KPP2012KulturaBezbednostiV5.pdf

Култура полиса, год. IX (2012), Посебно издање 1, стр. 1-13
традиционално код ње захтевају. Нежељена последица тога је, пак, некоректна
патологизација свих жртава злостављања, будући да су практично
представљене као ментално нагрижене. У многим случајевима,
међутим, то није тачан опис оптужене (која је убила свог дугогодишњег
насилног партнера), чији се поступци могу посве добро рационално
објаснити (Burke, 2002: 59, 60).
Критичари појма синдрома тучене жене указују и на то да, све док
тај синдром буде аршин за виктимизацију партнерским насиљем, злостављане
жене које искачу из симптоматске слике беспомоћности, пасивности
и девастираног самопоштовања, у судници неће проћи тест и бити
препознате као жртве дуготрајног партнерског насиља.
Тај синдром је постао стереотип који не одражава актуелно научно
сазнање о насиљу и његовим последицама. Нема универзалног профила
злостављане жене. Исто тако, нема ни универзалног скупа последица
злостављања.
Оне не зависе само од трајања и карактеристика самог претрпљеног
насиља, већ и од низа других чинилаца, укључујући обележја
личности жртава, контекст и средину у којој се насиље догађа.
Закључни дискурс
Теорија цикличног насиља у оквиру интимних партнерских односа
није доживела убедљиве емпиријске потврде, нити је прошла текст
екстерне валидности (Craven, 2003: 9). Примена концепта научене беспомоћности
у објашњењу ефеката виктимизације дуготрајним партнерским
насиљем има своја јасна ограничења. Поврх свега, све је више аутора
који синдром тучене жене сматрају мањкавим моделом и, премда се
тај израз и даље користи делом и зато што је, како опажа Датонова, у тај
звучни израз запакован далеко сложенији проблем (Dutton, 2009: 9), у
литератури и пракси све чешће се користи израз „злостављање и његове
последице”. Употреба новог израза отвара нове истраживачке просторе
и поставља теже задатке како пред истраживаче, тако и пред стручњаке.
У кривичном поступку, он омогућава вештаку да предочи информације
не само о психолошким ефектима злостављања, већ и о социјалном контексту
у коме се оно одвијало (Luther, 2010: 30–32). Уопште, социјални
оквир у коме се догађа партнерско злостављање данас се препознаје као
далеко пожељнији концепт за употребу у кривичним стварима које се
односе на жене које су убиле партнере од којих су трпеле дугогодишње
насиље (Dutton, 1996, 2009; Craven, 2003). Тај концепт превазилази пси-
11