rič glavnog urednika - Bunjevci.com - Bunjevci

PLATANIvan Bašić Palković, DidanBio sam maličak, digod oko pet, šest godina,kad sam sa baćom, nanom, bratom, sestromišo tranvajom na Palić. U subotu uveče kaženam mater:- Dico, lipo litnje vrime triba iskoristit da naučiteplivat. Baćo će nas sve vodit tranvajom na slobodno kupatilo,nuz ženski štand i tu ćemo provest čitav dan.Ponećemo onaj velik pokrovac, na kojem možemo, uladu, sidit i prostrit iz kotarice sve što ćemo ponet zaužnu.Te noći sam jedva spavo. Šta mislite, lipi moji, da jeto makar šta? E, pa varate se. U to vrime se išlo pišiceiz Šandora, čak, nuz segedinsku prugu, da bi se kupalona Paliću.To je onda bio svetac. To je bio poseban dankad se moglo trošit na taki luksuz da se vozamo tranvajom.A i obaško, nana i baćo su ritko imali kada, odsvakaki poslova i iđišta nediljom na veliku misu i kuvanjanediljne užne prija podne, a posli podne su išli ugoste kod koje kake rodbine, el su ji dočekivali. Al davam se ne žalim što su ritko imali kada za nas dicu takiluksuz pripravljat.Osvanila je nedilja. Mater poranila i ispekla veliksamun kruva, dva pileta, makom pogaču, metnila dviboce višanja kompota i kazala:- Dico, baćo, od mene možmo ić.U crnim klotskim gaćama i nikoj pripravljenojod starijeg brata staroj košulji, bos, i ja sam spremnoskakućo i raspitivo se o svemu i svačemu. Ta ko ne bikad veću vodu nisam mogo ni zamislit od one dvi lipekade nuz stadion, di su se sva komšijska dica kupala učistoj ladnoj vodi koja se prilivala iz okrugle kade di jearterski bunar, na debelu civ izlivo stalno vodu.Krenili smo se. Taj tranvaj nikako da stigne donaše stanice. Koji kako se dožužo na onim krivudavimšinama. Stigli smo u varoš di je tribalo prisidatna palićki tranvaj. Tu je nestrpljenje bilo veliko ko daćemo izgubit tušta vrimena od tog ritkog zajedničkogdana. Dobili smo mista na klupi u otvorenoj prikolici.Vitar svira kroz uši, a ja ne možem naokrećat glavu dane propuštim ništa nuz put. Kroz tandrkanje gvozdenitočkova na šinskim sastavima, čujem baću kako pripovidadi smo sad i šta triba da gledamo.-Tu je, na ovoj čistini Ivan Sarić poletijo sa svojimaeroplanom što nas je tušta svita to gledalo i nije virovalosvojim očima. Eno, vite one bivole? I onda su tupasli i valjali se u blatu braneći se od obada.Već smo stigli i sašli kod vodotornja. Čudio sam setoliko visokoj lipoj zgradi. Višlja je i od velikog mlinanuz našu kuću.Žurili smo kroz park da na vrime zauzmemo štobolje misto, jel ako nema mista u ladu svi će izgoritkako je divanio baćo.Srićom, stigli smo i uzeli misto ispod zdravo lipogvelikog drveta. Baćo je kazo:- Dico, to je platan. Najlipče drvo u okolini.Nije , Bog zna šta, niko ronđavo drvo, al kad baćokaže triba virovat.Lip smo dan proveli i ja sam zapamtijo to ime platan.Ni sanjo nisam da će me pratit kroz čitav život.Kroz nikoliko godina sam sa svojim društvom,sad već sasvim običnom, dosadnom vožnjom klimavimtranvajom, stizo na muški štrand, prolazeći krozSplitsku aleju u senci veliki lipi platana. Na jednomod nji, prid poštom, kogod se sitijo nakovat kalajisanutablu s trumbetom i natpisom. Ko da ga boli, platan jepočo sa svi strana rast i dok sam kroz godine ja čestoto viđo, skoro cilu tablu je obrasto debelom korom. Koda je ranjen pa mu rana tu zarasta, al još uvik mu smetataj komad pleva kojim su ga obilužili. Još koji ko je unji ubado svoje gluposti, al to lipo drvo je s ponosomsitno šumilo svoju nevolju, al sve više širilo krošnju ipokazivalo svoju lipotu.Još kasnije u varoši na više mista mi je priraslo srcuto drvo, platanius kako su ga još u starom Rimu zvali.Visoki lipotan sa glatkom korom koja sasvim drugačijeod hrasta broji svoje godove, sve više mi je ostavljotraga u srcu. U Segedinu, Beču, Trstu, Sarajevu i di svenije zauzimo najlipča mista.Zaklinjo sam se ako budem gradio kuću jedino ćunjega sadit da mi se pogled odmara u njegovoj krošnji,kad kroz pendžer pogledam.Tako je i bilo. Od silne ljubavi nisam se raspito odstručnjaka na koju udaljenost jednog od drugog tribasadit. Sad je drvored gust sa spojenim krošnjama i jednodrugom lome grane. Moji lipotani koru lipo ljušte, ali međusobno se bore za misto, pa ja skupljam slomljenegrane.Uzak sokak za tog džina koji ima podzemnu krošnju.Ogromne žile koje lome vodovodne civi, el se uzjogunijokoji koren pa mi krivi kamenu ogradu. Komšijismeta što mora u jesen skupljat lišće. Zabadavad japripovidam o lipoti platana, o potribi zelenila, što višelisnati lipi drva da udišemo bolji, čistiji aer. Stalnenevolje zbog mista, pogrešno odabranog mista za toglipotana, dovele su do tog da se jedan po jedan platanmora sići. Ko da mi noge, el ruke kogod siče kad krešemoj, cilog života, voljeni platan. Kako sačuvat, a i pametnijeodabrat misto za njeg?Nije dugovičan ko hrast, al poniko stablo, ko onou Košutnjaku, živi i priko dvisto godina. Fala mu zazadovoljstvo litnjeg lada, odmaranja pogleda od životnibitaka, al kako ću se od nji oprostit ni sam ne znam.Oćul i moć sačuvat, bar jednog? Pomognite mi u tom vikoji volite prirodu. Pomognite opstanku moji lipi platana.Starimo zajedno, al me interesuje ko će u ovomtisnom svitu ostat živ, on el ja?14Decembar-Januar 2007/2008.