Biti stidljiv ne važi za film - Magazin

U Beogradu režiserca, uostalom sjajni glumci su najveći ukras mojihfilmova. Oni su srce filma, ako pogrešite u kastingu,sve ste promašili. Ali, glumci imaju svojkarakter. Velika većina najboljih glumaca je vrloneprijatna. To nije nikakva loša kvalifikacija,prosto, to su ličnosti koje komplikuju svoju ulogu,često su namćori, znate, morate s njima da se„bijete“, svađate za svoje ideje... Ako kažete: To ćebiti jedna naga scena, on će da pita: Zašto naga?Potrebno je da nađete vreme i da odbranite svojstav. Osrednji reditelji zato uvek biraju fine glumce,koji neće da im jedu džigericu na poslu. To jevelika greška. Ako mi je potreban određeni glumac,ja ću da ga uzmem, a to što će on da miupropasti zdravlje, što će da mi oduzme vreme,što će da me užasno nasekira, to je u opisu posla.Uostalom to je put koji prolazimo zajedno.Stiče se utisak da ste vrlo stidljivi...11Znate, ja sam čovek u godinama, sumnjivoje sada reći da sam stidljiv. Čitav život sam setako ponašao. Bio sam defanzivan. Kad kažeteda neko ima 16 igranih filmova, to odaje osobukoja ume da se izbori, da otme novac, isko-N ne čujem pticea petom Međunarodnom filmskom festivaluu Kejp Taunu u Južnoj Africi, na koji odlazesamo ona ostvarenja sedme umetnosti kojane podilaze publici i koja čuvaju umetnički iautorski pogled na svet, film Miše Radivojevića„Kako su me ukrali Nemci“ osvojio je prošlegodine nagradu za najbolju režiju. Priznanjeje, umesto Miše, primio glumac Svetozar Cvetković,producent filma. Potaknuti tom vešću,krenuli smo u potragu za jednim od naših najplodnijihi najznačajnijih filmskih autora, režiseromi scenaristom Mišom Radivojevićem.Ispostavilo se da Mišu nije lako pronaći. Nejavlja se na telefon, nije u Beogradu. Pronašli smoga gotovo godinu dana kasnije u Herceg Novom,gde se Radivojević povukao u svoj mir i tišinu.Miša, naime, više od dve decenije ima ozbiljnihproblema sa sluhom, zbog čega je bio odlučan daje ovo možda poslednji intervju koji daje.Režirali ste 16 igranih filmova, od kojih sumnogi postali kultni. Za koje od njih ste napisaliscenario?Šesnaest filmova, to deluje strašno mnogo.Snimao sam filmove po svojim idejama. Trudiosam se da izaberem motiv, a onda sam zvaoza scenario ljude koji su zaista izvanredni pisci(Svetozar Vlajković, Mirko Kovač, AleksandarPopović, Milovan Vitezović, Novica Savić,Momo Kapor, Nebojša Pajkić, Slobodan Stojanović...).U pola slučajeva ja sam pisao scenario,sam sam sebe servisirao. To nije dobarpristup. Kad dođete do nekog problema udramaturškom razrešavanju filma, vi kažetesebi: Ja to umem da izrežiram. Dobro jeda scenario bude integralan i samostalan.S druge strane, kod mene nema mnogonovca u projektima. Scenaristi su, kao isvi drugi, jako loše plaćeni. A opet scenaristamora da računa da je to rad od nekolikomeseci, da morate da se osamite, odete u HercegNovi, pa kao pravi peripatetičari šetate obalomi razgovarate. Ako od scenarija ne nastane film,on ostaje u fioci. To je propalo blago. Vi prijateljamožete da zloupotrebite dva-tri puta, ali ne više.Mislim da umem da napravim dobar scenarioali moje glavne, primarne sposobnosti su u režiji.Da li razmišljate dok pravite film šta će sedesiti sa njim?Kad radim film, ne mislim na njegov plasman.Ne razmišljam šta će se desiti, da li će ne-10kom da se dopadne, ne razmišljam o Oskaru,parama... To je besmisleno. Snimam da bih rekaoto što imam, iskazao emotivnost i drugačijeideje o filmu. Naravno, bio bih licemer kada bih Miša Radivojević: I mojerekao da ne bih voleo da se ti filmovi gledaju i nesreće su deo moje srećewww.onamagazin.comPiše: Branislava Mićić, fotografije: Ivana PopovićMiloš Miša Radivojević,i scenaristaOna Ona svakog 20. na kioscimaHerceg Novi, grad u komeje naš poznati režiser MišaRadivojević pronašao svoj mirda zarade neku paru, pa da pravimo nove. Iakone verujem u sud ovog vremena i ove kulture,rado prihvatam priznanje od tog vremena i tekulture (smeh).Umeli ste da prihvatite i osudu. Vaš film„Kvar“ iz 1978. izazvao je revoluciju posle prvogTV emitovanja, zbog muškog polnog organau krupnom kadru...Znate, film je izazov. Muški polni organ ukrupnom planu nije tu da bi ljudi išli u bioskopda vide baš tu scenu, nego zbog teme, zbog ideje.Ja sam svoju ideju odbranio: licemerno je daljudi koji prave film pričaju o nečemu što je kaostrašno, mračno i skandalozno, a da ne daju gledaocuda to vidi. Glumac bi trebalo da otkopčakaiš ili rajsferšlus, a onda da gleda dole, mi znamošta on gleda, ali mi to ne vidimo, jer to kaonije dobro. Trebalo bi da poštedim gledaoce, dase ne bi postideli. E, baš me briga. To je na nekinačin potcenjivanje inteligencije gledalaca. Sad,naravno, nećete to puštati u obdaništima...Proglašeni ste za vrsnog znalca erotike nafilmu. Šta vi kažete o tome?Ne mogu da kažem da sam sebi ličim na nekogspecijalistu za erotiku, za neki softporn, ne.Jednostavno smatram da je moje erotsko biće,moj unutrašnji emotivni prostor, moj libido, naneki način vrlo važno. Postoji nekoliko tačakakoje su čoveku bitne, koje su sama srž života. Očemu snimate filmove, inače? Pripadam generacijikoja je okrenuta nekim malo težim, metafizičkimvrednostima i moj tretman seksa i erotike,ljubavi... težak je na neki način. To su predeli ukojima pornografsko i telesno nije mnogo odvojenood ljubavi. To su ničije zemlje između određenihtoponima, koje se prepliću, preplavljuju,mešaju. Nekad čovek više govori svojim osećanjima,nego mozgom i racionalnim stavom. Radimojedno, učinak je nešto drugo, osećamo neštotreće, umiremo zbog nečeg četvrtog...Karijeru ste počeli filmom „Bube u glavi“,u kome je glavnu ulogu igrala tada svojevrsnaerotska bomba Milja Vujanović. Da li ste tovideli odmah kod nje?Sa tim prvim filmom „Bube u glavi“ otvoriosam taj svoj problem, ne znajući šta mečeka. Film je imao uspeha, ja to ne pričam dase pohvalim, prosto me je začudilo da je jednaintimna, zatvorena tema doživela selekciju Venecijanskogfestivala 1970. godine, što je uvekkrupna stvar. Imao sam dobre, mlade prijateljekoji su mi pomogli da napravim film. Imao sami dosta iskustva. Proveo sam desetak godina pretoga kao pomoćnik režije Puriše Đorđevića, završiosam Filmsku akademiju u prvoj generacijikod profesora Saše Petrovića. Bio je to jeftin,mali film. Glavne uloge igrali su Dragan Nikolići Milja Vujanović. Dragan je izvanredan, pravifilmski glumac što je vrlo retko. Milja je imalajedan izgled koji je bio izuzetno zanimljiv zafilm. Ne mislim da je bila tako strašno zgodnaženska, bila je i to, ali njena lepota, njena unutrašnjost,njena brutalnost... prelivali su se nekakoizvan nje. To je jedna vrsta dara, Žilnik je toprvi osetio kod nje na nivou velikog platna. Miljaje bila i kapriciozna, neprijatna, umela je da seponaša kao prava zvezda. Žao mi je što je takomlada otišla.Uvek ste angažovali vrhunske glumce.Tu su: Sonja Savić, Ljuba Tadić, Milena Dravić,Dragan Nikolić, Aleksandar Berček, BataStojković, Dušica Žegarac, Neda Arnerić, JelenaĐokić, Svetozar Cvetković... Kako?Ima jedna predrasuda koju mnogi mladiKratka biografija: Diskretan i uspešanMiloš Miša Radivojević je naš prvi diplomirani filmski režiser koji je to zvanje stekao 1966. godine.Rođen je u Čačku, živeo u Beogradu, a pre sedam godina preselio se u HercegNovi. Pre pola veka snimio je svoj prvi dokumentarni film „Zvezdana prašina“. Pre 42debitovao je igranim filmom „Bube u glavi“, posle koga su usledili: „Dečko koji obećava“,„Kvar“, „Una“, „Uvod u drugi život“, „Testament“, „Čavka“, „Živeti kao sav normalansvet“, „Buđenje iz mrtvih“, „Odbačen“, „Kako su me ukrali Nemci“. Piše novi scenario,koji planira da završi do 06. aprila. Njegov sin, Aleksandar Radivojević, takođe je režiser iautor je „Srpskog filma“.intervju mesecaLjubav nijeprijatna, onaje afekat, čestogorka, izuzetno jeteško i odgovornovoleti...ljudi koji se bave filmom nisu u stanju da izbegnu.Mi često brkamo ličnosti koje odgovarajuulogama u našim filmovima i bavljenje njihovimkarakterom. Znam jako veliki broj gluma-

„Biti stidljiv, ne važi za film“,tvrdi režiser Miloš Radivojevićristi okolnosti, ministarstva, fondove... Ne, jasam kontra. Sve sam uspevao zapravo nekomvrstom skromnosti. Pomirio sam se sa idejomo low budget filmu, da novca ima tek toliko dase nabavi traka, a sve moje ideje kojima se bavimsu vrlo jeftine, nisu glamurozne. Nisam biomiljenik ministarstva, ni fondova, prvi put samza „Nemca...“ dobio 250 hiljada evra na konkursu.Svojim niskim produkcionim zahtevima ipoznavanjem nečeg što se zove amaterski film,gradio sam svoju karijeru.Koliko se u režiji oslanjate na lična iskustva?U filmu uvek koristim lična iskustva, nerazmatram teme koje ne poznajem ili ne osećam.Ako je neko pušio hašiš u mom filmu, jasam morao da znam o tome dovoljno. Prostonisam bežao od nekih iskustava koja su često iefemernost, i pornografija, to je bio deo života,ogromni, važni... Režija je univerzalna pozicijau kojoj zaista morate biti poznavalac vremena,imati ozbiljna znanja o istoriji, filozofiji, psihologiji,morate voleti svoje prijatelje, glumce, saradnike,morate na neki način investirati u teličnosti i te okolnosti. Nisam ista ličnost privatnoi kada radim film. U filmu sam nemilosrdani prema sebi i prema drugima. Ipak, nijedobro da ja ocenjujem svoje filmove, napraviosam to što sam mogao u određenim okolnostima,eto, u jednom životu, na jednom mestu„Gubitak vida znači gubljenjekontakta sa stvarima, aligubitak sluha značigubljenje kontakta sa ljudima“koje je vrlo nezgodno. Gde baš tu? Srbija,Beograd, Jugoslavija, pogrešno mesto dabi se čovek bavio filmom.Da li ste u filmu pravili kompromise?Nikad. Kad je trebalo da budem hrabar,bio sam. Često su to bile samoubilačkeodluke. Eto, taj slučaj sa „Kvarom“. U vremekad su sve kuće imale jedan televizor,kad su tri-četiri generacije sedele ispred njega, jasam i sa takvim filmom sačuvao glavu. To je bila1979-1980. godina. „Kvar“ je prikazivan u bioskopima,imao je blizu 100.000 gledalaca u Beogradui niko se nije bunio. A kad je prikazan naTV jedno veče, onda je stiglo u televiziju više od10.000 pisama, tražili su glave urednika, moju...Bio je to veliki skandal.Kažete da je film iznad života?Smatram da je film iznad života. On je mojavera da se život može približiti najlepšim snovimaukoliko nije go, već nadgrađen, izdignut...Takvo je i slikarstvo, čitava umetnost. To je težnjada se prevlada blato, krv i realan život kojije često nepodnošljiv i većini ljudi veoma težak.Mislim da je odlična pozicija umetnika da budeu mišjoj rupi, ali da sanja velike ideje i da te idejeako mogu jednog dana izađu iz te rupe, makartek onda kad miš ugine.Planirate li još da radite?Ja sam u 74. godini i imam iluziju daimam još uvek snage da mogu da napravimfilm ili dva, imam još dve-tri priče koje mesvrbe strašno da ih ispričam, ali šanse su mivrlo male. Kad pogledam unazad, ja sam srećančovek, ceo život ostao sam u tome štonajviše volim. Filmovi, to su moja deca. Nisubogati, siročići su, ali šta da radim, važno ih jesačuvati za buduće generacije.Helen Keler12dugo sam bio prisutan u predelima amaterskogVeliki deo života posvetili ste pedagoškomradu?Bio sam 6-7 godina na Fakultetu dramskeumetnosti, posle Žike Pavlovića predavao samscenario, na Akademiji umetnosti sam predavaorežiju 10-12 godina, možda i koju više. Jakowww.onamagazin.com OnaRadivojević je izabrao za svojnovi dom kraj oko manastiraSavine u Herceg Novomfilma, pomagao sam mladima, hrabrio one kojine znaju kako će i koji nemaju s čim, a imajuznanja i dara. Imamo fantastičan ljudski materijala ako se taj ogroman dar koji mladi na balkanskomprostoru nose, ne rascveta, mi smokrivi: škola, institucije, fakulteti, politika...Otkud vi u Herceg Novom?Kad sam otišao u penziju ja sam svoj beogradskistan prodao i kupio ovde jedan malistudio. Prosto, osetio sam potrebu. U Beograduimam decu, suprugu i oni stanuju u stanu tašte itasta, dok ja u Herceg Novom provodim više odšest meseci godišnje. Kad dođem ovde, u stanjusam da napravim korekturu sebe, prosto vidimšta je pogrešno što radim. Andrić je jednomrekao da je susret sa morem susret sa savršenstvom.Za mene, to je potreba da se čovek osamiu sredini u kojoj može da piše i razmišlja. Noviima ne samo vegetaciju i more, ovde možete dačujete slavuje, kosove, crvendaće... Čak i ja gluv,pošto čujem visoke tonove, čujem ptice kako mipevaju. U Beogradu ne čujem ptice. I to je velikidar. Čujem šum mora i osećam njegov miriskoji se meša sa mirisima mediteranskih bašta.Nije stvar produžiti život, nego trajati da bi sečovek bavio onim što voli.Više od četvrt veka imate problem sa sluhom.Kako ste ga rešili?Meni su prijatelji, moja šira ljudska i mojanajuža porodica pomagali da opstanem. Ne čujemdobro i da mi ljudi nisu pravili popuste, dami ih nekad nisu poklanjali, ja nikad ne bih mogaoimati dobar aparat za sluh. Imam Tonija,mog prijatelja iz CI Pulsara, imam Sonic Innovations,imam pomoć.Kako gledate na svoj hendikep?Ne želim da dramatizujem, ali statistike kažuda je mnogo više samoubistava među gluvimanego među slepima. Meni je to nezamislivo ali togovori koliko je ozbiljan problem u pitanju. Kodmene je to posledica preterane upotebe streptomicinai penicilina, bio sam veoma bolestan umladosti, onda sam i ronio, pa sam imao nekozapaljenje koje nisam registrovao na vreme, takoda mi je taj slušni nerv otišao relativno rano. Kadizgubite sluh, to vas tera u jednu vrstu askeze.Ličnost sam pozorišta, bioskopa, koncerata, ovoje strašan hendikep. Ne idem ni na kakve prijeme,mada me na većinu ni ne pozivaju. Stanujemu zgradama koje su građene u vreme socijalizma,gde ne mogu na najjače da slušam muzikujer komšiluk se buni, lupa u plafon i zove miliciju.Tu činjenicu da mi je slušni nerv otišao dođavolashvatio sam filozofski, rekao sam: Miloše,evo proviđenje govori da treba da prestaneš da gledaši slušaš druge, nego probaj to što imaš u sebida izneseš na svetlo dana. Mene moja deca opreme,nekoliko filmova pogledam na DVD, takoda sam u vezi sa tim. Čovek nema šta mnogo dačuje, u suštini. Šta, oštećen sam što ne mogu daslušam vesti?! Ipak, postoji jedna dimenzija kojase ne može nadoknaditi - najzanimljivije stvarikoje čovek čuje u životu izgovorene su šapatom,na uvo. Meni ne vredi šaptati, ja mogu drugomda šapćem a onda mi kažu: Nemoj da se dereš,govori normalno. Nekad mi se obrati neko u vožnjiautobusom ili na nekom putovanju, a ja nečujem i gubim sagovornike.Ipak, otkad ne čujem, ja sjajno vidim. Nemislim u tehničkom smislu, imam i tu problem,nosim naočare, već mnogo bolje razumemgovor tela, vidim raspoloženje ljudi kojiprolaze pored mene, nije potrebno da mi nekopriđe iz čamca na obalu da mi kaže da je nesrećan,ja vidim sa 50 metara kako se vozi učamcu da je on nesrećan. To je veliki dobitakza nekog ko se bavi vizuelnim umetnostima.Otkriva se za mene jedan paralelni svet. Neuživam u tome, ali vidim oko sebe sreću iliočajanje i užas koji se zvanično ne vide. Mojeoči hvataju to što uši ne umeju.Sloboda i ljubav su dve dominantne čovekovetežnje. Za drugu je, rekli ste, potrebno izrnce sreće. Da li ste ga vi imali?Mislim da sam imao relativno komplikovanemotivni život. Prosto, takva sam ličnost itakva mi je bila sreća ili nesreća. Time podrazumevami neko porodično okruženje, okolnostiu kojima sam rastao, poziciju neke vrste neželjenogdeteta, godine sirotinje i bede... Kasnijeprosto nisam bio nikakav donžuanski tip, imaosam normalan broj emotivnih komunikacija saženama, prijateljima, ljudima. I veoma sam srećan.To je moje bogatstvo. Sada sam u trećembraku, imam dvoje dece. Dobio sam na kraju iporodicu, što je za čoveka koji se bavi filmomjako retka stvar. Prosto tretiram sebe kao miljenikasreće zato što sam uspeo bar pred kraj, uBeograd Sarajevska 73/3/9Tel 00381 11 3660320Podgoricadr Jaćimović MilutinTel 00382 69 562 004finalu, da pomirim te dve stvari. Uspeo sam dadobijem porodicu ali ne i odgovornosti koje onavuče. Za to mogu da se zahvalim supruzi i deci,koja to razumeju.Film je strašno gadan i sebeljubiv, egoističanpartner. On ne da od sebe, on traži da u njemustanujete, u njemu živite, plaćate njemu kirije, netrpi porodicu. Porodica opet ne dozvoljava slobodukoju traži film. Film traži potpuno osećanjeslobode.Moja prijatna i neprijatna iskustva u ljubavi,moja emotivna biografija strašno mi je pomoglada se razvijem. Ljubav je afekat, često čovekkad voli on nema svoj život u svojim rukama.On je izgubljen, neslobodan, ne odlučuje po voljisvog razuma nego srca. Hoću da kažem dasam se prepuštao tom haosu ali nisam potpunonastradao. Izlazio sam okrvavljen, izranjavljen,oštećen, ali sam preživljavao. I sad, kada samu blaženoj starosti, kad više nisam rob te vrsteemocija, shvatam koliko su i ta neprijatna iskustvai bolna, te tragične ljubavi, važni. Onaj konije bio nesrećan i nije bio pritisnut, ne možeda voli i oseća život u takvim dimenzijama i takvomsoftu kao osoba koja je stradala. Eto, otićiću, neću uspeti da ispričam sve priče koje želimda ostavim iza sebe. Imam suficit ideja. Onawww.studiopulsar.comintervju meseca