2-2

12
ЂАЧКИ РАСТАНАК
Ој, Карловци, место моје драго,
к'о детенце дошао сам амо,
игра беше једино ми благо,
слатко зва ја мед и смокву само.
Дете мало - голушаво тиче,
дође тиче, па се ту навиче,
овде, овде, де криоце мало
први пут је сретно огледало,
испочетка од гране до гране,
од дрвета једног до другога,
док је смело сетити се стране,
сетити се неба високога,
док је могло крила своја лака
небу дићи, тамо под облака.
Под небо се ди'го тић и сада,
ал` весео није к'о некада;
гледа доле, реку, врело, луга,
дрва, жбуне, горе и врлети,
па му с` чини да толико друга,
да толико успомена свети,
с кима дане прелепо пробави,
па и сада мора да остави.
Тешко му се, тешко раставити, -
али шта ће када мора бити!
За њи срце њему младо туче,
али нешто на далеко вуче,
он не може више одолети,
па се вине и у свет полети.
Ој Карловци, лепо л` живе туде,
ал` што мора бити нека буде, -
та и мене нешто даље вуче,
ево пружам свога раја кључе.
Па када би им'о какву жељу,
једну б' им'о само, али вељу:
кад би тако смањио се туди
да те могу притиснут на груди,
та на груди и на своја уста -
ох, жељице, ала си ми пуста!
Лака песмо, оди у помоћ,
јера ено већ је близу ноћ,
де пригрли, песмо, моја снаго,
па ижљуби све мило и драго!
Бранко Радичевић