARNOST RURALNE 

SRBIJE 


Novi pristup RURALNOM RAZVOJU kao 

ODGOVOR NA STVARNE POTREBE 

Literatura nudi brojne definicije ruralnog razvoja, koncentrišući se na različite aspekte i 

razmatranja. Van der Ploeg i saradnici veruju da je „koncept ruralnog razvoja (je) iznad 

svega heuristički izum. On predstavlja potragu za novom budućnošću i pogonskom snagom 

ruralnog stanovništva. On prevazilazi teoriju modernizacije gde se problemi poljoprivrede 

i ruralnih oblasti smatraju rešenim. Teorija ruralnog razvoja nije o svetu kakav 

on jeste, već o načinu na koji poljoprivreda i ruralne oblasti mogu biti rekonfigurisane” 

(citat od Nemes, 2005). 

U prošlosti je poljoprivredni sektor često bio motor razvoja ruralne ekonomije i predstavljao 

preovlađujući izvor ruralnih prihoda, zaposlenja i proizvodnje. Shodno tome, ruralna 

i poljoprivredna pitanja su smatrana praktično sinonimima i često se pretpostavljalo da 

poljoprivredni i ruralni ciljevi mogu biti realizovani jedinstvenom politikom stvorenom 

da pomogne tranziciju poljoprivrednog sektora. Ta situacija se promenila, pre svega zato 

što poljoprivreda više nije glavni sektor u ruralnim oblastima kada je posredi proizvodnja 

ili zapošljavanje. Kreatori politike sve više shvataju da je politika ruralnog razvoja potrebna 

iz najmanje tri razloga. 

Prvi: ruralne oblasti se suočavaju s velikim izazovima, koji podrivaju teritorijalnu koheziju 

unutar zemalja. 

Drugi: ruralne oblasti često poseduju ekonomski potencijal koji je uglavnom neiskorišćen 

ili se može bolje iskoristiti za dobrobit ruralnog stanovništva i ukupan nacionalni razvoj. 

20 


Treći: nijedna sektorska politika ni sile tržišta nisu u stanju da u potpunosti odgovore na 

heterogenost izazova i potencijala ruralnih oblasti i da se izbore sa svim pozitivnim i negativnim 

spoljnim faktorima. 

Mnogi istraživači ukazuju da „postoji potreba za novom paradigmom ruralnog razvoja”. 

Njene glavne karakteristike treba da se fokusiraju na teritorije, pre nego na sektore i 

naglase investicije, pre nego subvencije. Pritom ciljeve kao što su ujednačavanje uslova 

života u ruralnim i urbanim oblastima, povećanje prihoda gazdinstva, konkurentnost gazdinstva 

treba dopuniti konkurentnošću ruralnih oblasti, valorizacijom lokalnih resursa, 

eksploatacijom neiskorišćenih resursa. Ključni akteri za primenu ovakve paradigme nisu 

više samo nacionalne vlade i poljoprivrednici već svi nivoi vlasti (nadnacionalni, nacionalni, 

regionalni i lokalni), različiti lokalni akteri (javni, privatni, nevladine organizacije) 

(OECD, 2006). 

S dramatičnim smanjenjem zaposlenosti na farmi ruralne oblasti postaju zavisne od širokog 

spektra ekonomskih motora rasta. Rast globalizacije, unapređenje komunikacija i smanjenje 

transportnih troškova su dodatni pokretači ekonomskih promena u ruralnim oblastima. 

Teorija i praksa regionalne politike su spoznale da finansijska redistribucija i politika bazirana 

na poljoprivredi nisu u mogućnosti da iskoriste potencijal ovih ekonomskih motora. 

Ruralne oblasti se u celom svetu suočavaju 

s nazadovanjem kroz odliv i 

starenje stanovništva, nižu bazu veština 

i nižu prosečnu produktivnost. 

Sve to smanjuje kritičnu masu potrebnu 

za efikasne javne servise, infrastrukturu 

i razvoj biznisa, čime se 

stvara začarani krug. Međutim, mnoge 

ruralne oblasti su iskoristile svoje 

mogućnosti i realizovale ih, profitirajući 

od postojećih potencijala kao 

što su lokacija, prirodni i kulturni 

sadržaji i društveni kapital. Uspeh 

ovih dinamičnih ruralnih oblasti je 

evidentan u regionalnim statistikama 

(OECD, 2006). 

Krajem prošlog veka koncept ruralnog razvoja dobija na značaju i u razvijenim i u zemljama 

u razvoju, uključujući Srbiju. Pogled na politiku društvenoekonomskog razvoja u celini 

se drastično menja. U fokusu je ne samo prevazilaženje regionalnih dispariteta i razlika 

između urbanog i ruralnog razvoja već i koordinacija razvoja poljoprivrede i drugih delatnosti 

i usluga u ruralnim područjima, da bi se osigurao bolji kvalitet života i unapredio 

životni standard stanovništva racionalnim korišćenjem resursa i njihovim očuvanjem za 

buduće generacije. Ovaj integralni pristup je danas osnova svih razvojnih politika država 

EU, čijem članstvu Srbija teži. 


Promocija integralnog ruralnog razvoja sadrži brojne izazove u politici i upravljanju. Ona 

pre svega podrazumeva jačanje koordinacije među sektorima, različitim nivoima vlasti, 

kao i između javnih i privatnih aktera. Prelaz s jednosektorske (poljoprivredne) politike 

ka integrisanom pristupu ruralnom razvoju zahteva veliku pažnju prema najmanje četiri 

ključne oblasti: 1) transport i razvoj elektronskih komunikacija; 2) pružanje javnih usluga; 

3) valorizacija prirodnih i kulturnih resursa; 4) promocija ruralnih preduzeće, uključujući 

razvoj i finansiranje malih i srednjih preduzeća (OECD, 2006). 

Integralni ruralni razvoj je proces koji traje. On uključuje i spoljnu intervenciju i lokalne 

aktivnosti, obe da bi se obezbedio boljitak ruralnom stanovništvu, očuvaju i unaprede 

ruralni resursi, smanje komparativni nedostaci u odnosu na konkurenciju i pronađu novi 

načini korišćenja ruralnih resursa. On je integralni u smislu da je, za razliku od centralizovanog 

razvoja, kontrolisan i upravljan lokalno. Ali, nasuprot lokalnom razvoju, osim lokalnih 

resursa oslanja se i na profesionalnu i finansijsku podršku centra. Drugim rečima, 

integralni ruralni razvoj se može nazvati i teorijom „nove paradigme ruralnog razvoja” 

koja pokušava da identifikuje lokalni razvoj i/ili da rekonfiguracija lokalnih resursa može 

biti potpomognuta iz centra, za dobrobit ruralnih oblasti a u isto vreme da se očuvaju ruralne 

vrednosti za budućnost. Prema ovom shvatanju, integralni sistem ruralnog razvoja 

je i određena organizacija centralnih i lokalnih institucija u smislu administracije, znanja, 

informacija i sistema donošenja odluka, društvenih mreža itd., što fukcionišu skladno, pa 

su u tom smislu sposobne da realizuju ideje teorije integralnog ruralnog razvoja. 

Potreba za novom ruralnom paradigmom je raspravljana najpre u zemljama OECD, gde su 

radi konsolidacije poljoprivrede predlagane promene u pravcu uvođenja šireg pristupa ruralnoj 

ekonomiji. U nekoliko zemalja koje nisu u OECD politika integralnog ruralnog razvoja 

se takođe uvodi, ali kao način da se od ruralnih oblasti što više zaradi. U mnogim drugim 

22 


slučajevima ruralne strategije su usmerene na smanjenje 

siromaštva i povećanje novih aktivnosti na 

gazdinstvima i van njih koje mogu pomoći ruralnim 

oblastima da se nose sa smanjenjem zaposlenosti 

usled uvođenja, po korišćenom kapitalu, intenzivne 

poljoprivredne proizvodnje. 

Održiv razvoj sela u Srbiji u osnovi upravo i zavisi 

od praktične primene kombinacije koncepta multifunkcionalne 

poljoprivrede i integralnog pristupa 

sveopštem poboljšanju uslova života, kao i socioekonomskog 

položaja sela i seoskih zajednica, kroz 

veće mogućnosti za zapošljavanje van poljoprivrede 

(povećanja raznovrsnosti ekonomskih aktivnosti) 

u skladu s raspoloživim resursima. U dosadašnjoj, 

pa i trenutnoj agrarnoj politici Srbije, i dalje postoji 

zabluda poistovećivanja razvoja poljoprivrede i ruralnog 

razvoja (Đorđević-Milošević S., 2008). 

U suštini, koncept multifunkcionalnosti promoviše 

da sistem poljoprivredne proizvodnje pored svojih bazičnih funkcija ima i brojne neproizvodne 

eksternalije vezane za održivi i ruralni razvoj, kao i snažnu socijalnodemografsku 

komponentu. Poljoprivreda je i dalje najveći korisnik seoskih resursa i odlučujući faktor 

koji utiče na izgled ruralnog prostora Srbije. Stoga Srbija nema alternativu za koncept multifunkcionalne 

poljoprivrede ukoliko želi održiv ruralni razvoj. Realizacija ovog cilja podrazumeva 

da model podrške poljoprivredi bude u okviru ruralnog razvoja, i da snažno 

odražava upravo multifunkcionalnu ulogu farmerstva u bogatstvu i raznovrsnosti predela, 

proizvodnji hrane i kulturnom i prirodnom nasleđu. Za takvu podršku neophodno je jačanje 

institucionalnih mehanizama za poboljšanje socioekonomskog statusa i kvaliteta života 

ruralnih zajednica, te očuvanje kulturnog i prirodnog nasleđa (Đorđević-Milošević S., 2008). 


Srbiji je uz sve ove promene potrebna i temeljna promena odnosa ka svemu što je ruralno. 

Seljak je u Srbiji i dalje ružna reč, a seoske teme su predmet podsmeha. Desetinama godina, 

a možda i stotinama, stvaraju se psihološke prepreke u javnosti koje vode ka negativnom 

odnosu prema svemu što nosi epitet seosko. Neodrživost ovakvog odnosa jasna je ako se ima 

u vidu da se prosperitet mnogih evropskih ruralnih oblasti zasniva upravo na suprotnom – 

glorifikaciji seoskog načina života, ruralne tradicije i sl. (Đorđević-Milošević S., 2008). 

„Nova ruralna paradigma” zahteva značajne promene u načinu osmišljavanja i sprovođenja 

politika. Tradicionalne hijerarhijske administrativne strukture nisu advektne za efektivno 

sprovođenje multisektorske politike na više nivoa – horizontalnom na centralnom i 

lokalnom nivou i vertikalnom na različitim nivoima vlasti (OECD, 2006). 

FAO je svestan potrebe primene nove paradigme u srpskoj teoriji i praksi ruralnog razvoja. 

Zajednički program Ujedinjenih nacija „Održivi turizam za ruralni razvoj” bio je savršena 

prilika da se primeni u praksi, integracijom aktivnosti koje sprovodi pet agencija UN 

– FAO, UNWTO, UNDP, UNEP i Unicef sa različitim portfolijima u četiri, za Srbiju 

karakteristična, ali i potpuno različita pilot-regiona. Praktičnim radom na rešavanju već 

poznatih problema na terenu i istovremeno uvođenjenjem neophodnog transfera znanja, 

u skladu s multidisciplinarnim procenama novih potreba, kao i dogradnjom nacionalnog 

političkog okvira s implementacionim partnerima – Ministarstvom ekonomije i regionalnog 

razvoja (kasnije Ministarstvom finansija i ekonomije), Ministarstvom poljoprivrede, 

šumarstva i vodoprivrede i Nacionalnom turističkom organizacijom, uz odgovarajuće finansijske 

inpute, UNJP STRD uveliko je doprineo usvajanju nove ruralne paradigme na 

nacionalnom i lokalnom nivou. 

Sinergija aktivnosti uspostavljena u 

Programskoj implementacionoj jedinici i 

Upravnom odboru projekta pokazala je da 

novi ONE-UN način rada (inicijativa UN 

koja ima za cilj da omogući da sve UN 

agencije i programi deluju jedinstveno na 

nivou jedne zemlje) jeste dobar model i za 

integraciju svih aktera u ruralnom razvoju, 

kakav treba da bude da bi nova paradigma 

ruralnog razvoja zaživela u budućnosti 

i pomogla stvaranju boljih uslova života 

u ruralnim oblastima. Rezultati i stečena 

iskustva kroz UNJP STRD ostavljeni su 

kao zaveštanje nosiocima ruralnog razvoja 

Srbije, kroz čije aktivnosti treba da nastavi 

da živi za dobrobit ruralne Srbije, kao 

i da permanentno obezbeđuje povratne 

informacije za razvoj neke nove, još bolje 

paradigme (modela) ruralnog razvoja u 

budućnosti. 

24 


RURALNE OBLASTI I POLITIKA RURALNOG RAZVOJA 

EVROPSKE UNIJE 

Oko 57% stanovništva EU živi u ruralnim oblastima, koje obuhvataju preko 90% teritorije 

Unije. Prosečna gustina naseljenosti je od 38 stanovnika/km 2 u pretežno seoskim regijama, 

do 125 u naglašeno seoskim regijama i 614 u pretežno urbanim regijama. U udaljenijim ili 

retko naseljenim oblastima, kao što je severni deo Finske, gustina može biti čak i 2 stanovnika/km 

2 (EC, 2004). Ruralne oblasti se po karakteru izuzetno razlikuju: od prigradskih seoskih 

područja, do pašnjaka na visokim planinama; od mediteranskih maslinjaka i vinograda 

Portugala, do pašnjaka u tundrama Laponije. Ruralne oblasti su veoma bogate i raznovrsne 

po zastupljenom predeonom diverzitetu i kulturnom nasleđu, i ogroman su rezervat ljudskih 

veština i energije. Ruralne oblasti Evrope obezbeđuju veći deo evropske hrane, drvne 

građe i sl. Ruralna ekonomija Evrope je vrlo raznovrsna, kao i lokalne zajednice koje na njoj 

zasnivaju svoj opstanak. Ruralne oblasti su i prostor za rekreaciju evropskih građana i domaćin 

rastućem broju turista, kako lokalnih, tako i onih inostranih. 

Uprkos našem uobičajenom poimanju nesporno razvijenije ekonomije Evrope, ruralne 

oblasti u njoj često ostvaruju nizak nivo prihoda i imaju visoku stopu nezaposlenosti, 

naročito u novim zemaljama članicama, ali i u nekim starim članicama EU-15 (Portugal, 

Španija, Italija, Grčka, Finska). 

Interesantan je i podatak da je manje 

od 25% poljoprivrednih proizvođača, 

a svega 10% njihovih supružnika angažovano 

s punim radnim vremenom 

u poljoprivredi, i da se 30% poljoprivrednih 

proizvođača i preko 25% njihovih 

supružnika bavi nekim drugim, 

ekonomskim aktivnostima. Nove države 

članice, plus Rumunija i Bugarska, 

imaju ukupno 7,5 miliona gazdinstava 

s manje od 5 ha zemlje, a većina ne 

može da ostvari dovoljno prihoda za 

svoje poljoprivredno domaćinstvo (EC 

2004). Milioni vlasnika takvih malih 

gazdinstava u EU danas su primorani 

da traže posao ili dopunske prihode u 

drugim delovima ruralne privrede. Na 

sve njih utiču brze promene u poljoprivredi, 

koje slede iz reforme Zajedničke 

poljoprivredne politike EU (EU CAP), 

pa se spektar njihovih interesovanja sa 

primarne proizvodnje sve više širi ka 

drugim aspektima ruralnog razvoja. 


Mnoge seoske oblasti u blizini gradova brzo menjaju svoj karakter jer u njima gradski radnici 

traže svoj novi dom, ili se u njih, zbog manjih troškova, useljavaju gradska preduzeća. 

U takvim naseljima meštani dolaze u priliku da svoju ekonomiju diverzifiikuju, pa čak i 

da napuste poljoprivrednu proizvodnju. Njihovim naslednicima se, zbog previsokih cena 

stanovanja, sve manje isplati da u svojim selima zasnuju odvojeni život. Suprotno tome, u 

mnogim udaljenijim, perifernim ili planinskim regijama EU-15 već duže vreme se smanjuje 

populacija, a ovaj proces traje i sada. U takvim naseljima je lokalna privreda slaba i svodi se 

na nekoliko aktivnosti. Takođe, teško je održati interes države za pružanjem javnih usluga 

i održavanje, izgradnju i razvoj infrastrukture. Mladi i ovde teže da napuste regiju. Pojedne 

zemlje, kao što su zemlje Skandinavije, stoga obezbeđuju visoke subvencije lokalnim zajednicama 

kako bi zadržale stanovništvo u ovim oblastima. 

U novim državama članicama u Centralnoj i Istočnoj Evropi privatizacija poljoprivrednog 

zemljišta je dovela do gotovo potpunog nestanka zadruga, što je imalo za posledicu 

gubitak posla i sistema socijalne pomoći koju su one nudile. Međutim, poljoprivredna 

dobra su i dalje značajni elementi poljoprivrede u mnogima od njih. Zadruge i trgovačke 

firme se nalaze na velikom procentu obradive zemlje u Slovačkoj (76%), Bugarskoj (74%), 

Češkoj (72%) i Mađarskoj (50%). S druge strane, mala, individualna gazdinstva pokrivaju 

većinu obrađenog zemljišta u Sloveniji (94%), Letoniji (90%) i Poljskoj (86%). U novim 

državama članicama i u državama pred priključenjem EU postoje ozbiljne slabosti u seoskim 

oblastima nasleđene iz perioda socijalizma: nekonkurentna poljoprivreda, ogroman 

broj malih gazdinstava koji se jedva izdržavaju i veoma mali broj radnih mesta u drugim 

privrednim sektorima. Ova situacija utiče na milione ljudi, koji već sada, nekoliko godina 

nakon proširivanja Unije, masovno migriraju ka urbanim oblastima razvijenijih zemalja 

članica. EU države stoga planiraju da sledeće decenije počnu da izdvajaju značajnija sredstva 

za obuku i stvaranje radnih mesta u ruralnim oblastima. Ako se u ovim zemljama ne 

ojačaju ruralne privrede, nastaviće se masovna migracije u gradove, kako u okviru nacionalnih 

granica, tako i ka bogatijim zemljama Evropske unije. 

26 


Politika ruralnog razvoja Evropske unije razvila se kao deo istorijske evolucije Zajedničke 

poljoprivredne politike (CAP). U trenutku kada je rođena, pedesetih godina prošlog 

veka, cilj CAP bio je da se poveća snabdevenost Evrope prehrambenim proizvodima. 

Predviđala se direktna podrška proizvodnji na farmama i pružanje pomoći za modernizaciju 

strukture farmi i preduzeća za preradu i prodaju poljoprivrednih proizvoda, i 

to radi povećanja njihove efikasnosti i konkurentnosti. Sredinom sedamdesetih godina u 

CAP je dodata Direktiva o regijama u nepovoljnom položaju, koja je omogućila davanje 

posebne pomoći poljoprivrednim proizvođačima u regijima koje su bile u nepovoljnom 

položaju za poljoprivrednu proizvodnju zbog činilaca kao što su nadmorska visina, klima 

ili loš sastav zemljišta. Cilj je bio da se zaustavi masovni odlazak ljudi iz ovih regija, što 

je oslabilo seoske zajednice i prouzrokovalo štetu prirodnim staništima i narušilo izgled 

okoline. Ova direktiva je veoma važna jer je prvi put u njoj primenjen „teritorijalni” pristup 

i ponuđena pomoć posebnim područjima kako bi ona postigla privrednu, društvenu 

i ekološku ravnotežu. Ali, pomoć je i dalje išla poljoprivrednim proizvođačima, a ne i 

drugim učesnicima u ruralnoj privredi ili društvu. Ovaj teritorijalni pristup je proširen 

osamdesetih godina, kada su poljoprivredni elementi integrisani u regionalnu politiku. 

Promene su ciljale regije koje se suočavaju sa strukturalnim slabostima i ruralne oblasti u 

nepovoljnom položaju, pružajući podršku ruralnom razvoju i primeni koncepta diverzifikacije 

proizvodnje u gazdinstvima. 

Tih godina je već bilo jasno da je CAP doprinela enormnom porastu poljoprivredne proizvodnje 

i stvaranju viškova mleka, mesa, pšenice, vina i drugih proizvoda u Uniji. To je 

nateralo EU da preispita politiku podrške vezane za povećanje proizvodnje. Istovremeno 

je shvaćeno da CAP nije uspela da doprinese ruralnom razvoju, već je, naprotiv, doprinela 

stvaranju ozbiljnih problema, na primer, ekoloških, problema s bolestima i dobrobiti 

životinja na velikim farmama, kao i potencijalne opasnosti za ljudsko zdravlje. Visoke 

subvencije uznemirile su svetske trgovačke krugove, zbog čega je EU bila primorana da 

ponovo menja svoju poljoprivrednu politiku. Naglasak je pomeren sa „više prehrambenih 


proizvoda uz niske troškove” na sveobuhvatnu dobrobit ruralnog stanovništva, koja uključuje 

i ekonomiju i zaštitu životne sredine u ruralnim oblastima. Naglasak se posebno 

stavlja na diverzifikaciju ruralne privrede, a uz poljoprivrednu proizvodnju podstiče se i 

uloga poljoprivrednog proizvođača u očuvaju i održivom upravljanju prirodnim i kulturnim 

nasleđem. 

U periodu 2000–2006. niz promena je ponovo unet u CAP. Uvedeno je postepeno smanjenje 

fondova za podršku proizvodnji, preradi i izvozu prehrambenih proizvoda, kao i „drugi 

stub” vezan za podršku ruralnom razvoju. Ponuđen je niz mera grupisanih u odgovarajuće 

ose za ispunjenje odgovarajućih ciljeva ruralnog razvoja, za koje su se zemlje članice 

slobodno opredeljivale. Mere su uključivale i inicijativu LEADER, čiji je cilj unapređenje 

akcije uz lokalna partnerstva radi realizovanja integrisanog ruralnog razvoja u mnogim 

regijama EU. Istovremeno je lansiran i SAPARD program (skraćenica od: Posebna pomoć 

za pretpristupanje u poljoprivredi i ruralnom razvoju), kojim je EU ponudila podršku ruralnom 

razvoju u 10 zemalja Centralne Evrope, uključujući Mađarsku, a koje su tada bile 

zemlje kandidati za članstvo u Uniju. Uz podršku ovog programa, vlade ovih zemalja su 

lansirale nacionalne programe ruralnog razvoja fokusirane na investicije u poljoprivrednu 

proizvodnju, preradu prehrambenih proizvoda i dobrobit životinja, radi ispunjavanja EU 

standarda (acquis communataire), kao i diverzifikaciju ruralne ekonomije. 

Izmenama CAP 2003. godine, od 2005. godine finansijska podrška poljoprivrednim gazdinstvima 

odvojena je od njihove proizvodnje kako same subvencije ne bi uticale na odluku 

farmera kojom će se proizvodnjom baviti i na taj način stvarati viškove hrane na tržištu. 

Jednom rečju, pod ovim novim sistemom proizvođači mogu da proizvode sve što misle 

da će imati dobru prođu na tržištu, a ne da prate signale koje daje EU ili državne subvencije. 

Uvedeni su i novi uslovi za ostvarivanje prava na ovu podršku, kao što je poštovanje 

zakonskih zahteva za zaštitom okoline, dobrobit ljudi, životinja i biljaka, kao i obaveza 

očuvanja kvaliteta zemljišta na kome se obavlja proizvodnja. Kako bi ispunili ove zahteve, 

sredstva namenjena podršci farmerima su takođe obezbeđena u setu predviđenih mera 

politike podrške ruralnom razvoju. Evropska komisija je 2007. godine formirala Evropski 

agrarni fond za ruralni razvoj (EAFRD) sa tri glavna cilja: povećanje konkurentnosti 

poljoprivrednog sektora kroz podršku za restrukturisanje, unapređenje životne sredine 

i okoline podržavanjem upravljanja zemljom i unapređenje kvaliteta života u ruralnim 

oblastima i razvoj diverzifikacije privrednih aktivnosti. Uredba o ruralnom razvoju, koja 

čini zakonsku osnovu EAFRD-a i koju je odobrio Savet ministara EU, uvela je odredbe 

i za četvrtu „spajajuću” osovinu LEADER, i to kao integralni deo nacionalnih ruralnih 

programa koji podržavaju inicijativu organizovanih lokalnih zajednica u ruralnim oblastima. 

Korišćenje sredstava EAFRD podrazumevalo je i izradu nacionalnih programa za 

ruralni razvoj koji doprinose ostvarivanju tri velika cilja Evropske unije: konkurentnost 

(Lisabonska agenda), održivost (Agenda iz Geteborga) i kohezija. Sve ovo se čini da bi se 

korigovali ogromni dispariteti u prihodima i standardima života među regijama Unije. 

Integralni razvoj ruralnih oblasti postao je prioritet EU, koncept koji svojom kompleksnošću 

bitno nadilazi ne samo ono što se uobičajeno podrazumeva pod agrarnom politikom 

već i ono što se do pre izvesnog vremena podrazumevalo pod sintagmom „ruralni razvoj”. 

28 


Ovaj koncept se podjednako odnosi na ekonomski razvoj kao i na demografsku, ekološku, 

institucionalnu, socijalnu i kulturnu obnovu ruralnih prostora. On, dakle, podjednako 

„pokriva” i ruralnu polivalentnu ekonomiju, infrastrukturu, kulturu, turizam i nasleđe, i 

to sve zasnovano na principima održivog razvoja, primereno regionalnim specifičnostima 

i raspoloživim resursima. Jednom rečju, smisao koncepcije integralnog ruralnog razvoja 

nije samo u pukom oživljavanju ovih prostora i reruralizaciji već i u omogućavanju višeg 

kvaliteta života, u njegovoj celovitosti (Zakić, 2002). 

Vinogradi čuvenog Rajnskog vinogorja u Nemačkoj primer su 

uspešne male proizvodnje u ekstremnim uslovima. 

Strukturalne promene u poljoprivredi i na ruralnim područjima EU podrazumevale su i 

podrazumevaju i radikalno smanjivanje postojećeg broja sitnih, pa i srednjih, naturalnih i 

svaštarskih porodičnih gazdinstava, koja ne mogu izdržati konkurenciju u evropskoj i svetskoj 

poljoprivredi i ekonomiji uopšte. Gotovo sve zemlje Evropske unije prošle su kroz tu 

neminovnu fazu. Tako se, na primer, broj seoskih gazdinstava u periodu 1959–1970. godine 

u Francuskoj sveo na manje od 800.000 . U višestuko manjoj Srbiji danas ih ima oko milion 

(Zakić, 2002). Pravu sliku mogao bi da da Popis poljoprivrednih domaćinstava započet oktobra 

2012. (mada propisani kriterijumi za popis upravo čine da popis zaobilazi veliki broj 

malih domaćinstava, čime je preliminarni broj od oko 600.000 verovatno daleko od tačnog). 

Da li su u toku procesi tzv. modernizacije i globalizacije, koji eliminišu većinu sitnih i srednjih 

gazdinstava, „čije resurse preuzimaju krupni proizvođači, sposobni za organizovano 

sučeljavanje s nestabilnošću tržišta poljoprivredno-prehrambenih proizvoda”, pokazaće vreme. 

Mada, sve govori da se u ambijentu globalne ekonomske krize taj proces neće odvijati 


na isti način kao u ostatku Evrope, i da se ovim problemom u smislu podrške opstanku dela 

malih ruralnih gazdinstava, bez drugih alternativa za zapošljavanje viška radne snage s njih, 

treba ozbiljno pozabaviti. Strategija i politika ruralnog razvoja Evropske unije i u novijem 

periodu su bile izložene daljem profilisanju. Značajnije promene nastale su koncipiranjem 

novih pretpristupnih programa i fondova za buduće članice Evropske unije (IPA), koji će biti 

osnova saradnje na razvoju poljoprivrede i rurala između EU i zemalja koje imaju nameru 

da postanu njeni članovi. Mnoge od predviđenih mera uveliko su doprinele naporima za 

stabilizaciju ruralnog sektora u zemljama korisnicima. One mogu doprineti i razvoju srpske 

ruralne ekonomije u celini, ali i opstanku malih farmi i malih ruralnih gazdinstava. 

Među najznačajnije EU programe ruralnog razvoja, odnosno neku vrstu originalnog pristupa 

ruralnom razvoju, spada i tzv. LEADER program. Iako na prvi pogled liči na englesku 

reč LEADER – vođa, to je, zapravo, francuska skraćenica za mrežu akcija usmerenih 

na razvoj ruralne ekonomije: Liaisons Entre Actions de Development de l’Economie Rurale. 

Ovaj program je program podrške celovitom razvoju lokalnih zajednica u ruralnim područjima. 

On podržava inicijative po principu „odozdo nagore”, odnosno jačanje uloge lokalnih 

partnerstava između javnog i privatnog sektora – lokalnih akcionih grupa (LAG). 

Ovim pristupom stimuliše se ne samo endogeno generisan ruralni razvoj već se podstiče 

i transnacionalna saradnja evropskih regija u razmeni iskustava i zajedničkoj akciji za korist 

ruralnog razvoja. Instrument odabran za tu namenu je umrežavanje nacionalnih mreža 

u Evropsku mrežu za ruralni razvoj, koja olakšava razmenu iskustava među lokalnim 

grupama uključenim u nacionalne mreže. Projekti koji se podržavaju moraju biti deo strateškog 

opredeljenja lokalne zajednice i 

najvećim delom se odnose na ruralnu 

ekonomiju, odnosno na diverzifikaciju 

delatnosti na ruralnim područjima. U 

okviru prvog LEADER programa komisija 

Evropske unije u partnerstvu sa 

državama članicama Unije potvrdila je 

217 lokalnih akcionih grupa. U okviru 

još ambicioznije LEADER II inicijative 

program je obuhvatio gotovo sve ruralne 

oblasti u nekim od zemalja članica 

Unije. LEADER + je u periodu 2000– 

2006. potrošio oko pet milijardi evra 

ohrabrujući dalju primenu integralnih, 

visokokvalitetnih i originalnih strategija 

za održivi razvoj s izraženim fokusom 

na partnerstvo i umrežavanje radi 

razmene iskustava. Ukupno ima 893 

LAG-a izabranih tokom LEADER+ inicijative 

među 15 država članica EU pre 

njenog proširenja 2004. Tekući period 

LEADER-a nastaviće se do kraja 2013. 

30 


godine s trenutno aktivnih 2300 LAG-a. Evropska komisija već radi na pripremi nove 

zajedničke poljoprivredne politike, koji će takođe odlučivati i o budućnosti LEADER-a. 

Dana 27–28. aprila 2012. više od 400 eksperata za lokalni razvoj iz 300 lokalnih akcionih 

grupa i predstavnici svih 27 članica EU sastali su se u Briselu na ENRD LEADER konferenciji 

„Strategije lokalnog razvoja i kooperacija: ključni pristupi lokalnom razvoju”. Cilj je 

bilo podsticanje početka njihove pripreme za eru lokalnog razvoja kojim upravlja lokalna 

zajednica Unije 2014–2020. koja treba da doprinese ciljevima EU 2020. godine. Nasuprot 

pozadini propisa za sledeći programski period 2014–2020. i pojavi lokalnog razvoja kojim 

upravlja lokalna zajednica Unije kao njenog centralnog instrumenta, učesnici konferencije 

podržali su deklaraciju o podršci LEADER pristupa. Podržana je inicijativa Evropske 

komisije da u prvi plan narednog programskog perioda stavi lokalni razvoj kojim upravlja 

lokalna zajednica. Komisija je očigledno 

prepoznala pravi potencijal i pozitivan uticaj 

izvornih metoda i pristupa koji dolaze 

iz „baze” u oporavku stagnirajuće ruralne 

ekonomije i podmlađivanje ruralnih oblasti 

u celini. 

LEADER pristup je identifikovan kao 

idealno sredstvo za podršku ciljevima 

Strategije Evrope 2020. u smislu „pametnog”, 

„održivog” i „inkluzivnog” rasta. 

Hiljade lokalnih akcionih grupa pokazalo 

je da primena specifičnih karakteristika 

LEADER pristupa može pomoći u 

pronalaženju inovativnih, ekološki i socijalno 

održivih rešenja za ruralni razvoj, 

kao i pomoći u mobilisanju jedinstvenih 

ljudskih, socijalnih, ekonomskih i kulturnih 

potencijala ruralne Evrope. Učesnici 

ENRD konferencije pozvali su kreatore 

politike da sačuvaju kontinuirano i nesmetano 

sprovođenje LEADER pristupa 

obezbeđenjem minimum 5% sredstava iz 

Fonda za ruralni razvoj. 

Iako su uspesi politike ruralnog razvoja 

Evropske unije neosporni, izvesno je da se 

ona mora i dalje prilagodjavati, koliko zbog 

sve snažnijih procesa globalizacije, toliko, 

još i više, zbog unekoliko promenjene sopstvene 

ruralne stvarnosti, do čega je došlo 

posle prijema novih članica i projekcije daljeg 

širenja Unije (Popović, 2003). 

Jedan od LEADER projekata u nemačkom 

Algoju sastojao se od izgradnje zatvorenog 

objekta s veštačkom stenom, koja je trebalo 

da omogući produženje turističke sezone 

za alpiniste, i na taj način omogući bolje 

iskorišćavanje raspoloživih smeštajnih 

kapaciteta i radne snage tokom cele godine. 


32 


RURALNI RAZVOJ U SRBIJI 

Ruralne oblasti u Srbiji 

Srpski ruralni prostor je jedan od društveno i prirodno najraznovrsnijih u Evropi, pa je 

zato upravljanje njegovim razvojem veoma kompleksno. Zahvaljujući turbulentnoj istoriji, 

ali i propustima u politici podrške ruralnom razvoju, on je danas uveliko ekonomski 

i socijalno razoren i depresiran. Međutim, vredno prirodno i kulturno nasleđe koje je i 

pored svih nedaća sačuvano u savremenim uslovima može predstavljati veliki potencijal 

za razvoj ukoliko se njegov koncept bazira na poštovanju principa održivosti. Planiranje i 

sprovođenje ovog vida ruralnog razvoja veoma je složeno i zahtevno, naročito u uslovima 

ogromne heterogenosti na fizički malom prostoru, kao i ekonomske zaostalosti ruralnih 

oblasti i zemlje u celini. Održiv razvoj sela u osnovi zavisi od praktične primene kombinacije 

koncepta multifunkcionalne poljoprivrede i razvoja drugih ekonomskih aktivnosti 

u skladu s raspoloživim prirodnim i ljudskim resursima, sveukupnog poboljšanja uslova 

života, kao i socioekonomskog položaja sela i seoskih zajednica. Međutim, u nedostatku 

odgovarajuće ekspertize, ali i jakog poljoprivrednog lobija, u dosadašnjoj razvojnoj politici 

Srbije i dalje vlada zabluda poistovećivanja razvoja poljoprivrede i ruralnog razvoja. 

Poslednjih godina i u Srbiji raste svest o neophodnosti da se i poljoprivreda, kao sektor, i 

ruralne oblasti kao specifični prostor na kome se ona odvija moraju tretirati integralno, sa 

svim komponentama koje ga čine. Međutim, ovakav pristup nikako da u potpunosti zaživi 

i u praksi. Isti je slučaj s konceptom multifunkcionalnog razvoja poljoprivrede i ruralnih 

oblasti, koji aktivno podržava težnju ka svepštoj održivosti razvoja ruralnih prostora 

(Đorđević-Milošević S., 2008). 

Predeo karakterističan za srpske ruralne prostore – planina Miroč, Donje Podunavlje 


Ruralni prostor Srbije se ne može opisati ni jednostavno ni ukratko. Jedna šaljiva rečenica 

iz literature mogla bi poslužiti da objasni koliko bi ova namera mogla biti komplikovana: 

„Ako si video jedan seoski prostor, video si jedan seoski prostor.” Ruralne oblasti Srbije se 

međusobno veoma razlikuju u ekonomskom, socijalnom i demografskom smislu. To potiče 

od geomorfoloških razlika (planinske, brdske i ravničarske oblasti), razlikama u stanovništvu, 

ekonomskim strukturama, infrastrukturi, uslovima životne sredine, transportnoj 

pristupačnosti itd. Ruralne oblasti sadrže većinu prirodnih resursa države: poljoprivredno 

zemljište, šume i vode s bogatim eko-sistemima i biodiverzitetom, uključujući značajne 

ljudske resurse i privredne aktivnosti, kao i značajno prirodno, kulturno i istorijsko nasleđe. 

Raznovrsnost ruralnih oblasti Srbije je predivna pojava za, na primer, razvoj turizma, 

ali stvara velike probleme za planiranje ruralnog razvoja i podrške u celini. 

Tereni Srbije obuhvataju raspon od bogatih, plodnih ravnica Panonske nizije na severu, 

preko krečnjačkih planinskih venaca i basena na 

istoku i zapadu, do drevnih vulkanskih masiva na 

jugu. Severom dominira reka Dunav, od juga ga 

deli reka Sava, a duboko u planinska bespuća juga 

seže sliv reke Morave. 

Severne ravnice Vojvodine administrativno pripadaju 

Autonomnoj Pokrajini Vojvodini, koja čini 

28% ukupne površine Srbije i 26% njenog ukupnog 

stanovništva. To je najbogatiji region, koji je imao 

i neto priliv stanovništva u periodu 1995–1999. U 

Vojvodini je manje od 10% opština klasifikovano 

kao nerazvijeno prema UN Indeksu ljudskog razvoja 

(HDI). U Vojvodini postoji manje sela nego 

u drugim regionima i relativno je mala gustina 

stanovništva – 94 stanovnika/km 2 . Sela su povezana 

dobrom saobraćajnom i komunikacionom 

mrežom. Poljoprivreda je glavni element vojvođanske 

ekonomije. Preovlađuje ratarska proizvodnja 

zbog plodnog zemljišta, dobrih uslova gajenja i 

velikog procenta obradivog zemljišta: 78% od ukupne 

površine regije. Proizvođači u ovom regionu 

su snažnije tržišno orijentisani nego u druga dva 

regiona. Vojvođanski poljoprivrednici računaju na 

tržišne viškove svinja, živine i mleka kao i većine 

useva – žitarica, uljane repice, šećerne repe... 

Brdsko-planinski predeli Centralne Srbije čine 

29% ukupne površine Srbije sa 44% njenog stanovništva. 

To je najraznovrsniji i najnaseljeniji 

od tri regiona, delom i zbog uticaja Beograda. 

Glavni grad je važno tržište i izvor zaposlenja. 

Karakteristični prizor sa 

vojvođanskih njiva – nepregledna 

polja pod kukuruzom 

Voćnjaci Centralne Srbije 

34 


Ovaj region ima nabolje razvijenu infrastrukturu u zemlji mada to ne znači da je ona 

kompletna i funkcionalna. BDP po glavi stanovnika je nešto malo niži nego u Vojvodini 

i ovde je veći udeo (21%) opština klasifikovanih kao nerazvijene po HDI. Ruralne oblasti 

karakterišu regionalna brdska topografija, mala gazdinstva i raznovrsni proizvodni farmski 

sistemi. Ovakva topografija ograničava i površinu pogodnu za poljoprivredu (66%) 

i procenat poljoprivrednog zemljišta pogodnog za obradu (67%). Proizvodni sistemi su 

prilično intenzivni i region računa na veliki udeo visokovrednog voća i povrća. Oko 90% 

bobičastog voća, koje je glavni izvozni artikal, proizvede se u ovom regionu. 

Planine i doline Južne Srbije – sa 44% ukupne površine 

Srbije, Južna Srbija je najveći od tri regiona 

a takođe i najsiromašniji i najnerazvijeniji region. 

Veći deo područja je planinski, sa 37% površine 

pod šumom i samo 55% poljoprivrednog zemljišta. 

Zemljište je, s izuzetkom dolina, često vrlo siromašno 

i plitko, dobrim delom i na strmim padinama. 

Glavni poljoprivredni resurs koji je održavao lokalnu 

ruralnu ekonomiju bili su prostrani visokoplaninski 

travnjaci pogodni za ekstenzivno stočarstvo i 

dolinski predeli pogodni za povrtarstvo. Neki delovi 

regiona veoma su pogodni za ratarske kulture, voće 

i vinovu lozu. 

U nastojanju da se identifikuju sličnosti i razlike 

među ruralnim oblastima Srbije, kao i njihove 

snage i slabosti, kroz klaster-analizu razvijena je 

Tipični planinski predeo 

Istočne Srbije 

njihova tipologija i dat opis. Ova analiza je identifikovala četiri homogene grupe opština 

kao reprezentativne tipove ruralnih oblasti Srbije. U nastavku je dat njihov kratak profil. 

Tip 1: visokoproduktivna poljoprivreda i integralna ekonomija. – Ova grupa ruralnih 

opština obuhvata opštine u Vojvodini i severnim delovima Srbije oko Save i Dunava. Ova 

oblast je imala pozitivne demografske promene u periodu 1991–2002. BDP po stanovniku 

je ovde povoljniji nego u drugim krajevima Srbije, kao i struktura zaposlenih po sektorima. 

U ovim oblastima je visokoproduktivna poljoprivreda predstavljena boljom strukturom 

gazdinstva (veća gazdinstva s produktivnijim zemljištima) i vertikalnom integracijom 

s poljoprivredno-prehrambenim sektorom. Takođe su usluge i industrijski sektor u 

kontekstu Srbije ovde bolje razvijeni. Kombinovani efekti povoljne ekonomske strukture 

Vojvodine doprinose većem prihodu po glavi stanovnika 

Tip 2: male urbane ekonomije s intenzivnim radom u poljoprivredi. – Ovaj klaster-region 

se geografski proteže kroz ruralne opštine duž dolina reka i nalazi se na glavnim 

putnim pravcima u Srbiji, koji se radijalno šire od Beograda ka Crnoj Gori, Bosni 

i Makedoniji. Mnoge ruralne opštine ovog klastera identifikovane oko glavnih urbanih 

centara imaju raznovrsnije ekonomije i veće mogućnosti zapošljavanja. BDP po glavi stanovnika 

je približno na nivou nacionalnog proseka (98% nacionalnog BDP po stanovniku). 

Demografske promene nisu značajno vidljive i ne prelaze mnogo nacionalni prosek. 


Ove oblasti su identifikovane kao tzv. 

urbanizovana sela, locirana blizu velikih 

srpskih gradova. U njima je intenzivna 

poljoprivredna proizvodnja 

(povrće, vinogradi) tržišno orijentisana, 

dok im je ruralna ekonomija 

raznovrsna – razvijene usluge i mala 

i srednja preduzeća. Produktivnost 

poljoprivrednog zemljišta je sličnog 

nivoa kao u ruralnim delovima 

Vojvodine. Međutim, pritisci na životnu 

sredinu su ovde snažniji usled 

zastarele industrije. 

Tip 3: pretežno planinska ekonomija 

orijentisana na prirodne resurse. 

– Ovaj klaster-region obuhvata planinske 

seoske opštine Jugoistočne 

Srbije. Odlikuje se nižom gustinom 

naseljenosti i negativnim demografskim 

promenama. BDP po stanovniku 

je značajno ispod nacionalnog 

proseka. Najniži je među ovde data 

četiri tipa ruralnih oblasti i iznosi 

51% nacionalnog BDP po stanovniku. Ova ekonomska struktura ima nižu produktivnost 

u poljoprivrednoj proizvodnji, neke industrijske delatnosti, razvijenije usluge i turistički 

potencijal. To je u osnovi ruralni region orijentisan prema prirodnim resursima, s neiskorišćenim 

prirodnim resursima i turističkim potencijalom, kao i s mogućnošću iskorišćavanja 

ruralnih pogodnosti: prirodni resursi, ruralno okruženje, kulturno nasleđe. 

Tip 4: veliki turistički kapaciteti i loša poljoprivredna struktura. – Ovaj klaster ruralnih 

opština nalazi se u zapadnom delu Srbije i ima velike turističke kapacitete. Indeks 

broja hotelskih soba na 1000 osoba je u ovom klasteru tri puta veći od nacionalnog proseka. 

Međutim, poljoprivredne strukture su najlošije među svim ovde opisanim tipovima. 

Produktivnost poljoprivrednog zemljišta i rada je samo oko polovine nacionalnih – 48% 

i 54% respektivno. Takođe, BDP po stanovniku je u ovom tipu ruralnih oblasti među 

najnižima od svih ruralnih oblasti i iznosi 54% od nacionalnog proseka (Efstratoglou, 

Bogdanov, Meredith, 2006). 

Zahvaljujući raznovrsnim teritorijalnim razlikama i posebnostima Srbija je Evropa u 

malom. U Srbiji su praktično zastupljeni svi tipovi ruralnih oblasti – od udaljenih marginalizovanih 

oblasti, do onih s razvijenom ruralnom ekonomijom, bliskom gradskoj. 

Ekstremna neujednačenost regionalne razvijenosti ogleda se u izraženom krajnjem ruralnom 

siromaštvu juga nasuprot visokoj razvijenosti severa, i sve to na udaljenosti od samo 

nekoliko stotina kilometara. 

36 


Životna sredina 

Stanje u mnogim ruralnim oblastima Srbije brojni stručnjaci ocenjuju povoljnim za životnu 

sredinu, koja je manje opterećena hemizacijom, komunalnim i drugim vrstama otpada. 

Ovaj, gotovo jeretički, stav dovodi javnost u zabludu da napuštanje ruralnih oblasti ima i 

svoje dobre strane. Međutim, istina je da je životna sredina različito opterećena uticajima 

iz ruralne ekonomije, zavisno od dela zemlje koji se posmatra. Intenzivan pritisak poljoprivrede 

na prirodne resurse u ravničarskim oblastima rezultira iscrpljivanjem zemljišta 

i izrazitom zagađenošću vazduha, tla, površinskih i podzemnih voda. Smanjenjem korišćenja 

đubriva u marginalnim planinskim oblastima može se smanjiti rizik od zagađenja 

izvorišta voda, ali potpuno napuštanje primene agrotehnike može doprineti degradaciji 

fizičkih osobina zemljišta i ugroziti njegovu plodnost. 

Iako je Srbija i dalje bogata u 

smislu biodiverziteta, pretrpela 

je njegov progresivni gubitak 

kao posledicu ljudskih aktivnosti 

ili zbog njihovog nedostatka. 

Naročito su nekontrolisani prekomeran 

lov, ribolov, urbanizacija, 

rudarstvo i delimično transport 

i industrija negativno uticali 

na biološku raznovrsnost. 

Bogatstvo predeonog i genetičkog 

diverziteta, kao i diverziteta 

vrsta ugroženo je, na primer, 

prevelikom eksploatacijom 

šuma. S druge strane, mnogim Najveće kraško polje u Srbiji – Smilovsko polje u 

dostupnim šumskim resursima Istočnoj Srbiji, primer je snažnog uticaja poljoprivrede 

u nekim delovima Srbije se još 

i seče šume na izgled i biodiverzitet predela. 

upravlja na tradicionalan način 

koji je održiv i s modernog stanovišta. Međutim, depopulacija ostavlja ovu zemlju bez 

tradicionalnog upravljanja i ponovo je izlaže degradaciji. Najveći uticaj na biodiverzitet 

imaju poljoprivredne aktivnosti kao rezultat dva paralelna ali suprotstavljena procesa: intenzifikacija 

poljoprivredne proizvodnje uz prelazak na monokulturu na velikim površinama 

i napuštanje zemlje uz nestanak tradicionalnih sistema proizvodnje niskog ulaganja 

u planinskim predelima, što degradira prirodna staništa i biodiverzitet, koje je ranije podržavala 

povoljna poljoprivredna praksa poljoprivrednih gazdinstava s intenzivnom proizvodnjom. 

Sve češće napuštanje ovih oblasti, koje su se koristile za uzgoj stoke na ispaši, 

rezultiralo je nestankom mnogih oblasti poluprirodnih travnjaka zbog prirodnih procesa 

ekološke sukcesije. Prelazak travnate u žbunastu ili šumsku vegetaciju niskog kvaliteta 

ugrozio je na ovim površinama opstanak mnogih vrsta, često onih retkih i endemskih. Uz 

to, evidentan je i gubitak genetičke raznovrsnosti rasa domaće stoke i gajenog bilja kao 

rezultat intenziviranja poljoprivrede i „modernizacije”. 


Demografija 

Sve manje dece se rađa u selima Srbije, pa je i sezonski 

povratak unuka radost za ostarelo seosko stanovništvo 

U praksi ne postoji statistička 

definicija ruralnih naselja 

Srbije. Podela na urbana i 

ostala naselja u Srbiji, prema 

popisima od 1981. do 2002. 

godine bazirana je na odlukama 

opština kojima one 

daju selima status gradskog 

naselja. Dovoljno je da selo 

ima Generalni urbanistički 

plan da bi mu bio dodeljen 

status gradskog naselja. Sva 

naselja koja nisu proglašena 

gradovima su tako ostala 

klasifikovana kao sela. 

Prema ovoj definiciji, oko 

70% teritorije Srbije može 

biti klasifikovano kao ruralna 

teritorija, sa 43% stanovništva koje tu živi. Za potrebe Plana ruralnog razvoja i da bi se 

omogućilo poređenje sa EU statistikom, ruralne oblasti Srbije su definisane prema OECD 

kriterijumima kao opštine s gustinom naseljenosti ispod 150 stanovnika⁄km 2 . Prema toj 

definiciji se 129 od 165 opština karakteriše kao ruralne opštine. U ovom slučaju ruralne 

oblasti zauzimaju do 85% ukupne teritorije sa 55% stanovništva koje tu živi. Ruralni deo 

Srbije ima oko 3900 naselja. U ruralnim regionima Srbije, definisanim prema OECD metodologiji, 

ima 1.365.000 domaćinstava, što je 54% ukupnog broja domaćinstava u Srbiji. 

Dugo vreme su ruralni regioni bili neto izvoznici stanovništva za urbane sredine. Ruralne 

oblasti, specijalno one planinske, i dalje gube stanovništvo, naročito mlađi deo populacije. 

To preti da ugrozi ne samo razvoj već i opstanak ruralnih zajednica u većem delu Republike, 

bez obzira na slab reverzibilni proces, nastao propadanjem lokalnih indistrijskih centara i 

prilivom izbeglica. Od 1991. do 2002. godine broj stanovnika u ruralnim područjima Srbije 

opao je za 3,6% u poređenju s ukupnim padom broja stanovnika u zemlji za 1%. Razlozi za 

ovu pojavu su raznovrsni, mada pretežno ekonomski. Međutim, za njihovo ispravno razumevanje 

nije dovoljna ekonomska već i socijalna ekspertiza, kako bi se predupredilo izvlačenje 

pogrešnih zaključaka. To često uslovljava sterilan odnos ka problemu depopulacije i depopulisanih 

oblasti, kao nečemu prema čemu se treba odnositi kao prema trijaži ranjenika u 

velikim nesrećama – pomoći manje povređenima, a ozbiljno ugrožene ostaviti da umru. Uz 

uvrežen stav da je selo nešto nazadno, u Srbiji se može lako desiti da ono samo nikada i ne 

doživi razvoj, već da u najboljem slučaju samo preživi. Dok društvenoekonomski indikatori 

pokazuju da se ruralne oblasti suočavaju sa zajedničkim izazovima, postoji upadljiva raznolikost 

u putevima razvoja uglavnom ruralnih regiona s prednostima u dobrim uslovima za 

intenzivnu poljoprivrednu proizvodnju, uz postojanje industrije za preradu hrane i blizine 

tržišta, što je sve daleko od tradicionalne, opšte slike ruralnih nedostataka. 

38 


Ekonomija 

Do koje mere je za Srbiju značajan ruralni razvoj govori i činjenica da 55% populacije 

Republike živi u ruralnim oblastima, stvarajući 41% BDP zemlje. Ovo govori i o ogromnoj 

važnosti ruralnih prostora i ruralnog stanovništva Srbije, uprkos tome što je do početka XXI 

veka, zahvaljujući agrarnom egzodusu zbog procesa modernizacije poljoprivrede i trenda 

urbanizacije i žrtvama u lokalnim ratovima, ruralna Srbija izgubila veliki procenat stanovništva, 

naročito mladog. Stopa nezaposlenosti u ruralnim oblastima dostiže 21%, a BDP po 

stanovniku tek 74% nacionalnog proseka. Situacija je još alarmantnija u ruralnim oblastima 

marginalnim za poljoprivredu, gde, prema navodima Svetske banke, približno milion ljudi 

živi ispod granice siromaštva sa 2 dolara na dan. Razlog ovome je uglavnom isključivo oslanjanje 

ruralne ekonomije na poljoprivredu – 68% malih ruralnih domaćinstava identifikuje 

poljoprivredu kao izvor prihoda čak i u uslovima koji ne obezbeđuju njenu održivost i profitabilnost. 

Poljoprivredu Srbije tako i dalje uveliko karakterišu niska stopa produktivnosti i 

nizak prihod gazdinstava, a veliki broj gazdinstava proizvodi i dalje samo za svoje potrebe. 

Ekonomska struktura ruralnih regiona Srbije umnogome zavisi od primarnog sektora i još je 

bazirana na ekstenzivnoj eksploataciji prirodnih resursa. Mala ruralna domaćinstva su visoko 

zastupljena u socioekonomskoj strukturi ruralnih domaćinstava Srbije. Gazdinstava do 3 ha ima 

oko 328.000 i ona čine oko 56% svih gazdinstava u ruralnim oblastima. Preko 600.000 gazdinstava 

ima manje od 5 ha zemlje. Prosečna veličina porodičnog gazdinstva u Srbiji je oko 3,7 ha. 

Privatno vlasništvo je dominantan oblik u vlasničkoj strukturi 5,4 miliona hektara ukupnog 

poljoprivrednog zemljišta Srbije. Od ukupnog obradivog poljoprivrednog zemljišta 83,7% je u 

privatnim rukama. Poljoprivredna 

populacija uključuje starije od 60 

godina s nižim stepenom obrazovanja 

i veliki procenat izdržavanih 

lica starijih od 15 godina. 

Nezaposlenost u ruralnim oblastima 

dostiže čak 21%, čemu treba 

dodati virtuelnu nezaposlenost ili 

nisku produktivnost upošljenih u 

poljoprivredi koja ih čini nesposobnim 

da stvore dohodak dovoljan 

za opstanak. I pored egzodusa 

iz ruralnih krajeva, u Srbiji je stopa 

učešća poljoprivrede u zaposlenosti 

ostala među najvišim u Evropi, 

sa 33% zaposlenih u primarnom 

sektoru, dok je 75–80% aktivnog 

radnog stanovništva u ruralnim 

područjima uključeno u poljoprivredu. 

Agrarna prezaposlenost 

je, međutim, delimično iluzija jer 

Članovi domaćinstva porodica Dmitrović su 

povratnici iz Beograda. Danas se na Rudniku uspešno 

bave proizvodnjom kozjeg sira. UNJP je obezbedio 

duplikator kao doprinos privođenju njihove mini 

sirarnice novim propisima bezbednosti hrane. 


je starosna struktura ruralne populacije vrlo nepovoljna – preko 50% farmi nema aktivne 

farmere, a gotovo četvrtina farmera je starija od 60 godina. Postojeća struktura zaposlenih 

rezultat je nedovoljno raznovrsne ekonomske strukture, koja se i dalje uveliko oslanja na 

poljoprivredu i industriju prerade hrane. Ruralna radna snaga je uglavnom zaposlena na poslovima 

koji zahtevaju mušku radnu snagu: građevinarstvo, transport, delimično industrija 

prerade hrane, kao i radnike s relativno niskim kvalifikacijama. 

U strukturi ruralne zaposlenosti gotovo 59% ruralnog stanovništva u radnom dobu između 

15 i 64 godine ima srednje obrazovanje. U Srbiji osobe sa završenom trogodišnjom 

srednjom stručnom školom spadaju u ovu kategoriju. U strukturi seoskog stanovništva 

starijeg od 15 godina većina od 39,2% ima srednju školu, 28% završilo je samo osnovnu 

školu a 29% nije pismeno i nema nikakvo formalno obrazovanje. Samo je 4% seoskog 

stanovništva starijeg od 15 godina završilo fakultet. Obrazovna struktura žena u okviru 

seoskog stanovništva starijeg od 15 godina je nepovoljna jer je 36% njih nepismeno 

i bez osnovnog obrazovanja. Veštine i kompetentnost s takvim kvalifikacijama svakako 

ne zadovoljavaju zahteve za primenu moderne tehnologije i nepovoljno utiču na ukupan 

kapacitet raspoložive radne snage u ruralnim područjima. 

Diverzifikacija ruralne ekonomije, 

usklađena s intenzifikacijom 

poljoprivrede gde god 

je to moguće, u Srbiji je jedini 

put za oporavak srpskog sela. 

Ona je uveliko otežana nedostatkom 

znanja o razvoju pogodnih 

modela koji odgovaraju 

konkretnim uslovima. Najređi 

tip zaposlenosti seoskog stanovništva 

od 3% predstavlja privatni 

biznis sa zaposlenima. Po sektorima, 

najviše ovako zaposlenih 

ima u trgovini – 39%, poljoprivredi 

– 28% i industriji – 13%. 

Privatni biznis koji ne angažuje 

tuđu radnu snagu ima 20% aktivnog 

seoskog stanovništva, 

pretežno u poljoprivredi – 76% 

i u skromnom broju u trgovini i 

građevinarstvu. Generalno, navedeni 

podaci znače da je samo 

Tkanje obezbeđuje dodatni prihod Dragice 

Joćović iz Ljiga, Centralna Srbija. 

7% aktivnog seoskog stanovništva samozaposleno, sa angažovanjem drugih zaposlenih 

ili bez toga, na nepoljoprivrednim poslovima. Ovaj podatak se može smatrati objektivnom 

merom nedostatka preduzetništva u ruralnoj ekonomiji Srbije. Stopa nezaposlenosti 

u ruralnim oblastima je takođe zabeležena kao vrlo visoka, sa 21%, odražavajući ponovo 

problem nedostatka mogućnosti zaposlenja. Investitori nevoljno angažuju svoj novac 

40 


tamo gde nema dobro obučenog osoblja. Nasuprot tome, obrazovani ljudi teško mogu da 

se skrase u ruralnim sredinama koje nemaju atraktivan privredni ambijent i mogućnosti 

za zaposlenje koje odgovaraju njihovim specifičnim potrebama. Vrlo mali broj ljudi u ruralnim 

oblastima je bio u stanju da valorizuje javna ili kvazijavna dobra kao što su čista 

životna sredina, atraktivni predeli i kulturno nasleđe, uključujući hranu. Govor o uspešnim 

ruralnim regionima na bazi ovih potencijala je još daleka budućnost, kada poboljšana 

infrastruktura i ulaganja u turizam učine možda rekreaciju u ruralnim sredinama izvodljivijom 

i/ili stanovanje u ruralnim oblastima atraktivnijom životnom opcijom. 

Ugrožene grupe u ruralnim 

područjima: siromašni, 

mladi i žene, pogođene 

su nezaposlenošću koja se 

ne vidi uvek kao takva ili 

je prikrivena. Regionalna 

politika tržišta rada mora 

da se nosi sa takvim problemima, 

kao i sa specifičnim 

potrebama ove populacije. 

Problem zaposlenja 

u ruralnim područjima je 

pogoršan hroničnim nedostatkom 

kapitala za pokretanje 

novih proizvodnih 

programa i neophodno restrukturisanje. 

Problem je 

nerazvijenost svih vrsta seoske 

infrastrukture, uključujući 

obrazovnu, socijalnu 

a posebno putnu, što sve 

Ne znamo kakve probleme ima ovaj čovek, čija će partnerka 

danas dobiti cveće, ali problem aktivne muške populacije u 

selima nije samo veliki stepen nezaposlenosti (budući da su 

upravo oni najčešće vlasnici poljoprivrednih imanja),već loši 

uslovi života koji uzrokuju intenzivnu migracija žena iz sela u 

gradove. U Srbiji danas ima sela u kojima polovina muškaraca 

ostaju neoženjeni do kasnih pedesetih ili do kraja života. 

sprečava razvoj ruralne ekonomije. S obzirom na to da demografska struktura ruralnih oblasti 

često nije odgovarajuća, kako bi podržala pružanje lokalnih javnih usluga ili izgradnju 

fizičke infrastrukture, teško je očekivati da će većina srpskih ruralnih oblasti dobiti bilo koju 

od njih u bližoj budućnosti. Kako ovi regioni imaju teškoća da uspostave neophodnu kritičnu 

masu objekata, proizvodnih usluga i infrastrukture za podršku uspostavljanja poslova ili 

preduzetništva, privreda ne stvara mogućnosti za zapošljavanje i postoje jaki podsticaji za 

mlade ljuda da nastave da se iseljavaju. Nezaposlenost i nedostatak usluga, što vodi do ruralnog 

egzodusa, bio je opšti šablon u ruralnim područjima od kada je poljoprivredni sektor 

prestao da bude pribežište u zapošljavanja (OECD, 2006) i to nije specifično samo za Srbiju. 

Ruralne oblasti i sela su najveće blago i najdragocenije javno dobro svake zemlje, pa i 

Srbije. Pored ekonomskih i socijalnih razloga očuvanje, obnavljanje i razvoj ruralnih zajednica 

imaju svoju demografsku, ekološku i kulturnu dimenziju i iskazuju potrebu i sposobnost 

da se poboljša kvalitet života tih zajednica u svoj njegovoj punoći. Otuda i naša 

potreba za kreiranjem pravog društvenog pokreta za integralni ruralni razvoj i jačanje 


Petar Bekov, popularni Perča, povratnik 

je iz grada. I sa desetak zanata „u 

prstima” i svojom velikom angažovanošću 

u poljoprivredi i turizmu, Perča živi 

teško u svom malom selu Smilovci 

u podnožju planine Vidlič blizu 

Dimitrovgrada u Istočnoj Srbiji. 

prepoznatljive ruralne kulture, samopouzdanja 

i samosvesti (Malešević, 2004). 

Ruralne zajednice moraju da se suoče s brojnim 

izazovima, koji doprinose slabijim ekonomskim 

performansama, ali i pojavi siromaštva. 

Prema studiji Svetske banke Ruralna ranjivost u 

Srbiji, domaćinstva i regioni s većom zavisnošću 

od poljoprivrednih aktivnosti su u većem 

riziku od ugroženosti i siromaštva od onih gde 

veći udeo prihoda dolazi iz nepoljoprivrednih 

izvora. Veći udeo prihoda iz poljoprivrede je 

direktno povezan s većim ukupnim rizikom, 

posebno od elementarnih nepogoda kao što je, 

na primer, suša (Ersado, 2006). Smatra se da, s 

obzirom na to da će ruralne oblasti Srbije i u 

buduće biti pogođene negativnim klimatskim 

promenama, promenjeni uslovi za razvoj poljoprivrede 

mogu preizvesti još teže posledice 

po opstanak ruralnih zajednica, veće i od efekata 

trenutne ekonomske krize. 

Danas je teško naći ovčara za čuvanje stada 

na srpskim planinama. Njihov je život 

težak jer provode većinu godine izolovani 

u planini, gde nepostojanje bilo kakve infrastrukture 

potpuno onemogućava komunikaciju, 

snabdevanje, pa i pristizanje 

hitne pomoći. Ovo stado na Staroj planini čuvaju ovčari izloženi na milost i nemilost 

oštroj klimi, bez kvalitetnog smeštaja i pod stalnom pretnjom vukova. Oni održavaju 

retka preostala stada sastavljena mahom od autohtonih, danas retkih rasa, od proleća 

do jeseni, kada ih spuštaju 

u dolinu. Iskustvo nedavnih 

pokušaja subvencionisanja 

njihovih plata, pokazalo je da 

interesovanje za ovu delatnost 

nije u potpunosti nestalo, što 

predstavlja veliki potencijal 

za aktiviranje ogromnog 

resursa planinskih poluprirodnih 

pašnjaka za stočarsku 

proizvodnju. 

42 


Održivi ruralni razvoj u Srbiji 

„Održivost” je termin novijeg datuma. On predstavlja 

kapacitet da se traje, izdrži. Reč održivo, 

međutim, koristi se danas u previše situacija; pritom 

javnost naročito zbunjuje termin „ekološka 

održivost”. Često se govori i o održivom razvoju, 

održivom rastu, održivoj ekonomiji, održivom 

društvu i održivoj poljoprivredi. Sve je održivo 

(Temple, 1992 cit. Wikipedia, 2012). Moda „održivosti” 

polako nervira jer zbunjuje javnost, koja se 

s pravom pita šta ona zapravo znači. Termin „održiv” 

zapravo je teško objasniti van konteksta, pa 

ćemo pokušati da ga objasnimo u okvirima sektora 

poljoprivrede i ruralnog razvoja. 

Po prirodi stvari, „održiva” poljoprivreda je suprotnost 

efikasnoj intenzivnoj poljoprivrednoj 

proizvodnji, baziranoj na eksploataciji tehničkih 

proizvodnih kapaciteta zemlje, biljaka i životinja, 

Održivost ruralnog razvoja u Srbiji 

pre svega zavisi od čovekovog aktivnog 

prisustva u seoskim sredinama. 

June rase buša, nalik divljim preživarima, odlično se snalazi i na siromašnim 

pašnjacima na kojima moderne rase goveda nemaju šta da traže. Da li su 

poboljšanje rasnog sastava i prisilna melioracija siromašnih travnjak koja ugrožava 

životnu sredinu onda pravo rešenje za njihovu ekonomsku valorizaciju 


adi ostvarivanja niske cene, bez računice o šteti po čovekovu okolinu i dovoljne količine 

hrane, bez obzira na kvalitet. Poljoprivreda koja može da nosi epitet „održivosti” zasniva 

se na razumevanje prirode i njenih procesa i više znanja nego ikad – to je „novi način 

gledanja na stare stvari”. 

Održivost nije stvar izbora već stvar nužnosti. Prihvatanjem i razumevanjem „održivosti” 

postoji mogućnost da se nedostaci u ruralnoj Srbiji pretvore u prednosti. Srbija zaista ima 

dobre šanse da preskoči nekoliko stepenika na putu ka dostizanju održivosti svog ruralnog 

razvoja, i to za kratko vreme, ukoliko aktivira tradicionalna znanja i iskustvo koja 

i dalje funkcionišu u praksi, bez čekanja da neko drugi izmisli održiva rešenja za njene 

specifične uslove. Tradicionalno domaće znanje živi u ruralnim zajednicama. Da bismo 

mogli da iskoristimo ovu priliku, moramo prvo da zaista prihvatimo i razumemo zašto 

ovaj prividno oštar zaokret unazad mora biti izveden. Da bismo mogli da razumemo, prvo 

treba da ponovo razmotrimo značenje reči progres. On mora da počne rehabilitacijom 

održivog načina života, dakle punim prepoznavanjem tradicionalnog, etnički zasnovanih 

znanja, veština, normi i institucija, i uz poštovanje uobičajenih prava starosedelaca. Na 

tim pretpostavkama zaista može početi jedan strpljiv, nenasilan proces pregovaranja o 

budućim ekonomskim i ekološkim pravima i odgovornostima među različitim zainteresovanim 

stranama. 

Đerdapska klisura je najvažniji deo prirodnog kapitala regiona Donjeg Podunavlja. 

44 


Treba, dakle, nastojati da se dalje unapređuju i održavaju kapitalni resursi onog prostora 

kojim se bavimo. Kapital je stalna zaliha dobara koja pripadaju jednom ruralnom prostoru 

i od kojih možda zavise njegova budućnost i dobrobit njenih ljudi i naselja. Četiri vrste 

kapitala odgovaraju svakom od četiri stuba razvoja. 

• Ljudski kapital uključuje lične ljudske veštine, znanje, iskustvo itd. Ovaj kapital 

se može unaprediti obrazovanjem, obukom i „izgradnjom kapaciteta”, uz izvestan 

napor da se zadrže mladi i vešti ljudi ili privuku sposobni ljudi iz drugih krajeva. 

• Privredni kapital uključuje već ustanovljena preduzetništva svih vrsta (farme, preradne 

kapacitete, usluge, turističke objekte) i proizvode ili sirovine iz okruženja 

(kao što su proizvodi gazdinstava i šuma, termalne vode, čak i otpad iz postojećih 

fabrika) koji mogu stvoriti osnovu za postizanje veće dodate vrednosti. Ova vrsta 

kapitala može se unaprediti širenjem preduzeća, stvaranjem novih preduzeća ili 

jačanjem privrednih lanaca na posmatranom lokalitetu. 

• Ekološki ili prirodni kapital uključuje zdrave eko-sisteme, čiste reke, čist vazduh, 

prirodu, tzv. kulturne pejzaže i istorijske zgrade (rezultat delovanja čoveka). Ovaj 

kapital se može zaštiti i unaprediti tako što će se izbegavati one aktivnosti koji bi 

mu nanele štetu. Dakle, treba ih koristiti na načine koji ih održavaju i obogaćuju, a 

uz to su potrebni za korist društva i privrede. 

• Društveni ili institucionalni kapital uključuje formalne i neformalne institucije i 

mreže kao što su škole, zdravstveni centri, društva i klubovi, lokalne samouprave, 

socijalni servisi. Ovaj kapital se može unaprediti održavanjem snage i demokratske 

odgovornosti javnih institucija, razvojem kapaciteta za upravljanje javnih službenika, 

jačanjem civilnog društva i izgradnjom partnerstva koji je u centru procesa 

lokalnog razvoja. 

Ruralni razvoj u Srbiji uveliko zavisi od konačnog jačanja svesti da primarna poljoprivredna 

proizvodnja i eksploatacija prirodnih resursa ne mogu same da održe ruralnu ekonomiju. 

Njena nova struktura, međutim, mora biti izgrađena na postojećem kapitalu, koji 

onda može dalje stvoriti napredak. Polazak od nule je moguć, ali je vrlo skup. Istorijska 

linija ekonomskih aktivnosti u lokalnoj sredini brzo i jeftino će posvedočiti o postojećem 

kapitalu i dobrim praksama, ili greškama zabeleženim u iskustvu lokalne zajednice. 

Lokalna ekspertiza može obezbediti vredne inpute koji se mogu ukrstiti sa spoljnom ekspertizom 

i ad hoc procenom postojećeg stanja i mogućnosti, a ova sinergija jedina može 

da izrodi najverovatnije uspešno i održivo rešenje. 

Proširenje primarnog sektora je još moguće uvođenjem održivog upravljanja zemljištem, 

vodom, pašnjacima i šumama u većini područja Srbije. U Srbiji je zemljište nepovoljno za 

poljoprivredu pogodno za intenzivniju proizvodnju drveta i ostalih šumskih proizvoda: 

lekovitog bilja, šumskog voća, pečuraka, kao i parapoljoprivrednih proizvoda iz pčelarstva. 

Uzgoj divljači i akvakultura mogu pomoći da pritisak lova i ribolova na prirodne 

resurse ribe i divljači bude manji. Ruralne oblasti koje, zbog ograničenosti zemljišnih resursa, 

ne mogu da iznesu intenzifikaciju poljoprivrede zahtevaju očuvanje tradicionalnih 


održivih sistema kako bi se očuvala priroda. Ali one, s druge strane, pružaju povoljnosti 

za uvođenje turizma, na primer, uz jedini zahtev da ove aktivnosti budu dimenzionisane u 

skladu s okruženjem da se ne bi poremetila osetljiva ravnotežu lokalne zajednice i prirode. 

Ovakave, nekada uobičajene, predivne scene danas su postale veoma retke u 

Srbiji. U Deliblatskoj peščari u Južnom Banatu još postoje tradicionalni pašnjaci 

na kojima pasu stare rase goveda i ovaca a na Staroj planini se poslednjih godina 

rehabilituju tradicionalni pašni sistemi koji postaju sve atraktivniji za turiste 

46 


RURALNI TURIZAM U SRBIJI 

Situacija u ruralnom turizmu 

Ruralni turizam se u Srbiji definiše kao turizam koji posetiocu nudi „ruralno okruženje” 

tako što mu omogućava da na jedinstven način doživi mrežu života prirode, kulture i ljudi. 

To podrazumeva da posetilac uživa u autentičnim, originalnim iskustvima i vraćanju korenima 

ili suštini ruralnog načina života. Ruralni turizam se zasniva na principima održivosti 

i podrazumeva niz aktivnosti i usluga koje stanovništvo u ruralnim oblastima organizuje 

upravo na bazi elemenata koji karakterišu te ruralne oblasti. Pritom ponuda u ruralnom turizmu 

ne obuhvata samo vidljive karakteristike prirode, arhitekture, narodnih umotvorina, 

gastronomije već i one nevidljive kao što su, na primer, tradicionalna gostoljubivost, običaji, 

kultura odnosa s prirodom, kultura komunikacije, verovanja i legende lokalnog stanovništva 

različitih nacionalnosti i religija koji su na konkretnom prostoru razvili specifičan 

način života. Upravo taj doživljaj jedinstvene multidimenzionalne mreže života ostvaren 

kroz lični kontakt s lokalnim stanovništvom čini ruralni turizam jedinstvenim. 

Tradicionalna gostoljubivost je jedna od najcenjenijih 

komponenata srpske ponude ruralnog turizma, 

„Vlaška kuća” kod Kladova 

Iako solidno razvijen, naročito 

u nekim delovima 

Vojvodine, Centralne i 

Zapadne Srbije, ruralni turizam 

je još nerazvijen i nedovoljno 

prepoznat turistički 

proizvod Srbije. Do sada je 

ruralni turizam podržan sa 

više od 32.000 registrovanih 

i neregistrovanih kreveta u 

ruralnim područjima, od 

kojih je samo 10.000 u seoskim 

naseljima. Na osnovu 

istraživanja lokalnih turističkih 

organizacija u Republici 

Srbiji procenjuje se da ruralni 

turizam u ovom trenutku direktno 

učestvuje u ekonomiji 

Srbije sa 10,4 milijarde dinara. 

To predstavlja 16% ukupnog BDP-a u sektoru putovanja i turizma u Republici Srbiji 

2010. godine. Zabeležena prosečna dnevna potrošnja je manja nego u drugim zemljama 

i iznosi 1900 dinara po osobi, ne uključujući troškove smeštaja i prevoza. Procenjuje se 

da je 2009. godine ruralni turizam ostvario 2,7 miliona noćenja ili 27% ukupnog broja 

turističkih noćenja u Republici Srbiji. Analiza podataka iz ovih istraživanja pokazuje da 

postoje velike sezonske varijacije i mala stopa popunjenosti smeštajnih kapaciteta u ruralnim 

oblastima. Prosečna stopa popunjenosti hotela u ruralnom smeštaju iznosi 4%, a 


ostalih smeštajnih kapaciteta 21%. Da bi korišćenje kapaciteta bilo potpunije, osim same 

promocije ruralnog turizma mora se unaprediti postojeća i buduća ponuda smeštaja, a 

broj kreveta povećati u skladu sa zahtevima tržišta. Na primer, veliki deo ciljane populacije 

koju zanima ruralni turizam pripada različitim grupacijama: planinari, deca, bajkeri, 

timovi iz raznih firmi i sl. Jedan od njihovih primarnih zahteva je da se ne razdvajaju pri 

smeštaju. Dakle, konkretno selo u kome borave (ako je to već nemoguće učiniti u istom 

domaćinstvu) moralo bi da bude u stanju da smesti 45–50 ljudi, koliki je obično standard 

za ture s autobuskim prevozom. Ukoliko se ovaj uslov ne može ispuniti, turiste u tom 

mestu neće zadržati duže nijedna aktivnost, pa ni savršena ponuda hrane, zabave i sl. U 

najboljem slučaju, neke od ponuđenih usluga u mestu koje ne može obezbediti smeštaj 

cele grupe ovakve će grupe konzumirati samo usput. Ukoliko je ciljna grupa npr. porodica, 

nikako se ne može tolerisati nedostatak kupatila, a u skorije vreme ni zajednički mokri 

čvor itd. Ponuda smeštaja u tom smislu treba da pretrpi promene tako što će se uvesti 

posebne oznake za označavanje kvaliteta smeštaja i ponuđenih usluga. 

Prema nedavno usvojenom planu, turizam u Republici Srbiji trebalo bi da sledećih pet godina 

dostigne ukupnu godišnju stopu rasta od 3%. Sličan rast može se očekivati i u ruralnom 

turizmu gde broj kreveta treba da naraste za novih 8000. Implementacija Programa 

razvoja održivog ruralnog turizma trebalo bi da stimuliše razvoj ruralnog turizma u 

Republici Srbiji, što će omogućiti povećanje stope njegovog rasta za dodatnih 8%. Prema 

tome, ukupna stopa rasta u turizmu koja se očekuje u narednih 5 godina iznosi 11% i rezultat 

je i rasta ostvarenog na osnovu ovog programa. 

Domaćinstvo „Tri hrasta” u selu Klatičevo kod Gornjeg Milanovca pruža jednu 

od najkompletnijih usluga u ruralnom turizmu Centralne Srbije. 

48 


Strateški plan razvoja turizma za Srbiju je 2007. godine identifikovao ruralni turizam kao 

važan proizvod, koji može da pokaže orijentaciju Srbije ka prirodi i razvoju održivog turizma. 

Takođe je konstatovano da je ruralni turizam Srbije zastupljen širom njene teritorije 

i da nudi različita iskustva u vizuelnom i emotivnom smislu. Renoviranje i oživljavanje 

postojećih objekata u selima Srbiji u službi ruralnog turizma prepoznati su kao povoljan 

razvoj događaja. U smislu različitih ekonomija i iskustava, definisana su i četiri turistička 

klastera: Vojvodina, Beograd, Jugoistočna Srbija i Jugozapadna Srbija. Prema Master-planu 

razvoja ruralnog turizma iz 2010. godine, definisano je 12 klastera ruralnog turizma (KRT): 

1. KRTG 1: Centralna Srbija i Zapadna Srbija – KRT1: Golija; KRT2: Zlatar i Zlatibor; KRT3: 

Kopaonik; KRT 4: Centralna Srbija; 

2. KRTG 2: Južni Banat i Donje Podunavlje – KRT5: Donje Podunavlje; KRT6: Južni Banat; 

3. KRTG 3: Istočna Srbija – KRT7: Sokobanja; KRT 8: Istočna Srbija; KRT9: Jugoistok; 

4. KRTG 4: Vojvodina – KRT10: Fruška gora; KRT11: Gornje Podunavlje; KRT12: Sever. 

Program razvoja održivog ruralnog turizma Srbije izrađen je na osnovu Strategije razvoja 

turizma Republike Srbije i Nacionalnog master-plana za razvoj ruralnog turizma, dokumenata 

Zajedničkog programa Ujedinjenih nacija „Održivi turizam u funkciji ruralnog 

razvoja”. Program je u potpunosti usklađen sa Zakonom o turizmu Republike Srbije. Cilj 

programa je razvoj ruralnog turizma u Srbiji u svrhu diverzifikacije ruralne ekonomije, a 

radi smanjenja siromaštva, poboljšanja kvaliteta života, očuvanja kulturnog bogatstva zemlje, 

zaštite životne sredine i ravnomernijeg regionalnog razvoja. Ovaj program ima takođe 

za cilj da ruralni turizam Republike Srbije doprinese ukupnom razvoju turizma zemlje, a 

u skladu s njegovim velikim potencijalom. 

Ruralni turizam je identifikovan 

kao ključni katalizator koji može 

pokrenuti ruralnu ekonomiju lansiranjem 

novih biznis inicijativa i razvojem 

sinergije između postojeće poljoprivredne 

proizvodnje i turizma. 

Služenje obilnih obroka navika je u selima Srbije koja 

je prenesena i u turizam. Koliko je i kada je opravdana, 

ostaje da se razmotri od situacije do situacije. 

Na osnovu identifikacije i procena 

osnovnih resursa za razvoj ruralnog 

turizma u Srbiji urađenih u okviru 

UNJP STRD projekta zaključeno je 

da Republika Srbija raspolaže bogatim 

diverzitetom prirodnih i kulturnih 

resursa atraktivnih za razvoj 

ruralnog turizma. Međutim, ti resursi 

nisu razvijeni do svojih punih 

potencijala. Osim toga, postoje i neki 

ozbiljni izazovi u pogledu razvoja ruralnog 

turizma, uključujući nepostojanje 

pratećih struktura. Kritična veza 


je nedostatak upravljanja i organizacije između zainteresovanih strana na nacionalnom, regionalnom 

i lokalnom nivou, odnosno javnog i privatnog sektora i civilnog društva, neophodnih 

za upravljanje ruralnim turizmom na efikasan i održiv način. Postoji opšta potreba 

za razvojem ljudskih resursa i kapaciteta koji treba da podrže razvoj ruralnog turizma. 

Nepostojanje svesti o turističkim potencijalima i vrednostima prirodnih i kulturnih dobara 

među stanovništvom, kao i nedovoljni kapaciteti i nedovoljna podrška ruralnom turizmu 

ukazuju na neophodnost uspostavljanja servisnih centara za razvoj ljudskih resursa, 

kao i pratećih struktura za podršku, kako bi se omogućio razvoj kapaciteta ljudskih resursa 

u ruralnom turizmu. Neke lokalne turističke agencije imaju u ponudi celogodišnje proizvode 

ruralnog turizma, dok i dalje manji broj međunarodnih turoperatera već promoviše 

ruralnu Srbiju. To znači da je određeno, ali ograničeno pozicioniranje već ostvareno. 

Međutim, broj stranih posetilaca je mali u odnosu na domaće, a to su uglavnom posetioci 

iz susednih zemalja. Kao i u slučaju drugih destinacija, osnovni pokretač tržišta ruralnog 

turizma je domaće tržište. Najveća barijera za razvoj ruralnog turizma je dostupnost – loša 

putna infrastruktura, razdaljina i loša i nedostajuća signalizacija. Slede nedostatak informacija, 

nedostatak sadržaja i ponuđača, kao i loši higijenski uslovi u turističkim oblastima 

i nepostojanje ponude organizovanih aktivnosti i drugih atrakcija uz ponudu smeštaja. 

Priprema dobre tradicionalne hrane uči se 

od malih nogu. Mala domaćica iz turističkog 

gazdinstva „Gostoljublje” u selu Skakavica 

kod Kosjerića, Centralna Srbija 

U stvarnosti se dobre potencijalne turističke 

destinacije u Srbiji mogu prepoznati 

u svim njihovim tipovima kao što 

su: tradicionalne, popularne destinacije 

(blizu velikih urbanih oblasti koje imaju 

veliki deo dnevnih posetilaca); bogate 

poljoprivredne oblasti (gde gazdinstva 

pružaju mnogo toga što se dopada posetiocima); 

oblasti za tradicionalan odmor 

(sa značajnim smeštajnim kapacitetama 

i infrastrukturom, koje nastoje da unaprede 

ponudu i smanje uticaj na životnu 

okolinu); udaljene oblasti (čija je privlačnost 

bazirana na divljači i divljini, s prilikom 

za razvijanje ekoturizma); planinske 

i šumske oblasti (sa već uspostavljenim 

ruralnim turizmom, ali koje nastoje da 

ojačaju svoju ponudu i učine je raznovrsnijom); 

zaštićene oblasti (nastoje da 

upravljaju turizmom, kao i životnom 

okolinom i lokalnom ekonomijom na integralan 

način) i ruralne oblasti s malim 

istorijskim gradovima i selima i bogatim 

istorijskim, arhitektonskim, kulturnim i 

industrijskim nasleđem. 

50 


Ruralni turizam je u visokoj korelaciji s drugim vrstama turističkih proizvoda koji su u 

Republici Srbiji već razvijeni, uključujući turizam baziran na prirodi i kulturni turizam. 

Ruralni turizam može da podrži dalji razvoj tih proizvoda i može da ih još više unapredi. 

TOS je na tržištu već promovisao proizvod nazvan „seoski život”, koji odražava ruralne 

vrednosti i simbole Republike Srbije kao dobru osnovu za ruralni turizam. Međutim, još 

postoje velike praznine u turističkom lancu vrednosti, uključujući neiskorišćene mogućnosti 

sinergije unutar lanca snabdevanja, pre svega između sektora poljoprivrede i sektora 

turizma. Celokupna promotivna kampanja TOS-a pod nazivom Soul Food (hrana za dušu) 

za 2012. zasnovana je na tradicionalnoj gastronomiji ruralnih oblasti Srbije i doprinosi 

popunjavanju ovih praznina. Međutim, to je samo prvi napor u promovisanju tradicionalnih 

lokalnih proizvoda. Mnogo posla ostaje na primeni standarda i kontrole kvaliteta u 

turističkom sektoru u celini, specijalno vezano za smeštaj i uslugu ishrane. 

Tražnja za uslugama u turizmu analizirana je na osnovu 588 anketa posetilaca sprovedenih 

u različitim opštinama u celoj Srbiji. Rezultati anketa potvrdili su da potražnja za 

uslugama u ruralnom turizmu u Srbiji već postoji. Osnovni razlozi za posetu ruralnim 

krajevima su aktivna priroda, 

obilazak prirodnih i kulturnih 

dobara i baštine, gastronomski 

specijaliteti i tradicionalna dešavanja 

i festivali. Aktivnosti za koje 

su najčešće zainteresovani turisti 

koji posećuju ruralne krajeve su 

pešačke ture, rad na poljoprivrednim 

gazdinstvima i krstarenja 

seoskim prostorima. Ključne reči 

kojima se najčešće opisuje ruralna 

Srbija su priroda, opuštena 

atmosfera i prijateljski raspoloženi 

ljudi. Generalno, posetioci su 

zadovoljni ili veoma zadovoljni 

iskustvom u ruralnom turizmu i 

ponovo dolaze i preporučuju ga 

„Team building” – izgradnja tima je novina 

u ponudi srpskog ruralnog turizma. Grupa 

poslenika ruralnog razvoja sa gostima iz Bugarske 

u Slavinjskom grlu na Staroj planini. 

članovima svoje porodice i prijateljima. Profil posetioca/ turiste pokazuje nizak stepen 

sofisticiranosti i zahteva u pogledu smeštaja i usluga koje se pružaju. Ključni segmenti 

turista koji posećuju ruralne krajeve uključuju parove, porodice s decom, grupe prijatelja 

i organizovane grupe kao što su šetači, ribolovci, kamperi itd. Srbija, međutim, ima mogućnosti 

da proširi ciljne grupe posetilaca svojih ruralnih oblasti u okviru sledećih grupa: 

posetioci na jednodnevnim izletima, korisnici kratkog odmora, porodice s malom decom, 

stariji građani, osobe s posebnim potrebama, naročito mlade osobe, obrazovne i druge 

grupe, uključujući team building i MICE klijente, osobe s invaliditetom itd. 

Na osnovu studije UNICEF-a, u saradnji s Ministarstvom prosvete i nauke, utvrđeni 

su potencijali za dečiji i omladinski turizam u Republici Srbiji, kao i mogućnosti vezane 

za revitalizaciju napuštenih škola, kao još jedan od načina za razvoj ruralnog turiz- 


Deca školskog uzrasta iz gradskih 

sredina uživaju u seoskom ambijentu. 

Dobro osmišljena edukacija uz 

zabavu može imati višestruku 

korist za obrazovni proces. 

ma u Srbiji. Prvi rezultati studije pokazuju da 

Republika Srbija ima velike potencijale za obrazovni 

turizam za decu, omladinu i porodice. 

Takođe je otkriveno da u Srbiji postoje ozbiljne 

potrebe za razvojem obrazovnog turizma za ove 

ciljne grupe. Identifikovana su četiri modela aktivnog 

učenja koja bi mogla da se razviju u svim 

ruralnim okruženjima i povežu s konceptom ruralnog 

turizma koji će se nadalje promovisati na 

datom području: Projekat aktivnog učenja/nastave, 

Projekat izrade lokalnog plana aktivnosti 

za decu (LPA), Škole po meri deteta u Republici 

Srbiji i Program „Škole bez nasilja”. 

Srbija se suočava s različitim izazovima u sačinjavanju 

svoje konkurentne ponude u oblasti ruralnog 

turizma. U definisanju prioriteta za ulaganja 

u centre za aktivnosti kao važan element 

diferencijacije uzeti su u obzir značaj različitih 

centara za aktivnosti u razvoju ruralnog proizvoda/ 

iskustva i mogućnost privlačenja tražnje, 

kao i specifičnosti teritorije Srbije i njihov aranžman 

s obzirom na razvoj ruralnog turizma, u 

skladu sa 12 klastera ruralnog turizma (KRT). Centri za aktivnosti odabrani su na osnovu 

njihove mogućnosti da privuku tražnju, karaktera KRT-a i visine neophodnih ulaganja. 

Potreba za uspostavljanjem 92 centra u srednjoročnom periodu od 4 godine identifikovana 

je za sledeće tipove: Centar za dobrodošlicu, Centar za istraživanje, Projekat revitalizacije 

etno-sela, Centar za vodene aktivnosti, Ruralni centar za reciklažu i umetnost, Centar 

za šumski i planinski avanturizam, Dečji centar za obrazovanje kroz zabavu, Centar za 

sportske i avanturističke aktivnosti, Obrazovna farma, Glavna luka za brodove za krstarenje, 

Projekti rehabilitacije seoskih škola, Mala luka za brodove za krstarenje, Utočište 

sporijeg tempa života, Marina, Konjički centar, Ribarsko selo sa centrom ribarstva, Centar 

za lov, Svet srpskih vina i gastronomije i Centar za aero-aktivnosti. 

Opšti cilj razvoja ruralnog turizma u Srbiji je razvoj socijalno, ekonomski i ekološki održivog 

proizvoda u kratkoročnom i srednjoročnom periodu, od čega će korist osetiti lokalne 

zajednice u ruralnim krajevima. Ukoliko ne bude postojala interakcija socijalne, ekonomske 

i ekološke komponente i ukoliko te komponente ne budu izbalansirane, koristi od 

ruralnog turizma biće ograničene. Osim toga, ruralni turizam u Srbiji zavisi od velikog 

broja prirodnih i kulturnih dobara koja, u procesu razvoja turizma, moraju da se očuvaju, 

koriste na održiv način i dalje unapređuju. Održivi ruralni turizam izvor je lokalnog preobražaja, 

integriše lokalne zajednice u cilju poboljšanja njihovih uslova života i smanjenja 

siromaštva i doprinosi očuvanju prirodnih i kulturnih dobara kao što su biodivezitet, kulturna 

baština i tradicionalne vrednosti. 

52 


Ruralni turizam predstavlja 

mogućnost za 

Republiku Srbiju da 

se pozicionira na listi 

vodećih turističkih destinacija 

na Balkanu. 

Ova pozicija bi trebalo 

da bude osvojena ovladavanjem 

prodajnim 

prednostima, što uključuje 

kombinaciju materijalnog 

i nematerijalnog 

nasleđa, ruralnih 

aktivnosti i ruralnog 

stanovanja i istovremeno 

naglašavanjem istinskog 

srpskog karaktera 

u svemu navedenom. 

Manifestacija isterivanja krda buše na visokoplaninske 

pašnjake Stare planine izazvala je u proleće 2012. veliko 

interesovanje među mladima školskog uzrasta. 

UNJP STRD igrao je značajnu ulogu u promovisanju ruralnog turzima 

na nacionalnoj i internacionalnoj sceni. STRD program i mali projekti 

za unapređenje turizma podržani kroz MDG Fond predstavljeni su 

tokom međunarodnih sajmova turizma 2011. i 2012. godine. 

Destinacije treba da odražavaju autentičan duh Republike Srbije na celoj njenoj teritoriji. 

Strategije pozicioniranja i aktivnosti treba da sadrže kombinaciju fizičkih i duhovnih elemenata 

koji omogućavaju pozicioniranje autentičnog ruralnog turizma koji će odražavati 

autentični duh Republike Srbije. Izjave o pozicioniranju su poziv da se duh Srbije istraži, 

oseti i podeli s originalnim Srbima, navodi se dalje u Master-planu razvoja ruralnog turizma. 

Razvoj ruralnog 

turizma 

treba da doprinese 

ostvarenju 

Milenijumskih 

ciljeva razvoja za 

Republiku Srbiju 

i to, pre svega, 

iskorenjivanju 

ekstremnog siromaštva, 

osiguranju 

održivosti 

životne sredine 

i razvijanju globalnog 

partnerstvo 

za razvoj. 


Teorija održivosti i ruralni turizam 

Najčešće korišćena definicija održivog razvoja je i dalje ona iz izveštaja Svetske komisije 

za životnu sredinu i razvoj (Brundtland Report, 1987) – održivi razvoj je „proces zadovoljenja 

sadašnjih potreba bez ugrožavanja mogućnosti budućim generacijama da zadovolje 

svoje potrebe”. Održivi razvoj se, dakle, odnosi na stvaranje boljeg života za sve ljude na 

takav način da bude održiv u budućnosti kao što je i sada. Drugim rečima, održivi razvoj 

je baziran na principima zdravog i štedljivog ekonomisanja svetskim resursima, kao i na 

kapitalu koji koristi te resurse tako da se korist od njih pravilno raspodeli. Koncept je 

evoluirao od definicije iz 1987. godine, naročito kroz Agendu 21, plana aktivnosti proisteklog 

iz EU Konferencije o životnoj sredini i razvoju (Rio, 1992), i plana implementacije sa 

Svetskog samita o održivom razvoju (Johanesburg, 2002). Tada su prepoznate i naglašene 

tri dimenzije ili „stuba”. 

1. Ekonomska održivost – stvarati prosperitet u različinim nivoima društva i baviti se 

isplativošću svih ekonomskih aktivnosti. U suštini, reč je o održivosti preduzeća i poslovanja 

i njihovoj sposobnosti da se održavaju na duži rok. 

2. Socijalna održivost – poštovanje ljudskih prava i jednake mogućnosti za sve u društvu. 

Ona zahteva i jednakost u raspodeli koristi, s naglaskom na iskorenjivanje siromaštva. 

Naglasak je na lokalnim zajednicama, čije sisteme životne podrške treba održavati i ojačati, 

prepoznati i poštovati različite kulture i izbegavati svaki oblik eksplatacije. 

3. Održivost životne sredine – konzervacija i upravljanje resursima, specijalno onim neobnovljivim 

ili dragocenim u smislu održavanja života. To zahteva akcije za minimiziranje zagađenja 

vazduha, zemlje, vode i za konzervaciju biološke raznovrsnosti i prirodnog nasleđa. 

Ruralni turizam je važan kanal podizanja svesti o 

vrednostima ruralnih prostora i potrebi njihovog očuvanja. 

Održivi turizam pokušava da što 

manje utiče na životnu sredinu i 

lokalnu kulturu, a pomaže lokalnom 

stanovništvu da se zaposli. 

Cilj održivog turizma je da omogući 

da razvoj donese pozitivno 

iskustvo lokalnom stanovništvu, 

turističkim organizacijama, 

kao i samim turistima. Održivi 

turizam nije isto što i eko-turizam 

(WIKIPEDIA, 2012). Radi 

sveobuhvatnijeg objašnjenja 

koncepta održivosti za turistički 

sektor UN WTO i UNEP (2005) 

identifikovali su dvanaest ciljeva 

održivog turizma: ekonomsku 

održivost, lokalni prosperitet, 

kvalitet zapošljavanja, socijalnu 

jednakost, zadovoljenje posetila- 

54 


ca, lokalnu kontrolu, zajednicu blagostanja, kulturno bogatstvo, fizički integritet, biološku 

raznovrsnost, efikasnost resursa i čistu životnu sredinu. Turizam je u posebnom položaju 

kada je posredi doprinos koji može imati za održivi razvoj. Prvo: zbog dinamičnosti i rasta 

turističkog sektora i velikog doprinosa ekonomiji mnogih zemalja i lokalnih destinacija. 

Drugo: zbog posebnog odnosa između potrošača (turiste), industrije, životne sredine i 

lokalne zajednice. Poseban odnos nastaje jer, za razliku od ostalih sektora, potrošač u turizmu 

(turista) putuje do proizvođača 

i proizvoda. Ova činjenica omogućava 

da turizam pomogne poljoprivredi da 

postane održiva, specijalno u oblastima 

koje su daleko od tržišta. Ili da pomogne 

sitnom sektoru koji, zbog ograničenih 

količina proizvoda koje iznosi 

na tržište, njih opterećuje visokim 

troškovima transporta i manipulacije, 

koje na tržištu ne može da povrati 

bez obzira na visok kvalitet proizvoda. 

Turizam je u mogućnosti da obezbedi 

lokalno tržište za te proizvode po ceni 

višoj od uobičajene jer visok kvalitet 

poljoprivrednih proizvoda dodatno 

doprinosi atraktivnosti turističke ponude, 

a važi i obrnuto. Ako se obezbedi 

sinergija na osnovu ovih interakcija, 

uspeh je zagarantovan. 

Jedinstveni aspekt odnosa između turizma 

i održivog razvoja može se definisati 

na sledeći način. 

1. Interakcija: priroda turizma kao industrije 

usluga zasniva se na predstavljanju 

iskustava novih mesta, što znači 

da uključuje znatnu količinu interakcija, 

direktnih i indirektnih, između posetilaca, 

zajednica koje ih ugošćavaju i 

njihove životne sredine. 

Ruralni turizam podrazumeva izazivanje 

jakih emocija kod gosta. Emocije su važan 

aspekt u zadovoljenju potreba i tražnje 

kupaca usluga, ali i ponuđača tih usluga. 

2. Svest: turizam čini da ljudi, posetioci i domaćini, postanu mnogo svesniji tema vezanih 

za životnu sredinu i razlike između nacija i kultura. Ovo može uticati na stavove i brigu o 

održivosti, ne samo tokom putovanja već i tokom života. 

3. Zavisnost: veliki deo turizma je zasnovan na tražnji posetilaca da osete čistu i netaknutu 

životnu sredinu, atraktivne prirodne oblasti, autentičnu istorijsku i kulturnu tradiciju i 

srdačne domaćine s kojima uspostavljaju dobar odnos. Turizam zavisi od postojanja svih 

ovih elemenata (UNEP/WTO, 2005). 


Ova bliska i direktna veza stvara osetljivu situaciju, pri čemu turizam može biti vrlo štetan, 

ali takođe i vrlo pozitivan za održivi razvoj. Razvijen bez brige za održivost, turizam 

može ne samo da šteti društvu i životnoj sredini već i da sadrži seme sopstvenog 

uništenja. Održivi turizam nije posebna vrsta turizma, kompletan turizam mora biti više 

održiv. Kao reakcija na negativan uticaj turizma razvijen je koncept „održivog turizma”. 

Svetska turistička organizacija Ujedinjeniih nacija definisala je 1988. godine održivi turizam: 

„Održivi turizam zadovoljava potrebe turista i regiona domaćina i istovremeno štiti 

i unapređuje mogućnosti u budućnosti. Zamišljen je da vodi upravljanju svih resursa na 

takav način da ekonomske, socijalne i estetske potrebe mogu biti ispunjene održavajući 

kulturni integritet, esencijalne ekološke procese, biološku raznovrsnost i sisteme podrške 

životu” (EUROPARC, 2012). 

Prema definiciji WTO, održivi turizam treba da zadovolji sledeće elemente. 

Omogućava optimalno korišćenje 

prirodnih resursa koji su ključni 

element u razvoju turizma, održava 

osnovne ekološke procese i 

pomaže u očuvanju prirodnih resursa 

i biodiverziteta. 

Poštuje socijalnokulturnu autentičnost 

i zajednicu domaćina, 

čuva izgrađeno i živo kulturno 

nasleđe i tradicionalne vrednosti i 

doprinosi međukulturnom razumevanju 

i toleranciji. 

Obezbeđuje održive, dugoročne 

ekonomske aktivnosti, pruža socioekonomske 

koristi svim korisnicima, 

uključujući stabilnu 

zaposlenost, mogućnosti da se zaradi 

i socijalne usluge u zajednici 

domaćina i doprinosi iskorenjivanju 

siromaštva. 

Održivi razvoj turizma zahteva 

učešće svih relevantnih aktera, 

kao i jako političko rukovođenje, 

i to da bi se obezbedilo šire učešće 

i izgradio konsenzus. Postizanje 

održivog turizma je kontinuirani 

proces koji zahteva konstantno 

praćenje uticaja, uvođenje neophodnih 

preventivnih i/ili korek- 

Akteri ponude ruralnog turizma su svi članovi lokalne 

zajednice, bilo da su direktni ponuđači usluga u turizmu 

ili su samo učesnici u kreiranju imidža te zajednice. 

56 


tivnih mera gde god je to neophodno (UNEP/WTO, 2005). Održivi turizam treba takođe 

da omogući visok nivo zadovoljstva turista i osigura im višeznačno iskustvo, podiže njihovu 

svest o održivosti i promoviše održivu turističku praksu među njima. Jednostavno 

rečeno, za održivi turizam se može reći da je: 

„Turizam koji uzima u potpunosti u obzir sadašnju i buduću ekonomiju, socijalni i ekološki 

uticaj, bavi se potrebama posetilaca, industrije, životne okoline i zajednicama domaćina.” 

Učiniti turizam više održivim, znači uzeti u obzir ove uticaje i potrebe pri planiranju 

i razvoju tako da važi jednako za turizam u gradovima, odmaralištima, seoskim i primorskim 

područjima, planinama i zaštićenim oblastima. To se može primeniti i na sve oblike 

biznis i zabavnog turizma (UNEP/WTO, 2005). 

Pogled na Staru planinu sa Vidliča, opština Dimitrovgrad 


SEKTOR MALIH FARMI U SRBIJI – ČINJENICE I POTREBE 

Mala seoska gazdinstva i male farme u Srbiji 

Mala poljoprivredna seoska gazdinstva, mada često neprofitabilna iz perspektive biznis 

orijentisane farme, opstala su s vremenom. Svi razlozi za njihovu upornost i žilavost nisu 

još shvaćeni, ali postoji opšta saglasnost da su takva gazdinstva vekovima igrala važnu ulogu 

u obezbeđenju hrane i skloništa tokom ekonomskih teškoća za svoje vlasnike i njihove 

rođake u gradu. U toku je debata o tome šta bi moglo podstaći mala gazdinstva da postanu 

profitabilna ili da napuste poljoprivredu. Takva kretanja bi potpomogla strukturne promene 

u poljoprivrednom sektoru i ruralnoj ekonomiji u celini. Brojne mere se odnose na 

ovu temu i, u kontekstu najnovijeg uvećanja EU, uvedene su specijalne tranzicione mere 

za promovisanje razvoja najmanjih poljoprivrednih gazdinstava u komercijalne privatne 

farme. Da bi bilo moguće osmisliti adekvatnu politiku ruralnog razvoja u Srbiji, od ključne 

važnosti je razumevanje malih seoskih poljoprivrednih gazdinstava. Isti model možda 

ne bi bio odgovarajući za svaku priliku. 

Vlaška vitiriga (Racka) ovca je sitna, ali žilava – ovo je otporna i prilagodljiva životinja 

pogodna za uzgoj u ekstenzivnim uslovima malih farmi zasnovnim, pre svega, na 

oskudnoj ishrani i skromnim uslovima smeštaja i nege; Labudovo okno, Južni Banat. 

Mala poljoprivredna gazdinstva obično imaju malo kapitala – zemljišta i radne snage. 

Često ih karakteriše visok udeo neto nepoljoprivrednog prihoda, kao i nešto viši nivo formalnog 

obrazovanja nego što ga imaju ostala striktno farmski orijentisana domaćinstva. 

58 


Viši nivo obrazovanja preduslov je za zaposlenost van sektora poljoprivrede, ali i za diverzifikaciju 

ekonomije na samom gazdinstvu. Širok spektar poljoprivrednih proizvoda koje 

proizvode uglavnom je namenjen zadovoljenju porodičnih potreba za hranom, ali izbor 

proizvoda neretko ne odgovara u potpunosti uslovima životne sredine, tako da ta proizvodnja 

nije uvek ekonomski i ekološki opravdana. Ova gazdinstva su obično vrlo zatvorena 

i nastoje da održe svoj način života i tradiciju i oklevaju da uvedu bilo kakvu izmenu 

u sistem koji je omogućio njegovim vlasnicima da godinama opstaju. Uz njihove sadašnje 

ekonomske teškoće postoji i opasnost da ih razvoj poljoprivredno-prehrambenog lanca 

dalje marginalizuje, međutim, literatura pruža malo dokaza da će se ona drastično smanjivati. 

Da bi se razumelo zašto mala poljoprivredna gazdinstva ne treba posmatrati samo s 

ekonomske taške gledišta, treba gledati i na neekonomske faktore kojima se ona rukovode. 

Pretpostavlja se da se mala poljoprivredna gazdinstva ponašaju racionalno u okviru datih 

ograničenja u ruralnim oblastima, gde dodatno treba takođe uzeti u obzir i socio-psihološke 

aspekte. Mogu se identifikovati sledeće varijante postojećih tipova domaćinstava: 

seoska nepoljoprivredno orijentisana, seoska penzionerska, naturalna i polunaturalna, što 

čini ovaj posao još komplikovanijim. 

Mozaični predeo Negotinske Krajine: 

sitna povrtarska i ratarska proizvodnja u ataru sela Vidrovac 

Prema Bogdanov, 2008, u Srbiji su, u proseku, privatna gazdinstva znatno manja nego 

u mnogim drugim evropskim zemljama. Ona navodi da prema Popisu iz 2002. godine 

postoji oko 778.900 privatnih gazdinstava u Srbiji prosečne veličine 2,5 ha obradivog ze- 


mljišta (3,6 ha poljoprivrednog zemljišta), podeljene na prosečno 4 parcele po gazdinstvu. 

To stavlja Srbiju na evropsko dno i u pogledu fragmentisanosti poljoprivrednog poseda. 

Prema istom popisu, preko 75% privatnih gazdinstava ima manje od 5 ha, a manje od 5% 

ima više od 10 ha zemlje. Zbog svoje male veličine, većina ovih gazdinstava proizvodi 

samo za sopstvene potrebe a prodaje samo mali deo proizvedenog. Shodno tome, mnoge 

poljoprivredne porodice uveliko zavise od nepoljoprivrednih izvora zaposlenja i prihoda. 

Rezultati pomenutog popisa pokazuju dve velike promene u poređenju s popisom iz 1991. 

godine: smanjenje ukupnog broja poljoprivrednih gazdinstava i povećanje, u ukupnom 

broju, udela nepoljoprivrednih gazdinstava koja se bave poljoprivredom samo za svoje potrebe 

i obezbeđuju prihod van gazdinstva. Prema Popisu iz 2002. godine, nepoljoprivredna 

gazdinstva su postala dominantna ekonomska kategorija s udelom od 62% u ukupnom 

broju gazdinstava u Srbiji, dok je broj onih poljoprivrednih (17,8%) i mešovitih (16,4%) 

gotovo jednak. U grupi onih sa preko 5 ha zemlje (oko 174.000 u Srbiji), 36% su nepoljoprivredna 

gazdinstva, 33% poljoprivredna i 28% mešovita (part-time). To ukazuje da je u 

toku proces menjanja uloge gazdinstava u pogledu ekonomske strukture (izvora prihoda), 

kao i strukture zemljišnog poseda. Prema BSRS, 2005. (Bogdanov, 2008), poljoprivrednici 

privatnici poseduju oko 80% od 5,1 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta. 

Mala seoska gazdinstva su vrlo zastupljena 

u socijalno-ekonomskoj 

strukturi seoskih domaćinstava Srbije. 

U ruralnim regionima Srbije (definisanim 

prema OECD metodologiji) ima 

1365 miliona gazdinstava, što čini 54% 

ukupnog broja u Srbiji. Njih 328.000 

ima do 3 ha zemlje, što čini 56% od 

ukupnog broja seoskih domaćinstava. 

U procesu tranzicije i stvaranja nove 

agrarne strukture njihova pozicija je 

veoma ranjiva. Zbog ograničenih resursa 

ova gazdinstva podležu većem riziku 

u prihodovanju. Problem ranjivosti 

malih ruralnih gazdinstava tokom 

tranzicije poznat je u ruralnoj praksi 

Evrope kroz iskustvo novih članica, 

tako da Srbiju očekuju (i već postoje) 

suočavanja sa sličnim problemom tokom 

pristupanja EU. Pristupni i tranzicioni 

programi podrške (SAPARD i 

IPARD) predviđali su posebne mere 

pomoći tim gazdinstvima da se transformišu 

u tržišno orijentisana gazdinstva 

održivog potencijala. Ovo iskustvo 

je važan putokaz Srbiji u procesu 

Proizvodnju na malim imanjima ostarelih roditelja 

često podržavaju njihova deca iz gradova, kao 

dopunu sopstvenih nedovoljnih prihoda 

60 


kreiranja nacionalne strategije ruralnog razvoja. Glavna lekcija naučena iz iskustva drugih 

zemalja je da je neophodno obezbediti određene uslove radi osiguranja ruralnog razvoja, 

i to: unapređenje znanja, poboljšanje fizičke infrastrukture, pristup finansijskom tržištu, 

funkcionalno tržište zemljišta i odgovarajuće poslovno okruženje za razvoj malih i srednjih 

preduzeća. Uticaj lokalnih poslenika je važan a značaj ruralne nefarmske ekonomije moraju 

prepoznati prvenstveno kreatori politike i oni koji odlučuju. 

Većina značajnijih inicijativa za 

obnavljanje poljoprivredne proizvodnje u 

selima finansirana je spolja, ali najčešće 

zavisi od angažovanja viška radne 

snage iz propale lokalne industrije. 

Većina malih poljoprivrednih gazdinstava 

ostvaruje prihode od zaposlenja van poljoprivrede, 

od prodaje poljoprivrednih prozvoda 

i od penzije. Iako samo 29% domaćinstava 

vidi kao svoj glavni prihod onaj iz 

poljoprivrede, ipak 68% njih kaže da su oni 

stvorili prihod od ove aktivnosti. To potvrđuje 

tezu da je poljoprivreda značajan 

amortizer socijalne i ekonomske nestabilnosti 

malih gazdinstava koji im garantuje 

prehrambenu sigurnost i smanjuje rizike kojima 

su izloženi (Bogdanov, 2008). Struktura 

prihoda malih ruralnih gazdinstava može se 

poboljšati u skladu s raspoloživim resursima, 

ali ipak treba uvesti neke promene koje neće 

samo pratiti investicije u njihovu proizvodnju 

već takođe i bolju organizaciju, kooperaciju 

i partnerstvo u zajednici, unaprediti 

marketing, uključujući stvaranje lokalnih 

tržišta kroz direktni marketing i turizam, 

brendiranje proizvoda itd. Tradicionalna saradnja 

među ljudima u ruralnim oblastima, 

međutim, izgleda da je deo istorije. Mala 

poljoprivredna gazdinstva su često otuđeni 

i marginalizovani deo lokalne zajednice iako 

ona nisu potpuno protiv ove opcije a nisu 

ni dobro informisana o mogućnostima partnerstva i saradnje, modela itd. Nasuprot tome, 

mala gazdinstva čiji su vlasnici penzioneri koriste ređe zadruge i formalne organizacije. 

Kada se gleda na spremnost da se organizuju, podaci pokazuju da je više od 10% gazdinstva 

zainteresovano da postane član neke marketinške ili proizvodne organizacije. 

Otuda čak trećina anketiranih gazdinstava smatra da nijedna institucija ne radi na poboljšanju 

njihovog stanja. Mala poljoprivredna gazdinstva nisu uključena u kolektive i druge organizovane 

oblike poslovne saradnje, niti ona pokazuju bilo kakavo interesovanje za to. Članovi ovih domaćinstava 

su retko uključeni u socijalni život svog sela, osim u sportske klubove. Žene su još ređe 

aktivne u bilo kom obliku društvenih organizacija. Ova gazdinstva mogu videti udaljene nivoe odlučivanja 

i odgovornosti, svoju lokalnu samoupravu ili državu kao odgovorniju za njihovu situaciju 

od njih samih i njihovog neposrednog okruženja – udruženja farmera, NVO, poslovni sektor. 


Polovina anketiranih malih poljoprivrednih gazdinstava (50%) ocenjuje svoj životni standard 

kao prosečan. Međutim, više od 41% njih veruje da im je životni standard loš ili vrlo 

loš. Ali ohrabruje optimistička prognoza bolje perspektive poljoprivrednih gazdinstava u 

budućnosti. Jedna trećina ispitanika očekuje da će im se situacija poboljšati, trećina da će 

ostati ista, a manje od 20% da će se pogoršati. Ispitanici su vrlo nepoverljivi prema svojim 

razvojnim prednostima i potencijalu svojih gazdinstava (slično svojoj oceni sposobnosti 

radne snage). Većina ispitanika nije mogla da se seti nijedne prednosti svojih domaćinstava 

u odnosu na druga ili su odbili da odgovore na ovo pitanje (Bogdanov, 2008). 

Seosko stanovništvo nije zadovoljno svojim kvalitetom života. Vidljivo su nezadovoljni 

dostupnošću i kvalitetom usluga na selu, naročito zdravstvenom zaštitom i kulturnim 

životom u selima. Međutim, nezadovoljstvo 

komunalnim problemima 

je neuporedivo veće od onog 

vezanog za usluge. Nedostatak ekonomske 

infrastrukture i socijalnog 

kapitala ili njihovo slabo organizovanje 

vide se kao manji problem, 

što je više posledica neznanja o 

tim uslugama nego nedostatak potrebe 

za njima. Za gazdinstva koja 

su pokušala da unaprede svoje poslovanje 

diverzifikacijom prihoda 

i započinjanjem nove aktivnosti 

(22% anketiranih domaćinstava) 

ključni problemi su bili nedostatak 

novca/kredita i nedostatak 

tržišta. Nedostatk kapitala, nepovoljni 

uslovi kreditiranja i niske 

cene poljoprivrednih proizvoda su 

glavni problem u gazdinstvima vezanim 

za poljoprivredu, koja u njoj 

vide i svoju buduću perspektivu 

(Bogdanov, 2008). 

Uslovi života u selima Srbije jako se razlikuju od 

regiona do regiona i kreću se o katastrofalnih do 

odličnih. Generalno gledano sela imaju daleko lošije 

uslove života nego gradovi, a u Srbiji još postoje 

sela i zaseoci sa neregularnim ili bez snabdevanja 

strujom, vodom, osnovnim životnim namirnicama, bez 

komunalnih usluga, adekvatne infrastrukture itd. 

Gotovo 50% domaćinstava vidi 

svoju budućnost van poljoprivrede 

i u aktivnostima van gazdinstva. 

Poljoprivredu, ili poljoprivredu 

s dodatnim aktivnostima, 

vide kao svoju buduću perspektivu 

samo oni koji trenutno strogo zavise 

od poljoprivrednih prihoda. 

Domaćinstva s prihodima iz drugih 

izvora nisu spremna da se an- 

62 


gažuju u poljoprivredi ili da više investiraju u tu vrstu poslova. Uprkos teškom nezadovoljstvu 

svojom pozicijom, kvalitetom života i pesimističkoj viziji života, polovina ispitanika 

nije videla ove činioce kao razlog za napuštanje sela. Kada se tome doda još 20% ispitanika 

koji nikad nisu mislili da napuste seoski život, dolazi se do rezultat da više od 60% 

ispitanika nije spremno da se odseli. Anketirana gazdinstva kao najvažnije preduslove za 

bolji život vide mogućnosti zaposlenja van poljoprivrede (66% ispitanika), pristup kreditima 

(57%) i bolje organizovano tržište (40%). Povećanje i diverzifikacija prihoda malih 

seoskih gazdinstava prioritet su u rešavanju problema u ruralnim oblastima koji se tiču 

smanjenja nominalne i prikrivene 

nezaposlenosti članova domaćinstva 

(Bogdanov, 2008). 

Prenaseljenost najvećih srpskih gradova 

postaje veliki problem i gradovi 

više nisu u stanju da apsorbuju višak 

radne snage iz ruralnih oblasti. 

Reaktiviranje radnih i proizvodnih 

resursa ruralnih oblasti je hitno potrebno. 

Osetljive grupe u ruralnim 

oblastime: siromašni, mladi i žene, 

jako su pogođene višedecenijskom 

nezaposlenošću. Alternativne mogućnosti 

zaposlenja – dopunski rad, kraće 

radno vreme, samozapošljavanje – delimično 

bi rešile ove probleme. 

Tzv. svaštarska proizvodnja na seoskim gazdinstvima 

u Srbiji nije pitanje izbora, već pitanje opstanka 

Imajući u vidu zastupljenost na teritoriji 

Srbije, marginalizovane visokoplaninske 

oblasti predstavljaju najperspektivniji 

ruralni resurs. Tamo 

multifunkcionalne aktivnosti seoskog 

stanovništva imaju tradicionalne korene 

u mešovitim gazdinstvima, koja 

su u stanju da koriste sve raspoložive 

prirodne resurse kroz raznovrsne tradicionalne 

odnose s prirodom. Ona mogu ponuditi mnogo više ako je ruralna ekonomija 

raznovrsnija od uobičajene ekspenzivne poljoprivrede i šumarstva i vraća se održivoj sakupljačkoj 

praksi, na primer, ili napreduje ka uvođenju turističkih i pratećih aktivnosti. 

Za ove regione gde je ruralno siromaštvo vrlo izraženo (na primer, siromaštvo učestvuje 

samo sa 44% u osetljivosti u Vojvodini, a s preko 84% u Jugoistočnoj Srbiji (Ersado, 2006)), 

takav razvoj je poslednja šansa da se spreći totalna depopulacija. 

Diverzifikacija delatnosti na samom gazdinstvu odnosi se na smanjenje rizika od tržišnih 

promena deljenjem poljoprivredne proizvodnje ili drugih nepoljoprivrednih aktivnosti na 

veći broj oblasti. Diverzifikacija zapravo zahteva angažovanje svih resursa u pravcu rasta 


zaposlenosti. To može podržati “part time” – delimičan tip zaposlenosti i/ili samozaposlenje 

na farmi ili van nje, radi povećanja mogućnosti opstanka sektora sitnog farmerstva. 

U praksi ruralnog razvoja se dešava da ruralna ekonomija postane raznovrsna kada poljoprivredna 

zaposlenost počinje da opada. S druge strane, specijalizacija znači davanje 

prednosti jednoj komparativnoj prednosti farme ili oblasti koja više odgovara razvijenijim 

regionima s bogatijim prirodnim resursima i rastućim tržištem u okviru industrijskog 

sektora. Specijalizacija je koncept koji može smanjiti zaposlenost. U mnogim delovima 

Evrope postoji tendencija da se za ekonomski razvoj izabere nekoliko sektora, što se smatra 

novom vrstom specijalizacije. 

Ekonomska perspektiva za gazdinstva koja proizvode za svoje potrebe, a tek male viškove 

iznose na tržište, u novim članicama EU vidi se u zapošljavanju članova domaćinstva i to 

bi trebalo da bude ključni cilj socijalne politike i politike tržišta rada. S nacionalne tačke 

gledišta, povećanje kapitala znanja verovatno će biti najizvodljivija dostupna opcija za 

sprovođenje obe aktivnosti; ona će verovatno biti i najisplativija u srednjoročnom periodu 

(JRC, 2010). 

64 


Seoska tradicija važna je komponenta 

kulturnog indentiteta svih naroda 

i etničkih grupa u Srbiji. 

Šanse koje proističu iz sve većih potreba za 

uslugama ruralnog turizma moraju da iniciraju 

konačno napuštanje negativnog odnosa prema 

fenomenima kao što su „polutanstvo” i „svaštarenja”, 

kao i ponovno razmatranje ruralne ekonomije 

i diverzifikacije ekonomskih aktivnosti 

u okvirima gazdinstava, kao i multifunkcionalne 

uloge poljoprivrede, a zatim i diverzifikacije 

ruralne ekonomije van okvira gazdinstava, a sve 

kao mogućnosti za revitalizaciju srpskog sela. 

Srpskom selu je ovakav razvoj neophodan da bi 

se otrglo od siromaštva kao ruralnog fenomena. 

Srpsko društvo, međutim, ima potrebu za rehabilitacijom 

sela kako bi očuvalo svoje mentalno 

zdravlje, kulturu i prirodne resurse. Konačno, 

za državu Srbiju to treba da bude prioritet zbog 

potrebe da obezbedi bolji život svojoj celokupnoj 

populaciji. 

Težnja za očuvanjem sopstvenog identiteta u seoskim 

zajednicama u Srbiji nema karakter ksenofobije, 

naprotiv. Seosko stanovništvo u Srbiji, 

bez obzira na manju ili veću zatvorenost, karakterističnu za pojedine krajeve, teži aktivnoj 

komunikaciji sa spoljnim svetom i oseća se njegovim delom. To je naročito izraženo u sredinama 

iz kojih je veliki broj stanovnika otišao na rad u inostranstvo ili veće gradove Srbije, 

ali je evidentno i u najudaljenijim planinskim zaseocima. Postoji nepoverenje prema državi 

ili pak osuda politika udaljenih zemalja i režima, ali se bazira na iskustvima i istorijskom 

pamćenju zajednice prema institucijama, a ne pojedincima. Seljak u Srbiji jednako iskreno 

prima u goste i Amerikanca i Nemca i Rusa. I, mada se neće libiti da u razgovoru istakne 

svoje slaganje ili neslaganje s politikama njihovih zemalja, ako se za to ukaže prilika, gost 

će biti prihvaćen kao član porodice. 

Ovakva otvorenost i gostoprimstvo 

privlače sve više inostranih gostiju u 

ruralnom turizmu Srbije. Izuzetno je, 

stoga, važno istaći ovu osobinu seljaka 

kada se promoviše ponuda ruralnog 

turizma. Gostoljublje seljaka u 

Srbiji može snažno uticati na promenu 

negativnog imidža zemlje u svetu. 


Mogući doprinos ruralnog turizma razvoju malih 

poljoprivrednih gazdinstava 

Gost odvajkada seljaku u Srbiji donosi radost i 

predstavlja podsticaj za rad i dostizanje velikih 

životnih ciljeva. Ovaj se odnos prema gostu iz 

privatnog života odmah preselio u seljakov odnos 

prema turistima. Motiv zarade, ostvarene preko 

dodate vrednosti na prodate sopstvene poljoprivredne 

proizvode kroz turistilčku usluge, međutim, 

ovom odnosu treba da obezbedi novi kvalitet. 

Seoski turizam je izvorno tržište za 

lokalnu poljoprivredu na kome nema 

konkurencije s ostalim regionima i 

državama. Međutim, ovo tržište mora 

biti istraženo pre nego što se iskoristi. 

Prvo: potrebno je znati očekivanja 

turista i kako se ponašaju u potrošnji. 

Drugo: neophodno je ispuniti te potrebe. 

To može dalje značiti promenu 

upravljanja gazdinstvom, načina proizvodnje 

ili marketinga proizvoda. 

Jedno od najvećih ograničenja je oklevanje 

poljoprivrednika da učestvuju 

u seoskom turizmu ili njihovo nedovoljno 

ili nikakvo iskustvo s ovim 

posebnim klijentima. Za marketing 

je neophodna saradnja s turističkim 

agencijama, hotelima, restoranima i 

privatnim domaćinstvima koja nude 

usluge u ruralnom turizmu. Druga 

opcija je ponuda sopstvenih proizvoda 

u ruralnom turizmu. Poslednja 

mogućnost je najbolja da mala gazdinstva 

direktno profitiraju zahvaljujući 

šarmu regiona ili sela, gostoljubivosti 

domaćina i lepotama pejzaža, koje i sama kreriraju stvarajući jedinstveni prostor 

za plasman sopstvenih poljoprivrednih proizvoda. S druge strane, lokalni akteri iz drugih 

opcija, koji nisu direktno uključeni u poljoprivredu, treba da obezbede podršku za održavanje 

malih poljoprivrednih gazdinstava ako su zainteresovani za udeo u prihodu od 

ruralne turističke potrošnje. 

U okviru FAO projektne komponente Zajedničkog programa (JP) „Održivi turizam za 

ruralni razvoj” realizovana je studija koja treba da pomogne izgradnju povoljne tržišne 

klime i utiče na poboljšanje kvaliteta i sigurnosti hrane u svim fazama prehrambenog 

lanca. Njeni glavni ciljevi bili su sledeći. 

• Uraditi procenu mogućnosti seoskog turizma da doprinese održivoj tranziciji sektora 

malih poljoprivrednih gazdinstava, malih seoskih domaćinstava i ruralnih zajednica 

u pilot-regionima, kao i da pruži informaciju o lokalnim komparativnim 

prednostima koje bi mogle biti korišćene kao okvir za diverzifikaciju ruralne ekonomije 

na samim gazdinstvima. 

66 


• Doprineti održivom ruralnom razvoju povezivanjem primarne poljoprivredne 

proizvodnje, tradicionalne domaće prerade hrane (uključujući tradicionalnu kuhinju) 

i neprehrambenih proizvoda, prerade malog obima na nivou zajednice i preduzetništva 

na bazi seoskih prirodnih i poljoprivrednih resursa s razvojem lokalnih 

tržišta i virtuelnog izvoza kroz ruralni turizam, i na kraju uticati na povećanje zaposlenja 

van poljoprivrede i doprineti smanjenju siromaštva u seoskim oblastima, 

naročito prilagođavanjem sektora malih poljoprivrednih gazdinstava i njihovom 

modernizacijom kao najpodložnijim promenama u tranzicionim ekonomijama. 

• Podržati razvoj politike razvoja ruralnog turizma u Srbiji, s naglaskom na razvoj 

adekvatnih mera podrške ruralnom turizmu u okviru podrške diverzifikaciji ruralne 

ekonomije. 

Metodologija definisana u okviru ove studije je univerzalna i opšteprimenljiva na celoj 

teritoriji Srbije. Studija je realizovana zahvaljujući terenskom istraživanju. Zahtevi su bili 

da se istraže resursi malih održivih farmi i njihove strategije razvoja koje se odnose na turizam 

i diverzifikaciju u opštem smislu. Srpska mreža za ruralni razvoj – regionalni centar 

Udruženje poljoprivrednika „Moba” iz Ljiga, bila je odgovorna za prikupljanje podataka 

na terenu. Terensko istraživanje je sprovedeno s tri vrste predstavnika u sva četiri pilot 

regiona (Centralna Srbija, Istočna Srbija, Južni Banat na Dunavu i Donje Podunavlje): 

1. seoska domaćinstva koja pružaju usluge u seoskom turizmu, 

2. domaćinstva koja nameravaju da uvedu turističke aktivnosti kao dodatnu mogućnost 

uvećanja vrednosti na farmi uz primarnu proizvodnju i 

3. akteri poljoprivredne proizvodnje hrane i neprehrambenih proizvoda – predstavnici 

lokalnih samouprava, NVO sektor, zadruge, kao i predstavnici preduzetnika. 

Istraživanje je sprovedeno na uzorku od 20 domaćinstava uključenih u seoski turizam, 

20 domaćinstava s potencijalom za diverzifikaciju i 20 aktera po pilot-regionu. Kompletnu 

analizu je uradila: Bogdanov, 2010. 

Regionalni centar mreže 

za ruralni razvoj Srbije 

pod rukovodstvom 

Dragana Sajića u 

saradnji sa regionalnim 

centrima u Vršcu, 

Gradištu i Zaječaru, 

bio je angažovan na 

prikupljanju podataka 

i terensku analizu 

potencijala lokalne 

poljoprivrede za 

obezbeđenje inputa u 

ruralnom turizmu. 


Studija se fokusirala na poljoprivredna domaćinstva bez obzira na njihovu socioekonomsku 

kategoriju, tj. izvor prihoda. Uzorak su stratifikovali lokalni partneri koji su preuzeli 

odgovornost da na svojoj teritoriji izaberu domaćinstva s najmanje 3 člana, od kojih je 

najmanje jedan zaposlen, i sa 2–10 ha obradivog zemljišta. 

Glavni potencijali / prepreke koje je trebalo razmotriti u okviru ovog zadatka bili su: 

• resursi malih farmi – poljoprivredni, 

ljudski, infrastrukturni 

(stanovanje, IT, voda, struja, mehanizacija 

i oprema), 

• seosko kulturno i prirodno 

nasleđe, 

• poljoprivreda, tržišni viškovi 

hrane i neprehrambenih poljoprivrednih 

i šumskih proizvoda, 

• standardi o bezbednosti hrane, 

briga sektora malih poljoprivrednih 

gazdinstava o životnoj 

okolini, 

• pristup poljoprivrednim tržištima 

za mala gazdinstva, 

• pristup finansijskoj pomoći i finansijskim tržištima, 

• svest i znanje o ruralnom turizmu kao opcija za diverzifikaciju i zapošljavanje, 

• lokalni proizvodi od posebne važnosti za zaštitu i marketing kroz turizam, 

• lokalne specifičnosti izuzetne vrednosti da podrže brendiranje proizvoda i regiona. 

Predstavićemo neke od najuzbudljivijih otkrića i izvoda iz finalne studije, dok se ostatak 

može naći u studiji na priloženom disku. 

Od 40% do 60% domaćinstava smatra turizam kao mogućnost za razvoj sa značajnim 

potencijalom za diverzifikaciju aktivnosti i prihoda, 10–20% smatra da je poljoprivreda 

prosperitetna a preostali procenat misli da je to zapošljavanje van farme. Povoljne osobenosti 

ljudskog kapitala je zajednička karakteristika gazdinstava fokusiranih na turističke 

usluge, ali takođe i onih koji su tek zainteresovani za diverzifikaciju prihoda i aktivnosti na 

svom posedu. Prosečna starost članova domaćinstva u oba primera je u rasponu od 40 godina 

u Jugoistočnom Banatu, do 46 godina u Istočnoj Srbiji. Povoljnija starosna struktura 

doprinosi komparativnoj prednosti istraživanih tipova domaćinstava u smislu povoljnije 

obrazovne strukture njihovih članova. 

68 


Rodni odnos članova domaćinstva bio je relativno uravnotežen i blizu proseka za Srbiju 

(52:48 u korist ženskog pola). Beznačajna razlika je registrovana u regionu Centralne 

Srbije, gde je ženska populacija bila zastupljanija (53:47). Prosečna veličina korišćenog 

obradivog zemljišta po gazdinstvu je značajno varirala između različitih tipova gazdinstava 

u regionu. Generalno govoreći, gazdinstva s potencijalom za diverzifikaciju imaju veće 

farme u poređenju s onima koje se već bave turističkim aktivnostima. Kada su ona posredi, 

proširenje poljoprivredne proizvodnje se nije smatralo glavnom strategijom razvoja. 

Domaćinstva uključena u seoski turizam imaju, u proseku, osam kreveta, osim u regionu 

Jugoistočnog Banata gde su ovi kapaciteti sa 15 kreveta po domaćinstvu bili veći od proseka. 

Oko 80% domaćinstava ima kategorisane sobe, osim u Južnom Banatu gde je manje 

od 50% soba bilo kategorisano. Samo mali broj ispitivanih farmi bio je dobro opremljen 

da ponudi i druge turističke usluge i time obogati svoju ponudu: šatori, kampovi, čamci, 

bicikli, treneri itd. Ovi rezultati ukazuju da postoje mogućnosti za diverzifikaciju i širenje 

turističkih ponuda. Ponuda u seoskom turizmu se, prema ovom istraživanju, fokusira na 

smeštaj i pripremu hrane, s izuzetkom Južnog Banata i Istočne Srbije gde veliki broj domaćinstava 

nudi turističke vodiče, edukaciju, organizovane vinske ture itd. 

Procenat članova domaćinstva 

angažovanih u poljoprivrednim 

aktivnostima, stalnim ili povremenim, 

kretao se od 30% u Južnom 

Banatu, do oko 70% u domaćinstvima 

s potencijalom za diverzifikaciju 

u Južnom Banatu i Donjem 

Podunavlju. Sezonska i trajna 

najmljena radna snaga uglavnom 

je angažovana na farmama iz regiona 

Južni Banat, ne samo u poljoprivrednim 

aktivnostima već i 

u turizmu i drugim aktivnostima 

domaćinstva. 

Utvrđeno je da je u strukturi ukupnih prihoda 

značajno učešće poljoprivrednih prihoda, 

uprkos činjenici da su farme male. Ovo je 

bilo evidentno u studiji slučaja domaćinstava 

Centralne Srbije. Poljoprivredni prihod 

ovih farmi je bio visok, čak i za domaćinstva 

uglavnom uključena u ruralni turizam. 

Utvrđeno je da više od 50% njih ostvaruje 

od poljoprivrede više od 50% prihoda. 

Registrovano je 70% farmi koje zarađuju više 


od 50% prihoda od poljoprivrede i imaju potencijal za razvoj turizma. Takođe je utvrđeno 

da je poljoprivreda od ključne važnosti za domaćinstva s potencijalima za diverzifikaciju u 

Južnom Banatu. U ovim domaćinstvima diversifikovani prihod iz poljoprivrede je znatno 

veći nego u drugim regionima. Domaćinstva u Donjem Podunavlju ređe smatraju prihode 

iz poljoprivrede glavnim. Samo 15% domaćinstava imalo je više od 50% prihoda iz poljoprivrede, 

što je i logično imajući u vidu raspoložive poljoprivredne resurse. Njihov prihod 

često dolazi od inostranih dotacija, od članova porodice zaposlenih u inostranstvu. 

Domaća hrana, uz to i atraktivno servirana privlači 

turiste Turisti ne opraštaju loš utisak stečen u ruralnom 

turizmu u kojem se obroci zasnivaju na hrani iz 

supermarketa. Loš utisak prenosi se kao požar. 

Turističke usluge koje obezbeđuju 

domaćinstva su veoma važne za 

marketing poljoprivrednih proizvoda. 

Zbog skromnih i nestabilnih 

viškova malim poljoprivrednicima 

je teško da postignu bolju 

poziciju na tržištu. Višak hrane 

proizvedene na farmi većinom 

(60–90%) proda se sopstvenim 

gostima i drugim turistima u selu. 

Više od 50% potreba gostiju zadovolji 

se iz sopstvene proizvodnje, 

što je značajno za domaćinstva s 

ograničenim resursima. Zahteve 

gostiju koji se odnose na farmske 

proizvode najmanje su ispunila 

domaćinstva uključena u turizam u regionu Južnog Banata, koja više pažnje poklanjaju 

proizvodnji industrijskog bilja i žitarica, dok im je obezbeđivanje domaće hrane za goste u 

drugom planu. Domaćinstva koja se bave turizmom kupovinom prehrambenih artikala za 

svoje goste i sopstvene potrebe na lokalnom tržištu pokazuju da je to najpraktičniji način 

(blizina tržišta) i da imaju poverenje u kvalitet i rokove isporuke lokalnih proizvođača. 

Samo mali procenat učesnika iz ovog regiona je izjavio da gosti insistiraju na domaćim 

proizvodima, osim onih iz Centralne i Istočne Srbije koji to smatraju ključnim faktorom. 

Zaključak koji proizlazi iz ovog istraživanja je da su lokalni proizvodi iz Južnog Banata 

nedovoljno prepoznati brend za posetioce i njihova potrošnja nije glavni razlog kada se 

biraju ove destinacije. 

Većina domaćinstava s potencijalom za diverzifikaciju poslovnih aktivnosti koja je motivisana 

željom da inicira uključi se u ruralni turizam, iskazala je potrebu za finansijskim 

sredstvima. Ova domaćinstva su manje sklona da pokrenu bilo koju drugu vrstu posla ili 

unaprede poljoprivredu. Oko 50% učesnika je spremno da inicira nove turističke usluge, 

a manji broj namerava da proširi kapacitete i investira u nove objekte i opremu. Međutim, 

oni se suočavaju s nedostatkom državnih subvencija, nedostupnosti kredita i obrazovanja. 

Većina učesnika je navela, pre svega, potrebu za pristupačnim tržištem novca i kredita, 

subvencijama, edukacijom i dodatnim znanjima. Nedostatk znanja je registrovan u oblasti 

marketinga, novih trendova i finansijskog poslovanja. Više od trećine istraživanih domaćinstava 

je izjavilo da je spremno da plati za ovu vrstu znanja i veštine 

70 


Mnogi seljaci žele da se bave turizmom 

kao dodatnom delatnišću ali im 

nedostaju sredstva za investicije. 

Uprkos činjenici da je većina domaćinstava 

izjavila da su stabilizacija prihoda i povećanje 

profita bili ključni faktori koji su ih motivisali 

da se uključe u turizam, samo 50–60% učesnika 

smatra da je ovaj kriterijum bio najvažniji 

(30% u Istočnoj Srbiji). Međutim, ispitanici 

misle da je glavni kriterijum za poslovni 

uspeh zadovoljan kupac/gost (65–90%), sledio 

profit, pa zapošljavanje sopstvene radne 

snage itd. Učesnici iz Istočne Srbije su više od 

ostalih izjavili da je veće zapošljavanje sopstvene 

radne snage bilo dominantno. Svi učesnici 

ovog istraživanja su smatrali turističku 

ponudu skromnom, prepoznajući raznovrsne 

potrebe za poboljšanjima .Ključni faktori 

su viđeni u unapređenju infrastrukture, reklamiranju 

i proširenju liste usluga i turističkih 

proizvoda koje nudi region (Bogdanov, 

2010). 

Razvoj ispitivanih domaćinstva bio je značajno 

ograničen činjenicom da novi sistem finansijske 

podrške MPŠV insistira na podršci gazdinstvima 

orijentisanim isključivo na poljoprivredu. 

Domaćinstva iz Donjeg Podunavlja su najmanje 

informisana o finansijskoj podršci u poljoprivredi 

– više od polovine učesnika nije znalo ništa o 

državnom sistemu podrške u poljoprivredi uprkos 

činjenici da im je nedostatak finansijskih sredstava 

bio glavni ograničavajući činilac razvoja. 

Prema ovom istraživanju, za više od polovine učesnika 

osnovna motivacija za diverzifikaciju aktivnosti 

je bila želja da se poveća i stabilizuje prihod 

domaćinstva. Osim toga, oni su naveli želju da 

iskoriste prirodne lepote pejzaža u regionu, lokalne 

potencijale itd. S druge strane, ključna motivacija 

za diverzifikaciju poslovnih aktivnosti bila je želja 

da iskoriste/zaposle sopstvene resurse radne snage 

i koriste raspoložive resurse domaćinstva. Ovaj rezultat 

je u skladu s iznetim zaključkom kako su domaćinstva 

iz Južnog Banata bila sklonija da naglase 

u svojoj turističkoj ponudi svoje resurse i povoljan 

pejzaž koji je stvorila lokalna samouprava nego prirodne 

resurse i lokalne potencijale. 

Stabilizacija prihoda je osnovni motiv za 

diverzifikaciju delatnosti na gazdinstvu. 


72 Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja

PROCENA POTENCIJALA - 

KULTIVISANJE ŽELJA 

Procena potencijala – kultivisanje želja 


73

JAVNO - PRIVATNO PARTNERSTVO I UMREŽAVANJE 

ZA ODRŽIVI RURALNI RAZVOJ 

…Plod zajedničkog znanja i razmene reči, iskustava, mišljenja i uglova gledanja (IFAD, 2011) razlikuje 

zajednice koje su bile sposobne da uspostave unutrašnju sinergiju i one koje su godinama 

delovale preko pojedinaca. Vrednosti zajednice se često pripisuju ruralnosti. Socijalne mreže, rodbinski 

odnosi, uzajamno poverenje i razumevanje su važni svim ljudskim zajednicama, bez obzira 

na to gde se nalaze. Međutim, izgleda da se bolje održavaju u tradicionalnijim (ili manje modernizovanim) 

društvima, naročito povezanim s tradicionalnom poljoprivredom malog obima, tako 

da ih je lakše naći u ruralnim nego u gradskim sredinama. Malo selo u kome se svi međusobno 

poznaju i kažu „zdravo” čak i strancima može biti prilično atraktivno „postmodernim, otuđenim 

stanovnicima grada”. S druge strane, jake socijalne veze i poverenje mogu činiti osnovu saradnje u 

društvenim i ekonomskim aktivnostima. U stvari, vrednosti zajednice nazvane „mreže”, „uzajamno 

poverenje”, „kolektivna akcija”, „udruživanje kapaciteta” ili „društvene prakse” izgleda da su bitni 

uslovi za „nove aktivnosti ruralnog razvoja” i njihov nedostatak u određenim oblastima može ozbiljno 

da ograniči mogućnosti za ruralni razvoj (Tonnies 1972 i OECD 1996/2 cit. OECD, 2006). 

Ruralne zajednice Srbije imaju dugu tradiciju ekonomske saradnje, jakih porodičnih i veza u zajednici, 

koje se ne razlikuju previše od onih modela partnerstava koja se u moderno vreme predlažu kao 

najbolje opcije za njihov održiv razvoj. S dugogodišnjom degradacijom ljudskih resursa u mnogim 

ruralnim oblastima, društvene mreže i tradicionalna dobrnonamernost i požrtvovanost u odnosima 

iščezli su ili oslabili. Danas se ove vrednosti u „modernom društvu” sve teže pronalaze i češće su 

opstale u najizolovanijim ruralnim oblastima, koje je nekim čudom zaobišao upravo „moderni” 

razvoj. Nažalost, upravo su ove udaljene oblasti izgubile najviše ljudskog kapitala, što za njih danas 

predstavlja ozbiljnu prepreku u razvoju. Tamo gde su društvene i porodične veze očuvane, ruralni 

razvoj znatno je olakšan i u segmentu razvoja zajednice i u razvoju biznisa. Porodica Milutina 

Stojšića i Sonje Jocić se u izgradnji svog novog biznisa proizvodnje vina oslonila upravo na iskustva 

dela porodice Sonje Jocić koji živi i bavi se vinarstvom u Republici Sloveniji. 

74 


I dok su ekološke i kulturne vrednosti postale „sadržaji koji se mogu prodati” ili deo lokalnog 

razvojnog repertoara (Ray 2000) u novoj ruralnoj ekonomiji, koja je prečesto pod 

kontrolom spoljnih investitora, vrednosti zajednice su neodvojivo „vlasništvo” starosedelaca. 

Kuće, zemlja, čak i kulturne atrakcije mogu biti prodate za novac, dok „rodbinske odnose”, 

„uzajamno poverenje” ili „društvenu praksu” pridošlice ne mogu kupiti, i to može 

biti samo prednost za „lokalce” i one koji su postali istinski integrisani u lokalnu zajednicu 

„Moba” je tradicionalni oblik saradnje unutar seoskih zajednica, koji se u osnovi sastoji 

od besplatne pomoći u poljoprivrednim i drugim radovima na imanju jednom od 

članova zajednice, koja se na isti način „odužuje” onome ko je pomoć pružio, kada je i 

njemu potreban timski rad, odnosno angažovanje većeg broja radnika u cilju obavljanja 

kompleksnih ili obimnih poslova u kratkom vremenskom periodu i sa umanjenim rizikom 

od vremenskih i drugih neprilika. Moba je specifičan „srpski” oblik partnerstva. 

Važno je pomenuti i da se ekološke i kulturne vrednosti mogu direktno zaštititi i podržati 

centralnim propisima i politikama, dok je vrednosti zajednice teško osvojiti i izuzetno 

teško spolja podržati. Međutim, s nedavno uspostavljenim transnacionalnim mrežama 

lokalnih razvojnih grupa koje potiču iz EU LEADER Programa, jedan važan novi aspekt 

se pojavio u areni evropskog ruralnog razvoja. Transnacionalni skup mreža se ovde pojavljuje 

s jakim vrednostima i rastućim uticajem, a podržali su ga evropski programi i 

nove komunikacione tehnologije. Lokalne grupe učestvovanjem u ovoj mreži mogu razmeniti 

iskustva, doći do najnovijih informacija i čak mogu imati izvestan politički uticaj 

na domaća i politička pitanja u EU. Sve ovo može značajno osnažiti lokalne zajednice i 

ojačati njihove vrednosti. Ova transnacionalna mreža takođe obezbeđuje kreatore politike 

(politički centar) sa „tačkom pristupa” kroz koju oni mogu, indirektno ali efikasno, da 

pomažu lokalnim zajednicama (Esparcia 2000, Ray 2001 cit. Nemes, 2005). 


Koncept partnerstva je centralni u LEADER-u i regionalnoj politici EU u celini. Kada je 

1988. formiran Evropski fond za razvoj, vertikalno partnerstvo je uvedeno da uključi nacionalni 

i regionalni nivo u razvoj i implementaciju politika i mera. Ova vertikalna partnerstva 

su brzo povezana s horizontalnim partnerstvom radi stvaranja međusektorske kooperacije 

na istom administrativnom nivou. Razlog za proširenje broja uključenih aktera u 

planiranje i implementaciju je bila namera da se oni učine potpuno legitimnim, a podrška 

onima uključenim u kreiranje politike i implementaciju mera pojača. Drugi razlog je povećana 

efikasnost u upravljaju dodeljenim sredstvima i angažovanje privatnog sektora. 

Kohezija se u lokalnoj zajednici sela u Srbiji obnavlja i kroz običaje vezane za verske svetkovine. 

Slava Sv. Đorđa – Đurđevdan u porodici Stojadinov u selu Visočko Odorovce u Jugoistočnoj Srbiji 

tradicionalno okuplja porodicu i komšiluk uz „obrok” – kameni krst koji porodica kroz generacije 

čuva na jednoj od svojih livada u blizini sela. Posle molitve se na ovom mestu organizuje ručak, 

a za one koji „na krst ne mogu da izađu” hrana se nosi kući. Ovaj svojevrsni oblik solidarnosti je 

danas je uglavnom zaboravljen, ali se deo običaja ipak zadržao, a posvećenost njihovom obnavljanju 

upravo je motivisana okupljanjem kumova, rodbine i prijatelja i očuvanju veza u zajednici. 

OECD je LEADER partnerstva definisala kao „sisteme formalizovane saradnje, utemeljene 

na pravno obavezujućim sporazumima ili na formalno obećanim radnim kooperativnim 

odnosima i zajednički usvojenim planovima među brojnim institucijama” (OECD, 1990). 

Drugi su ovu vrstu partnerstva opisali kao proces koji uključuje unutrašnje-organizacione 

aranžmane koji mobiliše koaliciju interesa oko zajedničkog cilja i zajedničkog plana kao 

sredstva da se odgovori na zajedničke teme ili realizuju specifični ishodi (James, 2002). 

Generalno, takva partnerstva traže da se naglase kompleksni problemi, izgradi konsenzus, 

podele resursi, unapredi koordinacija, ostvari sinergija, stimuliše veće angažovanje 

76 


zajednice, ojača lokalni identitet ili ohrabri inovativno rešavanje problema. Ova logika 

je proistekla iz različitih lokalnih partnerstava razvijenih skorijih godina kao deo novog 

upravljanja politikom ruralnog razvoja. Ona su različito evoluirali, zavisno od institucionalnih 

i administrativnih karakteristika svake zemlje (OECD, 2005). 

Prema OECD (1996), postoje četiri ključna uslova za uspeh ruralnih oblasti, shvaćenih kao 

socioekonomska mreža: fleksibilnost, kompetentnost, efikasnost i sinergija. Fleksibilnost 

je potrebna da bi se odgovorilo na promene na tržištu i da se one preduprede strateškim 

planiranjem. Nadležnosti se mogu podeliti s drugim firmama u lokalu i šire kroz mrežno 

povezivanje. Razmena informacija može pomoći razvoju zajedničkih poslovnih strategija, 

identifikovanju najbolje prakse i kretanje ka većoj efikasnosti. Efikasnost uključuje razvoj 

ekonomije obima kroz objedinjavanje ideja i resursa, da bi se ostvarili zajednički ciljevi, 

na primer ohrabrivanje zajedničke prerade, distribucije i maloprodaje proizvoda da bi se 

osiguralo da dodata vrednost ostaje na lokalu i da je nisu progutali posrednici na putu do 

pijace. Sinergija se najbolje postiže tamo gde informacije, inovacija i poslovne transakcije 

protiču najslobodnije (cit Nemes, 2005). 

Javno-privatno partnerstvo (JPP) sredstvo je mobilizacije novih resursa za infrastrukturu 

i usluge u ruralnim oblastima. JPP se definišu kao aranžmani između entiteta javnog i privatnog 

sektora koji obezbeđuju javnu infrastrukturu, objekte i srodne usluge. Strukture koje 

zajedno okupljaju turizam, životnu sredinu, zajednicu i šire razvojne interese su takođe potrebne 

na lokalnom nivou. Da bi se ojačala održivost turizma, potrebno je uspostaviti mehanizme 

koji ohrabruju razmišljanje o zajedništvu i akcije s lokalnom samoupravom. U nekim 

državama je na lokalnom nivou uspostavljena „organizacija upravljanja destinacijama”. To 

su partnerstva između lokalne 

samouprave i privatnog sektora. 

Glavna odgovornost im je 

upravljanje i promocija turizma; 

a ponekad se bave i nekim 

aspektima razvoja. Takve organizacije 

treba potpuno da uzmu 

u obzir socijalnu i ekološku dimenziju 

održivosti obezbeđivanjem 

čvrstog predstavljanja 

lokalne zajednice i ekoloških 

interesa u njihovim upravnim 

telima (UNEP/WTO, 2005). U 

Srbiji je uspostavljanje DMO 

još na početku. Drugi oblik lokalnih 

organizacija koje mogu 

zajedno okupiti različite interese 

lokalnih zajednica za održivi 

razvoj su LAG. Ovaj EU model 

baziran je na već pomenutom 

LEADER programu. 

Etyek je selo vinara na 30km od Budimpešte. Lokalna 

zajednica kroz partnerstvo uspešno promoviše 

tradiciju na seoskim manifestacijama, čineći Etyek 

interesantnom turističkom destinacijom 


LEADER je inovativni pristup politici ruralnog razvoja u okviru EU. To je metod za mobilizaciju 

i implementaciju ruralnog razvoja u lokalnim ruralnim zajednicama, pre nego 

određen paket mera koje treba sprovesti. Prošla iskustva su pokazala da LEADER može 

da napravi stvarnu razliku u svakodnevnom životu stanovništva u ruralnim oblastima. 

LEADER može igrati značajnu ulogu u ohrabrivanju inovativnih odgovora na stare i nove 

ruralne probleme, i postati na neki način „laboratorija” za izgradnju lokalnih sposobnosti 

i da testira u praksi nove načine da se zadovolje potrebe seoskih zajednica. Zahvaljujući 

LEADER-u, generisani dragoceni rezultati u mnogim ruralnim oblastima u 15 država 

članica EU danas imaju značajnu ulogu u pomaganju razvoja u drugim ruralnim oblastima 

u sadašnjim i budućim državama članicama EU. Ohrabrivanjem lokalnog učešća 

u kreiranju i primeni strategija održivog razvoja LEADER pristup može postati vredan 

alat buduće politike ruralnog razvoja i u Srbiji. Dosadašnje iskustvo na podizanju kapaciteta 

za uspostavljanje partnerstava ovog tipa u Srbiji pokazuje izuzetnu zainteresovanost 

u mnogim delovima Srbije. FAO tim UNJP u sva četiri pilot-regiona inicirao je proces 

uspostavljanja lokalnih JPP i obezbedio odgovarajuće treninge za podizanja kapaciteta 

njihovih najverovatnijih budućih lidera. 

78 


Akteri ruralnog razvoja u Srbiji 

Organizacije i institucije koje igraju značajnu ulogu u politici i strategiji ruralnog razvoja, 

kao i u njihovoj implementaciji na nacionalnom nivou su razna ministarstva i organi 

Vlade predvođeni Ministarstvom poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, koje ima odgovornost 

za ruralni razvoj u skladu sa Zakonom o ministarstvima koji je poslednji put 

usvojen 2012. godine, pre nego što je formirana nova vlada. Direktan interes za ruralni 

razvoj imaju i ministarstva odgovorna za ekonomiju i regionalni razvoj, finansije, infrastrukturu, 

obrazovanje, životnu okolinu, rad i socijalnu politiku, turizam, lokalnu samoupravu, 

kao i mnoga druga. Nacionalne agencije i tela, kao što su ona odgovorna za razvoj 

malih i srednjih preduzeća, infrastrukturu, životnu sredinu, fondove za razvoj, smanjenje 

siromaštva itd. treba takođe da igraju važnu ulogu u ruralnom razvoju. Privredne komore, 

Zadružni savez, Stalna konferencija gradova i opština, Turistička organizacija, savetodavne 

službe i razne akademske institucije koje pokrivaju navedene grane treba takođe da 

imaju uticaj u ovoj oblasti. Relevantne institucije su takođe i vladina tela za ravnomerni 

regionalni razvoj koji je važan u kreiranju Strategije regionalnog razvoja. 

Na lokalnom nivou 

aktere predstavljaju 

sve organizacije civilnog 

društva, udruženja 

građana, poslovna 

udruženja, poljoprivrednici, 

pružaoci 

turističkih usluga 

(operateri aktivnosti i 

vodiči, pružaoci usluga 

smeštaja, i ishrane, 

transporta, restorani 

i sl.), trgovina, drvna 

industrija, zemljoposednici 

i drugi pojedinci, 

predstavnici 

Susret s akterima ruralnog razvoja i razvoja ruralnog 

turizma na promociji UNJP u Zaječaru 

lokalnih zajednica. 

Nevladine organizacije 

– specijalne interesne grupe aktivne na određenoj teritoriji, kao što su grupe za očuvanje 

životne sredine i kulture i organizacije koje predstavljaju interes za najperspektivnije 

aktivnosti u regionu, od ključnog su značaja za uvođenje u bilo koji razgovor o ruralnim 

područjima, bez obzira na to da li se ta organizacija sastoji od članova samo iz tog regiona 

ili ima i spoljne članove. Veliki dispariteti među ruralnim regionima često potiču od relativne 

snage njihovih udruženja građana. Neki imaju aktivna udruženja građana zbog duge 

tradicije političke kulture, stepena obrazovanja itd. i uživaju njihove prednosti u smislu 

kapaciteta seoskog stanovništva da preuzme inicijativu i igra aktivnu ulogu u unapređenju 

sopstvene dobrobiti. Drugi regioni imaju slabo razvijeno civilno društvo zbog cen- 


tralizovane vlasti, ili zbog društvene apatije ili zavisnosti, ili iz drugih razloga. Zbog toga 

nisu razvili kapacitete seoskog stanovništva da preuzme inicijativu. Obrazovne institucije 

i istraživačka tela bliska univerzitetima mogu pružiti vitalni uvid i istraživačke kapacitete, 

tako da se i oni mogu smatrati važnim akterima. 

Mali sajam poljoprivrednih i zanatskih proizvoda partnera na projektu Udruženja 

poljoprivrednika „Moba” iz Ljiga, vodeće NVO u oblasti ruralnog razvoja u regionu 

Centralne Srbije, pa i šire u Srbiji, tokom manifestacije „Kosidba na Rajcu” 

Uloga NVO sektora u ruralnom razvoju Srbije je i dalje neznatna. Veoma mali broj organizacija 

je zaista orijentisan na ruralni razvoj u celini, ali ima dosta i onih koje imaju kapacitet 

i interes da se bave seoskim razvojem. One se mogu uglavnom regrutovati iz grupe 

ekoloških i društvenih organizacija, udruženja poljoprivrednika i inicijativa vezanih za 

ruralni razvoj i obrazovanja u celini. Stotinak njih je već sarađivalo sa MPŠV u projektu 

uspostavljanja mreže za podršku ruralnom razvoju, dok je dvostruko više identifikovano 

kao mogući partneri. 

Mreža za podršku ruralnom razvoju je najvažniji projekat uspostavljanja saradnje sa NVO 

sektorom u istoriji MPŠV. Osnovana je krajem decembra 2007. i u vreme osnivanja ona 

se sastojala od 60 NVO koje su radile u 6 regionalnih i 60 oblasnih centara za podršku 

lokalnog ruralnog razvoja kao podrška u raspodeli fondova za ruralni razvoj iz poljoprivrednog 

budžeta. Novoosnovana nacionalna mreža NVO u partnerstvu s lokalnim vlastima 

imala je zadatak da sistematski inicira uspostavljanje lokalnih partnerstva i olakšava 

proces formiranja LAG obezbeđivanjem punog učešća lokalnih aktera na terenu. Njen 

80 


Promocija UNJP STRD u Donjem Milanovcu. Prisutan je veliki broj lokalnih aktera u 

razvoju ruralnog turizma i ruralnom razvoju uopšte,, ali je veoma uočljivo da u razvoju 

turizma u regionu Donjeg Podunavlja rezultatima prednjači Opštinska turistička 

organizacija Majdanpek, dok Regionalni cenatar mreže za ruralni razvoj u Gradištu, 

na primer, daje značajan doprinos obnavljanju i razvoju tradicionalnih zanata. 

zadatak je u toku prve dve godine postojanja bio i da povezuje lokalnu samoupravu s ostalim 

akterima ruralnog razvoja na svojoj teritoriji. Naredne dve godine se mreži priključilo 

dvostruko više organizacija, omogućivši kompletnu pokrivenost teritorije Srbije. S manje 

ili više uspeha Mreža za ruralni razvoj je bila aktivna do 2011. godine, kada joj je otkazana 

podrška MPŠV. U međuvremenu su regionalni centri mreže osnovali nacionalnu 

organizaciju pod nazivom Nacionalna mreža za ruralni razvoj. Njen opstanak zavisi od 

pojedinačne projektne aktivnosti njenih članica. 

Opstanak NVO sektora u Srbiji generalno najviše zavisi od angažovanja na kratkoročnim 

projektima, dok angažovanje u ruralnom razvoju od svakog aktera zahteva kontinuitet. 

U tom smislu je ideja formiranja mreže za ruralni razvoj 2007. godine i bila obezbeđenje 

osnovne egzistencije i stalnog angažovanja za ruralni razvoj najvrednijih pripadnika 

lokalnog NVO sektora. Zahvaljujući angažmanu koji su podržali MPŠV, lokalne i regionalne 

NVO Srbije povezane u navedenu mrežu su neko vreme rasle i postajale jače. One 

su, u skladu sa stalnim angažmanom, obučavane za sticanje različitih veština, uključujući 

nalaženje fondova, upravljanje projektnim ciklusom, uspostavljanje partnerstava, participativnu 

socioekonomsku analizu sela itd. Izgubivši posle 2011. godine podršku iz MPŠV 

većina umreženih organizacija je izgubila i tlo pod nogama. Budući da su u ovom trenutku 


daleko od očiju Vlade, koja još ne prepoznaje NVO sektor kao mogućeg partnera u ruralnom 

razvoju, NVO od velike važnosti za ruralni razvoj u Srbiji su vrlo slabe i nesigurne i 

gube najbolje ljude. S druge strane, MPŠV ostaje bez jakog decentralizovanog sistema za 

podršku ruralnog razvoja. U procesu pridruživanja EU izgradnja ovog društvenog kapitala 

će biti veoma važna. Institucije i organizacije koje se bave ruralnom politikom na nacionalnom 

nivou koje ostanu bez podrške lokalnog nevladinog sektora ostaće zasigurno 

neefikasne i neće uspeti da odgovore na sve izazove procesa pristupanja. 

Dobitnu kombinaciju u životu lokalne seoske zajednice čini uvek spoj nevladinog 

i vladinog sektora. U kvalitetnom partnerstvu ovog tipa leži uspeh pojedinačnih 

manifestacija, nalik onoj na Rajcu, ali i uspeh ruralnog razvoja u celini. Partnerstvo 

u ovom primeru čine udruženje poljoprivrednika „Moba” i Opština Ljig. 

Razvoj turizma je, kao i razvoj bilo koje druge ekonomske aktivnosti, uspešniji ako je planiran 

i sproveden kroz partnerstvo. Da bi efikasno i uspešno pokrenuli razvoj ruralnog turizma, 

članovi partnerstva moraju da obezbede dobro organizovano vođstvo u planiranju 

i razvoju. U partnerstvima rukovođenje zato najčešće preuzimaju lokalne vlasti ili NVO 

kao najbolje organizovani akteri ruralnog razvoja. Moguće je imati i dvostruko liderstvo. 

Da bi se rad partnerstva učinio efektivnijim, korisno je uspostavljanje radnih grupa. EC 

je izlistala faktore uspeha foruma aktera u svom dokumentu Prema kvalitetu ruralnog turizma. 

Lista počinje sa posvećenim vođstvom, za kojim sledi puno učešće lokalne vlasti 

ili nekoliko lokalnih vlasti (više lokalnih samouprava npr.), a zatim uključuje i sve faktore 

značajne za ruralni razvoj, kao što su upravljanje životnom sredinom, planiranje i transport, 

finansiranje, veze s regionalnim i nacionalnim turističkim odborima radi dobijanja 

podrške i ekspertize i izbegavanja dupliranja aktivnosti, jaka zastupljenost lokalne turističke 

industrije, prepoznavanje u celoj zajednici, unutrašnja komunikacija kroz redovne 

biltene, zajednički veb-sajt i mali radni tim posvećen kvalitetu. Međutim, i pored uključenja 

brojnih aktera u rad, pokretačka sila jednog ključnog pojedinca je često ključ uspeha 

82 


(EUROPARC, 2012). Mi ćemo pokušati da više osvetlimo neke od njih koristeći iskustvo 

stečeno kroz UNJP STRD aktivnosti i druge dostupne primere dobre prakse. 

Trening za strateško planiranje u pilot-regionu Istočna 

Srbija, održan je u Kalni, Opština Knjaževac. 

FAO je obezbedio, u okviru UNJP STRD, seriju treninga u 4 pilot-regiona, namenjenih 

izgradnji kapaciteta različitih aktera ruralnog turizma za pokretanje inicijativa za 

uspostavljanje zvaničnih lokalnih javno-privatnih partnerstava. Treninzi su ponudili 

teoretsko znanje, ali i praktične vežbe u definisanju lokalnih aktera, određivanju zajedničkih 

potreba, prioriteta, strategija i akcija, upravljanju projektnim ciklusom i nalaženju 

fondova. FAO grupe za obuku su uvežbavale i proces strateškog planiranja, a 

UNDP je nastavio da ih trenira u organizaciji LAG. U FAO treninzima su učestvovali 

poljoprivrednici, pružaoci turističkih usluga, predstavnici lokalnih vlasti i predstavnici 

turističkih organizacija, organizacija civilnog društva i nevladinih organizacija. 


Procena potencijala i strateško planiranje u ruralnim zajednicama 

U bilo kom programu ili projektu, planu ili akciji koja treba da se implementira u ruralnim 

područjima neophodno je sprovesti pripremnu procenu njihovih potencijalnih uticaja na 

ruralno društvo, ekonomiju, kulturu i životnu sredinu. Dok pojedini eksperti mogu planirati 

određene individualne aktivnosti, strateško planiranje zahteva puni participativni pristup 

odozdo-nagore, zasnovan na izvornom procesu učešća zajedno uz kompletnu konsultaciju 

s lokalnim zajednicama i organizacijama. Efikasna strategija lokalnog održivog 

razvoja trebalo bi da prepozna prioritete zajednice i identifikuje sredstva pomoću kojih 

će lokalne akcije doprineti dostizanju lokalnih, nacionalnih i globalnih ciljeva. Holistička 

autohtona gledišta moraju biti odslikana u okviru planiranja svih politika koje se odnose 

na ruralno stanovništvo. Strategija ruralnog razvoja razvijena je širom njihove zajedničke 

vizije tog prostora i postavlja set zajedničkih ciljeva. To je često rezultat kompleksnog 

procesa, gde se zbližavaju različiti i često suprotstavljeni pogledi na strategije koje najviše 

odgovaraju celoj teritoriji. Uloga medijatora takvih suprotstavljenih gledišta idealno je 

sadržana u lokalnom lideru, koji ima sposobnost i harizmu da vodi proces izrade strategije 

i dizajn projekata. 

Uticaj partnerstva u procesu strateškog planiranja i samog ruralnog razvoja veoma je značajan. 

Partnerstvo je pomoglo da se pripremi teren za dugoročni održivi razvoj (Moseley, 

2003, cit. OECD, 2005). Samo partnerstvo može obezbediti dovoljno detaljnu analizu ruralnih 

oblasti u smislu kapitala teritorije – lokalnih resursa – ljudi, aktivnosti, zemljišnih 

resursa, kulturnog nasleđa, 

tehničkog znanja itd. i onih 

koje nisu pomenute ali su 

jedinstvene karakteristike, 

koje se mogu dalje razvijati. 

Analiziranjem ovih 

karakteristika i identifikacijom 

ključnih tačaka kroz 

koje se ta analiza odnosi na 

određeno područje, moguće 

je identifikovati moguće 

strategije lokalnog razvoja. 

Ove strategije mogu biti 

srednjoročne ili dugoročne 

za određenu oblast ili 

područje. Mada određena 

spoljna ekspertiza njihovih 

oblika može biti od velike 

pomoći, suštinski je važno 

imati raznovrsne razvojne 

vizije i strategije, izložene 

javnoj debati radi dobijanja 

Uspostavljanje partnerstava i strateško 

planiranje u Vršcu, Južni Banat 

84 


većeg konsenzusa. To je način da se pokrene proces endogenog razvoja, što se smatra hipotezom 

da se socioekonomske dobrobiti oblasti u nepovoljnom položaju najbolje mogu 

unaprediti prepoznavanjem i animiranjem zajedničkih resursa na samoj teritoriji (Ray 

2000 cit. Nemes, 2006). 

Endogeni ili participativni razvoj je važan pristup za ruralni prostor Srbije, budući da obezbeđuje 

stabilnost i dugoročnost procesa u nestabilnom političkom i ekonomskom okruženju. 

Ruralne oblasti imaju funkciju raznolikih ekonomskih servisa koji treba da budu razvijeni 

uprkos ograničenim kapacitetima područja i socijalnih grupa, koje treba da učestvuju u 

ekonomskim i razvojnim aktivnostima. Zbog toga fokus ruralnog razvoja treba usmeriti na 

pomoć u podizanju kapaciteta: veština, institucija i infrastrukture, i prevazilaženju socijalne 

isključenosti. Ove tačke treba da budu obavezne u svakoj od strategija ruralnog razvoja. 

Aleksandar Vasov iz Dimitrovgrada predstavlja potencijale za 

ruralni razvoj Istočne Srbije koje je na treningu za strateško 

planiranje u Kalni pripremila njegova radna grupa . 

Set ekonomskih i drugih 

razvojnih aktivnosti 

koje treba identifikovati 

kao operativne delove 

lokalne strategije nužno 

je da prati pre teritorijalni 

nego sektorski okvir, 

i da bude orijentisan na 

maksimiziranje zadržavanja 

koristi unutar 

lokalne teritorije putem 

valorizacije i eksploatacije 

lokalnih resursa – fizičkih 

i ljudskih. To znači 

da kada se razmatra 

lokalna poljoprivreda, ili 

ruralni turizam ili bilo 

koja druga ekonomska aktivnost, mnogo je prikladnije utvrditi okvire za njihov razvoj 

i opštu strategiju razvoja, a zatim razviti održivu poljoprivrednu ili turističku strategiju 

odvojeno od ukupnog procesa ruralnog ekonomskog razvoja. Dakle, ove sektorske strategije 

moraju potpuno da uzmu u obzir ostale krovne lokalne strategije. S druge strane, 

za to je neophodno imati opšte nacionalne strategije koje će biti inkorporirane i praćene. 

Aktivnosti bi trebalo da odražavaju potrebe i budu fokusirane na njih, kao i na kapacitete 

i perspektive lokalnog stanovništva, što znači da su vlasništvo i odgovornost za sprovođenje 

svog vlastitog socioekonomskog razvoja na kreatorima strategije. Ciljevi strategije 

trebalo bi da budu realni, što ne znači da ne treba da budu bez izazova. Aranžmani o saradnji 

između stanovništva, privatnih i dobrovoljnih sektora trebalo bi da budu uključeni 

u projekat a da se znaju jasne odgovornosti u svakoj aktivnosti. Spoljne faktore trebalo bi 

uključiti kada god je to moguće, na osnovu njihovih istinskih odgovornosti definisanih u 

njihovim vlastitim strategijama i planovima koji su u vezi s istom problematikom, koji su 

zvanično prihvaćeni i objavljeni u javnosti. 


Iako je endogeni razvoj mnogo više održiv pristup ruralnom razvoju, balans „internih” i 

„eksternih” elemenata je važan, i nije mudro planirati da drugi preuzmu odgovornost za 

vaše sopstvene aktivnosti. Zlatno pravilo u skladu s ovim je: „Finansirajte svoj program, a 

ne programirajte finansije drugih.” Ovo znači da lokalne akcione grupe i partnerstva treba 

da jasno znaju šta žele da postignu, da bi potom tražili fondove i implementirali planirane 

aktivnosti. Novac bi trebalo smatrati sredstvom, a ne ciljem. Lokalni razvojni programi 

prvenstveno zavise od energije i posvećenosti ljudi i partnera koji su uključeni. Bez ove 

energije i posvećenosti ni veće količine novca ne bi bile korisno upotrebljene. Ipak, finansijska 

podrška je vitalna i selekcija aktivnosti s jednakim nivoom prioritetnosti trebalo bi 

da budu izvršena u skladu s prognozom dostupnosti fondova iz različitih izvora. Kao što je 

istaknuto (Shortall i Shucksmith, 1998. cit. Nemes, 2006), „Razvoj nije samo uvećanje robe 

i usluga koje je obezbedilo i konzumiralo društvo. On takođe omogućava zajednicama da 

imaju veću kontrolu nad svojim odnosima sa životnom sredinom i drugim zajednicama.” 

Zbog toga endogeni pristup „predstavlja značajnu promenu od investiranja u fizički kapital 

do investiranja u razvoj znanja, veština i preduzetničkih sposobnosti lokalne populacije” 

(Nemes, 2006). Standardni pristup bili bi poboljšanje, podizanje kapaciteta, pažljivo 

dizajniranje društvenih zbivanja i obezbeđenje odgovarajućeg treninga. Međutim, strategija 

može pasti ukoliko sve to ne podržava razvoj institucija kroz centralne politike i 

određene političko-institucionalne sporazume, koji mogu pomoći stavkama endogenog 

razvoja. Ovo je mesto gde lokalna administracija i političke strukture imaju odgovornost 

da utiču na nacionalne strukture i, ukoliko nisu u mogućnosti da to sami obave, trebalo 

bi da udruže svoje napore s drugim ruralnim zajednicama koje imaju sličan interes za to. 

Da bi se uspešno 

javno upravljalo 

inkorporiranjem 

lokalnih potreba u 

politike ruralnog 

razvoja na nacionalnom 

nivou, lokalno 

stanovništvo bi 

trebalo da upotrebi 

sve raspoložive resurse, 

uključujući 

mehanizme predstavljenosti 

u nacionalnom 

parlamentu, 

kanale lokalne 

LEADER pristup Evropske unije dobro odgovara potrebama lokalnih 

ruralnih zajednica u Srbiji. On podrazumeva osnaživanje saradnje u 

administracije na 

ruralnim oblastima za postizanje zajedničkih razvojnih ciljeva. 

višem niovu, debate 

civilnog društva, regionalne strukture itd. Nema mesta unutrašnjim animozitetima između 

različitih aktera, javnog i privatnog sektora, vladinih struktura i nevladinih organizacija 

koja su, na nesreću, deo stvarnosti u Srbiji. Samo usaglašene akcije od donjeg do najvišeg 

nivoa mogu doneti rezultate – trening ili provera ovakvog pristupa, ukoliko je uspešna, 

86 


može biti najbolji mogući indikator postojanja istinskog partnerstva i kapaciteta ruralnih 

zajednica koje treba razviti. Participativni pristupi u ruralnom razvoju traže se radi osiguranja 

efikasne upotrebe ruralnih resursa, ali su često obezbeđivali i okvire i za lokalnu 

dominaciju uticaja u donošenju odluka od strane moćnih lokalnih učesnika ili su bili osujećivani 

lokalnom apatijom (Lowe i saradnici 1998; Ward i Nicholas, 1998, cit. Nemes, 2006). 

Održivi turistički pristup zahtevao bi pažljive konsultacije unutar svake od zajednica, da bi 

osigurao lokalne interese i očigledne mogućnosti koje se odnose na turizam. U kojoj meri 

će se procena usmeriti u tom pravcu uveliko zavisi od prirode same destinacije. U većini 

slučajeva, uključenje lokalne zajednica u određenje razvoja poljoprivrede i turizma u sopstvenom 

području je od kritične važnosti. 

Evropska komisija, u okviru koncepta strateških smernica za ruralni razvoj, odobrila je 

integrisani pristup koji naglašava potrebu da se „kreira maksimum sinergije između ekonomskih, 

ekoloških i socijalnih dimenzija u stvaranju nove generacije strategija i programa 

ruralnog razvoja”. Lokalni razvoj je proces promene svesti kreiran tako da poboljša 

kvalitet života lokalnih stanovnika i u tom smislu, to je razvoj lokalnog stanovništva, koji 

bi trebalo oni sami da realizuju. Zbog toga bi razvoj ove postavke trebalo zasnovati na 

interesima i učešću zajednice koja tamo živi. Lokalna zajednica formira osnovu za ruralni 

razvoj budući da najbolje poznaje svoje potrebe i interese, kontroliše većinu svojih resursa: 

zemlju, zgrade, lokalnu proizvodnju, svoje veštine, tradicije, znanje i energiju, koji 

su glavni resursi razvoja, i njena posvećenost je od vitalnog značaja – ukoliko ne podrži 

inicijativu, ona je osuđena na propast. 

Procena situacije na selu trebalo bi da uključi i analizu fizičkih potencijala sela: puteva, 

snabdevanja vodom, javnih građevina, kuća i otvorenih prostora. Ova analiza se sprovodi 

radi procene njihovog stanja i akcija koje je neophodno preduzeti da bi se poboljšali, analize 

ekonomije sela, da bi se videlo koji su poslovi raspoloživi, koji je nivo nezaposlenosti, kao 

i potencijal za 

dodatu vrednost 

lokalnih 

proizvoda itd. 

Ali, ono što je 

suštinski bitno 

u vezi s ovim 

je da socioekonomska 

analiza 

situacije treba da 

obezbedi identifikaciju 

snaga, 

slabosti, mogućnosti 

i pretnji 

LEADER pristup Evropske unije izuzetno dobro odgovara potrebama svake od bitnih 

lokalnih ruralnih zajednica u Srbiji. On podrazumeva osnaživanje saradnje stavki. Njihova 

u ruralnim oblastima za postizanje zajedničkih razvojnih ciljeva. staložena i pre- 


cizna analiza može biti korisna za prvi korak u formulisanju razvojnog plana za tu oblast 

ili svako pojedinačno preduzeće, individualnu farmu ili domaćinstvo. 

Snage se sastoje od postojećeg kapitala koji može biti iskorišćen za razvoj. Primeri ovih 

jakih strana u ruralnim oblastima bili bi bogati i raznovrsni prirodni resursi, radna snaga 

za teške poslove itd. Slabosti su oni nedostaci koje treba uputiti bilo kom razvojnom 

programu, na primer nizak nivo obrazovanja radne snage, siromašna infrastruktura itd. 

Mogućnosti mogu biti unutrašnje i spoljašnje, one su potencijalne snage budućnosti: rastuće 

interesovanje za ruralni turizam i investiranje u organsku poljoprivredu itd. Pretnje 

su oni spoljni faktori koji mogu 

ugroziti ili sprečiti program razvoja. 

Primeri toga bile bi klimatske 

promene i intenzivna 

konkurencija usled liberalizacije 

tržišta. 

Procena stanja u ruralnim oblastima ne može se 

obaviti bez učešća njihovih stanovnika. Za diskusiju 

o stanju i pravcima razvoja sela korišćena je svaka 

prilika. Kulinarski trening u Kalni 2011. godine. 

U skladu s iskustvom stečenim 

kroz razvoj lokalnih strategija 

u UNJP STRD pilot-regionima, 

raspoloživi resursi i interesi ruralne 

populacije dobro obrazlažu 

investicije u diverzifikaciju 

ekonomskih aktivnosti sa fokusom 

na ruralni turizam. Na 

taj način je moguće doprineti 

porastu zaposlenosti lokalnog 

stanovništva, obezbediti dodatni prihod seoskim gazdinstvima, pomoći razvoj poljoprivredne 

proizvodnje, prerade i usluga, redukovati migracije iz ruralnih u urbana područja, 

potpomoći zaštitu i održavanje prirodnog i kulturnog nasleđa, kao i integralni razvoj ruralnih 

oblasti u celini. Međutim, osnovna ruralna infrastruktura nije razvijena u većem 

delu teritorije Srbije, što može biti ozbiljna smetnja razvoju ruralnog turizma u istoj meri 

kao i ruralnog razvoja u celini. 

U svim ruralnim područjima Srbije postoji trend proširivanja seoskih gazdinstava kroz 

povećanje kapaciteta za ruralni turizam, koji stanovnici sela smatraju atraktivnim izvorom 

profita u bliskoj budućnosti. Međutim, osnovni problem za domaćinstva koja žele 

da se bave ruralnim turizmom upravo je obezbeđenje finansijske podrške za ulaganja. 

Evidentno je da nema ni dovoljno informacija ni znanja, pa obrazovanje ovog segmenta 

ruralne populacije u Srbiji treba definitivno poboljšati, i to kroz formalnu ili neformalnu 

edukaciju u cilju podizanja znanja i veština u oblasti marketinga, finansija i primene različitih 

standarda (Majdak, Vandić, 2010). 

88 


FAO UNJP treninzi za podizanje poslovnih i organizacionih kapaciteta lokalnih partnerstava 

realizovani su kroz 4 radne grupe u sva četiri pilot-regiona. Grupe polaznika 

treninga u svakog regionu bile su formirane na osnovu lucidne prakse lokalnih akcionih 

grupa (LAG) u EU – 40% predstavnika javnog sektora – lokalnih vlasti, turističkih 

organizacija, obrazovnih i kulturnih institucija; 30% predstavnika nevladinog sektora 

– članovi mreže za ruralni razvoj i druge nevladine organizacije; 30% privatnih preduzetnika 

– farmera, prerađivača, zanatlija, pružalaca turističkih usluga itd. Osnovni 

cilj svake od radionica bio je da osnaže polaznike da podstiču i formiraju partnerstvo i 

učestvuju u radu za korist ruralnog razvoja u svom regionu. FAO tim je najpre organizovao 

seriju teoretskih treninga o procesu pregovaranja i definisanja sporazuma o partnerstvu, 

strateškom planiranju, pripremi i vođenju projekata i obezbeđenju finansijske 

podrške. Zatim su sledile praktične vežbe, praćene osnivanjem tehničkih centara odgovornih 

za dokumentaciju arhive i tehničku organizaciju skupova, kao i konsultacije. 

Polaznici treninga analizirali su i kapacitete i potrebe različitih aktera ruralnog razvoja u 

svom okruženju, a zatim prešli na praktičan rad – prikupljanje podataka i javne debate 

radi izrade strateškog plana za ruralni razvoj regiona. Usledio je i rad na participativnom 

kreiranju potencijalne liste projekata u oblasti ruralnog razvoja za naredni petogodišnji 

period. Predstavnici raznih sektora (javnih, nevladinih i privatnih) sarađivali 

su na obradi podataka i izradi nacrta strateških dokumenata. Finalno posmatranje i 

monitoring procesa stvaranja nacrta strateških dokumenata ruralnog razvoja u pilot-regionima 

obezbedili su FAO konsultanti. Kapaciteti izgrađeni na obuci trenera Mreže za 

ruralni razvoj i članova LAG grupa poslužili su kao oruđe kojim je omogućena dalja izgradnja 

kapaciteta za implementaciju srateških opredeljenja lokalnih partnerstava zainteresovanih 

grupa u lokalnim inicijativama. Naime, trening je nastavljen putem otvorene 

mentorske veze s konsultantima koji su obavili trening, a radi daljeg usvajanja veština 

neophodnih za participativno strateško planiranje ruralnog razvoja. 


PARTNERSTVO U VREDNOSNOM LANCU 

Niz aspekata bi mogao da pomogne unapređivanje proizvodnje, počevši od poboljšanja 

uslova proizvodnje, opreme i oruđa, sirovina i aditiva, do znanja i veština, organizacije i 

standardizacije proizvodnje, kontrole i harmonizacije, obezbeđenja dovoljnog kvaliteta i 

kontinuiteta ponude, ambalaže, pakovanja i deklaracije, obezbeđenja specifičnog kvaliteta, 

brendiranja, optimizacije kanala distribucije i smanjenja troškova. Optimizacija je neizbežno 

povezana s uspostavljanjem različitih partnerstava mada drugi pomenuti aspekti mogu 

biti uveliko rešeni ili bar poboljšani ako bi se partnerstvo angažovalo na različitim nivoima. 

Prema Lowe i saradnicima (1995:95, cit. Nemes, 2005), „bliska mreža odnosa između lokalnih 

poljoprivrednika, prerađivača, distributera i prodavaca na malo obezbeđuje fleksibilnost 

u prilagođavanju tehnološkim i tržišnim promenama, ali istovremeno omogućuje da dodatna 

vrednost u nepoljoprivrednim aspektima lanca hrane ostane u regionalnoj privredi, pre nego 

da je iskoriste spoljni faktori, često multinacionalne kompanije za proizvodnju hrane”. Uspešna 

inovacija je često povezana sa „sposobnošću povezivanja” lokalnih učesnika. Budući da su 

u ruralnim oblastima uglavnom više usađene lokalne kulture saradnje i očuvane društvene 

strukture, potencijali za razvoj su ovde znatno veći nego što se danas koriste (Cooke & Morgan 

1993, Brunori and Rossi 2000; Brusco 1996; Murdoch 2000; Paloscia 1991 cit. Nemes, 2005). 

Primer horizontalne saradnje između pilot-regiona i stejkholdera uključenih u UNJP STRD 

Predstavljanje koncepta „Srpska magaza” na treningu o marketingu u Kalni, Istočna Srbija. 

Uvođenje prerade i/ili turizma na gazdinstva radi bolje valorizacije primarnih poljoprivrednih 

proizvoda može biti u fokusu malih farmera, koji nameravaju da povećaju profit 

s ograničenih poseda poljoprivredne zemlje i drugih resursa umesto da se specijalizuju za 

nekoliko poljoprivrednih useva kako bi povećali efikasnost proizvodnje koja još ne donosi 

dovoljno. Lokalna mreža farmi i domaćinstava koji se bave preradom i onih koji se bave 

turizmom mogla bi predstavljati dalje unapređenje ovog sistema. Traženje zajedničkih koristi 

kroz saradnju i korišćenje društvenih mreža u ruralnim zajednicama može postati 

koristan inovativni razvojni resurs za dostizanje održivog ruralnog razvoja. 

90 


Na osnovu istraživanja na terenu, sprovedenih radi izrade „Lokalne strategije ruralnog razvoja 

Ljiga” u Centralnoj Srbiji, ustanovljeno je da je glavni problem ruralne populacije koja se bavi 

poljoprivredom malog obima marketing njihovih proizvoda. Oko 85% malih poljoprivrednika 

prodaje svoje proizvode neprerađene, ostavljajući veletrgovcima profit stvoren iz njih. 

UNJP STRD je potpomogao projekat pod nazivom „Plodovi srpske magaze”, sa ciljem da se poveća 

konkuretnost lokalne ruralne ekonomije uspostavljanjem novog modela povezivanja u jedinstvenu 

mrežu za promovisanje i prodaju robe malih proizvođača iz seoskih gazdinstava. Svrha 

projekta je bila da se povežu mali proizvođači i integriše ponuda poljoprivrednih i nepoljoprivrednih 

proizvodi i usluga, najpre u ruralnim oblastima Centralne Srbije, a zatim i u četiri ruralne 

oblasti u zemlji, kako bi se poboljšala ponuda u ruralnom turizmu. Njihova ponuda tržištu je 

organizovana kroz direktan marketing u okviru malog prodajnog objekta napravljenog u tradicionalnom 

stilu, takozvane „Magaze” na Ibarskoj magistrali i putem internet portala http:// 

www.srpskamagaza.com. Portal omogućava potencijalnim kupcima da kupe prozvod ili uslugu ili 

dobiju informaciju kako da nabave proizvod ili uslugu za koju su zainteresovani, i da na jednom 

mestu saznaju o različitim ruralnim oblastima i njihovoj ponudi. U isto vreme „Srpska magaza” 

pruža informacije o seoskim gazdinstvima i potražnji za njihovim proizvodima i uslugama, 

o mišljenju korisnika o kvalitetu i raznovrsnosti njihove ponude, i pomaže proizvođačima da 

poboljšaju strukturu i kvalitet postojeće ponude. Ovaj projekat je bio visoko rangiran zahvaljujući 

relevantnosti za postizanje MDG-a u ruralnom razvoju. Pružajući pomoć malim farmerima 

da efikasnije proizvedu i stave na tržište proizvode, Srpska magaza zapošljava ljude i značajno 

doprinosi smanjenju siromaštva. Oko 1000 ljudi iz četiri ruralne oblasti imaće koristi od toga. 

Planirano je da se ideja prodajnih mesta „Srpske magaze” u stilu lokalne arhitekture i za korist 

lokalnih proizvođača proširi i na druge oblasti Srbije. Svaka „prodavnica” bi nudila i ono što imaju 

one iz drugih krajeva Srbije, ističući sličnosti i razlike. Prvi članovi „Srpske magaze” dobili su i 

podršku kroz UNJP STRD grantove i obuke. 


Saradnja u marketingu proizvoda i usluga u turizmu 

U direktnoj prodaji farmer, a ne posrednik, prodaje svoje proizvode finalnim kupcima 

po najboljoj mogućoj ceni na kapiji svoje farme – što je idealan model koji je postojao 

u poljoprivredi vekovima, zapravo do pedesetih godina prošlog veka. S razvojem poljoprivrede, 

naročito uvođenjem državnih subvencija, povećane su količine poljoprivrednih 

proizvoda i čak se pojavio i višak. Trgovci više nisu dolazili na kapije farmi, več su farmeri 

morali da se organizuju da dopreme dovoljne količine proizvoda na tržište po najnižim 

mogućim cenama kako bi bili konkurentni. Zato su morali ili da sarađuju s komšijama 

ili da povećaju sopstvenu proizvodnju da bi došli do trgovaca na veliko po razumnim 

cenama organizacije prodaje i transporta. Neki od njih to nikad nisu uspeli, nastavili su da 

svoje proizvode povremeno prodaju na zelenim pijacama po nešto boljim cenama i da se 

bore da prežive visoke troškove transporta i posrednika. Doba veletrgovaca se ni danas ne 

bliži kraju. Naprotiv, oni će biti još jači i dalja industrijalizacija poljoprivrede će nastaviti 

da obezbeđuje proizvode po sve konkurentnijoj ceni, što će za male poljoprivrednike biti 

gotovo nedostižno. Što je još gore, država će nastaviti da podržava povećanje farmi, intenziviranje 

svih vrsta i neće pružati nikakve podsticaje da uravnoteži prihod malih farmera, 

sve dok se njihova višestruka uloga i vrednost za životnu sredinu konačno ne prizna i nametne 

potrebu za očuvanjem malih gazdinstava. U Srbiji se ovo neće desiti najverovatnije 

ni tokom sledećih deset godina. 

Nedavno su razvijeni neki novi oblici 

direktne prodaje kao mini-poljoprivredni 

supermarketi u trgovinskim 

centrima, ugovorene korpe itd. Za 

direktnu prodaju najpogodniji su 

proizvodi koji se odmah mogu trošiti, 

kao voće, povrće, jaja i mleko. 

Ipak, većina poljoprivrednih proizvoda 

se mora finalizovati pre upotrebe, 

ili preraditi. Direktna prodaja 

ovih proizvoda stoga uključuje preradu 

na farmi. Prodaja proizvoda značajno 

povećava prihod i zaposlenje u 

ruralnoj ekonomiji. S druge strane, 

prerada je veoma zahtevna – zahteva 

napredno poznavanje tehnologije, 

značajne investicije u prostorije i 

opremu, organizaciju i upravljanje 

Grafički prikaz koncepta „Srpske magaze”’ 

saradnja primarne poljoprivredne proizvodnje, 

tradicionalne prerade i ruralnog turizma – 

marketing zasnovan na tradicionalnim oblicima 

partnerstava i modernoj marketinškoj logici 

domaćinstvom, preduzetničke veštine i dodatni rad. Marketing određenih proizvoda ponekada 

zahteva skupu sertifikaciju i obeležavanje, dodatnu promociju i mora poštovati 

sve zahtevniju regulativu. Uprkos ograničenjima koja stoje pred malim poljoprivrednim 

gazdinstvima, budućnost direktne prodaje je veoma bitna. Potrošači su sve zainteresovaniji 

za direktnu trgovinu. Oni gube poverenje u masovno proizvedenu hranu; u potrazi su 

92 


za kvalitetnom hranom proizvedenom u skladu s prirodom, kao što su organski i tradicionalni 

specijaliteti. U EU se većina napredne direktne trgovine beleži u Austriji, gde su 

tri četvrtine seoskih farmi koje se bave njom uglavnom male farme, manje od 3 ha, što je 

ekvivalentno uslovima u Srbiji. Najuobičajenije se roba prodaje u dvorištu farme – 86%, 

sledi 35% prodaje po narudžbi, 33% prodaje na lokalnom tržištu i 23% u lokalnim prodavnicama. 

Udeo u direktnoj prodaji je obično 77% tamo gde se proizvodi vino, potom voće, 

grožđe i povrće 60%, a 34% junetina i 32% usevi (Kovačić, 2005). 

Pozitivna slika o ovim proizvodima se širi, a dobra iskustva koja potrošači imaju otvaraju 

nove mogućosti čak i u zemljama u razvoju, kao što je Srbija. Ciljne grupe se obično dele 

na pet grupa – ljudi koji dolaze sa sela, eko-potrošači, izletnici, avanturisti, oni koji štede 

i siromašni (Radman 2001, Kaiser, 1997, Mahler, 1991 cit. Kovačić, 2005). Ključ za uspeh 

direktne prodaje je upornost u pouzdanosti, ali i dobar marketing, finalizirani proizvodi 

i pakovanje. Neke šeme organskih korpi i „Srpska magaza” primeri su dobrih praksi, koje 

su u Srbiji i dalje retke. Za unapređenje marketinga lokalnih proizvoda potrebni su takva 

privlačna mesta prodaje i dobra reklama, kao i pojavljivanje na lokalnim seoskim događajima, 

u medijima, na poljoprivrednim i turističkim izložbama i sajmovima itd. Direktni 

marketing je verovatno jedini način da se održi proizvodnja koja se zasniva na malim 

količinama sezonskih proizvoda, ali ova vrsta prodaje je istovremeno i najosetljivija i najzahtevnija 

kad je posredi kvalitet – kvalitet je imperativ. U EU je direktni marketing, zbog 

svog značaja za podržavanje ruralnog razvoja i fleksibilnosti koju omogućava proizvodnju 

malog obima, priznat kao važan alternativni prihod, naročito za mala i srednja ruralna 

gazdinstva, tako da je podržan finansijski, tehnički i edukativno. U Srbiji je trenutno podrška 

takvim sistemima veoma ograničena i povremena. 

Ruralni turizam je aktivnost koja podržava direktni marketing dovodeći potrošače na mesto 

prodaje, ali i obezbeđujući potrošnju proizvoda na licu mesta. Ovo tržište se ipak prvo mora 

istražiti pre nego što se počne koristiti. Pre svega, postoji potreba da se spoznaju očekivanja 


turista i potrošačko ponašanje. To umnogome zavisi od toga koliko je neka oblast poznata po 

određenim lokalnim proizvodima. Njihovo postojanje u seoskim prodavnicama je obavezno 

a turisti očekuju da su visokog kvaliteta i dostupne cene. Takođe je važna dostupnost proizvoda 

u različitim pakovanjima i u različitim količinama je. Čitava mreža aktivnosti i koristi 

može se isplesti oko ovih proizvoda, uključujući marketing onih proizvoda koji su manje poznati, 

ali važni za lokalnu ekonomiju. Pijace i prodavnice su idealne, ali saradnja s turističkim 

agencijama, hotelima, restoranima vezana za marketinga ne bi trebalo da bude potcenjena. 

Direktni marketing i turizam zahtevaju 

mnogo znanja i veština, ali treba 

imati na umu da su regionalni i ruralni 

šarm, gostoljubivost ljudi i lepota 

prirode ono što prodaje proizvod. Ovi 

elementi čak mogu prodati proizvode 

koji se lokalno smatraju uobičajenim i 

normalnim, ili su čak zaboravljeni ako 

su proglašeni kao visokokvalitetni: par 

čarapa od grube vune od lokalnog stada 

ovaca, vreća kukuruznog brašna 

ako je samleveno između kamenja 

vodenice, čak i lokalna rakija lošeg mirisa od repe (primer iz Austrije). Ono što se ne može 

prodati je pokvarena i neupotrebljiva hrana pod nazivom „proizvedeno bez hemikalija” ili 

enormno skup običan proizvod za svakodnevnu upotrebu kao suvenir. Takođe se ne savetuje 

da se uništi reputacija lokalnh proizvoda zamenjujući ih kopijama ili onim jeftinim uvezenim 

koji nisu napravljeni od originalnih sirovina. Originalnost moraju zadržati svi koji su 

zainteresovani da imaju udela u prihodima od turizma. Ponekad će lokalnim proizvodima 

biti potrebna i zaštita originalnosti kako bi se sačuvala reputaciju. Nekoliko primera iz domaće 

prakse vrlo ilustrativno govori o ovoj pretnji. 

Lokalno stanovništvo u Rajačkom vinogorju uživa reputaciji proizvođača dobrih vina. 

Poslednjih godina, pošto su mediji promovisali privlačnost lokalnih vina i specifičnosti ovog 

kraja, posebno samih vinskih podruma, jedinstvenih u Srbiji, nakon decenija robovanja odnosima 

s velikom vinarskom industrijom bivše federacije, oblast Rajca je postala zanimljiva 

destinacija za ruralni turizam. Brojni turisti pristižu u ovu ruralnu oblast da bi uživali u 

vinu i tradicionalnoj hrani, u jedinstvenoj atmosferi kamenih vinskih podruma i da bi poneli 

kući neka dobra prirodna lokalna vina. Ubrzo je postalo jasno da bi ovo mogao biti pristojan 

izvor prihoda, pa su neki novopridošli preduzetnici počeli da prodaju jeftino loše vino iz drugih 

sela pod nazivom onog sa Rajca. Učinjena šteta je već dovoljno velika i posle samo jednog 

takvog događaja jer preti da ugrozi tek uspostavljeni dobar imidž nove turističke destinacije. 

Još jedan loš primer: dobro informisan turista dolazi da kupi vino od stare sorte grožđa. 

Umesto traženog vina, prodaje mu se vino od druge sorte grožđa, i to lošijeg kvaliteta po 

premijum, visokoj ceni... Ili: organizuje se večera s odleđenim tradicionalnim jelima i mesom... 

Mnogi turisti napuštaju mesto razočarani, odlučni da se više nikad ne vrate i rešeni 

da prošire loš glas o mestu koje su posetili... 

94 


Štetu koju ovakvi primeri mogu učiniti loklanom razvoju teško je izbrisati, naročito kada je 

lokalna zajednica preslaba da se bori s neodgovornim pojedincima. Ovo je dobar primer gde 

nije dovoljna. dobra veza između poljoprivredne proizvodnje i turizma zajedno s dobrom 

reklamom. Neophodna je dobra nova marketinška strategija, koja uključuje različite zaštite, 

ali i ponovno uspostavljanje jakih veza zajednice i partnerstvo koje može proizvesti, primeniti 

i braniti zajedničku strategiju razvoja. 

Oblast Vršca je poznata po vinogradima i 

izuzetnom vinu, Bela Crkva po proizvodnji 

jabuka, ali i gajenju stoke. Iako su prirodno 

povezani gastronomskim vezama, 

te veze izgleda nisu na odgovarajući način 

integrisane u lokalnu turističku ponudu, 

pošto je većina tradicionalne proizvodnje 

nestala jer je skupa i s ograničenog tržišta 

i ustupila mesto jeftinijoj industrijskoj 

proizvodnji. Pošto nisu u mogućnosti da 

proizvedu ili kupe od neposrednog okruženja sertifikovane proizvode (vezane za bezbednost 

hrane) za svoju turističku ponudu, lokalni ponuđači usluga u vinskom turizmu su primorani 

da idu u supermarkete i kupuju industrijske proizvode za svoje goste, dok lokalni proizvođači 

nemaju tržište za svoje tradicionalne proizvode. „Ukus i miris banatskog vina i sira” bio je projekat 

u južnobanatskoj pilot -oblasti u Vršcu i Beloj Crkvi koji su podržali UNJP STRD grantovi 

tokom 2010/2011. Cilj ovog projekta je bio da se popune praznine količinama proizvoda, opremom, 

znanjem i organizacijom da bi se obezbedio tok proizvoda u okviru različitih farmi koje 

se bave ruralnim turizmom, kako bi se obogatila njihova ponuda. Uspostavljeno je partnerstvo 

između dve farme – uzgajivača grožđa s vinarijom i uzgajivača stoke s tradicionalnom preradom 

mleka i lokalne NVO „Agroznanje”, kao predlagača projekta, radi obezbeđenja podrške 

lokalnim proizvođačima da nađu tržište za svoje primarne proizvode, kroz obogaćenu i kompletiranu 

ponudu u ruralnom turizmu. Neophodan transfer znanja je organizovan za partnere 

u lokalnim zajednicama koji žele da sarađuju ili da se pridruže integrisanoj turističkoj ponudi. 

Jedan od partnera u 

projektu je investirao 

u tradicionalnu 

proizvodnju barik 

vina, drugi u organsku 

proizvodnju 

sira. Njegov preradni 

kapacitet namenjen 

je preradi mleka iz 

sopstvene male proizvodnje, 

ali je osmišljen tako da pomogne i susednim malim lokalnim proizvođačima mleka da 

nađu tržište za svoje primarne proizvode kroz tradicionalnu preradu i razmenu proizvoda koja 

bi istovremeno obogatila i kompletirala ponuda u ruralnom turizmu. Projekat je promovisan 

kao najbolji projekat u Nacionalnoj mreži ruralnog razvoja Srbije u 2011. godini. 


Partnerstvo institucija na nacionalnom nivou 

Ruralna politika nije koherentan niz politika i programa već mešavina nezavisnih delova 

koji su se razvili s vremenom. Čest neuspeh politike ruralnog razvoja posledica je nedostatka 

integrisanog pristupa koji se tiče različitih učesnika, resursa, institucija, znanja, 

fundamentalne logike razvoja, i međuodnosa dva različita nivoa ruralnog razvoja – nivoa 

politike ili centralne intervencije i nivoa lokalnih aspiracija čiji je cilj poboljšanje svakodnevnog 

ruralnog života (Nemes, 2005). Postoji prostor za zajedničko učenje političkog dijaloga 

između različitih sektora, ne samo onih poljoprivrednih. Samostalni rad nije dobar 

i ne donosi toliko koristi. Veoma je korisno otkriti da su drugi ljudi, koji su različiti ali ipak 

slični, „svi srodni, a ipak različiti” i koji se sreću sa sličnim problemima, našli (ili pokušali 

da nađu) rešenje za te probleme. Razmena iskustava i energije stimuliše otvorenu solidarnost 

i omogučava deljenje uspeha, neuspeha, izazova i naučenih lekcija (IFAD, 2011). 

Centralne vlasti se često trude da prevaziđu sopstveni sektorski pristup ruralnom razvoju u 

korist pristupa integrisanih politika. Veća i bolja koordinacija znači političku posvećenost 

prevazilaženju sektorskih tendencija i sveopšte razjašnjavanje uloga i odgovornosti različitih 

ministarstava ili agencija u oblasti ruralnog razvoja. Centralne vlasti koje se odlučno udaljavaju 

od sektorskog pristupa u ruralnim oblastima suočavaju se s pitanjem kako da reorganizuju 

svoju politiku da bi uključili integrisani pristup.Upravljanje na centralnom nivou ima 

za cilj i koordinaciju među svojim jedinicama i na drugim nivoima vlasti – metaupravljanje. 

Kako bi se to postiglo, neophodna je koordinacija koja bi ohrabrila različite institucionalne i 

upravljačke sisteme, koji formulišu i realizuju ruralne politike da rade zajedno. Doslednost je 

neophodna da bi se obezbedilo da pojedinačne politike ne budu kontradiktorne, i da se spajaju 

u koherentnu strategiju. Ovo podrazumeva jaku političku volju da se prevaziđu sektorske 

tendencije i sveopšte razjašnjenje uloga i odgovornosti različitih ministarstava ili agencija 

u oblasti ruralnog razvoja (OECD, 2005). Dostupne su različite opcije horizontalne vlasti: 

• specijalna jedinica direktno odgovorna šefu vlade ili parlamenta (u Francuskoj 

DIACT – međuministarsko telo povezano s kabinetom premijera, s koordinativnim 

i implementatornim odgovornostima), 

• integrisano ministarstvo koje se bavi raznim pitanjima značajnim za ruralne oblasti 

(kao što DEFRA u Velikoj Britaniji odgovara za poljoprivredu, hranu i životnu 

sredinu), 

• „obezbeđenje politike” i međuministarska koordinacija preko radnih grupa i formalnih 

ugovora (primer Hrvatske i nekih novih članica, Meksika itd.). 

Ruralni razvoj je značajan za mnoge, ako ne i za sve delove Vlade Republike Srbije. 

Potreba za njihovom koordinacijom i učešćem u programima i razvoju sistema za podršku 

ruralnom razvoju primećena je 2004. godine kada su vođeni prvi razgovori o formiranju 

posebnog „ruralnog” sektora sa MPŠV. Nažalost, do danas nije uspostavljena aktivna 

međuministarska saradnja. Na sreću, nesporazumi i nedostatak interesovanja za ruralni 

razvoj nestaju intenziviranjem procesa integracija i sve više ministarstava i vladinih tela 

je zainteresovano za ruralni razvoj. Ideja UNJP STRD bila je da u tom smislu obezbedi 

96 


Konsultant UNDP , gospođa Snežana Kremić, 

jedan od lidera prve srpske mreže za ruralni 

razvoj i direktor Poljoprivredne službe u Vršcu, 

zajedno sa FAO UNJP STRD timom bila 

je angažovana na pripremi prvog sastanka 

Nacionalnog saveta za ruralni razvoj. 

pomoć MPŠV da se konačno formira i uspostavi 

Nacionalni savet za ruralni razvoj. 

Međuministarsko telo, Nacionalni savet za 

ruralni razvoj, organizovala je i zvanično uspostavila 

Vlada Srbije, a na predlog Sektora 

za ruralni razvoj MPŠV u decembru 2010. 

godine. Članovi Nacionalnog saveta za ruralni 

razvoj su predstavnici relevantnih 

ministarstava i drugih tela od nacionalnog 

značaja. Njegov cilj je koordinacija aktivnosti 

povezanih s definisanjem prioriteta 

mera i programa ruralnog razvoja s drugim 

ministarstvima, kao i jačanje regionalnih 

veza. Uz saradnju sa UNDP timom uspešno 

su obavljene konsultacije sa svim članovima 

novouspostavljenog Nacionalnog saveta za 

ruralni razvoj i dobijena je njihova podrška 

za dalji rad. Veliki broj članova je učestvovao 

u FAO programima za izgradnju kapaciteta 

saveta, koji su uključivali i studijsko putovanje 

u susednu Hrvatsku da bi se upoznao 

sistem podrške ruralnom razvoju u najbližoj 

zemlji kandidatu za članstvo u EU koja koristi 

IPARD fondove, kao i obuku o procesu pregovora sa EU za dobijanje ovih fondova. 

Iako prvi sastanak još nije održan, pripremljeni su dokumenti za njega. U njihovim okvirima 

su definisane i glavne aktivnosti Nacionalnog saveta za ruralni razvoj. 

• Pomoći rukovodstvu sektora za ruralni razvoj u pripremi strategijskih dokumenata 

i programa ruralnog razvoja. 

• Pripremiti platforme za razgovore s relevantnim institucijama i partnerima (društvena, 

ekonomska i oblast životne sredine) o programiranju, upravljanju i implementaciji 

mera i programa ruralnog razvoja. 

• Proceniti uticaj do sada primenjenih mera podrške ruralnom razvoju i formiranje 

ekspertskih grupa radi povećanja efekata budućih mera. 

• Inicirati detaljnu tehničku procenu kapaciteta i potreba za ruralnim razvojem 

i shodno tome i stvaranje preporučenog kapaciteta i obrazovanje u ruralnim 

oblastima. 

• Pomoći dalji razvoj decentralizovanih struktura za podršku ruralnom razvoju 

(mreža za ruralni razvoj). 


Agenda koju je predložio UNJP STRD za prvi sastanak Nacionalnog saveta za ruralni 

razvoj uključivala je i predavanja i rasprave na teme: uvod u ruralnu paradigmu i značaj 

ruralnog razvoja u Srbiji, aktuelne perspektive podrške ruralnom razvoju u Srbiji i EU i 

značaj uloge Saveta u toj podršci. Uvod treba da pruži i retrospektivu podrške ruralnom 

razvoju u Srbiji i analizu njenih efekata. 

Aktivacija Nacionalnog saveta za ruralni razvoj ostaje zadatak novog rukovodstva MPŠV. 

Pritom opis njegovih aktivnosti i odgovornosti verovatno treba da bude revidiran. Potrebno 

je delegirati i nove članove, u skladu sa aktuelnom strukturom centralne vlasti koji se Savet 

aktivirati i preuzeti odgovornost za upravljanje IPARD fondova na koje Srbija ima pravo 

od dobijanja statusa kandidata. Savet bi stoga trebalo da se ovlasti da pregleda svu pravnu 

dokumentaciju vezanu za ruralni razvoj, i da obezbedi smernice i koordinaciju za realizaciju. 

On bi trebalo da ubuduće formira brojna profesionalna tela i radi s njima, da se bavi 

specifičnim problemima važnim za ruralni razvoj: ruralnom infrastrukturom, obrazovanjem 

u ruralnim oblastima i sličnim temama, uključujući diverzifikaciju ruralne ekonomije 

i razvoj ruralnog turizma. 

Održivi pristup ruralnom razvoju i razvoju turizma zahteva strukture koje omogućavaju 

predstavnicima lokalnih vlasti i nevladinim organizacijama da se uključe u formulisanje 

i realizaciju nacionalnih strategija i politika. Master-plan za ruralni turizam predviđa da 

strukturu strategije donošenja odluka treba uspostaviti u obliku savetodavnih tela sastavljenih 

od predstavnika javnog i privatnog sektora i civilnog društva. Na nacionalnom nivou 

to bi trebalo da bude Nacionalna strateška radna grupa za razvoj ruralnog turizma 

(NSRGRT). Njeni članovi su pre svega MERR, NTOS, MPŠV, Nacionalna korporacija za 

razvoj turizma, Privredna komora, Asocijacija za razvoj ruralnog turizma Vojvodine i 

Srbije. Ova radna grupa bi trebalo da sarađuje s regionalnim strateškim radnim grupama 

za razvoj ruralnog turizma i turističkom orgnizacijom Vojvodine, kao i akcionim grupama 

na nivou ruralne zajednice. 

UNEP/WTO, 2005 sugeriše da se strukture za razvoj turizma mogu razvijati u saradnji s 

drugim učesnicima kako bi se: 

• podigao profil održivog razvoja turizma, i obezbedilo da oni koji mogu da utiču 

daju svoju pun doprinos; 

• dao glas u razvoju i upravljanju turizmom onima čiji će interes ili oblast odgovornosti 

biti pogođeni posledicama; 

• povezalo znanje i iskustvo iz ekonomskih, društvenih i pitanja životne sredine s 

turizmom; 

• obezbedilo da su politike i akcije u drugim sektorima ili oblastima aktivnosti koje 

utiču na turizam koordinirane i uzete u obzir kako bi se sprečili konflikti politika 

i povećala sinergija; 

• ohrabrila podrška i osnažili resursi zajedničkim dogovorenim programima. 

98 


FAO UNJP STRD je uz pomoć Stalne radne 

grupe za regionalni ruralni razvoj organizovao 

studijsko putovanje u Hrvatsku za predstavnike 

Nacionalnog saveta za ruralni razvoj, Nacionalne 

mreže za ruralni razvoj i nekoliko naprednih 

farmera iz pilot-oblasti. Grupa je posetila 

Ministarstvo poljoprivrede, ribarstva i ruralnog 

razvoja Republike Hrvatske gde su imali priliku 

da se upoznaju sa sistemom podrške ruralnom 

razvoju u Hrvatskoj (nacionalnom politikom i 

institucijama), EU politikom ruralnog razvoja i 

IPARD programom u Hrvatskoj i LEADER pristupom. 

Takođe su upoznati i s hrvatskim iskustvom 

u uspostavljanju nacionalne koordinacije ruralnog razvoja i ulogom tela za nadzor 

podrške ruralnom razvoju, pripremom za uspostavljanje zvanične Mreže za ruralni razvoj 

i ulogom i radom neformalne Mreže za ruralni razvoj u Hrvatskoj. Studijska poseta organizovana 

je i u nekoliko uspostavljenih LAG-ova: LAG Vallis Collapis (Karlovačka oblast), 

LAG Petrova gora (Vojnić), LAG Karašica u Belišću i LAG Baranja, Beli Manastir. Primer 

implementacije Mere 301 „Poboljšanje i razvoj ruralne infrastrukture” – Kanalizacioni sistem 

i sistem za preradu otpadnih voda prikazani je u opštini Barilović, a primer realizacije 

mere 101 „Investicije u poljoprivredu u cilju njenog restruktuiranja i dostizanja standarda 

zajednice” – na primeru poljoprivredno-trgovinskog objekta „Đurkić” u Starim Jankovcima. 

FAO konsultant za poljoprivrednu politiku 

ruralnog razvoja Evropske unije 

– gospodin Miroslav Božić održao je 

trening namenjen kreatorima ruralne 

politike u Srbiji. 

Kao deo stvaranja kapaciteta za aktivnosti 

za promenu politike na nacionalno 

nivou, UNJP STRD organizovao je obuka 

na temu: „Pregovori s evropskom komisijom 

u oblasti poljoprivrede i ruralnog 

razvoja” s članovima Nacionalnog 

saveta za ruralni razvoj Srbije i članovima Nacionalne mreže za ruralni razvoj. Naročito su 

pokrivene sledeće teme: uvod u proces pregovora, ključne faze u pregovorima o pristupanju, 

pregled Zajedničke poljoprivredne politike Evropske unije (institucije, prvi i drugi stub), ključna 

pitanja u pregovorima u poglavlju 11, oba s primerima iz Hrvatske. 

Poređenje sa zemljama novim članicama EU, kao i stečena iskustva tokom hrvatskih pregovora 

o pristupanju, posebno su razrađena tokom obuke. Materijal s obuke je uključivao 

i ključna strateška dokumenta povezana s procesom pregovora, uspostavljanjem struktura 

za pregovore i ulogama učesnika uključenih u pregovore u Hrvatskoj i pregledom strukture 

relevantnih dokumenata za pregovore i izvorima informacija za dalje studije. 


100 


SPROVOĐENJE AKCIJA – 

DOSTIZANJE CILJEVA 

Sprovođenje akcija - dostizanje ciljeva 


101

IZGRADNJA KAPACITETA 

ZA PODRŠKU RURALNOM RAZVOJU 

Stalna podrška i savetodavstvo za održivi ruralni razvoj 

Za održivi ruralni razvoj u Srbiji postojanje efikasne stalne podrške i proaktivnih savetodavnih 

službi je izuzetno značajno i za kreiranje ruralne politike i za njenu implementaciju. 

Ključni element stalne podrške ruralnom razvoju u Srbiji predstavljaju strukture 

uspostavljene u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede mada je važan učesnik 

stalne podrške ruralnog razvoja i Sekretarijat za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu 

Autonomne Pokrajine Vojvodine. Sektor za ruralni razvoj poljoprivrede je prvi 

put uspostavljen u MPŠV 2005. godine, a restruktuiran 2008. Poslednju rekontrukciju 

Sektor za ruralni razvoj je pretrpeo 2011. godine kada je integrisan u Sektor za agrarnu 

politiku i međunarodni razvoj i degradiran u odsek, čime je izgubio na samostalnosti i 

operativnosti. Nameravano je da Odsek za ruralni razvoj kao budući organ za upravljanje 

IPARD programom preuzme odgovornosti prema budućim sporazumima Republike 

Srbije i Evropske komisije sprovodeći funkcije upravljanja kao što su monitoring, evaluacija, 

izveštavanje i koordinaciju IPARD programa, kao i deo funkcije realizacije vezan za 

publicitet mera podrške ruralnom razvoju iz ovog fonda. 

Od 2005. godine tim Sektora za ruralni razvoj radio je na programiranju nacionalne, a 

tokom nekoliko poslednjih godina i IPA podrške ruralnom razvoju i njihove buduće implementacije. 

Prema istraživanju koje je FAO konsultant sproveo krajem 2011. raspon aktivnosti 

koje je odsek za ruralni razvoj u skorije vreme pokrivao je: 

• planiranje i programiranje ruralnog razvoja, uključujući pripremu za buduću implementaciju 

inicijativa tipa LEADER, 

• stvaranje planova, strategija i zakona u vezi s ruralnim razvojem uključujući 

LEADER, 

• harmonizacija zakonodavstva u oblasti ruralnog razvoja, 

• uspostavljanje funkcija Upravnog organa za sprovođenje IPARD-a, 

• nacrt i implementacija programa i projekata ruralnog razvoja koje finansiraju 

donatori. 

Osoblje MPŠV koje se bavi ruralnim razvojem neprestano je usavršavano od prvih dana 

uspostavljanja Sektora za razvoj. Međutim, izgrađenost kapaciteta u ovom domenu je i 

dalje nedovoljna, kao i broj ljudi koji se problematikom ruralnog razvoja u stvari istinski 

bave. Tako je u oblasti politike ruralnog razvoja obučavano dvoje zaposlenih za evaluaciju, 

monitoringa i izveštavanje, dvoje za programiranje, jedno za tehničku pomoć; a da danas 

niko od njih više ne radi u Odseku za ruralni razvoj. Pošto se promenio menadžment 

MPŠV, nova sistematizacija usvojena 2011. obavezala je preostali kadar da preuzme nove 

102 


odovornosti, ostavljajući samo jednog od starih zaposlenih, koji je delimično obučavan 

u skladu sa zahtevima trenutne radne pozicije da se bavi ruralnim razvojem (Majdak, 

2011). U leto 2012. novi menadžment MPŠV ponovo reorganizuje ministarstvo. Očekuje 

se da će u novoj organizacionoj šemi ruralni razvoj dobiti ponovo na značaju, zbog potrebe 

da preuzme odgovornost za ruralni razvoj na način koji će odgovarati regulativama 

Evropske komisije za primenu IPARD, zajedno sa Direktoratom za agrarna plaćanja. 

Precizna struktura, podela odgovornosti i pozicija nisu bile poznate autorima do trenutka 

slanja ove knjige u štampu. 

Direktorat za agrarna plaćanja (DAP) odgovoran je za dodelu poljoprivrednih subvencija, 

odnosno plaćanja koja su za njih vezana i sva ostala davanja iz MPŠV, i treba da postane 

akreditovana IPARD agencija za plaćanja u ruralnom razvoju. Struktura DAP sastojala se 

od 6 sektora i Grupe za unutrašnju reviziju. Glavni zadatak Agencije za plaćanja u okviru 

IPARD biće definisan sledećim obavezama na osnovu projektnih aplikacija: administrativna 

kontrola, kontrola na licu mesta, ugovaranje projekata, isplaćivanje projekata. Agencija 

za plaćanja treba da stvori procedure za svaku meru IPARD programa, koje podležu samoproceni, 

državnoj reviziji i reviziji Evropske komisije. Započela je priprema za samoocenu 

(upitnici, pripreme za Grupu za unutrašnju reviziju, obuke). Procedure i pravne osnove su 

sada u procesu finalizacije ali i dalje nisu u potpunosti razvijene za akreditaciju. Sistem za 

bezbednost informacija u okviru Agencije za plaćanja (Sektor za ICT) treba da omogući da 

se rizici stalno prate i procenjuju. Kao jedna od najvažnijih institucija u primeni programa 

ruralnog razvoja, Agencija za plaćanja moraće stalno da prati različite organe Evropske 

komisije i da ima u potpunosti usklađene naručene i propisane akcije. Kadar Agencije za 

plaćanje mora biti obrazovan i obučen za bavljenje ovim procedurama, što zahteva određen 

broj zaposlenih i plan obuke o usklađenosti za svakog. Kadar DAP prošao je određen broj 

obuka, koje su organizovali Vlada, specijalne organizacije povezane s posebnim pitanjima 

funkcionisanja DAP-a, kao i njihov menadžment i načelnici unutrašnjih jedinica. Kadar je 

prošao i više obuka za svoja radna mesta mada je dalja izgradnja kapaciteta potrebna da 

bi DAP bio spreman za implementaciju svih zadataka (Majdak, 2012). UNJP STRD obezbedio 

je, kroz FAO konsultantske aktivnosti, obuku za obradu poziva za grantove u okviru 

ose 3 nacrta mera za ruralni turizam, koje su takođe razvijene u UNJP STRD. DAP je u 

okviru ove vežbe obradio 43 aplikacije, od kojih je 12 bilo uspešno (za koje je sproveo i sva 

plaćanja uz kontrolu aplikanata od strane FAO tima UNJP STRD). 

Deo ruralnog razvoja Srbije posvećen podršci razvoju poljoprivrede, kao i druga tehnička 

pitanja razvoja ovog sektora, tradicionalno je vezan za poljoprivredne savetodavne službe. 

Poljoprivredne savetodavne službe Centralne Srbije imaju 22 poljoprivredne stanice sa 

135 savetnika, a Poljoprivredna savetodavna služba Vojvodine 13 stanica sa 78 savetnika. 

Glavni zadatak javnih savetodavnih službi su organizacija treninga/kurseva, poseta farmerima 

i pružanje individualnih saveta, objavljivanje članaka, pojavljivanje u medijima; 

skupljanje podataka za MPŠV „informativna usluga istraživanja tržišta” i razni statistički 

izveštaji; pomoć farmerima oko aplikacija za državne subvencije i grantove. Svaki savetnik 

je dužan da posećuje 40 farmi (obično od srednjih do velikih privatnih farmi) na redovnoj 

osnovi, što znači da oko 8600 farmi trenutno prima redovne savete – u poređenju s procenjenim 

ukupnim brojem od više od 700.000 farmi. Specijalizovani savetnici u savetodav- 


nim službama (stočari, agronomi, zaštitari itd.) razmešteni su prema dominantnom tipu 

poljoprivrede u pojedinim oblastima. Njihova je uloga značajna, ali je efekat aktivnosti 

mali zbog malog obima tih aktivnosti usled ograničenosti resursa (npr. vozila). 

Tokom 2011. ministarstvo je lansiralo novi program zapošljavanja oko 1600 nezaposlenih poljoprivrednih 

inženjera u sistem poljoprivrednih savetodavnih službi, s namerom da pokrije i deo 

uloge mreže za ruralni razvoj, kojoj je u tom trenutku već otkazana podrška. Na žalost, ovaj program 

se završio s veoma ograničenim uspehom. Iako savetodavne poljoprivredne službe imaju 

veliki kapital ljudskog znanja i tehničke prednosti i stoga dobar izgled da igraju značajnu ulogu 

u pomaganju farmerima u ruralnim oblastima da napreduju koristeći sredstva iz nacionalnih i 

IPA fondova za ruralni razvoj, imaju velike praznine u organizaciji i kapacitetu da bi pokrile sve 

one kojim je potrebna pomoć. Ozbiljna rad je potreban da bi se ove službe rehabilitovale, a za 

njihov budući rad potrebno je obezbediti značajnija finansijska sredstava nego što je sada slučaj, 

ali i mehanizam nadzora i kontrole trošenja tih sredstava. Potrebe za podrškom u modernizaciji 

i razvoju srpskog poljoprivrednog sektora su ogromne i zato poljoprivredne savetodavne službe 

moraju biti odlične, efikasne i aktivne. Bitno je razumeti da dodavanje nepoljoprivrednih 

odgovornosti ovim službama u okviru ruralnog razvoja, a zadržavanje istih kapaciteta, broja 

ljudi i finansijske podrške nije pokazalo dobre rezultate u nekim zemljama koje su to pokušale 

– Slovenija, na primer. Dobra ravnoteža i podela odgovornosti s drugim akterima ruralnog 

razvoja koji pokrivaju njegove ostale aspekte kao što su druge privredne aktivnosti mogle bi biti 

korisnije. Nacionalna mreža za ruralni razvoj, Privredna komora, turističke organizacije, regionalne 

agencije za razvoj itd. mogu efikasnije i jeftinije obezbeđivati podršku nepoljoprivrednim 

aspektima ruralnog razvoja 

nego uvođenje nove delatnosti 

u poljoprivredne 

službe. 

Mreža za ruralni razvoj 

uspostavljena je 2007. 

kao projekat tadašnjeg 

Sektora za ruralni razvoj 

MPŠV da bi doprinela 

održivom razvoju ruralnih 

zajednica Srbije. 

Postojala je namera da 

mreža podržava ministarstvo 

u implementaciji 

politike podrške ruralnom razvoju i obezbeđivanju finansijskih sredstava za poboljšanje 

uslova života u ruralnim oblastima i investicije u ruralnu privredu, sa ciljem da se obezbede 

nova radna mesta i smanji siromaštvo. Mreža je imala zadatak da razvije novi efektivan 

i interaktivan protok informacija ka korisnicima o merama ministarstva i raspoloživim 

subvencijama, kao i da uspostavi bolju povratnu komunikaciju između ruralnog stanovništva, 

lokalnih insitucija i nacionalnih vlasti. Prve aktivnosti za sprovođenje ovih ciljeva 

bile su širenje informacija (leci, brošure i direktna komunikacija) i sakupljanje informacija 

u ruralnim oblastima o potrebama za programiranje politike ruralnog razvoja, kao i po- 

104 


vratnih informacija o efektima primenjenih mera. Centri mreže ruralnog razvoja oblikovani 

su tako da služe kao mesta za pomoć farmerima koji traže podršku bilo koje vrste i 

mesta povezivanja s profesionalnim organizacijama koje u domenu ruralnog razvoja pokrivaju 

različite razvojne aspekte, i u stanju su da za njih obezbede svaku vrstu tehničke 

podrške onima koji su za nju zainteresovani. 

Mreža za ruralni razvoj pokrivala je oko 90% zemlje 2010. godine, sa kadrom od jednog menadžera 

i jednog koordinatora u svakom regionalnom centru i jednim koordinatorom po područnom 

centru pod njihovom jurisdikcijom. Mreža je imala veliki značaj u podržavanju ruralne 

populacije u četiri godine njenog postojanja. Ako se analizira samo jedan indikator njihovog 

rada , od početka rada mreže u 2007. godini sa 260.000 registrovanih poseda, do 2009. godine 

broj se gotovo udvostručio do 456.000 gazdinstava zahvaljujući aktivnostima mreže za ruralni 

razvoj. Oko 190.000 ljudi koristilo je njihove usluge a 127.000 zahteva upućeno je u ime farmera. 

U avgustu 2010. članovi Mreže su registrovali nezavisnu nacionalnu organizaciju i putem 

projekta „RuralNet” obezbedili 160.000€ podrške za razvoj uslužnih i upravljačkih kapaciteta 

i saradnju s mrežama EU. Nakon 2010. projekat Mreže za ruralni razvoj MPŠV je 

ukinut iako je Mreži i dalje bila neophodna podrška u izgradnji kapaciteta, jednako kao 

i strateško partnerstvo sa MPŠV da bi bila sposobna da nastavi obezbeđivanje besplatnih 

usluga ruralnom stanovništvu i stabilizaciju sopstvenog sistema. Ključni korisnici usluge 

Mreže bili su registrovana poljoprivredna gazdinstva i ruralno stanovništvo uopšte, lokalne 

vlasti, preduzetnici i kompanije. Asocijacija „Nacionalna mreža ruralnog razvoja 

Srbije” postala je puni član EU PREPARE mreže 2011. godine. 

Ciljevi i funkcije Mreže ruralnog razvoja bili su sledeći. 

• Obezbezbediti pristup informacijama bitnim za ruralne oblasti i koje se tiču razvojnih 

politika poljoprivrede i sela, kao i drugih politika na nivou države i Evrope 

relevantnih za stanovništvo. 

• Identifikovati i promovisati dobre prakse i uspešne inicijative u Srbiji i Evropi kako 

bi se steklo znanje i ohrabrila kreativnost i nove ideje za korišćenje i razvoj postejećih 

potencijala ruralnog razvoja na lokalnom nivou. 

• Obezbediti punu jednakost svih ruralnih oblasti u pogledu korišćenja državnih 

finansijskih sredstava. 

• Obezbediti stalan trening članova i mreže u celini, i poboljšati metod funkcionisanja 

putem raznih obuka koje se tiču metodologije rada i izvođenja projekata od 

nacionalnog i regionalnog značaja. 

Dok je Mreža još imala finansijsku podršku, ovo je bilo efikasno sredstvo za prikupljanje 

podataka s terena i pomoć promotivnim aktivnostima za Nacionalni ruralni razvoj i 

IPARD program. Nakon nekoliko godina promotivnog rada mera podrške ruralnog razvoja 

Mreža je postala dobro poznat način za lokalne učesnike za kanalisanje vlastitih pitanja 

i predloga za promenu politike koji su veoma korisni za programiranje ruralnog razvoja. 

Ona je takođe imala zadatak da podržava uvođenje LEADER pristupa u Srbiji, i pruža po- 


moć lokalnim učesnicima i zajednicama u procesu uspostavljanja lokalnih partnerstava i 

uspostavljanja budućih lokalnih akcionih grupa u skladu sa zahtevima EU. Pošto je Srbija 

obavezna da uspostavi Nacionalnu mrežu ruralnog razvoja sa Sekretarijatom u okviru 

MPŠV za IPARD program, a postojeća Mreža ruralnog razvoja jeste dobra platforma za 

to, MPŠV trebalo bi da razmisli o reaktiviranju svoje podrške njoj. 

Kako bi se čitav sistem ruralnog savetodavnog rada u Srbiji doveo u savršen red, Mreža 

ruralnog razvoja uz pomoć MPŠV trebalo bi da: 

• obezbedi povezivost s drugim nacionalnim mrežama, naročito mrežama Privredne 

komore, Vladinim i lokalnim institucijama i telima za podršku regionalnom ekonomskom 

razvoju, poljoprivrednim savetodavnim službama, Institutom za razvoj 

i istraživanje, obrazovnim institucijama itd.; 

• obezbedi protok informacija, znanja i iskustava stečenih u raznim razvojnim projektima 

u poljoprivredi, ruralnom razvoju i razvoju privrede kao celine, zaštiti životne 

sredine, očuvanju prirode i razvoju civilnog društva, obrazovanja, zdravstvene zaštite 

i drugih oblasti značajnih za razvoj sela za njihove stanovnike i ruralne učesnike; 

• obezbedi da aktivnosti Mreže budu interaktivne, tj. da se sakupe podaci o ruralnom 

razvoju i istraže prirodni i društveni resursi za razvoj, ali i povratna informacija 

o efektima primenjenih mera podrške ruralnom razvoju i obezbedi participacija 

svih aktera ruralnog razvoja na svim nivoima u programiranju podrške 

ruralnom razvoju i na strateškom i na akciononom nivou; 

• obezbedi uključivanje trenutno neaktivnih organizacija civilnog sektora i olakša 

formiranje novih, što bi moglo da pomogne lokalnom stanovništvu da ispuni potrebe 

za razvojem u saradnji s privatnim i javnim sektorom, vladinim agencijama i 

drugim akterima ruralnog razvoja; 

• obezbedi uslove za uspostavljanje dugoročnog partnerstva i zajedničke akcije između 

lokalne vlasti, nevladinih organizacija i civilnog društva uopšte, kako bi se 

obezbedila njihova efikasna usluga lokalnoj zajednici; 

• obezbedi da lokalna partnerstva prerastu u strateške i akcione snage koje ujedinjuju 

interese lokalne zajednice i uspostavljanje lokalnih akcionih grupa kako bi se stekla 

korist od programa podrške ruralnom razvoju EU, kao osnova za iniciranje inicijativa 

„odozdo nagore” za prilagođavanje politike nacionalnog ruralnog razvoja lokalnim 

potrebama; 

• obezbedi dijalog da bi se stvorile zdrave osnove za uspostavljanje struktura neophodnih 

za efikasno korišćenje IPARD fondova u budućnosti; 

• obezbedi podršku pojedincima – potencijalnim korisnicima budžeta za planiranje 

i formulisanje sopstvenih razvojnih i investicionih projekata, i da pruži sveopštu 

podršku lokalnim zajednicama kako bi bile u stanju da formulišu svoje strateške 

ciljeve i akcione planove, stvore i implementiraju projekte koji potiču iz njih i 

106 


podrže formiranje lokalnih multidisciplinarnih timova da deluju na opštinskom 

nivou ili regionalnom nivou kao podrška lokalnoj ruralnoj populaciji u dobijanju 

savetodavnih usluga, prikupljaju sredstva za sopstveno učešće u investicijama za 

koje se prijavljuju ili steknu znanja neophodna za realizaciju projekata koje nameravaju 

da pokrenu. 

Konačno, jedan od najvažnijih elemenata za ubrzavanje ruralnog razvoje u Srbiji je izgradnja 

kapaciteta institucija i lokalnih zjednica za pružanje podrške, kao i rad na ruralnom 

razvoju. U ovom smislu rešenje je u sledećem: 

1. izgradnja kapaciteta centralne vlasti, a ne samo odgovornog ministarstva – MPŠV 

već i drugih učesnika u vladi, vladinim institucijama i telima u njihovoj horizontalnoj 

vezi, što čini trajno vladino telo – Savet za ruralni razvoj. Pošto je ruralni razvoj 

multidisciplinaran, bez povezivanja i koordinacije gotovo svih ministarstava, rezultate 

u ruralnom razvoju teško je postići; 

2. izgradnja operativnog kapaciteta institucija, povezujući centralni i lokalni nivo i 

osposobljavajući ih za primenu ruralne politike i za obezbeđivanje povratnih informacija 

odozdo nagore radi ostvarenja mogućnosti stalnog unapređenja politike; 

3. izgradnja kapaciteta lokalnih zajednica mobilizacijom i stalnom obukom i unapređenjem 

znanja svih lokalnih aktera ruralnog razvoja, vlasnika gazdinstava, zaposlenih 

u lokalnim vlastima, nevladinom sektoru i biznisu; 

4. stvaranje kapaciteta za transfer znanja promocijom formalnog i neformalnog 

obrazovanja; 

5. skupljanje svih resursa dostupnih za finansijsku i tehničku podršku ruralnom razvoju, 

od domaćih do međunarodnih – bilateralnih i multilateralnih grantova, zajmova, 

kredita itd.; 

6. okupljanje eksperata i izrada ekspertiza da se podrži razvoj svih pomenutih učesnika 

u ruralnom razvoju, izgradnjom stvarnih i virtuelnih tela, skupova eksperata 

i elektronskih baza, panela, domaćih i stranih (naročito regionalnih) ekspertiza 

u oblasti ekonomije, sociologije, menadžmenta i zaštite resursa i životne sredine, 

urbanističkog planiranja, poljoprivrede, turizma, malih i srednjih preduzeća, trgovine 

i tržišta, marketinga, finansija i bankarstva, infastrukture i razvoja zajednice, 

inkluzije marginalizovanih grupa, kulture, rada, zaposlenja, socijalne i zdravstvene 

zaštite, infrastrukture i razvoja zajednice, kulture, sporta, psihologije (naročito etnopsihologije), 

dijaloga religija, komunikacije i informacija i slično. 

Potrebna je opšta akcija da se identifikuju svi eksperti koji već rade u ruralnim oblastima, 

imaju iskustvo s ruralnim okruženjem i afinitet ili kapacitet da rade u ruralnoj sredini i primene 

svoje znanje i sposobnosti za aktivno učešće u programima ruralnog razvoja. Potom 

ih je potrebno uključiti u programe ruralnog razvoja da i dalje unapređuju svoja znanja 

povećavajući profesionalne kompetencije. Pošto takvo interesovanje postoji u široj oblasti 

Balkana, bilo bi korisno povezati ove aktivnosti s postojećim integracijama eksperata u ekonomiji, 

poljoprivrednoj ekonomiji, životnoj sredini, ruralnoj sociologiji. Jedna od prvih i 


najvažnijih takvih integracija je Stalna radna grupa za regionalni ruralni razvoj Jugoistočne 

Evrope (SWG RRD). Ova organizacija već nekoliko godina promoviše regionalnu ekspertsku 

saradnju. Jedan od prvih zadataka ekspertske grupe bila bi identifikacija konkretnih potreba 

za obukom u svakom pojedinačnom delu sistema podrške ruralnom razvoju Srbije. 

FAO je u okviru UNJP STRD već organizovao diskusiju o potrebama različitih učesnika 

ruralnog razvoja na lokalnom nivou u svoja 4 pilot-regiona. Grupne diskusije vođene 

su između članova iste vrste organizacija na radionicama obuke za strateško planiranje. 

Učesnici su izrazili svoje stavove o organizacionim ljudskim resursima, tehničkim i finansijskim 

kapacitetima kroz participativnu alatku H-dijagram. Istovremeno, obezbedili su 

zajedničku listu mogućih rešenja za poznate organizacione probleme, što je bila veoma 

važna polazna tačka za definisanje potencijalnih projektnih lista, koje su kasnije uključene 

u strateška dokumenta o ruralnom razvoju za sledećih pet godina. 

Prosečna ocena kapaciteta lokalnih vlasti u pilot-oblastima koju su davali učesnici bila je između 

5 i 6 od mogućih 10. Ocena je pokazala da učesnici nisu potpuno nezadovoljni situacijom 

u organizaciji, ali da misle da je neophodno poboljšanje, naročito u oblasti stvaranja kapaciteta 

zaposlenih koji brinu o obezbeđivanju sredstava, strateškim planiranjem, upravljajem životnim 

ciklusom projekata i javnim zagovaranjem. Učesnici takođe smatraju da su kompjutersko 

znanje i poznavanje stranih jezika veoma bitni i prepoznaju potrebu za kursevima i obukama, 

što bi pratila kupovina moderne i usavršene opreme. Transparentnost aktivnosti lokalnih 

vlasti prepoznata je kao slaba tačka i naglašena je potreba za unapređenjem promovisanja i 

širenja informacija. Predstavnici lokalnih vlasti takođe priznaju da nisu dovoljno upoznati s 

terminom ruralni razvoj i svim njegovim aspektima, i misle da bi više javnih predavanja na 

ovu temu moglo da pruži osnovna 

znanja za njih i ostale članove 

zajednice (Milovanovic, 2010). 

Prosečna ocena kapaciteta turističkih organizacija u 

pilot- oblastima je veoma varirala – od 4 u Banatu na 

Dunavu, do 7 u Istočnoj Srbiji. Otprilike se zlatnom 

sredinom može smatrati 5. Ova ocena se može 

poboljšati, prema mišljenju učesnika, umrežavanjem, 

standardizacijom rada, stvaranjem kapaciteta turističkih 

vodiča u oblasti animacije i stranih jezika. 

Prosečna ocena za obrazovanje 

i kulturu je iznad 6 i oslikava 

potrebu za unapređenjem. Ova 

ocena može da se, prema mišljenju 

učesnika, popravi planiranjem 

aktera i programiranjem 

obrazovnog sistema, uključivanjem 

predstavnika relevantnih 

sektora (kulturnog, ekonomskog, 

preduzimačkog, učitelja i 

predavača), uvođenjem lokalnog 

tradicionalnog i kulturnog 

nasleđa u školske sisteme, razvojem 

poseta terenu kako bi 

deca upoznala prirodne i kulturne 

potencijale (što zahteva 

adaptaciju lokalnih kapaciteta, 

108 


istorijskih i kulturnih objekata) i razvoj interaktivnih predavačkih modela kroz zanate, 

radionice o zaštiti životne sredine ili o ekologiji itd. (Milovanovic, 2010). 

Regionalni centar za ruralni razvoj u Vršcu predstavio je UNJP STRD na manifestaciji Vršačka 

berba „Grožđebal”. Uz podršku Programa i saradnju sa Centrom u Ljigu, na štandu Vršačke mreže 

predstavljeni su lokalni proizvođači proizvoda značajni za razvoj turizma u Južnom Banatu. 

Prosečna ocena kapaciteta Mreže ruralnog razvoja i NVO sektora u pilot-oblastima je 

blizu 5. Predstavnici NVO sektora prepoznaju entuzijazam i volju za radom kao prednost, 

ali takođe misle da je dodatna motivacija zaposlenih neophodna na radionicama, 

obukama, treningu, kako bi se unapredile njihove komunikacione veštine. Veštine javnog 

zagovaranja su takođe veoma važne za NVO sektor i učesnici misle da je obrazovanje 

u ovom segmentu veoma bitno. Događaji umrežavanja lokalne zajednice i NVO mogu, 

takođe, doprineti razumevanju nevladinih aktivnosti i prihvatanju od zajednice. Pisanje 

projektnih predloga je već poboljšana veština u ovom sektoru, ali je neophodna obuka za 

monitoring, izveštavanje i evaluaciju projekata. Takođe, transparentnost NVO aktivnosti 

bi mogla biti bolja, a marketing i proces promocije se moraju unaprediti podizanjem kapaciteta 

i donacije za umrežavanje s medijima i poboljšanje PR veština. NVO imaju poteškoće 

da nađu odgovarajuće partnere u zajednici za zajedničke projekte ili da im pomognu 

da se prijave za neku finansijsku pomoć ili pomoć za podizanje nivoa svesti u pogledu 

značaja partnerstva na nivou zajednice. Širenje najboljih praksi na terenskim posetama 

predstavnika NVO i članova zajednice može da poboljša njihove odnose i pokaže značaj 

zajedničkih aktivnosti u pristupu tržištu (Milovanović, 2010). 


Preduzetnici su svoje kapacitete ocenili ocenom 5,5, čime su 

ukazali na potrebu unapređenja u različitim oblastima svoje 

delatnosti. Ocena može biti povećana edukacijom, uspostavljanjem 

partnerskih odnosa, kao i povoljnijim komercijalnim kreditima. 

Glavno obrazovanje mora 

biti obezbeđeno za proces 

sertifikacije, pre svega 

Global GAP i HACCP, 

ali organska proizvodnja 

je takođe prepoznata kao 

prilika za bolji životni standard. 

Edukaciju o značaju 

izgradnje partnerstva potrebno 

je obezbediti od međunarodnih 

donatora, kao 

i stalno mentorstvo eksperata. 

Partnerstva se moraju 

razvijati između poljoprivrednih 

proizvođača radi 

zajedničkog nastupanja na 

tržištu, između proizvođača 

i prerađivača kako bi se 

stvorila dodata vrednost 

proizvoda, kao i između 

proizvođača/prerađivača i pružalaca usluga u turizmu kako bi se zaokružila turistička ponuda 

na regionalnom nivou i razvili regionalni proizvodi i brendovi (Milovanović, 2010). 

Uopšteno govoreći, za organizacioni razvoj i održivost aktera ruralnog razvoja u pilot-oblastima, 

rezultati istraživanja preporučuju poboljšanja u sledećim ključnim oblastima. 

• Organizacija treba da ima jasne, fokusirane, realistične i vremenski ograničene pisane 

dugoročne ciljeve, u skladu s vizijom, vrednostima i misijom organizacije. 

• Svi zaposleni treba da budu uključeni u formulisanje strateških ciljeva i participativno 

planiranje. 

• Neophodni su periodični pregled i jačanje vizije, misije, ciljeva i organizacionih 

vrednosti. 

• Unaprediti organizacione kapacitete u participativnom projektovanju i upravljanju. 

• Novi projekti treba generalno da budu u skladu s dugoročnim ciljevima i opštim 

nacrtom programa. 

• Organizacija treba da razvija strategiju da pokrene kontakte s potencijalnim donatorima 

na redovnoj osnovi i održava ažuriranu bazu informacija o potencijalnim donatorima. 

• Omogućiti unapređenje procedura zapošljavanja i razvoj postojećeg kadra da bi se 

išlo u korak s promenama u svetu i unaprediti procedure za prikupljanje sredstava. 

110 


Indentifikovane su sledeće potrebe u podizanju kapaciteta ljudskih resursa. 

Profesionalni treninzi i obrazovanje 

• Upravljanje projektnim ciklusom – mentorski rad s trenerima 

• Monitoring i evaluacija implementacije strateških i projektnih ciljeva 

• Prikupljanje sredstava 

• LAG funkcionisanje i aktivnosti 

• Umrežavanje LAG-ova na nacionalnom i međunarodnom nivou 

• Sertifikacija u poljoprivredi (Global GAP, HACCP, organska) 

Sticanje raznovrsnih veština 

• Samomotivacija i motivacija u lokalnoj zajednici 

• Podizanje svesti o pitanjima ruralnog razvoja 

• Komunikacija, prezentacija, pregovaranje i veštine javnog zagovaranja 

• Kursevi stranih jezika 

• Organizacioni i timski rad i vodeće tehnike 

• Tehnike donošenja odluka 

Lundvall, 1992 i 1993 (cit. Nemes, 2005) navodi da kapacitet 

lokalnih područja da se uključe u procese učenja i inovacija 

putem mreže zavisi od osnovih uticaja podrške lokalnog kulturnog 

konteksta ojačanog određenom institucionalnom debljinom. Neke 

oblasti više odgovaraju mrežnom razvoju i stoga će imati više 

koristi od endogenog razvoja nego neka druga udaljenija područija. 

Sve su ove konstatacije 

iznete s nadom da će deo 

preporuka poboljšati kapacitete 

članova organizacije 

i konačno poslužiti 

ciljnoj zajednici u poboljšanju 

životnog standarda 

nakon realizacije. Rezultati 

studije su otkrili da su realizovane 

aktivnosti izgradnje 

kapaciteta u okviru 

Zajedničkog programa 

„Održivi turizam za ruralni 

razvoj”: upravljanje projektnim 

ciklusom, pisanje 

projektnih predloga i lokalno 

strateško planiranje 

vrlo pogodne i predstavnici 

organizacija smatraju ih 

korisnim. 


Lokalno liderstvo i ruralni razvoj 

U svetu stalnog nadmetanja i konkurencije za gotovo svaki raspoloživi resurs od ključnog 

značaja su postojanje lokalnih partnerstva i dobro funkcionisanje lokalnih razvojnih 

organizacija, po mogućstvu sa harizmatičnim liderom na čelu. Da bi se postigli pozitivni 

rezultati, takođe je bitno da postoji bar delimičan konsenzus o glavnom pravcu delovanja 

i prioritetnim oblastima lokalnog razvoja. Iako su prirodni talenat za vođstvo i životno 

iskustvo u sticanju poverenja zajednice neophodni aspekti za nastajanje jednog lokalnog 

lidera, i aktivnosti obuke za izgradnju liderskih veština mogu biti veoma plodne. Moderan 

lokalni lider treba da poseduje veštine da mobiliše ili stiče neophodno znanje za planiranje 

i sprovođenje lokalnih akcija, integriše različite aktere za pomaganje u tom procesu, traži 

i prikuplja sredstva, pa čak i piše aplikacije, projektne predloge i sl. 

Liderstvu treba dati vremena. Promene u rukovodstvu zahtevaju dosta vremena da se ponovo 

uspostavi komunikacija i vreme za nove lidere da shvate situaciju i ono što mora da 

se uradi, zbog čega su lokalni lideri čije aktivnosti traju duže dragoceni za ruralne zajednice. 

Slična situacija je i s liderima na vlasti i na lokalnom ili nacionalnom nivou. Svaka 

promena vlasti čini da se mora početi od nule. Ova situacija je prečesta u Srbiji. Masovni 

programi koje sprovode vladina ministarstva, kao partneri i izvršne agencije, takođe su 

pogođeni neprestanim preraspodelama institucionalnih i političkih pozicija (IFAD, 2011). 

Žene su često najposvećeniji lokalni lideri. U sadašnjem seoskom života u Srbiji veliki broj žena 

ima više veština za podršku i održavanje društvene mreže i predstavlja dragoceniji kapital lokalnih 

seoskih zajednica nego muškarci. Ipak, Srbija se se još može smatrati patrijarhalnim i paternalističkim 

društvom u kome su uloge polova strogo definisane, a s njima u skladu i podela rada i akcionih sfera. 

112 


Promene u lokalnom liderstvu često uslovljava i nerazumevanje složenosti njihovog posla, što 

direktno vodi do potcenjivanja njihovog rada i malih plata, i konačno čini da oni lako napuštaju 

zajednicu ostavljajući je da krene od početka. Neki od lokalnih lidera, s druge strane, imaju 

mnogo protivnika, obično u lokalnoj upravi ili iz redova moćnih lokalnih lobija, što je u lokalnim 

zajednicama s niskim nivoom unutrašnje kohezije ogromna prepreka za njihov efikasniji 

rad. To dalje vodi do njihove marginalizacije i razočaranja i konačno ponovo do napuštanja 

aktivnosti „od zajedničke” vrednosti i povlačenja u one od isključivog ličnog interesa. 

UNJP STRD imao je priliku 

da sarađuje sa nekima 

od najboljih lokalnih lidera 

u zemlji. Nakon sticanja 

iskustva na terenu, UNJP 

STRD tim je uveren da je, 

bez lokalnih partnera i lokalnih 

lidera, svaka akcija 

u ruralnom razvoju, bez 

obzira na to koliko bila 

dobro planirana, osuđena 

na propast ili ograničene 

rezultate. Lideri se mogu 

naći svuda – u neformalnim 

i formalnim strukturama, 

lokalnoj vlasti, 

univerzitetima i među privrednicima, 

ali čini se da 

najčešće dolaze iz nevladinih 

organizacija i civilnog 

društva u celini. Ove organizacije nude dovoljno prostora za njihovo delovanje, ali njihov 

ekonomski opstanak je tako gotovo uvek ugrožen. Moderna vremena traže od lidera da 

bude svestrani – menadžeri, komunikacioni, finansijski i razvojni eksperti, poliglote, čak 

i psiholozi, političari s perfektnim znanjem nacionalnih i politika EU, jakih političkih, 

stručnih i poslovnih veza, koji znaju da upravljaju, trče, voze i plivaju kroz svako vreme i 

svaki prostor... ili da barem poseduju veštine da povežu i motivišu sve, da ispolje neodoljivu 

magiju da privuku interesovanje za svoja više ili manje atraktivna ruralna područja. 

I sve to dobrovoljno, bez plate. Za ruralni razvoj je od ključnog značaja izgraditi socijalni 

kapital u lokalnim ruralnim zajednicama koji će moći da shvati značaj liderstva i angažovanja 

proaktivnih kvalitetnih ljudi, koji možda nisu spremni da se žrtvuju za opštu dobrobit 

radeći besplatno, ali su spremni da rade kvalitetno za druge, radeći pritom i za sebe. 

Nažalost, vođstvo na lokalnom nivou nije jedini problem ruralnog razvoja već i uski vidici 

vođstva na najvišim državnim položajima odgovornim za ruralni razvoj. Dolazeći sa 

različitim programima, i obično bez osnovnog razumevanja ruralnog razvoja, zbog njihovog 

moguće visoke specijalizacije u uskoj oblasti poljoprivredne proizvodnje ili ekonomije 

itd., oni ometaju razvoj sistema, i često ga vraćaju unazad. Još gore, paralisana admini- 


stracija u narednom talasu promena menadžmenta često dobija lidere naprednije od sebe 

same, a proces se ponovo okreće u suprotnom smeru. Za posmatrače spolja, međutim, sve 

ostaje isto – sistem ne fukcioniše: ili se ne pomera, ili ide jedan korak napred, a dva nazad. 

Interesantan opis ljudi koji odlučuju o sudbini lokala daje Nemes, 2005. 

Akteri koji projektuju, upravljaju i kontrološu centralne politike (političari, birokrate, 

javni službenici) dolaze s različitim pogledima. Oni moraju da se bave tuđim životima 

i idejama, koje obično nemaju nikakav uticaj na njihove lične. Oni su visoko u 

sistemu, vide širu sliku, sličnost, razlike, postignut uspeh i počinjene greške na drugim 

mestima. Kao rezultat toga, oni mogu da zauzmu objektivniji stav koji uzima u obzir 

dugoročne ili indirektne ciljeve. Ali oni su i daleko od terena, imaju veoma ograničeno 

znanje i informacije o pojedinim lokalitetima i nikada neće imati dovoljno vremena ili 

resursa da obrade i razumeju čak i podatke koje su prikupili. Oni su pod administrativnom 

i političkom kontrolom, odlučujući o javnom novcu, imaju nesavršene informacije 

i resurse za to, a neuspeh može dovesti njihovu karijeru u opasnost. Istovremeno, 

oni imaju moć i kontrolu u svojim rukama, pa jedna od njihovih glavnih briga može 

biti izbegavanje rizika, prebacujući odgovornost na nekog drugog (zvaničnici na niže 

u hijerarhiji ili na korisnike ) ako je moguće. Oni bolje poznaju birokratske strukture, 

navikli su na stroga pravila i administrativne procedure, ali su takođe u najboljoj 

poziciji da znaju kako da ih „tumače“. Oni su često ograničeni političkim opredeljenjima 

i drugim razlozima, koje ne prepoznaju posmatrači izvan. Glavni problem njihovog 

rada je da ispune volju političkog centra, postignu merljive rezultate, projektuju i 

sprovode politiku na transparentan i odgovoran način, rizikujući što je manje moguće. 

Uporna nesposobnost i amaterizam u ruralnom razvoju imaju za posledicu loš uticaj na 

celokupan ruralni razvoj i njegovu poziciju u javnom interesu. To stavlja veći akcenat 

na neophodnost regrutovanja kvalitetnih profesionalaca s lokalnog nivoa, koji su stekli 

znanje o ruralnom razvoju kroz životnu praksu u ruralnim oblastima, radeći na raznim 

projektima, obrazovanjem u inostranstvu itd. jer u Srbiji ne postoji ustanova koja pruža 

formalno obrazovanje razvojnim radnicima za integralni ruralni razvoj. Retki neformalno 

obrazovani kadar u ovoj oblasti regrutuje se iz različitih struka, uglavnom poljoprivrede, 

šumarstva i veterinarske medicine, ali u nedovoljnom broju. Međutim, ljudi koji se bave 

ruralnim razvojem, bez obzira na to da li su lokalni lideri iz organizacija civilnog društva, 

ili državni službenici, menjaju posao suviše često da bi obezbedili puku egzistenciju ili 

većinu svog produktivnog vremena troše u granama koje nisu povezane s ruralnim razvojem, 

a njime se bave kao volonteri i entuzijasti. 

Aspekt razvoja socijalnog kapitala je neophodan korak ka realizaciji definisanih ciljeva 

održivog razvoja dobijenih triangulacijom stavova lokalne zajednice, ekspertskih mišljenja 

o stanju na terenu i statističkih činjenica. Da bi se postigao barem prvi nivo održivosti, 

Srbija će morati da uloži mnogo u ljudske resurse, isto koliko i u fizički kapital. Takve investicije 

su već prepoznate kao neophodnost u Evropskoj uniji, ali u Srbiji još nije postignut 

konsenzus, a da ne pominjemo akciju u tom pravcu. 

114 


Vesna Vandić, direktor Turističke organizacije 

opštine Majdanpek – lokalni profesinalac nacionalnog 

značaja 

Ekonomista na čelu Turističke organizacija 

Majdanpek na donjem Dunavu, sposobna da 

regrutuje lokalnu podršku uprave i to kako nacionalnu, 

tako i međunarodnu. Samo u nekoliko 

poslednjih godina uradila je više za promociju i 

razvoj turizma na donjem Dunavu nego većina 

onih pre nje zajedno. 

Svesno udružujući individualne proizvođače tradicionalnih 

proizvoda i pružaoce usluga ruralnog 

turizma, kroz proaktivnu i dobro organizovanu 

podršku i uslugu turističke organizacije, ona je uspela 

da region Donjeg Podunavlja učini prepoznatljivim 

i na nacionalnim i na međunarodnim turističkim mapama. Obiman promotivni 

program, akcije brendiranja celokupne ponude regiona i uvođenje međunarodnih standarda 

u regionalni turizam, uz pažljivu administraciju i monitoring efekata svake sprovedene 

akcije, obezbedili su korak po korak ispunjenje dobro osmišljenog plana razvoja, dok je 

iplementaciona struktura na osnovu procene potreba s terena kontinuirano nadograđivana. 

Vesna Vandić ide dalje u uspostavljanju zvaničnog partnerstva lokalnih aktera kako bi 

se postigli održivi rezultati. Niz obuka, studija, projekata, kao i jedan mali projekat iz FAO 

UNJP STRD portfolija urađeno je uz njenu podršku. Praktično nijedna sprovedena FAO 

aktivnost u ovom pilot-regionu, a i šire u Srbiji, nije protekla bez njenog učeša ili makar 

saveta i sugestije. 

Dragan Sajić, Udruženje poljoiprivrednika 

“Moba”, Ljig – traditionalni farmer s duhom modernog 

preduzetnika 

Preduzetnik, poljoprivrednik i lider Udruženja poljoprivrednika 

„Moba“ iz Ljiga iz Centralne Srbije, 

najbolje NVO orijentisane na poljoprivredni i ruralni 

razvoj u Srbiji. Ovaj izuzetno vredan porodični 

čovek, visokih duhovnih i moralnih kvaliteta, 

vodi jednu odličnu grupu mladih profesionalaca 

koja već godinama uspešno razvija službu podrške 

vlasnicima seoskih gazdinstava i preduzetnicima 

za ruralni razvoj kroz razvoj poljoprivrede, male 

prerade na gazdinstvima, zanatstva, seoskog turizma 

i inovativnog marketinga u regionu Šumadije i 

cele Srbije. Nema boljeg primera uspešnog lokalnog 

lidera u Srbiji koji proizlazi iz netaknute tradicio- 


nalističke ruralne Srbije sa sposobnošću da kombinuje vekovnu tradiciju proizvodnje i 

autohtona znanja sa savremenim zahtevima tržišta, istovremeno podižući i ekonomsku 

snagu i koheziju zajednice izgradnjom naprednih partnerstava uz očuvanje tradicionalnih 

vrednosti, kulture i ponosa srpskog sela. Dragan Sajić i njegovi saradnik Mile 

Gosnjić, s drugim članovima tima „Mobe”, obezbedili su stalnu i sigurnu podršku FAO 

timu u mobilisanju lokalnog stanovništva za učestvovanje u različitim aktivnostima, 

podršku organizaciji gotovo svih UNJP STRD obuka u regionu, kao i u sprovođenju 

terenskih istraživanja. Sajićeva „Moba” je vodeća NVO, članica Nacionalne mreže ruralnog 

razvoja i autor najuspešnijeg UNJP STRD malog projekta „Srpska magaza”, inovativne 

marketinške platforme koja povezuje ponudu malih razmera seoskih proizvoda 

i usluga u seoskom turizmu. 

116 


INTEGRACIJA MALIH PROIZVODNIH SISTEMA U 

SELIMA S PONUDOM RURALNOG TURIZMA 

Već duže je jasno da će mali poljoprivrednici u modernim vremenima morati da pronađu 

nove načine zarađivanja novca. U oblastima s povoljnim zemljištem, vodom i klimom oni bi 

trebalo da povećaju efikasnost svoje proizvodnje povećanjem prinosa ili promenom strukture 

proizvodnje uvođenjem u proizvodnju profitabilnijih useva. Ako imaju ljudski potencijal, 

oni mogu uvesti i proizvode koje mogu sertifikovati kao bolje ili posebne s obzirom na 

kvalitet i/ili njihov doprinos zaštiti životne sredine, kao što su organski proizvodi, i dobiti 

više novca po jedinici površine. Za one koji poseduju dovoljnu radnu snagu i znanje opcija 

bi mogla biti uvođenje male tradicionalne prerade za dodavanje vrednosti primarnim proizvodima, 

ili bi oni trebalo da idu još dalje i da ih prodaju turistima na svojim imanjima. 

Smeštaj u ruralnom turizmu u selu Crnajka u opštini Majdanpek 

u UNJP pilot-regionu Donje Podunavlje 

Da bi mali farmeri prvi put bili uključeni u turističku industriju, često je potrebna podrška 

spolja. Da bi se prilagodili potrebama posetilaca, oni mogu imati potrebu za povoljnim 

kreditom i spoljnom ekspertizom, što bi im pomoglo da usvoje odgovarajuće standarde. 

Najverovatnije će im biti potrebne i nove veštine za upravljanje i obezbeđenje usluga kako 

bi njihovi posetioci bili zadovoljni boravkom i poželeleli da se vrate. Spoljna pomoć će 

im verovatno biti neophodna i u reklamiranju, da bi privukli turiste iz udaljenih gradova. 

Kakva god da je intervencija potrebna, ona je vredna truda jer integracija primarnog 

sektora prerade i usluga stvara lanac vrednosti koji donosi prihod i regeneriše seoske za- 


jednice širom sveta. FAO UNJP tim veruje da ruralni turizam treba primarno razvijati na 

malim gazdinstvima iako će u krajnjoj instanci i drugi stanovnici ruralnih oblasti od toga 

takođe imati koristi. Planeri i kreatori politike obično vide seoski turizam u ekonomskom 

smislu, kao izvor dodatnih prihoda na gazdinstvu ili kao potpuno vanfarmsku aktivnost. 

Poljoprivrednici su sami skloni da vide poljoprivredu kao svoju glavnu ekonomsku aktivnost, 

a turizam kao sekundarnu opciju za diverzifikaciju ekonomije svojih farmi, koja 

može obezbediti tržište za njihove proizvode, dodatnu šansu za zapošljavanje nekog od 

članova porodice i način za bolje korišćenje viška prostora. 

Farmerima profit može čak i da ne bude glavni motiv kada ulažu u seoski turizam. Ovo se 

može desiti jer su previše mali da se takmiče na tržištu, odnosno transport njihovih proizvoda 

sa udaljenih farmi diže previše cenu njihovih proizvoda, ili količine viška proizvoda 

uopšte ne opravdavaju njegov transport do tržišta, pa tržište stvoreno na samoj farmi i 

te kako opravdava ulaganja. Dobro strateško i akciono planiranje je od vitalnog značaja 

da ruralni turizam doprinese poljoprivredi malog obima. Ovo planiranje uključuje uvođenje 

svih neophodnih koraka za proizvodnju kvalitetnih proizvoda koji će biti ponuđeni 

krajnjem korisniku u lancu, ali i pripremu upravljanja vremenom, uloženim radom i 

postizanje ravnoteže između primarne proizvodnje, prerade, pripreme i služenje hrane, 

obezbeđenja smeštaja, ponude aktivnosti, marketinga i promocije ponude i sl. Planiranje 

pomaže poljoprivrednicima u proceni turističkih potencijala svojih gazdinstava i njihove 

lokalne zajednice. Ono im pomaže i da koordinirano razvijaju ovaj potencijal u okviru 

svog gazdinstva i uspostavljaju partnerstva s drugima u svojoj seoskoj zajednici ili van 

nje. Svaka akcija i sopstveno strateško planiranje treba da se uklope u ukupne razvojne 

planove zajednice, regiona, države da bi bilo moguće sačiniti pravilan finansijski plan, planirati 

investicije na sopstvenoj farmi i izgraditi kapacitete sopstvene porodice da se nosi s 

kompleksnim biznis-planom i njegovim sprovođenjem. 

Ako mali farmer nije u stanju 

da proizvede kvalitetnu hranu 

po odgovarajućoj ceni, uvođenje 

prerade ili bilo kod oblika 

direktnog marketinga, kao i prodaje 

u ruralnom turizmu nije 

dobra opcija za diverzifikaciju 

ekonomskih aktivnosti na njegovom 

gazdinstvu. Jedini izlaz je 

nabavka hrane u neposrednom 

okruženju, od komšija. 

Ali onda se gubi smisao pomoći 

malim farmama da uspostave 

održivu vezu s ruralnim 

turizmom, a razvoj prerade 

van farme i turizam pripadaju nekim drugim industrijama. Poslednjih nekoliko godina 

kao alat strateškog marketinga šeme za dodatnu vrednost, fokusirajući se na različi- 

118 


te aspekte kvaliteta hrane, postale su široko rasprostranjene i od mnogo većeg značaja. 

Onima koji se bave hranom postalo je jasno da moraju da obezbede da sve faze proizvodnje, 

prerade i prometa pod njihovom kontrolom budu usklađene sa zahtevima za kvalitet, 

a za hranu za koju nisu propisani uslovi za kvalitet, usklađenost sa zahtevima za bezbednost 

hrane. Ova hrana može nositi oznaku: tradicionalne hrane, oznaku porekla, geografskog 

porekla ili naziv „stari zanatski proizvod” ako ispunjava uslove u skladu s propisima. 

Osim higijenskih pravila koja garantuju sigurne proizvode, Evropa je razvila: 

– marketinške standarde navodeći minimalne uslove koje moraju da ispune proizvodi koji 

se prodaju u Evropskoj uniji; 

– opcione uslove kvaliteta, na čijoj etiketi stoji da je proizvod jedan od visokokvalitetnih; 

– evropske sisteme kvaliteta za identifikaciju proizvoda sa specifičnim kvalitetom, posebno 

za one povezane s njihovim geografskim poreklom, logo „zaštićenog imena porekla” 

(PDO – protected designation of origin) i „geografska oznaka” (PGI – protected geographical 

indication); za one koji žele da se njihovi proizvodi prepoznaju po tome što su pripremljeni 

ili proizvedeni na tradicionalan način pod logom „zagarantovno tradicionalni 

specijaliteti” (TSG) i konačno za one proizvode koji su proizvedeni na ekološki održiv 

način posebni evropsku logo za organski proizvedene proizvode. 

U Srbiji se generalno smatra da je hrana sa 

sela zdrava, posebna, originalna i da je to 

njena glavna prednost na tržištu. Problem je 

što takva tvrdnja bez odgovarajućih sertifikata 

prepoznatih na tržištu ne donosi profit . 

Komisija i države članice EU podržavaju 

farmere koji se obavežu na kvalitet kroz 

mere podrške ruralnom razvoja i njegovu 

promociju. EU program funkcioniše na 

tržištu pored povećanja broja dobrovoljnih 

sertifikacionih šema. Nakon pažljive 

procene situacije, Komisija je razvila 

smernice koje pokazuju najbolju praksu 

u ovoj oblasti. 

Ako govorimo o kvalitetu proizvoda u 

Srbiji, obično pod kvalitetnim smatramo 

organske i PDP-PGI proizvode. Uredba o 

TSG i dalje nedostaje. Tokom rada UNJP 

identifikovao je potrebu aktera ruralnog 

razvoja za ovom oznakom. Njen nedostatak, 

zajedno s nerazvijenim propisima za 

bezbednost hrane za male prerade i primenu 

u ruralnom turizmu oni vide kao 

jednu od prepreka za rehabilitaciju male 

tradicionalne prerade na gazdinstvima. 

Veoma mali broj istraživanja je ponudio 

inpute za stvaranje baze podataka o kvalitetu proizvoda u Srbiji. Zato je veoma teško pratiti 

sve ostale proizvode koji imaju potencijala da dobiju oznake porekla. Na osnovu podataka 

sa sajta Projekta „Informisanje stanovnika Južnog Banata o značaju i mogućnostima 


IPARD fonda”, http://leader.org.rs/ipard/lat/IPARD/Kvalitet, u Srbiji je do sada 24 poljoprivredno-prehrambenih 

proizvoda dobilo zaštitu oznake geografskog porekla. Od njih je 

12 promovisano kroz štampani i web-materijal: 8 je registrovanih imena porekla (Ariljska 

malina, Futoški kupus, Homoljski med, Staroplaninski kačkavalj, Sremski kulen, Užička 

goveđa pršuta, Leskovački ajvar, Petrovska klobasa), dok su 4 u procesu zaštite oznake porekla 

(Sjenički sir, Zlatarski sir, Sjenički sudžuk i Pirotski kačkavalj). Najpreciznija analiza 

PDO i PGI u Srbiji vrši se u D. Barjolle & A. Klingemann (PDO-PGI u Srbiji, Izveštaj misije 

AGRIDEA, 2006). Prema ovom izveštaju, Srbija ima veliki potencijal za tradicionalne 

proizvode koji bi se eventualno mogli registrovati kao PDO ili PGI po evropskoj regulativi 

510/2006. 

FAO konsultantski tim je u okviru UNJP STRD uradio detaljnu analizu 4 pilot-regije 

stvorivši bazu podataka koja sadrži i proizvode koji ispunjavaju uslove za PDO-PGI. Ova 

baza bi mogla u budućnosti da pomogne lokalnim i nacionalnim akterima da identifikuju 

i usmere svoju podršku da se pokrene njihova zaštita. Međutim, važno je napomenuti 

da mala proizvodnja na gazdinstvima namenjena prodaji kroz turizam, koja se ne proizvodi 

u dovoljnim količinama ili ne pati od nedostatka tržišta ili velike konkurencije, i 

ne treba da bude zaštićena geografskom oznakom. Za ovakve proizvode od koristi su i 

dovoljne privatne oznake kvaliteta, uspostavljene pojedinačno ili u partnerstvu. Ovakve 

su oznake pogodna opcija za pozicioniranje ponude seoskog turizma. FAO tim je radio s 

poljoprivrednicima i pružaocima usluga na identifikovanju potreba za takvim oznakama. 

Najistaknutiji su oni povezani s marketinškom inicijativom „Srpska magaza”, inicijativom 

za obeležavanje nacionalne i regionalne tradicionalne kuhinje itd. 

UNJP STRD iskustva s terena govore o veoma 

interesantnim pogledima na kvalitet u ruralnom 

razvoju kada je posredi poljoprivreda malih razmera. 

Primećeno je da su žene koje rade na svojim 

malim poljoprivrednim gazdinstvima jedan od 

ključnih činilaca za poboljšanje kvaliteta u ruralnom 

razvoju, bez obzira na to da li je to u vezi s 

proizvodnjom hrane 

ili kvalitetom usluga. 

One su zainteresovane 

za poboljšanje kvaliteta i imaju potencijal za njegovo povećanje. 

Kada su žene ekonomski i socijalno osnažene, one postaju 

moćna sila promene. U selima Srbije, kao i u ostatku sveta 

u razvoju, žene igraju ključnu ulogu u vođenju domaćinstva, 

prerađuju hranu i pružaju usluge u seoskom turizmu, dajući 

veliki doprinos kvalitetu poljoprivrednih proizvoda. Ako žene 

nastave da napuštaju ruralne delove Srbije kao što je to sada 

slučaj, loši demografski trendovi neće biti samo generalno loša 

stvar koja se dešava u seoskim područjima već će kvalitet tradicionalnih 

poljoprivrednih proizvoda i seoski turizam takođe 

120 


postati kritična tačka za ruralni 

razvoj. Kada nije moguće dostići 

kvalitet, mala gazdinstva neće 

imati više mogućnosti za sticanje 

raznolikih prihoda i zato će biti 

osuđena na propast. 

„Srpska magaza” je mali projekat 

koji je podržao UNJP STRD, čiji 

je cilj povećanje konkurentnosti 

ruralne ekonomije uspostavljanjem 

novog modela za povezivanje 

proizvodnje, promocije i prodaje 

proizvoda i usluga od farme 

do trpeze u ruralnom turizmu, 

kao i kroz direktni marketing u 

ruralnim oblastima. Projekat 

je naročito usmeren na aktivne 

male farme, žene i mlade koji su 

se zadržali na selu. 

Celokupan koncept „Srpske magaze” 

bazira se na tradicionalnim 

proizvodima ponuđenim u 

ambijentu tradicionalne arhitekture, 

kao i na aktuelizaciji tradicionalnog modela zajedničkog rada – mobe. Ovaj koncept 

treba da stimuliše poljoprivrednu i zanatsku proizvodnju kroz 

omogućavanje pristupa tržištu i dodavanja vrednosti na njihove 

proizvode u turizmu. 

Planirano je da se koncept 

„Srpske magaze” 

proširi na čitavu Srbiju, 

s mogućnošću prilagođavanja 

osnovnog koncepta 

potrebama i specifičnostima 

običaja u ruralnim 

gazdinstvima u svakom 

regionu. Pritom bi svaka 

nova magaza prodavala 

raznovsni asortiman proizvoda iz svog bliskog okruženja 

i drugih regiona Srbije svedočeći na taj način o 

ogromnoj raznovrsnosti koja u njoj egzistira. 

FAO tim je s ponosom pružio pomoć postavljanju temelja 

za prvo prodajno mesto „Srpske magaze” u Ljigu. 


U toku sprovođenja UNJP STRD stručnjaci Instituta za prehrambenu tehnologiju u 

Novom Sadu realizovali su istraživanja i izradu baze podataka o lokalnim proizvodima 

od posebnog značaja za razvoj turizma u pilot-regionima. Zatim su procenili i potrebe 

na osnovu snimanja stanja tehničkih uslova i znanja i veština proizvođača hrane u pilot- 

-regionima. Na osnovu ovih istraživanja razvijeni su program i metodologija obuke za nosioce 

tradicionalne male proizvodnje hrane u pilot- regionima. Oni su uključili i teme vezane 

za stvaranje, razvoj i upravljanje proizvodima, kao i teme vezane za uključenje pojedinih 

proizvoda u integrisanu ponudu regiona, s posebnim naglaskom na ponudu seoskog turizma. 

Ciljana obuka, tehnička pomoć i mentorstvo na teme stvaranja proizvoda i upravljanja, 

konkurentnosti, marketinga i komercijalizacije uspešno su sprovedeni 2011. godine. 

122 


Lokalne rase životinja i sorte biljaka u službi turizma 

Biološka raznovrsnost, generalno skraćeno nazvana biodiverzitet, obuhvata sve vrste biljaka, 

životinja i mikroorganizama, genetsku varijabilnost u okviru ovih vrsta i eko-sistema 

i ekološke procese koji ih stvaraju i održavaju. Biodiverzitet je više nego samo broj vrsta, 

a takođe uključuje njihovu raznolikost i jedinstvenost. Biodiverzitet je termin koji opisuje 

ukupnost gena, vrsta i eko-sistema na Zemlji (Pagiola S. et al., 1998). Agrodiverzit je jedna 

od vitalnih komponenata globalnog biodiverziteta. To je rezultat pažljive selekcije i inventivnog 

rada poljoprivrednika koji je trajao vekovima, kojim su ljudi pokušali da zadovolje 

svoje potrebe u širokom spektru klimatskih i drugih ekoloških uslova. Agrodiverzitet je 

uključio razne životinje, biljke i mikroorganizme od vitalnog značaja za funkcionisanje 

agroeko-sistema, njegovu strukturu i procese proizvodnje hrane, kao i opstanak milijardi 

ljudi u svetu koji je vekovima zavisio od njegovih rezultata (FAO, 1999). 

Ovca rase cigaja, tipična je za vojvođansku ravnicu. 

Ovde je prikazana na ispaši na vlažnim travnjacima, uz reku 

Dunav u opštini Bela Crkva u Južnom Banatu. 

Agrodiverzitet ugrožavaju razne pretnje, kao što su uvođenje savremenih produktivnijih 

rasa, ukrštanje s njima, ili velike epidemije bolesti i katastrofe raznih vrsta (suše, poplave, 

vojni sukobi itd.), naročito u slučaju malih, geografski koncentrisanih populacija. Pretnje 

ove vrste ne mogu se eliminisati, ali njihovi uticaji mogu se ublažiti. Osnova za takve 

planove je poboljšano znanje o karakteristikama vrsta koje ih čine prioritetima za očuvanje, 

njihovom geografskom rasporedu i proizvodnim sistemima. Druga ključna tačka 

je pronalaženje mehanizama koji povećavaju prednosti koje poljoprivrednici izvlače iz 

biodiverziteta (Pagiola S. et al., 1998). Oba bi trebalo hitno pokrenuti jer se agrodiverzitet 

gubi na dnevnoj bazi. 


Biljke su prvi put pripitomljene 9000. godine pre 

n. e. Od 1900. godine, do današnjih dana, nažalost, 

izgubljeno je 75% starih vrsta koje su se 

razvijale hiljadama godina: vrste strpljivo proizvođene 

hiljadama godina izgubljene su u jednom 

veku (Čuvari semena, 2012). Prema FAO 

Globalnoj banci podataka za životinjske genetske 

resurse za hranu i poljoprivredu, tokom samo 

6 godina „modernih vremena”, od 7.616 stočnih 

rasa, 62 rase su izumrle – što je gubitak od gotovo 

jedne rase mesečno. 

Genetički resursi domaćih životinja 

Dobro adaptirane stare rase stoke, koje su bile 

ključni element poljoprivrednih proizvodnih 

sistema u prošlosti, još su važne za održavanje 

proizvodnje hrane u surovim sredinama, gde je 

ratarstvo teško ili nemoguće. Autohtone stare 

rase stoke uklapaju se u lokalne poljoprivredne 

tradicionalne sisteme s niskim ulaganjem i u stanju 

su da obezbede sirovine za atraktivne tradi- 

Podolska goveda na ispaši 

cionalne proizvode izuzetnog ukusa i ostvare odlične cene u posebnim tržišnim nišama, 

uključujući ruralni turizam. Povećanje malih tržišta, naročito u agro i ruralnom turizmu, 

očekuje se i u narednom periodu, prvenstveno zbog podizanja svesti o ulozi tradicionalne 

hrane u lokalnoj kulturi, hranljive vrednost mnogih lokalnih namirnica i značaja raznovrsnosti 

ishrane i smanjenja puta koji hrana pređe od mesta proizvodnje do tržišta. Nekoliko 

međunarodnih inicijativa, uključujući “Slow Food pokret”, podržalo je ovaj trend i veću 

upotrebu „geografskih oznaka” da se odredi specifično geografsko poreklo hrane koja ima 

kvalitete ili ugled koji su u vezi s mestom porekla. Organski proizvođači širom sveta zahtevaju 

životinjske i biljne sorte prilagođene organskim uslovima gajenja, koje pomažu da 

agrodiverzitet globalno dobije na još 

većem značaju. Agrodiverzitet je sve 

povezaniji s inicijativama čiji je cilj 

promovisanje istinske tradicionalne 

i lokalne hrane u ruralnom turizmu. 

Agrodiverzitet u Srbiji može se oceniti 

kao bogat jer postoje brojne sorte, 

vrste i tipovi autohtonih populacija 

svih biljaka, životinja i mikroorganizama. 

Svaki region u Srbiji poseduje 

jedinstvene rase i vrste domaćih životinja 

stvorene kroz dugoročne procese 

selekcije koju su sprovodili ljudi 

Ovan racke ovce na imanju jednog od saradnika UNJP 

STRD Jovice Bradvarevića u Deliblatskoj peščari 

124 


i pod uticajem prirodnih uslova u određenim regionima. Nažalost, do 2000. godine primenjivani 

državni sistemi konzervacije za životinjske genetske resurse bili su ekonomski i 

tehnički daleko od održivih, tako da su mnoge rase i sojevi domaćih životinja sa područja 

Srbije nestali ili dovedeni na rub opstanka. Kako bi se očuvanje genetskog materijala domaćih 

životinja učinilo održivijim, od 2000. godine su u primeni nove strategije očuvanja 

genetičkih resursa. Nadležne službe MPŠV uspostavile su aktivnu saradnju s nevladinim 

organizacijama za razvoj održivih modela očuvanja starih rasa na farmi (in-situ), kao i 

modele očuvanje i pružanje tehničke pomoći sa starim i novim malim gazdinstvima, koji 

drže životinjske kolekcije. 

Usledilo je i pružanje finansijske podrške kroz politiku podrške ruralnom razvoju kako 

bi se obezbedila finansijska podrška za kompenzaciju gubitaka, nabavku životinja, istraživanja 

kvaliteta proizvoda i mogućnostima za integraciju programa očuvanja u turizam. 

Ministarstvo poljoprivrede je uspelo ograničenom količinom novca da poveća broj životinja 

u kolekcijama i da reintegriše konzervaciju životinjskih genetskih resursa u tradicionalne 

sisteme mešovite poljoprivrede i nepoljoprivrednih aktivnosti za vrlo kratko vreme. 

Konačno, Zakon o stočarskoj proizvodnji je definisao listu autohtonih rasa domaćih 

životinja ugroženih u Srbiji, koje zahtevaju 

finansijsku pomoć da bi preživele. Pritom je 

planiran dalji rad na unapređenju programa 

konzervacija na gazdinstvima radi dostizanja 

održivosti, kroz uvođenje različitih modela 

integracije s tradicionalnom preradom 

i direktnim marketingom i lancima vrednosti 

turizma. Nažalost, ubrzo posle donošenja 

ovog zakona poljoprivredni budžet više 

nije pružao nikakvu podršku očuvanju genetičkih 

resursa u stočarstvu. Tokom 2010. 

FAO tim u UNJP STRD u saradnji s Avalon 

Prasići rase mangulica na imanju Aleksandra 

Stojadinova, opština Dimitrovgrad 

projektom agroekološkog programiranja, 

razvio je set agroekoloških mera IPARD 

tipa, predlažući da se ove mere uvrste u 

Nacionalni program ruralnog razvoja kako 

bi se spremno dočekala prilika za njihovo uvođenje u srpski IPARD program (kada Srbija 

bude imala pravo na njih). Nažalost, nijedna mera iz ovog seta još nije primenjena. Kao 

posledica toga, broj očuvanih životinja rapidno se smanjuje poslednje tri godine, preteći 

da uz već postojeće negativne efekte ekonomske krize potpuno ugasi program konzervacije 

animalnih genetičkih resursa u Srbiji, što će imati nesagledive posledice za njen 

agrodiverzitet. 

Resursi kultivisanih biljnih vrsta 

Broj gajenih biljnih vrsta u Srbiji prelazi 150, ali je veoma teško proceniti ukupni agrobiodiverzitet 

zbog potrebe da se u obzir uzmu hiljade genotipova (populacija), kao i hibridi i 

sorte koje se koriste. U Srbiji postoji preko 1200 sorti poljoprivrednog bilja: oko 80 jedno- 


godišnjih i višegodišnjih biljaka, preko 740 žitarica, preko 170 industrijskih biljaka, preko 

70 vrsta krmnih biljaka, preko 40 voćnih vrsta, preko 50 vrsta vinove loze i 6 sorti hortikulturnih 

i lekovitih biljaka. Konzervacija biljnih genetičkih resursa u Srbiji sprovodi se na 

dva osnovna načina: in situ i ex situ. Mere in situ konzervacije primenjuju se za očuvanje 

autohtonih i starih vrsta gajenih biljaka u njihovim regionima porekla ili sličnim oblastima 

s povoljnim agroekološkim uslovima kroz tzv. konzervaciju na farmi, obično na zemljištu 

individualnih poljoprivrednih proizvođača, odnosno poljoprivrednih istraživačkih institucija, 

stanica poljoprivrednih savetodavnih službi i sl. (Stefanova i Ivanov, 2010). 

Sortiment grožđa prikazan na Vršačkoj berbi 2010. godine deo je sajamske atrakcije 

za posetioce. Naročito su bile interesantne one sorte tipične za Banat. 

Vlasnici malih farmi će i nadalje ostati glavni čuvari većine svetskog agrodiverziteta. 

Međutim, mali farmeri žive sve teže, a njihov opstanak u globalizovanom svetu zavisi 

od njihove sposobnosti da intenziviraju svoju proizvodnju, da bi dobili više prihoda od 

ograničenih zemljišnih resursa koje poseduju. Oni se takođe sve više oslanjaju na zapošljavanje 

van farmi, što je održivija opcija, jer se smanjuje pritisak na raspoložive resurse 

koji se nameće u prvoj opciji. Različite strategije diverzifikacije prihoda, na farmi i van nje, 

unutar i izvan poljoprivrede, očigledno su ohrabrile agroturizam kroz, na primer, razvoj 

poljoprivrede malih ulaganja, muzejskih parcela, istorijskih bašta, festivala nasleđa i hrane 

i kulturnih predela, ineraktivnih farmi, prerade tradicionalnih proizvoda koji potiču od 

stare stoke i useva u tradicionalne proizvode namenjene direktnom marketingu itd. 

Poslednjih nekoliko godina potrošači obraćaju veću pažnju na kvalitet poljoprivrednih 

proizvoda, kako zbog veće brige za bezbednost hrane, tako i zbog potreba ponovnog otkrivanja 

prave vrednosti poljoprivrede i ruralnosti, uključujući proizvode tipične za određene 

geografske oblasti i autohtone rase životinja i tradicionalno gajene biljne sorte jer 

oni potiču direktno iz lokalne kulture. U ovom smislu savetodavne usluge i obezbeđenje 

stalne tehničke podrške neophodni su malim farmama kako bi ostvarile uslove za ino- 

126 


viranje svoje ponude tržištu i obezbedile finansijsku podršku za neophodne investicije. 

Šanse se vide u okviru pretpristupne podrške ruralnom razvoju EU i drugih donatorskih 

programa koje kao mogućnost proističu kroz usvojene strategije EU za očuvanje biodiverziteta 

s važnošću do 2020 (Filipović, Ugrenović, 2012). Agroekološke mere koje pružaju 

podršku agrodiverzitetu takođe su uključene u predlog nove Evropske regulative o politici 

ruralnog razvoja, koja će očito izgledati veoma slične merama dosada važeće Regulative 

1698/2005 (ERFP, 2012), što potvrđuje da ova problematika ostaje i dalje prepoznata kao 

prioritet u Evropskoj uniji. 

Najvažnije mogućnosti vezane za agrodiverzitet proizlaze 

iz mogućnosti koje pruža sveobuhvatno iskorišćavanje 

poljoprivrednih životinjskih genetičkih 

resursa radi valorizacije različitih proizvodnih resursa 

u marginalnim područjima, mogućnosti ruralne 

rehabilitacije i diverzifikacije ruralne ekonomije i 

nadogradnje autohtone proizvodnje uvođenjem organske 

poljoprivrede. Tradicionalne prakse gajenja 

autohtonih vrsta stoke uz niska ulaganja prihvaćene 

su kao značajan doprinos upravljanju prirodom i zaštitom 

životne sredine – ekološki servis, na primer, 

u očuvanju biodiverziteta pašnjaka ugroženog nemogućnošću 

ispaše u napuštenim planinskim područjima 

(FAO, 2002). Ponovno uvođenje autohtonih rasa 

u zaštićenim područjima prirode, područjima oko 

banja i manastira, kako bi se povećala privlačnost pejzaža za turiste, sprovedeno je u Srbiji 

u okviru GEF komponente STAR projekta. 

UNJP STRD podržali su sinergiji s ovim 

projektom i regionalni Sajam balkanskog 

agrobiodiverziteta i seoskog nasleđa lokalne 

NVO „Natura Balkanika” i nove lokalne 

turističke manifestacije za oživljavanje tradicionalnih 

migracija stada stoke autohtonih 

buša ka visokim planinskim pašnjacima 

Stare planine – parka prirode. Ovi događaji 

su živa svedočanstva pastoralnih sistema 

Sajam agrodiverziteta i seoskog 

nasleđa u Dimitrovgradu, koji je 

podržao UNJP, 2010. godine. 

koji danas predstavljaju najbolje čuvare 

agrobiodiverziteta na svetu. 

Opstanak tradicionalnih sistema malih ulaganja 

istovremeno omogućava razvoj proizvodnje visokokvalitetne hrane u organskim 

sistemima, čiji su stočarski proizvodi traženi na savremenim tržištima i razvoj ruralnog 

turizma za koji oni pružaju istinsko iskustvo. Ova situacija, u kojoj svi dobijaju i koja je 

obostrana korist za očuvanje agrodiverziteta, životne sredine, prirodnog biodiverziteta i 

ruralne ekonomije retka je i dragocena. 


Organska poljoprivredna proizvodnja 

Organska poljoprivreda nije samo, kako se često govori, poljoprivreda u kojoj se ne primenjuju 

mineralna đubriva, pesticidi i druga sintetizovana hemijska sredstva. Ona je mnogo 

više od toga jer podrazumeva celovit sistem proizvodnje, a ne samo pojedinačne agrotehničke 

mere. Širenje organske poljoprivrede može imati i mnogo veći društveni i ekonomski 

značaj od same proizvodnje hrane boljeg kvaliteta. Organska multifunkcionalna poljoprivreda 

kao deo integralnog ruralnog razvoja daje šansu razvoju porodičnog gazdinstva i malih 

proizvođača u Srbiji, unapređenju eko- i agrobioturizma i očuvanju tradicije. 

prof. dr Branka Lazić, doajen organske proizvodnje u Srbiji 

Organska poljoprivreda je sistem koji proističe iz bazičnih standarda formulisanih u 

okviru IFOAM (Međunarodna federacija organskih poljoprivrednih pokreta), osnovanog 

1972. godine. Na ovim principima zasnivaju se i dokumenti EU (Direktiva 2092/91, 

revidirana 1999), kao i srpska regulativa. Osnovni standardi Međunarodne organizacije 

pokreta organske poljoprivrede (IFOAM pokreta) jasno definišu agroekološke principe, 

na osnovu uspostavljanja dinamičkih bioloških korelacija u eko-sistemu (protok energije, 

cirkulacija vode, mineralizacija) i eko-sistema koji uključuju visok agrobiodiverzitet i 

visok prirodni biodiverzitet u celini. Organska poljoprivreda je po definiciji multifunkcionalna, 

što pored proizvodnje hrane uključuje i nepoljoprivredne proizvode i usluge 

(stare rukotvorine, škole, odmore, rekreaciju), što sve predstavlja osnove za razvoj agrobioturizma 

s elementima kulturnog, rekreativnog, zdravstvenog i gastronomskog turizma 

(Janiskee i Radovanović 2004 cit. Lazić et al., 2010). 

Krdo organski gajenih buša, domaće rase primitivnog goveda, nalazi se na teritoriji 

opštine Dimitrovgrad. Gaje se tipično za ovaj region – ekstenzivno, na ispaši. 

128 


Organska poljoprivreda je najverovatnije jedan od najboljih metoda za dodavanje vrednosti 

primarnoj proizvodnji na malim farmama. To je istovremeno i retka privredna aktivnost 

koja može istovremeno da obezbedi ekonomsku korist ruralnoj sredini i biodiverzitetu. 

Poslednje decenije je širenje organske poljoprivrede indirektno podržalo proces 

spasavanja vrsta, sorti i rasa ugroženih nedovoljnom upotrebom ili istrebljenjem. Sve jača 

saradnja se uspostavlja između pokreta koji imaju za cilj odbranu biodiverziteta (kao što 

je Slow Food pokret) i pokreta organske poljoprivrede. To je slučaj sada kada postoji interesovanje 

za tradicionalne, posebne i organske proizvode. Za spasavanje vrsta ugroženih 

istrebljenjem, razvoj tržišta je fundamentalan i ovde organska poljoprivreda igra važnu 

ulogu jer daje dodatnu vrednost proizvodima koji proizlaze iz poljoprivrede malih ulaganja, 

što farmeru daje podsticaj da u ovom tipu proizvodnje istraje i time doprinese očuvanju 

prirode. Direktni marketing organskih proizvoda i marketing kroz seoski turizma 

od posebnog su istorijskog i filozofskog značaja za organski pokret (Ham U. et al., 2002). 

Organska poljoprivreda odgovara i očuvanju prirodnih resursa jer doprinosi mnogim aspektima 

održivosti. Prakse na kojima počiva čini da se značajno smanjuju negativan uticaj 

zemljoradnje na životnu sredinu, na primer, smanjenje emisije gasova i stvaranje efekata 

staklene bašte, zagađenje vode hranljivim materijama, kontaminacija hrane pesticidima i 

sl. Ova proizvodnja je i energetski efikasnija, doprinosi dobrobiti životinja i poboljšanju 

kvaliteta zemljišta i štiti biodiverzitet. Mnoge studije koje se bave upoređivanjem dejstva 

različitih poljoprivrednih sistema jasno su pokazale pozitivan uticaj organskih poljoprivrednih 

metoda na biodiverzitet (Bengtsson, 2005; Frieben i Koepke, 1996; Fuler et al., 

2005; Rupa et al., 2005; Norton et al., 2009; Vetterich & Haas, 2000). 

Organska poljoprivreda je metod proizvodnje koji izbegava upotrebu proizvoda dozvoljenih 

u konvencionalnoj poljoprivredi, kao što su sintetički pesticidi, herbicidi, hemijska 

đubriva, stimulatori rasta, antibiotici i genetski modifikovani organizmi. Poljoprivrednici 

koriste tehnike koje pomažu održavanju eko-sistema i smanjenju zagađenja. Samo vrlo 

mali broj aditiva i prerađivačkih pomagala može da se koristi u organskoj preradi hrane. 

Pravila EU garantuju autentičnost organskih poljoprivrednih proizvoda, gde god da 

su proizvedeni, i osiguravaju da je obeležavanje organskih proizvoda tačno. Po zakonu, 

upotreba reči „organski” i njenih ekvivalenata na drugim jezicima na namirnicama isključivo 

je rezervisana za proizvode organske poljoprivrede. To pruža garancije potrošačima 

o kvalitetu i pouzdanosti organskih proizvoda koje kupuju. Organski logo EU dostupan 

je samo organskim farmerima i proizvođačima hrane i od 1. jula 2010. godine, i obavezan 

je na svim proizvodima organske hrane, kao indikacija porekla sirovina koje se koriste u 

proizvodu, što znači da: 

• su najmanje 95% sastojaka ovog proizvoda organski proizvedeni; 

• je proizvod usklađen s pravilima zvaničnog inspekcijskog 

programa; 

• proizvod nosi ime proizvođača, prerađivača ili prodavca i naziv, odnosno 

šifru inspekcijskog organa. 


Srednjoročna reforma zajedničke poljoprivredne politike EU u 2003. obezbedila je okvir 

za razvoj organske poljoprivrede i niz instrumenata za sprovođenje ove strategije, promovišući 

proizvodne metode koji ističu kvalitet proizvoda i poštovanje životne sredine. 

Favorizovanjem zaštite zemljišta i voda, dobrobiti životinja, očuvanja biodiverziteta itd. 

organska poljoprivreda igra važnu ulogu u postizanju ciljeva CAP za poboljšanje održivosti 

poljoprivrede i životne sredine. Regulativa EU o organskoj poljoprivredi fokusira se 

na održivu poljoprivredu i kvalitet proizvodnje koji mora da zadovolji potrebe potrošača 

(EC, 2007). 

U mnogim tradicionalnim voćnjacima u Srbiji voće se proizvodi u malom obimu bez korišćenja 

hemijskih zaštitnih sredstava i đubriva, ali to nije dovoljno za postizanje premijum cene na tržišti. 

Bez odgovarajućeg sertifikata cena ostaje nepromenjena, kao i iz konvencionalne proizvodnje. 

Uvođenje hemijskih tretmana postalo je neophodno s promenom sortimenta jer moderne sorte 

nemaju otpornost kakvom se mogu pohvaliti neke stare sorte. Obezbeđenje odgovarajućih 

bioloških preparata neophodno je ako se želi sačuvati imidž zdrave hrane u srpskom selu, a 

onda je i sertifikovanje ove proizvodnje kao organske sasvim primereno i opravdano. 

Evropska regulativa iz 2009. detaljno propisuje specifične principe u vezi s organskom poljoprivredom, 

preradom organske hrane i organske hrane za životinje. Organska biljna proizvodnja 

mora biti u skladu s određenim pravilima tretiranju tla, koja moraju da sačuvaju 

život i prirodnu plodnost tla. Sprečavanje štete mora počivati na prirodnim metodima, a 

broj proizvoda za zaštitu bilja koji se pritom mogu iskoristiti je ograničen. Divlje biljke prikupljene 

u prirodi takođe se klasifikuju kao organski proizvodi ako su u skladu s određenim 

130 


uslovima koji se odnose na njihovo prikupljanje i poreklo. Alge se takođe mogu smatrati organskim 

proizvodima, sve dok je oblast proizvodnje i berbe u skladu s određenim uslovima. 

Organska stočarska proizvodnja mora biti u skladu s određenim pravilima o poreklu: 

životinje koje se u njoj koriste moraju biti rođene i odgajane na organskim gazdinstvima, 

uglavnom prirodno uz prevenciju bolesti, čišćenje i dezinfekciju isključivo korišćenjem 

preparata koje je odobrila Evropska komisija. Slična specifična pravila važe i za 

akvakulturu. 

Komisija odobrava korišćenje ograničenog 

broja proizvoda i supstanci 

u organskoj poljoprivredi. Ovi proizvodi 

mogu biti za biljke, životinje, 

negu i čišćenje objekata koji se koriste 

za stoku i biljnu proizvodnju. 

Komisija takođe može postaviti 

određene limite i uslove za primenu 

ovih proizvoda. Gazdinstva koja ulaze 

u novu organsku poljoprivrednu 

aktivnost moraju proći kroz period 

konverzije. Pravila propisana ovom regulativom takođe određuju ovaj period konverzije. 

Organske hrana mora sadržati organske sirovine i ne može se obrađivati upotrebem hemijskih 

rastvarača. Obrađena hrana mora da sadrži sastojke uglavnom poljoprivrednog 

porekla. Ostali sastojci su dozvoljeni ako se ovlašćenje traži od Komisije. Organski kvasac 

mora biti proizveden od organskih supstrata i drugih dozvoljenih sastojaka. 

Organska poljoprivreda u Srbiji razvija se u poslednjih dvadeset godina iako je najintenzivniji 

rast zabeležen u poslednjoj deceniji. Razvoj organske poljoprivrede u Srbiji pokrenule 

su nevladine organizacije, naročito udruženja „Terras” iz Subotice, koje je osnovalo 

i finansiralo i prvu bio-školu. Od 2001. usvojene su tri verzije Zakona o organskoj proizvodnji 

u Srbiji. Poslednja verzija – Zakon o organskoj poljoprivredi, koji je stupio na snagu 

januara 2011. godine, u potpunosti je u skladu s pravilima i propisima Evropske unije. 

MPŠV podržava razvoj sektora organske poljoprivrede obezbeđujući isplatu po hektaru 

za organsku biljnu proizvodnju i po grlu za organsku stočarsku proizvodnju (Stefanova i 

Ivanov, 2010). 

Prema MOAN istraživanju (Al Bitar cit. Čikić J. i Petrović Z. 2010), Srbija je na drugom 

mestu u mediteranskim zemaljama, posle Italije, po sertifikovanim površinama pod organskom 

proizvodnjom divljeg voća. Tačni podaci još ne postoje, ali se u Nacionalnom 

akcionom planu za razvoj organske poljoprivredne za period 2010–2015. navodi da su 224 

gazdinstva uključena u organsku proizvodnju sa 596 ha, od čega je 265 ha u konverziji, ali 

je u MPŠV registrovano samo 47 lica, od kojih su 44 proizvođači. Planom je predviđeno 

povećanje organskih poljoprivrednih površina na 50.000 ha do 2014. godine. Očekuje se 

da će ovaj cilj država Srbija podržati snažno tehnički i finansijski i da će pružiti uslove za 

korišćenje EU pretpristupnih fondova. 


Prema prof. Lazić, organska proizvodnja u Srbiji mogla bi da bude podeljena u tri vrste. 

Prvu predstavljaju male eko-farme, koje su najtipičniji ali i najbolji primer, pošto su biljna 

i stočarska proizvodnja integrisane. Drugi tip su specijalizovane farme za organsku 

ratarsku proizvodnju, organsku proizvodnju voća i sl., što nije najbolja opcija, jer je takva 

proizvodnja skuplja. Treći tip organske proizvodnje predstavljaju velike eko-farme koje 

kombinuju biljnu proizvodnju, npr. proizvodnju povrća i stočarsku proizvodnju na površinama 

oko 1000 ha i koje su povezane i s preradom. 

Prof. Lazić smatra da je najvažnija organska proizvodnja na malim domaćinstvima jer nijedna 

druga proizvodnja ne može stvoriti profit od ovako malog imanja. Ako se multifunkcionalna 

uloga ogranske proizvodnje uzme u obzir, dobit može da se kreira u kombinaciji 

organske poljoprivrede i turizma. U Vojvodini nekoliko lokalnih farmi tipa salaša razvija 

organsku proizvodnju i turističku ponudu. Profesorka Lazić dalje smatra da je razvoj organske 

stočarske proizvodnje u planinskom regionu Srbije od neprocenjive vrednosti. 

Zbog ograničenosti sredstava FAO tim nije bio u mogućnosti da snažnije podrži razvoj 

organske proizvodnje u okvirima UNJP STRD, ali je o organskoj proizvodnji bilo reči na 

treninzima. Sam tim je s lokalnim partnerima učestvovao u manifestaciji tradicionalnog 

isterivanja krda stare rase goveda buša na letnju ispašu na visokoplaninske pašnjake Stare 

planine, kojim se između ostalog propagirala i organska poljoprivreda. Ovo vredno krdo 

domaćeg, gotovo iščezlog goveda, gaji se na organski način u blizini Dimitrovgrada. Ovo 

je prva manifestacija ove vrste u Srbiji kojom se promovišu u isto vreme organska poljoprivreda, 

autohtone rase, poljoprivreda visoke prirodne vrednosti i ruralni turizam kao 

jedan od modela i dobitna kombinacija za očuvanje i razvoj sela Srbije u marginalnim 

planinskim oblastima s brojnim ograničenjima za razvoj. 

132 


Tradicionalna prerada 

... tradicije su velika tema u savremenom svetu (WIPO, 2012). U Srbiji se može naći mnogo 

tipičnih proizvoda koji se tradicionalno proizvode na farmi ili u malim tradicionalnim 

radionicama u lokalnim zajednicama. Iako obično nisu posebno označeni i zaštićeni, oni 

uglavnom imaju sve preduslove za sertifikaciju geografskog porekla, a neki su spremni 

ili su blizu da budu sertifikovani kao organski proizvodi, „free range” proizvodi ili dobiju 

slične oznake ekološke i visokokvalitetne hrane. Postojanje takve tradicije čini veliku 

komparativnu prednost i šansu za ispunjenje zahteva različitih potrošača u turizmu, kao i 

na lokalnom i nacionalnom tržištu hrane. Međutim, takođe je važno da i ovde proizvodni 

lanac uključuje tradicionalna znanja o održivom upravljanju lokalnim prirodnim resursima, 

što ih čini dragocenim i moćnim za stvaranje dodatne vrednosti. Vrednost ovih 

proizvoda već premašuje cene koje se mogu dobiti na redovnom tržištu u konkurenciji s 

proizvodima konvencionalne poljoprivredne proizvodnje i industrije prerade hrane. Ovi 

proizvodi su takođe vrlo važni za očuvanje i vrednovanje kulturnog nasleđa i nacionalnog 

identiteta, koji je kao takav već ugrađen u lokalni i nacionalni ponos, pružajući samopouzdanje 

i osnovu za samopoštovanje seoske tradicije i načina života lokalnih zajednica. 

Lokalni prirodni resursi stočne hrane – pašnjaci i šume, domaće rase i autohtone tehnologije 

prerade životinjskih i biljnih proizvoda osnova su tradicionalne prerade prehrambenih 

i neprehrambenih proizvoda. Njihov značaj je vrlo rano evoluirao od potrebe za 

čuvanjem hrane u dužem vremenskom periodu ili za dugi transport i zadovoljenja potreba 

u ishrani sopstvenog domaćinstva, do potrebe za dodavanje vrednosti primarnoj proizvodnj 

radi ostvarenja zarade na tržištu. Ova evolucija je dovela svet do sadašnje dominacije 

velike industrije iako zanatska prerada malog obima, na farmi ili u lokalnoj zajednici, 

nikada nije zamrla. 

Poslednjih nekoliko godina 

poraslo je interesovanje 

potrošača za to kakvu 

hranu jedu i koliko je ona 

bezbedna. Razlog su brojni 

skandali vezani za bezbednost 

hrane, ali i visoke cene 

hrane sumnjivog ili lošeg 

kvaliteta. Pijačna prodaja i 

direktna prodaja proizvoda 

kupcima na farmama 

ponovo postaju atraktivna 

alternativa, i to kako za 

primarne proizvode, tako i 

za prerađene proizvode od 

mleka, mesa, voća i povrća. 

Priprema zimnice je tradicija 

koja je godinama jenjava- 

Tradicionalna prerada mesa stare rase svinja mangulica 

u Specijalnom rezervatu prirode „Zasavica” 


la zbog nagle i intenzivne depopulacije seoskog stanovništva i gubljenja odnosa ruralno–urbano 

kroz porodične odnose i ustupala mesto industrijskoj pripremi. Tradicionalna 

priprema zimnice se poslednjih godina vraća na velika vrata s nacionalnim osvešćivanjem 

mlađeg urbanog stanovništva, rehabilitacije kulta ruralnog kao sinonima kvalitetnog, utirući 

put novom dobu za selo kao podršku urbanog stanovništva. 

S druge strane, pored poljoprivredne proizvodnje malog obima u kombinaciji s tradicionalnom 

preradom i pčelarstvo, sakupljanje šumskih plodova i aromatičnog i medicinskog 

bilja, vekovima čuvaju ruralno obeležje kao jedinstven kvalitet, predstavljajući dobru mogućnost 

za diverzifikaciju prihoda u ruralnom domaćinstvu i takođe nudeći šanse malim 

farmerima koji se poljoprivrednom bave kao dodatnom aktivnošću. Komplikovana kombinacija 

različitih aktivnosti na mešovitoj 

farmi vekovima je obezbeđivala 

opstanak malih seoskih gazdinstava 

u Srbiji, ublažavajući negativne efekte 

loših godina sa slabom žetvom, proizvodnje 

niskog intenziteta, ekonomskih 

teškoća i klimatskih ograničenja. 

Na iznenađenje ekonomista, srpski 

seljak, vlasnik malog gazdinstva prkosi 

ekonomskoj logici. Budući ograničen 

zemljišnim resursima i finansijskim 

sredstvima za uvećanje ili intenzifikaciju 

proizvodnje radi uvećanja 

svog prihoda, on koristi celokupno 

dostupno tradicionalno znanje da 

bi ga obezbedio kroz diverzifikaciju 

na licu mesta. Nemajući više opcija, 

on tvrdoglavo drži članove porodice 

okupirane različitim ekonomskim 

aktivnostima, proizvodeći sveže tradicionalne 

proizvode za zelenu pijacu 

i tradicionalno prerađene proizvode, 

koje prodaje kroz sve moguće kanale 

i uspeva da preživi. 

Odnedavno se ubrzava proces približavanja 

zakonodavstva Srbije standardima 

EU koji nameću zahtev za 

modernizacijom kapaciteta za tradicionalnu 

preradu da bi se obezbedila veća 

higijenska sigurnost, pa i više od toga. S 

Domaća prerada voća u rakije, sokove, džemove i 

druge poslastice iz zimnice neosporno čuva dobar 

imidž sela Srbije. Zanimljiva prezentacija „Etno kuće 

Manov” sa Sajma autohtonih rasa i ruralnog nasleđa u 

Dimitrovgradu 2012. godine 

druge strane, ovaj zahtev dolazi u trenutku teške ekonomske krize, bez odgovarajuće finansijske 

podrške za investiranje u modernizaciju. Fukcionisanje ponuđenih modela prilagođenih 

malim tradicionalnim postrojenjima od individualne prerade u okviru domaćinstva, do 

134 


azličitih oblika udruživanja s trgovcima, kolektivnim sušarama i pušnicama, destilerijama 

itd. trebalo bi da ostavi prostor i malim prerađivačima koji žele da zadrže svoju proizvodnju 

samostalnom, malom i originalnom za direktni marketing i sopstvene potrebe u turizmu. 

S razvojem misli o održivosti malog farmerstva, multifunkcionalnoj ulozi poljoprivrede 

i potrebom za čvrstim osnovama za održivu poljoprivrednu proizvodnju u regionima s 

osetljivim prirodnim okruženjem i područjima sa zaštićenom prirodom pokrenuta su i 

nova pitanja. Da li je moguće obezbediti veću zaposlenost ruralnog stanovništva ako je 

malo farmerstvo podržano kroz podršku investicijama u dodavanje vrednosti tradicionalnom 

preradom i ruralnim turizmom Da li je moguće koristiti malu tradicionalnu 

proizvodnju tipičnih proizvoda kao rešenje za kompenzaciju gubitaka u primarnoj proizvodnji 

farmera, koja obezbeđuju usluge zaštite životne sredine kroz farmske sisteme s 

niskim ulaganjem u ruralnim oblastima od izuzetnog značaja za očuvanje biodiverziteta 

Većina ovih regiona je već poznata po svojim tipičnim mlečnim i mesnim proizvodima 

ili prerađenom samoniklom bilju, lokalnom poljoprivrednom bilju, voću i povrću. Ovi 

proizvodi su, međutim, proizvedeni u nedovoljnim količinama, nestalnog su kvaliteta i 

prodaju se po niskoj ceni. Njihovi marketinški kanali su slabi zbog promene pravila i zahteva 

za kontinuiranom isporukom koju nije moguće obezbediti zbog sezonskog karaktera 

proizvodnje u tradicionalnim uslovima, udaljenosti i malih količina. 

Poslednjih decenija praksa mnogih zemalja 

je pokazala da podrška ekstenzivnom 

tradicionalnom farmerstvu niskih ulaganja 

kao ekološkom servisu za očuvanje biodiverziteta 

uz diverzifikaciju ruralne farmske 

i vanfarmske ekonomije može da bude 

obostrano korisna. Međutim, potrebno je 

mnogo intervencija na nivou farme, kao i 

u zakonodavstvu i politici podrške ruralnom 

razvoju. Ključ za stabilnu tradicionalnu 

preradu malog obima je modernizacija 

prerade, opreme za skladištenje i pakovanje 

i objekata. U ključne elemente spadaju 

i modifikacije tehnologije radi povećanja 

efikasnosti proizvodnje i standardizacija 

kvaliteta ali bez brisanja vrednih raznolikih 

ukusa i specijalnih karakteristika koje 

proističu iz specifičnih sirovina koje slede 

iz proizvodnog okruženja, agrodiverziteta 

domaćih životinja i biljaka i lokalnih 

Ručno pravljeni kačkavalj – sir parenog testa na 

tradicionalni način se još pravi na području Stare tehnologija. I naravno, klučno je i sprovođenje 

mera za bezbednost hrane i dobre 

planine u Istočnoj Srbiji. 

poljoprivredne prakse, zajedno s potpuno 

operativnim lancima poljoprivredne proizvodnje, uključujući brendiranje proizvoda. 


UNJP STRD je podržao inicijativu Udruženja farmera „Moba” iz Ljiga iz Centralne Srbije. 

Radili su sa FAO timom da bi članove mreže malih proizvođača snabdeli novom opremom 

neophodnom za ispunjavanje standarda prerade, zajedno s aktivnostima na obezbeđivanju 

modernog i jedinstvenog rešenja za marketing proizvoda iz prerade malog obima koji 

uključuje prvu prodavnicu iz mreže farmskih prodavnica i internet portal za promovisanje 

i prodaju proizvoda i ponudu ruralnog turizma malih domaćinstava nazvanu „Srpska 

magaza”, o kojoj smo već pisali. Njihova namera je da nastave rad na usklađivanju, standardizaciji 

i dokumentaciji proizvodnih procesa i uslova i mera dobre higijenske prakse 

za izabrane prehrambene proizvode do nivoa koji zahtevaju postojeći propisi. Takođe će 

nastaviti i da utiču na nacionalne donosioce odluka da usvoje propise za preradu malog 

obima koristeći dobre prakse iz EU. EU je takođe definisala mogućnosti odstupanja od 

higijenskih pravila da bi se dozvolilo tradicionalnoj proizvodnji malog obima da nastavi 

rad. U članu 18 Direktive (EC) br. 2074/2005 objašnjeno je da je neophodna fleksibilnost 

da bi se mogla nastaviti proizvodnja hrane tradicionalnih karakteristika. Države članice su 

već odobrile odstupanja za širok spektar takve hrane po zakonima koji su na snazi. 

Mlečni i mesni proizvodi od autohtone rase goveda „ podolac” prikazani su u okviru 

prezentacije UNJP STRD na međunarodnom sajmu turizma u Beogradu 2011. godine 

Druga tema identifikovana s lokalnim partnerima je potreba za uvođenjem oznake garantovano 

tradicionalnog specijaliteta (TSG) koji može da pruži odgovarajuće označavanje i 

zaštitu (i fer cenu) proizvoda proizvedenih korišćenjem tradicionalnih recepata. U ovom 

trenutku takvo označavanje ne postoji u Srbiji. Ovaj propis se očekivao posle usvajanja 

Zakona o PDO i PGI označavanju koji je usklađen sa EU zakonodavstvom i uveden 2010. 

godine, međutim on još nije kompletiran. Očekuje se od lokalnih proizvođača i NVO da 

pomognu u boljoj valorizaciji proizvodnje malog obima. TSG zakonodavstvo u EU podstiče 

diverzifikaciju poljoprivredne proizvodnje i ima pozitivne efekte u nekoliko oblasti. 

Uvođenje TSG-a podstiče stvaranje dodatnih prihoda za poljoprivrednike i pomaže ruralnoj 

ekonomiji u manje povoljnim i udaljenim oblastima. On takođe uvećava tržišnu 

vrednost proizvoda, garantujući da se razlikuju od drugih sličnih proizvoda ili namirnica. 

136 


Osim toga, zahvaljujući ovakvoj oznaci potrošač će moći lakše da shvati specifičnost karakteristika 

proizvoda koje kupuje i odluči o kupovini. 

Regulativa EU (EC) br. 509/2006 od 20. 3. 2006. utvrđuje kriterijume i procedure po kojima 

poljoprivredni proizvodi namenjeni ljudskoj ishrani i namirnice mogu biti priznati 

kao garantovano tradicionalni specijaliteti (TSG). „Garantovano tradicionalni specijaliteti 

(TSG)” uvedeni su 1992. godine kao registrovani nazivi poljoprivrednih proizvoda ili hrane 

proizvedeni korišćenjem tradicionalnih sirovina, ili ih karakteriše tradicionalni sastav, 

ili su proizvedeni korišćenjem tradicionalnog metoda proizvodnje. TSG šema nudi dva 

tipa registracije imena: sa „rezervacijom” ili bez „rezervacije”. Ako je ime registrovano bez 

rezervacije, ono može i dalje da se koristi za proizvode koji ne odgovaraju specifikaciji, ali 

bez oznake „garantovano tradicionalni specijalitet”, skraćenice „TSG” ili odgovarajućeg 

simbola. Nasuprot tome, kada je ime registrovano s rezervacijom, ono može biti korišćeno 

samo da opiše proizvod napravljen u skladu sa specifikacijom. U Propisu je „specifični 

karakter” definisan kao karakteristika ili grupa karakteristika koja jasno razlikuje jedan 

poljoprivredni proizvod ili namirnicu od drugih sličnih proizvoda iste kategorije. Termin 

„tradicionalno” odnosi se na proizvode čije se odlike i proizvodnja dokazano prenose s 

generacije na generaciju i traju najmanje 25 godina. 

Savremeni uslovi poslovanja zahtevaju unapređenje opreme i proizvodnih procesa u 

cilju zadovoljenja standarda bezbednosti hrane. Radomiru Krišanoviću iz sela Rudna 

Glava u opštini Majdanpek, UNJP STRD je pomogao da opremi malu hladnjaču 

za divlje plodove, dok je on sam uložio novac u nabavku moderne sušare. 

FAO konsultanti su uradili temeljnu analizu ruralnih proizvoda koji potiču sa malih gazdinstava 

i iz prerade malog obima koji bi mogli biti od najveće koristi za razvoj ruralnog 


turizma. Uradili su i tržišnu analizu tradicionalnih i regionalnih proizvoda i zanatskih proizvoda 

za ciljane regione, za one proizvode koji su bili najperspektivniji. Na osnovu rezultata 

terenskih istraživanja, baza podataka proizvoda je identifikovala one najčešće i najatraktivnije 

u 4 pilot-regiona. Ona uključuje poljoprivredne proizvode od autohtonih rasa i sojeva 

biljaka i životinja (bilje, povrće, voće, meso, jaja, mleko, lekovito i aromatično bilje itd.), 

proizvode s geografskim poreklom (ekvivalent PDO i PGI, bez obzira na to da li je registrovan 

ili potencijalan), tipične proizvode regiona (ekvivalent TSG), organske proizvode 

ili slične iz drugih ekoloških šema, šumske nedrvne proizvode, poljoprivredne neprehrambene 

proizvode i tradicionalne zanatske neprehrambene proizvode. Izabrano je najmanje 

10 tradicionalnih i regionalnih proizvoda po regionu, opisanih i uključenih u analize kao 

osnova za razvoj integralne ponude u ruralnom turizmu za izabrane destinacije. 

Baza podataka opisanih proizvoda sadrži 1710 definisanih proizvoda čiji je opis sumiran 

u 22 pitanja po svakom da bi se identifikovale njihove specifične karakteristike. Proizvodi 

su preliminarno podeljeni u karakteristične grupe: poljoprivredni biljni proizvodi, životinjski 

proizvodi, prehrambeni proizvodi, alkoholna i druga pića, neprehrambeni proizvodi 

i rukotvorine. Primeri nekih proizvoda identifikovanih kao najvažnijih za turizam u 

Istočnoj Srbiji kao što su kačkavalj, beli sir, pirotska peglana kobasica, belmuž, sarmice u 

vinovom lišću, punjene crvene suve paprike, vino, rakija, pirotski ćilim i grnčarija, govore 

u prilog njihovom bogatstvu i raznovrsnosti. 

Lokalni proizvodi su od velikog značaja za povećanje atraktivnosti 

ruralnog turizma. No, i pored toga, povezanost proizvodnog i 

sektora usluga je u lokalu veoma slaba. U Donjem Podunavlju 

postoji inicijativa da se sva gazdinstva s ponudom smeštaja u 

ruralnom turizmu opreme vitrinama s lokalnim proizvodima.. 

Bez obzira na to koliko 

vrednih i brojnih dobrih 

lokalnih proizvoda postoji, 

na terenu je, nažalost, 

primećeno da ruralni turizam, 

lokalna poljoprivreda 

i proizvođači hrane još nisu 

dobro povezani osim ako je 

pružalac usluga sam farmer 

ili proizvođač, pa tako njegovi 

proizvodi stižu na tržište 

preko vlastitih prečica. 

Pružaoci usluga u ruralnom 

turizmu Srbije i dalje uveliko 

zavise od snabdevanja 

hranom iz supermarketa ili 

čak oklevaju da se bave služenjem 

hrane. Vredno nasleđe 

tradicionalnih proizvoda 

u ovom slučaju ima vrlo 

malo opcija da stigne do potrošača – preko zelene pijace u regionalnim urbanim centrima 

ili tokom retkih seoskih manifestacija. Ali oklevanje pružalaca usluga u seoskom turizmu 

je s jedne strane opravdano zbog straha da neće biti u stanju da kontrolišu bezbednost 

hrane u neuređenom lancu snabdevanja. Zato je važno da se uspostavi ne samo trajno i 

138 


UNDP STRD je obezbedio 

seriju treninga koji su imali 

za cilj upoznavanje malih 

prerađivača koji se bave 

preradom voća i povrća ili 

mesa u svojim domaćinstvima 

sa dobrom higijenskom i 

proizvođačkom praksom, kao 

i HACCP standardom, budući 

da nije do kraja sigurno u kom 

će se pravcu razvijati domaća 

regulativa za određene nivoe 

proizvodnje. Ova oblast nije 

adekvatno regulisana u Srbiji. 

kvalitetno partnerstvo u lancu vrednosti, što je očigledno lokalna aktivnost, već i podrška 

investiranju u proizvodnju snabdevača. Iz tog razloga UNJP je razvio set mera podrške 

radi oblikovanja nacionalnih i IPARD planova za podršku ruralnom razvoju koji obuhvataju 

različite vrste investicija na ovu temu. UNJP STRD takođe je pokušao da podrži nekoliko 

partnerstava između nosilaca proizvodnje i prodaje radi ojačavanja tržišnih lanaca 

u pilot-regionima. Proizvođač sira od mleka starih rasa i barik proizvođač vina i njegova 

ponuda vinskog turizma u Banatskom regionu, proizvođač grnčarije i pružalac usluga u 

seoskom turizmu u Donjem Podunavlju i proizvođači povrća, sira, prerađenog povrća i 

prerađivači voća i prodavnica seoskih proizvoda u centralnoj Srbiji, svi su potvrdili da su 

lanci vrednosti od poljoprivrede prema turizmu ključni za stabilizaciju malih proizvođača, 

kao i za doprinos povećanju raznovrsnosti i kvaliteta ponude u ruralnom turizmu, koji 

ih čine atraktivnijim i konkurentnijim. 

Dr Jasna Mastilović je vodila 

tim stručnjaka koji su sproveli 

analizu potreba u ovoj oblasti i 

kreirala prema tim potrebama 

seriju treninga za unapređenje 

prerade poljoprivrednih 

proizvoda u seoskim 

domaćinstvima i marketing 

ovih proizvoda namenjenih 

prodaji u ruralnom turizmu. 


Tradicionalna gastronomija 

Mogu se dati brojni razlozi u prilog visokom nivou interesa javnog i privatnog sektora 

za saradnju onih koji se bave hranom i onih čiji je domen rada turizam. Turisti orijentisani 

na gastronomiju su tržište koje obezbeđuje visoke prihode, a gastroturizam se može 

povezati s ostalim turističkim proizvodima i time obezbediti sveobuhvatnost turističke 

ponude, čime ruralne oblasti dobijaju još jednu razvojnu alternativu. 

Hrana i turizam se takođe smatraju potencijalno 

vrlo povezanima s ukupnom slikom i 

pozicioniranjem destinacije i/ili regiona na turističkom 

tržištu, na način koji može poboljšati 

sliku o svim proizvodima i uslugama dostupnim 

u dotičnoj oblasti. Jedan od najvećih problema, 

međutim, s kojim se suočava efikasno 

povezivanje hrane i turizma za ekonomski razvoj 

je obim. Maksimiziranje koristi od lokalne 

kuhinje, hrane i turizma zahteva da različiti 

nivoi vlasti i privredne aktivnosti rade zajedno. 

Razumevanje shvatanja potrošača kada su hrana 

i turizam posredi ključno je za usklađivanje 

najvećih koristi od destinacija (Hal i drugi, 

2003; Hall i Sharples, 2008 cit. OECD, 2012). 

Uz turiste koji imaju izražen interes za kuhinju 

postoji još veći broj turista koji jednostavno 

moraju da jedu. Ovi turisti su ekonomski značajni 

ne samo zbog direktne nabavke hrane 

kada su na destinaciji već i zbog šireg uticaja 

koji imaju na lanac snabdevanja hranom, tako 

da region treba da bude zainteresovan za oba tipa turista – posebno zainteresovane gastronomske 

turiste (turiste koji putuju radi uživanja u hrani) i opšte zainteresovane ostale 

posetioce. Mitchell, R i C. M. Hall, 2003, cit. OECD, 2012. definisali su četiri tipa gastronomskih 

turista – gastronome, ljubitelje autohtone hrane, turiste „na prehrani” i porodice 

„na prehrani”. I dok svi zaista moraju da jedu, nisu svi turisti gastroturisti; posvećeni 

gastroturisti su vrlo mali segment tržišta iako je više turista zainteresovano da probaju 

novu hranu. Ipak, pošto svi moraju da jedu, raste značaj ovog pitanja iz perspektive ekonomskog 

razvoja, kao i šta su obezbeđenost i dostupnost, posebno u kojoj meri je prodaja 

hrane turistima povezana s lokalnom proizvodnjom hrane, distribucijom i mrežom 

snabdevanja. Dakle, čak i kad turisti jedu samo poznatu hranu, pre nego onu iz lokalne 

kuhinje, postoje i dalje značajne mogućnosti za poslovanje kroz lokalno povezivanje i veze 

na osnovu prehrambenih pitanja. 

Tradicionalna gastronomija nudi mogućnost da kroz ruralni turizam pruži velike prednosti 

za proizvođače hrane u okolini. Potrošaču je proizvod bolje izložen i ima šansu da se 

140 


FAO UNJP tim je u saradnji s Kulinarskom asocijacijom Srbije obezbedio promociju 

tradicionalnih proizvoda iz pilot-regiona na Balkanskom kulinarskom kupu 2011. godine. 

Prezentirana jela je ocenjivao stručni žiri, koji je kuvarima amaterima davao sugestije 

i mišljenja o mogućnostima unapređenja proizvoda, kao i njihove prezentacije. 

upozna s njegovim poreklom – da vidi „iza scene”, što daje veće šanse farmerima s malim 

obimom proizvodnje da prikažu ekološke modele proizvodnje da bi iskoristili dodatne 

prodajne šanse kroz direktni marketing i gastronomsku ponudu. Ova akcija povećava 

troškove i zahteva nove investicije u sobe za degustaciju, kuhinje ili objekte i opremu za 

direktnu prodaju, ali pruža i dodatne prilike za zapošljavanje. Naravno, dodatne aktivnosti 

zahtevaju unapređeno upravljanje gazdinstvom koje se bavi i poljoprivredom i prodajom 

hrane (OECD, 2012). 

Gastronomska ponuda je sastavni deo kulture jedne zemlje i sa svojim elementima folklora 

i nacionalne kuhinje je jedna od glavnih atrakcija. Brojne turističke destinacije postaju 

poznate po svojoj gastronomskoj ponudi i ritualima, običajima i događajima koji se organizuju 

– npr. tematskim večerima i slično (Ivkov, Stamenković, 2008). Kvalitetan način 

ishrane i kulinarske tradicije čuvaju tradicionalne vrste i varijetete, koliko i tradicionalna 

praksa prerade hrane. Prva turistička asocijacija na ruralne oblasti su priroda i hrana. 

Ipak, ruralni turizam u Srbiji ne koristi dovoljno njihove potencijale, kako bi bilo logično 

pretpostaviti. 

Jedna analiza ruralnog turizma u Rumuniji pokazala je da vlasnici agroturističkih pansiona 

nemaju neophodno znanje niti su završili bilo kakvu kvalifikovanu obuku o tradicionalnim 

proizvodima. Ovi pansioni su izabrali da prodaju uvozne proizvode: pice, 


hamburgere, plodove mora i uvozni sir pre nego lokalnu hranu. Istraživanje je sprovedeno 

tokom 2006–2007. godine u Banatu i u Transilvaniji, gde je od 58 posećenih pansiona 

samo 4 imalo izvornu kuhinju baziranu na tradicionalnim proizvodima dobijenim od rasa 

životinja iz Transilvanije. U Transilvaniji istovremeno imaju mnogo recepata za tradicionalne 

proizvode, a lokalna gastronomija je raznovrsna i bogata. Ovi proizvodi se izrađuju 

u, tehnološki gledano, dobro opremljenim fabrikama. Ipak je kvalitet finalnog proizvoda 

slab, pa čak i loš. Kvalitet korišćenih sirovima ne zadovoljava potrebne standarde. 

Tradicionalni proizvodi su predstavljeni kao delikatesi po visokim cenama i primenjeni su 

novi brendovi za stare proizvode. Kao rezultat toga, potrošači loše ocenjuju takve proizvode 

i to snižava interesovanje za njima. U nekim mestima su izgrađene i male industrijske 

jedinice za preradu stočarskih proizvoda. Tradicionalni proizvod od svinjetine – Sibiu 

salama – pravi se od mesa crne mangulice i magarca. Po sadašnjem receptu za nju se koristi 

meso uvoznih hibrida. Rezultat su loš kvalitet i visoka prodajna cena. Dimljena šunka, 

slično kao i kod Parma i Serrano šunke, i ova koja je bila tipična za Banat i koju su doneli 

nemački kolonizatori u XVIII veku, izgleda da se izgubila. 

Dok se čeka na slične detaljne analize iste vrste u Srbiji, FAO UNJP tim je neočekivano, 

radom na terenu, shvatio da je u srpskom ruralnom turizmu manje-više isto u mnogim 

regionima, a i trendovi ne idu u pozitivnom pravcu. Naravno, postoje i dobri primeri koji 

potvrđuju da negde postoji svest da visokokvalitetna tradicionalna gastronomija može 

mnogo doprineti razvoju ruralnog turizma i obrnuto. U ovim slučajevima, obično se turistima 

u ruralnim oblastima prvo nudi da upoznaju lokalnu gastronomiju u kombinaciji s 

nekom lepom hladovinom na imanju ili na klupi pored peći, i tako je ruralna Srbija doživljena 

na prvom mestu. Koji su razlozi za takvu razliku između različitih regiona, čak i sela 

Glavni razlog je u tome da li je davalac usluga stvarno deo lokalne ruralne mreže ili ne. 

Primećeno je da ako se turističke usluge nude u poljoprivrednom gazdinstvu, obično je 

obezbeđena lokalna hrana. Međutim, usluge ruralnog turizma često obezbeđuju pridoš- 

142 


lice, vlasnici vikendica ili oni koji ne žive stalno u selima, ruralno stanovništvo koje samo 

ima staru seosku kuću svojih predaka. Većina njih ako uspe da aktivira „mrtvi kapital” i 

usudi se da ponudi hranu pre se opredeljuje za moderne kuhinje s komadićima tradicije ili 

čak bez njih. Većina neće ni pokušati da služi hranu, čak ni doručak, i opredeliće se samo 

za ponudu smeštaja. Da li je njihova odluka racionalna zavisi od mnogo činilaca. 

Na kulinarskom treningu u turističkom gazdinstvu 

„Gostoljublje” kuvari profesionalaci i kuvari 

amateri koji se bave pružanjem usluga u ruralnom 

turizmu u selima Centralne Srbije radili su na 

unapređenju praktičnih i teorijskih znanja o 

pružanju usluge ishrane. Uzajamno učenje i 

razmena ideja doveli su do zaključka da je potrebno 

brendiranje srpske, odnosno domaće kuhinje. 

Jasno je da hrana može doneti veći 

prihod uz manje investicija, ali ako se 

ništa ne ulaže u smeštaj, a često se ne 

ulaže, lak prihod bez ulaganja previše 

energije može takođe biti opravdan. 

Neki proračuni u upravljanju hotelima 

govore da je prihod od hrane oko 

pet puta veći nego od smeštaja iako 

je tačno da, za razliku od onog od 

smeštaja, ne može lako da se predvidi 

ili planira jer ukupni mogući prihod 

od hrane nikada nije sasvim siguran. 

Međutim, sigurno je da služenje tradicionalne 

hrane u ruralnom turizmu 

nije lak posao i da zahteva ogromno 

znanje i dosta veštine. Formalno obrazovanje 

nije preduslov da se bude 

stručnjak tradicionalne kuhinje, ali 

je dobroj domaćici ili amateru entuzijasti 

koji se bavi ponudom hrane u ruralnom turizmu u većini tradicionalnih srpskih 

seoskih domaćinstava potrebna neka vrsta pomoći u uobličavanju ponude hrane prema 

modernim gastronomskim standardima, uključujući sigurnost hrane, kao i ekonomiju i 

ekologiju. FAO UNJP tim je jedan takav trening za polaznike iz pilot-regiona organizovao 

u saradnji s profesionalcima iz Kulinarske federacije Srbije. 

Tradicionalna kuhinja je odraz kulture 

lokalnog stanovništva, a Srbija 

je budući toliko raznovrsna i multikulturalna 

jedno interesantno mesto. 

Srbija je puna istorijskih podataka 

na osnovu kojih se može oživeti slika 

prošlosti i njeni atraktivni delovi 

primeniti u sadašnjosti i budućnosti. 

Posle ere ubrzane globalizacije i brze 

hrane u mnogim zemljama stanovništvo 

je sada u potrazi za receptima 

i načinima kuvanja iz drevnih vremena 

da bi moglo da se vrati na zdraviji i mnogo mirniji način života. Srbija nije izuzetak u 

tome. U dalekoj prošlosti srpski narod je dosta jednostavno pripremao hranu, iz praktič- 


nih razloga, zbog skromnog izbora namirnica i oskudnog pribora za pripremu i čuvanje 

hrane. Takva hrana ima sve odlike moderne spore hrane. Srpska kuhinja ima dugu istoriju 

i razvijana je pod raznovrsnim uticajima osvajača iz različitih kultura. Rezultat koji je 

danas zvanično srpska kuhinja je mešavina grčkog, vizantijskog, orijentalnog, austrougarskog, 

ruskog i francuskog kulinarskog nasleđa s lokalnim navikama u ishrani (Gastromag, 

2011). Moderne zelene pijace nude nove mogućnosti koje se mnogo razlikuju od ograničenog 

broja kombinacija iz prošlosti. 

Hrana u Srbiji se vekovima delila 

na posnu i mrsnu i izbor je bio 

prilično ograničen. Ova situacija 

je preovladavala krajem XVIII 

i početkom XIX veka. Osnovne 

namirnice su bile posne: pasulj, 

krompir, luk (crveni, beli i praziluk), 

kiseli kupus, paprika (sirova, 

suva i kisela), riba, povrće (sirovo, 

suvo ili kuvano), pirinač, kupus, 

boranija, sirće, rasol, kukuruzno i 

pšenično brašno, pečurke i tikva. Većina domaćinstava imala je zalihe ovih namirnica. 

Za mrsne obroke uglavnom su korišćeni sir, kiselo mleko, mleko, meso, jaja, mast i suva 

ovčetina. Razvoj srpske nacionalne kuhinje počiva na nasleđu slovenskih naroda koji su 

naselili Balkansko poluostrvo, ali je nezvanični početak srpske kuhinje vezan za dinastiju 

Nemanjića. Dinastički i monaški duh utkani su u osnovu srpske kuhinje, pa je ona u srednjovekovno 

vreme bila na nivou evropske (Gastromag, 2012). 

Bez obzira na to koliko je moderna srpska kuhinja u stanju da se prilagodi savremenom 

snabdevanju sirovinama iz intenzivne poljoprivrede, ona je duboko ukorenjena u lokalnim 

rasama i varijetetima gajenih i divljih životinja i bilja 

i tradicionalnim receptima prerade, koji im daju 

poseban ukus i duh. Da bi se mogla ponuditi prava 

hrana srpskog sela, neophodno je imati znanje o sirovinama 

karakterističnim za pojedine regione, začinima, 

jelima i navikama u služenju i obavezno ih koristiti 

u skladu s pravilima savremene gastronomije. 

Takođe je ključno uspostaviti ravnotežu između 

ponuđene hrane i aktivnosti u koje je gost uključen 

jer prejaka hrana u količinama namenjenim za težak 

rad u polju ili gozbu ne može biti pogodna kao 

svakodnevna ponuda turistima. Posluživanje hrane 

u prirodi s organizovanim učešćem u nekim poljoprivrednim 

poslovima može biti isto tako atraktivno 

kao i sama hrana. Osamdeset odsto ponuđene 

hrane treba da potiče iz neposrednog okruženja 

144 


(povrće, voće, meso, mleko, začini), a samo preostalih dvadeset (uglavnom so, šećer, ulje 

i slično) mogu se obezbediti iz supermarketa ili maloprodaje. Najbolja varijanta je da ta 

hrana potiče iz što je više moguće ekološke proizvodnje na sopstvenom ili imanju suseda, 

čak i kada ta proizvodnja nije sertifikovana kao organska il slična, gde gosti mogu da vide 

proizvodnju i uživaju ubeđujući sebe da je kvalitetna i zdrava. Ali, davalac usluga mora biti 

i veoma oprezan kada promoviše svoje tradicionalno jelo kao zdravo. 

Čuvene „Zlatne ruke” – udruženje žena iz Ljiga koje 

se bave očuvanjem srpske kulinarske tradicije autori 

su prvog srpskog seoskog keteringa. „Zlatne ruke” su 

redovan učesnik svih manifestacija koje promovišu Srbiju 

i srpski turizam, srpsku poljoprivredu, gastronomiju 

i tradiciju sela, ali i polaznici FAO UNJP treninga. 

Čak i hrana proizvedena u organskim 

i drugim naprednim 

proizvodnim sistemima koji štite 

životnu sredinu i bezbedni su za 

korišćenje može biti u nekim jelima 

neodgovarajuća za neke goste 

s posebnim zahtevima ili zdravstvenim 

problemima i ograničenjima. 

Vrlo velike porcije i obilje 

hrane posluženo u svakoj prilici 

je klasična greška, koja na kraju, 

posle prvog uzbuđenja, loše utiče 

na svakog. Da se i ne pominje da 

rasipanje hrane na takav način, 

što je deo srpskog gostoprimstva, 

donosi velike gubitke u ekonomiji 

ruralnog turizma. Da bi se ishrana 

izbalasirala, a pritom zadržala 

njena atraktivnost koja potiče od 

upotrebljenih tradicionalnih recepata, kvalitetnih lokalnih sirovina ili posebnog načina 

i običaja vezanih za posluživanje, potrebno je duboko poznavanje nutricionizma. FAO 

treninzi iz gastronomije su se takođe bavili ovim aspektom. 

Teoretski i praktični treninzi 

organizovani su radi sticanja znanja 

o planiranju menija, organizaciji 

kuhinje i pomoćnih prostorija, 

standardizaciji jela, potrošnji 

energije, knjizi standarda, kontroli 

troškova u kuhinji, karakteristikama 

planiranja nabavki, obračunu i 

pravilima efikasnog i ispravnog 

načina korišćenja grnčarije, 

posuđa i stonog posuđa. 


Treninzi su oblikovani tako da 

odgovaraju karakteristikama specifične 

gastronomske ponude domaćinstava 

u svakom regionu i pojedinačnih 

domaćinstava u kojima su treninzi 

održani. Istražene su razne situacije, 

od „all inclusive” ponude i „ruralnog 

keteringa” u Centralnoj Srbiji, preko „alla 

card” ponude i degustacije vina u Banatu 

i Istočnoj Srbiji, do specijalnih ponuda 

prerađevina od ribe i etno-kuhinje 

stočarskih zajednica Donjeg Dunava. 

Učesnici su takođe pokazali interesovanje 

za specifične treninge za pripremu hrane 

gostima sa specijalnim zahtevima. 

Znanje stečeno na gastronomskim 

treninzima polaznici su mogli odmah 

da primene formulišući sopstvene 

planove za poboljšanje usluge ishrane 

u okviru svoje gastronomske ponude u 

ruralnom turizmu. Nakon završetka 

svih ciklusa treninga i obuka, tokom 

2011. godine, oni su bili u prilici da 

konkurišu za grantove radi investiranja 

u svoje kuhinje i prostor za goste. 

Jedan od projekata organizovan da ponudi treninge u oblasti 

izrade grnčarije bio je namenjen podsticanju obnove grnčarskog 

zanata kao načina obezbeđenja autentičnog posuđa za služenje 

lokalne hrane i pića, kao i za pakovanje lokalnih proizvoda i 

ponudu suvenira. Povrh toga, ovaj projekat je stvorio uslove za 

kreiranje novog turističkog proizvoda za zabavljanje turista, 

gostiju u ruralnom turizmu, kao i jednu od prvih zajedničkih 

aktivnosti, partnerstva za promociju novog brenda „Đerdap” 

u okviru ruralnog turizma u regionu Donjeg Podunavlja. 

146 


Standardi bezbednosti hrane i lanca snabdevanja ruralnog turizma hranom 

Bezbednost hrane je naučna disciplina koja se bavi rukovanjem, pripremom i skladištenjem 

hrane na načine kojima se sprečavaju oboljenja koja se prenose njenim konzumiranjem. 

Ovo uključuje izvestan broj postupaka koje bi trebalo slediti kako bi se izbegle 

potencijalne opasnosti po zdravlje. Hrana može preneti uzročnike bolesti, ali takođe može 

da bude i podloga za razvoj mikroroganizama koji prouzrokuju kvarenje i zatrovanost 

hrane. Rasprave o genetičkoj bezbednosti hrane uključuju i takve teme koje kao posledicu 

uticaja genetički modifikovane hrane na zdravlje navode i štetu za dalje generacije, 

potomke onoga ko je takvu hranu konzumirao i genetsko zagađenje životne sredine. 

Teorijski, zagađenje hrane je moguće sprečiti u 100% slučajeva poštovanjem pet ključnih 

principa higijene hrane, u skladu s preporukama Svetske zdravstvene organizacije. 

1. Sprečiti kontaminaciju hrane patogenima koji se prenose sa ljudi, životinja i štetočina. 

2. Odvojiti sirovu od kuvane hrane radi sprečavanja kontaminacije kuvane hrane. 

3. Kuvati odgovarajuće vreme i na odgovarajućoj temperaturi da bi se uništili patogeni. 

4. Skladištiti hranu na odgovarajućoj temperaturi. 

5. Koristiti čistu vodu i kuvane materijale. 

Vlaški kačamak od belog kukuruznog brašna, serviran 

na daščici i sečen drvenim nožem, poseban je doživljaj 

za turistu. Mnogi segmenti tradicionalne pripreme i 

služenja hrane , međutim, u budućnosti mogu doći pod 

udar regulative o bezbednosti hrane ukoliko se ne inicira 

njeno prilagođavanje, koje će omogućiti izuzimanje 

služenja tradicionalne hrane od strogih propisa. 

Zakon o bezbednosti hrane u Srbiji 

(2009) propisuje opšte uslove upravljanja 

bezbednošću hrane i ishrane, 

obaveze i odgovornosti onih koji se 

bave hranom i ishranom, definiše brz 

sistem uzbunjivanja, hitnosti i upravljanja 

kriznim situacijama, higijenu i 

kvalitet hrane i ishrane. Cilj ovog zakona 

je da osigura visok nivo zaštite 

ljudskog života i zdravlja i zaštiti interese 

potrošača, uključujući principe 

dobre prakse u trgovini hranom, 

uzimajući u obzir, tamo gde je to moguće, 

zaštitu dobrobiti i zdravlja životinja 

i zdravlje biljaka, kao i zaštitu 

životne sredine. Hrana se definiše kao 

nebezbedna ukoliko je štetna po ljudsko 

zdravlje i nije pogodna za konzumiranje. 

Hrana nije pogodna za ljudsku 

ishranu ukoliko je neprehivatljiva 

u smislu roka upotrebe, kontaminacije 

ili nekog drugog spoljnog faktora, 

truljenja, pokvarenosti ili sušenja. 


Bezbednost hrane je određena: 

1. uslovima u svakom stadijumu proizvodnje, prerade i distribucije hrane, kao i načina pripreme 

i njene upotrebe od strane potrošača, u skladu s njenom upotrebnom namenom; 

2. informacijom dostupnom potrošaču, uključujući informaciju na etiketi, o sprečavanju 

određenih štetnih efekata određenih tipova ili kategorija hrane na ljudsko 

zdravlje. 

Štetnost hrane po ljudsko zdravlje određena je: 

1. potencijalnim direktnim i indirektnim kratkoročnim i dugoročnim štetnim efektima 

te hrane na zdravlje potrošača, kao i potencijalnim uticajem na zdravlje budućih 

generacija; 

2. mogućim kumulativnim toksičnim efektima; 

3. posebnom kategorijom potrošača osetljivom na određene tipove hrane koja im je 

namenjena. 

Od svih koji se bave hranom i ishranom zahteva se da ih usklade sa zahtevima ovog zakona 

i drugim regulativama, kao i da pokažu usklađenost s tim uslovima na svim nivoima proizvodnje, 

prerade, distribucije i upotrebe hrane. Oni, takođe, treba da osiguraju da svi nivoi 

proizvodnje, prerade i distribucije hrane budu pod njihovom kontrolom, u skladu s propisanim 

zahtevima o higijeni hrane po ovom zakonu i drugim regulativama. Prema zakonu, 

osobe koje rade u proizvodnji ili distribuciji hrane a dolaze u kontakt sa hranom treba da poseduju 

osnovno znanje o higijeni hrane i ličnoj higijeni i treba da nose radnu odeću i obuću. 

EU štiti kvalitet hrane na više načina, na primer merama garancije bezbednosti hrane i higijene, 

jasnim pravilima obeležavanja, regulativama o zdravlju životinja i biljaka i dobrobiti 

životinja, kontroli tragova pesticida i aditiva u hrani i preko nutricionističkih informacija. 

EU integrisani pristup bezbednosti hrane 

teži da osigura visok nivo bezbednosti hrane, 

zdravlja životinja, dobrobiti životinja i zdravlju 

biljaka unutar Evropske unije koherentnim 

merenjima i adekvatnim monitoringom puta 

hrane od farme do trpeze, uz osiguranje efikasnog 

funkcionisanja unutrašnjeg tržišta. 

Sva hrana, bilo da je proizvedena ili uvezena 

u EU, ispunjava visoke proizvodne standarde 

bezbednosti i higijene. EU farmeri i proizvođači 

se, takođe, pridržavaju detaljnih normi 

o dobrobiti životinja, zaštiti životne sredine 

i radnoj snazi i opremi. Ciljevi politike EU o bezbednosti hrane su da se zaštite zdravlje 

i interesi potrošača uz garanciju dobrog funkcionisanja svakog tržišta. U cilju dostizanja 

ovih ciljeva, EU obezbeđuje da kontrolni standardi budu osnovani i dosledni 

u svemu što se tiče hrane i higijene proizvoda, zdravlja i dobrobiti životinja, zdravlja 

148 


iljaka i sprečavanja rizika od kontaminacije spoljnim supstancama. Takođe postavlja 

pravila adekvatnog označavanja ovih namirnica i proizvoda za ishranu (COLEACP cit. 

EC 2007). 

Ekonomski pokazatelji šeme EU sertifikacije ukazuje na to da je farmerima na taj način 

omogućen pristup ključnim tržištima; efikasno informisanje potrošača o kvalitetu 

hrane, poreklu, brizi za životnu sredinu i dobrobit životinja; uvećanje efikasnosti farmerskih 

poslova; pozitivni uticaji na ruralni razvoj (turizam, infrastrukturu itd.), održavanje 

lokalne kulture i tradicije i povećanje društvene kohezije u ruralnim sredinama 

zasnovane na inicijalnom istraživanju; redukovanje troškova unutar lanca snabdevanja 

kroz vertikalnu integraciju; proizvođenje dodate vrednosti mada ovaj efekat varira od 

šeme do šeme. EU šeme sertifikacije kvaliteta vode do porasta cena u svim delovima 

lanca, ali ne i dovoljno u svim slučajevima da pokriju dodatne troškove. One su uglavnom 

u potpunosti uspešne kada ih prate odgovarajući marketing i vešto upravljanje 

prodajom. 

Uvođenje HACCP standarda 

HACCP je integrisani sistem kontrole bezbednosti 

hrane na svim nivoima njene proizvodnje 

i distribucije. Ukratko, HACCP je sistem koji 

obuhvata niz procedura za kontrolu kvaliteta i 

osetljive tačke u lancu ishrane, s krajnjim ciljem 

da potrošač koristi hranu u takvom stanju i na 

način koji će biti bezbedan za njihovo zdravlje. 

HACCP sistem je sedamdesetih godina XX veka 

postao prepoznatljiv kao međunarodni standard 

za proizvodnju bezbedne hrane. Takođe, Svetska 

zdravstvena organizacija (WHO) usvojila ga je 

kao najefikasniji način kontrolisanja bolesti izazvanih hranom. Primena HACCP principa 

široko je rasprostranjena u razvijenom svetu, 

dok je EU zakonska obaveza (Direktiva Saveta 

93/43/EEC, zamenjena 29. 04. 2004. regulativom 

852/2004/EC). 

Od januara 2009. godine primena HACCP 

sistema postala je zakonski zahtev za sve proizvođače 

hrane na teritoriji Republike Srbije. 

Prema Zakonu o bezbednosti hrane (2009), 

u Srbiji operacije vezane za poslovanje s hranom 

moraju implementirati sistem koji obezbeđuje 

sigurnost hrane na svih nivoima proizvodnje, 

prerade i distribucije hrane, osim 

na nivou primarne proizvodnje, na svim 

mestima koja su pod njihovom kontrolom, u 

skladu s principima dobre proizvodne i higi- 

Kad nije bilo struje, moglo je i ovako. 

Prekida u radu nije bilo. 

Trening o standardima prerade u selu 

Popučke kod Valjeva, Centralna Srbija 


jenske prakse, analizom kvara i kritičnim kontrolnim tačkama (HACCP). Proizvođači 

hrane bi trebalo da koriste dobre proizvodne i higijenske prakse, kao i da implementiraju 

HACCP. 

Proizvođači hrane bi trebalo da imaju stalno zaposlene ljude koji će biti odgovorni za 

implementaciju dobrih proizvodnih i higijenskih praksi, kao i implementaciju HACCP. 

Bez obzira na odredbe člana 47 ovog akta, ministar zdravlja može propisati varijacije vezane 

za sitne proizvođače hrane, u cilju regulisanja njihovih radnih operacija, uzimajući 

u obzir relevantne faktore rizika ukoliko takve varijacije ne pogađaju dostizanje ciljeva 

ovog akta. Izuzeće od paragrafa 1 ovog člana može biti propisano u slučaju primene tradicionalnih 

metoda u različitim stadijumima proizvodnje i distribucije hrane, i onima koji 

posluju s hranom a locirani su u predelima gde postoje specifična geografska ograničenja. 

Odstupanje od odredaba paragrafa 1 ovog člana može biti u vezi s konstrukcijom, dekoracijom 

i opremanjem kapaciteta u poslovanju s hranom. 

Dobra proizvođačka praksa je prvi korak ka prihvatanju i primeni modernih standarda o 

bezbednosti hrane. 

HACCP je primenjiv na svim nivoima 

proizvodnje. Svako ko dolazi u kontakt 

s proizvodom na bilo kom nivou njegovog 

tretmana, prerade ili distribucije 

mora da primeni principe HACCP-a. 

Industrijski sektori koji zahtevaju implementaciju 

HACCP su: proizvodnja, 

prerada i pakovanje, skladištenje, 

transport i distribucija, priprema i 

distribucija hrane – za bolnice, hotele, 

restorane, avio i druge kompanije, prodaja 

– maloprodaja i usluge. Primena 

HACCP u obezbeđenju hrane u ruralnom turizmu još uvek se ne zahteva. Umesto njega 

je predviđena primena dobre higijenske prakse. I HACCAP i dobre higijenske prakse 

su mere predostrožnosti. Uspeh implementacije HACCP sistema zavisi od obrazovanja 

i treninga zaposlenih. FAO je obezbedio seriju treninga za implementaciju standarda o 

bezbednosti hrane u preradi povrća, voća i mesa, u domaćinstvima za direktan marketing 

i prodaju u ruralnom turizmu. 

HACCP je najveću popularnost stekao tokom 1990-ih sa narastajućom brigom potrošača 

o bezbednosti hrane. HACCP je sada široko prihvaćen sistem upravljanju bezbednošću 

hrane koji daje procedure koje treba pratiti na kritičnim tačkama duž proizvodnog lanca. 

Nakon 2005. godine, srpski MAFWM predstavio je podsticajne mere finansijske podrške 

kompanijama koje je trebalo da podnesu troškove sertifikacije i investicije za uvođenje 

HACCP sistema u prerađivačke kapacitete. Kao rezultat toga, samo u sektoru koji se bavi 

voćem i povrćem 116 kompanija je dobilo sertifikaciju između 2005. i 2008. godine. 

150 


Istražujući postojeću situaciju na terenu, FAO tim je 

uočio da je znanje o standardima o bezbednosti hrane 

u sferi usluga malih farmera i pružalaca usluga ruralnog 

turizma nije dovoljno za rad s tradicionalnom 

preradom i gastronomijom, što bi moglo u budućnosti 

stvoriti probleme u njihovom razvoju. Serija treninga 

organizovana je za preradu voća, povrća i mesa u ruralnim 

domaćinstvima. Učesnici su naučili više o poreklu 

HACCP-a i preduslovima za njegovo uvođenje 

uključujući i EU zahteve u vezi s primarnim poljoprivrednim 

proizvodima. Učesnici su stekli jasnu predstavu 

o intervencijama koje se zahtevaju od zemalja 

koje su deo EU, kao i izazova i ograničenja s kojima 

se kandidati i potencijalne zemlje kandidati suočavaju 

tokom priključenja u EU. Razmatrana je hronologija 

pretpristupne podrške dostupnosti EU, omogućavajući 

učesnicima da razumeju obaveze i koristi od tržišno orijentisane poljoprivrede i ruralnog razvoja. 

Predstavljeni su i drugi sistemi osiguranja kvaliteta (ISO, HACCP, BRC, IFS, SQF i dr.). 

Posebno su predstavljena praktična iskustva stečena tokom implementacije HACCP u 

Makedoniji. Analizirana je i dokumentacija potrebna za implementaciju HACCP-a. Između 

prezentacija sporovedene su praktične vežbe / terenski izlasci, na kojima je od učesnika traženo 

kažu šta misle o stanju preradnih kapaciteta i primenjenog sistema kontrole bezbednosti 

hrane. Na ovim vežbama učesnik je imao ulogu implementatora HACCP-a. Sličan pristup 

korišćen je u treniranju za unapređenje tradicionalne gastronomske ponude. Uvođenje 

standarda u praksu serviranja hrane organizovano je kao set praktičnih i teorijskih treninga 

za one koji se bave pripremom hrane u ruralnim domaćinstvima registrovanim za ruralni 

turizam. Obrađene teme ticale su se bezbednosti hrane, i to su bili higijenski i sanitarni 

standardi, implementacija HACCP standarda i odgovarajući načini upravljanja otpadom. 

Milijan Stojanić, vitez 

kulinarstva, FAO predavač 

za primenu HACCP-a 

u kulinarstvu, nosilac je 

Ginisovog rekorda u kuvanju 

čorbe, predsednik Asocijacije 

šefova kuvara Srbije, a od 2012. 

i predsednik opštine Kosjerić. 

Na treningu u turističkom 

domaćinstvu „Gostoljublje” u 

selu Skakavica kod Mionice 

Kosjerićke u Centralnoj Srbiji. 


Uvođenje GGAP standarda 

EurepGAP, koji uključuje HACCP principe, počeo je 1997. godine kao inicijativa prodavaca 

koji su pripadali Evropskoj radnoj grupi prodavaca na malo (EUREP). Do danas se 

razvila u partnerstvo poljoprivrednih proizvođača i njihovih mušterija – prodavaca na 

malo. Cilj je bio da se razviju široko prihvaćeni standardi i procedure za globalnu sertifikaciju 

dobre poljoprivredne prakse (GAP). Industrijalizacija poljoprivrede, upotreba 

aditiva, hormona, pesticida, antibiotika itd. rezultirala je nezadovoljstvom potrošača i 

gubitkom poverenja u institucije odgovorne za kontrolu bezbednosti hrane u Evropskoj 

uniji. EUREP je potom stvorila GLOBAL GAP dokument kako bi najbolje zaštitila zdravlje 

svojih potrošača. Sve su naglašavaniji zahtevi potrošača da kupuju prirodne, ukusne i 

zdrave proizvode, proizvedene na „prirodan i zdrav način i na način koji ne remeti prirodu”. 

GLOBALGAP je sistem mera za obezbeđivanje kvaliteta hrane i poljoprivrednih 

proizvoda od njive do početka industrijske prerade. 

GlobalGAP je sistem upravljanja u primarnoj proizvodnji hrane i ključna je referenca u 

dobroj poljoprivrednoj praksi na globalnom tržištu, koji prati zahteve potrošača u poljoprivrednoj 

proizvodnji. Cilj GlobalGAP-a je da ojača poverenje potrošača u kvalitet 

i bezbednost poljoprivrednih i drugih primarnih proizvoda. GlobalGAP je jedinstveni 

standard koji se može primeniti na sve vrste primarnih proizvoda – voće, povrće, cveće i 

ukrasne biljke, žitarice, stočnu hranu, lekovite biljke, stočarstvo – uzgoj stoke, proizvodnju 

mlečnih proizvoda, živine i akvakulturu. 

Glavni princip GlobalGAP-a jesu ograničena i kontrolisana upotreba svih vrsta hemikalija, 

briga o higijeni, upravljanje proizvodnjom i poljoprivrednim proizvodima koje prati 

potpuna i transparentna dokumentacija, dostupna za razmenu u lancu trgovine, briga za 

životnu sredinu i odgovorno upravljanje. 

152 


Anka je polaznik kulinarskih treninga i treninga o 

standardima prerade u domaćinstvu. Kod kuće, u selu 

Poganovu u opštini Dimitrovgrad, Anka i njen suprug 

Toša povrtari su bez premca. Iako u proizvodnji uopšte 

ne koriste hemijska sredstva, kvalitetno zemljište, dobra 

organska đubriva i navodnjavanje daju izuzetne rezultate. 

Poljoprivrednici u Evropskoj 

uniji se pridržavaju niza zahteva 

i sva hrana u EU proizvedena 

je u skladu s ovim pravilima. 

Oni imaju za cilj ne 

samo da obezbede ispunjenje 

standarda higijene i bezbednosti 

za proizvode koji se 

stavljaju na tržište već uključuju 

i društvenu brigu za životnu 

sredinu, poštuju etičke 

i druge društvene zahteve. 

Poljoprivrednicima ovo znači 

potrebnu brigu kada se primenjuju 

pesticidi i đubriva, 

poštovanje higijenskih pravila, 

sprečavanje životinjskih i 

biljnih bolesti, obezbeđivanje 

adekvatne obuke i zaštite poljoprivrednih 

radnika, obezbeđivanje adekvatnih životnih uslova za životinje na farmi, 

zaštitu životne sredine. Njima to pruža sigurnost 

da su zahtevi proizvodnje prihvatljivi, uključujući 

pomenute legitimne društvene zahteve, i ispunjeni 

za sve poljoprivredne proizvode proizvedene 

u Evropskoj uniji. Ovi poljoprivredni zahtevi se 

stalno razvijaju u funkciji zahteva društva. Oni bi 

trebalo da budu važan deo obezbeđenja kvaliteta 

hrane koja se nudi na prodaju i jedna od prednosti 

koju farmeri mogu da promovišu. Da ove poljoprivredne 

zahteve poznaje veći broj potrošača, oni 

bi mogli postati potencijalna marketinška prednost. 

Da bi ih primenjivali sitni posednici, GGAP 

standardi zahtevaju ozbiljnu podršku u okviru 

politike ruralnog razvoja – finansijsku za investiranje 

i tehničku za transfer potrebnog znanja i uspostavljanje 

partnerstava koja snižavaju troškove. 

Ako ovakve spoljne podrške ne bude, troškovi uvođenja i primene standarda mogu da 

obeshrabre farmere. Za početak je dobro pomoći farmerima da shvate da većina pravila 

može biti primenjena i bez troškova, kao i da ona mogu pomoći u poboljšanju upravljanja 

njihovim farmama i povećanju kvaliteta njihovih proizvoda koji se plasiraju kroz turizam 

i na taj način doneti korist i bez plaćanja sertifikacije. Gost će znati da ceni napor uložen u 

obezbeđenje bolje hrane i lepšeg ambijenta u kojima ima nameru da uživa. 


FAO UNDP tim je organizovao GlobalGAP/EurepGAP obuke u svim pilot-oblastima. 

Dan bi počinjao sesijama o mogućnosti da se prate zahtevi EurepGap i Evropske unije. 

Posebna pažnja je poklanjana praktičnoj strani sledivosti na primerima korišćenim tokom 

realizacije EurepGAP u Makedoniji. Učesnici su stekli veliko znanje o korišćenim 

sistemima i potrebnim resursima za uspostavljanje sledivog kretanja proizvoda, uključujući 

dokumentaciju, opremu i rešenja na terenu. 

U popodnevnim sesijama detaljno je razrađivana grupna sertifikacija, uključujući poziciju 

Food Plusa u grupnoj sertifikaciji i zahteve za QMS u okviru sertifikovane grupe. 

Dokumentacija koju zahteva EurepGAP (Quality Management System) obezbeđena je 

učesnicima u elektronskoj formi za dalju upotrebu. Koristeći ovu alatku, učesnici koji 

primenjuju standard u proizvodnim grupama mogu koristiti templejte ili prilagoditi 

obezbeđene dokumente. 

Između prezentacija izvođene su praktične vežbe/posete terenu, a učesnici su davali svoj 

sud o situaciji na terenu. Posle svake praktične vežbe donošeni su zaključci i sumirani 

utisci. Tokom vežbi bila su evidentna različita mišljenja učesnika, što je obezbedilo 

uvid u različite, često lične interpretacije zahteva standarda. Po završetku svake od tri 

praktične vežbe trener bi održao zaključnu sesiju na kojoj se raspravljalo o odgovorima/ 

rešenjima predstavljenih problema. 

154 


Regionalni brendovi i integrisanje ponude poljoprivrednih 

proizvoda i turističkih usluga 

Razlozi za stvaranje zajedničke ponude različitih proizvoda najčešće se svode na nedovoljan 

pristup tržištima i niske cene. Uzrok ovoga su potrebe za prevazilaženjem osnovnih 

slabosti proizvođača koji proizvode suviše malu količinu proizvoda da bi im se isplatio 

samostalni plasman na tržište. Ovo je uvek slučaj s onim proizvodima koji se na tržištu prepoznaju 

kao drugačiji ili bolji od drugih. Međutim, proizvođači retko kad imaju jedinstvenu 

prodajnu ponudu, jedni druge smatraju konkurencijom, pa više vole da rade samostalno, 

što ih čini manje konkurentnim u poređenju sa velikim proizvođačima. Ako se savlada 

strah, a konkurencija pretvori u partnerstvo, proizvođači mogu da udruže napore i količine 

istog prizvoda namenjene tržištu prodaju uz manje rashode, dok bi povećanje cene moglo 

biti složeniji problem. Taj proizvod treba da bude poseban, a ako je poseban, to bi trebalo 

da bude predočeno kupcu, što znači da ga treba označiti i promovisati kao drugačiji. Kada 

se jednom stavi odgovarajuća oznaka i ona dobije svoje mesto na tržištu i bolju cenu, ovaj 

proizvod će najverovatnije postati 

meta prevara pa bi trebalo uvesti 

i zaštitu. Ova zaštita će obično 

dodatno doprineti njegovoj promociji 

ukoliko novu oznaku koju 

poseduje kupci prepoznaju po 

imenu i oznaci i povezuju je s višim 

kvalitetom ili specijalnošću. 

Postoji mogućnost da se dosta 

uloži u reklamu tako da se ovaj 

dobar imidž izgrađuje s ulaskom 

na tržište, ali su za tu opciju potrebna 

velika ulaganja u promotivne 

kampanje što za proizvodnju 

manjeg obima u ruralnim 

područjima predstavlja naučnu 

fantastiku. I tu se opet vraćamo 

na poziciju gde su potrebna partnerstva, 

pa čak i spoljna podrška. 

Ipak, niko ne može da uvede 

Brend Đerdapa razvila je Turistička organizacija Opštine 

Majdanpek. Upotreba ovog znaka treba da obezbedi 

prepoznatljivost integrisane turističke ponude regiona, jednako 

koliko i proizvoda od značaja za njeno obogaćivanje. 

obeležavanje bilo koje vrste ako proizvođač sam nije svestan svojih prednosti koje treba 

istaći, ako među mogućim korisnicima ne postoji konsenzus o pravilima njegovog sprovođenja 

i ako je logika njegove primene suviše daleko od tradicije proizvoda i njegovog 

imidža koji ga čini primerenim za obeležavanje. Ako se smanji njegov kvalitet, nikakvo 

označavanje neće imati uspeha, ma šta da se uradi. Da bi se mogla staviti oznaka na ponudu 

proizvoda i usluga, mora se primeniti filozofija robne marke. Kod određivanja robne 

marke počinje se istraživanjem prirode proizvoda i relevantnosti za postojeće tržište, 

njegove istorije i nasleđa, a završava se kada se definiše vizija proizvođača za budućnost. 


Koliko je ta vizija realna, zavisi od toga koliko je analiza bila detaljna i koliko je proizvođač 

realan u svojim željama. Označavanje će doći kao poslednje u nizu aktivnosti da potvrdi 

postojanje posebnog duha proizvoda na tržištu u korist onih koji ga poseduju. 

Važno je razviti mehanizme tržišta koji odgovaraju ruralnom stanovništvu. Utvrđivanje 

posebnih karakteristika različitih seoskih proizvoda, zaštićenih područja, poznatih istorijskih 

ili kulturnih činjenica itd. može da pomogne lokalnim proizvođačima i pružaocima 

usluga da razvijaju svoju ponudu postavljajući standard kvaliteta i inicijative određivanja 

robne marke koji povezuju poljoprivrednu i prehrambenu proizvodnju s turizmom. 

Ovo može da bude ključni metod za angažovanje podrške lokalnih partnera i poboljšanje 

kvaliteta turističke destinacije i 

stvaranje novih tržišta za lokalne 

proizvode. Već postoje mnogi 

standardi koji omogućavaju 

da se odmah obavi prepoznatljivo 

označavanje, pa je potrebno 

pažljivo odabrati neki od njih ili 

uspostaviti sopstveni kako bi se 

istrajalo u označavanju proizvoda 

i ponude kao posebnih. Pre 

uspostavljanja seta standarda 

neophodno je istražiti koji drugi 

programi mera već funkcionišu 

Vina iz poznatog Vršačkog vinogorja, iz Guduričkog 

podruma „Selecta” ne predstavljaju samo dobar primer 

kvalitetne banatske produkcije ovog popularnog pića,već sa 

sobom nose i zanimljivu priču o tradiciju vinara ovog kraja, 

koja je otvorila i prostor za vinski turizam, kao dodatni 

izvor prihoda. Vršačko vinogorje poznato je po svojim belim 

vinima, ali je i jedno crveno – Frankovka, deo lokalnog 

imidža. Imidž sela Gudurice kao sela u kome se proizvodi 

dobro vino, jednako koliko i grada Vršca predstavlja dobru 

osnovu za brendiranje ponude u ruralnom turizmu. 

ili bi mogli da budu relevantni 

u datoj oblasti ili sektoru. Ako 

postoji potreba da se razvije 

sopstveni standard, prvo treba 

odrediti ciljeve upravljanja. Da 

bi mogla da se pokrene akcija, 

treba proveriti da li je lokalno 

preduzeće spremno da plati da 

bude deo toga, ustanoviti fond 

kako bi bilo u stanju da ga stvori, 

pokrenuti i održavati program 

mera, napraviti plan projekta za program mera, utvrditi listu odgovora na sva navedena 

pitanja (akreditacija – dugoročni planovi), definisati standarde u tesnoj vezi s ciljnim 

grupama, razviti komunikaciju i određivanje robne marke. Povezivanje poljoprivrede i 

ruralnog turizma je od velikog društvenog značaja jer podržava razvoj ruralnih oblasti. 

Jačanje veza između lokalnih aktera, mesta i poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda 

veliki je korak ka održivom ruralnom razvoju. Ovi odnosi zasnivaju se na tome da se 

lokalnim kapacitetima stvori vrednost u okviru globalnog tržišta, a istovremeno ono ostane 

usidreno u određenom mestu. Proizvodi vezani za poreklo imaju atribute specifičnog 

kvaliteta neraskidivo povezane s mestima gde su proizvedeni i koji s vremenom grade reputaciju 

vezanu za geografsku oznaku po kojoj se identifikuju. Ovi diferencirani proizvodi 

156 


tako mogu da ispune specifičnu i unosnu potražnju. Potrošači se sve više interesuju za 

specifične atribute poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, posebno u smislu njihove 

kulture, identiteta i sredstava za održivu proizvodnju. Štaviše, takvi proizvodi mogu da 

doprinesu očuvanju biodiverziteta, zaštiti kulturne baštine, društveno-kulturnom razvoju 

i smanjenju siromaštva u ruralnim područjima. Identitet proizvoda s geografskim oznakama 

kao diferenciranih proizvoda vezanih za poreklo odražava jedinstvenu kombinaciju 

lokalnih prirodnih resursa (klima, zemljište, lokalne rase životinja i vrste biljaka, tradicionalna 

oprema itd.) i kulturnih dobara (tradicija, znanje i veštine, koji se često prenose sa 

generacije na generaciju) na datoj teritoriji, čime se uspostavljaju specifične veze između 

proizvoda, lokalnih aktera i teritorije. Tokom vremena odnos različitih aktera u određenoj 

proizvodnoj oblasti (poljoprivrednici, prerađivači, lokalni potrošači, državni organi, 

NVO i sl.) i njihova interakcija s drugim faktorima 

izvan zone izgrađuju identitet proizvoda u vezi s teritorijom 

i specifičnom grupom ljudi. Ovaj proces 

uključuje različite aktere koji usaglašavaju i usklađuju 

svoju proizvodnju i trgovačke prakse. 

Crvena gusta vina Rajačkog 

vinogorja nisu samo poznata po 

svom izuzetnom kvalitetu već i 

po prirodnom načinu pripreme i 

negovanju u kamenim podrumima 

– pimnicama. Njihovu atraktivnost 

povećavaju i vina od starih lokalnih 

sorti grožđa kao što je crna 

tamjanika. Iako je nadaleko čuven 

rajački game, Rajačko vinogorje 

ima i dobra bela vina kao što je, na 

primer, šardone. Poznato je i lokalno 

vino „Bagrina”. Imidž Rajačkih 

pimnica osnova je brendiranja 

kompletne turističke ponude koja je 

ovde proistekla iz tradicije služenja 

hrane velikim kupcima vina. Na 

slici vina Negotinskog regiona. 

Lokalni turizam i proizvodi s geografskim oznakama 

predstavljaju jasnu potencijalnu sinergiju, gde 

razvoj jednog doprinosi drugom. Ova interakcija 

je naročito izražena na kulturnim manifestacijama 

koje se organizuju u vezi s proizvodima koji predstavljaju 

region jer se time povezuje tradicija, kultura 

ili gastronomski planovi putovanja (muzej sira, 

festival šafrana, proslave vina i maslinovog ulja itd.). 

Ekonomski i društveni razvoj mogu imati koristi 

za ugled geografske oznake. Stoga, akteri turističke 

industrije mogu da igraju važnu ulogu u pružanju 

podrške kolektivnoj promociji proizvoda s geografskom 

oznakom kao ambasadora lokaliteta, širenjem 

informacija i organizovanjem planova putovanja 

za turiste, kao što su kombinacije izleta u prirodu s 

gastronomskim zaustavljanjem u restoranima ili na 

proizvodnoj lokaciji. 

Tematski putevi spadaju u najbolje načine da se integrišu 

geografski specifične ponude poljoprivrede i 

turizma pod jednom regionalnom robnom markom 

u određenom seoskom području. Za sve njih se zahteva 

da stvore pozitivnu sliku o regionu i/ ili temi, 

ili da se njihove tačke programa učine atraktivnim u 

trenutnoj tržišnoj situaciji. Tematski putevi su multidisciplinarni 

višegodišnji projekti, koji uključuju 

organizacioni, tehnički, marketinški i investicioni 

deo. Sam projekat predstavlja mešavinu različitih 


disciplina (gastronomija / enologija, turizam i ruralni razvoj) u korist učesnika u projektu 

ili proizvođača uključenih u projekat. Tematski putevi mogu da se odnose na vino (put 

vina), dimljeno meso, med, aromatično i lekovito bilje, sir, jagode ili bilo koje druge karakteristične 

proizvode u određenom području, ili njihovu kombinaciju, kao što je tradicionalna 

hrana ili tradicionalna kuhinja (gastroputevi). Tematski putevi mogu se odnositi 

i na druge atrakcije koje postoje u ruralnim oblastima: kulturne, istorijske, verske i njihove 

različite kombinacije, pri čemu bi trebalo obratiti posebnu pažnju na izbor naziva ili tema. 

Ove projekte uglavnom organizuju pojedini regioni ili zajednice da bi promovisale turizam 

u regionu ili da bi unapredile turizam, ali ih mogu pokrenuti i civilni sektor i grupe 

poljoprivrednika, preduzetnika ili čak pojedinaca, ali u tom slučaju njihov razvoj i finansiranje 

su mnogo komplikovaniji i neizvesniji. 

„Land of Shopska”’ (Zemlja Šopa) tematski je put koji povezuje farme koje se bave 

uzgojem autohtonih rasa stoke, prirodne pašnjake na kojima se ona gaji, kao i preradne 

kapacitete i pružaoce usluga u ruralnom razvoju koji prerađuju i služe proizvode ovih 

rasa. Razvijen je u Dimitrovgradu i delu teritorije susedne opštine Pirot, koji pripada 

Staroj planini. Ovo je dobar primer povezivanja primarne proizvodnje, očuvanja farmskih 

područja visoke prirodne vrednosti, tradicionalne prerade i ponude u ruralnom turizmu. 

Istovremeno predstavlja i osnovu edukativnih, gastronomskih i zabavnih tura. 

Kreiranje tematskih puteva sadrži detaljnu standardizaciju ponude koju pružaju oni 

koji u njoj učestvuju, i predstavlja dobro sredstvo za dalje unapređenje njenog kvaliteta. 

Standardi su jasne smernice za vlasnike domaćinstava koja se bave seoskim turizmom 

o načinima na koje mogu obogatiti i poboljšati kvalitet svoje ponude u skladu s očekivanjima 

i željama potencijalnih klijenata. Standardi, s druge strane, predstavljaju važan 

element marketinga ponuđenih proizvoda i usluga jer kupac (potencijalni klijent) tako 

dobija detaljne informacije o kvalitetu ponuđenog proizvoda i garantuje da usluge i proizvodi 

koji se promovišu odgovaraju stvarnom stanju. 

158 


Udruživanje specifičnih karakteristika turističkih gazdinstava 

i farmi uključenih u ponudu i vrednosti regiona 

pruža mogućnosti za uvođenje standarda koji 

doprinose poštovanju i priznavanju karakteristika i 

specifičnosti ruralnog turizma u ukupnoj turističkoj 

ponudi, kao i poštovanju i priznavanju različitosti te 

ponude: teritorijalni 

marketing i sve veća vidljivost na tržištu kako 

porodičnih poljoprivrednih gazdinstava koja se bave 

seoskim turizmom, tako i čitavih destinacija. 

Cilj standarda kvaliteta je da se otkrije kvalitet turističke 

ponude nakon osnovnog seta kriterijuma 

kojima se meri atraktivnost ponude seoskog turizma 

– opremljenost, spoljni izgled zgrade i neposredno 

okruženje, ponuda smeštaja i ishrane, ali i sposobnost 

vlasnika i članova porodice i neke veštine značajne 

za kvalitetnu organizaciju i funkcionisanje 

smeštaja, serviranja hrane, farmi, organizovanih aktivnosti 

za goste (dodatne aktivnosti), raspoloživost 

pomoćnih uređaja, organizacija lokalnog transporta, 

udobnost putovanja, fleksibilnost i spreman sistem 

za reagovanje na potrebe i inicijative korisnika, spremnost 

da se pruže dobre informacije o gotovo svemu 

u okruženju, pa čak i informacije o mogućoj konkurenciji 

u regionu. 

Pirotski ćilim je najjači lokalni brend Jugoistočne 

Srbije. Izgradnja turističke ponude oko ovog brenda 

može biti od obostrane koristi i za plasman ovog 

ekskluzivnog proizvoda, kao i za valorizaciju prirodnog 

kapitala Gornjeg Ponišavlja i njegovog kulturnog 

nasleđa. Bolja prodaja ćilima i turističke usluge 

dale bi novu šansu malim gazdinstvima koja gaje 

stare rase ovaca, čija je gruba vuna neophodna za 

tkanje ćilima originalnog kvaliteta. Dakle, pirotski 

ćilim može biti mnogo više od skupog suvenira 

ukoliko turistička ponuda bude integrisana. 

Retka karakačanska i pirotska 

ovca čine ovaj ambijent posebno 

vrednim, ali istovremeno daju 

i grubu vunu, neophodnu za 

proizvodnju pirotskog ćilima. 

Neophodni koraci koji slede su: evidencija proširenog 

spiska zainteresovanih proizvođača i pružalaca usluga 

u turističkoj industriji koji ne pripadaju grupi koja je pokrenula inicijativu o osnivanju 

tematskih putovanja na prvom mestu ili tačaka od interesa na određenom putu, tematsko 

praćenje tačaka od interesa u komplementarnim kategorijama, istraživanje tržišta o 

naklonostima potencijalnih kupaca / korisnika, uključujući izradu pravila za učesnike u 

tematskim putevima. Zatim sledi edukacija zainteresovanih za prednosti učešća u projektu, 


administrativna pravila za uključivanje i učešće u tematskim putovanjima (ugovori, ugovorna 

izjava, prijava, kontrolna dokumenta, prijavni obrasci za registraciju) i izrada preciznih 

mapa s obeleženim putevima i stazama. Zatim se izrađuju saobraćajni znaci (veliki 

na ulazu u region, kao i mali pojedinačni putokazi za individualne proizvođače i oni koji 

obeležavaju ulaze kod njih), izbor raspoloživih marketinških alatki (oglašavanje, odnosi 

s javnošću, promocije, prodaja), promotivni materijali: brošure na odgovarajućim jezicima, 

štandovi s karticama i posterima koji se nalaze u hotelima i putničkim agencijama, 

autobuskim i železničkim stanicama, aerodromima, graničnim mestima, internet stranama, 

društvenim mrežama, po potrebi se vrši prezentacija projekta prilikom manifestacija 

(sajam, konferencija itd.), prezentacija projekta sa zvaničnicima iz regiona za novinare (po 

mogućstvu u jednoj od zgrada na relaciji ili organizovanje demo-ture za agencije i predstavnike 

medija). Uspeh tematskih puteva treba stalno pratiti i uvoditi odgovarajuće revizije, 

inovacije i poboljšanja (Marušić, 2012). 

Mnogi kulinarski specijaliteti i tradicionalni 

proizvodi predstavljaju lokalnu baštinu 

zahvaljujući ugledu i potražnji potrošača. 

Njihove specifične karakteristike 

povezane su s geografskim poreklom, a 

odnose se na prirodne ili ljudske resurse 

i njihovu interakciju, tzv. teroar (podneblje). 

Interakcija sektora, posebno u oblasti 

poljoprivrede i turizma, bitna je i na lokalnom 

i na nacionalnom nivou. Strategije 

ruralnog razvoja koje bi mogle da istaknu 

razvoj ruralnog turizma integrisan s lokalnim 

poljoprivrednim proizvodima i 

gastronomskim nasleđem koji daju vidljivost 

za oba lokalna proizvoda mogu da 

obezbede široke mogućnosti za održivi razvoj ruralnih oblasti. Proizvodi s geografskom 

oznakom, kao bogatstvo usidreno na 

određenoj teritoriji, omogućavaju usvajanje 

proširenih teritorijalnih strategija. 

To znači da lokalni akteri koriste taj proizvod, 

specifične lokalne resurse koji uz 

njega idu (lokalna gastronomija, tradicija, 

pejzaži itd.) i njegovu reputaciju kao sredstvo 

za povećanje konkurentnosti celog 

lokalnog društvenoekonomskog sistema. 

Vodopad Skok je samo jedna od komponenata 

koja turistu može privući na Staru planinu. 

Pirotski kačkavalj godinama je kandidat za 

registrovanje geografskog porekla. Na tržištu 

je prepoznat i tražen. Put njegove proizvodnje 

od livade do trpeze istovremeno je zanimljiv 

materijal za jednu tematsku rutu. 

Proces prepoznavanja geografskog porekla 

jednog proizvoda može ojačati kapacitet 

teritorije da privuče potrošače i turiste 

u oblast proizvodnje i ponudi drugačiju 

korpu domaćih proizvoda i usluga zasno- 

160 


vanih na korišćenju lokalnih resursa. 

U okviru proširene teritorijalne strategije 

proizvodu s geografskom oznakom 

doprinose i atraktivnosti teritorije. 

Važne turističke lokacije i atrakcije 

kao muzeji, arheološka nalazišta, 

pojedini predeli, skijališta itd. mogu 

doprineti marketingu proizvoda s geografskim 

poreklom. Takva strategija 

zahteva efikasnu kolektivnu koordinaciju 

i sinergije. Određivanje robne 

marke regiona i proizvoda radi boljeg 

marketinga te teritorije u pogledu turizma 

moglo bi se u tom slučaju smatrati 

jednim od sredstava sprovođenja 

Arheološko nalazište Lepenski vir jedna je 

od glavnih atrakcija ruralnih oblasti Donjeg 

Podunavlja, ali i lokalitet od svetskog značaja. 

uspešnog ruralnog razvoja zasnovanog na području, najperspektivnijeg integrisanog pristupa 

ovom pitanju koje je nedavno promovisala Evropska komisija, a koje je na putu da se 

sprovede i u Srbiji. Uz ovo integrisanje se traže i sve mogućnosti da se iskoriste potencijali 

drugih aspekata partnerstava za razvoj koji se pominje u ovoj knjizi. 

Koziji sir s aromatičnim biljem specijalitet je porodice Dmitrović, koja živi i radi na Rudniku. 

Budući da se proizvodi u malim količinama, a izuzetnog je kvaliteta, njegova prodaja nije 

problem. S povećanjem broja konzumenata, korist od kvaliteta ovog proizvoda počinje 

da biva odlična reklama za područje na kome se proizvodi, pa je sve više onih koji žele da 

tamo dođu i upoznaju se s ambijentom i načinom njegove proizvodnje. U saradnji s drugim 

malim proizvođačima na istom prostoru i uz podršku Udruženja poljoprivrednika „Moba”od 

porodice Dmitrović kreće tematski put namenjen deci i njihovim roditeljima. Tematski put 

povezuje nekoliko gazdinstava koja se u regionu bave malom prepradom u domaćinstvu, kao i 

tradicionalnom kuhinjom, koje predstavljaju na popularni način deci „od travice do kozice” . 


Mali proizvođači vina i novi standardi, na primeru Rajačkih pimnica 

Autohtoni narodi moraju slobodno upravljati svojom ekonomijom, prirodnim resursima 

i sopstvenim razvojem. Podrška koja se nudi autohtonim narodima mora da se fokusira 

na zaštitu njihovih prava i pravo da žive u skladu s svojim kulturnim vrednostima, 

u potpunosti ih uključujući u participativne procese koji podrazumevaju njihov slobodan, 

prethodni pristanak (IFAD, 2011). Za ruralno stanovništvo, fokus interesovanja nije 

samo vlasništvo nad zemljištem već više teritorijalna prava. Ona obuhvataju korišćenje 

i upravljanje zemljištem, ali i imovinska prava na njihovim tradicionalnim kvalitetnim 

proizvodima čije se ime i poreklo često zloupotrebljavaju za industrijske proizvode, kao i 

njihov specifičan kvalitet, ukus, oblik, pakovanje, isto kao i pravo da primenjuju nasleđene 

tehnologije proizvodnje kao deo nasleđenog znanja ruralnog stanovništva. FAO je organizovao 

niz ciljanih obuka, savetovanje i mentorstvo za marketing, kreiranje regionalnog 

brenda i zaštitu proizvoda, kao i uvođenje standarda u tradicionalnu proizvodnju i ponudu 

ruralnog turizma u UNJP STRD pilot-regionima. Zanimljivi su neki rezultati dobijeni 

tokom ekspertskih studija i diskusija s polaznicima ovih obuka. 

Prema ovim nalazima, u budućnosti je potrebno više akcije da bi se pružila pomoć lokalnim 

ruralnim zajednicama da se izbore za usvajanje odgovarajućeg zakonodavstva za preradu 

malog obima u seoskim domaćinstvima. Kod većine problema u ovom trenutku razmatra 

se uvođenje standarda za bezbednost hrane koji omogućavaju da se nastavi tradicionalna 

obrada, kao i da se uvede adekvatno regulisanje standarda u lokalnoj gastronomiji. 

Ovi problemi onemogućavaju poboljšanje ponude ruralnog turizma i njeno integrisanje 

u okviru regionalnih brendova, kao i bredniranje tradicionalnih proizvoda i njihovu dalju 

integraciju u marketing kroz ruralni turizam i koče ruralni razvoj u celini. Ovaj aspekt će 

biti istraženiji u drugim poglavljima. Međutim, dobar primer problema kada se radi o integrisanju 

kulturnog nasleđa i lokalne poljoprivredne proizvodnje i prerade malog obima 

je tradicionalna proizvodnja vina u Rajačkom vinogorju u Istočnoj Srbiji. Budući da po 

162 


spoznaji problema, o kojima ćemo dalje pisati, više nije bilo ni vremena ni kapaciteta da se 

oni rešavaju u okvirima UNJP STRD, tim FAO podelio je nalaze koji slede s nadležnima u 

MPŠV, kao i s predstavnicima delegacije Komisije EU u Beogradu, inicirajući razgovor o 

pokretanju projekta koji bi se bavio ovim pitanjem. 

Vino Rajačkog regiona je dobro i prepoznatljivo na 

tržištu, bez obzira na to što je njegova proizvodnja 

mala i u lokalnim, a kamoli u nacionalnim okvirima. 

Klijenti prepoznaju rajačko vino kao originalni domaći 

proizvod, koji povezuju s tradicionalnim veštinama 

rajačkih vinara, specifičnim načinom proizvodnje zasnovanim 

na prirodnim procesima i povezanim s čuvenim „pimnicama”, atraktivnim naseljima 

sačinjenim od kamenih vinskih podruma – „selima bez dimnjaka, gde živi samo vino”, i povoljnom 

sredinom/zemljištem i insolacijom u kojima se proizvodi njihovo grožđe. Taj ugled i stabilno 

dobar kvalitet vina obezbeđuju prihod generacijama rajačkog stanovništva, i uključujuje i one 

koji su imali čast da izvoze svoja vina u Francusku i druge zapadne zemlje i osvajaju medalje 

na međunarodnim izložbama, kao što je ona u Londonu. Tokom napada filoksere na evropske 

vinograde, trgovci su otkrili rajačka vina koja su najsličnija onima iz Francuske, i Bordo, koji je 

na istoj geografskoj širini kao Rajac, počeo je da ih izvozi s Rajca za evropsku klijentelu. 

Tradicija prirodne proizvodnje vina, pri čemu se koriste stari tradicionalni metodi obrade, prirodni 

kvasci s površine grožđa, stari metodi koji obezbeđuju zdravu burad koja mogu da traju više 

od stotinu godina i sazrevanje vina bez kontrole 

temperature u prirodno stabilnoj klimi kamenih 

podruma itd. i istorija vinarstva predstavljaju 

dragoceno srpsko nematerijalno kulturno nasleđe 

– tradicija i životni izrazi nasleđeni od predaka 

i preneseni na potomstvo. Njen materijalni 

oblik – jedinstven u Srbiji živi kroz život kompleksa 

vinskih podruma u Rajačkom vinogorju u 

selu Rajac i susednom Rogljevu i Smedovcu (gde 

je manji broj podruma integrisan u selu a nije 

odvojen kao u Rajcu i Rogljevu) i zaštićen je kao 

srpsko kulturno blago. Danas pimnice i rajačka 

vina privlače interesovanje turista isto koliko i 

potrošača lokalnih vina. Običaj služenja lokalne 


hrane kupcima vina koji se neguje kroz najmanje 

6 generacija uz degustaciju vina danas 

je deo turističke ponude. 

U odnosu na proizvodnju vina u Rajcu, nacionalne 

institucije imaju svoje sopstvene zahteve 

– Institut za zaštitu spomenika kulture Srbije 

insistira na tome da pimnice treba čuvati onakvim 

kakve su bile, bez promena u strukturi, 

materijalima itd.; poljoprivredno zakonodavstvo, 

s druge strane, nameće suprotne zahteve – 

promene u arhitekturi i opremi i postupcima obrade... kako bi se prilagodilo propisima jednakim 

onima koje zahtevaju moderne vinarije. Tradicionalni mali proizvođači vina iz Rajačke oblasti, 

slično kao i iz drugih vinskih regiona u Srbiji (ili čak i više, jer barem u drugim regionima stari 

vinski podrumi ne podležu pravilima o zaštite kulturne baštine), trpe između ove dve strane. Obe 

ubijaju poslednju šansu za opstanak rajačkog stanovništva koje se bavi proizvodnjom vina i delimično 

turizmom i nema gotovo nikakav drugi izvor prihoda. 

Očuvanje podruma i tradicije vinarskih zajednica Rajačkog vinogorja moguće je ako nacionalno 

zakonodavstvo o proizvodnji vina dobije komponente koje regulišu tradicionalnu proizvodnju 

vina malog obima. Takva praksa postoji u EU, tako da nema prepreka za dobijanje dozvole za 

odstupanje od nametanja pravila industrijalizovane proizvodnje vina malim proizvođačima, ili 

čak posebnog propisa za njihovu vrstu. Korišćenjem ove dobre prakse i u Srbiji se može izraditi 

odgovarajuće zakonodavstvo, tako da male tradicionalne vinarije nastave da proizvode, i to 

ne samo da opstaju već i da prosperiraju i zapošljavaju više lokalnog stanovništva u ruralnom 

turizmu. Ovo će stvoriti mogućnost za završetak svih drugih aktivnosti na zaštiti rajačkih podruma 

kao svetske baštine u okviru UNESCO-a. Pimnice su na inicijalnom spisku za sprovođenje 

procesa zaštite svetske kulturne baštine kao Negotinske pimnice. U suprotnom, ako se 

mala proizvodnja potisne, ostali vlasnici podruma najverovatnije će napustiti svoju proizvodnju 

i njihovi podrumi će propasti. Šteta za lokalni turizam i ruralni razvoj biće nenadoknadiva. 

Tradicionalna proizvodnja vina u Rajcu obezbeđuje 

prihod lokalnoj seoskoj zajednici koliko 

i u nekim drugim tradicionalnim vinskim regionima 

u Srbiji, i oni dele iste probleme. Oni su 

suviše mali za velika ulaganja, a nemaju ni kapacitete 

ni namere da povećaju svoju proizvodnju 

ili da se takmiče s industrijski proizvedenim 

vinima. Oni ne žele da registruju vinarije i unište 

svoje podrume jer njihova atraktivnost u turizmu 

zavisi od žive tradicije proizvodnje vina 

u tradicionalnom okruženju i prodaje njihove 

proizvode i usluge. 

164 


Svet divljine i ekonomske aktivnosti izvan poljoprivrednog 

gazdinstva 

Od kad je sveta i veka, ljudi su brali biljke i lovili životinje za svoje potrebe. Za neke je to 

bio izvor čistog opstanka, za druge sport, sirovine za gastronomske delikatese ili lek. Čak 

i danas, stotine miliona ljudi, uglavnom u zemljama u razvoju, crpu značajan deo svojih 

životnih potreba i prihoda od sakupljenih biljnih i životinjskih proizvoda (FAO, 1993). 

Materijali sakupljeni u prirodi obično se slabo plaćaju lokalnim sakupljačima, čime je 

stvoren ogroman pritisak na resurse kao što su divljač, riba i lekovito bilje, što je vrlo vrlo 

rano dovelo do potrebe da se reguliše njihova eksploatacija. Razne zemlje su nametnule 

različite skupove pravila, koja manje-više predstavljaju pritisak na autohtone zajednice i 

njihov tradicionalan način privređivanja. Dok su neke zemlje uspele da stalno unapređuju 

i razvijaju pravila i sprovode ih u korist njihovih lokalnih zajednica, neadekvatni modeli 

upravljanja zaštićenim područjima prirode kod drugih neprekidno izazivaju otuđivanje 

tradicionalnih zajednica, što doprinosi siromašenju ruralnog stanovništva, ali i neodrživosti 

modela njihove zaštite. 

Ograničenost tradicionalnih sakupljačkih praksi u uslovima u kojima nema mesta intenzifikaciji 

poljoprivrede zbog oskudnih prirodnih 

resursa uglavnom je izazvala dva 

procesa – degradaciju usled nezakonite 

eksploatacije prirodnih resursa ili napuštanje 

marginalnih ruralnih oblasti. Pritisak 

nametnut krhkoj prirodi je smanjen, ali 

eko-sistemi koji zavise od ljudskog prisustva 

i aktivnosti počeli su da izumiru. 

Brojni ruralni predeli su izgubili raznovrsnost 

i lepotu, i postali manje privlačnim i 

produktivnim. Ovaj fenomen u moderno 

vreme zahteva nove modele za upravljanje 

divljim svetom. Snažan akcenat treba 

staviti na pomoć lokalnom stanovništvu 

da dobije sigurna prava na svoje teritorije 

i odgovarajuće prirodne resurse, uz utvrđivanje 

odgovarajućih praksi da se njima 

upravlja na održiv način. Povezivanje boljeg 

korišćenja prirodnih resursa i divljeg 

životinjskog sveta s lokalnom privredom 

izvan poljoprivrednih gazdinstava kroz 

ruralni turizam može biti ključno za uspeh 

Srbija je poznata po prikupljanju 

visokokvalitetnih gljiva u slobodnoj prirodi. 

Većina prikupljenog materijala se izvozi. 

malih naturalnih poljoprivrednih proizvođača 

u marginalnim područjima s ograničenom 

poljoprivrednom proizvodnjom, 

koji žive u dragocenoj prirodnoj sredini. 


Upravljanje prirodnim resursima mora da odražava koncepcije autohtonih zajednica jer 

one zavise od sredine ne samo zato što u njoj žive već i da bi održale svoj pogled na svet 

i svoj identitet. Ovo podrazumeva aktivnosti na zaštiti prirode, kao i sve planove razvoja 

ruralne privrede koji obuhvataju prirodne resurse i njihovo tradicionalno korišćenje. 

Izazov je da se divlji životinjski svet ustanovi kao ekonomska opcija i korist za stanovništvo 

korišćenjem njegove „komparativne prednosti” (DETE, 2000 cit. IFAD, 2011). Dakle, 

kvantifikovanje ekonomskih vrednosti divljači postaje sve značajnije. Osim toga, važno 

je i razjasniti odnos između delatnosti vezanih za divlji životinjski svet i koristi koje one 

donose. Mora se priznati da potencijalnu vrednost divljeg životinjskog sveta treba uzeti 

kao polaznu tačku za ruralni život i razvoj (IFAD, 2011). 

Lov 

Jedna od mogućih opcija je trofejni 

lov u ruralnim sredinama. Iako pogled 

šire javnosti na lovni turizam 

predstavlja delikatno pitanje, ako se 

lov sprovodi na održiv način, može 

pozitivno da doprinese očuvanju 

divljih populacija i njihovih staništa 

i da donese korist društvu. Trofejni 

lov je visokocenjena turističku delatnost 

gde podsticaji i efekti za ruralni 

razvoj dolaze od zapošljavanja vezanog 

za usluge i dobra koja se pružaju 

lovcima i njihovim saradnicima, 

tako da oni nisu ograničeni samo 

na cenu trofeja. Lovni turizam može 

da se definiše kao oblik turizma gde 

osoba putuje izvan svog prebivališta 

radi lova. Ova definicija uključuje i 

domaća i međunarodna putovanja 

radi lova. Lov ne mora da bude jedina 

svrha putovanja, ali predstavlja 

svakako njegov centralni element 

(Matilainen i Keskinarkaus, 2010). 

Srndać je najpopularnija divljač u Srbiji. Izuzetno 

vredni trofeji mogu se naći u mnogim lovištima, 

a uslovi za uzgoj srneće divljači su idealni. 

Potrošnja u Evropi vezana za lov i 

srodne aktivnosti donela je 2011. godine 

16 milijardi evra evropskoj privredi (Naturalliance cit. Šegrt, 2011). Američka služba 

za ribu i divlji svet izvestila je da je 90 milijardi dolara potrošeno na lov i ribolov, a posmatranje 

prirode donelo je dodatnih 55 milijardi, što čini 1% američkog BDP-a za 2011. 

godinu. Važno je naglasiti da takvi veliki prihodi nisu isključivo zasluga velike teritorije 

SAD već i njihovog jednostavnog sistema lovačkih pravila i propisa (Šegrt. 2011). Iako je u 

ekonomskoj krizi, lov u Španiji je, na primer, doneo oko 4 milijarde evra tokom 2011. godi- 

166 


ne. Njihov lovni sektor zapošljava preko 80.000 stalnih radnika, a računa se da tri miliona 

ima koristi od zapošljavanja u vezi s lovom. Ne možemo da damo pouzdane podatke za 

Srbiju, međutim raznovrsnost divljači kao što su divlja svinja, srna, jelen, divokoza i uvedeni 

muflon i jelen lopatar, ili predatori poput vuka (kao najatraktivnija predatorska divljač) 

i sitna divljač, kao što su fazan, zec, prepelica i patka sigurno mogu da donesu veliku korist 

upravljačima lovišta, kao i lokalnim zajednicama u njihovim okruženjima preko lovnog i 

seoskog turizma. Saradnja i koordinacija radnika u lovnom i seoskom turizmu neophodan 

je preduslov za stvaranje profita od bogatih resursa divljači. Istovremeno, lovce iz lokalnih 

zajednica treba pažljivo organizovati i očuvati lokalnu lovačku tradiciju. 

Ukupna površina lovišta u Srbiji 

iznosi oko sedam miliona hektara. 

Srbija poseduje kvalitetne 

ekološki čiste i bogate lovne 

rezervate i terene kao što su 

Kozara, Apatin, Karađorđevo, 

Plavna, Morović, Karakuša, 

Fruška gora, Deliblatska peščara, 

cela Istočna i Zapadna Srbija. 

Povećanje ekonomskih efekata 

može se postići racionalnim korišćenjem 

šumskih, lovnih i ribolovnih 

resursa. Neophodnost 

održivog gazdovanja šumama i 

unapređenje šumarstva uz istovremeno 

održivo upravljanje 

populacijama divljači davno je 

ustanovljena. Međutim, stvaranje 

optimalnih uslova u šumama 

za unapređivanje stanja autohtone 

divljači, razvijanje strategije 

za razvoj lovstva u Srbiji i obezbeđenje 

regulatornih, institucionalnih 

i ekonomskih okvira 

za njeno sprovođenje i dalje se 

sporo ostvaruje. Novi zakon o 

lovu donosi potrebne promene, 

ali za dobru organizaciju sektora 

lova potrebni su dodatno vreme 

i novac. Stoga je neophodno 

podržati privatne preduzetnike 

i organizacije koje će, u skladu s 

Zbog svoje prepredenosti i krvoločnosti vuk je san svakog 

lovca, a njegov odstrel se smatra vrhuncem lovačke 

karijere. Za razliku od većine zemalja u Evropi, u Srbiji je, 

zahvaljujući njegovoj brojnosti, lov na vuka dozvoljen svuda, 

osim u Vojvodini. Sasa Davidov usrećio je lokalne farmere na 

Homolju, koji su pretrpeli mnogo štete tokom proteklih zima. 

novim propisima o lovu, ulagati u gajenje i upravljanje divljači na održiv i odgovarajući 

način. Uz dodatno učešće lokalnih zajednica za integraciju u lokalne ruralne ekonomije, 


njihove aktivnosti mogu biti od ključnog značaja u obezbeđivanju povećanja populacija 

lovne divljači a da se korišćenje raspoloživog prostora i njihov prirodan kapacitet učine 

racionalnim (Bradvarević i Đorđević-Milošević, 2011). Podrška ruralnom i regionalnom 

razvoju na osnovu dobro osmišljenih programa ulaganja u ove delatnosti vrlo brzo bi 

donela pozitivne ekonomske, socijalne i druge efekte. Razvoj lovnog turizma može da 

pomogne zapošljavanju seoskog stanovništva i stvori tržište za svoje proizvode i usluge. 

Da bi se odgovorilo na zahtev lovačkog turiste, 

neophodno je, naravno, obezbediti 

određenu količinu i kvalitet lovne divljači, 

ali su i usluge (stručne lovne usluge, usluge 

prijema, transporta, rekreativno-zabavne, 

obrazovne, usluge prevođenja itd.) 

i roba, kao što su oružje, lovna oprema, 

municija, suveniri itd. takođe od ključnog 

značaja. Lovni turizam podrazumeva 

prodaju proizvoda na licu mesta, bez dodatnih 

rashoda – divljač, smeštaj, hrana i 

hrana za životinje, što ga čini jednim od 

Hranilište u lovištu „Vratna” kod Negotina najunosnijih tipova specijalnog turizma. 

Kao privredna delatnost, lov je u aktivnoj 

korelaciji s nizom privrednih i neprivrednih delatnosti, kao što su šumarstvo, poljoprivreda, 

vodoprivreda, sport, obrazovanja, nauka, kultura itd. Stoga se lovni turizam oslanja na 

sve ove resurse prilikom kreiranja sopstvene ponude proizvoda. Na primer, šumarstvo, poljoprivreda 

i vodoprivreda obezbeđuju prostor i 

ambijentalni okvir za divljač koja je glavni motiv 

rekreacije lovnih tura koje su istovremeno 

osnov za obavljanje delatnosti lovnog turizma. 

Lovni turizam je takođe u korelaciji s drugim 

privrednim delatnostima, kao što su usluge, 

saobraćaj, trgovina, zanatstvo itd. U strukturi 

ponude lovnog turizma smeštaj, hrana i prevoz 

lovaca i njihovo snabdevanje različitom robom 

i uslugama, kao što su popravke oružja i opreme 

itd. zauzimaju značajno mesto. 

Ponuda usluga u lovištu može obuhvatiti i ponudu 

lovačkih pasa, ili smeštaj i hranu za lovce 

i njihove pse, prevoz lokalnim prevoznim sredstvima 

kao što su konji i kočije, vozače životinja, 

prevoznike, hranu i piće, opremu za hlađenje ili 

grejanje, skije, sanke, automobile s pogonom 

na četiri točka itd., u čemu može da učestvuje 

lokalno stanovništvo. Takođe, važno je da se izgrade 

male klanice koje ispunjavaju standarde 

Zec i fazan su izuzetno perspektivna 

divljač, nažalost obogaćivanje lovišta ovom 

divljači nije svuda zastupljeno, niti se vrši 

u dovoljnoj meri u skladu s kapacitetom 

lovišta i mogućnostima prodaje. 

168 


o bezbednosti hrane za pripremanje mesa i njegovu eventualnu obradu, na zahtev kupca. 

Dodatne sportske aktivnosti kao što su obuka, vežbe, ispitivanje i sertifikacija lovačkih 

pasa, takmičenja, izložbe itd. takođe mogu pomoći razvoj lokalne turističke ponude. 

Pošto su lovci članovi svojih porodica i drugih formalnih i neformalnih 

grupa – lovačkih organizacija, možemo predvideti 

da bi oni mogli imati i kolektivne potrebe i potrebe za sporednim 

delatnostima i uslugama. Bilo bi dobro da se razmisli o 

mogućnostima da se organizuje turistička ponuda za lica koja 

ih prate, kao što su supružnik, deca, itd., koji nemaju lovačke 

potrebe, tako da se za njih mogu osmisliti neke druge vrste 

ponude, kao što su posmatranje ptica i životinja ili kulturne 

ture itd. Lovci često dolaze u grupama i vole da se druže, pa se 

javlja problem organizovanja animacije. Obično tu odgovara 

organizovanje zabavnih, rekreativnih i kulturnih sadržaja 

kako turistima ne bi bilo dosadno (Prentović, 2008). 

Adekvatnu ponuda lovnog turizma u kombinaciji s drugim 

aktivnostima i ponudama ruralnog turizma po povoljnim cenama, 

dobar kvalitet, visoka profesionalnost i poverenje u odgovarajuće uslove mogu da izbalansiraju 

seosko domaćinstvo zasnovano na poljoprivrednoj proizvodnji malog obima barem 

u blizini najboljih lovišta. Od toga će biti koristi kako za upravljanje prirodnim resursima, tako 

i za ekonomski i društveni razvoj lokalnih zajednica i preduzetništva. 

UNJP je podržala Šestu međunarodnu naučnu konferenciju o lovstvu i održivom korišćenju 

biodiverziteta održanu u Žagubici 2011. godine. Program konferencije uključivao je diskusiju 

o ruralnom razvoju i razvoju turizma. Naglasak je bio na održivom lovstvu i njegovoj mogućoj 

ulozi u lokalnoj privredi izvan poljoprivrednih gazdinstava uvođenjem turističkih usluga 

baziranih na poljoprivredi s ponudom lova i ribolova, uključujući probleme bezbednosti 

hrane i potrebna ulaganja. Učestvovali su autori iz Srbije, Slovačke, Hrvatske, Mađarske, 

Bugarske, Rumunije, Belorusije, Ukrajine, Slovenije i Rusije. Konferenciju je organizovalo 

Udruženja lovaca „Jovan Šerbanović”’ iz Žagubice, uz podršku Nacionalnog lovačkog saveza 

Srbije s kvalitetnim prilozima iz nauke i prakse. 


Rekreativni i sportski ribolov 

Ribolov je jedan od najpopularnijih vidova rekreacije na otvorenom u ruralnim područjima. 

Osim što predstavlja rekreaciju na otvorenom za stanovnike, ribolov se može 

smatrati i oblikom turizma jer ribolovci dolaze iz drugih mesta, ili čak prelaze državne 

granice da bi išli na pecanje. Zato rekreativni ili sportski ribolov može značajno da doprinese 

ekonomskom razvoju. Sektori turističkog poslovanja vezani za ribolov obuhvataju: 

prevoz (avioni, automobili, vozovi, autobusi, brodovi za krstarenje, čarter brodovi 

itd.), smeštaj (hoteli, moteli, noćenje s doručkom, kamp tereni, domovi itd.), atrakcije 

(kvalitetan ribolov, plaže, državni i nacionalni parkovi i šume, zabavni parkovi, festivali 

itd.), hranu i piće (restorani, barovi, prodavnice brze hrane, prodavnice za brzo-zaustavljanje 

itd. obično se nalaze na putu ka oblastima turističkih destinacija ili u njima), 

maloprodajne objekte za posebne stvari (majice, suveniri, snabdevanje ribolovačkim varalicama 

i mamcima, kamp oprema itd.) i informativne odseke (centri za prihvat posetilaca, 

veb-stranice, vodiči za putovanja, promotivni oglasi, mape, brošure itd. (Goldner 

i sar. 2000). Atraktivna mesta za ribolov mogu da privuku pažnju i učine razumnim 

ulaganja u infrastrukturu, kao što su putevi, aerodromi, postrojenja za prečišćavanje 

otpadnih voda u odredišnim zajednicama, bagerovanje rečnih kanala, ribolovna pristaništa, 

rampe za čamce itd., što donosi blagostanje ruralnom stanovništvu. 

Promociji ribolovnog turizma poslednjih nekoliko godina i u Srbiji je sve atraktivnija isto 

koliko i u drugim zemljama u regionu i širom sveta. Očekuje se da više ribolovaca doputuje 

u Srbiji i iz inostranstva radi rekreativnog ribolova. Međutim, srpski ribolovci u Srbiji 

i dalje retko koriste lokalni smeštaj i više vole jeftinije verzije samostalno organizovanog 

ilegalnog boravka i ishrane pored vode. 

170 


S jedne strane, oni nisu informisani o drugim 

opcijama, a s druge, nisu svesni štete 

koju prouzrokuju okruženju tokom boravka 

u prirodi, bez obezbeđene infrastrukture. 

Biće sve važnije razmotriti društveni, 

ekonomski i ekološki uticaji ove aktivnosti 

u svakoj pojedinačnoj sredini, ali u principu 

je jasno da takva praksa nije ekološki održiva, 

ni ekonomski racionalna. Zagađenost 

životne sredine postaje opasnost na svakoj 

pojedinoj atraktivnoj ribolovnoj destinaciji. 

Uz to, smještajni kapaciteti u okruženju 

atraktivnih destinacija ove vrste nisu dovoljno 

iskorišćeni. Njihovoj ponudi najčešće 

nedostaju atraktivne aktivnosti koje će 

dovesti više turista. Obeshrabreni postojećim 

navikama u ribolovu, oni ne smatraju 

da je organizovana ribolovna ponuda 

u skladu s ponudom smještaja i ishrane u 

njihovim domaćinstvima. 

Da bi ribolov postao privlačan za turiste i doneo više od prihoda od ribarskih dozvola, 

biće potrebno da organizatori ribolova bolje upoznaju ribolovni turizam, turizam u celini, 

i razviju razna partnerstva s lokalnim i državnim organizacijama za promociju turizma i 

stanovništvom iz lokalnih zajednica 

koje se bavi ruralnim 

turizmom. Ova sinergija može 

doneti više koristi lokalnoj zajednici 

i obezbediti kvalitetniju 

ponudu onima spremnim da 

plate više. Za one koji se odluče 

za jeftine verzije boravka, 

akteri koji pružaju lokalni smeštaj 

u ruralnom turizmu treba 

da izrade ponudu za kampovanje 

i pruže neophodnu 

infrastrukturu. 

Riba na Trajanovoj tabli, postavljenoj u blizini 

ribarskog sela Tekija svedoči o izgradnji rimskog puta 

uz tok Dunava i potvrđuje u kojoj meri je ribarenje 

bilo važno u ovim krajevima i u dalekoj prošlosti. 

Specifičnosti ribljeg diverziteta 

u hladnim i toplim vodama 

Srbije treba da se utvrde kao 

deo razvojnih planova za sektor 

poljoprivrede malog obima 

u primarnoj proizvodnji i 

obogaćivanju prirodnih voda, 


kao i veštačkih jezera namenjenih za 

kombinovanu upotrebu – proizvodnju 

ribe i ribolov. Osim nepovoljnih ekonomskih 

i socijalnih uslova koji su doveli 

do sadašnje situacije, evidentno je 

da položaj ribarstva kao potencijalno 

važne privredne delatnosti tokom proteklih 

decenija uglavnom nije bio sistemski 

rešavan. Boljim upravljanjem ribljim 

resursima radi razvoja ribolova i promovisanja 

ribolovnog turizma objedinjeno 

s ponudom u ruralnom turizmu Srbija 

može da iskoristi potencijal svojih voda, 

a naročito posebna prednost koja potiče 

od retkih vrsta riba koje su velika atrakcija 

za ribolovce. Pošto su ugrožene, njihov 

lov je u ovom trenutku ograničen ili 

zabranjen. Zabrana bi se mogla ukinuti 

ako bi se gajenju ovih vrsta i njihovom 

ponovnom uvođenju posvetilo više pažnje 

u upravljanju ribolovnim regionima 

u smislu redovne prakse. 

Moruna (Huso huso) kao atrakcija 

Dunava bila je decenijama tema istraživanja, 

pa je u Jugoslaviji bio izrađen 

čak i program proizvodnje riblje mlađi, 

međutim on više nije aktivan i ribolov 

je sada zabranjen. Ovaj preistorijski 

relikt nekada je bio izvor čuvenog kladovskog 

kavijara. Zbog svojih dugih reproduktivnih 

ciklusa, dugih migracija, 

kao i osetljivosti na uslove sredine, ova kolosalna vrsta ribe (može da bude duga 9 m i 

teška do 2 t) u opasnosti je od preteranog lova, krivolova, zagađenja vode i pregrađivanja 

reka. Prema IUCN, preko 85% vrsta morune svrstano je u vrste kojima preti izumiranje, 

što ih čini kritičnije ugroženim od bilo koje druge grupe 

vrsta. Kao žrtva dve hidroelektrane za koje su podignute 

brane, ova riba koja migrira nema više dobrih uslova za 

mrest – mora da se zaustavi ispred brane Đerdap 2, gde 

se i dalje lovi uprkos zabrani. 

Trenutno je u pogledu očuvanja stepen njene ugroženosti 

je IUCN 3.1. Redak ulov dozvoljen je za naučne svrhe, 

ali se nikada ne organizuje kao turistička atrakcija. 

Mladica, ili dunavski losos (Hucho hucho) slatkovodna je 

Porodica Milice Živanović se bavi ribarstvom 

– proizvode pastrmku i šarana u valjevskom 

kraja u Centralnoj Srbiji. Oni su dodali 

vrednost svojoj primarnoj proizvodnji 

uvođenjem ruralnog i ribolovnog turizma, 

međutim mislili su da prerada ribe može 

da donese neku korist, pa su kupili nešto 

od opreme potrebne za pakovanje i preradu 

ribe. UNJP je podržala ova ulaganja. 

172 


iba iz porodice lososa. Poreklom iz palearktičke ekozone, mladica se prvobitno pojavila 

u slivu Dunava u Evropi, ali je uvedena i na druga mesta. Ne postoje pouzdani podaci o 

nivou ribarstva u otvorenim vodama, a ozbiljni problemi proističu iz nezakonitog ribolova 

(koliko i od lova ili čak i više) i upotrebe nedozvoljenih sredstava. Mladica se još lovi 

u reci Drini, ali je jak pritisak na nju i narušavanje životne sredine čine ugroženom. Isto 

se dešava s potočnom pastrmkom (Salmo trutta – morpha fario), atraktivnim ulovom za 

sportske ribolovce, za koju još ne postoji dosledan program ponovnog uvođenja u planinske 

čiste vodotokove mada je poslednjih decenija učinjen značajan komercijalni napor da 

se proizvede riblja mlađ da bi se ponovo uvela vrsta lososa u divljinu. 

Ribarska manifestacija „Alaske večeri” u Velikom Gradištu je samo jedna od 

lokalnih tradicionalnih manifestacija koja slavi ribolov i ribu kao deo tradicionalne 

privrede Dunavskog regiona. UNJP je podržao njenu organizaciju 2010. godine. 

Možda je najpoznatija ona u Tekiji, posvećena lovu na soma u tradicionalnom 

ribarskom selu u Donjem Podunavlju, u zoni Đerdapske klisure. 

FAO je u okviru 

UNJP obezbedio 

obuku za unapređenje 

tradicionalne kulinarske 

prakse ribolovačkih i 

stočarskih zajednica, dve 

gastronomije vezane za 

teritorijalne/prirodne 

resurse u ovom regionu. 


Sakupljanje plodova prirode 

Sakupljanje divljih plodova je prilika za najsiromašnije 

da zarade bar nešto gotovog novca. 

Pogotovo oni koji nemaju pristup visokokvalitetnom 

poljoprivrednom zemljištu ili ga uopšte 

ne poseduju često zavise od sakupljanja plodova 

iz prirode da bi preživeli. Drugima je to dodatni 

prihod ili samo još jedan gastronomski delikates 

koji pored ostalog luksuza mogu sebi priuštiti. 

Lokalno stanovništvo koje sakuplja bilje za tržište 

najčešće dobija nisku cenu za neobrađeni biljni 

materijal. Većina divljih vrsta, a posebno lekovite 

vrste, i dalje će se sakupljati u divljini, što znači da 

je veoma važno da se održavaju eko-sistemi u kojima 

one žive. S druge strane, održavanje lokalnih 

zajednica u životu i briga o njihovoj dobrobiti takođe 

predstavljaju prioritet. Održivo sakupljanje 

uz obradu na farmi ili u zajednici i gajenje nekih 

biljaka kao aktivnost zaštite na licu mesta i izvor većih količina materijala potrebnog tržištu 

sve više se vide kao najvažniji za strategiju očuvanja većine vrsta koje se sakupljaju u 

divljini i njihovih staništa, imajući u vidu njihov trenutni i potencijalni doprinos lokalnim 

ekonomijama i njihovu veću vrednost za sakupljače u dužem vremenskom periodu. 

Osnovna ideja je da se nedestruktivno sakupljani materijal iz prirode i koristi na lokalnom 

nivou i na taj način podržati opstanak stanovništva, vrsta i raznovrsnosti eko-sistema. U 

tu svrhu ove resurse ne treba precenjivati, niti lokalne ekonomije svoditi na to da se oslanjaju 

samo na njih. Stoga postoji potreba da se prepozna i ojača uloga lokalnog stanovništva 

u njihovim procesima popisa, monitoringa i procene uticaja i da se korišćenje divljih 

plodova integriše u sveukupno upravljanje prirodnim resursima. 

Tržišta u ekonomskom procvatu 

s brzorastućom potražnjom često 

imaju razorne posledice po vrste 

sakupljene u divljini. To nameće 

hitnu potrebu za širenjem prakse 

gajenja lekovitog bilja kako bi 

se smanjio pritisak sakupljanja 

na divlje populacije (FAO, 1995; 

Lambert i sar, 1997;. Palević, 1991; 

De Silva, 1997; WHO, IUCN i 

WWF, 1993). Lekovita svojstva 

biljaka uglavnom su rezultat prisustva 

sekundarnih metabolita 

potrebnih biljkama u njihovim prirodnim okruženjima u određenim uslovima stresa i 

174 


konkurencije, a koji možda ne bi bili izraženi u uslovima monokulture. Gajenje lekovitog 

bilja u sličnoj sredini zahtevaće da se ono široko rasprostranjuje u različita (za poljoprivredu) 

marginalna područja, planine, močvare, peščane i slične terene. Male lokalne farme 

imaće u tome veoma važnu ulogu jer ta aktivnost može da obezbedi mogućnosti za 

povećanje prihoda od njihovog intenzivnog upravljanja zemljištem. Ta korist može biti i 

indirektna jer uvođenje ekstenzivnog gajenja lekovitog bilja može da im pomogne da na 

održiv način upravljaju vrednim predelima i seoskim prostorom u celini i pritom zarađuju 

novac. Održavanje poljoprivrednog zemljišta visoke prirodne vrednosti i poluprirodnih 

sredina koje su privlačne za turiste koliko i drugi proizvodi koji se iz njih dobijaju može 

povećati interesovanje za njihovu ponudu u okviru ruralnog turizma. Pošto lekovito bilje 

igra jednu od centralnih uloga u seoskim običajima, kao tradicionalni lekovi ovi proizvodi 

uz dodatu vrednost mogu postati važna roba za stavljanje u promet ukoliko se uloži u 

preradu i pakovanje koje odgovara savremenim standardima. Gajenje lekovitog bilja na 

lokalnom nivou je važno i kako bi se sprečili degradacija životne sredine i gubitak genetičke 

raznovrsnosti, kao i gubitak podsticaja da se sačuvaju divlje populacije. 

Kada govorimo o ogromnom bogatstvu i raznovrsnosti lokalne flore u Srbiji, to možemo 

ilustrovati brojem lekovitih biljaka. Poznato je više od 700 vrsta lekovitih biljaka, od kojih 

je oko 400 zvanično registrovano i 280 ih je u prometu. Sto pedeset dve biljne vrste su 

zakonom zaštićene od korišćenja i prometa na tržištu, a podležu kontroli sakupljanja. To 

znači da je 10% ukupnog broja vrsta lekovito (Stefanova i Ivanov, 2010). Raznovrsnost 

jestivog zeljastog bilja i divljih plodova je čak i mnogo veća. 

Lokalne poljoprivredne kulture, divlji plodovi, 

jestivo zeljasto bilje, lekovito bilje i pečurke, 

divljač i riba deo su gastronomije srpskih 

seoskih zajednica i njihove tradicije. Količine 

dozvoljene za sakupljanje, ili saradnja s upravljačima 

lovišta i ribarskih centara mogu lokalnoj 

zajednici doneti korist na održiv način uvođenjem 

prerade i plasmana kroz turizam kao 

mehanizma dodavanja vrednosti. Međutim, 

potrošnja lokalnih biljaka nije jedini način da 

se privuku turisti. Interesantna opcija za turiste 

avanturističkog duha su misije preživljavanja 

u prirodi. Sakupljanje aromatičnog i lekovitog 

bilja je takođe jedna od opcija. Priprema zimnice 

– sokova, džemova i sl. takođe privlači 

interesovanje koliko i kupovina ovih proizvoda 

direktno od domaćina. Zahvaljujući globalizaciji, 

otvaraju se jaka specijalizovana tržišta 

tradicionalnih proizvoda širom sveta. Proces 

otvaranja tržišta je toliko brz da lokalnim zajednicama nedostaje vremena i kapaciteta da 

mu se prilagode. Dobar primer je i uvođenje standarda za bezbednost hrane u lovstvo, pri 

čemu se novim propisom zahteva uvođenje rashladne opreme za trupove u redovnom pro- 


cesu organizacije lova i prodaje mesa divljači. Stoga finansijska pomoć za održivo korišćenje 

divljači treba da bude praćena snažnim i istrajnim transferom znanja u svim segmentima 

vrednosnih lanaca, koliko i brigom za zaštitu životne sredine i socijalnim aspektima vezanim 

za održivost integracije divljeg životinjskog sveta u održivi ruralni razvoj i ekonomiju 

malih gazdinstva zasnovan na poljoprivrednoj proizvodnji malog obima. 

Dušica Petrov iz pirotskog sela Slavinja prerađuje šumske plodove i zeljasto bilje sakupljene 

u neposrednom okruženju netaknute prirode parka Stara planina. Njenu ponuda 

u seoskom turizmu lepo dopunjuju sokovi, džemovi i druga tradicionalno pripremljena 

jela i konzervisana hrana koja se može dobiti direktnom prodajom u njenom domaćinstvu. 

UNJP finansijski podržava njeno 

domaćinstvo u renoviranju stare porodične 

kuće namenjene za smeštaj turista. U budućnosti 

se njeno iskustvo i znanje mogu 

koristiti ne samo za prenošenje tradicionalnih 

recepata već i za mapiranje divljih 

plodova, sakupljanje materijala za in-situ i 

ex-situ banku gena divljih plodova i zeljastog 

bilja, aromatičnog i lekovitog bilja, aktivnosti 

koje bi, iako malog obima, mogle 

biti presudne za budućnost poljoprivrede i 

čovečanstva. 

176 


FARMSKE PRAKSE KOJE OBLIKUJU PREDELE 

POVOLJNE ZA RAZVOJ TURIZMA 

Civilizacija je prešla dug put od principa dobijanja dovoljno hrane do obezbeđivanja bezbedne 

hrane. Može se reći da je to put od moguće održivog do nemoguće održivog i obrnuto. 

Drugi možda prigovaraju ovakvom mišljenju, a na kraju bi i jedni i drugi mogli biti u pravu. 

Kako je sve ovo počelo Najprimitivniji način obezbeđivanja hrane je bilo jednostavna učešće 

u prirodnoj lancu ishrane: jesti i biti pojeden. Trčanje za hranom, ili da neko drugi trči 

za vama kao hranom, može da zvuči zabavno, ali u stvari nije. Jednostavno, ovo nije moglo 

večno da traje. Zašto Prvo: bilo je previše nesigurno. Drugo: zahtevalo je dosta energije i 

vremena. S povećanjem stanovništva morala je da se traži bolja opcija a s prelaskom na zavisnost 

od sakupljanja „besplatne hrane” polako se išlo ka proizvodnji hrane. Poljoprivreda je 

rođena. To je bilo mesto gde su s prvim koracima napred napravljene i prve greške. 

Na samom početku poljoprivreda je bila veoma primitivna i zasnivala se na imitiranju 

prirodnih sistema, pri čemu se samo menjalo mesto dešavanja – bliže ljudskim naseljima 

sađenjem različitog semenja i korenja, i ograđivanjem divljih životinja ili selidbe za njima. 

Korišćenjem raspoloživih potencijala životinja i biljaka, bez ikakvih posebnih intervencija 

u životnoj sredini, ljudi su obezbeđivali izvesniji opstanak i bolje uslove za život. Za prvu 

primitivnu proizvodnju ljudi su koristili samo lako dostupan prostor travnjaka. 

Prva poboljšanja su napravljena u organizaciji rada stvaranjem prvih komuna, konstruisanjem 

alata za uzgajanje itd. Sledeći korak bio je izbor produktivnijih životinjskih jedinki 

i biljnih sorti, čime se obezbeđivala bolja praksa skladištenja proizvoda i prva prerada u 

trajnije proizvode. Ali najneverovatnija prednost je učinjena promenom životne sredine. 


Navodnjavanje i odvodnjavanje bili su među najprosperitetnijim praksama upravljanja 

koje su promenile poljoprivredu iz osnova. 

Međutim, dalje širenje populacije zahtevalo je i povećanje proizvodnje hrane. To je povećalo 

pritisak na prirodne resurse. Šume su prve žrtvovane da se obezbedi širenje proizvodnje 

hrane na većim površinama. Međutim, ni ovo nije moglo dugo da traje, i ponovo je bio 

potreban potpuno nov pristup. Umesto povećanja obradivih površina, čovek se okrenuo 

povećanju prinosa kroz hemikalizaciju, poboljšanu kultivaciju i mehanizaciju za uzgoj biljaka 

i stoke i na kraju poboljšanju aktivnom promenom genetskih potencijala. 

Konačno, moderna poljoprivreda postala je potpuno zavisna od kontrole životne sredine, 

đubriva za poboljšanje proizvodnje zemljišta, pesticida za suzbijanje štetočina i bolesti, 

herbicida za suzbijanje korova, navodnjavanja i odvodnjavanja zemljišta za kontrolu vlage, 

obrade zemljišta za kontrolu strukture zemljišta itd. U suštini, sva ova dostignuća znače 

prosperitet jer je sve veći broj stanovnika na svetu mnogo bolje snabdeven hranom nego 

ikada, tako da s poljoprivredom ne bi trebalo da se desi ništa loše, osim... Iako je uspeo da 

razvije različite tehnike kako bi uticao na lanac proizvodnje hrane, čovek je istovremeno 

uspeo i da ozbiljno ugrozi njegove osnove. 

Iako je postignut visok nivo kontrole nad proizvodnjom, proizvodnja hrane je u osnovi 

ostala zavisna od sposobnosti biljaka da kombinuju hranljive materije iz zemljišta i vode 

kroz proces fotosinteze i da prime, uskladište, iskoriste, transformišu i oslobode energiju 

kroz proizvedeni biljni materijal. Svi poljoprivredni eko-sistemi izgrađeni su na njihovom 

pojednostavljenju. Ovo pojednostavljenje zahteva veliku potrošnju energije iz neobnovljivih 

resursa, što uzrokuje zagađenje radi održavanja niskoefikasne proizvodnje. 

178 


Ovaj doprinos globalnom zagađenju postao je toliko značajan da je potrebno revidirati 

čitavu strategija razvoja poljoprivrede, zajedno s razvojem privrede u celini. Ova činjenica 

je izazvala javnu diskusiju širom sveta s nepredvidivim krajem. Tokom ovih diskusija izmišljen 

je jedan termin: održiva poljoprivreda. Bilo je privlačno pomisliti „ODRŽIVO JE 

MOGUĆE” šta god to zapravo značilo. Samo nije jasno kako. Definitivno je bilo važno da 

ova misao nije bila samo naučno pitanje već stvarna potreba koja je sama zadobila pažnju 

široke javnosti. Nauka je ponudila različite opcije: organske, GMO, tradicionalne, moguće 

i nemoguće kombinacije. Konačno, na tržištu je bilo da odluči, pa je pokrenuta nova diskusija 

– možemo li koristiti iskustva koja smo sticali vekovima i nasleđeno znanje Da li 

da ga unapredimo i nastavimo dalje, ili da osmislimo nešto potpuno novo 

Ambijent Dimitrovgradskog Visoka na Staroj planini s vidljivim uticajem aktivnosti 

malih poljoprivrednih gazdinstava u dolini (mozaik od malih parcela pod žitaricama i 

leguminozama) i ispaše na visokoplaninskim pašnjacima nastalih u zoni listopadnih šuma 

Kombinovani sistemi malih poljoprivrednih gazdinstava dominiraju u regionu. Oni su deo srpske 

kulturne baštine. Seoska domaćinstva zasnivana na njihovim principima u socijalističkom 

periodu karakterisala su se pogrdnim nazivom – svaštarska. Međutim, iako su ovi sistemi izlazili 

na tržište s malom količinom proizvoda, oni su bili u stanju da obezbede seljaku određenu samodovoljnost 

i nezavisnost od ideologije kolektivne delatnosti bez uništavanja njihove osnove 

– prirodnih resursa. Mali farmeri mogu da hrane svet, tvrdi se u jednom IFAD-ovom napisu u 

kome se želi naglasiti važnost malog farmera. Rezultat opredeljenja za intenzivnu industrijalizovanu 

poljoprivredu bio je katastrofalan: iscrpljivanje i uništavanje zemljišta, zagađenje životne 

sredine... Sadašnji trendovi u svetu rehabilituju kombinovane sisteme poljoprivredne proizvodnje 

jer su oni gotovo najsamostalniji, sa zatvorenim ciklusom proizvodnje i hranljivih materija, 

racionalni u korišćenju energije i mogu da funkcionišu uz izuzetno mala spoljna ulaganja. 


Poboljšanjem tradicionalnog tehničkog znanja, na kome se zasniva, uz uvođenje nekih 

dodatnih aktivnosti – parapoljoprivrednih, prerade, turizma itd., uz primenu globalnih 

standarda za tzv. visoki kvalitet (zdrave) hrane, kao što je organska, i dalje racionalizovanje 

korišćenje energije i upravljanja otpadom, ovi sistemi se mogu podići na veoma 

visoki nivo. Takva proizvodnja istovremeno može da bude osnovna delatnost ili da dopuni 

budžet poljoprivrednih domaćinstava kojima to nije osnovna delatnost obezbeđujući 

im šansu za opstanak. Osim toga, očuvani tradicionalni poljoprivredni sistemi održavaju 

skup autohtonog znanja, što stvara niz teritorijalnih specifičnosti seoske sredine, koje se 

mogu unovčiti, na primer, u turizmu. U borbi za ekonomski oporavak, ili čak i više – čisto 

preživljavanje, još uvek nismo u potpunosti svesni ruralnih blaga koje Srbija skriva. 

Autohtono znanje je lokalno znanje jedinstveno za neku kulturu ili društvo. Drugi nazivi 

za to su: „lokalno znanje”, „narodno znanje”, „znanje naroda”, „tradicionalna mudrost” ili 

„tradicionalna nauka”. Ovo znanje se prenosi s generacije na generaciju, obično od usta do 

usta i kulturnim ritualima, i bilo je osnov poljoprivrede, pripreme hrane, konzervisanja, 

zdravstvene zaštite, obrazovanja, i širokog spektra drugih aktivnosti koje podrazumevaju 

ruralna društva u mnogim delovima sveta. Autohtoni narodi imaju široko znanje o tome 

kako da održivo žive. (Izvor: http://unesdoc.unesco.org) 

Boreći se da preživi, srpsko seljaštvo je vekovima oblikovalo svoj skladan odnos s prirodom. 

Tradicionalno stanovništvo u Srbiji izgradilo je jaku svest o ekološkim pitanjima 

važnim za moderno društvo koje je izgubilo tu vezu. Autohtono znanje ima nekoliko veoma 

važnih aspekata. Jedan je tradicionalni odnos s prirodom – poštovanje prirodnih 

resursa koji im obezbeđuju opstanak. Drugi je predstavljen različitim tehnikama za obezbeđenje 

efikasnog upravljanja resursima da se zadovolje sopstvene potrebe. Oba mogu da 

doprinesu opstanku ruralne Srbije u modernim vremenima. 

180 


Farmerstvo visoke prirodne vrednosti 

Tradicionalne poljoprivredne prakse su vekovima oblikovale predele koji su danas povoljni 

za turizam. One ne predstavljaju samo proizvodni prostor lep za čula već i za skrivanje 

i preživljavanje enormno bogatog divljeg životinjskog sveta, koji ih čini izuzetno vrednim 

i za svetski biodiverzitet, a samim tim i za čovečanstvo u celini. Ova vrednost je priznata 

i danas govorimo o „poljoprivrednom zemljištu visoke prirodne vrednosti” (High Nature 

Value Farmland – HNVF). Ona se uglavnom zasniva na niskointenzivnim poljoprivrednim 

sistemima koji često podrazumevaju relativno složen međuodnos s prirodnom sredinom. 

Oni održavaju važna staništa, kako na obrađenom zemljištu ili pašnjacima (na 

primer, stepe sa žitaricama i poluprirodni travnjaci), tako i s karakteristikama kao što su 

živice, bare i drveće, koje su istorijski bile integrisane sa sistemima poljoprivredne proizvodnje. 

Poluprirodna staništa koja se trenutno održavaju poljoprivrednom proizvodnjom 

visoke prirodne vrednosti veoma su važna za očuvanje prirode u EZ zbog skoro 

potpunog nestanka velikih prirodnih staništa (Baldok i sar.,1993). 

Letnja ispaša goveda rase buša na planinskom pašnjaku visoke 

vrednosti biodiverziteta na Staroj planini u Istočnoj Srbiji 

Srbija je učinila prve korake u određivanju farmi visoke prirodne vrednosti 2010. godine. 

Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, farme visoke prirodne vrednosti u Srbiji 

pokrivaju 1,187 miliona hektara ili 19% ukupnog poljoprivrednog zemljišta. Ovo je verovatno 

nepotpuna procena ukupnog obima zemljišta visoke prirodne vrednosti u Srbiji jer 

obuhvata samo oblast poluprirodne vegetacije. Najveći deo predstavljaju poluprirodni paš- 


njaci formirani u šumskoj zoni, kao i oni prirodni ili primarni (ukupno oko milion hektara), 

raspoređeni u završnoj fazi razvoja vegetacije na mestima neprikladnim za šumski pokrivač, 

uključujući visokoplaninske (iznad zone šuma) zone, zone plavnih zemljišta u nizijskim dolinama 

i kseričnim stepskim i/ili zaslanjenim staništima u severnom delu zemlje (Vojvodina). 

Mapa poljoprivrednog zemljišta visoke prirodne vrednosti bila je rezultat projekta 

„Podrška za agroekološke politike i programiranje” u Srbiji koje je finansijski podržao 

BBI-Matra, sprovodio Avalon, IUCN, IEEP i „Natura Balkanika” u 2009. i 2010. godini. 

Projektom je određeno deset tipova sistema poljoprivredne proizvodnje visoke prirodne 

vrednosti za Srbiju koji spadaju u 3 osnovne kategorije: stočarstvo, jednogodišnji usevi i 

stalni usevi. Projekat je usmeren i na razvoj 2 pilot-agroekološka programa mera za kontrastna 

područja gde je nastavak tradicionalnih poljoprivrednih praksi važan za očuvanje 

biodiverziteta povezanog sa sistemima poljoprivredne proizvodnje i poljoprivrednim 

zemljištem visoke prirodne vrednosti (Banat i Stara planina). Priručnik o agroekologiji 

za Srbiju napravljen je da pomogne izradu prvog agroekološkog plana. Na osnovu datih 

smernica u ovom priručniku, UNJDP STRD izradio je 3 od 5 odabranih mera za budući 

IPARD od kojih jedna doprinosi očuvanju tradicionalnih poljoprivrednih sistema 

i poljoprivrednog zemljišta visoke prirodne vrednosti koje od njih zavisi. Program mera 

podrške razvijen je korišćenjem novih iskustava iz tekućeg Projekta reforme srpske poljoprivrede 

u tranziciji (STAR) MPŠV, pri čemu su prvi put sprovođene agroekološke mere 

za upravljanje pašnjacima. Ova sinergija je obezbedila realne proračune i sadrži mere koje 

je predložio MPŠV 2010. godine. 

Ekstenzivna ispaša ovaca na pesku u Banatu 

182 


Iako se poljoprivredno zemljište visoke prirodne vrednosti po pravilu ne odnosi na male i 

naturalne poljoprivrednike, već na nizak intenzitet proizvodnih sistema, mala seoska domaćinstva 

koja se bave poljoprivredom, kao i ruralne zajednice koje se bave ekstenzivnom 

poljoprivredom i stočarstvom od ključnog su značaja za njegov opstanak. Bitno je kako 

učiniti da sistem poljoprivredne proizvodnje visoke prirodne vrednosti bude isplativ. Dva 

ključna aspekta aktivnosti vezanih za tržište mogu doneti javno priznanje za poljoprivrednu 

proizvodnju visoke prirodne vrednosti i oba su još uvek prilično nerazvijena. Jedan 

je monetarizacija usluga eko-sistema i direktnih i indirektnih koristi za ljude i prirodu. 

Drugi su promocija i marketing hrane i drugih proizvoda sistema poljoprivredne proizvodnje 

visoke prirodne vrednosti, uključujući, ako je potrebno, oznaku „poljoprivredna 

proizvodnja visoke poljoprivredne vrednosti”. Environmentalizam je od revolucionarne 

ideje postao glavna politika, a prirodne vrednosti su prepoznate kao ključna javna dobra 

koja treba da se održavaju za budućnost. Međutim, kada su posredi sukobi između dugoročne 

održivosti životne sredine i kratkoročnog ekonomskog i političkog profita, centralne 

politike i direktive se često pokažu slabim i neefikasnim (Nemes, 2005). 

Ekološka poljoprivreda 

koja obezbeđuje egzistenciju 

za seosko stanovništvo 

može da održava 

društvene strukture, kao 

i kulturne predele, floru 

i faunu – od kojih svi 

predstavljaju rezultate 

simbiotskog odnosa prirode 

i ljudskih aktivnosti. 

Pitanja zaštite životne 

sredine mogu se posmatrati 

kao ograničenja, ali 

i sredstva za poljoprivredu 

i ruralni razvoj, u zavisnosti 

od pristupa. Za pašnjaku, u službi očuvanja pašnjaka od propadanja 

Metohijska pramenka bardoka na staroplaninskom 

razvojnu filozofiju koja se 

usled prodora žbunaste vegetacije 

gradi na intenzivnoj poljoprivrednoj 

proizvodnji, industrijskoj i prerađivačkoj industriji, ekološka pravila koja 

štite prirodna dobra mogu biti prepreka na putu stvaranja profita. Nasuprot tome, za pristup 

održivog integrisanog razvoja ona čak mogu biti glavni resursi za određenu oblast, 

posebno u svetlu očekivanog povećanja podrške za agroekološke politike i politike ruralnog 

razvoja (Nemes, 2005). 

Stoga ekološke vrednosti predstavljaju jedan od najvažnijih resursa za ruralni razvoj, 

obeležen žigom s izrazom „multifunkcionalnost” ili „multifunkcionalna poljoprivreda”. 

Multifunkcionalnost poljoprivrede Duran i Hajlenbrok (2002:1 cit. Nemes, 2005) definisali 

su „kao zajedničku proizvodnju robe i n-robe od strane poljoprivrednog sektora”. Smatra 

se da poljoprivreda, za razliku od modernizovane paradigme, ima višestruke uloge, kao 


što su: da obavlja svoju funkciju na tržištu, obezbeđujući korisnicima i prerađivačkoj industriji 

zdravu, kvalitetnu hranu i obnovljive materijale, da izvršava svoju ekološku funkciju, 

obezbeđujući održivo korišćenje prirodnih resursa, očuvanje širokog spektra eko-sistema 

i obavljanjem novih funkcija za koje postoji sve veća javna potražnja, kao što je turizam, 

ili u društvenom sektoru i, da igraju glavnu ulogu u obezbeđivanju zaposlenja u ruralnim 

područjima (Komisija 1999/3 cit. Nemes, 2005). 

Jačanje prakse 

poljoprivredne 

proizvodnje 

visoke prirodne 

vrednosti s 

ekstenzivnom 

ispašom autohtonih 

rasa, kao 

ekološke službe 

za održavanje 

poluprirodnih 

travnjaka u skladu 

s razvojem 

marketinških 

strategija za lokalne 

proizvode 

koji potiču od 

poljoprivredne 

Ovan karakačanac u brstu. Autohtone rase ovaca i koza su se uz proizvodnje visoke 

prirodne 

konje pokazale kao najbolji regulator vegetacije na pašnjacima. 

vrednosti, može 

uveliko da poveća atraktivnost seoskog turizma u Srbiji. Da bi mogli da to urade, akterima 

u ruralnom turizmu treba objasniti multifunkcionalnu ulogu poljoprivrede baš kao i 

razvoj poljoprivrede i ekonomije u celini. Male poljoprivrednike koji moraju da održavaju 

praksu poljoprivredne proizvodnje visoke prirodne vrednosti u životu treba podržati da 

ulažu i uspostavljaju saradnju u lokalnim zajednicama s mogućim prerađivačima, pružaocima 

turističkih usluga i promoterima. Za ovu svrhu na raspolaganju su pretpristupni 

fondovi EU. Međutim, dok IPARD ne postane aktivan, a probne agroekološke mere 

moguće, treba obezbediti nacionalne fondove i međusektorsku saradnju obezbeđenu za 

integrisanje ekoloških potreba s ekonomskim prioritetima. Uloga Nacionalnog ruralnog 

razvojnog saveta možda ima presudnu ulogu u zalaganju za takvu organizovanu akciju. 

Evropska unija, kao centralni princip da se ozvaniči dalja podrška poljoprivredi, usvojila 

je koncept višenamenskog korišćenja zemljišta. „Ono što je od centralnog značaja za 

multifunkcionalnost kao paradigmu finansiranja je ideja da poljoprivreda obezbeđuje ne 

samo privatna ili razmenjiva dobra već i javna dobra, čiji se troškovi ne mogu podmiriti 

tržišnim mehanizmima. Stoga, da bi se ona zadržala i promovisala u javnom interesu, 

moraju im se preraspodeliti javna sredstva” (Buler 2002:12 cit. Nemes, 2005). Ovaj pri- 

184 


stup obezbeđuje legitimitet za niz politika EU i šema finansiranja, kao što je agroekološka 

podrška. Kroz ovo je CAP značajno uticao na strukturu podrške, pružajući finansijsku 

pomoć poljoprivrednicima u zabačenim ruralnim oblastima. Za Srbiju je važno da shvati 

šta su prioriteti agroekološkog pitanja pre nego što postane zemlja EU, i to ne zbog budućeg 

mogućeg članstva već zbog sopstvenih potreba. Uključivanje obrazovanja, nauke i 

savetodavstva, zajedno s nevladinim organizacijama i privatnim preduzetnicima i poljoprivrednicima 

u izbor tih prioriteta i neposredna akcija da se učine konkretni potezi da se 

podrži akcija na terenu umnogome će olakšati buduću integraciju u zajednicu EU i biti od 

veće koristi za ruralna područja u Srbiji. 

Turizam u ruralnim područjima 

treba da podrži 

očuvanje prirodnih područja, 

staništa i divljeg 

životinjskog sveta, tako da 

im se ne nanese šteta, ali 

igra i proaktivnu ulogu u 

obezbeđenju ekonomske 

opravdanosti održive poljoprivredne 

prakse koji su 

doprineli ovom očuvanju. 

Ova interaktivna veza podržava 

još jednu situaciju 

u kojoj svi dobijaju između 

životne sredine i ekonomije ruralnih područja. Podrška koja se obezbeđuje politikom 

ruralnog razvoja za ulaganja u održavanje poljoprivrednog zemljišta visoke prirodne 

vrednosti, uz podršku organskoj proizvodnji i starim rasama i podršku tradicionalnom 

načinu obrade malog obima i turizmu, kao dve opcije diverzifikacije ruralne privrede 

može dati nov podsticaj marginalnim ruralnim područjima u zemlji a posebno u planinskim, 

močvarnim i peščarskim područjima koja su od ogromne vrednosti kao prirodna 

staništa, ali i dom atraktivnih lokalnih seoskih tradicija koje održavaju siromašne seoske 

zajednice. 

Ekstenzivni sistem stočarstva, s ovcama, kozama i govedima koji pasu na travnatim 

visoravnima u Južnoj, Jugoistočnoj i Istočnoj Srbiji pripada jednom od tipova sistema 

poljoprivredne proizvodnje visoke prirodne vrednosti opisanih u Srbiji. Preko 100.000 

ha pašnjaka je pod ekstenzivnom ispašom uglavnom autohtonih rasa ovaca, kao što 

je pramenka – i njeni razni sojevi – karakačanska, pirotska, svrljiška, krivovirska itd. 

Ispaša je tradicionalnog – „pod nogama ovaca” i sezonskog tipa (stada se svakodnevno 

kreću između pašnjaka). Potiču iz tradicionalne balkanske nomadske ispaše i još 

smatraju vrednim za tradicionalnu obradu i proizvode koji se priznaju i zahtevaju na 

tržištu. Odsustvo ljudi i životinja u ovim predelima, uz dolazak invazivnih vrsta, dovelo 

je do smanjenja ekonomske i ekološke vrednosti ovih travnjaka. 


Aktivnosti u ruralnom ambijentu 

Uključivanje obrazovnih programa, zabave, 

atrakcija, rekreacije i sporta u lokalnu turističku 

ponudu isto je toliko važno za obogaćivanje 

i raznovrsnost ponude ruralnog turizma koliko 

i ponuda smeštaja i hrane. Ova ponuda mora 

da bude oblikovana tako da zadovolji interese 

različitih ciljnih grupa – pojedinci, parovi i 

porodice, odrasli i deca, mladi i stari, aktivni 

i avanturisti, kao i oni koji zahtevaju mir za 

odmor ili oni s drugim posebnim zahtevima 

– koje ne mogu da ostvare nigde drugde nego 

u netaknutoj prirodi ili miru nekog udaljenog 

sela. To znači da ponuda aktivnosti u ruralnom 

okruženju mora da koristi sve raspoložive 

mogućnosti za njihovo stvaranje, kulturnu 

i prirodnu baštinu, atrakcije koje proističu iz 

načina života ruralnog stanovništva, njihovih 

navika, verovanja, tradicije, da koristi svoje 

dobre ideje, kao i da kopira ili usvaja one koje 

su efikasne, ali su proizvod drugih. Nema ništa 

loše u tome da se izgradi indijanski kamp na 

šumadijskim brdima ako će to doneti radost i 

zabavu gostima, a da se pritom ne uništavaju 

životna sredina i mir lokalnih zajednica. Međutim, izgradnja piste za Formulu 1 usred 

nacionalnog parka, iako to 

privlači interesovanje javnosti 

širom sveta, mogla bi 

biti pogrešna odluka. 

Najpogodniji tereni za paraglajding su seoski predeli. 

Tradicionalno ispiranje zlata na području 

opštine Majdanpek najoriginalnija je 

aktivnost u ponudi ruralnog turizma. 

Katalog ruralnih aktivnosti 

prema Master-planu treba 

da obuhvati 10 grupa 

sa 24 proizvoda, koji će sigurno 

doprineti ruralnom 

turizmu. Ovi proizvodi 

predstavljaju prioritet, ili 

su u visokoj korelaciji sa 

seoskim turizmom i od 

ključnog su značaja za njegov 

dalji razvoj. Prioritetne 

aktivnosti su grupisane kao: 

186 


• kulturni turizam: kulturno nasleđe, etno-sela i događaji, ruralni način života, gastronomija, 

vina i alkoholna pića, 

• priroda i svet: planine, reke i jezera, eko-turizam, agroturizam, 

• sportski i avanturistički turizam: nautički turizam na jezerima i rekama, planinski 

turizam, aero -turizam, 

• zdravstveni turizam: banje, medicinski turizam, 

• porodični i dečji turizam: porodični odmori, deca i omladinski kampovi, život na 

farmi, školski i obrazovni turizam, 

• ture i obilasci: organizovani obilasci, 

• turizam za posebna interesovanja: ribolov, lov, posmatranje ptica. 

Grupa aktivnosti drugog prioriteta obuhvata 

individualne i grupne ture, kratke izlete 

za grupe i pojedince, aktivnosti kao što su 

sastanci, podsticaji, konferencije, izložbe, 

aktivnosti druženja saradnika a radnog mesta 

(team building), mali seminari i sastanci. 

Većina ovih aktivnosti zavisi od posebnih veština, 

znanja i iskustva za njihovo obavljanje, 

koji moraju da budu dostupni na lokalnom 

nivou, ali zavise i od žive poljoprivredne proizvodnje 

malog obima i domaćinstava koja je 

održavaju ili obezbeđivanja smeštaja, hrane, 

dobre osnove ili sredine za njihovo dešavanje. 

Planinarske ture takođe mogu da 

uključe edukacionu komponentu. 

Opstanak u prirodi je atraktivna 

opcija za obrazovno-zabavne 

aktivnosti u ruralnim oblastima. 

Integracija različitih aktivnosti u ruralnom 

turizmu pruža šansu za uspešnu saradnju 

lokalnih kulturnih i obrazovnih institucija i 

revitalizaciju napuštenih lokalnih škola i seoskih 

kulturnih centara, što može da obnovi 

i ojača urbane i ruralne veze, što je društveni 

cilj dostojan svakog ulaganja. 

Bez obzira na to kako grupišemo moguće 

aktivnosti, one mogu biti ponuđene na organizovan 

način u ogromnom broju kombinacija, 

prema raspoloživom ljudskom i 

fizičkom potencijalu na lokalnom nivou, da 

se obezbedi dodatni prihod i mogućnosti 

zapošljavanja. Teorija govori o uključivanju 


azličitih aktivnosti na koncentrisanim lokacijama radi obezbeđenja kritične mase da nešto 

postane atrakcija, mada se može organizovati i individualno promovisati i uspešno 

uvođenje aktivnosti u redovnu ponudu seoskog turizma jednog domaćinstva. Predloženi 

oblici koncentrisanja obuhvataju centre za primanje ili posete, za promociju i reklamiranje 

i razne tematske centre, kao što su istraživački centri, centri za sport, avanturistički centri, 

ruralni centri za reciklažu i umetnost, etno-sela „začarane šume”, centri za obrazovnu 

zabavu u prirodi za decu i omladinu, centri za usporen način života, ribarstvo i marine za 

krstarenje itd. 

Terenska vožnja je jedna od retkih aktivnosti kojoj 

odgovara loša putna infrastruktura u seoskim 

oblastima, ali i ona podrazumeva atraktivne predele. 

Animacija je jedna od aktivnosti 

koje odgovaraju potrebi turista za 

promenom i druženjem, razvijanjem 

kulture odmaranja, sticanja 

novih znanja i veština i navike 

provođenja aktivnog odmora. 

Animacija je komponenta turističke 

ponude i obeležava je kao višu 

fazu. Turisti su sve zainteresovaniji 

za turističku ponudu koja podrazumeva 

organizovanu zabavu i druge 

aktivnosti (Ivkov, 2007 cit. Ivkov i 

Stamenković, 2008). Uvođenje lokalne 

kulture može obezbediti i individualno iskustvo, uključivanje turista u sve aspekte 

kulturnog života jednog naselja, uvođenje narodnih običaja, savremene kulture, i događaja i 

kulture svakodnevnog života, kao što je gastronomija itd. 

Mešavina istorije i poljoprivredne tradicije 

ima veliki potencijal u Srbiji, ali 

još uvek neiskorišćen. Master-planom 

Srbije za put rimskih imperatora, na 

primer, nameravalo se da se iskoristi 

rimska tradicija u proizvodnji vina koja 

je deo srpske istorije i planirano je da 

se tim pravcem povežu vinski podrumi 

Kladova, Knjaževca i Negotina i dodeli 

oznaka vina drevnog Rima i oznaka 

ovog puta onima koji nameravaju da se 

pridruže služenju vina na stari način, 

možda čak i iz amfora, drevnih pehara i 

sl. koje mogu ponovo, posle više vekova, 

proizvoditi lokalne male zanatlije itd. 

„Fotosafari” je jedna od potpuno ekoloških aktivnosti 

u ruralnom okruženju, koja uživa direktnu korist 

od očuvanog kulturnog i prirodnog nasleđa sela. 

Kako se oko male atrakcije može uspešno iztkati zanimljiva ruralna aktivnost primer su 

pojedine stene, pećine ili čak mistična mesta bez vidljive specifičnosti, ali praćena pričom, 

čak i nekom izmišljenom. Zanimljiv aspekt je čak i staro drveće koje predstavlja lokalna 

188 


Selo je sinonim za opuštanje, mir i sigurnost. Sa imenom selo često se povezuju i 

iznenađenja i uzbuđenja, ali nikako buka, gužva ili pak vremenska stiska. 

verovanja i tradicije. Endemske, reliktne i retke vrste Srbije su takođe deo biljnog biodiverziteta 

koji predstavlja potencijal za turizam. Sadnja stabala može biti interesantna i za 

omladinski turizam jer može imati simboličko značenje (Topuzović M. Ostojić, A., 2001). 

Geološka raznovrsnost, vodotoci, jezera, vodopadi, močvare i njihovi eko-sistemi uvek se 

očekuju u ruralnoj sredini, tako da svaka aktivnost koja ih predstavlja ima uspeha. Ruralni 

prostor Srbije veoma je interesantan za obrazovni turizam zbog izuzetnih potencijala ekskurzione 

flore. Srbija ima odgovarajuće predele, biodiverzitet, literaturu i stručnjake da 

služe tom cilju u okviru obrazovnog sektora na lokalnom nivou, ali i u okviru civilnog 

sektora, kada neki od njih mogu da ponude najviše stručno znanje potrebno da privuče i 

odrasle i profesionalce pravljenjem ponude ruralnih aktivnosti, čak bližim sofisticiranim 

oblicima turizma, kao što su naučni turizam, stacionarna istraživanja i ekspedicije. 

Definisanje grupe oznaka za aktivnosti u ruralnom okruženju treba da obezbedi sredstvo 

za razlikovanje različitih pružalaca usluga ruralnog turizma i podršku prenošenju poruka 

namenjenih ciljnim grupama korisnika. Lep skup takvih oznaka predlaže Unicef u 

okviru UNJP STRD za obeležavanje ponude za decu u vidu obrazovno-zabavnih aktivnosti. 

Neke od njih su direktno povezane s tradicionalnim farmama i uzbuđenjima koja 

tamo mogu da se dožive, kao što su obrazovna farma, koja je mesto gde deca uče o životu 

na selu kroz svakodnevne aktivnosti na farmi (stočna hrana, negovanje biljaka, pravljenje 

mlečnih proizvoda, praćenje procesa dobijanja hleba, gledanje pčela, sakupljanje meda 

itd.). Ove aktivnosti uključuju boravak na farmi ili čak smeštaj. Tokom boravka na farmi 

deca imaju priliku da se upoznaju s aktivnostima gazdinstava, da jedu ili čak pripremaju 

domaće proizvode. Unicef je razvio modele preko kojih se može učiti u skladu sa školskim 

programima, ali i steći raznovrsne sposobnosti i iskustava koji se ne odnose na njih. 

Razvoj dečjeg turizma u ruralnim područjima ne donosi samo finansijsku korist njihovim 

stanovnicima već i šansu da se promeni budući odnos prema selu i za njegovo bolje vreme. 


Vlada Republike 

Srbije je prepoznala 

razvoj dečjeg 

turizma kao jedan od svojih prioriteta u Master- 

-planu za ruralni turizam. Unicef-ov tim UNJP 

STRD istraživao je mogućnosti za uvođenje dečjeg 

turizma u ruralna područja i dao potrebne 

inpute. Istraživački timovi su se uverili da u ruralnim područjima postoji izvesna ponuda 

aktivnosti za decu, ali ne postoji odgovarajući smeštaj za njih u seoskim domaćinstvima. 

Postojeće lokalne inicijative i dalje pate od nedostatka saradnje između lokalnih turističkih 

organizacija, škola i opština. Nedostaje podrška u vidu stalno dostupne medicinske nege, 

a loša putna i komunalna infrastruktura u selima sprečava dalji razvoj masovnog dečjeg 

turizma, ali postoje i vredne inicijativa, kao u slučajevima gde su lokalni hoteli u koje dolaze 

ekskurzije uspostavili saradnju s lokalnim malim farmama za sprovođenje programa obrazovno-zabavnih 

aktivnosti, ili gde su nastavnici u školama organizovali kampove. 

„EuroVelo” je projekat Evropske biciklističke federacije (ECF), 

putem kojeg se razvija mreža biciklističkih puteva Evropom. 

Sastoji se od 12 transkontinentalnih pravaca koji prolaze celim 

kontinentom u dužini od preko 60.000 km. Ruta „Euro Velo 6” 

spaja obalu Atlantika s Crnim morem i kreće se uz reku Dunav. 

Kroz Srbiju prolazi i Euro Velo trasa 13 (Barencovo more – Crno 

more), nazvana i „Gvozdena zavesa”, jer dobar deo trase vodi 

duž granica podeljene Evrope tokom hladnog rata. Srbija je ušla 

i u projekat rute 11. Biciklistički turizam je u usponu u Evropi, a 

za bicikliste je smeštaj u ruralnom turizmu veoma povoljan, pa 

na trasama Euro Vela gazdinstva koja nude smeštaj i ishranu 

mogu očekivati bolju prodaju kapaciteta. 

Aktivnosti na vodi, 

uključujući nautički 

turizam, takođe su u povoju u Srbiji, ali je jasno 

da i ovaj vid aktivnosti predstavlja atrakciju za 

turiste kojima smeštaj u ruralnom turizmu odgovara 

mnogo više od bilo kod drugog vida turističke 

usluge ovog tipa. Za sada najbolje uslove za razvoj 

nautičkog turizma ima Podunavlje, ali perspektivu 

imaju i jezera i manje reke u Srbiji ukoliko 

se bude razvijala odgovarajuća infrastruktura. 

190 


Vlada Republike Srbije je prepoznala razvoj 

dečjeg turizma kao jedan od svojih prioriteta 

u Master- planu za ruralni turizam. UNJP 

STRD istraživao je mogućnosti za uvođenje 

dečjeg turizma u ruralna područja i dao potrebne 

inpute. Istraživački timovi su se uverili 

da u ruralnim područjima postoji izvesna 

ponuda aktivnosti za decu, ali ne i odgovarajući 

smeštaj u seoskim domaćinstvima. 

Postojeće lokalne inicijative i dalje pate od nedostatka 

saradnje između lokalnih turističkih 

organizacija, škola i opština. Nedostaje 

podrška u vidu stalno dostupne medicinske 

nege, loša putna i komunalna infrastruktura 

u selima sprečava dalji razvoj masovnog dečjeg 

turizma, malo je vrednih inicijativa kao 

u slučajevima gde su lokalni hoteli u koje dolaze 

ekskurzije uspostavili saradnju s nekim 

farmama za programe obrazovno-zabavnih 

aktivnosti, ili gde su nastavnici u školama organizovali kampove. Unicef je podržao 

inicijative u sva 4 pilot-regiona, a FAO jednu od njih, direktno povezanu s edukacijom 

na farmi i plasmanom hrane s male farme, na planini Rudnik u Centralnoj Srbiji pod 

nazivom „Vesela livada”. „Vesela livada” je promovisana na sajtu „Srpske magaze”. 

Najpovoljniji prostor za razvoj različitih aktivnosti, uključujući one za decu, predstavljaju 

zaštićena područja prirode sa živim ruralnim običajima, malim tradicionalnim farmama 

i tradicionalnim poljoprivrednim praksama. Mnogi od njih već imaju mogućnosti 

da prime porodice s decom ili manje grupe, i veoma su pogodni za aktivnosti kao što su 

radionice za druženje saradnika na poslu (team building) itd. 

Tim FAO koristio je kapacitete 

malog ruralnog domaćinstva koje 

pruža usluge u seoskom turizmu 

za organizovanje aktivnosti obuke, 

pa je zadovoljstvo izgleda obostrano. 

Vlasnici i njihovi gosti iz sličnih 

domaćinstva postaju sve uvereniji 

da se njihove ciljne grupe, posebno 

izvan vrhunca turističke sezone, 

mogu proširiti na one profesionalce 

koji žele da organizuju svoj rad ili 

druženje izvan urbanih područja i 

klasičnih hotela. 


Seoske manifestacije i poljoprivredna tradicija 

Događaji predstavljaju neodvojivi deo ljudske civilizacije još od njenog nastanka. Kao 

što je slučaj i kod bilo koje tradicionalne proslave ili aktivnosti očuvanja, kulturni događaji 

služe kao neka vrsta društveno-kulturnog lepka koji potvrđuje identitet, overava 

postojanje i način života i drži zajednice povezane zajedničkom prošlošću. Ribarski festivali, 

proslave i ceremonije podsećaju na način života koji možda nestaje. Organizacija 

manifestacija podrazumeva brigu o običajima i kulturnom nasleđu, ali i efikasan metod 

za promociju svih turističkih proizvoda. Dakle, uloga ovih manifestacija je višestruka, 

a prilikom organizovanja ovakvih događaja treba postići ravnotežu između društvenih i 

finansijskih ciljeva (Jovanović i Delić, 2010). 

Manifestacija vezana za isterivanje krda goveda na ispašu na Staroj planini prvi 

put je održana 2012. godine. Očekuje se da postane tradicionalna, kao doprinost 

očuvanju starih rasa stoke, kao i visokoplaninskih pašnjaka u Opštini Dimitrovgrad, 

koja je u novembru 2012. prograsila svoju teritoriju Parkom autohtonih rasa. 

Seoska kultura, pored ekonomije i društva, ostala je tradicionalnija od svog urbanog pandana. 

U svetu koji se modernizuje i globalizuje ova „tradicionalnost“ je bila, i još uvek je, 

često shvaćena kao znak, ili čak i razlog za zaostalost i nerazvijenost (Taker 1999). Ruralno 

stanovništvo je godinama pokušavalo da „modernizuje” svoje živote i otarasi se znakova tradicionalne 

kulture. Kao posledica toga, bogatstvo ove kulture moglo je da opstane samo u 

najizolovanijim regionima, i/ili u onim mestima gde su se određene političke funkcije obično 

vezivale za teritorijalni ili nacionalni identitet. Ipak, renesansa sela poslednjih decenija dovela 

je do ponovnog otkrivanja seoske kulture (Nemes, 2005). Sa širenjem etno/kulturnog/zelenog 

turizma, novo tržište za lokalno specifične proizvode i usluge u nastajanju obezbedilo je 

novu mogućnost za način života i ekonomske aktivnosti upravo u ekonomski najzaostalijim 

ruralnim sredinama. Ruralno stanovništvo i šire društvo počeli su ponovo da vrednuju seoske 

kulturne tradicije (Klouk 1993, Mardok 1997, Vudvord 1996 cit. Nemes, 2005). Lokalni 

običaji su povezani s posebnom tradicionalnom ishranom, proslavama, verskim praznicima, 

192 


uz mešanje tradicija brojnih religija i naroda u regionu koje pružaju različite mogućnosti za 

kompletiranje turističke ponude u ruralnim područjima. Seoski događaji važni su i za privlačenje 

potrošača domaćih proizvoda – poljoprivrednih prehrambenih i neprehrambenih 

proizvoda, vina i žestokih pića, kao i proizvoda lokalne gastronomije i rukotvorina. 

Manifestacija „Kosidba na Rajcu” je tradicionalna seoska svečanost sa tradicijom od 

pola veka. Od regionalnog je značaja zbog održavanja takmičenja u košenju ručnom 

kosom u kome učestvuju kosači sa celog Balkana, a često i iz drugih delova Evrope. 

Prilika da se proizvodi i usluge prodaju na lokalnom nivou u ruralnim zajednicama čini ih 

privlačnijim jer njihova cena nije opterećena prevozom i drugim indirektnim troškovima 

i bliski su potrošaču zbog svog jasnog porekla, pa ih zbog poverenja u kvalitet kupuje s 

više zadovoljstva. Kvalitetni poljoprivredni proizvodi, lokalna kuhinja, narodna muzika, 

manjinski jezici, izgrađena sredina, umetnost i zanati postali su vredni resursi za takozvanu 

novu kulturnu privredu – centralni termin za novu literaturu o ruralnom razvoju (Rej 

1998/2 i 2001 cit. Nemes, 2005). Osnovna ideja koja stoji iza ovog termina je da se ruralna 

privreda udaljava od tradicionalne standardizovane primarne proizvodnje u pravcu gde se 

privredni razvoj sve više zasniva na lokalnim kulturnim programima, identitetu i teritorijalnim 

strategijama. Ruralne sredine mogu značajno da povećaju dodatu vrednost svojih 

proizvoda njihovim povezivanjem s lokalnim kulturnim tradicijama, ističući njihovu jedinstvenu 

i neobičnu prirodu (Nemes, 2005). 

Seoski događaji imaju potencijal da podignu moral, samosvest, doprinesu vraćanju kohezije 

lokalnih zajednica kroz saradnju ili čak jednostavno druženje. Prvobitne seoske manifestacije 

se tradicionalno organizuju u retkim pauzama između napornog rada u poljoprivredi, 

posle žetve ili za vreme verskih praznika. To navodi većinu lokalnog stanovništva 

da bude spremno da preuzme aktivnu ulogu i uživa u predstavljanju svojih dostignuća, a 


to doprinosi njihovom samopouzdanju, kao i izgradnji ljubavi i simpatija između urbanog 

i ruralnog stanovništva – gostiju i domaćina. Međutim, ponekad u srpskim seoskim događajima 

nedostaju mogućnosti za aktivno učešće gosta u događaju i kvalitetna zabava ili 

čak i bolje obrazovna zabava za decu u kojoj se ogleda ruralno nasleđe. 

Organizatori događaja su uglavnom nadahnuti pojedinci, bez obzira na to da li dolaze iz 

lokalnih vlasti, turističkih organizacija ili NVO. Neki istraživači smatraju da su oni često 

preokupirani samo sopstvenom prezentacijom (SeCONS, 2011), ali iskustvo na terenu govori 

da je tu više reč o entuzijazmu i strasti za sopstveno selo, seosko područje ili ljubavi za 

ruralno nasleđe, prirodno i kulturno. Iako većina seoskih događaja ima izvesnu finansijsku 

podršku od javnog sektora ili donatora, retko ih organizuju ekipe stručnjaka. Dostupna finansijska 

podrška po pravilu nije dovoljna da pokrije ambicije, pa su dobrodošli dobrovoljci 

sposobni da improvizuju. Mnogo dobrih ideja odozdo za seoske događaje nikada nije dobilo 

priliku da preraste u jedan takav događaj, što je šteta, jer neki drugi za koje se dobijaju visoke 

subvencije zbog jakih lobija nikada nisu ostavili lokalnom stanovništvu ništa više od smeća 

na zemljištu na kome su bili organizovani. S druge strane, neki istraživači čak tvrde da su 

sredstva uložena u ovu oblast prevelika ako se posmatraju kao investicije, a da se one često 

ne mogu smatrati ekonomski opravdanim. Oni takođe veruju da je značaj ovih događaja u 

smislu donošenja prihoda seoskim domaćinstavima ograničen (SeCONS, 2011). 

Ipak seoski događaji su prava prilika za predstavljanje vrednosti kulturnog nasleđa, uključujući 

tradicionalne vrednosti i one moralne, kao i vrednosti tradicionalnog odnosa lokalne 

zajednice prema prirodnim resursima. Mogućnosti događaja ukorenjeni u prirodno i 

kulturno nasleđe ne priznaju se kao mogući važan činilac ruralne ekonomije. Dosadašnja 

iskustva s događajima organizovanim na primer na arheološkim nalazištima kao što su 

Sirmijum, Viminacijum, Feliks romulijana, Lepenski vir itd. potvrdili su visok nivo atraktivnosti 

za turiste koji može doneti korist i okolnim ruralnim područjima. Međutim, čak i 

one kulturne vrednosti koje se priznaju kao razvijene i podržane kroz strateško planiranje 

i promovisanje turističkih destinacija i puteva, kao što je ITINERARIUM ROMANUM 

SERBIA još uvek nemaju interes za integraciju s lokalnim ruralnim zajednicama, već ostaju 

stešnjene u prilično elitnim urbanim okvirima nauke i visokog društva, udaljenih institucija 

koje smatraju da ovim kamenčićima nije potrebno da u sebe upliću fino tkanje lokalnih 

seoskih tradicija. Očigledno je da će zaštita spomenika kulture imati velike koristi ako lokalna 

zajednica počne da ih oseća kao deo svog 

života i prostora, a ne samo kao područja u kojima 

je postavljena zabrana na takav način da ona 

postaju prazan prostor na karti njihovih života. A 

kada bi bilo obrnuto, to bi moglo doneti ekonomsku 

korist seoskom stanovništvu koje neće biti 

srećno samo ako dobije posao čuvara na ulazu 

već i da izrazi svoje talente i prodaje svoje usluge 

i proizvode. Neki budući atraktivni seoski događaji 

mogu da idu dublje u istoriju i ožive preistorijska 

plemena, rimsko seljaštvo i plemstvo VILA 

RUSTICA ili srednjovekovne ruralne zajednice. 

194 


Kombinacija seoskog turizma, kulturnog, obrazovnog, ili čak avanturističkog može biti još 

atraktivnija kako za meštane koji ih organizuju, naučnike i stručnjake koji savetuju, tako i 

za turiste željne novosti i uzbuđenja. 

Seoski događaji odnedavno dobijaju 

sve integralniji karakter. Iako se najčešće 

organizuju oko proslave određene 

poljoprivredne aktivnosti ili 

proizvoda, verskog praznika ili istorijskog 

pomena, oni redovno uključuju 

prezentaciju kulturnog nasleđa 

lokalnih zajednica, kao što su narodna 

muzika i plesovi, obuhvataju 

prateće lokalne sportske događaje, 

ponekad s tradicionalnim sportovima, 

ponekad modernim, lokalne 

zanate itd. Većina njih je od lokalnog i regionalnog značaja, a vrlo malo njih je steklo 

nacionalnu i međunarodnu popularnost. Neki od najpoznatijih će imati više posetilaca, ali 

pritom gube ruralni karakter. Prema kalendaru događaja i registru, Nacionalna turistička 

organizacije Srbije svake godine je organizovala oko 600 događaja. Prema nezvaničnim 

informacijama, ovaj broj je mnogo veći, oko hiljadu (Jovanović i Delić, 2010). Neki događaji 

koji se organizuje u seoskim područjima imaju pravi ruralni karakter. Pravi seoski 

događaji u Srbiji izražavaju ruralni način života, ili su njegov deo – proslava žetve, kraj ili 

početak sezone sakupljanja, lov, ribolov, ispaša na visokim planinama i migracije stada, 

početak ili kraj sezone – proleće, leto, zima, posebno sezona pripreme ili konzumiranja 

tradicionalnih proizvoda – dimljeno meso, rakija, vino... Pored ove vrste događaja, srpska 

sela bi mogla biti samo prostor za događaje koji nisu direktno vezani za seoski život i seoske 

ljude, ali oni još mogu da imaju koristi od njih, privlačeći turiste, kao što su na primer 

umetničke kolonije. Ovi događaji takođe imaju koristi od seoskih karakteristika i tradicije 

koja podrazumeva otvorenost, gostoprimstvo i toplinu lokalnog stanovništva, ali ruralno 

stanovništvo ne učestvuje u njima, već uglavnom samo posmatra ili služi učesnike manifestacije 

koji su sami gosti, i 

njihove goste. Međutim, obe 

vrste događaja – seoskih i 

onih koji se samo se odvijaju 

u ruralnim područjima – 

mogu imati formu praznika, 

skupova, festivala, likovnih 

kolonija i sl. i doneti korist 

ruralnim zajednicama 

čiji prostor koriste, ako se 

promovišu i dobro organizuju 

u saradnji s lokalnim 

akterima. 


Tim UNJP STRD imao je 

čast da učestvuje u otvaranju 

muzeja jednog od najznačajnijih 

arheoloških lokaliteta 

u Evropi, koji se nalazi u 

donjem Dunavu, Đerdapska 

klisura – Lepenski vir. On 

predstavlja važno i uzbudljivo 

arheološko nalazište iz 

perioda mezolita koje se sastoji 

od jednog velikog naselja 

s desetak okolnih sela čiji 

ostaci predstavljaju dokaz 

prvog ljudskog prisustva na 

lokalitetu iz oko 7000. g pre n.e. sa kulturom koja dostiže svoj vrhunac između 5300. g 

pre n. e. i 4800. g. pre n. e. Atraktivna struktura podignuta iznad lokaliteta da obezbedi 

njegovu zaštitu i prezentaciju u budućnosti će služiti ne samo kao centar za obrazovni i 

kulturni turizam već i da privuče i okolna ruralna područja sa dve dominantne kulture 

– kultura dunavskih ribarskih zajednica i planinska pastoralna zajednica u njenom 

zaleđu. Budući da je podignuta uz finansijsku pomoć Ministarstva ekonomije i regionalnog 

razvoja, izvršnog partnera UNJP i uz entuzijazam i naporan rad lokalne turističke 

organizacije u Donjem Milanovcu, najvažnijeg lokalnog partnera UNJP, očekuje se da 

će ideje i dostignuća održivog turizma za program ruralnog razvoja u budućnosti biti 

podsticaj za korišćenje integracije 

multietničkih 

ruralnih tradicija i vrednosti 

donjeg Dunava, a 

ovo dragoceno kulturno 

materijalno nasleđe u korist 

ruralnog razvoja. 

UNJP STRD podržao je 

različite seoske događaje 

u pilot-regionima – čuvena 

„Kosidba na Rajcu” 

– tradicionalni praznik 

kojim se proslavlja zajedničko 

košenje travnjaka 

u blizini Ljiga, u Centralnoj Srbiji, „Alaske večeri”, dani ribara u Velikom Gradištu 

na donjem Dunavu, Sajam agrodiverziteta i ruralnog nasleđa u Dimitrovgradu i 

„Grožđebal”, festival grožđa i vina u Vršcu, u Južnom Banatu. Svim ovim neguje se 

tradicija poljoprivrede kao platforma za promociju integrisane ponude turizma i poljoprivrede 

u sredinama koje oblikuju mali poljoprivredni proizvođači. Godine 2011. 

196 


uz proslavu kosidbe na Rajcu organizovana je Međunarodna konferencija „Ruralne 

manifestacije kao put ka razvoju i prepoznavanju ruralnih regiona”. Ovu zanimljivu 

konferenciju koju je podržao UNJP STRD organizovala je NVO „Moba” iz Ljiga, jedan 

od njenih glavnih lokalnih partnera u Centralnoj Srbiji, uz prisustvo raznih stručnjaka, 

poljoprivrednika i prerađivača tradicionalne hrane i neprehrambenih poljoprivrednih 

proizvoda, naučnika i preduzetnika. Razgovarali su o uticaju tradicionalnih manifestacija 

vezanih za poljoprivredu i njihovom uticaju na razvoj turizma, lokalne proizvode 

i ponudu aktivnosti malog domaćinstva kao faktora razvoja ruralnog turizma, vezama 

između ruralnih događaja i susednih aktivnosti, kao što su lov, ribolov, sport i njihova 

uloga u razvoju seoskog turizma i starih rukotvorina i suvenira kao produženje ponude 

u turizmu. Učesnik konferencije je posle konferencije istinski uživao u seoskom ambijentu 

– tradicionalno takmičenje u kosidbi s učesnicima iz 10 zemalja, lokalnoj hrani na 

travi, predivnoj prirodi i prodajnoj izložbi lokalnih proizvoda. 

Panel-diskusija na konferenciji „Ruralne manifestacije kao put ka 

razvoju i prepoznavanju ruralnih regiona” 2010. godine 


FINANSIJSKA PODRŠKA RAZVOJU RURALNOG 

TURIZMA 

Podrška ruralnom turizmu u okvirima nacionalne politike 

ruralnog razvoja 

Uspešna ruralna ekonomija sa širokim mogućnostima zapošljavanja može više uticati na 

poljoprivredu nego što profitabilni poljoprivredni sektor može imati na ruralnu ekonomiju. 

Ruralna politika trebalo bi da omogući da se sredstva namenjena podršci razvoju sela 

usmere u perspektivne ekonomske aktivnosti, i to uz podršku lokalnoj inicijativi za koju 

postoje pozitivni signali s tržišta. Izbor odgovarajućih metoda podrazumeva i pravilno 

usmerene programe tehnološkog unapređenja, edukacije, razvoja infrastrukture, javnih 

službi i slično, kao i promociji i ulaganje u lokalnu privredu. Diverzifikacija treba da obuhvati 

ne samo poljoprivredu nego i ruralnu ekonomiju u celini. 

Za zemlje EU tipično je da su interes i odgovornost za politiku ruralnog razvoja rašireni 

na brojna ministarstva, agencije i nevladine organizacija. To je razumljivo od kada je 

ruralni razvoj zapravo ekonomski razvoj u određenom tipu regiona, a niz pitanja (zaposlenje, 

industrija, poljoprivreda, zdravlje, transport, životna sredina, socijalne službe, 

obrazovanje, komunikacije, finansije itd.) nije briga samo jednog ministarstva. Ruralni 

razvoj je samo jedna nit regionalne politike. Međutim, ako se ruralni razvoj smatra dovoljno 

važnim da ima posebne politike i ciljeve, onda treba da postoji nadležno ministarstvo 

jedino odgovorno za političku koordinaciju i rezultate. S obzirom na činjenicu da se 

ruralna populacija u Srbiji gotovo potpuno oslanja na poljoprivredu i šumarstvo kao bazu 

ruralne ekonomije, u neku je ruku logično, mada možda ne uvek i racionalno, da ova vrsta 

koordinacije bude postavljena u Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. To 

ministarstvo takođe ima ovlašćenje i odgovornost za rukovanje najvećim delom resursa za 

ruralni razvoj i ruralnu ekonomiju. Podrška razvoju ruralnog turizma u okvirima ruralnih 

domaćinstva je u tom smislu do sada bila obezbeđivana iz agrarnog budžeta, i to iz dela 

namenjenog podršci ruralnom razvoju. 

Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju, („Sl. glasnik RS”, br. 41/2009) u članu 3 definiše 

da poljoprivredna politika i politika ruralnog razvoja Republike Srbije obuhvataju mere i 

aktivnosti koje preduzimaju nadležni organi, u cilju: 

1. jačanja konkurentnosti poljoprivrednih proizvoda na tržištu; 

2. obezbeđivanja visokokvalitetne i zdravstveno ispravne hrane; 

3. obezbeđivanja podrške životnom standardu poljoprivrednika koji ne mogu svojom 

proizvodnjom da obezbede ekonomski opstanak na tržištu; 

4. obezbeđivanja podrške ruralnom razvoju; 

5. zaštite životne sredine od negativnih uticaja poljoprivredne proizvodnje. 

198 


Prema ovom zakonu, poljoprivredna politika i politika ruralnog razvoja Srbije sprovode 

se realizacijom Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije, Nacionalnog 

programa za poljoprivredu i Nacionalnog programa za ruralni razvoj. Nacionalni program 

ruralnog razvoja treba da bude usvojen za period od 7 godina i sadrži mere i druge 

aktivnosti, kao i očekivane rezultate, oblike, namene i obim pojedinih mera podsticaja. 

Za poslove pripreme i izmene Programa ruralnog razvoja, kao i za poslove programiranja, 

evaluacije, praćenja realizacije programa, izveštavanje, koordinaciju i sprovođenje 

mera tehničke pomoći ruralnom razvoju, u skladu sa zahtevima EU, odgovoran je deo 

ministarstva nadležan za poslove ruralnog razvoja. Prema Zakonu o ministarstvima iz 

2012. godine, to je i dalje MPŠV. Mere ruralnog razvoja uvršćene su u strukturne podsticaje 

kojima se unapređuju konkurentnost u poljoprivredi i šumarstvu (investiranje u 

poljoprivredu i šumarstvo i uvođenje novih standarda u proizvodnji i prometu poljoprivrednih 

proizvoda), program zaštite životne sredine, očuvanje biodiverziteta i program 

diverzifikacije ruralne ekonomije i kvalitet života. Strukturni podsticaji se, pod uslovima 

utvrđenim ovim zakonom, mogu usmeriti ka određenoj grupaciji korisnika, kao što su 

poljoprivrednici koji pretežno proizvode za tržište, zadruge, jedinice lokalne samouprave, 

udruženja i drugi korisnici koji se bave poljoprivrednom proizvodnjom, preradom i plasmanom 

poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda. 

Iskustva u oblasti ruralnog razvoja na srpskim prostorima su skromna. Srbija je velika 

sredstva usmeravala u poljoprivredu na osnovu Zelenog plana, što je neosporno doprinelo 

njenoj intenzifikaciji i osnažilo zemljoradnička gazdinstva, pa je time potpomognut 

i ruralni razvoj. U to vreme je jačala autonomnost nižih nivoa odlučivanja, pa su tako 

poboljšani i seoska infrastruktura, rad socijalnih i društvenih institucija i sl. Osamdesetih 

godina kreiran je i Program razvoja poljoprivrede i sela u brdsko-planinskim područjima, 

a 90-ih Program revitalizacije sela, ali su nepovoljne ekonomske prilike uslovile 

skromne efekte ovog programa. I pored postojećih programa namenjenih selu, Republika 

Srbija do 2005. godine nije imala posebnu strategiju ruralnog razvoja. Godine 2005. prve 

strateške okvire za razvoj sela, kao jednog od dva stuba razvoja poljoprivrede, definiše 

tada usvojena Strategija poljoprivrede. Međutim, Republika Srbija sistematsku podršku 

ruralnom razvoju počinje već 2004. godine uvođenjem sistema mera za podsticaj investicijama 

u podizanje konkurentnosti poljoprivredne proizvodnje, zaštitu životne sredine, 

očuvanje i unapređenje resursa, kao i poboljšanje uslova života na selu po ugledu na 

SAPARD program Evropske unije, namenjen zemljama u procesu priprema za priključenje. 

Finansiranje ovog programa bilo je obezbeđeno iz agranog budžeta, a za programiranje 

mera i sprovođenje podrške formirani su Sektor za razvoj sela i poljoprivrede i Sektor 

za agrarnu operativu (Đorđević-Milošević S., 2008). 

MPŠV je 2004. godine uvelo budžetsku liniju za podršku ruralnom razvoju, prvi put u svojoj 

istoriji. Ova linija trebalo je da podrži diverzifikaciju poljoprivrede i ruralne ekonomije, poveća 

efikasnost poljoprivredne proizvodnje, doda vrednost kroz preradu, obezbedi povoljan 

okvir za bolje, više održivo korišćenje raspoloživih resursa, obezbedi alternativne mogućnosti 

zaposlenja, razvoj novih marketinških strategija i poveća vrednost proizvoda. U tom 

okviru, MPŠV podržalo je različite projekte i investicije u ruralnom razvoju u 2004. i 2005. 

godini. Većina sredstava je izdvojena za infrastrukturu: rekonstrukciju i proširenje lokalnih 


puteva, elektrifikaciju, vodovod i kanalizaciju. Odobrena sredstva za ove namene iznose oko 

4 miliona evra za 82 opštine i lokalne zajednice. Deo sredstava je namenjen podršci diverzifikacije 

ruralne ekonomije kroz promociju agroeko-turizma, tradicionalne zanate i preradu. 

Za ovu namenu je oko 1,6 miliona evra dobilo 47 zadruga i NVO. Oko 7,4 miliona evra odobreno 

je mladim poljoprivrednicima za investiranje u sisteme navodnjavanja, stočni fond, 

staklenike, mešaonice stočne hrane, mehanizaciju, silose, opremu za pakovanje itd. 

Podrška ruralnom razvoju u 2006. odnosila se na povećanje održivosti primarne poljoprivredne 

proizvodnje u ruralnim oblastima, razvoj ruralne ekonomije i njenu diverzifikaciju, 

unapređenje infrastrukture i stvaranje efikasnih mehanizama za planiranje ruralnog razvoja 

i implementaciju. Korisnici podsticajnih sredstava su bili poljoprivrednici, odnosno fizička 

lica ako su nosioci registrovanih poljoprivrednih gazdinstava i ako imaju više od jedne 

godine poljoprivrednog iskustva i status poljoprivrednih osiguranika u trenutku podnošenja 

zahteva, poljoprivredne zadruge upisane u Registar poljoprivrednih gazdinstava, 

NVO i jedinice lokalne samouprave. Dodatno su definisane ciljne grupe poljoprivrednika: 

• poljoprivrednici koji nisu stariji od 40 godina u regionima s povoljnim uslovima za 

razvoj konkurentne intenzivne poljoprivredne proizvodnje, 

• poljoprivrednici koji nisu stariji od 55 godina u LFA za razvoj intenzivne poljoprivredne 

proizvodnje. 

Ciljevi podsticajnih sredstava bili su: 

1. unapređenje proizvodnje/investicija na farmama: nabavka mehanizacije i stoke, rekonstrukcija 

objekata za smeštaj stoke, kupovina poljoprivredne opreme, zaštita od 

erozije i vetra, stvaranje zaštitnih zona; 

2. poboljšanje lanca snabdevanja: oprema i objekti za unapređenje skladištenja proizvoda 

i snabdevanje, sertifikacija organske poljoprivrede, promocija i zaštita lokalnih 

proizvoda, podrška za preradu i marketing; 

3. razvoj ruralnih oblasti: aktivnosti na očuvanju tradicije seoskih zajednica, poboljšanje 

životnog standarda, diverzifikacija aktivnosti koje obezbeđuju alternativne 

prihode poljoprivrednicima, upravljanje vodnim resursima, edukacija poljoprivrednika, 

osnivanje grupa proizvođača, aktivnosti u zaštiti životne sredine itd.; 

4. razvoj i promocija organske proizvodnje: izgradnja objekata za aktivnosti u cilju 

razvoja organske proizvodnje, podrška uspostavljanju organske proizvodnje. 

Potencijalni primaoci su morali da pokažu sposobnost da sufinansiraju svoje projekte ruralnog 

razvoja/investicije kada se podrška kreće u rasponu 30–60% ukupnih investicionih 

troškova. Nivo podrške zavisi od toga da li se projekat realizuje u manje povoljnim područjima 

(LFA) ili u drugim regionima. Prvi put su LFA definisane kao „regioni s prirodnim 

ograničenjima (velika nadmorska visina, loš kvalitet zemljišta, obradivo zemljište na 

strmim padinama, poplave i sve vrste erozije), kao i zakonskim ograničenjima za razvoj 

intenzivne poljoprivredne proizvodnje (zaštita prirode i zaštita vodnih resursa)”. Oko 8,7 

miliona evra – dodatno povećanje u odnosu na 2004. i 2005. godinu – bilo je u budžetu 

200 


za mere ruralnog razvoja u 2006. godini. Finansijska podrška je obezbeđena na osnovu 

tendera. Prijave je ocenjivala komisija sastavljena od predstavnika poljoprivrednika, medija, 

istraživačkih i razvojnih institucija, kao i predstavnika MPŠV. Kontrola je obezbeđena 

preko inspekcijskih organa, a praćenje preko odeljenja za implementaciju i pravne 

poslove, a evaluacija programa preko odeljenja za ruralni i poljoprivredni razvoj, koji su 

takođe godišnje revidirali program. Za 2007. godinu predviđena su dalja poboljšanja u 

formiranju objektivnog sistema bodovanja, gde je vrednovanje svake prijave zasnovano 

na različitim unapred definisanim kriterijumima. 

Nacrt programa politike ruralnog razvoja Srbije za period 2008–2013. u osnovi je predvideo 

čitav niz mera koje će omogućiti revitalizaciju sela i njihov kompleksan socioekonomski 

razvoj. U osnovi programa, bez obzira na to koji izvor finansiranja će biti za pojedine 

mere na raspolaganju, stoji saglasnost da Republici Srbiji u osnovi i u detaljima odgovara 

ruralna politika EU. U tom smislu Program politike ruralnog razvoja podrazumeva uvođenje 

koncepta EU politike i u nacionalne i u mere podrške ruralnom razvoju koje će se 

finansirati IPARD planom. Mere su, s tim u vezi, grupisane po osovinama, koje odgovaraju 

opštim ciljevima ove strategije i obuhvatile su sledeće podsticaje. 

1. Državni podsticaji predviđeni za ispunjenje prvog cilja - unapređenje konkurentnosti, podrazumevaju 

sledeće mere - novčana davanja u vidu bespovratne participacije u troškovima: 

• ulaganja u poljoprivredna gazdinstava radi njihovog restruktuiranja i usklađivanja 

s međunarodnim standardima, posebno u oblasti bezbednosti hrane, ekonomičnosti 

i profitabilnosti, kao i unapređenja kvaliteta proizvoda; 

• uspostavljanja i funkcionisanja interesnog udruživanja, uključujući privredna 

društva čija pravila o osnivanju, uređenju i funkcionisanju propisuje ministar; 

• ulaganja u preradu i marketing poljoprivrednih proizvoda, proizvoda ribarstva i 

šumskih i drvnih proizvoda kako bi se ove delatnosti restruktuirale i uskladile s 

međunarodnim standardima; 

• aktivnosti vezanih za vertikalnu integraciju primarne proizvodnje i prerađivačke 

industrije i jačanja tržišne infrastructure; 

• ranog penzionisanja poljoprivrednika, nosilaca gazdinstava, preko 55 godina i 

preuzimanju gazdinstva i pri ulasku mladih farmera u poljoprivredu kao osnovno 

zanimanje. 

2. Državni podsticaji predviđeni za ispunjenje drugog cilja – očuvanja i unapređenja životne 

sredine i obezbeđivanja održivog korišćenja prirodnih resursa u ruralnim oblastima, 

podrazumevaju sledeće mere – novčana davanja u vidu bespovratne participacije 

u troškovima: 

• investicija radi unapređenja zaštite životne sredine od zagađenja iz poljoprivrede, 

šumarstva i prerade njihovih proizvoda, unapređenja i očuvanja seoskih predela i 

unapređenja poljoprivrednog zemljišta; 


• pripreme, izrade i implementacija strategija lokalnog ruralnog razvoja; 

• uvođenja organske i drugih ekološki prihvatljivih vidova poljoprivrede (integralna 

poljoprivreda i sl.); 

• očuvanja i održivog korišćenja genetičkih resursa u biljnoj i stočarskoj proizvodnji; 

• korišćenja planinskih pašnjaka. 

3. Državni podsticaji predviđeni za ispunjenje trećeg cilja – unapređenja kvaliteta života 

i stimulisanja diverzifikacije ruralne ekonomije, kao i četvrtog cilja – obezbeđenja učešća 

lokalne zajednice u odlučivanju i lokalnih inicijativa u unapređenju konkurentnosti 

i kvaliteta života u ruralnim oblastima, podrazumevaju sledeće mere – novčana davanja 

u vidu bespovratne participacije u troškovima: 

• investicija u poboljšanje i razvoj infrastrukture u ruralnim područjima; 

• investicija u diverzifikaciju i razvoj privrednih delatnosti u ruralnim područjima; 

• pokretanja i sprovođenja dopunskih delatnosti na farmi i van nje u ruralnoj sredini 

(podrška zapošljavanju seoskog stanovništva, razvoju preduzetništva seoskog stanovništva, 

podrška očuvanju i ekonomskoj valorizaciji prirodne i kulturne baštine 

ruralnih oblasti, podrška razvoju agro- i seoskog turizma i sl.); 

• unapređenja profesionalne obuke, sprovođenju istraživanja, informativnih, razvojnih 

i edukativnih programa, promotivnih progama i kampanja, zaštite porekla, 

originalnosti i recepture tradicionalnih proizvoda i sl.; 

• rada neprofitnih nevladinih organizacijama čije su aktivnosti usmerene u unapređivanje 

ruralnih oblasti. 

Nacionalni plan ruralnog razvoja je usvojen 2011. godine. Iz ovoga se može zaključiti 

da je MPŠV i pored lutanja i neefikasnosti u pojedinim merama bilo na pravom putu da 

primeni dobre prakse iz okruženja. Nažalost, u rekonstrukciji Vlade Srbije 2011. godine 

ruralni razvoj je ponovo marginalizovan i usvojeni program nije primenjen, dok su sve 

mere ruralnog razvoja otkazane. Vođstvo MPŠV postavilo je tada pitanje svrsishodnosti 

pružanja podrške ruralnom razvoju iz nacionalnog poljoprivrednog budžeta i istaklo da 

finansiranje ruralnih mera treba naknadno obezbediti kroz EU fondove iako su kriterijumi 

za njihovo korišćenje jasni – 25% domaćih sredstava, 25% korisničkih. Do dana 

predaje ovog teksta u štampu mere podrške ruralnom razvoju još nisu bile rehabilitovane, 

ali je novi menadžment MPŠV, postavljen posle izbora 2012. godine, objavio da će kao deo 

novousvojenog poljoprivrednog budžeta za 2013. godinu ponovo biti sredstava za podršku 

ruralnom razvoju. Za početak 2013. predviđeno je i usvajanje Zakona o podsticajima u 

poljoprivredi i ruralnom razvoju koji je dostavljen Skupštini krajem 2012. godine. 

202 


Podrška Evropske unije ruralnom razvoju u Srbiji 

Svi očekujemo da će svi naši ekonomski problemi biti rešeni kada Srbija postane članica 

EU, ali ovaj ulazak nije jednostavan i podrazumeva upravo suprotno – da se ekonomski 

problemi rešavaju najviše zato da bi zemlja ušla u EU. Ruralni razvoj kao jedno od najsloženijih 

pitanja tranzicije jedna je od oblasti u kojima proces približavanja EU zahteva 

posebnu pažnju. Ogromna sredstva koja zemlje kandidati i potencijalni kandidati očekuju 

u pretpristupnom periodu uključuju i dostupnost nacionalnih fondova – to je fizički 

dokaz postojanja svesti da ruralni razvoj predstavlja nacionalni prioritet. Usvajanjem 

Uredbe Saveta (EZ) br. 1085/2006 od 17. jula 2006. godine Evropska unija je uspostavila 

Instrument za pretpristupnu pomoć (IPA) kao okvir za pomoć zemljama kandidatima i 

potencijalnim kandidatima za EU, potvrđujući svoj čvrsti interes da se sve zemlje Evrope 

uvedu u članstvo EU. Ova uredba obuhvata pet komponenata: 

(A) pomoć u procesu tranzicije i izgradnje institucija; 

(B) podrška za prekograničnu saradnju; 

(C) pomoć za regionalni razvoj; 

(D) pomoć za razvoj ljudskih resursa; 

(E) pomoć za poljoprivredu i ruralni razvoj. 

Srbija je do dobijanja statusa zemlje kandidata, krajem 2011. godine, imala pravo samo 

na prve dve komponente, i to: (a) pomoć u procesu tranzicije i izgradnje kapaciteta, i 

(b) podrška za prekograničnu saradnju, ali sada može da koristi svih pet komponenata. 

Naravno, ako uspe da uspostavi i akredituje potrebne administrativne i kontrolne strukture 

za trošenje sredstava EU. Glavne komponente IPARD pomoći grupisane su u 3 ose. 

Osa 1. Unapređenje efikasnosti tržišta i implementacija standarda Zajednice 

Osa 2. Pripremne akcije za implementaciju agroekoloških mera i koncepta Leader 

Osa 3. Razvoj ruralne ekonomije. 

U okviru osa ponuđeno je 9 sledećih mera. 

U osi 1: unapređenje efikasnosti tržišta i primena standarda Zajednice 

1. Ulaganja u poljoprivredna gazdinstva da se restrukturiraju i unaprede prema standardima 

EU. 

2. Ulaganja u preradu i marketing poljoprivrednih i ribarskih proizvoda da se restrukturiraju 

i unaprede prema standardima EU. 

3. Podrška formiranju grupa proizvođača. 

U osi 2: pripremne aktivnosti za implementaciju agroekoloških mera 

4. Priprema za sprovođenje mera koje se odnose na životnu sredinu i selo 

5. Priprema i sprovođenje lokalnih strategija ruralnog razvoja 

U osi 3: razvoj ruralne ekonomije 

6. Poboljšanje i razvoj ruralne infrastrukture 

7. Razvoj i diverzifikacija ruralnih ekonomskih aktivnosti 

8. Obuka 

9. Tehnička pomoć. 


Predlog Uredbe o instrumentu za pretpristupnu pomoć (IPA II) Evropskog parlamenta i 

Saveta (7. 12. 2011) uveliko ukazuje na to da će Evropska unija nastaviti da pruža tehničku 

i finansijsku pomoć zemljama kandidatima i potencijalnim kandidatima da usklade svoje 

institucije i privredu sa standardima i politikama EU u okviru nove finansijske perspektive 

2014–2020. Iako će cilj novog IPA ostati isti: oslanjanje na politiku proširenja podržavanjem 

zemalja kandidata i potencijalnih kandidata u njihovim pripremama za članstvo u 

EU, još nije jasno kakav će biti oblik nove IPA. Ipak, već je očigledno da će nastati određene 

promene. Neki od ključnih novih trendova koji proizlaze iz Predloga mogu se sumirati 

kao jačanje sektorskog pristupa, fokusirajući se na inovativne mehanizme finansiranja, 

pristup raznim vrstama pomoći koje više ne zavise od statusa kandidata/potencijalnog 

kandidata i uvođenje višegodišnjeg planiranja da se obuhvati trajanje narednog višegodišnjeg 

finansijskog okvira. 

Da bi mogla da se koriste sredstva IPARD, Srbija treba da stvori apsorpcioni kapacitet i 

odgovarajući fiskalni prostor. Lekcije naučene od novih članica ukazuju da su nedovoljni 

apsorpcioni kapaciteti potencijalnih korisnika jedan od ključnih razloga niske efikasnosti 

pretpristupnih programa. Pretpristupno iskustvo u mnogim zemljama pokazuje da kampanje 

informisanja javnosti predstavljaju važno sredstvo za stvaranje potražnje za pretpristupne 

fondove. 

Pošto su procedure prijavljivanja i zahtevi previše komplikovani za poljoprivrednike i 

seoske preduzetnike, potrebno je da se na terenu izgradi podrška za pripremu predloga. 

Koordinacija donatora u smislu pružanja podrške stvaranju takve savetodavne službe 

može biti od ključnog značaja, ali se oni moraju racionalno i sinhrono koristiti, koliko god 

je to moguće. „Grupa za koordinaciju pomoći” za poljoprivredu i ruralni razvoj formirana 

je da se usredsredi na razvoj odnosa s donatorima. Ovu grupu predvodi Ministarstvo poljoprivrede, 

šumarstva i vodoprivrede, kopredsedava Delegacija EU i sastoji se od oko 20 

donatora koji se redovno sastaju s predstavnicima različitih sektora u okviru Ministarstva. 

Ovim se omogućava razmena informacija i stavova, kao i usredsređenija diskusija o tehničkim 

pitanjima. Dokument o proceni potreba Srbije 2011–2013. definiše niz prioriteta 

za poljoprivredu i ruralni razvoj. Poljoprivreda je fokusirana na potrebe da se poveća konkurentnost 

poljoprivrede, poboljša bezbednost hrane, i obezbedi da dobrobit životinja i 

zakoni o zdravlju bilja budu usklađeni s integrisanim pristupom EU bezbednosti hrane. 

Ruralni razvoj je usmeren na to da ruralna područja postanu više održiva kroz podsticanje 

diverzifikacije ruralne ekonomije, unapređenje kvaliteta života u ruralnim područjima i 

unapređenje agroekološkog kvaliteta životne sredine i biodiverziteta. 

Programom IPA 2012. u ovom sektoru je predviđeno izdvajanje od 15,6 miliona evra. 

Ova podrška je racionalizovana kroz pet mera u predlogu sektora čiji su ciljevi: razvijanje 

kapaciteta za unapređenje ustanova za preradu hrane i samim tim kvaliteta i bezbednosti 

mesnih i mlečnih proizvoda; razvijanje strateškog pravca za upravljanje životinjskim nusproizvodima; 

jačanje kontrole nad upotrebom pesticida; stalni napori da se smanji pojava 

besnila i klasične svinjske kuge s posledičnim potencijalom za poboljšanje kvaliteta stoke 

i prerađivačkih ustanova; razvijanje kapaciteta za unapređenje ruralnog i poljoprivrednog 

razvoja, bezbednosti hrane i zaštite potrošača u Srbiji u skladu s evropskim standardima 

204 


i zahtevima; obezbeđivanje kapaciteta za upravljanje ruralnim razvojem i programa mera 

za podršku u poljoprivredi, kao i razvojem strategije i metodologije za sprovođenje sistema 

identifikacije zemljišnih parcela, uključujući razvoj softvera. 

Poslednje četiri godine Srbija je sprovodila neophodne pripreme za korišćenje IPARD pripremom 

sistema upravljanja i kontrole i operativne strukture za implementaciju IPARD. 

Sistem upravljanja i kontrole za IPA fondove u celini nalazi se u Ministarstvu finansija 

od 2009. godine, dok je 2010. godine upravljanje IPARD fondovima bilo povereno tada 

postojećem Sektoru za ruralni razvoj koji je završio prvi nacrt IPARD plana. Uprava za 

agrarna plaćanja koja je trebalo da bude akreditovana kao Agencija za plaćanje IPARD 

osnovana je 2009. godine da bi počela primenu dve pilot-mere poput IPARD – ulaganje u 

poljoprivredna gazdinstva koja se bave proizvodnjom mesa i mleka (mera 101) i ulaganja 

u sektor prerade mleka i mesa. Sledeći korak je završen usvajanjem Nacionalnog plana 

ruralnog razvoja za period 2011–2013. 

Nakon dobijanja statusa zemlje kandidata, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede 

je izrazilo nameru da koristi petu komponentu pretpristupnog programa 

Evropske unije za period 2007–2013, poznatu kao IPA instrument za pretpristupnu pomoć 

– IPARD. Zvaničan zahtev podnet je Evropskoj komisiji u aprilu 2012. godine. Paralelno s 

tim, Ministarstvo poljoprivrede u bliskoj saradnji s Ministarstvom finansija razvija sistem 

za upravljanje IPARD-om i istovremeno nacrt IPARD programa. Prenošenje upravljačkih 

ovlašćenja očekuje se do kraja 2013. godine. Prvo je planirano da implementacija IPARD 

programa doprinese poboljšanju ukupne konkurentnosti odabranih poljoprivrednih sektora. 

Poboljšanja će biti u oblasti standardizacije primarne proizvodnje i prerađivačke industrije. 

Ministarstvo je razvilo plan za mere koje se odnose na osu 1 sa međunarodnom 

pomoći, namenjenom za primenu nakon akreditacije krajem 2013. godine, dok je ostatak 

mera predviđen za primenu u okviru nastavka 2. faze IPARD. UNJP STRD je s timom 

FAO izradio niz mera koje pripadaju osama 2 i 3 IPARD, koje su već u toku 2010–2011, 

nakon rasprave i usaglašavanja, predate Odeljenju za ruralni razvoj. Predlog za finansijska 

izdvajanja sa IPARD bio je sledeći. 

Prioritetna osa 1: unapređenje efikasnosti tržišta i primena standarda Zajednice 

– Najmanje 60% ukupnog izdvajanja za Srbiju u okviru IPARD treba da se izdvoji za 

održivo prilagođavanje poljoprivrednog sektora i odgovarajuću implementaciju acquis 

communautaire. 

Prioritetna osa 2: pripreme za sprovođenje agroekoloških mera i lokalnih strategija ruralnog 

razvoja 

– Maksimalno 5% ukupnog izdvajanja za Srbiju u okviru IPARD treba da se izdvoji za 

pripremu sprovođenja agroekoloških mera i koncepcije Leader. 

Prioritet 3: razvoj ruralne ekonomije 

– Najmanje 20% ukupnog izdvajanja za Srbiju u okviru IPARD treba da se izdvoji za 

održivi razvoj ruralne ekonomije u ruralnim oblastima. 


FAO prozor MDG fonda podržao je ulaganje u smeštajne kapacitete više 

poljoprivrednih gazdinstava u svim pilot-regionima po uzoru na IPARD. 

Zanimljivo je uporediti predlog UNJP STRD sa Nacionalnim planom ruralnog razvoja, 

gde je MPŠV predvideo da se nacionalni budžet za ruralni razvoj deli prema sledećem: 

80% za prioritetnu osu 1, 3% za prioritetnu osu 2 i 17% za prioritetnu osu 3. 

Nadamo se da će proces pristupanja biti ubrzan kako bi pripremljene mere IPARD ose 2 

mogle da se realizuju u najkraćem mogućem roku, ali i IPARD da se stavi u punu funkciju 

narednih nekoliko godina da bi uskoro uključio i mere preostale dve ose. Međutim, 

ako se u međuvremenu ne razvije kreditno tržište kako bi se omogućilo potencijalnim 

klijentima da i sami učestvuju u investicijama, šansa da se iskoristi IPARD fondovi biće 

minimalna. Ruralno kreditno tržište pokazalo se kao glavna prepreka za ruralni razvoj 

u mnogim zemljama, posebno u onim koje poslednjih deset godina prolaze kroz proces 

pridruživanja EU. 

206 


IPARD mere koje imaju perspektivu da budu prve implementirane u Srbiji 

Nacrt prvog IPARD plana za Srbiju koji je MPŠV pripremao poslednjih godina uključuje 

mere koje treba da se sprovode uz podršku nacionalnog budžeta u periodu pre zvaničnog 

početka IPARD. Namera je da se ove mere kompletiraju primenom stečenog iskustva i da 

prema procedurama i kriterijumima koje važe za IPARD budu predložene za akreditacju. 

Prve dve predložen mere su iz ose 1: Unapredjenje efikasnosti tržista i primena standarda 

Komisije, dok je kao treća predviđena Mera 501: Tehnička pomoć koja će se sastojati od 

nekoliko usluga iz ose 3. Nacrt IPARD plana nije uključivao pilot- mere ose 2 niti druge 

mere ose 3 za unapređenje i razvoj ruralne infrastrukture, razvoj i diverzifikaciju aktivnosti 

u okviru ruralne ekonomije i obuke iako je najveći deo ovih mera razvijen tokom 

2010. godine uz pomoć UNJP STRD. Za mere iz okvira ose 2 u Nacionalnom planu za 

ruralni razvoj 2011–2013. pominje se da su one već primenjene u određenoj meri i da 

stoga ne mogu biti smatrane „pilot”-merama za kofinansiranje kroz IPARD fondove, čime 

se opravdava njihovo izuzimanje iz IPARD plana. U programu se dalje navodi da mere 

ose 2 ipak treba uskladiti sa „EU zahtevima, dok se nastavlja njihova implementacija kroz 

državni budžet, kao pripremna aktivnost koja doprinosi izgradnji neophodnih institucionalnih 

kapaciteta”. 

U svrhu aktuelizovanja mera ose 2 i 3, UNJP STRD je u saradnji sa MPŠV u toku 2010. 

godine razvio niz dodatnih mera za osu 2 i 3, značajnih za razvoj ruralnog turizma, a koje 

bi ipak trebalo da budu uključene i u naredne IPARD planove, kao i da posluže kao osnova 

za unapređenje postojećih mera iz nacionalnog budžeta. Ove mere biće kasnije ukratko 

opisane kako bismo čitaocu dali ideju koja vrsta podrške se eventualno može očekivati za 

investicije u aktivnosti od najvećeg značaja za diverzifikaciju malih ruralnih gazdinstava 

u budućnosti. 

Ove mere, koje je UNJP STRD razvio za potrebe IPARD plana, kao i analiza stanja i 

opravdanje za njihovo uvođenje, delimično su korišćene u daljoj razradi Nacionalnog 

plana za ruralni razvoj 2011–2013. u delovima posvećenim agroekološkim merama 

i merama za diverzifikaciju. Tako su za implementaciju mera podrške iz nacionalnog 

budžeta, namenjenih obezbeđivanju dodatnog izvora prihoda kroz nepoljoprivredne 

aktivnosti na poljoprivrednim gazdinstvima i van njih, predviđene sledeće 

oblasti: razvoj ruralnog turizma, uz praćenje, obnavljanje i čuvanje starih zanata i 

veština i razvoj preduzetništva u ruralnim oblastima koje uključuju i ciljeve kao što 

su: 1) povećanje prihoda poljoprivrednog gazdinstva, 2) podrška razvoju turističkih 

kapaciteta na poljoprivrednim gazdinstvima radi širenja aktivnosti na seoski turizam, 

3) podrška razvoju turističkih i rekreativnih aktivnosti, posebno dečjeg i porodičnog 

turizma, kroz pružaoce usluga u seoskom turizmu; 4) razvoj preduzetništva radi očuvanja 

starih zanata i 5) razvoj aktivnosti na polju pružanja usluga ruralnom stanovništu 

i turistima. 


Mere ose 1 

MPŠV je u toku asistiranog procesa planiranja svog prvog IPARD plana identifikovao kao 

neophodnu i moguću primenu sledećih mera iz ose 1. 

Mera 101: investicije u poljoprivredna gazdinstva radi rekonstrukcije i unapređenja farmi 

i omogućavanje dostizanja visokih standarda kvaliteta. 

Mera 103: investicije u proces proizvodnje i prodaju poljoprivrednih proizvoda radi restrukturisanja 

i unapređenja ove grane, kao i pomoć u dostizanju visokih (EU) standarda 

kvaliteta. 

Kroz ove mere predviđeno je da gazdinstva budu podržana u nameri da unaprede proizvodne 

alate i procese, radi dostizanja veće ekonomske efikasnosti, tržišne orijentacije i 

dugoročne održivosti i dostizanje standarda dobre proizvodne prakse i relevantnih EU 

standarda, a sve u cilju njihovog prilagođavanja tržištu i podizanja izvoznih potencijala. 

Podrška investicijama u poljoprivredna gazdinstva (namenjena gazdinstvima koja se bave 

proizvodnjom mleka, mesa, voća i povrća) po ovom planu treba da bude usresređena 

na gazdinstva koja imaju mogućnost da uvećaju svoju konkurentnost i održivost i da ih 

usmere ka primeni EU standarda. 

Podrška iz UNJP STRD iz MDG-Fonda obezbedjena je i za 

male investicije u skladišne i preradne kapacitete i opremu. 

Na slici je vakuum pakirka namenjena pakovanju ribe. 

Osim toga, ovim planom se 

predviđa i obezbeđivanje ulaganja 

u prehrambenu industiju 

(sektori mlekarstva, prerade 

mesa i prerade voća i povrća), 

a u cilju povećanja njene 

efikasnosti, konkurentnosti i 

prilagođavanja tržištu, kao i 

obezbeđivanja pomoći usklađivanju 

sa EU standardima 

vezanim za bezbednost hrane 

i zdravlja ljudi, dobrobit životinja 

i zaštitu životne sredine. 

Implementacija prvog srpskog 

IPARD plana trebalo bi da prvo 

doprinese opštem povećanju 

konkurentnosi odabranih sektora 

u poljoprivredi Srbije. Unapređenja će biti podržana u sferi standardizacije primarne 

proizvodnje i prerađivačke industrije u skladu sa EU regulativama. Uvodjenje IPARD 

mera deklarisano je kao doprinos jačanju agrobiznis sektora, ali još nije jasno da li će 

IPARD sredstva u ovom segmentu biti dostupna malim gazdinstvima i malim prerađivačkim 

pogonima u okviru poljoprivrednih gazdinstava i time doprineti i razvoju ruralnog 

turizma, i to doprinosom čitavom lancu snabdevanja ili će samo ciljati na veće proizvođače. 

Sigurno je da će biti od velikog značaja zagovarati takve uslove i kriterijume koji će 

pogodovati i sektoru malih gazdinstava kao preovlađujućeg u Srbiji. 

208 


Investicije u preradne kapacitete za domaćinstva uslov su za legalizaciju proizvodnje. MDG-F 

fond učestvovao je u opremanju malih mlekara, kao i preradnih kapaciteta za voće i povrće. 

Mere ose 2 

Osa 2 IPARD obuhvata pripreme za implementaciju aktivnosti vezanih za životnu sredinu 

i selo. UNJP STRD je tokom svog rada na podršci razvoju ruralne politike bila fokusirana 

na mere podrške za očuvanje atraktivnih ruralnih pejzaža, agrodiverzitet i ekološki 

održivu poljoprivredu, od koje seoski turizam zavisi u velikoj meri, pa je doprineo razvijanju 

mera koje se odnose na agrookruženje. Preostala mera iz ove ose, koja se odnosi na 

pripreme za implementaciju lokalnih strategija ruralnog razvoja, iako značajna za razvoj 

turizma, nije razvijena u okvirima UNJP STRD. Razvoj LEADER pristupa u Srbiji je tema 

jednog drugog projekta koji se takođe realizuje u MPŠV, pa se očekuje da će on do kraja 

svog rada razviti ovu meru. UNJP STRD je uz sinergiju s ovim projektom obezbedio uspostavljanje 

i izgradnju kapaciteta lokalnih akcionih grupa u okviru UNDP okvira, dok 

je FAO kao input za njegov rad obezbedio materijale razvijene tokom sopstvene serije 

treninga za strateško planiranje i uspostavljanje partnerstava. 

Implementacija IPARD agroekoloških mera predviđena je kao izgradnja iskustva koje 

može pomoći u: 

a) dizajniranju sveobuhvatnog seta šema koji se odnosi na ključne agroekološke 

probleme; 

b) pilot-testiranje implementacije i oblika sprovođenja, kao i praćenju i uspostavljanju 

kontrolnih mehanizama poštujući EU zahteve i 

c) obezbeđivanju višegodišnje podrške poljoprivrednicima s agroekološkim obavezama. 


Na osnovu rezultata osnovnih analiza, FAO konsultanti u okviru UNJP STRD pripremili 

su predlog mera za pilot- agroekološke mere. Ove mere su pripremljene praćenjem uputstva 

za zemlje kandidate za pripremu implementacije aktivnosti vezanih za prirodnu sredinu 

i selo u okviru IPARD-a i regulativa (EC) No 1085/2006 na uspostavljanju instrumenata 

pretpristupne pomoći (IPA) i Regulative (EC) broj 718/2007 za uvođenje regulativa 

(EC) 1085/2007 kojim se uspostavljaju instrumenti za pretpristupnu pomoć (IPA). 

Kao opšti cilj agroekoloških mera, konsultanti UNJP STRD definisali su doprinos održivom 

gazdovanju prirodnim resursima, kao i smanjenje negativnog uticaj poljoprivrede 

na životnu sredinu Srbije. Odabrane pilot- agroekološke mere za cilj imaju da doprinesu 

podršci tradicionalnim i održivim sistemima poljoprivrede i metodima koji doprinose 

očuvanju biološkog i posebno genetičkog diverziteta, kao i organskoj poljoprivredi, a zatim 

i da doprinesu izgradnji kapaciteta i sticanju praktičnih iskustava za implementaciju, 

praćenje i kontrolu agroekoloških plaćanja kako u državnoj administraciji, tako i kod poljoprivrednih 

savetnika, poljoprivrednika i uduženja poljoprivrednika. 

Mere su razvijene u skladu s Nacrtom nacionalnog agroekološkog programa (NAEP), koji 

je u saradnji s Ministarstvom poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede razvio konsultantski 

tim organizacije „Avalon” tokom 2010. godine i koji objedinjuje 5 agroekoloških šema 

i ukupno 9 podšema. 

Predložene agroekološke šeme u NAEP nacrtu 

Šeme 

Podšeme 

(1) Organska poljoprivreda (1) podrška organskoj proizvodnji 

(2) Tradicionalne rase (2) očuvanje tradicionalnih rasa 

(3) obnova tradicionalnih ovčarskih sistema 

ovčarstva (planinsko pašnjarenje) 

(3) Farmerstvo visoke prirodne 

vrednosti (HNVF) 

(4) obnova i upravljanje nedovoljno korišćenih 

visokoprirodno vrednih (HNV) travnjaka 

(5) obnova i upravljanje previše korišćenih 

HNV travnjaka 

(6) održavanje staništa zaštićenih vrsta u obradivim 

delovima područija od značaja za ptice 

(4) Predeone karakteristike (7) održavanje tradicionalnih voćnjaka 

(5) Zaštita zemljišta i voda (8) plodored u svrhu zaštite zemljišta i voda 

(9) kontrola slivova s izraženom erozijom zemljišta 

Izvor: „Agroekološki priručnik za Srbiju” (Avalon, IUCN, IEEP, Natura Balkanika) 

S obziroma da regulativa 718/2007(1) zahteva da se agroekološke mere primenjuju samo 

na pilot-nivou, odabrane su tri pilot-agroekološke šeme: 

• podrška organskoj proizvodnji 

• podrška ugroženim autohtonim rasama 

• podrška HNV travnjacima. 

210 


Glavna svrha odabranih šema je da se stekne iskustvo u primeni različitih grupa mera 

odabranih tako da doprinesu ključnim agroekološkim pitanjima identifikovanim u Srbiji. 

Selektovane agroekološke šeme i njihove pilot-karakter 

Agroekološka šema Pilot nivo 

Šema 1: organska 

proizvodnja 

Šema 2: ugrožene 

autohtone rase 

Šema 3: travnjaci 

visoke prirodne 

vrednosti 

Implementirana na pilot-podsektore – voće i povrće, žitarice 

(uključujući krmno bilje i travnjake) i lekovoto bilje. Organsko 

stočarstvo neće biti direktno podržano već može imati koristi indirektno 

kroz organsko krmno bilje i travnjake. 

Implementirana na ugrožene autohtone rase. Podrška će biti obezbeđena 

za rase koje imaju status ugroženih rase prema Aneksu IV 

regulative Komisije (EC) 1974/2006 kojom se utvrđuju detaljna 

pravila za primenu regulative Komisije (EC) 1698/2005 o podršci 

Ruralnom razvoju EAFRD. 

Implementirana u pilot-regionima: šema će biti implementirana 

u zaštićenim područjima ustanovljenim prema srpskom zakonodavstvu. 

Zaštićena područja biće odabrana po značaju travnatih 

površina (pašnjaka i livada) za očuvanje biodiverziteta u regionu. 

Osnova za izbor bitće identifikovana HNVF područja. 

Agroekološke mere su najizazovnije mere pri implementaciji, kako u novim zemljama članicama, 

tako i u zemljama kandidatima, ali i jedne od najbitnijih u celokupnoj politici ruralnog 

razvoja. Ukupan budžet za AE mere procenjen je na maksimalnih 7,44 miliona evra od 

očekivanih 50 miliona koje IPARD izdvaja za Srbiju za 2012. i 2013. godinu. Prvi obračun, 

recimo, predviđa sledeća plaćanja za organsku poljoprivredu: organske žitarice – 250 EUR/ 

ha, organske livade – 150 EUR/ha, organsko povrće – 350 EUR/ha, organsko voće i vinogradi 

– 450 EUR/ha i organsko lekovito bilje (kultivisano) – 250 EUR/ha. Za podršku očuvanju 

autohtonih rasa planirana je potrošnja prema računici po uslovnom grlu a na osnovu 

Aneksa V Direktive (EC) 1974/2006 (koja detaljno utvrđuje pravila za primenu Direktive 

(EC) 1698/2005 o podršci ruralnom razvoju od EAFRD) za konje: nonijus – 350 EUR, domaći 

brdski konj – 250 EUR; magarac – 100 EUR; buša – 250 EUR; podolsko goveče – 350 

EUR; bivo – 150 EUR; ovce i koze – 198 EUR; svinje – 200 EUR itd. Za poljoprivredno zemljište 

visoke prirodne vrednosti procenjena stopa izdvajanja je 150 EUR/ha. 

IPARD ne finansira ad-hoc 

akcije čišćenja sela, već ozbiljnije 

infrastrukturne zahvate 

za uređenje upravljanja 

otpadom, ali je i svaka 

mala akcija čišćenja, kao 

i sistematsko uklanjanje 

smeća iz ruralnih oblasti 

doprinos ruralnom razvoju 

i razvoju ruralnog turizma, te se za njih sredstva moraju potražiti iz fonda za javne radove, 

zaštitu životne sredine ili iz drugih nacionalnih i donatorskih izvora. 


Mere ose 3 

Jedina mera iz ove ose koju predviđa prvi nacrt IPARD plana u Srbiji je mera 501: tehnička 

pomoć. Trebalo bi da pokriva pružanje usluga tehničke pomoći u vidu podrške za praćenje 

programa, adekvatan protok informacija i publicitet, podršku studijskih programa, 

poseta i seminara, podršku za spoljne ekspertize, za evaluaciju programa, kao i za buduću 

impelmentaciju aktivnosti Nacionalne mreže za ruralni razvoj. 

Posmatrajući situaciju u brojnim ruralnim regionima Srbije, FAO UNJP STRD tim 

(Majdak i Vandić, 2010) predložio je rešenje za podršku diverzifikaciji ruralne ekonomije, 

uključujući i podršku izgradnji odgovarajuće osnovne infrastrukture, koja je i preduslov 

za razvoj turizma u ruralnim područjima. Takođe je predložena i podrška: 

• svim programima, objektima i obrazovnim sadržajima, 

• sticanju znanja i iskustava za vođenje i sprovođenje aktivnosti u oblasti seoskog 

turizma u poljoprivrednim domaćinstvima, 

• izgradnji, rekonstrukciji i opremanju smeštajnih kapaciteta u poljoprivrednim 

domaćinstvima, 

• tradicionalnim zanatima, npr. revitalizacija postojećih i otvaranje i otvaranje novih 

preduzetničkih inicijativa, 

• direktnoj prodaji, npr. opremanje prodajnih prostora u okviru domaćinstva, 

• opremanju/izgradnji tematskih puteva u formi šetališta, biciklističkih staza, konjaničkih 

staza, vodotokova itd., 

• prodajnim aktivnostima, posebno onim zasnovanim na kooperaciji više zainteresovanih 

strana. 

Preporučene mere i investicije treba da posluže Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i 

vodoprivrede (MPŠV) za nadogradnju i razvoj strateških i programskih dokumenata u 

delokrugu ruralnog razvoja. 

Ova vrsta mera je veoma popularna u državama članicama ali i u državama kandidatima. 

Slične mere Srbija je imala u periodu 2004–2010. u okviru nacionalne podrške ruralnom 

razvoju, i one su i u Srbiji izazivale veliko interesovanje. UNJP STRD je, poštujući nalaze 

osnovnih analiza, predložio sledeće IPARD mere ose 3 za implenentaciju u Srbiji. 

• Mera: unapređenje i razvoj ruralne infrastrukture – šifra mere 301 (član 12 

Regulative (EC) broj 1085/2006; član 179 Regulative (EC) broj 718/2007) 

• Mera: diverzifikacija i razvoj ruralne ekonomije – šifra mere 302 (član 12 

Regulative (EC) broj 1085/2006; član 180 Regulative (EC) broj 718/2007) 

• Mera: unapređenje obuke – šifra mere 303 (član 12 Regulative (EC) broj 1085/2006; 

član 181 Regulative (EC) broj 718/2007). 

Razvoj i unapređenje osnovne infrastrukture je jedan od preduslova za razvoj uravnoteženog 

privrednog rasta i unapređenje socioekonomskih uslova života seoskog stanovništva 

u Srbiji. Glavni cilj investiranja u seosku infrastrukturu je preokretanje negativnog 

trenda ekonomskog i društvenog/sociološkog propadanja i depopulacije. Velike regional- 

212 


ne razlike, kao i urbano-ruralni dispariteti jasno su uočljivi, u kvalitativnom i kvantitativnom 

smislu, kod postojeće lokalne infrastrukture. 

Mera 301 treba da obezbedi podršku investicijama čiji su cilj unapređenje i razvoj seoske 

infrastrukture kroz: 

a) rešavanje regionalnih dispariteta i povećanje privlačnosti seoskih područja za privatne 

i preduzetničke aktivnosti i 

b) obezbeđivanje uslova za razvoj ruralne ekonomije. 

U cilju rešavanja problema loše postojeće infrastrukture i unapređenje preduslova za razvoj 

seoskih područja, definisani su sledeći prioriteti: 

• investiranje u vodosnabdevanje, snabdevanje električnom strujom i upravljanje otpadom, 

• investiranje u lokalne pristupne puteve od posebne važnosti za lokalni ekonomski razvoj i 

• investiranje u toplane/sisteme daljinskog grejanja i sl. 

Kao krajnji korisnici mere 301 u početnoj fazi su predložene jedinice lokalne samouprave 

u opštinama sa do 20.000 stanovnika, po Popisu iz 2002. godine. 

Maksimalan iznos javne pomoći trebalo bi da iznosi do 100% (75% EU, 25% državni 

budžet) od ukupno prihvatljivih troškova za investicije, koje po prirodi ne generišu neto 

prihod. Ostale investicije u seosku infrastrukturu trebalo bi da budu do 50%. Ukupna 

plaćanje za investicije mogu se isplaćivati u jednoj ili u više tranši, a u skladu s Ugovorom 

potpisanim s Upravom za agrarna plaćanja. 

Diverzifikacija ruralnih aktivnosti definiše sektore za moguća ulaganja kao što su seoski 

turizam, tradicionalni zanati, direktna prodaja, prerađivački pogoni u domaćinstvu, nepoljoprivredne 

usluge ili objekti za korišćenje obnovljivih izvora energije. Predviđa se da 

podrška razvoju ovakvih aktivnosti u ruralnim oblastima doprinese obezbeđivanju novih i 

očuvanju već postojećih poslova i na taj način u većoj meri prevenira odlazak mladih ljudi 

sa sela. Ove su aktivnosti usko povezane i s lokalnim planiranjem zasnovanim na LEADER 

pristupu jer spuštaju nivo odlučivanja na nivo lokalne zajednice i lokalnog stanovništva kroz 

učestvovanje u strateškom planiranju, definisanju prioriteta i ciljeva na lokalnom nivou. 

Ova mera, kao deo investiranja u ruralna područja, ima za ciljeve: 

• povećan prihod od korisnika ruralnih usluga kroz razvoj i diverzifikaciju poljoprivrednih 

i nepoljoprivrednih aktivnosti; 

• stvaranje novih radnih mesta kroz razvoj i diverzifikaciju poljoprivrednih i nepoljoprivrednih 

aktivnosti; 

• očuvanje postojećih radnih mesta; 

• povećanje obima usluga seoskom stanovništvu i unapređenje njihovog kvaliteta; 

• diverzifikaciju nepoljoprivrednih aktivnosti; 

• unapređenje strukture stanovništva u ruralnim područijima. 

Da bi se ovi ciljevi postigli, prioritet treba da bude stavljen na investiranje otvaranja i razvoja 

malih i srednjih preduzeća, ruralnog turizma i zanatstva, direktnog marketinga, prerađivač- 


kih pogona u domaćinstvima, nepoljoprivrednih usluga i obnovljivih izvora energije. Iznos 

javne pomoći trebalo bi da iznosi do 50% ukupnih investicija (75% EU, 25% državni budžet). 

Unapređenje obuke ne podrazumeva podršku kursevima, instruktažama ili obukama 

koje su deo uobičajnih programa ili obrazovnog sistema na srednjoškolskom ili višem nivou, 

osim ako nisu posebno prilagođeni kao neformalni kursevi za seosko stanovništvo ili 

druge zainteresovane aktere. Ova mera odnosi se na podršku neformalnim programima 

edukacije koji su deo posebne strategije obuka potkrepljene kritičkom procenom postojećih 

kapaciteta, analizom potreba za obukama i ciljevima tih obuka. Takođe podrazumeva 

i uspostavljanje kriterijuma za selekciju predavača/ izvođača obuke. 

Podržane obuke mogu da budu: 

• obuka u ICT 

• obuka i praćenje početnika u mikrobiznisu u ruralnim područjima, uključujući i 

obuku trenera 

• obuka mladih ljudi u veštinama vezanim za turizam, rekreaciju, ekološke usluge i 

kvalitet proizvoda 

• obuka u menadžmentu za poljoprivrednike koji su se opredelili za nepoljoprivredne 

aktivnosti. 

Krajnji korisnici mere 303 biće osobe angažovane u poljoprivrednom, prehrambenom i 

šumarskom sektoru, kao i ostali poslovni subjekti. 

Prema minimalno predloženoj raspodeli, ukupan naznačeni budžet za mere ose 3 procenjuje 

se na deset miliona evra, što je oko 20% očekivanih godišnjih IPARD sredstava za ovu 

namenu za Republiku Srbiju za godine 2012. i 2013. Naznačeni budžet mere u okviru ose 3 

IPARD-a predložen je na osnovu pretpostavki da postoji potreba za dodatnim investiranjem 

u ruralna područja kroz ovaj vid mera u cilju razvijanja ruralnih oblasti. Smatralo se da će 

se regionalne različitosti ruralnih područja Srbije bolje iskoristiti ako se podrška ponudi u 

smeru diverzifikacije ruralne ekonomije, pre nego li sama podrška poljoprivredi, koja usled 

ekoloških i drugih uslova često ne može da obezbedi opstanak seoskog stanovništva. 

Na osnovu odabranih davanja u zemljama kandidatima predložena davanja za mere u 

okviru ose 3 u Srbiji mogu biti: 

Mera 301 – maksimum do 40% ukupnih izdvajanja po osi 3. 



Izbor IPARD mera za Srbiju koje se odnose na osu 3 izrađen je na osnovu Analize zatečenog 

stanja. Mere su pripremljene prateći uputstva za zemalje kandidate i regulative (EC) 

broj 1085/2006 i regulative (EC) broj 718/2007 o implementaciji regulative (EC) 1085/2006 . 

214 


Podrška ruralnom razvoju i razvoju ruralnog 

turizma van agrarnog budžeta 

Prema Master-planu ruralnog turizma, pored podrške obezbeđene kroz podršku ruralnom 

razvoju u okviru budžeta za poljoprivredu i u budućnosti dostupnih IPARD fondova, 

podrška razvoju u ovoj oblasti biće pružena i iz fondova uspostavljenih po Zakonu o 

budžetu Republike Srbije za finansiranje i podsticaje u turizmu i u skladu s Uredbom o 

uslovima i načinima raspodele i korišćenja kreditnih sredstava za podsticanje kvaliteta restorana 

namenjenih pojedincima i SME u sektoru turizma za relevantnu godinu. U skladu 

sa Zakonom o lokalnoj samoupravi („Službeni list RS”, br. 129/07) i Zakona o izmenama i 

dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi („Službeni list RS”, br. 47/11), podrška će takođe 

biti obezbeđena i iz budžeta lokalnih samouprava. 

Sredstva za resurse ruralnog turizma biće takođe obezbeđena za ostale državne institucije 

i ministarstva od međunarodnih donatora kao što su GTZ, Svetska banka, EBRD, i regionalnih 

razvojnih projekata u okviru saradnje između opština u regionu, kao i prekograničnog 

finansiranja. Učešće privatnog sektora u pružanju finansijske podrške programu je 

različito za različite tipove implementacionih programa, ali u realizaciji srednjih i velikih 

investicionih planova treba da učestvuju sa 50%. Ovo je naročito važno za programe razvoja 

aktivnosti i smeštajnih centara ako se uzme u obzir da bi njihove aktivnosti trebalo 

da budu atraktivan biznis i dobar potencijal za privlačenje investicija iz privatnog sektora. 

Mali lokalni projekti zasnovani na NVO sa različitim finansiranjem mogu takođe da daju 

svoj doprinos. Njihovi projekti se obično odnose na tehničku pomoć i treninge koji mogu da 

pomognu razvoj ruralnog turizma, unapređuju upravljanje malim gazdinstvima radi ade- 


Prezentacija Master-plana i UNJP STRD na Sajmu turizma 2010. godine 

kvatnijeg doprinosa turizmu, razvijaju lokalne usluge i zanatstvo, marketing i zapošljavanje. 

Organizacije koriste različite načine za svoj rad kao što su javni skupovi, seminari, radionice 

i nastupi u medijima. Vrlo retko su investicioni projekti i ako ih ima, odnose se na opremu 

objekata koje koriste lokalne zajednice. Vredno učešće takvih projekata obično je obezbeđeno 

kroz inicijative za promene državne politike podrške ili propisa o važnim pitanjima za 

lokalne zajednice. Neke NVO sposobne su da urade dokumente visokog kvaliteta koristeći 

sopstvenu lokalnu i nacionalnu ekspertizu i inostranu pomoć. Njihovom kombinacijom 

mnoga urađena dokumenta služe kao inputi za strateška dokumenta. Jedan od njih, koji su 

uradili lokalno udruženje „Natura Balkanika” i međunarodne organizacije IUCN i fondacije 

„Avalon” iz Holandije, korišćen je kao ključni input za osnovnu analizu srpskog agrookruženja 

i projektovanje mera ose 2 – prvog vodiča za agrookruženje realizovanog 2011. godine. 

Razni on-spot razvojni projekti koje su finansirale razne međunarodne organizacije, kao 

što su UNDP STRD, FAO stočarski projekat u Sjenici, UNDP MIR projekti u Južnoj i 

Jugozapadnoj Srbiji itd. spadaju u najuspešnije doprinose ruralnom razvoju. Većina tih 

projekata je obezbedila značajnu podršku lokalnim zajednicama i pojedincima, dajući 

mnogo primera dobre prakse kako male investicije, obrazovanje i kooperacija mogu da 

se koriste i u drugim regionima. Ipak, najbolji mogući pristup je onaj integralni koji je 

primenio UNJP demonstrirajući kako jedan program može istovremeno uticati na nacionalni 

i lokalni nivo s integralnim prilazom regionu i nadgradnjom različitih komponenata 

značajnih za razvoj lokalnih zajednica. UNJP STRD bio je prvi projekat koji je razvijao 

politički okvir dok je aktivno uključivao u proces lokalne zajednice i eksperte. Bio je spo- 

216 


Poseta državnog sekretara gospodina Gorana Petkovića, ambasadora Španije u Srbiji 

njegove ekselencije Injiga de Palasio Espanja i rezidentnog koordinatora UN njegove 

ekselencije Viljema Infantea standu UNJP STRD na Sajmu turizma 2010. godine 

soban da demonstrira kako naučni pristup različitim procenama može pomoći identifikovanju 

potreba, da obezbedi inpute za oblikovanje treninga zasnovanih na stvarnoj potražnji 

za njima, realizuje te treninge i nastavlja nadgradnju kroz monitoring, treniranja itd. 

radi kreiranja strateških i akcionih planova koji vode do realizacije akcije, monitoringa tih 

procesa i evaluacije rezultata radi dobijanja povratnih informacija i budućih usavršavanja. 

Napredni integralni lokalni sistemi podrške ruralnom razvoju izgleda da mnogo više 

odgovaraju svrsi nego sektorski baziran pristup intervenciji na bilo kojoj skali. Za ravnomeran 

razvoj zaostalih ruralnih područja biće potrebna harmonična saradnja između 

centrale i lokalnih sistema razvoja (Nemes, 2005). Međunarodno finansirani programi s 

odgovornim i kompetentnim osobljem sprovodeći kvalitetne programe mogu takođe uveliko 

pomoći lokalnim zajednicama kroz lokalne institucije/administraciju, ali veoma mali 

broj lokalnih administracija u Srbiji ima prave kapacitete da radi na samoj implementaciji 

projekata koristeći samo novac kojim raspolaže. 

Građani Srbije su usvojili novi ustav 2006. koji postavlja osnovu za teritorijalnu organizaciju 

zemlje. Međutim, položaj lokalne samouprave još nije pravilno shvaćen u pravnom 

sistemu Srbije. Proces decentralizacije i dekoncentracije moći u Srbiji koncentrisao se na 

uspostavljanje novih nadležnosti lokalne samouprave i prenosa velikog broja nadležnosti 


Njegova ekselencija ambasador Nemačke u Beogradu Wolfram Maas i gospođa Doris Pack, član 

EU parlamenta u poseti FAO partnerima, koji su prezentovali ponudu hrane u ruralnom turizmu 

regiona Donjeg Podunavlja u Donjomilanovačkoj luci, pred otvaranje Muzeja Lepenski vir 

s državnog na lokalni nivo. Da bi bila uspešna u implementaciji projekata, lokalna administracija 

mora ili da uspostavi partnerstvo s ostalim akterima na lokalnom nivou ili da 

izgradi sopstvene kapacitete izborom i obukom dela zaposlenih da rade na kreiranju i implementaciji 

projekata. Institucije na lokalnom nivou trebalo bi da budu duboko povezane 

s lokalnom ekonomijom i društvom da bi to mogle da urade jer bez pronicljivog znanja 

o lokalnim okolnostima nema takve obuke koja može obezbediti kapacitete za davanje 

fleksibilnih, inovativnih odgovora na spoljašnje i unutrašnje izazove. Sve to je teško postići 

kroz konvencionalne, formalizovane institucije (Nemes, 2005). 

IPA Prekogranični program (IPA CBC) u delovima Srbije koji ispunjavaju uslove za korišćenje 

ovih sredstava predstavlja važan i redak finansijski instrument za pokretanje projekata 

ruralnog razvoja. Međutim, problem sa CBC jeste da su projektne prijave i procedure 

vrlo komplikovane a upravljanje finansijama težak teret (traže se visok iznos sopstvenog 

učešća i pretfinansiranje), što čini da je, osim lokalne administracije, ostalim sektorima 

(NVO, lokalne zajednice) praktično nemoguće da konkurišu. Razvoj prekogranične saradnje, 

zajednička i participativna priprema/izrada projekata, kao i proces donošenja odluka 

koji se deli sa susedima važna je vežba za aktere u ruralnom razvoju koliko i investicije 

koje se mogu napraviti korišćenjem CBC fondova. Međutim, izgleda da bez stalnih 

218 


prekograničnih institucija neće biti moguće osigurati dugotrajnu održivost prekograničnih 

inicijativa. U njihovom odsustvu i bez uključivanja drugih sektora osim javnog, koji 

je u ovom trenutku najuspešniji u osvajanju donacija, kooperacija može biti samo kratkoročna, 

uglavnom socijalno-kulturnog karaktera, pre nego postizanje socioekonomske 

dodatne vrednosti. 

Očekuje se da u budućem novom bazičnom pristupu EU prema ruralnom razvoju može da 

se stvori neki bolji budući okvir finansiranja inicijativa iz ruralnih prekograničnih oblasti. 

Stalna radna grupa za regionalni ruralni razvoj Jugoistočne Evrope je u ovom trenutku aktivna 

sa EC u promovisanju i razvoju ovog koncepta nadajući se da će biti u stanju da podrži 

kvalitetne projekte u prekograničnim ruralnim oblastima koji na najbolji mogući način 

mogu da doprinesu integraciji Balkanskog regiona. Nedavno završene procene i studije u 

nekoliko prekograničnih regiona među svim državama članicama pokazuju da su lokalne 

zajednice vrlo osetljive na teritorijalno zasnovan pristup i da raste entuzijazam za pokretanje 

konkretnih projekata radi rešavanja zajedničkih problema prekograničnih regiona. 

Deliblatski trikolor pod plahom jesenjom kišom – predeo slikan stadima 


220 


ZAKLJUČAK 

Opstanak i rehabilitacija sitne poljoprivrede su od ključnog značaja za održivi razvoj ruralne 

Srbije. Ova poljoprivredna proizvodnja obezbeđuje ekološke usluge različitim ruralnim 

područijima Srbije i od ogromne je vrednosti za očuvanje biodiverziteta, a predstavlja 

i važan prostor za kreiranje novih radnih mesta i iskorenjivanje siromaštva. Seoski 

turizam, kao opcija za diverzifikaciju krhke ruralne ekonomije Srbije, posebno je održivi 

način obezbeđivanja dodatnih prihoda u malim seoskim domaćinstvima kroz dodavanje 

vrednosti proizvodima malih farmi, kao i kroz obezbeđivanje dodatnog zapošljavanja članova 

domaćinstva i bolje korišćenje raspoloživih sredstava. 

Ipak, sektor malih poljoprivrednih gazdinstava trebalo bi da čuva i neguje svoje specijalnosti 

(agrodiverzitet, tradicionalnu gastronomiju, sisteme poljoprivrede malih ulaganja 

i parapoljoprivredu, kao i sakupljačke prakse), visok kvalitet poljoprivrednih i nepoljoprivrednih 

proizvoda i njihovu tradicionalnu održivu vezu sa životnom sredinom putem 

aktivnosti na farmi i van farme. Ovo nije samo neophodno za održavanje proizvodnje, 

koja bi mogla da doprinese seoskom turizmu, već i zbog opstanka atraktivne ruralne sredine 

usaglašene sa svojim kulturnim nasleđem i važna je za privlačenje turista, kao i za 

postavljanje osnove dobrobiti ruralnih stanovnika. Razvoj sitne poljoprivrede i ruralnog 

razvoja je tema koje prožima različite sektore. Njihov prosperitet zavisi od partnerstva 

u različitim sektorima, horizontalnim i vertikalnim – u okviru lanaca vrednosti, kao i 

u okviru različitih nivoa javnog sektora, privrednih aktera i civilnog sektora. Najvažnija 

partnerstva su ona između vlasnika malih farmi i seoskog stanovništva u celini. Ova partnerstva 

već godinama tradicionalno donose korist ruralnim područjima. Rehabilitacija 

unutrašnje kohezije zajednice, stvaranja lidera, kao i kapaciteta za planiranje i delovanje 

u partnerstvima prvi je preduslov za održivi ruralni razvoj koji je u stanju da prihvati i 

neguje sitnu poljoprivredu i razvoj ruralnog turizma, kao i kulturno i prirodno nasleđe iz 

koga potiču ili od koga zavise. 

Ruralna zajednica koja je u stanju da održava proaktivnost i otvorenost zajedno sa čvrstom 

mrežom života sposobna je da sama napreduje ostvarujući partnerstvo s drugim 

zainteresovanim stranama za njihovo neposredno okruženje i korišćenje spoljašnje pomoći 

na najbolji mogući način. Seoskom stanovništvu se ne mora objašnjavati zašto je 

važno partnerstvo, oni imaju prirodno dobar smisao za to, jedino je potrebno objasniti 

koji bi se modeli i operacije mogli koristiti za najbolji uspeh u različitim aktivnostima. 

Distribucija moći, novca i hijerarhije s donošenjem odluka na svim nivoima, uključujući i 

međunarodne, kao i mnoštvo drugih informacija, ipak je neophodna, a uspostavljanje dobrog 

interaktivnog toka između lokalne ruralne zajednice i drugih zainteresovanih strana, 

uključujući državu treba da bude prioritet svake razvojne akcije. Saradnja s drugim naprednijim 

sredinama s takvim iskustvima koje su spremne za deljenje može biti prečica za 

postizanje sklada s onima koji su ranije počeli planirani razvoj. Da bi mogle da to urade, 

čuvajući svoje osnovne profesije, ruralnim zajednicama će biti potrebno celokupno lokalno 

dostupno znanje i iskustvo koje se nalazi u raznim lokalnim nevladinim i vladinim 

organizacijama, proaktivni i pozitivni pojedinci, naučnici, mladi ljudi, kao i oni koji su 


se davno penzionisali, ostali ili se vratili iz spoljašnjeg sveta postigavši istaknute karijere. 

Luksuz izbegavanja nekih od njih ne predstavlja pametno rešenje. 

Realističan pristup analizi sopstvenih resursa – postojeće prednosti, slabosti, mogućnosti 

i pretnje kao i istorija aktivnosti, uspesi i neuspesi i procena potreba u sadašnjoj i budućoj 

stvarnosti je od suštinskog značaja za ruralne zajednice, a imperativ za male poljoprivrednike 

jer su oni već decenijama osuđeni na propast. Žrtvovanje sitne poljoprivrede u korist 

„moderne ekonomije” zbog globalizacije je već urađeno i može se desiti da preostali mali 

poljoprivrednici ne prežive do konačnog zaključka da je to bilo pogrešno i preokreta na 

akciju spašavanja. Znajući srpsku praksu u kojoj nema načina za nadogradnju ka budućem 

uspehu, već sve mora da počne iznova, od nule, dok se zaostaje u svim aspektima 

razvoja života i ekonomije, postoji potreba da seosko stanovništvo preduzme akciju da 

promoviše svoje potrebe, a ne da čeka da neko shvati da su u nevolji. Sva spoljna pomoć 

je, naravno, dobrodošla. 

Akcija mora odmah da počne zajedno s dugoročnim akcionim planiranjem. Cilj je da 

počne da se rešava jedan po jedan prioritet i da se bude spremno da se zgrabi svaka prilika 

koja se ponudi. Ruralnim područjima je potrebna stalna podrška da bi bili u stanju da to 

urade, ali pre nego što neko iz centra dođe na ovu ideju, zajednica mora da izabere grupu 

ljudi koji će kanalisati protok informacija. Grupa mora da raste u skladu s otkrivanjem 

novih mogućnosti. Trebalo bi da se pridruži drugim sličnim grupama na lokalnom i regionalnom 

nivou, kasnije nacionalnom, i to što je pre moguće. I zajednica treba da održava 

ovaj sistem efikasnim i skromnim po veličini, ali ne u pogledu aktivnosti u prikupljanja 

sredstva. U ovom pogledu štednja neće doneti nikakve koristi. 

Integracija sektora malih poljoprivrednih gazdinstava sa seoskim turizmom je samo jedan 

od primera kako se domaća privreda može nadograditi. Ova integracija treba da se 

sprovede između onog najkvalitetnijeg što jedna zajednica ima s potražnjom na tržištu. 

Integracija ne može biti čvrsto strukturirana, već fleksibilna, kako bi brzo usvajala promene. 

Nije neophodno diversifikovati svaku farmu da se dobiju sve moguće aktivnosti u 

regionu, već kombinovana diverzifikacija ekonomskih zanimanja raznih farmi i diverzifikacija 

van farme može da donese koristi/ili uštedu (koja je u vreme ekonomske krize kao 

i u „normalnim vremenima” takođe prihod). 

Istovremeno s očuvanjem lokalne agroraznolikosti, tradicionalnih proizvoda i tradicionalne 

kuhinje poželjno je uvesti organske i druge sertifikate i registracije koji ukazuju na 

bolji kvalitet ili moderne brendove i privatne oznake kvaliteta u cilju obezbeđenja dodate 

vrednost, kao i standarde za bezbednost hrane kako bi se poštovala stroga pravila 

i sofisticirana potražnja na savremenom tržištu. Istovremeno, nivo odlučivanja u državi 

treba da bude informisan o kritičnoj proceni posledica eventualne nametnute obaveze 

za uvođenjem nekih od ovih standarda da bi se eventualno na vreme pokrenuo postupak 

izuzimanja ili ublažavanje zahteva primene za male proizvodnje na seoskim gazdinstvima. 

Treba obezbediti dobra obrazloženja isto kao i što više primera dobrih praksi iz razvijenih 

ekonomija. Dobro je angažovati i neke spoljne eksperte , ali ne i kopirati gotova instant 

rešenja, već razvijati sopstvena rešenja korišćenjem najboljih praksi uz podršku lokalne 

ekspertize i prilagođavanje stvarnim uslovima u Srbiji. 

222 


Ruralna ekonomija treba da bude prilagođena raspoloživim prirodnim resursima a logika 

zahteva povratak velikog broja različitih aktivnosti koje ponovo povezuju ruralnu zajednica 

s njenom neposrednom okolinom na tradicionalan način. Iz tog razloga, lokalne zajednice 

treba da budu zainteresovane i da aktivno učestvuju u procesu decentralizacije. Lokalnim 

resursima treba da upravljaju ljudi sa lokala koliko god je to moguće, a borba za to je trebalo 

da počne još juče. Sva sredstva su dozvoljena, uključujući i politička. Lokalne seoske 

zajednice moraju da objasne najvišem nivou koji donosi odluke šta je primenljivo na njihov 

slučaj, a šta ne od ukupnih politika, trudeći se da ih prilagode svojim potrebama, prateći one 

krovnih strategije koje su već usvojene da bi se pokazalo koliko su one dobre ili ne. Brojke i 

praktična iskustva biće jak argument za lokalne zajednice koje pokušavaju da pridobiju pažnju 

nacionalnih struktura, kao i za nacionalne strukture koje se zalažu za sopstvene interese 

u široj međunarodnoj zajednici. Nema šanse da se završe pregovori o finansijskoj pomoći 

sopstvenim projekatima bez dobrog obrazloženja akcije koja treba da se sprovodi. Sticanje 

novih znanja je, dakle, neizbežno. Gubljenje vremena i drugih sredstava kroz neefikasno 

korišćenje pružene tehničke pomoći ili aktivnosti na izgradnju kapaciteta nije prihvatljivo 

jer predstavlja nenadoknadiv gubitak finansijskih sredstava, ali i gubitak ugleda. 

Razumevanje multifunkcionalnosti tradicionalnih poljoprivrednih praksi koje koriste mali 

farmeri je korak napred od primenjivanja dobre nasleđene prakse za obezbeđivanje osnovnih 

prihoda. Ponekad ovakvo shvatanje čini razliku između odluke da se ostane na selu ili 

da se seoski život potpuno napusti. Međutim, ovo shvatanje je važno za urbane stanovnike 

zbog vrednovanja ruralnog prostora i njegovog nasleđa u urbanom okviru svesti i stvaranja 

prostora za bolju valorizaciju ruralnih proizvoda i usluga. Veoma je važno koristiti sva raspoloživa 

sredstva da se ove vrednosti prenesu urbanoj populaciji – mediji, seoski događaji, 

lični kontakti, sve mora da odražava to razumevanje. Vapaj za čuvanje sela kao nacionalnog 

ponosa nije dovoljan argument u vremenima ekonomskih teškoća. Vapaj za očuvanje zdravijeg 

mesta za život je mnogo više od pomoći, ali to zdravo mora da bude istinito, i da nas 

vraća istinski kvalitetnim brendovima, kao i potrebi za naučnim i stručnim opravdanjem 

bilo koje izjave o izuzetnosti – jedan dobar merljivi pokazatelj u krutom i racionalnom svetu 

brojki može da ima vrednost nekoliko onih najdragocenijih duhovne prirode. 

Nacionalna ruralna politika se zasniva na raspoloživim podacima. Nema podataka, nema 

adekvatne politike. Neki od podataka moraju da budu statistički , i kada je taj neophodni 

uslov zadovoljen, bazične ideje, utisci sa terena, živa iskustva i svedočanstva su oni mali 

delovi koji čine razliku između uspešnih razvojnih programa na osnovu potražnje i ex 

catedra sterilnih rešenja. Odgovornost za uspeh razvoja je na svim akterima ruralnog razvoja 

i najbolje je rešenje uvek u preseku između lokalnog iskustva, stručnosti i spoljnih 

statističkih ili „pravih” podataka. Konsenzus o prioritetima i pristup vezan za teritoriju 

(vezan za oblast) jedina je osnova za planiranje koja čini strategiju dobrom za ruralna područja 

bez obzira na to da li se akcije finansiraju iz državnog budžeta ili EU, iz donacija ili 

sopstvenih sredstava. Ako svi u ruralnoj mreži života ostanu budni, proaktivni i spremni 

na saradnju, dok oni na visokom državnom nivou stalno sebe podsećaju da su tu da služe 

onima na nivou zajednice, a ne da njima vladaju, i oni u lokalnoj zajednici da moraju da 

preuzmu odgovornost za sopstveni razvoj, a ne da čekaju da neko drugi pokrene proces 

njihovog oporavka i razvoja, novca za ruralni razvoj će uvek biti dovoljno. 


224 


LITERATURA 

1. Abaza H., Bisset R., Sadler B. (2004): Environmental Impact Assessment and 

Strategic Environmental Assessment: Towards an Integrated Approach, UNEP 

2. Acimovic L., Beuk-Pirusic T., Sabados V. (2007): Country study Serbia, Ministry of 

Agrikulture, forestry and water management of the Republic of Serbia 

3. Aleksić I. (2007): Povezanost životne sredine i socijalnih aspekata održivog razvoja 

(siromaštvo, zdravlje i obrazovanje), Predložak za diskusiju: „Strategija održivog 

razvoja u Srbiji” 

4. Anđelka Mihajlov, (2006): „Sustainable development and Environment towards 

Euro in 95+ steps”, 

5. Angelovski D. (2010): Food safety, HACCP and GLOBALGAP TRAINING, 

Technical Report for FAO UNJP STRD 

6. Arsenov S. (2000): Agrarna politika, razvoj turizma i ugostiteljstva u ruralnim 

područjima – šansa za povećanje zaposlenosti, Razvoj sela i agrobiznisa, tematski 

zbornik, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd – Kopaonik, str. 196–200 

7. Babović M., Vuković O. (2008) Žene na selu kao pomažući članovi poljoprivrednog 

domaćinstva: položaj, uloge i socijalna prava, UNDP, Beograd 

8. Baird E.G. (2010): Parks as a quality brand –Management and Control, Caurngorms 

national park 

9. Barjolle D., Klingemann A. (2006): PDO-PGI in Serbia, Mission Report, Agridea 

10. Bernardoni P. (2007): Reccomended strukture of Serbian agrikultural applied research 

and extension system to be financed under the STAR project, report for MAFWM 

11. Bernardoni P. (2007): Gaps and training needs, Strategy and development plan for 

STAR project support to applied research and extension 

12. Bogdanov N., Đorđević-Milošević, S. (2005): Multifunkcionalna poljoprivreda – 

koncept i institucionalni okviri, Menunarodni naučni skup: „Multifunkcionalna 

poljoprivreda i ruralni razvoj” (Tematski zbornik), Beograd, 8. i 9. XII 

13. Bogdanov N., Zaharijevski D., Angelkova T., Matić R., Kolev D. (2007): Social Assessment 

Study, Serbian Transitional Agrikulture Reform (STAR) Project, REC Srbija, Beograd 

14. Bogdanov N. (2007): Small rural households in Serbia and rural non-farm economy, 

UNDP Serbia, Publication 

15. Bogdanov N. (2008): Mapping of the institutions, measures and activities relevant to 

the rural development in Serbia, Study for UNDP 

16. Bogdanov N. (2010): Assessment of the potential contribution of rural tourism to 

small farming sektor and rural development in general, Sustainable tourism for 

rural development un joint program 

17. Bogdanov N., Volk T., Rednak Erjavec E. (2008): Analiza direktne budžetske podrške 

poljoprivredi i ruralnom razvoju Srbije 


18. Bogdanov, Natalija (2007): Small Rural Households and Rural Non-Farm Economy, 

UNDP, Belgrade 

19. Bojkovskii D., Salehar A., Kompan D. (2008): Products of rare sheep breeds in 

Slovenia, DAGENE – SAVE Meeting 12–14 June 2008, Kozard, Hungary 

20. Bradvarevic J., Đorđević-Milosević S. (2011): Neetički način dobijanja trofeja (Lovni 

doping), Proceedings, International scientific meeting of hunting and hunting tourism 

21. Bryden J. (2005): Rural development indicators and diversity in the European Union 

22. CEEC Agripolicy net (2006): Rural employment in the context of rural development 

in Serbia, Project no. 513705, D12-3 Third 6-monthly report 

23. CEESP (2008): Governance as key for effective and equitable protected area systems, 

briefing note 8, February, 08 

24. CEESP (2008): Recognising and supporting indigenous & community conservation 

ideas and experiences from grassroots, briefing note 9, September 08 

25. CenORT (2001): Definicije ekoturizma, http://www.cenort.rs/page_id=87 

26. CenORT (2001): Inicijativa organizatora putovanja za održivi razvoj turizma, 

Inicijativa organizatora putovanja za održivi razvoj turizma (pri Programu 

Ujedinjenih nacija za životnu sredinu – UNEP-DTIE), http://www.cenort.rs 

27. CFS (2011): Food standards for rural tourism households offering meals, final report 

for FAO UNJP STRD 

28. CFS (2011): Food standards for rural tourism households offering meals, training materials 

29. CFS (2011): Priručnik za trening o standardima pripreme hrane u domaćinstvima 

koja pružaju usluge ishrane u ruralnom turizmu 

30. Chaupin M-T. (2008): Wool products of the rare sheep breeds: Promotion of the 

breeds and added value, European Livestock Breeds Ark and Rescues Net (ELBARN) 

Workshop, Kutna Hora, Czech Republic, 8th – 10th February 2008 

31. Csisizar P., (2007): Food Quality Schemes and EU rules – issues related to 

competition, EC DG Competition, Food quality certification conference, 5 February 

2007, Brussels 

32. Čuvari semena (2011): Homepage, https://sites.google.com/site/cuvarisemena/home 

33. Čikić J., Petrović Ž. (2010): Organska proizvodnja i poljoprivredna gazdinstva Srbije 

– ruralnosociološka analiza, Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Novom Sadu 

34. Dahlstrom A. (2012): Bilogical heritage in nature conservation, Bioheritage, CBM 

Swedish BIodiversity Centre 

35. DGAGRI (2000): Women active in rural development, Assuring the future of rural 

Europe, Luxeburg: Office for official publications of the European Communities 

36. DGAGRI (2005): Agri-environment Measures, Overview on General Principles, 

Types of Measures, and Application, European Commission, Directorate General 

for Agrikulture and Rural Development, Unit G-4 - Evaluation of Measures applied 

to Agrikulture, Studies 

226 


37. DGAGRI (2008): Background paper to the green paper on agrikultural product 

quality, food quality certification schemes (FQCS), Working document 

38. DGAGRI (2008): Green Paper on agrikultural product quality, http://eur-lex.europa. 

eu/LexUriServ/LexUriServ.douri=CELEX:52008DC0641:EN:NOT 

39. DGAGRI (2008): Traditional specialties guaranteed, Background paper to the green 

paper on agrikultural product quality, traditional specialities guaranteed, Brussels 

40. DGAGRI (2009): Impact assessment report for a communication on agrikultural 

product quality policy, Communication on agrikultural product quality 

policy:impact assessment report/Impact Assessment Summary 

41. DGAGRI (2010): Preserving genetic resources in agrikulture, The 17 actions of the 

Community Programme 2006 – 2011 

42. DGARI (2006): Handbook on monitoring and evaluation framework, draft guidance 

documents, version 3 

43. DGARI (2010): Rural development in the European Union, Statistical and economic 

information, report 2010 

44. Drovs S. (2008): Chances for Marketing in the Organic Sektor and Tourism in 

Montenegro Workshop “ELBARN” Kutna Hora, Czech Republic, 8. –10. February, 2008 

45. Duric B., Milosevic S. (2009): Upravljanje projektima, Business start-up centre, 

Kragujevac 

46. Džimrevska I. (2010): Organisation capacity development support and mentoring 

of local NGOs in local initiatives and proposal development, Technical Report for 

FAO UNJP STRD 

47. Đekić S. (2001): Značaj komplementarnog razvoja agrara i ruralnog turizma, Prvi 

forum ruralni turizam i održivi razvoj Balkana, AEERT, Prirodno-matematički 

fakultet / Ekonomski fakultet, Kragujevac 25–26.oktobar 2001, str. 55–60 

48. Đorđević-Milošević S. (1999): Adapting valuable typical farming systems to 

environment conservation demands, Environmental Fall Session 1999, Curriculum 

Resource Center, Central European University Budapest 

49. Đorđevič-Milošević S., Milovanović J. (2010): Module lokalna zajednica i ruralni 

razvoj, Faculty of applied ecology „Futura” Univerzitet Singidunum, Beograd 

50. Đorđević-Milošević S. (2010): Recommendations for the development of agrikulture 

harmonized with the protection of the biodiversity of the Zasavica reserve, Study for 

Zasavica reserve 

51. Đorđević-Milošević S. (2008): Detaljan izveštaj o radu Sektora za razvoj sela i 

poljoprivrede, rukopis 

52. Đorđević-Milošević S. (2009): Horizontalna i vertikalna saradnja i donošenje odluka 

u ruralnom razvoju, rukopis 

53. Đorđević-Milošević S. (2009): Predlog mera za podršku LAG, rukopis 

54. Đorđević-Milošević S. (2009): Kadrovska pitanja i održivost ruralnog razvoja, 

rukopis 


55. Đorđević-Milošević S. (2009): Projekat uspostavljanja nacionalne interaktivne 

mreže za podršku ruralnom razvoju, rukopis 

56. Đorđević-Milošević S. (2009): Razvojni program za 2009/2010. za nacionalnu mrežu 

za podršku ruralnom razvoju Republike Srbije, rukopis 

57. Đorđević-Milošević S. (2009): Trendovi u ruralnom razvoju Srbije kao kontekst za 

formiranje Ekspertske grupe za ruralni razvoj, rukopis 

58. Đorđević-Milošević S. (2009): Vizija razvoja sektora za razvoj sela i poljoprivrede, 

„Snažna, teritorijalno specifična, ali evropski orijentisana podrška ruralnoj Srbiji”, rukopis 

59. Đorđević-Milošević S. (2009): Značaj HNV koncepta za Srbiju, uključujući i njegove 

potencijalne veze sa ruralnim turizmom i lokalnim ekonomskim razvojem uopšte, 

Seminar Podrška razvoju agro-ekoloških politika i programa za Srbiju – HNVF 

Trening - Zavod za zaštitu prirode Srbije , Beograd, 19/20 Februar 2009. 

60. Đorđević-Milošević S., Ivanov S. (2001): Održiva poljoprivreda kao faktor razvoja 

ruralnog turizma u oblastima zaštićene prirode, Prvi forum Ruralni turizam i održivi 

razvoj Balkana, AEERT, Prirodno-matematički fakultet / Ekonomski fakultet, 

Kragujevac 25–26. oktobar 2001, str. 37–44 

61. Đorđević-Milošević S., Milićev G., Tošev S. (2002): Traditional Agrikulture in Yugoslavia 

– Hidden Elements of Sustainability, “Promotion of the Organic Agrikulture in the Balkan 

Region” -Regional & Interethnic Workshop, September 1–7th, 2002; Struga, Macedonia 

62. Đorđević-Milošević S., Stojanović S. (2001): Životinjski genetički resursi i izazovi 

održivog razvoja, Subotica 14–19. 2001. 

63. Đorđević-Milošević S.(2001): Opstanak i ostanak seoskog stanovništva – primeri iz 

Istočne Srbije, rukopis sa predavanja na tribini u Bečeju 

64. Đorđević-Milošević S.(2001): Sustainable Agriculture and Rural Development An 

Eastern Perspective -, readings 7th Summer School “Post-Communist Transition 

and European Integration Proces”, Cervia, 2–14th September 200.1 

65. Đorđević-Milošević S. (2007): “A NECESSITY BUT MORE A NATURAL NEED” 

Regional Rural Development From The Serbian Prospective, Country statement, 

Agopolicy forum, Skopje 2007. 

66. Đorđević-Milošević S. (2007): Assessment of Rural Areas in the South-East Border 

Region of Serbia, Study for GTZ, Belgrade – Sofija – Skopje 

67. Đorđević-Milošević S.(2007): Poljoprivreda i životna sredina, studija za Strategiju 

održivog razvoja Srbije, rukopis 

68. Đorđević-Milošević S. (2010): Trans-national cooperation in the SEEC, perspectives 

and need for action, Statement for discussion pannel on Euroregia, script 

69. Đorđević-Milošević S., Ivanov S. (2012): Republika Srbija / Serbia, High nature 

value farming in Europe, 35 European countries-experiences and perspectives 

70. Đorđević-Milošević S. (2006): Animal Genetic resources of Serbia “Fighting for 

sustainability of on-farm conservation”, SAVE Workshop “Rare indigenous breeds 

of the Balkan”, 22–24th September, Dimitrovgrad 

228 


71. Đorđević-Milošević S. (2003): The rural area of Topola municipality, PLA study, 

Project „Topola na potezu”, Topola – Belgrade 

72. Đorđević-Milošević S. (2007): Rural Serbia in the early evening of the EU accession, 

Regional Workshop on EU Rural Development Programme 2007–2013 and its 

application to land consolidation, SWG Meeting, Prague 

73. Đorđević-Milošević S. (2008): Agrikultural and rural development in Republic of 

Serbia, Monitoring the Mediterranean strategyfor sustainable development, Plan 

Bleu, Regional Activity Centre Sophia Antipolis 

74. Đorđević-Milošević S. (2009): Assessment of rural areas Drina – Tara region, report 

75. Đorđević-Milošević S. (2008): Održivi ruralni razvoj u Srbiji, Odgovornost za selo – 

odgovornost za budućnost nacije, njene ljudske i prirodne resurse, Evropske sveske, EMNIS 

76. EC – DGAGRI (2007): Zajednička poljoprivredna politika, prevod SWG http:// 

www.seerural.org/publications 

77. EC (2001): Communication from the Commission to the Council and the European 

Parliament –Biodiversity action plan for agrikulture 

78. EC (2006): Employment in rural areas: closing jobs gap, Communication from the 

commission to the council and the European Parlament, Brussels 

79. EC (2006): LEADER pristup, Kancelarija za službene publikacije Evropske Zajednice, 

prevod SWG http://www.seerural.org/publications 

80. EC (2007): Agrikulture and environment, http://ec.europa.eu/agrikulture/envir/ 

index_en.htm 

81. EC (2007): Less favored areas, http://ec.europa.eu/agrikulture/rurdev/lfa/index_en.htm 

82. EC (2007): Politika ruralnog razvoja EU za period 2007–20013, Kancelarija za 

službene publikacije Evropske zajednice, prevod SWG http://www.seerural.org/ 

publications 

83. EC (2007): Rural development policy 2007–2013 http://ec.europa.eu/agrikulture/ 

rurdev/index_en.htm 

84. EC (2010): Impact assessment on traditional specialities guaranteed, Commission 

staff working paper impact assessment on traditional specialities guaranteed, 

Accompanying document to the Proposal for a Regulation of the European 

Parliament and of the Council on agrikultural product quality schemes, Brussels 

85. EC (2012): A view on employment, growth and innovation in rural areas, 

Commission staff working document, Brussels 

86. EC (2012): A view on employment, growth and innovation in rural areas, 

Commission staff working document, Brussels 

87. EC (2013): Memo on commissions strategy to protect Europes most important 

widlife areas –frequent asked questions about NATURA 2000 

88. EC: Certification schemes for agrikultural products and foodstuffs, Agrikultural 

product quality policy: impact assessment annex d, certification schemes for 

agrikultural products and foodstuffs (Version: 08-4-09) 


89. EFNCP (2012): Support the farmers who maintain Europe’s pastoral landscapes – 

change the CAP rules on permanent pastures, http://www.efncp.org/download/ 

EFNCP-permanent-pasture-leaflet-English.pdf 

90. ELBARN (2008): Characterisation of Ark and Rescue Centres, European Livestock 

Breeds Ark and Rescue Net, Work Group, Kutna Hora 8-10 February 2008 

91. ELBARN (2008): Marketing strategies, European Livestock Breeds Ark and Rescue 

Net, Work Group, Kutna Hora 8–10 February 2008 

92. Employment and social inclusion (2010) Rural Review, The magazine from the 

European Network for Rural Development, no. 6, http://enrd.ec.europa.eu 

93. Epler Wood M. (2002): Ecotourism: Principles, practices and policies for 

sustainability, The cpomponents of successful ecotourism, UNEP/TIES, United 

nations publication 

94. Erjavec E. (2009): Assessment of the Rural Development Policy in Western Balkan 

Countries, APF, Kolasin, Montenegro 

95. ERPF Workgroup (2011): framework of the European Regional Focal Point for 

Animal Genetic Resources, Task force on agri-environmental measures 

96. Ersado L- (2006): Rural Vulnerability in Serbia, World Bank Policy Research 

Working Paper 4010, Europe and Central Asia Region The World Bank 

97. ETEPS AISBL (2006): Overview of existing studies preparatory economic analysis 

of the valueadding proceses within integrated supply chains in food and agrikulture, 

EC, JRC, Institute for Perspective Technological Studies, Seville 

98. EUROPARC (2012): Practical, profitable, protected, A starter guide to developing 

sustainable tourism in protected areas, http://www.eceat.org/images/Practical,%20 

profitable,%20protected%204%20MB.pdf 

99. EUROPARC Federation (2010): European charter on sustainable tourism in 

protected areas, http://www.europarc.org/uploaded/documents/460.pdf 

100. EUROPARC Federation (ed.) (2010): Following nature’s design, Promoting crossborder 

cooperation in nature conservation 

101. European commission (2002): Commission working document on Natura 2000 

102. European commission (2007) Rural Development policy 2007-2013, Aid to farmers 

in Less Favoured Areas (LFA), European Commission.mht 

103. European commission (2007) Rural Development policy 2007–2013, Aid to farmers 

in Less Favoured Areas (LFA), EUROPA.mht 

104. Eurostat (2010): A revised urban-rural typology, Eurostat yearbook 2010 

105. FAO (2007): The state of the world’s animal genetic resources 

for food and agrikulture, http://www.fao.org/docrep/010/a1250e/a1250e00.htm, Rome 

106. FAO (2009): Quality food products linked to geographical origin and traditions 

in South and Eastern Europe, Technical seminar ministry of agrikulture, forestry 

and water management food and agrikulture organization of United Nations, 3–4 

December – Belgrade, Serbia 

230 


107. FAO (2009): Women and rural employment, Fighting poverty by redefining gender 

roles, Economic and social perspectives, Policy brief 5 

108. FAO (2010): Gardens of biodiversity, Conservation of genetic resources and their use 

in traditional food production systems by small farmers of the Southern Caucasus, 

Rome 

109. FAO (2010): The second report on the state of the worlds plant genetic resources for 

food and agrikulture, Commission on genetic resources for food and agrikulture, 

Rome 

110. FAO (2010–2011): Women key to food security, FAO at work, Rome 

111. FAO (2011): The vital role of women in agrikulture and rural development, 37th 

session, conference, Rome 25th June – 2nd July 2011 

112. FAO (2012): Quality and origin, Quality linked to geographical origin: product, 

people and place, http://www.foodquality-origin.org/ 

113. FAO 1998: Primary Guidelines for Development of National Farm Animal Genetic 

Resources Management Plans, http://www.fao.org 

114. FAO 1999: The Global Strategy for the Management of Farm Animal Genetic 

Resources, http://www.fao.org 

115. FAO/IFAD/ILO (2010): Gender dimensions of agrikultural and rural employment: 

Differentiated pathways out of poverty, Status, trends and gaps, Gender, Pathways 

out of poverty, Rural employment, Rome 

116. FAO/UNESCO/ILO (1983): Training for agrikulture and rural development, FAO, 

Economic and social development series, Rome 

117. FAO-Dimitra (2011): Communicating gender for rural development, Integrating 

gender in communication for development, Brussels 

118. Fidancevska E. (2009): Bezbedni tradicionalni sadovi za čuvanje i prigotvuvanje i 

služenje na hrana, GTZ MAFP 

119. Fimland E. (2011): Genetic diversity and sustainable management of animal genetic 

resources (AnGR), globally, European Livestock Breeds Ark and Rescues Net 

(ELBARN) Workshop, Kutna Hora, Czech Republic, 8th–10th February 2008 

120. FINS (2010): Market analysis of traditional and regional products and craft markets 

in targeted regions, Study for FAO UNJP STRD Novi Sad 

121. FINS (2011): Kreiranje, proizvodnja, trening konkurentnost, marketing i, 

komercijalizacija proizvoda ruralnih regiona Srbije, materijal za treninge u 4 

pilo- regiona 

122. FINS (2011): Needs assessment of agrikulture and non-agrikulture producer groups 

in UNJP pilot regions, related to selected products from 2010, Study for FAO UNJP 

STRD Novi Sad 

123. Fisher Boel M. (2007): Opening speech: Quality is the (present and) future for 

European agrikulture, Food quality certification conference, 5 February 2007, 

Brussels 


124. Fritzsch J., Wegner S., Buchenrieder, Curtiss J., Gomeze y Paloma S.(2010): 

Economic prospect fir semi-subsistence farm households in EU new member states, 

JRC Scientific and technical reports 

125. Fusco Girard L, Nijkamp P. (2009): Kultural tourism and Sustainable local 

development, Narrow escapes: pathways to sustainable local kultural tourism, 

Ashgate, Free University, Amsterdam, The Netherlands 

126. Gefu J. (2009): Big farms or small farms, DAD-Net comments to Big farms or small 

farms, Future Agrikultures Consortium (IDS) e-debate 

127. Georgoudis A, Rosati A., Mosconi C. (Eds.) (2005): Animal production and natural 

resources utilisation in the Mediterranean mountain areas, EAAP publication No. 

115, 2005, Ioannina, Greece 

128. Government of Serbia (2007): Regional development strategy of Republic of Serbia 

2007–2012. 

129. Group of authors (1997): Održivi turizam u zaštićenim oblastima, Agencija Koda, 

Green limes 

130. Group of authors (2002): Sustainable tourism, Sustainability principles, practice 

and policy, Republic of Serbia, Ministry for natural resources and environmental 

protection, Ministry for trade, tourism and services 

131. Group of authors (2006): Study on employment in rural areas, Final deliverable, SAC 

commissioned by DGAGRI, Unit F 3.Consistency of rural development, Brussels 

132. Group of authors (2006): The relationship between the CAP and biodiversity, 

Outcome of an international seminar in Warsav, Polan, 7th to 8th December, 2006. 

133. Group of authors (2007): Conference Conclusions, Food quality certification 

conference, 5 February 2007, Brussels 

134. Group of authors (2007): National sustainable development strategy, Belgrade 

135. Group of authors (2008): Approaches to rural typology in the European Union, JRC 

Scientific and technical reports, 

136. Group of authors (2009): Minimum food hygiene and food safety conditions for small 

producers; How the small producer can continue to work and prosperwithin the rules 

of the European Union, WWF-DCP Romania, Fundaţia ADEPT and Milvus Group, 

in cooperation with the National Sanitary Veterinary & Food Safety Authority and 

with the support of the European Commission Representation in Romania 

137. Group of authors (2012) Practical, profitable, protected A starter guide to developing 

sustainable tourism in protected areas, EUROPARC Consulting and ECEAT- 

Projects, http://www.eceat.org/images/Practical,%20profitable,%20protected%20 

4%20MB.pdf 

138. Group of authors (2012): Facilitating an area-based development approach in rural 

regions in the Western Balkan, JRC Scientific and policy reports, Seville 

139. Grunenfelder H-P, Broxham E., Kugler W., Zimmermann A., Schneider-Jacoby 

M. (2008): The European Livestock Breeds Ark and Rescue Net (ELBARN) and 

232 


Marketing Strategies for Rare Breeds, A project overview and results on marketing, 

European Livestock Breeds Ark and Rescues Net (ELBARN) Workshop, Kutna 

Hora, Czech Republic, 8t –10th February 2008. 

140. Grupa autora (2007): Plan razvoja turizma na Staroj planini sa predinvesticionom 

studijom i fizičko-tehničkim karakteristikama skijališta, Finalni izveštaj, Horwath 

HTL Zagreb 

141. Grupa autora (2008): Analiza direktne budžetske podrške poljoprivredi i ruralnom 

razvoju Srbije, http://www.inkluzija.gov.rs/wp-content/uploads/2009/10/Analizadirektne-podrske-poljoprivredi-i-ruralnom-razvoju.pdf 

142. Grupa autora (2010): Strategija ruralnog razvoja opštine Knjaževac, 2010–2020, 

Agencija za razvoj Opštine Knjaževac 

143. Grupa autora. (2006): Poljoprivreda i ruralni razvoj Srbije u tranzicionom periodu, 

monografija, DAES i Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Beogradu 

144. Grupa stejkholdera Centralna Srbija (2011): Strategija ruralnog razvoja grupe Basta 

Srbije (2011–2015), nacrt 

145. Grupa stejkholdera Banat na Dunavu(2011): Strategija ruralnog razvoja grupe 

Banatska oaza (2011–2015), nacrt 

146. Grupa stejkholdera Donje Podunavlje(2011): Strategija ruralnog razvoja grupe 

Ruralni duh Dunava (2011–2015), nacrt 

147. Grupa stekholdera Banat (2011): Strategija ruralnog razvoja grupe Blago Istočne 

Srbije (2011–2015), nacrt 

148. Gugić G. (2008): An in-situ model for the preservation of the indigenous breeds in 

Lonjsko Polje Nature Park, Lonjsko Polje Nature Park Public Service 

149. Haas G. (2011): Stanje i okvir agrobiodiverziteta useva u EU – zaključak i perspektive 

za Srbiju, Organska proizvodnja i biodiverzitet, I otvoreni dani biodiverziteta 

Pančevo, 29. jun 2011. godine, Zbornik referata, Instutut „Tamiš” Pančevo 

150. Hajas P/ (2008): Use of rare plants and breeds for genuine food in rural tourism: The 

European scenario, SAVE-DAGENE Assembly, 12–13. June 2008, Kozard, Hungary 

151. Hamm U., Gronefeld f., Halpin (2002): Analysis of the European market for organic 

food, Organic marketing initiatives and rural development, volume 1, Scool of 

management and business, Aberystwyth 

152. Handan Giray F. (2007): Types of schemes operating in the EU – overlap or 

synergy EC DG Joint Research Centre-IPTS, Food quality certification conference, 

5 February 2007, Brussels 

153. Hardi P., Zdan T. (1997): Sustainable development principles in practice, International 

institute for sustainable development 

154. Hawkins D (2006): A Rural Destination Management Strategy to Develop 

Agrotourism in the Stara Planina Nature Park and Local Villages, In Situ Agro- 

Biodiversity Conservation Project Republic of Serbia Ministry of Agrikulture, 

Forestry and Water Management 


155. Hunting association „Jovan Šerbanović” (2011, 2012): Proceedings, International 

scientific meeting of hunting, biodiversity and hunting tourism, Žagubica 

156. ICLEI – Local Governments for Sustainability (2010): Deset zlatnih pravila održivog 

turiste, www.iclei.org/europe/tourism 

157. IFAD (2003): Indigenous people and sustainable development, Roundtable 

discussion paper for the Twenty-Fifth Anniversary Session of IFADs Governing 

Council 

158. IFAD (2011): Indigenous peoples, valuing, respecting and supporting diversity, 

http://www.ifad.org/english/indigenous/index.htm 

159. IFAD (2011): Learning by working together, Microprojects financed through the 

Indigenous Peoples Assistance Facility (IPAF) 

160. IFAD (2011): Smallholders can feed the world, Enabling poor rural people to 

overcome poverty 

161. Ilik B. (2010): Organisation capacity development training on project management 

and fund rising, Technical Report for FAO UNJP STRD 

162. Ingrassia A., Manzella D., Martyniuk E. (2005):The legal framework for the 

management of animal genetic resources, FAO Legislative study, Rome 

163. International Conference on Responsible Tourism in Destinations (2002) The Cape 

Town Declaration, Cape Town http://www.responsibletourismpartnership.org/ 

CapeTown.html 

164. International Workshop for CEE Countries Tourism in Mountan Areas and the 

Convention on Biological Diversity (2002): Babia gora declaration on sustainable 

tourism development in mountain areas, Sucha Beskidzka, Biosphere Reserve 

Babia Gora National Park, http://www.cenia.cz/web/www/web-pub2.nsf/$pid/ 

MZPMSFHXLDSX/$FILE/tur_turism_declar.pdf 

165. InWEnt (2007): Regional Marketing: Branding of Products and Regions, Training 

materials 

166. Inwent (2009): Elaboration of regional development concepts/local development 

strategies with the LEADER Approach, Documentation of an International Seminar 

Leipzi –Zschortau, June 15–20, 2009, Inwent, Rackwitz 

167. IUCN (2002): Sustainable livelihoods and co-management of natural resources, 

Policy matters, IUCN Commission on environment, economics and social policy, 

issue 10, July 2002. 

168. IUCN (2004): History, kulture and conservation, IUCN Commission on 

environment, economics and social policy, issue 13, November 2004. 

169. IUCN (2007): Conservation and human rights, Policy matters, IUCN Commission 

on environment, economics and social policy, issue 15, July 2007. 

170. IUCN/CEESP (2010): Bio-kultural diversity conserved by indigenous peoples & local 

communities-Companion document to IUCN/CEESP Briefing Note No. 10, 2010, 

http://www.iccaforum.org/images/stories/Database/ea%20icca%20english.pdf 

234 


171. Ivankovic, A. (2008): Autochthonous breeds and marketing of their food products 

in Croatia, Department of animal breeding and technology, Faculty of Agrikulture, 

Zagreb 

172. Ivanković A., Grgić Z., Janječić, Z., Luković, Z., Caput, P. (2008): Rural gastronomic 

offers in function preservations of rare breeds, Use of rare breeds and plants for 

genuine food in rural tourism, DAGENE/SAVE Conference, Hungary, Kozard, 

12-14.06.2008. 

173. Ivanov S. (2008): Marketing activities as a part of agrobiodiversity conservation 

efforts in the Stara Planina Mt. area, European Livestock Breeds Ark and Rescues 

Net (ELBARN) Workshop, Kutna Hora, Czech Republic, 8th – 10th February 2008. 

174. Ivkov A., Stamenković I. (2008): Etno-gastronomska ponuda u animaciji turista, 

Zbornik radova departmana za geografiju, turizam i hotelijerstvo, br. 7, str. 74–84, 

Novi Sad 

175. Jankovic V (2007): Turizam, Faktori rizika po životnu sredinu, separat 

176. Jovanovic V., Delic U. (2010): Karakteristike manifestacija i njihov uticaj narazvoj 

turizma u Srbiji, separat 

177. Jenkins M., Williamson D. (2002): Effectiveness of biodiversity conservation, 

Biodiversity and the Ecosystem Approach in Agrikulture, Forestry and Fisheries, 

Satellite event on the occasion of the Ninth Regular Session of the Commission on 

Genetic Resources for Food and Agrikulture, Rome 12–13 October 2002, Proceedings 

178. Jovanović V. (2012): Child and Youth Educational Tourism in Rural Areas, NTOS 

and UNICEF with UNJP STRD 

179. Keenleyside C., Đorđević-Milošević S., Hart K., Ivanov S., Redman M., Vidojevic 

D. (2010): Developing a national agri-environment programme for Serbia, IUCN 

Gland Switzerland 

180. KFS (2011): Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja, Gastromag, Kulinarska 

federacija Srbije, jun–jul 2011, Beograd 

181. Komen T (2006): Integrisani ruralni turizam, Uvođenje turizma sa malim uticajem 

u privredno tkivo ruralnih zajednica, Priručnik za praktičare koji rade na uvođenju 

strategija socioekonomskog unapređenja u ruralne zajednice, prva verzija, Institut 

za integrisani ruralni turizam • www.integratedtourism.com 

182. Kovačić D. (2005): Izravna prodaja seljačkih proizvoda, Agrarno savjetovanje d.o.o. Zagreb 

183. Koohafkan P. (2002): Globally important ingenious agrikultural heritage systems 

responsible technical division, Biodiversity and the Ecosystem Approach in 

Agrikulture, Forestry and Fisheries, Satellite event on the occasion of the Ninth 

Regular Session of the Commission on Genetic Resources for Food and Agrikulture, 

Rome 12–13 October 2002, Proceedings 

184. Krappitz U. (2009): Elaboration of Regional Development Concepts/Local 

evelopment Strategies with the LEADER Approach, Documentation of an 

International Seminar Leipzig – Zschortau, June 15–20, 2009 


185. Kremić S. (2011): Materials for facilitating of Rural Development Council (NaRDeC), 

report 

186. Krstic g., Jovic D., Babovic M., Vukovic D., Ilic M. (2010): Progress of the realization 

of millennium development goals in the Republic of Serbia, UNDP Serbia 

187. KUD „Deli Jovan” (2011): Old handcraft – Incentive to marketing of products and 

services, final report for FAO UNJP STRD 

188. Kume K. (2008): Building up Ark and Rescues Centres in Albania – a need for 

Action, European Livestock Breeds Ark and Rescues Net (ELBARN) Workshop, 

Kutna Hora, Czech Republic, 8th–10th February 2008. 

189. Kume K., Papa L., Beka I. (2008): The challenges of sustainable agro tourism. 

Biodiversity and Rare breeds as important factors Albanian experience, DAGENE – 

SAVE Meeting 12–14 June 2008, Kozard, Hungary 

190. Kyprianou M. (2007): Food quality, health and safety – clarifying the concepts, , 

Food quality certification conference, 5 February 2007, Brussels 

191. Lazić B. i sar. (2006): Moj salaš, Priručnik za razvoj poljoprivrede i sela, Zelena 

mreža Vojvodine 

192. Lazić B. (2010): Organska poljoprivreda – zalog za budućnost, Organic news, br. 01, 

novembar 2010, Serbia organica 

193. Lazić B. (2011): Međuzavisnost organske poljoprivrede i biodiverziteta, Organska 

proizvodnja i biodiverzitet, i otvoreni dani biodiverziteta Pančevo, 29. jun 2011. 

godine, Zbornik referata, Instutut „Tamiš” Pančevo 

194. Linnell J. (2009): Hunting for sustainability-research in the wider meaning of 

hunting, http://fp7hunt.net 

195. Lomardi G.G. (2005): Matrica vrednosti, Novi binarni model ekonomskih i kulturnih 

vrednosti, SKD Prosvjeta, Zagreb 

196. Lorist (2012): Španiji četiri milijarde evra od lova, uhttp://www.lorist.co.rs/ 

197. Majdak T (2011): The Analysis of the current situation in the rural development 

support sektor in Serbia draft Call for IPARD like measures of Axis 2 & 3 within the 

FAO’s grant agreement, UNJP STRD 

198. Majdak T. (2012): Coaching (training) for the staff of the Serbian Paying Agency for 

procesing grant applications under the Call for IPARD like measures of axis 2 & 3 

within FAO’s grant window, Technical Report for FAO UNJP STRD, Zagreb 

199. Majdak T. (2012): The analysis of the current situation in the rural development 

support sektor in Serbia and drafting the Call for IPARD like measures of Axis 2 & 

3 within the FAO’s grant agreement, Technical Report for FAO UNJP STRD, Zagreb 

200. Majdak T. (2012): The Analysis of the current situation in the rural development 

support sektor in Serbia, Study for FAO UNJP STRD, Zagreb 

201. Majdak T., Vandić V. (2010): Baseline analysis –rural economy diversification with 

emphasize on rural tourism, requirements for FAO UNJP STRD, Study 

202. Majdak T., Vandić V. (2010): Conducting assessment and preparing detailed 

236 


description of: Axis 3 measures related to rural economy diversification with 

emphasize on rural tourism in rural areas in accordance with IPARD requirements 

for FAO UNJP STRD, Tehcnical report, 

203. Majdak T., Vandić V. (2010): Measures related to rural economy diversification with 

emphasize on rural tourism (axis 3) for FAO UNJP STRD 

204. Malesevic K, Irsko iskustvo ruralnog razvoja – moguće pouke za Srbiju, Institut za 

ekonomiku poljoprivrede, Beograd 

205. Malešević K. (2001): Moguću uzroci depopulacije u AP Vojvodini, TM, br. 1–4, str. 

157–180, Niš 

206. Malešević K. (2001): O Balkanu, balkanskom selu i ruralnom razvoju, Institut za 


207. Malešević K. (2003): O starima na našem selu danas, Razvoj i strukturne promene 

agrarne privrede i ruralnih oblasti, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd 

208. Malešević K. (2004): Kuda ide naše selo Ogledi iz ruralne sociologije, Institut za 


209. Malešević K. Ruralni razvoj i budućnost ruralnih zajednica, Institut za ekonomiku 

poljoprivrede, Beograd, rukopis 

210. Marcis M., Karlson K-R., Dauer M. (2008): Priručnik o LEADER pristupu, ICDT 

aktivnosti obuke trenera na Zapadnom Balkanu, Rural Workshop Foundation, 

Ećek, Mađarska, septembra 2008. godine 

211. Marcyin O., Đorđević-MiloševićS., Ivanov S. (2007): Smernice za razvoj održive 

poljoprivrede na području Stare Planine, Republika Srbija. REC Srbija, Beograd 

212. Marczin O., Đorđević-Milošević S., Ivanov S. (2006): Directions for Developing 

Sustainable Agrikulture in Serbian Municipalitiesof West Stara Planina, REC 

Szentendre, Hungary 

213. Marić R. (2001): Turistička delatnost - bitan faktor prosperitetnog razvoja ruralnih 

oblasti, Prvi forum ruralni turizam i održivi razvoj Balkana, AEERT, Prirodnomatematički 

fakultet/Ekonomski fakultet, Kragujevac 25–26. oktobar 2001, 

str. 27–32 

214. Matilainen, A.& Keskinarkaus, S. (eds.) (2010): The Social Sustainability of Hunting 

Tourism in Northern Europe. Helsinki: University of Helsinki, Ruralia Institute. 

215. Marušić-Lisac A. (2012): Training materials fo training on regional branding, FAO 

UNJP STRD, Belgrade 

216. Mastilović J. (2011): Targeted trainings on food standards for small on-farm 

handcraft meat and fruits & vegetable procesing, Final report for FAO UNJP STRD 

217. Mastilović J. (2011): Training materials for targeted trainings on food standards for 

small on-farm handcraft meat and fruits & vegetable procesing 

218. Mattas K., Tsakiridoue (2007): Impact of Food Quality Schemes on rural development 

– methodological needs 

219. MERD (2008): Strategy for development of competitive and inovative small 


and medium-sized enterprises 2008–2013, broshure financed by the EU project 

Technical support to enterprise policy and innovation project, Belgrade 

220. Miladinović Marko (2008): Itraživanje UNDP-a, Grcanje malih gazdinstava, Biznis 

& Finansije, Beograd 

221. Milenkovic D. (2007): Pristupanje zemalja Centralne i Jugoistočne Evrope svetskoj 

trgovinskoj organizaciji – pouke za Srbiju, Anali ekonomskog fakulteta u Subotici 

222. Milošević S., Đorđević-Milošević S. (2007): Partner organisation/stakeholder 

analysis for regional rural development and regional management in Serbia, Study 

for Inwent 

223. Milovanovic J. (2010): Mission reports 1–3, FAO, UNJP STRD 

224. Milovanovic J. (2010): Organizational capacity development needs of rural 

stakeholders in pilot regions, Banat on Danube, Lower Danube, East Serbia, Central 

Serbia, report, FAO, UNJP STRD 

225. Milutinovic S. (2006): Lokalni održivi razvoj, Izazovi planiranja razvoja u gradovima 

u opštinama Srbije, Stalna konferencija gradova i opština, Beograd 

226. Moba (2010): Plodovi srpske magaze, projektni predlog za FAO prozor konkursa 

UNJP STRD 

227. Moba (2012): Predlog programa – Standardizacija kvaliteta, unapređenje i 

dokumentovanje dobre higijenske prakse u proizvodnji najvažnijih prehrambenih 

proizvoda i pića seoskih gazdinstava u opštini, rukopis 

228. Moba (2011): Fruits of Serbian magaza, Final project report, FAO, UNJP STRD 

229. MPŠV (2010): Pravilnik o određivanju područja sa otežanim uslovima rada u 

poljoprivredi, „Službeni glasnik RS”, br. 3/2010, 6/2010 i 13/2010. 

230. Nemes G (2005): Integrated rural development, The concept and its operation, 

Institute of economics, Hungarian Academz of sciences, discussion papers, Budapest 

231. Nienhoff H-J. (2007): Qualität und Sicherheit – focus on control throughout the 

supply chain, QS Qualität & Sicherheit, Food quality certification conference, 

5 February 2007, Brussels 

232. NTOS (2009): Village tourism of Serbia, National tourist Organisation of Serbia, 

Belgrade 

233. Njegovan Z., Bošković O. (2007): Institution building and strategic planning for the 

sustainable local development in the Republic of Serbia, Economic institute, Belgrade 

234. OECD (2012) Food and the Tourism Experience, The OECD-Korea workshop, 

OECD Studies on Tourism, OECD Publishing 

235. Oppermann R., Beaufoy G., Jones G. (Eds.) (2012) : Republika Srbija/Serbia, High 

nature value farming in Europe, 35 European countries-experiences and perspectives 

236. Pajić L. (2001): Konvergencija ekologije, poljoprivrede i turizma – osnova održivog 

razvoja Srbije, Prvi forum Ruralni turizam i održivi razvoj Balkana, AEERT, 

Prirodno-matematički fakultet / Ekonomski fakultet, Kragujevac 25–26. oktobar 

2001, str. 129–134 

238 


237. Papeš-Mokos B. (1995), Sakupljanje i čuvanje sjemena, Obnova tradicijskoga 

obiteljskog gospodarstva, Hrvatski centar Znanje za okolilš, Zagreb 

238. Parks & benefits (2007): Guide to sustainable tourism in protected areas, Ways to 

sustainable management, Socio-economic benefits of conserving nature 

239. Parviz Koohafkan P. (2002): Globally important ingenious agrikultural heritage 

systems Biodiversity and the Ecosystem Approach in Agrikulture, Forestry and 

Fisheries, Satellite event on the occasion of the Ninth Regular Session of the 

Commission on Genetic Resources for Food and Agrikulture, Rome 12–13 October 

2002, Proceedings 

240. Pesic R. (2007): Ekonomska aktivnost i stanje živote sredine u Srbiji, Strategija 

održivog razvoja Srbije, skripta 

241. Pešič R. (2007): Economic activity and the status of the environment in Serbia, 

Serbian strategy of sustainable development 

242. Popesku J. (2012): Ključna pitanja razvoja ruralnog turizma, CenORT, http://www. 

cenort.rs/page_id=78 

243. Popović V., Nikolić M. (2005): Održivi razvoj planinskih područja Srbije u svetlu 

novijih iskustava ruralnog razvoja Evropske unije, IAUS, Beograd 

244. Popović V., Radmanović D, Simonović V.(2005): Starosna struktura stanovništva i 

politika ruralnog razvoja, rukopis 

245. Pravilnik o kvalitetu jaja i proizvoda od jaja, (“Sl. list SFRJ”, br. 55/89 i “Sl. list SCG”, 

br. 56/2003 - dr. pravilnik i 4/2004 - dr. pravilnik) 

246. Pravilnik o kvalitetu meda i drugih pčelinjih proizvoda i metodama za kontrolu 

kvaliteta meda i drugih pčelinjih proizvoda („Sl. list SFRJ”, br. 4/85 i 7/92 i „Sl. list 

SCG”, br. 45/2003 - dr. pravilnik i 4/2004 - dr. pravilnik) 

247. Pravilnik o kvalitetu zaklanih svinja i kategorizaciji svinjskog mesa, („Sl. list SFRJ”, 

br. 2/85, 12/85 i 24/86) 

248. Prentovic R. (2008): Korelacija Lovnog i ruralnog turizma u Vojvodini, Zbornik 

radova departmana za geografiju, turizam i hotelijerstvo, br. 7, str. 110–122, Novi Sad 

249. PRSP tim Vlade RS: (2011): Prvi nacionalni izveštaj o socijalnom uključivanju i 

smanjenju siromaštva u Republici Srbiji za period 2008–2010. godine, http://www. 

inkluzija.gov.rs/page_id=2171 

250. Quassola M (2008): Some considerations of Marketing Opportunities for Ark and 

Rescue Products, European Livestock Breeds Ark and Rescues Net (ELBARN) 

Workshop, Kutna Hora, Czech Republic, 8th–10th February 2008. 

251. Radmanovic D. (2000): Ruralni razvoj i politika regionalnog razvoja. Razvoj sela 

i agrobiznisa, tematski zbornik, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd – 

Kopaonik, str. 196–200 

252. Rahman G. (1997): Contribution of rural tourism to the market for livestock products 

in LFAs in Germany,Livestock systems in European rural development,An international 

conference held at the Xenia Palace Hotel, Nafplio, Greece. 23rd–25th January 1997. 


253. Ratinger T., Hubertus Gay S. (2006): The Diversity of the Rural Development Priorities in 

Europe, JRC-IPTS, European Commission (Seville, Spain), IAMO Forum 29 Jun, 2006. 

254. Rio Declaration on Environment and Development, The United Nations Conference 

on Environment and Development, Rio de Janeiro from 3 to 14 June 1992, United 

Nations publication, Sales No. E.73.II.A.14 and corrigendum 

255. Rollinger L. (2012): Local capacity building for rural development aimed at 

promoting tourism, UNDP for UNJP MDG-F, STRD, Belgrade 

256. Rosati A. (2008): European Livestock Breeds Ark and Rescue, European Livestock 

Breeds Ark and Rescues Net (ELBARN) Workshop, Kutna Hora, Czech Republic, 

8th–10th February 2008. 

257. Rosić I. (2001): Turizam i razvoj nerazvijenih područja Srbije, Prvi forum Ruralni 

turizam i održivi razvoj Balkana, AEERT, Prirodno-matematički fakultet / 

Ekonomski fakultet, Kragujevac 25–26.oktobar 2001, str. 1–14 

258. SAVE (2007): Proceedings, International Conference at the occasion of EAD 2007: 

“Use it or lose it - Conservation of livestock breeds in Europe” 29 September 2007 at 

Guastalla, Italy; Town Hall, 9:00 – 12:30 a. m. 

259. Schippmann U., Cunningham A. B., Leaman D.J.: (2002) :impact of cultivation and 

gathering of medicinal plants on biodiversity: global trends and issues, Biodiversity 

and the Ecosystem Approach in Agrikulture, Forestry and Fisheries, Satellite event 

on the occasion of the Ninth Regular Session of the Commission on Genetic 

Resources for Food and Agrikulture, Rome 12–13 October 2002, Proceedings 

260. Settle W. (2002): Case study no. 11 Ecosystem management in agrikulture: principles 

and application of the ecosystem approach, Biodiversity and the Ecosystem Approach 

in Agrikulture, Forestry and Fisheries, Satellite event on the occasion of the Ninth 

Regular Session of the Commission on Genetic Resources for Food and Agrikulture, 

Rome 12–13 October 2002, Proceedings 

261. Skąpski K, Gerber P. (2004): Serbia Danube river enterprise pollution reduction 

project, FAO consultant report, script 

262. SKGO Iner-committe group (2005): The Strategy for Local Sustainable Development, 

The Standing Conference of Towns and Municipalities, Program for environmental 

protection and sustainable development in Serbian towns and municipalities, 2004–2006 

263. Social inclusion and poverty reduction team (2012): Study on Options for the 

Establishment of the Social Inclusion Fund in the Republic of Serbia, Belgrade 

264. SRDPP (2007): Gender and other cross-cutting issues, Plan of actions for gender 

mainstreaming and minority inclusion in rural development programming, Support 

to a Rural Development Programming and Payment System in the Republic of Serbia 

265. SRDPP (2007): Overview of the existing agrikultural extension service and 

agrikultural vocational training in Serbia 

266. SRDPPS Project (2007): Current situation and development of agrikulture and rural 

areas in Serbia, European Union Project: EuropeAid/119156/D/SV/YU “Support to 

a Rural Development Programming and Payment System” 

240 


267. SRDPPS Project (2007): Regional dimension of rural areas in Serbia, European 

Union Project: EuropeAid/119156/D/SV/YU “Support to a Rural Development 

Programming and Payment System” 

268. Stamenkovic S., Tovic J. (2010): Unapređenje bezbednosti za upotrebu i obeležavanje 

tradicionalnih suhomesnatih proizvoda koji dolaze sa farmi, mikro i malih preduzeća 

ka standardima EU iskustvo Republike Slovačke, rukopis, Finansirali Slovakaid i 

Pontis Fondacija 

269. Statistical office of Republic of Serbia (2006): Municipalities of Serbia 2005, Belgrade 

270. Stefanova V., Ivanov S. (2010): Agri-environmental Situation Analysis of Republic of 

Serbia for FAO UNJP STRD, Study 

271. Stefanova V., Ivanov S. (2010): Measures related to agroecology (axis 2) for FAO 

UNJP STRD 

272. Stefanova V., Ivanov S. (2010): Technical report and measure fishes for axis 2, FAO 

UNJP STRD 

273. Stefanova V., Kazakova Y. (2011): High Nature Value Farming in South-Eastern 

Europe: Policy Opportunities and Challenges in the EU Accession, http://www. 

efncp.org/download/SEE_report_2011.pdf 

274. Stevens S. (2010): Implementing the UN Declaration on the rights of indigenous peoples 

and international human rights law through the recogniton of ICCAs, Policy matters 17 

275. Stiinglhamber. (2007): Implications for imports from third countries, COLEACP/ 

PIP, Food quality certification conference, 5 February 2007, Brussels 

276. Stojanovic S (2010): ERFP Country report 2010 – 2011 for Serbia. European Regional 

Focal Point for Animal Genetic Resources (ERFP), 21st April 2011 

277. Stojanovic S, (2008): Use of Farm Animal Genetic Resources in Serbia in Rural 

Tourism, Use of rare breeds and plants for genuine food in rural tourism, DAGENE/ 

SAVE Conference, Hungary, Kozard, 12–14. 06. 2008. 

278. Stojanović S., Đorđević-Milošević S. (2001): First report on the state of animal 

genetic resources in Federal Republic of Yugoslavia, Federal department for plant 

and animal genetic resources 

279. Stolze M., Moschitz H., Schneider M., Heeb M. (2005): Needs assessment for 

information and communication capacity building in the national agrikulture 

research systems with particular emphasis on ecological and organic agrikultural 

production in Bulgaria, Serbia and Kosovo, Final report, Forschungsinstitut für 

biologischen Landbau (FiBL) 

280. Suni J (2009): Jačanje ruralnog socijalnog kapitala i mreža, UNDP, Beograd 

281. Svetska konferencija o održivom turizmu (1995): Povelja o održivom turizmu, 

http://www.cenort.rs/page_id=59 

282. SWG (2011): Study tour for visiting the National Rural Development Council and rural 

development support struktures, including the Rural Development Network in Croatia 

for the members of the National Rural Development Council of Serbia, agenda and report 


283. SWG (2011): Training on negotiations with the European Commission in the 

field of agrikulture and rural development for the members of the National Rural 

Development Council of Serbia and Capacity building for policy changes at the 

national level for the members of National Rural Development Network 

284. Sylvander B. (2007): Protecting GIs – an international comparison of schemes and 

systems, SINER-GI Food quality certification conference, 5 February 2007, Brussels 

285. Šegrt V. (2012): Euri ne padaju s neba, Dobra kob, br. 133, Slobodna Dalmacija, Split 

286. Štetić S. (2008): Strategija razvoja turizma Banata, Studija razvoja turizma Banata, 

Beograd 

287. Štetić S. (2001): Uticaj turizma na ciklične promene ruralnih oblasti, Prvi forum 

Ruralni turizam i održivi razvoj Balkana, AEERT, Prirodno-matematički fakultet / 

Ekonomski fakultet, Kragujevac 25–26. oktobar 2001, str. 45–48 

288. Tar D. (2007): National assessment on policies, institutions and procesess for sustainable 

agrikulture and rural development in mountain regions, Project for sustainable 

agrikulture and rural development in mountain regions (SARD-M), UNEP 

289. The World Bank (2000) “Poverty and Environment” 

290. Tomić D., Bukvić R., Radmanović D. (2002): Gradska prenaseljenost i regionalna 

politika Srbije – osvrt na brdsko-planinsko područje, Zborniku radova Više poslovne 

škole, Novi Sad 

291. Topuzović M., Ostojić A. (2001): Autohtona flora – osnova razvoja ruralnog turizma, 

Prvi forum Ruralni turizam i održivi razvoj Balkana, AEERT, Prirodno-matematički 

fakultet / Ekonomski fakultet, Kragujevac 25–26.oktobar 2001, str. 45–48 

292. Trifunović S. (2006): A Contribution to the Reflection on the Notion of Agrikultural 

Multifunctionality, Acta agrikulturae Serbica, page 15–28 

293. UNDP (2006): Uloga lokalne vlasti na podsticanju lokalnog ekonomskog razvoja 

i investicije u Srbiji, Situaciona analiza i pregled zakonskih i normativnih rešenja, 

Uvodna analiza za potrebe okruglog stola u organizaciji Odbora za lokalnu 

samoupravu Narodne skupštine Republike Srbije 

294. UNDP (2011): People-centered development, UNDP in action – Annual report 

2010/2011 

295. UNDP (2011): Public-private partnership in rural tourism, UNDP for UNJP 

MDG-F, STRD, Belgrade 

296. UNEP (2007): Mediterranean strategy for sustainable development, A Framework 

for Environmental Sustainability and Shared Prosperity 

297. UNEP (2011): A three-year journey for sustainable tourism, http://www.unep.fr/ 

scp/tourism/activities/taskforce/pdf/TF%20REPORT_FINAL.pdf 

298. UNEP/WTO (2005): Making tourism more sustainable, A guide for policy makers, 

UNEP Nairoby, Kenya/WTO Madrid, Spain 

299. UNJP STRD (2011): Master plan for sustainable rural tourism development in 

Serbia (an integral version- volume I–IV), WTO, Madrid-Belgrade 

242 


300. Vandecandelaere E., Arfini F., Belleti G., Marescotti A. (2009): Linking people, 

places and products, A guide for promoting quality linked to geographical origin 

and sustainable geographical indications 

301. Vlada Republike Srbije (2007): Second Progress Report on the Implementation of 

the Poverty Reduction Strategy in Serbia 

302. Vlada Republike Srbije (2007): Strategija održivog razvoja Republike Srbije 

303. Vlada Republike Srbije (2007): Strategija turzima Republike Srbije, skraćena verzija, 

Horwath Consulting, Zagreb i Ekonomski fakultet, Beograd 

304. Vlada Republike Srbije (2009): Master plan Kulturno istorijske rute, Put rimskih 

careva (Felix Romuliana), Ekonomski fakultet 

305. Vlada Republike Srbije (2011): Zaključak o usvajanju programa razvoja održivog 

ruralnog turizma u Republici Srbiji, „ Službeni glasnik RS”, br. 85/2011 

306. Vojković G. (2003): Stanovništvo kao element regionalizacije Srbije, „Jovan Cvijić” 

SANU, Beograd 

307. Von Zallinger L. (2007): Klaster menadžment, Projekat podsticaja razvoja klastera u 

2007, GTZ i Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, Beograd 

308. Vujičić M. (2001): Turizam kao faktor strukturnih promena i razvoja poljoprivrede 

i sela, Prvi forum Ruralni turizam i održivi razvoj Balkana, AEERT, Prirodnomatematički 

fakultet / Ekonomski fakultet, Kragujevac 25–26. oktobar 2001, str. 61–66 

309. Vukičević M. (2001): Poljoprivreda i turizam – prilog objektivizaciji osnovnih 

interakcija, Prvi forum Ruralni turizam i održivi razvoj Balkana, AEERT, Prirodnomatematički 

fakultet / Ekonomski fakultet, Kragujevac 25–26. oktobar 2001, 

str. 135–140 

310. VVMZ (2007): Preparation of the environmental impact assessment study, Serbian 

Transitional agrikulture reform project (STAR) 

311. WBREN (2010): Activity 1.2 Curriculum Development training and new 

methodology workshops, Rural development master modules outlines developed 

at workshops in June and September 2010, TEMPUS 15877 Western Balkans Rural 

Development Network through Curriculum Reform 

312. Wikipedia (2009): International Treaty on Plant Genetic Resources for Food and 

Agrikulture 

313. Wikipedia (2012): Ecotourism 

314. Wikipedia (2012): Sustainability, The free encyclopedia, http://en.wikipedia.org/ 

wiki/Sustainability 

315. Wikipedia (2012): Sustainable development, The free encyclopedia, http:// 

en.wikipedia.org/wiki/Sustainable_development 

316. WIPO (2012) Intergovernmental Committee on Intellectual Property and Genetic 

Resources, Traditional Knowledge and Folklore, Twenty-First Session Geneva, April 

16 to 20, 2012, Glossary of key terms related to intellectual property and genetic 

resources, traditional knowledge and traditional kultural expressions 


317. WIPO (2012): The protection of traditional knowledge: draft articles, 

Intergovernmental Committee on Intellectual Property and Genetic Resources, 

Traditional Knowledge and Folklore, Twenty-First Session, Geneva, April 16 to 20, 

2012. 

318. Witham M. (2005): Definition of rurality, Educational funding methodology papers 

– 24/4/93, prevod Bokan N. Žutinić Đ., Agronomski fakultet Sveučilišta u Zagrebu 

319. World Bank (2006): Serbia and Montenegro joint ida-imf staff advisory note on the 

poverty reduction strategy progress reports 

320. World Bank (2006): Supporting Serbia’s Agrikulture Strategy, Environmentally and 

Socially Sustainable Development Europe and Central Asia Development, Report 

No. 37825-YF 

321. World Bank (2011): Poverty update for the Republic of Serbia, Trends 2007–2009. 

322. Zaharijevski D. (2007): Institutional analysis for the area of Stara Planina Mt., In Situ 

Agrobiodiversity Conservation Project, Study prepared for Ministry of Agrikulture, 

Forestry and Water Management of Serbia 

323. Zečević B. (2008): Strategija razvoja turizma opštine Dimitrovgrad, Ekonomski 

fakultet, Univerziteta u Beogradu 

324. Zekić S., Gajić M., Lovre K., Trkulja Đ. (2004): Transformacija poljoprivrede Srbije 

u periodu – Tranzicije agrikultural transformation in Serbia during tranzitions 

period, script 

325. Zingari C. (2011): The threefold link in community conservation: nature, kulture 

and institutions. The case of the Italian mountain common-pool resources, 

Understanding community conservation in Europe, Workshop organised by ICCA, 

Gerace (Calabria, Italy) –September 10–16, 2011. 

326. Zlatković D. (2006): Tradicionalno stočarstvo Stare planine i njegova perspektiva, 

Pi-press, Pirot 

327. Žikić R., Žikić J. (2001): Perspektive razvoja agroturizma u Timočkoj Krajini, Prvi 

forum Ruralni turizam i održivi razvoj Balkana, AEERT, Prirodno-matematički 

fakultet / Ekonomski fakultet, Kragujevac 25–26. oktobar 2001, str. 75–82 

328. Regulativa 

329. Pravilnik o kvalitetu mesa pernate živine, „Sl. list SFRJ”, br. 1/81 i 51/8 

330. Pravilnik o kvalitetu i drugim zahtevima za proizvode od mesa, „Sl. list SCG”, 

br. 33/2004 

331. Pravilnik o kategorijama, kvalitetu i deklarisanju rakije i drugih alkoholnih pića 

332. Pravilnik o kvalitetu sirovog mleka, „Sl. glasnik RS”, br. 21/2009 

333. Pravilnik o kvalitetu voća, povrća i pečurki, („Sl. list SFRJ”, br. 29/79, 53/87 i „Sl. list 

SCG”, br. 31/2003 - dr. pravilnik, 56/2003 - dr. pravilnik i 4/2004 - dr. pravilnik “ 

334. Pravilnik o izmenama i dopuni Pravilnika o kvalitetu voćnih sokova, koncentrisanih 

voćnih sokova, voćnih sokova u prahu, voćnih nektara i srodnih proizvoda 

244 


335. P r a v i l n i k o opštim i posebnim uslovima higijene hrane u bilo kojoj fazi 

proizvodnje, prerade i prometa, „Službeni glasnik RS”, broj 72/10 

336. Pravilnik o uslovima koje moraju da ispunjavaju objekti za klanje životinja, obradu, 

preradu i uskladištenje, Proizvoda životinjskog porekla, „Sl. list SFRJ”, br. 53/89 i “Sl. 

glasnik RS”, br. 11/2008 - dr. pravilnik 

337. Pravilnik o bližim uslovima za proizvodnju i promet prehrambenih proizvoda 

biljnog porekla, Pravilnik je objavljen u „Službenom glasniku RS”, br.50/96. 

338. Pravilnik o izgledu oznake i nacionalnog znaka organskih proizvoda, „Sl. glasnik 

RS”, br. 107/2007 i 26/2009 

339. P r a v i l n i k o izmenama i dopunama pravilnika o kvalitetu proizvoda od mleka i 

starter kultura , „Službeni glasnik RS” broj 69/10 

340. Pravilnik o kvalitetu proizvoda od mleka i starter kultura („Službeni glasnik RS”, 

broj 33/10) 

341. Zakon o bezbednosti hrane, „Službeni glasnik RS”, broj 41/09 

342. Zakon o opštoj bezbednosti proizvoda, „Sl. glasnik RS”, br. 41/2009 

343. Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju („Sl. glasnik RS”, br. 41/2009) 

344. Zakon o rakiji i drugim alkoholnim pićima, „Službeni glasnik RS”, broj 41/09 

345. Zakon o bezbednosti hrane, „Službeni glasnik RS”, broj 41/09 

346. Zakon o oznakama geografskog porekla, „Sl. glasnik RS”, br. 18/2010 

347. Zakon o vinu, „Sl. glasnik RS”, br. 41/2009 

348. Zakon o zdravstvenom nadzoru nad životnim namirnicama i predmetima opšte 

upotrebe, „Sl. glasnik SRS”, br. 48/77 „ prečišćen tekst, 24/85, 29/88 i 6/89 i „Sl. 

glasnik RS”, br. 44/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/2005 - dr. zakon i 41/2009 - dr. Zakon 

WEB Sites: 

http://www.gstcouncil.org/ 

http://www.eceat.org 


O AUTORIMA 

Prof. dr. Suzana Đorđević Milošević je dugogodišnji radnik u 

oblasti ruralnog razvoja. Po vokaciji inženjer poljoprivrede, magistirala 

je i doktorirala u oblasti agroekologije na planinskim prirodnim 

travnjacima Jugoistočne Srbije. Karijeru je započela 1988. 

godine u nauci, u Institutu za stočarstvo, gde je radila do 2000. 

godine sa zvanjima od istraživača pripravnika do višeg naučnog 

saradnika. Od 2000. godina na funkciji pomoćnika ministara, 

najpre zadužena za oblasti ribarstva, lovstva i organske poljoprivrede, 

a zatim međunarodne saradnje i ruralnog razvoja, radi 

sa jednim prekidom do 2008. godine. Osnivač je prve Mreže za 

podršku ruralnom razvoju u Srbiji. U međuvremenu je angažovana 

na više projekata međunarodnih institucija i organizacija 

i domaćih nevladinih organizacija u oblasti ruralnog razvoja, 

mlekarstva, očuvanja autohtonih rasa, očuvanja biodiverziteta i 

održivog razvoja oblasti pod režimom zaštite prirode, sistematizacije 

i očuvanja prirodno visokovrednih poljoprivrednih oblasti 

(HNVF) i agroekologije, unapređenja tradicionalne prerade, stočarstva, 

organske poljoprivrede, lokalnog ekonomskog i ruralnog razvoja i razvoja turizma. Od 2008. 

godine radi na nekoliko programa i projekata Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija 

(FAO). Od 2010 do 2012. je tim lider FAO tima u Zajedničkom programu Ujedinjenih nacija Održivi 

turizam u funkciji ruralnog razvoja. Vanredni je profesor Fakulteta za primenjenu ekologiju Futura 

Univerziteta Singidunum u Beogradu i član tima Centra za održivi ruralni razvoj Istraživačko-razvojnog 

centra Futura, za koji rukovodi TEMPUS WBREN projektom za razvoj regionalnog nastavnog programa 

i uspostavljanje mreže za podršku ruralnom razvoju Zapadnog Balkana. Autor je preko 200 naučnih i 

stručnih članaka, studija, knjiga, brošura, turističkih vodiča, dokumentarnih i obrazovnih filmova. Radila 

je u svim zemljama Zapadnog Balkana, Bugarskoj, Italiji, Nemačkoj i Rusiji kao konsultant, predavač i 

menadžer projekata. Pasionirani je terenski radnik-praktičar, koji i pored funkcija i kancelarijskih obaveza, 

veći deo svog radnog vremena konstantno provodi u selima Srbije. 

Prof. dr Jelena Milovanović spada u mlađu generaciju stručnjaka, 

koji u Srbiji danas rade na pitanjima od značaja za ruralni razvoj. 

U periodu 2007-2008. godine radila je u Sektoru za ruralni razvoj 

Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, a do danas 

je ostvarila i zapažene naučne i stručne rezultate u oblasti šumarstva, 

zaštite životne sredine i ruralnog razvoja. Koautor je više od 

70 originalnih naučnih radova, objavljenih u zbornicima, nacionalnim 

i međunarodnim časopisima. Od početka karijere učestvuje 

kao ekspert ili konsultant na više međunarodnih projekata 

(FAO, IUCN, TEMPUS, COST, Visegrad Fund), a kao istraživač 

i na više naučnoistraživačkih projekata. Bila je predavač na nizu 

seminara u oblasti upravljanja projektnim ciklusom, a u sklopu 

ličnog usavršavanja učestvovala je i na brojnim međunarodnim 

kursevima i obukama. Od 2010 do 2012. bila je angažovana kao 

konsultant u FAO timu Zajedničkog programa Ujedinjenih nacija 

Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja, kao ekspert za 

strateško planiranje i razvoj lokalnih partnerstava. Vanredni je 

profesor Fakulteta za primenjenu ekologiju Futura Univerziteta 

Singidunum u Beogradu i član tima Centra za održivi ruralni razvoj 

Istraživačko-razvojnog centra Futura. 

246 


SADRŽAJ 

SKRAĆENICE..............................................................................................................................................................6 

O knjizi...........................................................................................................................................................................9 

UVOD..........................................................................................................................................................................11 

TEORIJA I STVARNOST RURALNE SRBIJE....................................................................................................19 

Novi pristup RURALNOM RAZVOJU kao ODGOVOR NA STVARNE POTREBE...............................20 

RURALNE OBLASTI I POLITIKA RURALNOG RAZVOJA EVROPSKE UNIJE..................................25 

RURALNI RAZVOJ U SRBIJI................................................................................................................................33 

Ruralne oblasti u Srbiji..............................................................................................................................................33 

Održivi ruralni razvoj u Srbiji.................................................................................................................................43 

RURALNI TURIZAM U SRBIJI............................................................................................................................47 

Situacija u ruralnom turizmu..................................................................................................................................47 

Teorija održivosti i ruralni turizam........................................................................................................................54 

SEKTOR MALIH FARMI U SRBIJI – ČINJENICE I POTREBE ..................................................................58 

Mala seoska gazdinstva i male farme u Srbiji ......................................................................................................58 

Mogući doprinos ruralnog turizma razvoju malih poljoprivrednih gazdinstava.........................................66 

PROCENA POTENCIJALA - KULTIVISANJE ŽELJA...................................................................................73 

JAVNO - PRIVATNO PARTNERSTVO I UMREŽAVANJE ZA ODRŽIVI RURALNI RAZVOJ .....................74 

Akteri ruralnog razvoja u Srbiji..............................................................................................................................79 

Procena potencijala i strateško planiranje u ruralnim zajednicama ...............................................................84 

PARTNERSTVO U VREDNOSNOM LANCU.................................................................................................90 

Saradnja u marketingu proizvoda i usluga u turizmu .......................................................................................92 

Partnerstvo institucija na nacionalnom nivou ....................................................................................................96 

SPROVOĐENJE AKCIJA – DOSTIZANJE CILJEVA................................................................................... 101 

IZGRADNJA KAPACITETA ZA PODRŠKU RURALNOM RAZVOJU................................................. 102 

Stalna podrška i savetodavstvo za održivi ruralni razvoj ............................................................................... 102 

Lokalno liderstvo i ruralni razvoj........................................................................................................................ 112 

INTEGRACIJA MALIH PROIZVODNIH SISTEMA U SELIMA S PONUDOM RURALNOG 

TURIZMA............................................................................................................................................................... 117 

Lokalne rase životinja i sorte biljaka u službi turizma .................................................................................... 123 

Organska poljoprivredna proizvodnja................................................................................................................ 128 

Tradicionalna prerada............................................................................................................................................ 133 

Tradicionalna gastronomija.................................................................................................................................. 140 

Regionalni brendovi i integrisanje ponude poljoprivrednih proizvoda i turističkih usluga.................... 155 

Svet divljine i ekonomske aktivnosti izvan poljoprivrednog gazdinstva .................................................... 165 

FARMSKE PRAKSE KOJE OBLIKUJU PREDELE POVOLJNE ZA RAZVOJ TURIZMA ................... 177 

Farmerstvo visoke prirodne vrednosti............................................................................................................... 181 

Aktivnosti u ruralnom ambijentu ....................................................................................................................... 186 

Seoske manifestacije i poljoprivredna tradicija................................................................................................. 192 

FINANSIJSKA PODRŠKA RAZVOJU RURALNOG TURIZMA.............................................................. 198 

Podrška ruralnom turizmu u okvirima nacionalne politike ruralnog razvoja .......................................... 198 

Podrška Evropske unije ruralnom razvoju u Srbiji.......................................................................................... 203 

ZAKLJUČAK.......................................................................................................................................................... 221 

LITERATURA......................................................................................................................................................... 225 

O AUTORIMA....................................................................................................................................................... 246 

SADRŽAJ................................................................................................................................................................. 247 

O KNJIZI.................................................................................................................................................................. 250 


CIP - Каталогизација у публикацији 

Народна библиотека Србије, Београд 

338.484:502.131.1 

338.48-44(497.11) 

631(497.11) 

ЂОРЂЕВИЋ Милошевић, Сузана, 1965- 

Održivi turizam u funkciji ruralnog 

razvoja : mala poljoprivredna gazdinstva i 

ruralni turizam u Srbiji / Suzana Đorđević 

Milošević, Jelena Milovanović. - Beograd : 

Fakultet za primenjenu ekologiju Futura ; 

Vršac : Agroznanje ; Budimpešta : #FAO - 

#Food and Agriculture Organisation of the 

United Nations, 2013 (Beograd : Lighthouse 

studio). - 247 str. : fotogr. ; 25 cm 

Slike autora. - Tiraž 500. - O autorima: str. 

246. - Str. [249]: O knjizi / Vesna Vandić. - 

Bibliografija: str. 225-245. 

ISBN 978-86-86859-27-3 (Futura) 

1. Миловановић, Јелена, 1979- [аутор] 

a) Туризам - Одрживи развој b) Сеоски 

туризам - Србија c) Рурални развој - Србија 

COBISS.SR-ID 197047564

O KNJIZI 

Svojevrstan bukvar razvoja sela. Sveobuhvatno od A do Š izloženo stanje, 

problemi, analize i predložena konkretna rešenja ruralnog razvoja. 

Knjiga pred vama s jedne strane povezuje seoski turizam, poljoprivrednu 

proizvodnju, lokalnu zajednicu, državne institucije, sve do 

međunarodnih organizacija. S druge strane, strane čitalaca, korisna je 

kako domaćinu, lokalnom preduzetniku, tako i studentu, profesoru i 

naučnom radniku. 

Objedinjen višegodišnji rad učesnika na održivom turizmu obuhvata 

kako naučnoistraživači, tako i terensko-praktični deo. Svi koji se ozbiljno 

bave ili žele da se bave seoskim turizmom i uopšte razvojem sela 

imaju pred sobom nezaobilazan, vredan i koristan materijal. Svako od 

aktera ruralnog razvoja u Srbiji ima svoja slova koja treba da „sriče” ka 

zajedničkom cilju ka napretku srpskog sela. 

Dragan R. Sajić 

Ova knjiga predstavlja sveobuhvatan rad autora sa znanjem i iskustvom, 

kroz ukupan opus, date analize, uputstva, preporuke i primere u praksi, 

a namenjena je svima koji žele da unaprede svoja znanja i kapacitete 

na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou u razvoju turizma u 

ruralnim područjima Srbije. Svakako da će doprineti i imati uticaj na 

kreiranje politike ruralnog razvoja Srbije, koji se mora sagledati i kroz 

razvoj i unapređenje ruralnog turizma, kao jednog od efikasnih načina 

postizanja održivog ekonomskog razvoja ruralnih područja. Sagledane 

su realne mogućnosti i šanse za višestruko delovanje i angažovanje u 

ruralnim oblastima Srbije, koje odlikuju izuzetno dobri prirodni uslovi 

i resursi, a posebno očuvana različitost stanovnika u načinu života, privređivanju, 

tradiciji, istoriji i kulturi. Posebnost ove knjige je jasno iskazana 

vrednost stanovništva ruralnih područja Srbije, kao osnova njihovog 

budućeg razvoja. Jasno je određena njihova posvećenosti i sposobnost 

za unapređenje svega što poseduju, što najbolje znaju i umeju. 

Važno je naglasiti da razvoj ruralnog turizma Srbije poprima mnogo 

šire razmere, prerasta okvire pitanja razvoja specifičnog oblika turizma i 

postaje široko razvojno, socijalno i ekonomsko pitanje ruralnih područja.Zahvaljujući 

se autorima na njihovom doprinosu u poimanju značaja 

budućeg razvoja turizma ruralnih područja Srbije, želim da Vam ova 

knjiga pruži pronicljiv osnov i za Vaše opredeljenje i pravi izbor u izazovima 

koje razvoj turizma u ruralnim područjima Srbije pruža. 

Vesna Vandić

OdrÅ¾ivi turizam u funkciji ruralnog razvoja - Srpska Magaza

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?