Umetnici na uslovnoj slobodi

Umetnici ovde predstavljeni, Vladimir Mojsilović, Jelena Gorički i Zampa di Leone, u svakom pogledu su prošli sve društvene simptome krize, rata i političkih gibanja baš na način srastanja sa njima. No, kaže se ono što te ne ubije to te ojača pa u ovom slučaju umetnici ne postaju gradivni elemenat patologije sistema već kao unutrašnji izgnanici deluju nezavisno, gerilski i, svakako, vaninstitucionalno, s obzirom da je tzv. mainstream zauzeo i ono malo preostalih institucija kulture koje su na taj način postale nepropusne za mlade umetnike. A ovi umetnici se prkosno vraćaju tradicionalnom formatu slikarstva i, u umetnosti nešto manje uobičajenom, formatu kontekstualnog crteža kako bi održavali napetost među aktivnim činiocima sistema umetnosti. Održavanjem te napetosti održava se i energija umetnosti bez obzira u kojoj formi se realizovala. Bez te napetosti energija bi nestajala, pa bi se, što je ponegde i vidljivo kada se energija izgubi, umetnost utopila u popularnu kulturu, advertajzing i komercijalizam. Tako proizilazi da je slikarstvo konstanta umetničkog sistema, bar do tačke gde će uvek i iznova regulisati odnose sa nekom drugom tradicijom i praksom, u ovom slučaju sa digitalno-elektronskom slikom. A crtež/tekst-tekst/ crtež, kao snap-shot kontekstualizacija umetničke scene koja se distribuira u oba sveta, i fizičkom i virtuelnom, predstavlja sociopolitički diskurs koji čini protivtežu apolitičnoj, nemoj i etički i estetički obesmišljenoj umetničkoj praksi. Ili jednostavno kontrapunkt kukavičluku. Slavko Timotijević

Umetnici ovde predstavljeni, Vladimir Mojsilović, Jelena Gorički i Zampa di Leone, u svakom pogledu su prošli sve društvene simptome krize, rata i političkih gibanja baš na način
srastanja sa njima. No, kaže se ono što te ne ubije to te ojača pa u ovom slučaju umetnici ne postaju gradivni elemenat patologije sistema već kao unutrašnji izgnanici deluju nezavisno, gerilski i,
svakako, vaninstitucionalno, s obzirom da je tzv. mainstream zauzeo i ono malo preostalih institucija kulture koje su na taj način postale nepropusne za mlade umetnike. A ovi umetnici se prkosno
vraćaju tradicionalnom formatu slikarstva i, u umetnosti nešto manje uobičajenom, formatu kontekstualnog crteža kako bi održavali napetost među aktivnim činiocima sistema umetnosti.
Održavanjem te napetosti održava se i energija umetnosti bez obzira u kojoj formi se realizovala.
Bez te napetosti energija bi nestajala, pa bi se, što je ponegde i vidljivo kada se energija izgubi, umetnost utopila u popularnu kulturu, advertajzing i komercijalizam. Tako proizilazi da je slikarstvo
konstanta umetničkog sistema, bar do tačke gde će uvek i iznova regulisati odnose sa nekom drugom tradicijom i praksom, u ovom slučaju sa digitalno-elektronskom slikom. A crtež/tekst-tekst/
crtež, kao snap-shot kontekstualizacija umetničke scene koja se distribuira u oba sveta, i fizičkom i virtuelnom, predstavlja sociopolitički diskurs koji čini protivtežu apolitičnoj, nemoj i etički i estetički
obesmišljenoj umetničkoj praksi. Ili jednostavno kontrapunkt kukavičluku.

Slavko Timotijević