KPP2012KulturaBezbednostiV5.pdf

Култура полиса, год. IX (2012), Посебно издање 1, стр. 1-13
Жртве могу само изгледати пасивно или, пак, користити „пасивно” понашање
да би биле безбедне. Пасивно држање може бити само једна од
стратегија (поред активног отпора) ношења с насилношћу партнера и,
посматрано из те перспективе, заправо је резултат активних настојања
жртве да смањи ризик властите виктимизације и виктимизације деце.
Концепт синдрома тучене жене никог није оставио равнодушним,
изазивајући различите али упечатљиве реакције – док је, на једној страни,
доживео велику популарност и усхићено прихватање, на другој
страни је претрпео оштре критике. Пре свега је критикована употреба
израза „синдром”, који упућује на то да је у питању некакав поремећај,
тако да су могући ефекти примене концепта патологизације и стигматизације
жртава – жене које пате од тог синдрома представљају се и опажају
као измештене на неки начин. Поврх тога, посредством „синдромизације”,
пажња се усмерава на жртву, уместо да буде усредсређена на
злостављача.
Критикована је и методологија коју је у својим студијама применила
Вокерова. Примедбе су се најпре односиле на репрезентативност
узорка на коме је утемељила истраживање и формулисала појам (поред
осталог, пребацивано јој је да је узорак ограничен на образоване жене
беле коже и средње доби), односно изостанак контролне групе. Ограничење
њених истраживања представља и чињеница да нису доживела
репликацију (Dixon, Dixon, 2003, према: Turvey, Petherick, 2009: 242).
Вокеровој се посебно замера што је у својим студијама описала злостављаче,
премда је све податке о њима заправо добила од злостављаних
жена, што ставља јасна ограничења пред њене закључке (Turvey, Petherick,
2009: 244).
Критици је изложена и њена теза о трофазном циклусу као универзалном
обрасцу партнерског насиља (Dutton, Painter, 1993), која није
доживела убедљиве емпиријске потврде. Исто важи и за појам синдрома
тучене жене (Dutton, 2009). Вокерова је приказала жене жртве насиља
као уопштено пасивне, депресивне, беспомоћне и особе с ниским самопоштовањем.
Емпиријски налази, пак, говоре да су многе жртве насиља
заправо активне, отпорне, да су преживеле и превазишле виктимизацију,
те да нису паралишући беспомоћне (Gondolph, Fisher, 1988, према:
Turvey, Petherick, 2009: 245). Жена која убије свог дугогодишњег злостављача
самим тим чином дисквалификује стандард установљен на појму
научене беспомоћности (Mahoney, 1991). Сукоб између поступања жртве
која убије насилног партнера и научене беспомоћности као саставног
елемента синдрома тучене жене врло је проблематичан (Luther, 2010:
32). С тим у вези, неки аутори су указали и на одређене противречности
9