Demografija 8

ДЕМОГРАФИЈА, књ. VIII, 2011. DEMOGRAPHY vol. VIII 2011 

Прегледни чланак 

UDK 314.116-022.527(100)”200/...”; 

314.113(497.11) ”199/...” 

Review article 

Милена Спасовски 

Даница Шантић 

СЕДАМ МИЛИЈАРДИТИ СТАНОВНИК СВЕТА – 

ПОЛАРИЗОВАНОСТ ДЕМОГРАФСКОГ РАЗВИТКА НА 

ПОЧЕТКУ XXI ВЕКА ∗ 

Извод: Поводом рођења седам милијардитог становника света скреће се пажња на 

дивергентне демографске трендове у националним, регионалним и континенталним 

оквирима. Они се манифестују кроз проширену природну репродукцију и популациону 

експанзију у Африци, Латинској Америци и Азији, са једне и депопулацију 

и старење становништва у Европи, Северној Америци и Аустралији са друге 

стране. Повећање броја становника света за 1 милијарду дешава се у току једне 

деценије, што има бројне репрекусије на стање и заштиту животне средине, искорењивање 

глади и сиромаштва, политичких напетости и сукоба, односно опстанка 

будућих генерација. Србија се данас налази међу земљама које се суочавају са 

смањењем популације и страхом од изумирања. 

Кључне речи: становништво, демографски трендови, Србија, природне компоненте, 

миграције. 

Abstract: The birth of seven billionth citizen of the world draws attention to the divergent 

demographic trends in national, regional and continental level. Those trends are evident 

through extensive natural reproduction and population expansion in Africa, Latin America 

and Asia, and through depopulation and population aging in Europe, North America and 

Australia. World population number is increasing for 1 billion almost every decade, which 

has numerous repercussions on the environment, eradicating hunger and poverty, political 

tensions and conflicts, and survival of future generations. Serbia is today among the 

countries facing a population decline and fear of population extinction. 

Key words: population, demographic trends, Republic of Serbia, natural increase, migrations 

Увод 

Уједињене Нације су 31. октобра 2011. године прогласиле да је беба 

Даница Меј Камачо (Danica May Camacho), рођена у главном граду Филипина 

Манили, јубиларни седмомилијардити становник света. Поводом обележавања 

овог датума изнете су у јавност и могућности одступања за 1 до 2% 

од јубиларног броја, односно број житеља планете могао је овог дана бити 

∗ Рад представља резултат истраживања на пројекту 176017, који финансира Министарство 

просвете и науке Републике Србије. 

____________ 

7

Милена Спасовски, Даница Шантић 

за 56 милиона већи или мањи. Разлике се појављују услед методологије пројекција, 

као и још увек непотпуне статистике становништва у појединим државама. 

Укрштањем статистичких података дошло се до закључка да седмомилијардити 

становник света може бити Кинез, који говори мандаринским 

језиком, хришћанске вероисповести, који је писмен, живи у градском насељу 

и запослен је у услужним делатностима (National Geographic, 2011). 

Рођење седмомилијардитог становника је био повод, али и потреба, 

да се скрене пажња на брзину којом се повећава светска популација, на поларизованост 

која иде од депопулације до популационе експанзије континената, 

држава, нација и народа, са бројним последицама демографских феномена 

на елементе природних и друштвених геосистема на регионалном и 

глобалном нивоу. У овом контексту може се сагледати и чињеница да први 

пут у историји није исказан консензус о месту рођења 7 милијардитог становника 

света. Тако су као јубиларни становници планете проглашени и: 

пет девојчица истовремено рођених у Индији 1 , два дечака рођена у Русији, 

дечак рођен у Турској. Интересантно је да је петомилијардити становника 

света беба рођена у Загребу 11. 07. 1987. године, а његов рођендан је проглашен 

за Дан светске популације, док је шестомилијардити становника света 

беба рођена у Сарајеву 1999. године. Ова два важна светска догађаја везана 

су за простор претходне Југославије, што упућује између осталог и на историјске 

контексте догађања на простору Балканског полуострва. 

1 Међународна агенција за заштиту деце је, према свом Међународном плану, сматрала 

да рођење седмомилијардите бебе треба да буде проглашено у Утар Прадешу, 

индијској држави са највећом стопом кумулативног фертилитета. Избором девојчице 

би се скренула пажња на проблем селективног абортуса на основу пола 

детета, а тиме и стварања великог полног дисбаланса у корист мушке популације 

у овој држави и целој Индији. 

____________ 

8 

Трендови у броју и порасту становништва света 

Седам милијарди становника јавља се као законитост популационе 

експанзије која је била битна одредница 20. века, посебно у његовој другој половини. 

Демографски процеси у свим сферама постали су на почетку 21. века 

комплекснији него икада у историји. Повећали су се глобални демографски 

изазови који се манифестују кроз демографске противречности - експанзију 

становништва у неразвијеним деловима света на једној и депопулацију у развијеним 

деловима света на другој страни, са мултиплицираним реперкусијама 

у свим областима живота (еколошка деградација, нове болести, политичка и 

економска нестабилност, климатске промене, незапосленост, сиромаштво, 

глад, глобалне миграције, недостатак воде, пољопривредног земљишта итд). 

Насељеност планете је сложено научно и практично питање, па 

сваки овакав јубилеј увек изнова актуелизује питања популационог опти-

Milena Spasovski, Danica Šantić 

мума и носивости планете, као и демографске изазове који су различити на 

локалним, регионалним и националним нивоима, чине лепезу супротстављених 

питања и проблема, који се морају решавати у различитим експертским 

групама, на свим инстанцама друштвеног и државног организовања. 

Одговори на бројна питања у овој сфери и даље су отворени, а у 

стручној и научној јавности варирају од песимистичких погледа заснованих 

на еколошким проблемима планете и тешкоћама у успостављању одрживог 

развоја до оптимизма који почива на могућности савладавања популационих 

проблема и противречности. Оптимизам је неминован из потребе 

успостављања хуманијег света, давањем приближних шанси рођеним у 

различитим условима да унапреде технолошки развој и животни стандард 

локално, регионално и глобално. 

Демографи УН-а су израчунали да је на планети од појаве човека до 

данас рођено око 107 милијарди становника и планета Земља је очувана за 

живот садашњих генерација, те се као морална обавеза намеће потреба њеног 

очувања и за будуће генерације. Процењује се да је почетком нове ере светска 

популација бројала између 200 и 300 милиона становника, а 1650. године 500 

милиона људи. Прва милијарда становника достигнута је у свету тек 1804. године 

и она је резултат целокупне дотадашње историје човечанства. Друга милијарда 

становника је достигнута 1927, што значи да је за удвостручење светске 

популације од 19. века требало 123 године. На свету је живело 3 милијарде 

становника 1960. (након 33 године), 4 милијарди 1974. (после 14 година), 5 

милијарди 1987. године (након 13 година), 6 милијарди 1999. (после 12 година) 

и 7 милијарди становника 2011. године (након 12 година). Требало је да 

прође читава људска историја до почетка 19. века за појаву прве милијарде, 

123 године за појаву друге милијарде, а за само 84 године становништво света 

је повећано за 5 милијарди. Светска популација је са 3 милијарде 1960. повећана 

на 6 милијарди 1999. године, односно за најновије удвостручење је било 

потребно само 40 година, а последња два повећања по 1 милијарду становника 

било је потребно свега 12 година (United Nations 1995b). 

Према средњим вредностима пројекција УН на Земљи ће живети 8 

милијарди становника 2028. године, 9 милијарди нешто пре 2050, док ће 

10 милијарди становника наша планета имати до 2100. године (графикон 

бр. 1). Сигурно је да ће развијене земље света и даље смањивати свој удео 

у популационом расту, који данас износи свега 3%, док ће неразвијене земље 

које данас дају 97% апсолутног пораста светске популације, преузети 

целокупни пораст. Дакле, сасвим је извесно да ће се наставити продубљивање 

поларизованости света у популационој динамици од континенталних, 

регионалних и националних оквира, уколико генерације које у наредним 

деценијама улазе у репродуктивно доба путем едукације, побољшањем 

економског и социјалног нивоа, не усвоје пожељне репродуктивне норме 

које су већ јасно дефинисане као модел просте замене генерација. 

____________ 

9


Графикон 1. – Пораст становништва у свету од 1800. до 2050. године 

Извор: United ations (1995b); U.S. Census Bureau, International Programs Center, 

International Data Base and unpublished tables 

У дугом историјском раздобљу, све до почетка 19. века, евидентна је 

спора популациона динамика раста и опадања становништва, те је за прво 

удвостручење светске популације током нове ере било потребно чак 16. векова. 

Бржи раст светске популације је карактеристичан за последња два века, а 

посебно од друге половине 20. века до данас. Интензивнији популациони раст 

у 19. веку омогућили су развојни фактори индустријског друштва, који су довели 

до континуираног опадања смртности становништва, пре свега у европским 

земљама. Продужење животног века у индустријализованим земљама 

одвијало се постепено захватајући више генерација, те је постојао и дуг пери- 

____________ 

10


од прилагођавања демографској транзицији у свим компонентама развитка 

становништва (опадање смртности одојчади и мале деце, смањење рађања, 

популациони раст градова, виши ниво образовања, економско активирање 

женског становништва, измене у обрасцима брака, пораст трошкова одгајања 

деце). У дугом историјском периоду одржаване су ниске стопе раста светског 

становништва, а чак су у појединим раздобљима оне биле негативне, посебно 

на регионалним нивоима. Бржи популациони раст у 19. веку у развијеним деловима 

света карактеришу просечне годишње стопе од 0,7% у периоду 1800– 

1850. и 1,0% у периоду 1850–1900. године. У неразвијеним деловима света је 

популације тада расла спорије, а просечне годишње стопе износиле су 0,5% у 

првој и 0,4% у другој половини 19. века. При таквим нивоима стопа пораста 

становништва остварена је 1. и 2. милијарда ст. у свету (Спасовски, М., 2001). 

Двадесети век, а посебно његова друга половина, може се оценити 

као век популационе експанзије и поларизације у популационој динамици између 

развијених и неразвијених земаља у корист ових других. У периоду 

1900-1950. године становништво развијених региона расло је по просечној годишњој 

стопи од 0,8%, а неразвијених региона по стопи од 0,9%. То показује 

да је до средине 20. века још увек постојала релативна уједначеност популационе 

динамике у свету, а после Другог светског рата кулминира диференцираност 

у расту становништва неразвијених делова света, док развијенији региони 

улазе у биолошку и укупну депопулацију (Спасовски, М., 2001). 

Популациона експанзија јединствена у историји човечанства, позната 

као демографска експлозија, догодила се после 50-их година 20. века у земљама 

у развоју и најмање развијеним земљама, те превагу у популационом 

расту у свету преузимају од тада земље неразвијених подручја Африке, Азије 

и Латинске Америке. Ова појава је настала на основу смањења морталитета 

услед побољшања здравствених услова, сузбијања ендемичних болести и 

епидемија у свим мање развијеним деловима света, у којима је услед одржавања 

високе плодности жена, уз смањење пре свега смртности одојчади и 

мале деце, дошло до историјски незапамћеног пораста броја становника. 

Слабо развијене земље суочиле су се са ситуацијом у којој индустријски 

развијене државе никада нису биле, а демографска експлозија је постала је 

један од кључних проблема савременог света, са реперкусијама у свим областима 

живота. Њен најважнији резултат је све израженија регионална диференцираност 

демографских процеса, која се манифестује и у варирању стопа 

раста становништва на макро и мезо нивоу више него икада у историји. 

Управо због ове чињенице демографска ситуација у свету у првој деценији 

21. века постала је много комлекснија у односу на раније историјске етапе. 

Популациони раст у свету од 50-их година 20. века пролази кроз више 

фаза. Прва фаза траје до 70-их година и повезана је са великом популационом 

експанзијом током две деценије након Другог светског рата у условима опадања 

смртности становништва и у неразвијеним деловима света. Просечне го- 

____________ 

11


дишње стопе раста светског становништва повећане су са 1,8% 1950–1955. година 

до максималних 2,4% 1965. године. Другу фазу карактерише благ пад 

стопе пораста становништва током 70-их година на основу транзиције фертилитета, 

јер прихватање контроле рађања постаје свесна одлука све већег броја 

жена и мушкараца у свету. Просечна годишња стопа раста светског становништва 

смањена је на 1,7% у периоду 1975–1980. године. Од 80-их до средине 

90-их година 20. века настаје трећа фаза са релативно константним стопама 

раста светске популације. На основама промена у старосној структури становништва 

од краја 20. века до данас евидентно је брже опадање стопа раста 

светског становништва, а просечна годишња стопа износила је 1,3% већ у периоду 

1995–2000, да би се до данас одржавала на нивоу од око 1%, уз даљи 

тренд благог смањивања до нивоа испод 0,5%, по пројекцијама становништва 

до 2050. године. Међутим, успоравање раста светске популације још увек није 

евидентно када су у питању апсолутне вредности. Годишње повећање светског 

становништва се кретало у просеку 47 милиона 1950–1955, до максималног 

просека у периоду 1985–1990. од 86 милиона становника, до 78 милиона 

1995–2000. године колико износи и данас. Виднији резултат стабилизовања 

популационе динамике у свету очекује се тек средином 21. века са просечним 

годишњим растом испод 33 милиона становника (Спасовски, М., 2001). 

Kарта 1. – Просечна годишња стопа пораста становништва у свету, 2005–2010. 

Извор: UPFA, Population growth rate estimates for the period 2005–2010 using the 

medium variant 

____________ 

12


У другој половини 20. века, у условима демографске експлозије становништво 

света је повећано за 3 милијарде за 40 година (1960–1999), а исто 

толики пораст се очекује у периоду прве половине 21. века (2000–2050). То 

значи да се у овом веку очекује пораст броја становника са 7 милијарди у 

2011. на 9,3 милијарди у 2050. години (варирање пројекција на основу вишег 

и нижег фертилитета од 7,6 до 10,6 милијарди). и 10,1 милијарду у 2100, што 

је резултат раста становништва претежно у мање развијеним регионима света. 

Они су већ данас углавном густо насељени и недовољно припремљени за економско 

активирање и укључивање у друштвене токове све бројнијих генерација 

младих и образованијих људи, што је важан фактор демографског, економског, 

социјалног развоја на националном, регионалном и глобалном нивоу. 

Демографски фактор је и важан чинилац савремене и будуће политичке 

стабилности у свету, али и генератор регионалних нестабилности (као нпр. у 

Северној Африци, Блиском Истоку), (Bloom D.E. 2001, таб. 1). 

Табела 1. – Број становника и просечне годишње стопе пораста становништва 

по регионима света, 1950–2100. 

Број становника (у милијардама) 

Просечне годишње стопе 

пораста (%) 

1950. 2000. 2011. 2050. 2100. 1950-2000. 2000-2050. 2050-2100. 

Свет 2,5 6,1 7,0 9,3 10,1 1,8 0,8 0,2 

Развијени 

региони 

0,8 1,2 1,2 1,3 1,3 0,8 0,2 0,0 

Региони у 

развоју 

1,7 4,9 5,7 8,0 8,8 2,1 1,0 0,2 

Извор: David E. Bloom, 7 Billion and Counting, Population, American Association for 

the Advancement of Science, VOL 333, July 2011. (www.sciencemag.org) 

Просечне годишње стопа раста становништва света износиле су у 

периоду 1950–2000. године 1,8% уз евидентне разлике у развијеном свету од 

0,8% (Европа, Северна Америка, Аустралија, Нови Зеланд и Јапан) до 2,1% 

у мање развијеним регионима (Африка, Азија без Јапана, Латинска Америка 

и Кариби, Меланезија, Микронезија и Полинезија). Процењује се да ће у првој 

половини 21. века (2000–2050) доћи до смањења просечне годишње стопе 

раста на 0,8%, што је сагласно стабилизацији апсолутног просечног годишњег 

пораста светског становништва уз даље видне разлике међу регионима 

различите развијености: 0,2% у развијеним и 1,0% у мање развијеним регионима. 

Према пројекцијама УН у другој половини 21. века (2050–2100) 

просечна годишња стопа раста светског становништва износиће свега 0,2% 

и она ће бити резултат раста становништва у мање развијеним регионима, 

док ће развијене регионе одликовати нулти раст или смањење броја 

становника. По средњој варијанти пројекција у свету се очекује до 2100. године 

раст популације на 10,1 милијарду (Bloom D. E. 2011. таб. 1). 

____________ 

13


Као последица наведених трендова у стопама раста становништва 

по регионима различите развијености, драстично су промењени односи њихових 

укупних популационих потенцијала од средине 20. до средине 21. века, 

у корист јачања укупних људских ресурса у земљама Трећег света. У 

развијеним државама света 1950. године живело је око 800 милиона становника, 

а у државама у развоју 1,7 милијарди. Тај однос је 2011. године 1,2 милијарде 

према 5,7 милијарди, а 2050. године ће износити 1,3 милијарде према 

8,0 милијарди становника. То значи да су половином 20. века укупни популациони 

потенцијали неразвијених држава двоструко већи, а средином 

21. века 6 пута већи од људских ресурса у развијеним регионима света, што 

показује изузетну сложеност када је у питању поларизованост демографског 

развитка света (Спасовски, М., 2001). 

Графикон 2. – Популациона динамика у свету, 1950–2050. 

Извор: U.S. Census Bireau, International Programs Center, International Database 

and unpublished tables, 2005 

____________ 

14


Према подацима француског Националног института за демографске 

студије (INED) и подацима УН и за овакав демографски раст ''најзаслужнији'' 

је афрички континент, где се број становника повећава неслућеном брзином, 

од 250 милиона становника 1950. до 1 милијарде 2011. године, што је четвороструко 

повећање броја становника. Већ 2050. године се очекује да Африка 

буде дом за чак 2,2 милијарде људи, а 2100. за више од 3 милијарде људи. 

Треба нагласити да се наведена популациона експанзија у Африци одвија и у 

условима повећане смртности и опадања средњег трајања живота услед инфекције 

ХИВ-а и смртности од сиде (најбржи пораст броја становника се очекује 

у Нигерији и Етиопији). Бржи популациони пораст од друге половине 20. 

века до данас се бележи и на Арабијском полуострву, као и областима Предње 

Азије све до Индије. Демографску судбину европског континента до средине 

21. века обележиће биолошка и укупна депопулација, односно пад броја 

становника са 736 на 685 милиона, што ће удео европског становништва у 

светској популацији свести на свега 7,2%. Највеће популационо опадање имаће 

земље Источне Европе (са 295 на 231 милиона становника) и Јужне Европе 

(са 155 на 150 милиона становника). Ако се упореде укупни популациони потенцијали 

Европе и Африке од 50-их година 20. века до данас види се да је на 

почетку овог периода Европа имала двоструко већи број становника. Број становника 

у Африци је у 2000. години незнатно већи, док ће према пројекцијама 

2050. у Африци живети 3 пута више, а 2100. године 5 пута више становништва 

у односу на Европу (Bloom D. E. 2001, таб. 2). 

Диференцираност популационе динамике на нивоу континената евидентна 

је кроз цео 20. век. Стопе раста становништва су у периоду 1900- 

1950. биле највише у Латинској Америци и Карибима 2,6%, у Аустралији и 

Океанији и у Африци 2,1%, док је најмањи износ забележен на европском 

континенту од 1% (Спасовски, М., 2001.) Током друге половине 20. века разлике 

по континентима су остале готово идентичне, чак и уз минимално повећање, 

што значи одржавање поларизованости динамике у току читавог 

прошлог века, што неминовно има инерцију и у 21. веку. Тако су највеће 

просечне годишње стопе пораста становништва у периоду 1950–2000. године 

биле су у Африци са 2,5%, Латинској Америци са 2,3% и Азији са 1,9%. 

Најмања забележена стопа пораста је била у Европи и то 0,6%, што је чак 4 

пута мање од вредности овог показатеља у Африци. У периоду 2000-2050. 

година вредности стопа пораста ће опасти на свим континентима и то највише 

у Азији (0,6%) због драстичног опадања фертилитета у Кини услед политике 

једног детета, као и тренда опадања фертилитета у Индији и другим високофертилитетним 

државама овог континента. Највећа просечна годишња 

стопа пораста биће у Африци са износом од чак 2%, док ће европски континент 

имати нулту стопу раста, односно стагнацију или опадање укупног 

броја становника. Овако висока стопа раста становништва афричког континента 

показује на тренд удвостручења популације у првој половини 21. века 

____________ 

15


за свега 35 година. Овај континент, а посебно део јужно од Сахаре ће тако 

постати главни извор пораста светске популације. То говори да се популациона 

експлозија, која се јавила у другој половини 20. века у земљама Африке, 

Азије и Латинске Америке, у 21. веку у новој форми обнавља само у 

Африци. То је резултат непрекидног одржавања младе старосне структуре, 

несинхронизованог смањивања фертилитета у условима опадања смртности 

до 80-их година 20. века. Тако се у наредним деценијама и у условима повећања 

смртности услед ХИВ-а и сиде у последње три деценије на овом континенту 

одржава инерција демографских трендова успостављена после Другог 

светског рата. У периоду 2050–2100. према пројекцијама УН-а стопе пораста 

ће бити негативне на чак 3 континента: у Азији -0,2%, у Европи -0,1% 

и у Латинској Америци и Карибима -0,3%. Африка ће и даље чврсто држати 

примат у вредностима овог показатеља и поред двоструког смањења овог 

показатеља оне ће и даље бити највише у свету 1,0% (Bloom D. E. 2001, таб. 2). 

Табела 2. – Број становника и просечна годишње стопе пораста становништва 

по континентима, 1950–2100. 

Број становника 

(у милијардама) 

Просечне годишње стопе 

пораста (%) 

1950. 2000. 2011. 2050. 2100. 1950-2000. 2000-2050. 2050-2100. 

Свет 2,5 6,1 7,0 9,3 10,1 1,8 0,8 0,2 

Африка 0,2 0,8 1,0 2,2 3,6 2,5 2,0 1,0 

Азија 1,4 3,7 4,2 5,1 4,6 1,9 0,6 -0,2 

Европа 0,5 0,7 0,7 0,7 0,7 0,6 0,0 -0,1 

Л. Америка 0,2 0,5 0,6 0,8 0,7 2,3 0,7 -0,2 

С. Америка 0,2 0,3 0,3 0,4 0,5 1,2 0,7 0,3 

Океанија 0,0 0,0 0,0 0,1 0,1 1,8 1,1 0,4 

Извор: David E. Bloom, 7 Billion and Counting, Population, American Association for 

the Advancement of Science, VOL 333, July 2011. (www.sciencemag.org) 

Данас постоје видне варијације у просечним стопама пораста становништва 

континената. У Азији се крећу од 3,1% у Авганистану и Ираку, 

0,5% у Кини, до негативних вредности у Јапану од -0,1% и Грузији од -0,6%. 

У Латинској Америци и Карибима стопе варирају од 2,5% у Гватемали до - 

0,4% на Куби. На афричком континенту је распон просечних стопа пораста 

становништва знатно израженији, са распоном од 3,5% у Нигеру до 0,6% на 

Маурицијусу и у Јужноафричкој Републици. Поларизација у популационој 

динамици на нивоу држава и између појединачних народа данас је још јача 

него у прошлости, а манифестује се кроз све компоненте демографског развитка. 

Из тог разлога су демографски изазови у врху приоритета држава и 

влада света (Bloom D. E. 2001). 

Крајем 20. века десет земаља света са преко 10 милиона становника 

(Кина, Индија, САД, Индонезија, Бразил, Пакистан, Нигерија, Бангладеш, Русија, 

Јапан) чиниле су 60% прираштаја светске популације, од чега је Индија 

____________ 

16


учествовала са 21% и Кина са 15%. Ранг првих 10 држава по укупним потенцијалима 

од 1950. до 2050. године се мења, што је у корелацији са напред дефинисаним 

трендовима у стопама раста, које кумулирају трендове у брзини 

одвијања транзиције компоненти демографског развитка. У десет најмногољуднијих 

држава света у 2011. години живело је готово 4 милијарде људи, односно 

више од половине укупне светске популације. Најмногољудније земље 

света су задржале високе рангове у целокупном посматраном периоду (Кина, 

Индија, САД). Међу првих 5 држава по броју становника у 1950. години налазиле 

су се и четири европске земље: Русија, Немачка, Велика Британија и 

Италија. Педесет година касније од европских држава у првих десет је остала 

једино Русија, а нове државе са повећаном популацијом и рангом су Пакистан, 

Нигерија и Бангладеш (World Population Prospects, 2005). 

Табела 3. – Ранг држава према броју становника, 1950–2050. 

Ранг 1950. Број ст. 2011. Број ст. 2050. Број ст. 

држава година (у милио.) година (у милио.) година (у милио.) 

1. Кина 555 Кина 1 350 Индија 1 590 

2. Индија 357 Индија 1 180 Кина 1 390 

3. САД 158 САД 310 САД 395 

4. Русија 103 Индонезија 236 Индонезија 285 

5. Јапан 84 Бразил 198 Нигерија 258 

6. Индонезија 79 Пакистан 181 Пакистан 253 

7. Немачка 68 Бангладеш 154 Бразил 253 

8. Бразил 54 Нигерија 146 Бангладеш 242 

9. В. Британија 49 Русија 140 ДР Конго 177 

10. Италија 47 Јапан 128 Мексико 139 

Извор: World Population Prospects, The 2004 Revision, Volume I: Comprehensive Tables, 

United ations World Populationstimates and Projections, United ations, ew York, 2005. 

У првим деценијама 21. века доћи ће до значајне промене ранга најмногољуднијих 

земаља света, јер ће Индија од 2025. године престићи Кину 

по броју становника. Нека предвиђања су, такође, да ће се број становника 

Нигерије повећати са 146 милиона почетком 21. века на чак 750 милиона становника 

2050. године, као и да ће Етиопија забележити интензиван раст становништва, 

са 80 на 174 милиона лица. Насупрот њима, знатан број држава 

које су већ деценијама у биолошкој депопулацији, смањиће своје укупне популационе 

потенцијале. То је и њихов прворазредни демографски изазов, који 

има последице на остале елементе демографског развитка (миграције становништва, 

процес старења, обнова демографских резерви за радну снагу итд.). 

Тако на пример, у Немачкој ће се број становника смањити са данашњих 82 

милиона на 72 милиона становника у 2050. години. Европска Унија (27 земаља) 

2011. године имала је 502 милиона становника, а до 2050. године у условима 

наведених демографских трендова имаће незнатно повећање на свега 

513 милиона становника. Највећи пораст популације (од око 800 милиона љу- 

____________ 

17


ди) у наредних пет деценија (2011–2050) очекује се у подсахарској Африци, 

где ће се ДР Конго придружити Нигерији на листи десет најмногољуднијих 

земаља. Насупрот томе, више од половине развијених земаља света, укључујући 

и земље Источне Европе и бившег Совјетског Савеза, очекује пад броја 

становника у наредних 50 година. Индија је, од 1950. године, допринела порасту 

светске популације више од било које друге земље света, а у наредним деценијама 

ће постати најмногољуднија држава, док се у Кини очекује смањење 

броја становника (World Population Prospects, 2005, таб. 3). 

Диференцијални трендови демографског раста су битно утицали на 

географски размештај и односе у популационим потенцијалима појединих 

континената, регија и група земаља. Од укупног броја становника планете 

1750. године у Азији је живело 64%, у Европи 21% и у Африци 13%, док су 

остали континенти били ретко насељени. До почетка 20. века највећи популациони 

пораст је забележен у Европи, па је и удео укупног становништва повећан 

на 25%. Популациони пораст је био интензиван и у новоколонизованим 

регионима света, пре свега Северној и Јужној Америци, у којима је живело 

укупно 10% светског становништва. Удео Азије и Африке се у укупној светској 

популацији у овом периоду смањио и то на 57%, односно на 8%. У другој 

половини 20. века смањује се удео становника Европе у укупном становништву 

света. Наиме 1950. године тај удео је износио 21,7%, док се крајем прошлог 

века преполовио на свега 12,4%, а данас износи свега 7%. И Северна 

Америка бележи смањење удела становништва у укупном и то са 6,8% 1950. 

година на 5,2% 1998. године. Остали континенти су повећали уделе у укупној 

светској популацији. Удео становништва Азије је повећан са 55,6% 1950. година 

на 60,7% 1998. године, удео становника Африке са 8,8% на 12,7% и Латинске 

Америке и Кариба са 6,6% на 8,5% у укупном светском становништву 

(Спасовски, М., 2001). У Азији у првој деценији 21. века и даље живи највише 

светског становништва са уделом од 60% и трендом смањења до 2050. године 

на 55%. Други најнасељенији континент на свету је Африка и у њему живи 

данас 15% укупне светске популације, а према пројекцијама УН у Африци ће 

до 2050. године живети чак 24% укупне популације (Bloom D. E. 2011). 

Поводом рођења седмомилијардитог становника света актуелизују се 

дискусије о бројним дивергентним трендовима у развитку становништва: 

природном обнављању становништва, миграцијама становништва, структурним 

одликама, распореду, густини и концентрацији популације на различитим 

територијалним нивоима. Поларизација у достигнутом нивоу транзиције 

природног обнављања становништва у свету је главни разлог дивергентних 

трендова у популационој динамици. Стопа кумулативног фертилитета смање- 

____________ 

18 

Најважнији демографски и друштвени изазови сучељени са популационом 

експанзијом и депопулацијом у свету


на је у свету као целини у периоду 1950–2011. годинe са 5,0 на 2,5 деце по жени, 

а њен распон се у 2011. кретао од 4,4 деце у Африци, 2,2 деце у Латинској 

Америци до 1,6 деце у Европи. Још драстичнији су примери нивоа кумулативног 

фертилитета по државама, а они варирају у Африци између 2,0 у Тунису 

и 7,0 деце у Нигеру; у Азији између 1,4 деце у Јапану, 1,6 у Кини до 6,2 деце 

по жени у Авганистану. Транзиција морталитета становништва света се 

сматра највећим достигнућем у развитку човечанства, јер је и животни век у 

периоду 1950–2011. глобално продужен са 46 на 69 година, уз евидентан напредак 

и код развијених (са 65 на 78 година) и код мање развијених региона 

света (са 41 на 67 година). У истом периоду смртност одојчади смањена је у 

свету за око 2/3 (са 209‰ на 62‰), у развијеним регионима за скоро 8 пута (са 

79‰ на 8‰), а у неразвијеним регионима света за 4 пута (са 240‰ на 68‰). 

Наведено опадање морталитета и продужавање средњег трајања живота, посебно 

у неразвијеним регионима света одлучујући је фактор наведене популационе 

експанзије, као и њене регионалне поларизације (Bloom E. D. 2011). 

Промене у природном обнављању становништва прати и јачање 

свих облика миграција становништва, те се 21. век може означити и као 

век међународних миграција (легалне, илегалне миграције, избегла, прогнана 

и расељена лица, тражиоци азила, трговина људима). Модерне миграције 

становништва, пре свега на релацији село-град, неразвијени-развијени 

региони, мањи градови-већи регионални центри, односно главни градови и 

мегалополиси, развијане током 20. века, довеле су до значајног преразмештаја 

становништва. У периоду 1950–2011. године урбано становништво у 

свету повећано је са 29% на 51%, и то у развијеним регионима са 53% на 

75%, а у регионима у развоју са 18% на 46%, што значи да по први пут у 

историји човечанства градови имају веће популационе потенцијале у односу 

на сеоска насеља и рурални простор. Отуда се као важан изазов у 21. веку 

на свим регионалним нивоима намеће питање квалитета живота становништва 

у градовима, што тражи унапређење планирања просторног развоја 

у националним и глобалним оквирима (UNPFA, 2011). 

У немогућности да овом приликом наведемо и многе друге важне 

демографске изазове, напомињемо да ће 21. век бити и век убрзаног старења 

популације, посебно у развијеним депопулационим регионима и земљама, 

и поред чињенице да је данас у свету 43% популације млађе од 25 година. 

Родна равноправност, односно равнотежа полне структуре такође је 

важан сегмент међу изазовима у 21. веку, јер се назнаке поремећаја у овој 

сфери демографског развитка већ назиру и то у државама са политиком 1 

детета (Кина), као и у појединим изразито имиграционим државама и регионима 

(САД). Зато је веома важно скретање пажње на потребу веће помоћи 

младима у сиромашним земљама, као и старима у развијеним земљама 

света, што је изазов пред којим се у 21. веку налазе све државе, као и све 

институције међународне заједнице. 

____________ 

19


Рођење седмомилијардитог становника света актуелизовала је не само 

питања демографског развитка већ и многа друга питања и проблеме у свим 

сферама људског живљења на планети. Популациона експанзија регионално 

и глобално значи притисак на ресурсе: храну, воду, изворе енергије и земљиште. 

Пред човечанством су дакле, изазови везани за исхрану становништва, 

снабдевање чистом пијаћом водом, нарастајуће сиромаштво, повећање обрадивих 

површина, климатске промене, заустављање даљег нарушавање екосистема, 

и бројни други. Фонд Уједињених нација за становништво посебно инсистира 

на последицама све већих демографских притисака у домену борбе 

против сиромаштва и очувања животне средине. Изнето је да од 7 милијарди 

становника данас 1,5 милијарди људи живи у апсолутном сиромаштву (зарађује 

мање од 1$ дневно), док чак 1 милијарда лица гладује и свакодневно у 

свету умире од глади 17.000 деце. Бројни светски парадокси су већ наведени у 

претходном тексту, али поново истичемо чињеницу да се деценијама у свету 

производи довољно хране за сво становништво планете, међутим, она се у богатом 

свету расипа, а у сиромашним регионима људи пате због недовољне исхране 

и умиру од глади. У извештају UNPFA наводе се као прворазредни изазов 

недостатак воде, јер се очекује да ће се свет 2030. суочити са дефицитом воде 

од 40%. Како обезбедити одржив развој и популациону политику, која ће бити 

у његовој функцији на регионалном, националном и глобалном нивоу и даље 

остаје питање за чијим ће се одговорима непрекидно трагати (UNPFA, 2011). 

Србија пред будућим изазовима смањења и изумирања становништва 

Док светска популација убрзано расте у последње четири деценије, 

становништво Србије, српски народ, као и већину етничких заједница у Србији 

одликује биолошка и укупна депопулација. Србија је у периоду после Другог 

светског рата једина земља у Европи у којој су територијално и етнички 

егзистирала у свету евидентна два модела природног обнављања становништва, 

и то модел проширене природне репродукције и популационе експанзије 

код Албанаца, Рома, Муслимана и Бошњака и модел недовољне замене генерација 

и смањења популационих потенцијала код Срба, Мађара, Хрвата, Влаха 

и већине осталих етничких заједница. Они су, уз смањење морталитета, продужења 

средњег трајања живота и у условима јачања свих облика просторне 

мобилности становништва, определили трендове у формирању укупних популационих 

потенцијала, а произвели су популациону експанзију на Косову и 

Метохији и биолошку и укупну депопулацију у Ц. Србији и Војводини. 

Број становника у Републици Србији повећан је у периоду 1948–1991. 

године са 6,5 на 9,8 милиона; у Централној Србији са 4,1 на 5,8 милиона; у 

Војводини са 1,6 на 2 милиона; на Косову и Метохији са 732 хиљаде на процењених 

1,9 милиона. Просечну годишњу стопу раста становништва Ц. Србије 

одликује у периоду 1948–2002. континуирано опадање и достизање негативних 

вредности у међупописном периоду 1991–2002. године (1,4% од 1948– 

____________ 

20


1953. до -0,02% 1991–2002). У Војводини је, услед имиграција, стопа раста 

становништва одступала од дугорочне тенденције опадања (1953–1961. услед 

колонизације после Другог светског рата и 1991–2002. године услед избеглиштва 

из република претходне Југославије), а негативна стопа забележена је у 

периоду 1981–1991. од -0,01%. На Косову и Метохији популациона експанзија 

постигнута је са просечним годишњим стопама раста од 2,0% у свим међупописним 

периодима од 1948–1991. године. Дуплирање броја становника у 

овој покрајини остварено је за око 33 године. У Србији (без Косова и Метохије) 

апсолутни пораст становништва износио је 1,7 милиона од 1948–2002, а на 

овом простору је 2002. године живело 7,5 милиона људи (Ђурђев, Б., 2006). 

Република Србија (без Косова и Метохије) је према првим резултатима 

пописа 2011. имала 7.120.666 становника, што је за 377.335 лица мање него 

у попису 2002. године, што је смањење од 5%. На Косову и Метохији попис 

становништва није извршен још од 1991. године па је 2009. према проценама 

на том простору живело 1.805.000 лица (Ficher Weltalmanach, 2011). Са становишта 

постојећих трендова демографског развитка смањење укупног становништва 

Србије је очекивано. Међутим бројне вредности за које је смањена 

популација морају се анализирати у условима ограничења. Није пописано 

укупно становништво услед бојкота пописа албанског живља у општинама 

Бујановац и Прешево, што је био случај и у претходним пописима. Истовремено, 

није у потпуности уједначена методологија пописивања сталног становништва 

2002. и 2011. године. Тако се идентична методологија у ова два пописа 

односи на пописивање сталних становника која су на територији Србије 

боравила дуже од годину дана, што је сагласно међународним препорукама. 

Међутим, то није случај када су у питању расељена лица са Косова и Метохије, 

којих је 2002. било око 250.000 на територији Централне Србије и Војводине, 

а која су у попису 2011. године ушла у састав сталног становништва Србије. 

Постоје и друга методолошка ограничења (нпр. начин пописивања становништва 

у иностранству), али сва она неће нарушити започети тренд укупног 

бројчаног смањења популационих потенцијала Србије, који ће се у наредним 

деценијама интензивирати. Томе у прилог иде и вредност просечне годишња 

стопа опадања популације у Србији у периоду 2002–2011. од -3,5‰ (РЗС, 2011). 

Први резултати пописа становништва у 2011. показали су сву сложеност 

и диференцираност демографских трендова на различитим регионалним 

нивоима. При том се по интензитету пораста, као пол концентрације становништва 

издваја регион Београда у коме је 2011. пописано 1.639.121, што је пораст 

од 4% у односу на 2002. Пораст броја ст. је забележен у 22 општине Србије, 

од чега 11 београдских, нишка општина Пантелеј, затим у општинама 

Нови Сад, Крагујевац, Краљево, Јагодина, Нови Пазар, Врњачка Бања, Тутин, 

Костолац, Петроварадин. Пораст броја ст. је забележен у 22 општине, а опадање 

броја ст. у 146 општина. Ово је резултат превасходно досељавања ст., а у 

општинама Тутин и Нови Пазар вишег нивоа наталитета ст. (РЗС, 2011). 

____________ 

21


Карта 2. – ОпштинеРепублике Србији према порасту-паду броја ст. (2002=100) 

Извор: РЗС, 2011. 

____________ 

22


Насупрот овим су готово сви простори Централне Србије и Војводине, 

које карактерише биолошка и укупна депопулација. Тако највеће популационо 

опадање у периоду 2002–2011. године је забележено у источној и јужној 

Србија, где је популација смањена за преко 200.000 лица или за 11%. Чак 

у 85 општина Централне Србије и Војводине број становника је за протеклих 

9 година смањен за 10 % и више. Општине са највећим падом броја становника 

су: Црна Трава (смањење за 1/3), Мајданпек, Бабушница, Гаџин Хан, Босилеград, 

Трговиште, Ражањ, Нова Црња, Сечањ и Рековац. Опадање броја становника 

је забележено и у шест општина региона Београд: Стари Град, Врачар, 

Савски Венац, Нови Београд, Лазаревац и Сопот (РЗС, 2011). Такође, 11 

насеља нема становника, што је за 2 насеља више него у претходном попису. 

Забрињава чињеница да се број насеља са мање од 100 становника у периоду 

2002-2011. године повећао са 707 на 975, док је према новом попису евидентирано 

чак 85 сеоских насеља са мање од 10 становника. То показује брзину 

одвијања биолошке и укупне депопулације (РЗС, 2011). 

Становништво Централне Србије и Војводине одликује у последње 

четири деценије биолошка депопулација, која кореспондира са демографским 

трендовима у земљама Европе. У Србији је стопа кумулативног фертилитета 

данас 1,4 деце по жени, уз вишедеценијски ниво испод просте замене генерација. 

У последњих 10 година у чак 370 сеоских насеља није се родила ни једна 

беба. Демографи предвиђају да ће се највероватније до 2050. године у Србији 

смањити становништво за око 500.000, тј. на око 6 милиона. Отуда се као 

прворазредни изазов пред наше друштво поставља достизање нивоа просте 

замене генерације, јер од нивоа биолошке репродукције зависе укупни демографски 

потенцијали, али и опстанак друштва. Проста замена генерација, смањивање 

плодности по националности, уз активнију политику према миграцијама 

може довести до ублажавања све израженије мезорегионалне диференцијације 

Србије у трендовима популационе динамике. Питање опадања броја 

становника у већини сеоских насеља Србије мора се повезати са историјским 

наслеђем мреже насеља, заостајањем развоја пољопривреде, сагледавањем локалних 

ресурса за развој и другим факторима који би кроз нову валоризацију 

могли ублажити изумирање сеоских насеља и руралних простора. Још већа 

пажња научне и стручне и укупне јавности мора се преусмерити на градове 

регионалне и локалне центре, који интензивирањем исељавања младог и радноспособног 

становништва и убрзавањем биолошке депопулације у најновијем 

периоду губе популационе потенцијале. У тој групи је и 17 градова Србије 

са више од 50.000 ст., у којима живи 36% укупне популације, и који својим 

положајем, природним и створеним ресурсима имају све услове за бржи економски 

развој сразмеран њиховој улози у мрежи урбаних центара Србије. 

На основу резултата пописа становништва који се одржавају у години 

рађања седмомилијардитог становника планете може се закључити 

да се Србија данас налази међу земљама које се суочавају са смањењем по- 

____________ 

23


пулације и страхом од изумирања. Демографско старење је прворазредни 

демографски изазов пред Србијом у 21. веку, јер ће просечна старост становништва 

Србије 2050. године достићи по проценама чак 47 година, старији 

од 65 година чиниће ¼ популације, а најстарији, 70 година и више, 

7,6% у укупном становништву. Алармантно је просторно ширење овог 

процеса од југоисточне и источне Србије, ка осталим деловима Централне 

Србије и од пограничних простора ка унутрашњости Војводине. Србија, 

земља великих миграција у прошлости и данас, тренутно је држава са највећим 

бројем избеглих и расељених лица у Европи, са сталним порастом 

броја илегалних миграната и тражиоца азила и са очекивањем између 50 и 

100.000 повратника миграната по споразуму о реадмисији. Чињеница је да 

српска дијаспора броји између 3,5 и 4,5 милиона људи, међу којима је знатан 

број високо образованих лица, али је и поред настојања државе, њихов 

повратак мало вероватан у условима транзиције привреде, економске кризе 

и сиромаштва (Спасовски, М., Девеџић, М., 2010). 

Пред Србијом су бројна отворена питања и проблеми везани за све 

сегменте демографског развитка. Популациона политика у домену фертилитета, 

смртности, миграција, старења становништва, урбанизације, размештаја, 

густине и концентрације становништва мора се ослањати на искуства 

појединих земља света, али уз уважавање утемељења демографских 

процеса у особеном природном, историјском, друштвеном, привредном и 

културном миљеу Србије. 

____________ 

24 

ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ 

National Geographic (2011), 7 Billion People, Special Issue, October. 

Спасовски, М. (2001). Популациона експанзија и демографска подељеност света 

у 20. веку, Демографски процеси у СР Југославији, IX Еколошка истина, Зајечар. 

United Nations Population Fund (2011): The State of World Population 2011 – People 

and possibilities in a world of 7 billion, UNPFA, New York. www.unfpa.org 

David E. Bloom (2011). 7 Billion and Counting, Population, Science, American 

Association for the Advancement of Science, Vol 333, Washington DC, USA. 

www.sciencemag.org 

David E. Bloom, D. Canning, (2011) Booms, Busts and Echoes, Finance & Development 

Magazine, International Monetary Fund, Washington DC. 

United Nations (1995b); U.S. Census Bureau, International Programs Center, 

International Data Base and unpublished tables. 

U.S. Census Bireau (2005). International Programs Center, International Database and 

unpublished tables 

World Population Prospects (2005). The 2004 Revision, Volume I: Comprehensive Tables, 

United Nations World Populationstimates and Projections, United Nations, New York. 

Спасовски, М., Девеџић, М. (2010). Становништво и демографски изазови, Путоказ 

ка одрживом развоју-Национална стратегија одрживог развоја, Београд.


Ђурђев, Б. (2006). Кретање становништва Србије према досадашњим пописима 

становништва. У Становништво и домаћинства Србије према попису 2002. године, 

уредник Пенев Г. Републички завод за статистику, Институт друштвених науке-Центар 

за демографска истраживања, Друштво демографа Србије, Београд. 

Први резултати пописа становништва 2011. године, Републички завод за статистику, 

Београд. 

Der Neue Fischer Weltalmanach 2012, Zahlen Daten Fakten, Frankfurt am Main, 2011. 

Milena Spasovski 

Danica Šantić 

SEVE BILLIO PEOPLE LIVE O THE EARTH-POLARIZATIO OF 

DEMOGRAPHIC DEVELOPMET AT THE BEGIIG OF 21 ST CETURY 

Summary 

The United Nations declared that the baby Danica May Camacho born in the Philippines 

capital Manila on October 31, 2011th is the 7 th billion citizen of the world. The birth of 

7 th billion baby occurs as result of population expansion, what was the important 

determinant in demographic trends, especially in second half of 20th century. 

Demographic trends in all spheres became more complex at the beginning of the 21st 

century than ever in history. Global demographic challenges with a trend of increase are 

manifested through the demographic contradictions - the expansion of population in 

underdeveloped parts of the world on one side and depopulation in developed parts of 

the world on the other side, multiplied with the repercussions in all areas of life. The 

paper analyzed the changes in population number and growth rates in the world, 

developed and developing regions, by continent and states, in a historical context, 

especially in 19th and 20 century. 

The Republic of Serbia is facing challenges of population reduction and extinction like 

many other European countries. The total number of people in Republic of Serbia 

increased from 6.5 to 9.8 million people in period 1948–1991. In central parts of Serbia 

that increase was from 4.1 to 5.8 million, in Vojvodina from 1.6 to 2 million and in 

Kosovo and Metohija from 732 thousand to an estimated 1.9 million people. Average 

annual rate of population growth in Central Serbia shows the continuous decline in the 

period 1948–2002. (1,4%) reaching negative values in period 1991–2002. (-0,02%). In 

Vojvodina due to immigration, population growth rate deviated from the long- term 

declining trend and negative growth rates recorded in period 1981–1991. (-0,01%). In 

the region of Kosovo and Metohija population expansion was achieved with an average 

annual growth rate of 2.0% in all inter-censal period of 1948–1991. Doubling the 

number of inhabitants in the province was achieved in about 33 years. In Serbia 

(excluding Kosovo and Metohija) the absolute increase in population was 1.7 million 

from 1948–2002. Total number of population of our country (excluding Kosovo and 

Metohija) was 7.5 million according to census data in 2002. 

In the Republic of Serbia (excluding Kosovo and Metohija) according to census data 

2011. lived 7,120,666 people which is a decrease of 5% or 377,335 persons in 

comparison to the 2002 Census year. This is supported by the value of the average 

____________ 

25


annual rate of decline of population (-0.57%). in the period 2002–2011. The first results 

of the census in 2011. shows the complexity and differentiation of demographic trends 

in the different regional levels. Intensive population increase and population 

concentration is evident in the city of Belgrade, with growth of 63,000 persons in 9 

years. Today in Belgrade live 1,639,121 persons. Population growth was recorded in 22 

municipalities in Serbia, and population decline in 146 municipalities during the period 

2002–2011. The highest values of population decline is in eastern and southern parts of 

Serbia, with 200,000 persons or 11% less than 9 years ago. In 85 municipalities in 

Central Serbia and Vojvodina population for the past 9 years was reduced by 10% or 

more. Number of setlements without population increased only for two new settlements 

(from 9 to 11 villages). That trend does not fully reflect the devastating consequences of 

depopulation, but if we take in consideration number of settlements with 10 and less 

inhabitants (85), we can get the real picture. In addition to the above text is the fact that 

the number of settlements with less than 100 population increased by 9 years from 707 

to 975 villages, as evidence of the speed of the biological and the total depopulation. 

The republic of Serbia, country whith the great migrations in the past and present time is 

currently a country with the largest number of refugees and displaced persons in Europe, 

with constantly increasing number of illegal migrants and asilum seekers. The Serbian 

diaspora numbers between 3,5 and 4,5 million people including significant number of 

highly educated people but for the moment their return in conditions of economic crisis 

and poverty is not realistic. Serbia is facing with number of open questions and problems 

related to all aspects of population development which must rely on the expirience of 

chosen world states, respecting the establishment of demographic processes in special 

natural, hisorical, social, economic and cultural milieu of our country. 

____________ 

26



UDK 314.113(470+470.67) ”1950/2050” 


ЭЛЬДАРОВ Эльдар Магомедович 

ПРОГНОЗИРОВАНИЕ ДЕМОГРАФИЧЕСКОГО РАЗВИТИЯ 

РОССИИ И ДАГЕСТАНА 

Аннотация: Обсуждаются методологические подходы и результаты 

демографического прогнозирования развития народонаселения России и ее самого 

южного региона – Республики Дагестан. Согласно заключениям прогноза уровень 

естественного прироста дагестанского населения даже при благоприятных 

экономических тенденциях развития республики в среднесрочной и долгосрочной 

перспективе не будет значительным. Результаты прогноза могут быть использованы 

при научном обосновании главных направлений демографической политики и 

стратегии социально-экономического развития Дагестана. 

Ключевые слова: Россия, Дагестан, прогнозирование, инерционный и целевой 

подходы, рождаемость, смертность, миграция, сценарии демографического развития 

Извод: Разматрају се методолошки приступи и резултати демографског прогнозирања 

развитка становништва Русије и њеног најјужнијег региона – Републике Дагестан. 

Према закључцима прогнозе ниво природног прираштаја дагестанског становништва 

чак при повољним економским тенденцијама развоја републике у 

средњорочној и дугорочној перспективи неће бити значајан. Резултати прогнозе 

могу бити коришћени при научном образлагању главних праваца демографске политике 

и стратегије социјално-економског развитка Дагестана. 

Кључне речи: Русија, Дагестан, прогнозирање, инертни и циљани приступи, наталитет, 

смртност, миграције, сценарији демографског развитка 

Демографические исследования Республики Дагестан часто строятся 

на сравнении с более общими, но вместе с тем не менее детализированными в 

информационно-статистическом плане показателями по стране в целом. 

Такого рода сопоставления позволяют решить различные научные задачи, в 

частности общественно-географического и этнополитического порядка. Одна 

из таких задач – сравнительный анализ и прогноз воспроизводства 

этнических дагестанцев и всего многонационального сообщества Российской 

Федерации. В свете задач совершенствования в стране устоев федерализма 

приобретает научный интерес проблема соотношения демографических 

тенденций развития, с одной стороны, малых народов, к каковым относятся 

дагестанские этносы, а с другой – самой многочисленной, а потому и в 

решающей степени определяющей характер воспроизводства населения 

страны – русской национальности. 

____________ 

27


Опираясь на фундаментальные методологические принципы 

социального прогнозирования, известные российские обществоведы Е.М. 

Андреев и В.Г. Вишневский совместно со специалистами из Центра 

демографии и экологии человека при Институте народнохозяйственного 

прогнозирования РАН (г. Москва) в самом начале нынешнего столетия 

подготовили прогноз изменения численности населения России до 2050 г. [1]. 

По этой же методологии разрабатывался и наш прогноз демографического 

развития Дагестана, методическим базисом которого явилось 

сопоставительное обобщение инерционного (генетического) и целевого 

подходов к прогнозированию. 

В первом случае (инерционный прогноз) анализировались 

наблюдаемые тенденции рождаемости, смертности и внешней миграции до 

2000 г. включительно. Затем определялась совокупность возможных 

сценариев продолжения каждого из этих трех процессов до 2025 и 2050 гг. 

Во втором случае (целевой прогноз) рассматривалась совокупность тех же 

самых изменений (в показателях рождаемости, смертности и внешней 

миграции), возможных при заданных прогнозистами конкретных целях. Для 

России такой целью явилось сохранение постоянной численности населения 

в условиях ее нынешнего катастрофического падения, а для Дагестана – 

сохранение существующих темпов увеличения численности населения. 

В логическом плане инерционный прогноз служит первым этапом 

исследования, на основе которого определяется целый "веер" вероятных, 

т.е. возможных с точки зрения реальных тенденций, траекторий 

демографического развития рассматриваемых территорий (в нашем случае 

– Российской Федерации в целом и Республики Дагестан в частности). 

Ключевой задачей этого этапа исследования явилось установление двух 

наиболее вероятных тенденций с предельно низкими (пессимистическими) 

и предельно высокими (оптимистическими) значениями. 

Итогом же целевого прогнозирования служит установление наиболее 

вероятного (среднего) сценария демографического развития территории. 

Определение такого сценария возможно лишь после совмещения данных 

инерционного и целевого прогнозов. 

Инерционные сценарии изменения уровня рождаемости. 

Рождаемость в России снижалась на протяжении всего XX в. В середине 60-х 

гг. она впервые опустилась ниже уровня простого возобновления поколений 

(2,11-2,15 ребенка на одну женщину за весь ее репродуктивный период) и 

продолжала падать. С 1959 по 1993 гг. суммарный коэффициент рождаемости 

сократился в стране почти вдвое – с 2,63 до 1,37. В последующие 90-е гг. эта 

тенденция заметно усилилась. В 1999 г. данный показатель упал до 1,16 

ребенка на одну российскую женщину. Такие изменения в целом 

соответствуют тенденциям, которые в ушедшем веке были свойственны 

большинству других индустриально развитых стран мира. 

____________ 

28


Иная картина наблюдалась в Дагестане, где рождаемость на 

протяжении ХХ века медленно росла вплоть до начала 60-х гг., достигнув в 

1959 г. своего максимума (5,1 рождений на одну женщину за весь ее 

репродуктивный период). С середины 60-х гг. рождаемость в республике 

стала снижаться, и, надо сказать, довольно резко. Если в 1960 г. суммарный 

коэффициент рождаемости составлял 4,86, в 1979 г. – 3,62, в 1989 г. – 3,17, 

то к 2000 г. он достиг порогового для естественного воспроизводства 

показателя – 2,12. Особенно интенсивно рождаемость падала в период 90-х 

гг., когда ее суммарный показатель сократился почти на одну единицу 

(читай, на одного ребенка у одной дагестанской женщины за всю ее жизнь). 

Эксперты ООН считают, что основные черты образа жизни населения 

урбанизированных государств в ближайшие 50 лет существенно не 

изменятся. Соответственно, маловероятно, что в этих странах произойдет 

поворот к росту рождаемости. Как и во всех остальных относительно 

развитых странах Европы, в России до 2050 г. сохранится нынешний 

низкий уровень рождаемости. Возможно и его дальнейшее снижение. 

Подобная тенденция на убыль рождаемости может проявить себя и в 

Дагестане. Однако, учитывая недостаточность сегодняшних знаний о 

механизмах, формирующих динамику рождаемости, неверно полностью 

исключать возможность и некоторого повышения величины этого показателя 

применительно как к России в целом, так и ее самого южного региона – 

Республики Дагестан. В частности, не стоит игнорировать позицию тех 

исследователей и политиков, которые убеждены в эффективности ныне 

принимаемых в России экономических мер по повышению рождаемости. 

Правда, очень вероятно и то, что ближе к середине текущего столетия, а 

может, и гораздо раньше, эти меры демографической политики будут 

прекращены, поскольку нефтегазовые ресурсы, на которых в настоящее 

время главным образом и держится социальная сфера страны, попросту 

иссякнут. Тем более не устойчива прогнозная ситуация в этом плане в южных 

национальных регионах страны, где уже в ближайшие годы могут быть 

отменены "демографические дотации" из центра в виде материнского 

капитала за второго ребенка. По крайней мере, к этому громко призывает 

руководитель партии ЛДПР В.В. Жириновский. Практика показывает 

следующую закономерность: что у этого политического деятеля "на языке", 

то у высшей российской власти обычно бывает "на уме". Поэтому при выборе 

гипотез изменения уровня рождаемости для России и Дагестана есть смысл в 

определении как пессимистического, так и оптимистического сценариев 

демографического развития. Первый сценарий – предельно низкий 

(пессимистический) – исходит из того, что к 2050 г. показатели рождаемости 

стабилизируются на уровне 0,95 рождений на одну женщину. Это – 

минимальный уровень из фиксировавшихся в одном регионе (в данном 

случае – в Санкт-Петербурге) в течение нескольких последних лет. 

____________ 

29


Пессимистический сценарий для Дагестана, на наш взгляд, может 

опираться на среднее значение показателя рождаемости по России за 2000 г. – 

1,21 рождений на одну женщину, что почти на одно рождение меньше, чем 

было в том же году в Дагестане (2,12). Предельно высокий 

(оптимистический) сценарий для России в целом, напротив, допускает 

долговременный подъем рождаемости, в результате которого ее уровень к 

2050 г. достигнет 2,15 рождений на 1 женщину, что обеспечит минимальный 

естественный прирост. Для Дагестана оптимистический сценарий будет 

связан с увеличением суммарного коэффициента рождаемости не менее чем 

на единицу (с 2,12 до 3,17 рождений на одну женщину). При этом мы имеем в 

виду возможность возврата к тому показателю, который был характерен для 

республики накануне перестройки. 

Прогнозные гипотезы изменений суммарного коэффициента 

рождаемости представлены в таблице 1. 

Таблица 1. – Коэффициенты суммарной рождаемости в России и Дагестане в 2000 г. 

и предельные прогнозные сценарии до 2050 г. 

Годы 

Прогнозные сценарии 

Предельно низкий (пессимистический) Предельно высокий (оптимистический) 

2000 1,21 2,12 1,21 2,12 

2025 0,95 1,95 1,93 2,80 

2050 0,95 1,21 2,15 3,10 

Инерционные сценарии изменения уровня смертности. 

Динамика смертности в России сильно отличается от аналогичной 

динамики, сложившейся в большинстве промышленно развитых стран [4, 

5]. Характерное для последних непрерывное снижение смертности на 

протяжении всего ХХ века в России приостановилось в 1960-е гг. С тех пор 

показатель уровня смертности в стране вырос примерно вдвое – с 7,5‰ в 

1959 г. до 14,7‰ в 2000 г. По данным за 2010 г. уровень смертности в 

России составил 14,3 умерших 1000 чел. населения страны за год. 

Для сравнения: самый низкий общий показатель смертности в ОАЭ, 

Катаре, Кувейте (примерно 2‰ в год), где чрезвычайно молодое население, 

очень высокий удельный вес в населении трудовых мигрантов, высокий 

уровень здравоохранения и предельно низкий уровень потребления алкоголя. 

А самый большой показатель (более 25‰ в год) – в африканских Свазиленде, 

Ботсване, Лесото, т.е. в странах с очень низким уровнем жизни и сильно 

криминализованной системой государственной власти. Смертность среди 

российских мужчин в трудоспособном возрасте в 10 раз выше 

среднеевропейского показателя, а женщин – примерно в четыре раза. 

Однако мировой опыт свидетельствует, что страны, перешедшие на 

путь строительства гражданского общества, достигают значительных успехов 

в плане снижения показателей смертности и увеличения продолжительности 

____________ 

30


жизни своего населения. Поэтому сокращение смертности в России до 2050 г. 

представляется вполне вероятным сценарием ее демографического развития. 

В Дагестане снижение смертности прекратилось к 1990 г., когда ее 

уровень составил 6,4‰. С тех пор он имел незначительное возрастание, 

достигнув в 2000 г. 7,6 смертей на 1000 жителей. Однако за последнее 

десятилетие показатель общей смертности в Дагестане снизился, достигнув 

уровня 6,0 умерших на 1000 населения. Кстати, это один из самых низких 

показателей среди всех субъектов РФ. 

Успехи в борьбе со смертностью более явно связаны с общей 

социально-экономической ситуацией на рассматриваемой территории, 

нежели это можно сказать о факторах, влияющих на изменение уровня 

рождаемости. Например, вполне реальный оптимизм внушает современная 

тенденция снижения младенческой смертности в России, которая в 

последние годы приобрела весьма устойчивый характер. Тем не менее 

детская смертность в России вдвое выше, чем в среднем по Европе, и 

составляет 10,2 умерших до года на 1000 родившихся живыми. 

Подобная благоприятная тенденция в самые последние годы стала 

укрепляться и в Дагестане. И все же во второй половине последнего 

десятилетия самые высокие показатели по стране были характерны для 

Ингушетии – 22, Чечни – 17, Дагестана, Тувы и Алтая – 14-15 умерших до 

года на 1000 родившихся живыми. Эти факты говорят о том, что 

младенческая смертность до сих пор остается одной из самых злободневных 

социальных проблем нашей республики. 

Рано или поздно в стране произойдет перелом тенденций и в 

смертности взрослого населения, включая людей трудоспособного и 

пожилого возраста. Вполне вероятно, что это снижение будет происходить 

такими же темпами, какие были характерны в последние полвека для 

стран Западной Европы. Для смертности, как и для рождаемости, "вилка" 

прогнозных гипотез сводится к двум возможным сценариям – предельно 

низкому (пессимистическому) и предельно высокому (оптимистическому). 

Предельно низкий сценарий предполагает, что в ближайшие годы 

продолжительность жизни россиян будет снижаться теми же стабильными 

темпами, что в 1965-1980 гг. Но и в этом случае рост смертности не может 

быть неограниченным. Пороговым уровнем представляется ситуация, когда 

разрыв в продолжительности жизни мужчин и женщин достигнет 15 лет. При 

этом продолжительность жизни мужчин упадет до 57 лет и станет ниже, чем 

в 1955 г. Средняя продолжительность жизни женщин не будет превышать 72 

лет. Такова прогнозно-демографическая экстрема, выведенная специалистами 

Московского центра демографии и экологии человека РАН. 

Пессимистический сценарий для Дагестана, по-нашему мнению, 

может быть связан с движением показателя ожидаемой продолжительности 

жизни людей к тому состоянию, которое было характерно для населения 

____________ 

31


России в период трех десятилетий, предшествующих перестройке. При этом 

речь идет о сокращении ожидаемой продолжительности жизни дагестанского 

населения примерно на три года: с 71 года в 2000 г. до 68 лет в 2050 г. 

Напротив, предельно высокий сценарий предусматривает переход к 

росту продолжительности жизни. Для российских мужчин и женщин 

суммарно такой рост принято связывать с темпами, которые были 

свойственны странам Европейского союза в 1970-2000 гг. (0,23-0,24 года за 

1 год). Предполагается, что темп роста у мужчин будет несколько выше, а у 

женщин – несколько ниже, чем в странах Евросоюза. К 2050 г. разрыв в 

продолжительности жизни между мужчинами и женщинами в России по 

такому сценарию не превысит 10 лет. 

Таблица 2. – Продолжительность жизни в России и Дагестане в 1959-2000 гг. и 

прогнозные сценарии до 2050 г., лет 

Год 

Прогнозные сценарии 

Мужчины 

Женщины 

Предельно низкий Предельно высокий Предельно низкий Предельно высокий 

РФ РД РФ РД РФ РД РФ РД 

2000 59,0 66,0 59,0 66,0 72,2 75,0 72,2 75,0 

2025 57,0 64,0 68,1 72,1 71,5 73,5 79,0 80,0 

2050 57,0 59,0 74,5 76,0 71,5 72,2 84,5 85,0 

В соответствии с оптимистическим сценарием развития гендерный 

разрыв в продолжительности жизни населения Дагестана следует ожидать в 

диапазоне не более чем 6-7 лет. Пессимистический сценарий развития 

допускает увеличение разрыва в продолжительности жизни женщин и 

мужчин по России до начала нынешнего столетия – примерно 13 лет. 

Прогнозные гипотезы изменений продолжительности жизни мужчин и 

женщин представлены в таблице 2. 

Инерционные сценарии изменения внешней миграции. Выбор 

прогнозных гипотез внешней миграции намного сложнее, чем в случае с 

рождаемостью и смертностью, поскольку при объяснении динамики 

последних в принципе допустимо опираться на знание общемировых 

тенденций урбанизации [4]. Миграционные же потоки намного больше 

зависят от конкретных условий места и времени, социальной и этнической 

психологии масс. Они также гораздо чувствительней к проводимой 

государством политике. Другими словами, в миграционных процессах, 

характеризующих межгосударственные и межрегиональные перемещения 

людей, плохо выражены какие-либо генетические закономерности 

развития. А потому прошлые тенденции таких процессов обладают весьма 

небольшой предсказательной силой [1]. 

Недавно прокатившийся по всему миру финансовый кризис 

убедительно показывает, что прогнозный период до 2050 г. может вместить 

____________ 

32


в себя мощные всплески и падения в экономическом развитии. Такие 

события способны резко изменить активность и направленность миграций. 

Вот почему в прогнозах миграционной динамики решающую роль 

играют не реальные тенденции, а экспертные оценки дальнейшего хода 

развития такой динамики. В качестве экспертов принято привлекать ведущих 

специалистов разного профиля, способных делать глубокие научные выводы 

относительно тенденций развития не только миграционных, но и более 

общих социально-экономических процессов. Осторожность – это, пожалуй, 

наиболее характерная черта экспертных оценок будущих сценариев развития 

миграционных процессов. Поэтому "вилка" вероятных сценариев внешней 

миграции как в России, так и Дагестане не характеризуется широким 

разбросом. По мнению названных выше московских экспертов, варианты 

инерционного прогноза миграций должны абстрагироваться от всплесков в 

миграционном поведении россиян в разгар перестройки (период 1990-х гг.). 

Прогнозную экстраполяцию необходимо строить с учетом лишь прошлого 

достаточно многолетнего тренда. Очень важно также понять природу 

кратковременных процессов значительного сокращения объемов внешней 

миграции, имевшего место в последние годы в стране. Предельно высокий 

сценарий допускает, что это сокращение носит кратковременный характер и 

более ориентируется на тенденции, существовавшие до второй половины 

1990-х гг. Предельно низкий сценарий, напротив, основан на допущении, что 

такое сокращение вполне закономерно. Сложную картину представляет 

собой тенденция внешней миграции населения Дагестана. До конца 80-х 

годов ХХ в. республика имела в целом отрицательное сальдо миграции. 

Дагестан ежегодно терял несколько тысяч экономически активного 

населения. За годы советской власти за пределами Страны гор в регионах России 

и союзных республиках сформировались огромные диаспоры дагестанцев. 

Так, в 1959 г. из 945 тыс. титульных народностей Дагестана (без 

русских, азербайджанцев и чеченцев), числившихся в СССР, 737 тыс. 

проживали в своей республике (ДАССР) и 208 тыс. – за ее пределами. Но в 

1989 г. за пределами своей республики в СССР уже проживало 629 тыс. 

дагестанцев при их общей численности на территории всей страны 2073 тыс. 

чел. (в ДАССР в этот период проживало 1444 тыс. титульных дагестанцев). 

То есть за указанный период численность дагестанских диаспор на территории 

бывшего СССР возросла более чем вдвое. Темпы роста "внутренних" и 

"внешних" дагестанцев за три предперестроечных десятилетия определялись 

соотношением 196% и 302% [3]. Другими словами, если за сравнительно 

стабильный и устойчивый в социально-экономическом смысле для Дагестана 

период 1960-1980-х гг. его население удвоилось, то численность дагестанской 

диаспоры в других регионах СССР за этот же период утроилась. 

Интересно отметить, что именно с переписного 1989 г. начинается 

обратный процесс во внешней миграции дагестанцев: въезд в республику 

____________ 

33


стал заметно превышать над выездом. Положительное сальдо внешней 

миграции было обусловлено возвращением дагестанцев на постоянное 

местожительство в республику главным образом из бывших союзных 

республик, а также из регионов России. Не будем обсуждать очень 

объемный и дискуссионный по своему содержанию вопрос о причинах 

возникновения этой тенденции, отметим лишь то, что к середине 90-х гг. по 

суммарному миграционному приросту Дагестан уступал лишь Краснодарскому 

краю, а по аналогичному приросту в сельской местности занимал 

высшую позицию в России. 

Со второй половины 90-х гг. сальдо миграции в республике начинает 

резко снижаться, что связано с первой чеченской войной. В период 

временного перемирия на Северном Кавказе (1998-1999 гг.) миграционное 

сальдо вновь становится положительным. Однако с начала 2000 г. 

наблюдается новая вспышка выездной миграции, обусловленная началом 

боевых действий в Дагестане и второй военной кампанией в соседней республике 

(табл. 3). Сальдо миграции в 2002 г. достигло примерно той же 

величины, что и в 1997 г. [2]. 

Таблица 3. – Изменение сальдо внешней миграции по Дагестану (соотношение 

прибывших и убывших в расчете на 1000 населения), в среднем за год 

1966-1970 1971-1975 1976-1980 1981-1988 1989-1990 1991-1992 1993-1995 

-3,2 -7,5 -7,5 -11,3 +5,1 +7,1 +1,9 

1996-1997 1998-1999 2000-2001 2002-2003 2004-2005 2006-2007 2008-2009 

-2,7 +0,4 -4,2 -5,2 -6,2 -6,6 -7,1 

Новое столетие в Дагестане ознаменовалось стабильным 

увеличением масштабов выездной миграции. Показатель миграционного 

баланса в период 2008-2009 гг. понизился до 7 отрицательных единиц. 

Данная тенденция в решающей степени определяется активизацией 

трудовых миграций (отходничества) жителей сельских районов Дагестана. 

Эту тенденцию продолжает укреплять выезд из Дагестана на новое место 

проживания его нетитульных этносов: русских, украинцев, татар, евреев, 

армян и т.д. Дагестанцы же стали уезжать на постоянное жительство в 

основном либо в центр России (г. Москву и Московскую область), либо в 

южные регионы страны (Астраханскую и Ростовскую области, 

Ставропольский и Краснодарский края) [8]. 

Очевидно, что выездная миграция нетитульных этносов Дагестана 

со временем иссякнет (из-за их малой численности в республике). 

Предполагается, что стабилизация экономической ситуации в процессе 

утверждения рыночных отношений и дальнейшего укрепления основ 

свободного предпринимательства приведет к снижению выездной 

____________ 

34


активности и представителей титульных, т.е. исторически и географически 

дагестанских, народностей. 

Согласно оптимистическому сценарию сальдо внешней миграции 

дагестанцев будет ежегодно иметь плюсовую величину, составляющую 

примерно 4,7 на 1000 чел. Это – средняя величина миграционного баланса 

за первую половину 90-х гг. до начала боевых действий в Чечне. По 

пессимистическому сценарию данная величина является отрицательной и 

составляет минус 11,3. Такая убыль во внешней миграции наблюдалась в 

предперестроечные 80-е годы. 

Рабочие вопросы целевого прогнозирования. Обобщая итоги 

прогнозно-генетических исследований, можно предположить следующее. 

Во-первых, численность населения России при любом сочетании гипотез 

инерционного демографического развития в течение ближайших 50 лет 

будет довольно быстро убывать. Во-вторых, Дагестан благодаря прежде 

всего сохранению и дальнейшему усилению роли институтов исламской 

морали и исламской семьи будет увеличивать свой человеческий капитал. 

Соответственно, очерчиваются и главные вопросы, с ответами на которые 

связана формулировка целей прогнозирования. 

Вопрос первый: "Как избежать сокращение численности населения 

государства?" А если более конкретно: "Какой уровень рождаемости и 

внешней въездной миграции может обеспечить стабильную численность 

населения России?" Здесь цель предельно ясна: преодолеть падение и 

обеспечить стабилизацию в динамике численности населения страны. 

Вопрос второй: "Как сохранить положительные темпы прироста населения 

Дагестана?" А если более конкретно: "Как сохранить положительный 

баланс между естественным приростом и миграционной убылью 

дагестанского населения?" И здесь цель понятна: сохранить существующий, 

пусть и не высокий, темп роста численности населения Дагестана. 

Для того чтобы получить ответ на эти вопросы, была выполнена 

серия прогнозов в соответствии с имеющимися инерционными сценариями 

смертности населения и внешней миграции в России и Дагестане. На каждом 

шаге прогноза подбирались такие коэффициенты суммарной рождаемости, 

которые способны обеспечить, во-первых, неизменную численность 

населения России на уровне 2000 г. и, во-вторых, минимальный показатель 

расширенного естественного воспроизводства в Дагестане на тот же период 

времени. Для большей наглядности расчетов лучший сценарий смертности 

объединялся с лучшим сценарием миграции, худший – с худшим, средний – 

со средним (табл. 4). 

Расчеты показали, что даже самые благоприятные сочетания низкой 

смертности и высокой "инерционной" миграции требуют для поддержания 

неизменной численности россиян такого уровня суммарной рождаемости, 

который вплоть до 2033 г. оказывался бы выше, чем "предельно высокий" 

____________ 

35


по инерционному прогнозу – 2,15 ребенка на одну женщину [1]. А при 

менее благоприятных изменениях смертности и миграции требуется еще 

более высокий уровень рождаемости. При этом будет недостаточно просто 

повысить рождаемость до уровня простого замещения поколений, 

необходимо еще и компенсировать малочисленность материнских 

поколений, вызванную снижением рождаемости, происшедшим в 1990-е гг. 

А для этого рождаемость в целом по России должна хотя бы на какое-то 

время повыситься до 2,5-3 рождений на одну женщину. 

Таблица 4. – Совмещение сценариев изменения продолжительности жизни и 

миграции при расчете "целевого" уровня рождаемости 

____________ 

36 

Прогнозные варианты 

Низкий Средний Высокий 

РФ РД РФ РД РФ РД 

Ожидаемая продолжительность жизни мужчин, лет 

2025 58,8 65,5 62,8 66,8 65,9 68,0 

2050 60,0 62,8 65,3 67,9 70,9 73,0 

Ожидаемая продолжительность жизни женщин, лет 

2025 72,8 74,5 74,9 76,4 76,9 78,2 

2050 74,0 74,2 77,6 78,4 81,0 82,5 

Годовая чистая миграция, тыс. человек 

2025 29,0 -7,5 73,0 -2,7 105,0 2,2 

2050 19,0 -11,3 57,0 -3,3 93,0 4,7 

Но подобный рост уровня рождаемости в России маловероятен. 

Трудно себе представить, что рождаемость уже в ближайшее время в стране 

поднимется выше 2,1 ребенка на 1 женщину, затем достигнет 2,5 рождений. 

Тем более маловероятно повышение до трех рождений. Однако подобные 

"маловероятные" представления опираются прежде всего на "западническую" 

парадигму общественного развития, которая за советский период очень 

сильно утвердилась в православно-славянском сознании. Если же делать упор 

как раз на духовные ценности православия, а вместе с этим и на 

соответствующие институты православной морали и православной семьи, то 

возрождение тенденций расширенного естественного воспроизводства 

титульного населения страны представляется вполне реальной перспективой. 

По крайней мере, в этом убеждены представители так называемого 

консервативно-революционного политического движения в современной 

России. Ведь нельзя забывать о таком факте: во второй половине XIX и 

вплоть до 30-х годов XX века в средней полосе России (без губерний 

Прибалтики и Финляндии) суммарный коэффициент рождаемости превышал 

6-7 ребенка на одну женщину. А его резкое падение начинается именно с 

периода резкого возрастания антиправославного идеологического гнета и 

государственного терроризма в России.


Современные консерваторы-революционеры (читай, идеологи 

русского радикального национализма) резко выступают против 

иммиграции как альтернативного источника роста численности населения 

России. В принципе, протест против массового въезда неславянских 

народов в Россию – это и есть главная "визитная карточка" нынешнего 

русского национализма. И, надо заметить, ныне наблюдающийся рост 

великорусской идентичности государствообразующей нации страны не 

может не отразиться на тенденциях изменения миграционного баланса 

Дагестана. В данном исследовании эта тема осталась без внимания, хотя 

совершенно очевидно, что в ней заключается весьма существенный 

прогнозно-поисковый потенциал. 

Предыдущие прогнозные расчеты говорят о том, что для 

поддержания численности населения России на уровне начала XXI в. (146 

млн человек) нужно было бы уже начиная с первого года нового столетия 

принимать ежегодно в среднем более 700 тыс. человек в год (неттомиграция) 

и постепенно наращивать этот объем. К 2030-2035 гг. он 

должен ежегодно составлять 1,2-1,3 млн человек. Эти цифры указывают на 

среднее (медианное) значение чистой миграции. Но сейчас Россия явно 

далека от приема такого количества иммигрантов по причинам не столько 

экономическим, сколько духовно-нравственным. 

На фоне нынешних показателей перспектива уже в ближайшие 

десятилетия поддерживать чистую миграцию в стране на уровне 600-800 тыс., 

а то и миллиона человек в год кажется мало реальной. Однако, как считают 

специалисты Московского центра демографии и экологии человека, рано или 

поздно явная невозможность поддерживать хотя бы постоянную численность 

населения в России за счет только баланса рождений и смертей неизбежно 

заставит обратиться к миграционному ресурсу [1]. И об этом красноречиво 

говорит опыт передовых стран Западной Европы. 

Итак, абстрагируясь от существующих консервативнореволюционных 

политических доктрин с их весьма радужными 

этнодемографическими прогнозами, опирающимися на лозунг "Россия – не 

Запад!", вернемся все же к тем заключениям по демографическим 

перспективам нашей страны, которые во многом соответствуют официальным 

оценкам специалистов ООН. Такие прогнозы неутешительны и предвещают 

дальнейшее сокращение численности населения Российской Федерации. 

Наш прогноз опирается на те же методологические приемы 

исследования, что были использованы московскими специалистами при 

демографическом прогнозировании развития России. Однако он включает в 

себя несколько иные вопросы и цели прогнозирования как на среднюю, так 

и дальнюю перспективу. Его основной результат: установление тенденции 

незначительного роста численности жителей Дагестана вплоть до 2050 г. 

____________ 

37


Согласно расчетам при принятых гипотезах численность населения 

России в начале 2050 г. с вероятностью 95% будет находиться в вилке 71 

(пессимистический сценарий) и 127 (оптимистический сценарий) миллионов 

человек, а население Дагестана, соответственно, 3,2 и 4,4 млн человек (табл. 5). 

Таблица 5. – Численность населения России: фактическая в 2000 г. и по прогнозу 

на 2025 и 2050 гг., млн человек 

Годы 

Медианное 

Значение прогноза 

80%-й доверительный 

интервал 

95%-й доверительный 

интервал 

РФ РД РФ РД РФ РД 

2000 146 2,2 146 2,2 146 2,2 

2025 124 3,2 118-130 3,0-3,5 111-137 2,9-3,9 

2050 98 3,8 86-111 3,6-4,0 71-127 3,2-4,4 

При уменьшении доверительной вероятности до 80%, то есть при 

некотором снижении надежности прогноза, сужается и вилка возможных 

значений: по России – от 86 до 111 млн и Дагестану – от 3,6 до 4,0 млн 

человек. Медианное значение прогнозной численности населения России 

и Дагестана к началу 2050 г. по всей серии инерционных и целевых 

прогнозов составит, соответственно, 98 и 3,8 млн человек. 

____________ 

38 

Население, млн 

160 

140 

120 

100 

80 

60 

40 

20 

0 

1975 2000 2025 2050 

Годы 

Россия 

Дагестан 

Рисунок. – Прогнозная динамика численности населения 

России и Дагестана 

Таким образом, к середине текущего столетия прогнозируется 

возрастание численности населения Дагестана до 3,8 млн человек, т.е. 

примерно на 70% по сравнению с 2000 г. Население республики составит 

около 4% численности всего населения страны. Количество же проживающих 

в России в целом за прогнозный период сократится до 98 млн человек, или 

уменьшится почти на 1/3 (рис.). По расчетам специалистов ООН, Россия в 

списке стран мира по численности населения опустится на 19 или 20 строчку.


Продолжительность жизни российских мужчин к концу прогнозного 

периода составит 65,3 года, женщин – 77,6 лет. При этом предполагается 

незначительное (примерно на 1 год) уменьшение существующей весьма 

большой разницы между ожидаемой продолжительностью жизни россиян 

разного пола: с 13,2 лет в 2000 г. до 12,3 лет в 2050 г. 

Для дагестанского населения разного пола подобный разрыв в 

продолжительности жизни к 2050 г. составит 11,2 года (в 2000 г. он не 

превышал 8,5 лет). Ко времени упреждения долгосрочного прогноза 

продолжительность жизни в Дагестане как мужчин (67,2 лет), так женщин 

(78,4) возрастет: у мужчин примерно на 1,5 года, у женщин – на 3,6 лет. 

В ближайшем будущем в Стране гор сохранится преобладание 

выездной миграции над въездной из-за большей динамичности и 

стабильности экономического роста промышленно развитых регионов 

России и других государств. Большие потоки дагестанских мигрантов будут 

по-прежнему направляться в центр России (г. Москву и Московскую 

область), а также в нефтегазодобывающие регионы Урала и Сибири. Однако 

объектами наиболее активного освоения для жителей Дагестана, как и ныне, 

останутся прежде всего русскоязычные регионы Юга России – 

Ставропольский и Краснодарский края, Астраханская и Ростовская области. 

По пессимистическому сценарию сальдо внешней миграции 

дагестанцев будет иметь отрицательную величину – в среднем минус 7,5 

человек на 1000 населения в год. Согласно оптимистическому сценарию эта 

величина плюсовая, составляющая 2,2. Динамика медианного значения 

коэффициента миграционного прироста следующая: в 2025 его значение 

оставит минус 2,7, в 2050 – минус 3,3 чел. на 1000 населения Дагестана за год. 

Миграционные процессы способствуют увеличению доли 

дагестанцев, проживающих за пределами республики в регионах Российской 

Федерации. По своему количеству представители дагестанской диаспоры 

ныне и в обозримой перспективе будут не намного уступать проживающим 

на своей исторической родине. Общая численность собственно дагестанских 

этносов в России к 2050 г. достигнет примерно 7 млн человек, что составляет 

примерно 7,3% от всей численности населения страны. 

Из приблизительно 4-миллионного населения Страны гор в 

середине текущего столетия около одной трети (1,2-1,3 млн жителей) 

будет сконцентрирована в ее столице – Махачкале. Рост демографического 

потенциала этого города обусловливается прежде всего активной 

внутриреспубликанской миграцией и его территориальным слиянием с 

окружающими городскими поселениями. Уменьшение численности 

населения в горной местности будет компенсироваться увеличением 

плотности населения в приморской полосе республики, где на рост 

хозяйственного потенциала повлияют геоэкономические факторы [3; 10]. 

____________ 

39


Заключение 

В обозримой перспективе будет наблюдаться повышение роли и 

значения урбанистического уклада жизни, который как в России, так и 

большинстве стран мира сопровождается одним результатом – снижением 

темпов естественного воспроизводства населения. Поэтому уровень 

естественного прироста дагестанского населения даже при благоприятных 

экономических тенденциях развития Страны гор в среднесрочной и 

долгосрочной перспективе не будет значительным. Однако положительный 

тренд естественного воспроизводства коренных дагестанцев будет оставаться 

стабильным и устойчивым, как стабильны и устойчивы во времени и 

пространстве ценности "мусульманской семьи". 

В заключение отметим, что результаты проведенного прогноза, 

сочетающего в себе генетический и целевой научно-исследовательские 

подходы, могут пригодиться при обосновании главных направлений как 

демографической политики, так и общей стратегии социальноэкономического 

развития Дагестана. 

ЛИТЕРАТУРА 

1. Андреев Е.М., Вишневский В.Г. Демографические перспективы России до 2050 

года // Население России 2001. Девятый ежегодный демографический доклад. – 

Москва: Книжный дом "Университет", 2002. – С. 170-193. 

2. Гимбатов Ш.М., Магомедов М.-С.М., Мудуев Ш.С., Эльдаров Э.М. 

Миграционные процессы в Дагестане. – Махачкала: Минтруд РД, 2005. – 128 с. 

3. Мудуев Ш.С., Эльдаров Э.М. Северный Кавказ и Дагестан: социальногеографические 

проблемы горных регионов. – Махачкала: ДНЦ РАН, 2002. – 132 с. 

4. Слука Н.А. Геодемографические феномены глобальных городов. – М.- 

Смоленск: Ойкумена, 2009. – 317 с. 

5. Слука Н.А. Движение населения в глобальных городских регионах // 

Балтийский регион. 2010. 4(6). – С. 17-28. 

6. Эльдаров Э.М. Естественное воспроизводство населения России и Дагестана // 

Региональные аспекты социальной политики. Вып. 7. – Махачкала: ДГУ, 2005. – 

С.105-114. 

7. Эльдаров Э.М. Динамика система насеља Дагестана у постсовјетском периоду // 

Демографија, књ. IV, 2007. (Белград, Республика Сербия). – С.265-291. 

8. Эфендиев И.И., Алиев Ш.М., Гимбатов Ш.М., Эльдаров Э.М. Занятость и 

отходничество сельского населения Дагестана. – Махачкала: ДГУ, 2008. – 200 с. 

9. Eldarov E.M. The Trends of the Demographic Development of Russia and Dagestan // 

World Universities Congress. Proceeding II. – Canakkale, Turkey, 2010. – Р.1819-1825. 

10. Eldarov E., Holland E., Aliyev Sh., Abdulagatov Z., Atayev Z. Resettlement and 

Migration in Post-Soviet Dagestan // Eurasian Geography аnd Economics. Vol. XLVIII, 

No.2. March–April 2007. – PP. 226-248. 

____________ 

40

Елдаров Елдар Магомедович 


ПРОГНОЗИРАЊЕ ДЕМОГРАФСКОГ РАЗВИТКА РУСИЈЕ И ДАГЕСТАНА 

Резиме 

Демографска истраживања Републике Дагестан често се врше у праћењу са 

општијим показатељима за земљу у целини. Такве компарације омогућују да се реши 

различити научни задаци, посебно друштвено-географског и етно-политичког 

карактера. Један од таквих задатака је упоредна анализа и прогноза репродукције етничких 

Дагестанаца и читаве више националне заједнице Руске Федерације. У светлу 

задатака усавршавања федерализма у земљи, научни интерес добија проблем 

односа демографских тенденција развитка, с једне стране малих народа, међу које 

спадају и Дагестански етноси, а с друге, нај многобројнија, и зато у највећем степену 

најважнија за репродукцију становништва земље – Руска националност. 

У догледној перспективи доћи ће до повећања улоге и значаја урбанистичког 

начина живота како у Русији, тако и у већини земаља света праћени истим 

резултатом – смањивањем тепма природне репродукције становништва. Зато ниво 

природног прираштаја Дагестанског становништва чак при повољним економским 

тенденцијама развоја ове планинске земље у средњорочној и дугорочној перспективи 

неће бити значајан. Ипак позитиван тренд природне репродукције аутохтоних 

Дагестанаца остаће стабилан и одржив, колико буду стабилни и одрживи у 

времену и простору вредности «муслиманске породице». У закључку се истиче, 

да резултати урађене прогнозе који повезују у себи генетски и циљани научно-истраживачки 

приступ, могу бити корисни за формулисање главних праваца демографске 

политике као и опште стратегије економског развитка Дагестана. 

____________ 

41



UDK 911.37(497.2) ”1992/2009”; 

711.2(497.2) ”1992/2009” 


Valentin Mihailov 

COTEMPORARY TREDS I THE DEMOGRAPHIC AD SOCIO- 

ECOOMIC DEVELOPMET OF THE CITIES I BULGARIA. A 

GEOGRAPHICAL REVIEW 

Извод: У овом раду су представљeни основни географски проблеми повезани са 

развојем градова у Бугарској и динамици урбанизацијских процеса у периоду преласка 

ка тржишној економији. Осим тога, акценат рада пада на анализу чиниоца 

повећaвања броја градских насеља током истраживаног периода (1992−2009). У 

2011. години, број градова у Републици Бугарској је изнео 256. На почетку 21. века 

територијална организација градских насеља сачувала је свој значај у односу на целокупни 

социо-економски развој земље. У току транзицијског периода уједно велики, 

као и мали градови наишли су на низ изазова и проблема у свом социо-економском 

и демографском развитку. У вези са тиме, у овом раду су анализирана главна 

питања повезана са просторним аспектима демографских, социјалних и економских 

промена бугарских градова на основу података из 1992, 2001. и 2009. године. 

Кључне речи: градови, Бугарска, постсоцијалистичка трансформација, 

деиндустриjализација, демографска криза, нови градови 

Abstract: In this article, basic geographical changes, tendencies and problems 

connected with the development of the Bulgarian cities and the process of urbanization 

in the post-socialistic period have been analysed. Moreover, an emphasis was put on the 

reasons for the increase in general number of urban settlements from 1992 to 2009. In 

2011, the number of towns and cities in the Republic of Bulgaria is estimated on 256. In 

the early 21 th century, the territorial organization of the urban network have had an 

important influence on the entire socio-economic development of Bulgaria. 

Nevertheless, during the transformation period the cities and towns in Bulgaria have 

encountered a number of challenges and problems of socio-economic and demographic 

character. Therefore, the spatial aspects of the main demographic, social and economic 

changes in Bulgarian cities and towns during the post-socialist transformation, based on 

data from the years 1992, 2001 and 2009, have been analysed in the paper. 

Key words: cities, Bulgaria, post-socialist transformation, deindustrialization, demographic 

crisis, new towns 

Introduction 

In Bulgaria, during the period of post-socialist transformation, the cities 

and towns have encountered a number of challenges in their socio-economic 

and demographic development. In this context, the main objective of the current 

____________ 

43


paper is to outline the current trends and problems in development of cities and 

urban network in the country. For this reason, in this study based on data from 

the years 1992, 2001 and 2009 the basic directions of cities development have 

been analyzed. The paper also considers new political and economic conditions 

causing difficulties in adapting these cities to the rules of market economy, as 

well as the outflow of their population on working age and difficulties in 

implementing new large investment projects. The article has focused on changes 

in socio-economic development during the post-socialist period of cities in two 

main aspects. The first aspect is connected with transformation of economic and 

administrative functions, the second one – with changes of microgeographical 

structure of the cities connected with the transformations of urban landscape. 

At the beginning, it is necessary to make some methodological remarks. 

The administrative-territorial structure of the Republic of Bulgaria is divided into 

two categories: the territorial-administrative units (districts and municipalities) 

and territorial ones (cities and villages). Specificity of the Bulgarian 

administrative-territorial model is about the problems of urban development 

which are resolved in the frame of municipalities and districts. The cities and 

towns are not represented as juridical entities in the framework of the 

administrative-territorial organization and social-political relations. 1 Among the 

contemporary Bulgarian cities, only four of them (Sofia, Plovdiv, Varna and 

Yambol) are self-contained administrative units. The most important socioeconomic 

indicators of development are usually presented according to the 

administrative-territorial units in official statistical publications in Bulgaria. Since 

1990 the studies on Bulgarian cities network have been limited in analyzing to 

some common population indicators. These circumstances have directly reduced 

quantity and quality of the scientific investigations and preparation of applied 

models and recommendations for optimization of national settlement network. 

To conclude this introductory part, in this article the analyses of the 

urban network and the development of cities in Bulgaria are mainly based on 

data from population censuses. For 2009 these are data from the current 

demographic statistics. The socio-economic changes in medium-sized towns 

are analysed on the basis of: the author's own data collected during the area 

researches; and the limited data for selected years found in some sectoral 

strategies for national development, as well as in regional plans for 

development of the Bulgarian districts. 

The cities and urban network in Bulgaria: the heritage of the socialist era 

The most intensive urbanization processes in Bulgaria took place in the 

period of socialist industrialization. During that period, the number of urban 

1 Law of Administrative-Territorial Division of The Republic of Bulgaria, 1995. 

____________ 

44


population in Bulgaria was tripled. The actual number of the cities is twice 

higher than that in the middle of XX century. Simultaneously, there was a 

decrease of demographic weight and functional importance of small towns, 

regardless of their total number increase. There was an intensive concentration 

of population in the large and medium cities, especially in the basic industrial 

centres. In the late 60's and during the 70's, another major transformation started 

in order to overcome the hitherto scattered structure of the settlement network. 

There was also shaped a new spatial path of settlement systems organization, 

called in the theory and practice of urban planning „settlements networks”, 

„urban networks” or „settlements systems” 2 . In those years, the new urban units, 

as a consequence of intensified economic and transport connections between 

separate cities, occurrence of common system of social services in the district 

administrative units, commuting, transferring functions to the suburban 

peripheries and extension of physical boundaries of cities also appeared. In 

scientific literature as urban agglomerations have been identified: Sofia-Pernik, 

Varna-Devnya, Plovdiv-Asenovgrad-Krichim, Burgas-Kameno, Haskovo- 

Dimitrovgrad-Simeonovgrad. In more cases the medium-sized towns also 

participated in those agglomeration structures. More polycentric character of 

urban agglomerations had the local urban system of Veliko Tarnovo- 

Lyaskovec-Gorna Oriahovitsa in North-Central Bulgaria. 

Most of the close contacts, between the cities in the country, existing 

until the beginning of the 90’s, were next broken. Primarily, it was a result of 

the breakdown of the centrally planned economic system, breaking of the 

cooperative system in functioning of industrial plants and as a result of a 

decrease of a daily work migration. In the post-socialist transition, the spatial 

concentration of urban population in Bulgaria has been primarily characterized 

with location in separate „points” of the national space, while retaining the 

classical traditions of the „autonomous” city. Between them there are usually 

the extensive undeveloped natural areas or the unusable agricultural ones. 3 

Many socialist towns and cities rose as a consequence of the positive 

trend in migration flows from rural areas to cities and also due to development 

of various non-agricultural functions, mostly the industrial and administrative 

ones. Often in that period the new towns were proclaimed according to 

subjective and ideological factors. For instance, there were villages being a 

birthplaces of a high officers from a Communist Party or centres of guerrilla 

activity during the World War Two. K. Kodjabashev recalls the fact that the 

2 A strategy for territorial development of the Republic of Bulgaria / Tendencies and 

problems in organization and development of the settlement network, 1995. National 

Centre for Territorial Development and Housing policy, Sofia, p. 8–10. 

3 V. Mihaylov, 2009. Cities and urban network transformations in Bulgaria during the 

post-socialistic period, WSU, Kielce, Academic Research, N 2, p. 66–67. 

____________ 

45


process of creating the new cities showed particular intensity in the 60-s and 

70's. According to the politics in those days, in the Jubilee years of taking the 

State power by the Communist Party (9th September 1944), on 09.09.1969 the 

government announced 33 new cities, and on 9th September 1974 – 40. 4 An 

especially interesting case is the town of Pravets, the birth place of the longstanding 

General Secretary of Communist Part Todor Zhivkov (1911-1998). In 

1981 Pravets received the urban status because of 1300 Jubilee of foundation of 

the Bulgarian State on the Balkans. 

Generally, the number of Bulgarian cities grew from 110 in 1946 to 238 

in 1985. In 1946 there were 5 medium-sized towns, which shifted to higher 

category during the socialist period (Varna, Burgas, Pleven, Ruse and Stara 

Zagora). To great extent, the increase of number of cities is directly connected 

to intensive population growth of former small towns, to a small degree – 

because of receiving an urban functions from village settlements. The important 

feature is that almost all large and medium cities in Bulgaria were the regional 

administrative and economic centres and still remain these functions during the 

whole 20 th and the beginning of 21 th century. Only three cities make exceptions of 

the mentioned rule – these are Varna, Montana and Blagoevgrad, which got ahead 

and seized leadership positions in their region respectively from Shumen, Lom 

and Petrich. 

There were only few more distinctly deflections in development of the 

Bulgarian large and medium cities. The rest of all 28 contemporary district centres, 

except Dimitrovgrad 5 and Smolian, performed various central functions before 

World War Two. The city of Dimitrovgrad was founded in the 50s as a model of a 

socialist city and the centre of heavy industry (the cement and chemical plants). It 

was reflected on implementing a socialist realist approach to its spatial planning and 

architectural style and forms. Construction of the city began in 1947 through the 

merger of villages Rakovski, Maryjno and Chernokonyovo. The town of Smolian 

4 K. Kodjabashev, 1998: Peculiarities on development and territorial organization of 

cities in Bulgaria. Collection of papers from Scientific Conference „100 year geography 

at Sofia University”, p. 200. 

5 Dimitgrovgrad, Blageovgrad and the small town of Antonovo (district of Targovishte) 

were the three of several towns which names were given after Bulgarian communist 

functionaries (Dimitar Blagoev, Geogri Dimitrov and Anton Krstev). In spite of acute 

public discussions, only these two above-mentioned towns kept their names after the 

democratic changes. Shumen, called Kolarovgrad (after the name of Vasil Kolarov) in 

1950, returned to its historical name in 1965. From medium size category, the towns of 

Mihaylovgrad, Stanke Dimitrov and Tolbuhin returned their historical names after the 

breakdown of communist system – these are respectively Montana, Dupnitsa and Dobrich. 

From the small towns, it concerns Michurin, Temelkovo, Pelovo and Grudovo which 

received new names after the collapse of communism – today they are respectively 

Tsarevo, Batanovtsi, Iskar and Grudovo. 

____________ 

46


founded in 1960 as a result of unification of three villages − Smolian, Raykovo and 

Ustovo, lying in the Rodophe Mountains, near the Bulgarian-Greece state border, 

closed until the 90’s. This was a main factor of the socio-economic, transport and 

economic isolation of Smolian, and slow growth of its population number. 

Nowadays Smolian is the smallest medium-sized town in Bulgaria. 

We can recall that during the socialist period, the large cities and 

medium-sized towns developed the polyfunctional economic structure, 

consisted by industry, administration, education, culture, health care, trades, 

transport and, rarely − tourism. The highest share of cities’ domestic product 

had a heavy industry, especially in the case of Burgas, Stara Zagora, Pleven, 

Pernik, Dimitrovgrad, Vratsa, Vidin, Kurdjali, Razgrad, Kazanluk, Lovech etc. 

The share of the cities’categories in the urban network of Bulgaria 

As a consequence of almost 50-years period of forced urbanization, 

today the urbanization ratio in Bulgaria is relatively high, comparing to other 

countries of Central and Eastern Europe. According to data from 2009, the share 

of urban population is a bit more than 70%. 6 However, in many cases, this is socalled 

pseudourbanization, typical for the small towns, where the share of their 

population continues rural lifestyle and work in farm. This also may be applied 

to settlement landscapes and economic specialization as well. 

The number of cities and the level of urbanization after 1989 showed the 

steady growth, despite the total population reduction in the country (about 1.3 

million people) and remigrations of adults from the cities and small towns into the 

villages, because of cheaper costs of living allowance and returning property to 

agricultural land. Number of cities increased from 236 in 1990 to 255 in 2009 

(Table 1) and, after receiving the urban status by Ignatievo (Varna district) in March 

2011 – to 256. There is no uniform approach of classification of cities by population 

in the Bulgarian scientific literature. But, usually they are divided into the following 

groups: large cities - with a population exceeding 100 thousand people (7); medium 

- from 30 to 100 thousand (26); small - from 10 to 30 thousand (37); and very small 

- less than 10 thousand (183). The demographic and socio-economic domination of 

the capital city is typical for the urban network in Bulgaria and, the high number of 

relatively small regional centres. From Bulgarian cities, 220 of them are centres of 

municipalities. Between them are 28 cities which performed functions of 

administrative centres of districts. In general, during the post-socialist period these 

central places have retained their administrative functions and impact on the smaller 

towns of the relevant administrative unit. They still are centres of health care, elite 

secondary schools and other social and cultural services, fulfilling the needs of the 

population of the whole district. 

6 Source: Law of Administrative-Territorial Division of The Republic of Bulgaria, 1995. 

____________ 

47


Table 1. – The dynamics of the share of urban population by categories in Bulgaria 

during the period 1992–2009 

Category 

of 

cities/year 

Sources: Own calculation on the basis of: www.nsi.bg; Population 2007, 2008. Sofia, 

ational Statistical Institute; Population according to districts, municipalities and 

settlements, 2002. Sensus 2001. Sofia, ational Statistical Institute. 

Primarily, the composition of the district centres consists of medium-sized 

towns and large cities. This category has included 20 cities which have executed 

district functions by means they carrying out a fundamental role in promoting 

settlement network and the territorial-administrative development of the country. 

Their main task is to execute mediate functions between the capital and the smallest 

territorial-administrative units (municipalities). Until 1989, each of these centres 

developed with priority by concentrating various functions - ideological, 

administrative, financial, health, social, cultural ones etc. Until the 80s the city 

districts showed a significant increase in population due to positive migration 

growth, consisting of the working-age population and the members of their families. 

The post-socialist development of the Bulgarian cities has been 

characterized with some peculiarities and discrepancies. In that period, one old rule 

has been confirmed. The areas whose lack of large and rapidly developing cities are 

still backwarded in terms of the demographic and socio-economic development. 

That is one of the major reasons for the emergence and maintenance of the 

territorial discrepancies in the socio-economic incomes and infrastructure 

allocation, too. Under the mentioned conditions the class of medium and small 

towns has been developing poorly. They are situated in traditionally 

underdeveloped territories, like: the border areas in Western Bulgaria (it concerns 

mainly Vidin, Montana, Pernik and Kiustendil districts); mountainous territories in 

Southern-Central Bulgaria (Smolian, Kurdjali); mountain and foothill areas in the 

central parts of the country (Lovech, Gabrovo, Kazanluk, Sliven); mostly rural 

regions in North-Eastern and South-Eastern Bulgaria inhabited by Turkish 

population (Shumen, Dobrich, Razgrad, Targovishte, Silistra). Typical for these 

____________ 

48 

Number 

of cities 

% 

1992 2001 2009 

Total 

Total 

Total 

number 

number of Number number of 

of Number % 

% 

population, of 

population, 

population, % of cities 

% 

in 

cities 

in 

in 

thousand 

thousand 

thousand 

Over 100 

thousand 

8 3,33 2621,6 46 8 3,3 2561,9 46,8 7 2,3 2436,9 45,1 

30-100 

thousand 

25 10,5 1463,8 25,6 24 9,9 1277,4 23,3 26 10,2 1451,2 26,9 

10-30 

thousand 

53 22,2 881,4 15,4 48 19,8 882,4 16,1 37 14,6 722,9 13,4 

Less than 

10 152 63,8 737,7 12,3 162 66,9 752,8 13,7 185 72,3 878,6 14,6 

thousand 

Total 238 100 5704,5 100 242 100 5474,4 100 255 100 5401,2 100 

%


areas are: an advanced underpopulation and the dispersed and undeveloped urban 

network, in which the central administrative and economic functions are performed 

by the medium-sized towns. 

Table 2. – Population dynamics of large and medium-sized towns in Bulgaria in the 

post-socialist period (1992−2009), in thousand 

City 

Region 

The 

highest 

adm. 

function 

1992 2001 2009 

Index of population 

dynamics, 

2009/1992, 1992 = 

100 

Sofia SW C 1114, 9 1091, 7 1165,5 104,5 

Plovdiv SC DC 341,0 338,2 348,4 102,1 

Varna E DC 308,4 312,8 320,8 104,0 

Burgas SE DC 195,6 192,3 193,7 99,0 

Ruse C DC 170,0 161,4 156,5 92,0 

Stara Zagora SE DC 150,3 143,4 140,4 93,4 

Pleven C DC 130,8 121,8 111,4 88,3 

Dobrich E DC 104,4 100,0 92,6 88,7 

Shumen E DC 93,3 89,2 86,8 92,7 

Pernik SW DC 90,5 85,9 78,9 87,1 

Yambol SE DC 91,4 82,6 77,1 84,3 

Haskovo SC DC 80,7 80,3 77,0 95,4 

Pazardjik SC DC 82,5 78,8 75,3 91,2 

Blagoevgrad SW DC 71,4 71,1 70,4 98,5 

V. Tarnovo C DC 67,5 66,8 67,1 99,3 

Vratsa W DC 75,5 68,9 61,1 80,8 

Gabrovo C DC 76,5 67,0 60,2 78,8 

Asenovgrad SC MC 52,3 51,9 51,5 98,3 

Kazanluk SC MC 60,0 53,7 49,5 82,4 

Vidin W DC 62,6 57,3 49,4 78,9 

Kiustendil SW DC 54,4 49,9 45,9 84,3 

Kurdjali SC DC 45,7 45,6 45,5 99,4 

Montana W DC 52,4 49,1 45,3 86,4 

Dimitrovgrad SC MC 50,9 45,7 39,5 77,5 

Lovech C DC 48,2 44,1 38,5 80,0 

Silistra E DC 48,3 41,9 37,7 77,8 

Targovishte E DC 43,0 40,6 37,3 86,9 

Dupnitsa SW MC 41,3 38,1 36,0 87,0 

Svishtov SC MC 30,4 30,5 35,4 116,5 

Razgrad SE DC 40,9 38,9 34,5 84,5 

G.Oriahovitsa SC MC 38,9 35,4 32,4 83,3 

Smolian SC DC 34,0 33,0 31,7 93,1 

Sources: Own calculation on the basis of: Population 2007, 2008. Sofia, National 

Statistical Institute; Population according to districts, municipalities and settlements, 

2002. Census 2001. Sofia, National Statistical Institute; www.nsi.bg. Abbreviations: SW – 

South-Western region; SC − South-Central region; SE – South-Eastern region; NE – 

North-Eastern region; NC – North-Central region; NW – North-Western region; C – 

capital; DC – administrative centre of district; MC − administrative centre of municipality. 

____________ 

49


If we compare the statistical data from censuses, they designate that in the 

period 1946−2001, the highest growth had cities with population over 100 

thousand. As Mladenov and Dimitrov (2009) have noted, the size of population of 

Varna and Burgas in that period increased over 4 times, and in Sofia, Stara 

Zagora, Ruse and Pleven − over 3 times. 7 Furthermore, the essential factor in this 

growth rate was the positive trend of migration flows. Despite the falling number 

of people of the cities over 100 thousand, during the period of democratic 

changes, almost half of the urban population in the country are still concentrated 

in this group. Furthermore, in the period 1992-2009 the three biggest cities such 

as Sofia, Plovdiv and Varna increased the number of their population. 

Figure 1. – The territorial structure of the large and medium-size cities Bulgaria 

Source: Own elaboration. 

The demographic dynamics of medium-sized towns can be divided into 

two subperiods. On December 31. 2009, the number of medium-sized towns in 

Bulgaria was estimated on 26. The total number of their population is 1451.2 

thousand. The sub-period 1992−2001 was that of distinct tendency toward reducing 

the number and proportion of the population of medium-sized towns. The total 

population of this category reduced at 184 thousand (Table 1). The share of 

medium-sized towns fell from 25, 6% (1992) to 23,3% (2001). This was the result 

7 Mladenov Ch., Dimitrov, E., 2009. The processes of urbanization in Bulgaria since of 

the end of World War Two. Geography’21, N 3, p. 24. 

____________ 

50


of a decline of the population number in all the cities in this category, and moving 

the town of Lom to a smaller city group, with the population number below 30 

thousand. During the second subperiod, which started in 2001, Sliven and Dobrich 

joined the medium-sized towns. As a result, the share of this category rose by 3,3% 

in 2001-2009 (table 1). During the last two decades they were also seriously 

affected by the economic and demographic crisis. Both cities lost their position as 

100-thousand cities after the decrease of number of their residents with 88 % in 

1992−2009 (Table 2). The only city from this category, which showed increasing 

population number during the period of common demographic stagnation, is 

Svishtov, on the Danube. Although it is situated in a relatively high urbanized 

administrative unit, its population increased by 116,5 % in 1992-2009 period, 

thanks to preservation of its industrial, cultural and educational functions. 

Simultaneously, the towns from the smallest category that consists of the 

towns below than 10 thousand also indicated growth. In the sub-period 1992-2001 

they increased their total population number from 737,7 to 752,8 thousand. Until 

2009 in that category already lived 878,6 thousand people. Another important 

trend in the contemporary development of settlements in Bulgaria is increasing 

number of the category of very small towns in 1992-2007 (from 152 to 185). 

Their share in the urban population increased from 12,9% to 14,6 %. That is a 

direct effect that the small towns with category from 10 to 30 thousand shifted to 

a smaller category. It was due to the demographic crises and the received urban 

statute of 21 big villages. The smallest town in the country still remains Melnik 

located in southern mountain Pirin near to the Bulgarian-Greece state boundary. 

That town has only 375 inhabitants. In comparison to Melnik, the smallest 

Bulgarian town, the Aydemir (Silistra district) – the biggest Bulgarian village, is 

almost 20 times greater. The number of inhabitants of Aydemir is 7557. 

The contribution of new towns in the development of the 

post-socialist urban network 

It must be taken into consideration that, apart from an intensive expansion 

of predominately quantitative type of urbanization, the urbanization ratio in 

Bulgaria is not the result only of actually obtained city functions from the former 

villages. During the last 50-60 years, frequently received urban status from given 

locality is a result of ambitions of local government structures to gain a more sociocultural 

prestige and investments on the occasion of shifting to the category of 

urban settlements. For socialistic period as well as transition one, the representatives 

of local self-government have used the option, which has opened The Law of 

Administrative-Territorial Division of The Republic of Bulgaria. According to the 

article 33 (1), in order to proclaim a given village for town it is necessary to fulfill 

following requirements: social and technical infrastructure must be built and the 

number of population should be over than 3500 for the villages and for the tourist 

____________ 

51


resorts - not less than 1000 inhabitants. During the last two decades, 21 villages 

received the urban statute. But, there are exceptions to that rule. As the example of 

Hadjidimovo i Slivo pole has shown, the urban statute can be received even if the 

settlement has less than 3500 inhabitants (tab. 3). 

Table 3. – The new towns in Bulgaria after 1989 

Settlement 

District, region Year of receiving Number of population, 

(NUTS 2) 

urban status 

31.12.2009 

Zlatitsa * Sofia, SW 1991 5145 

Pirdop * Sofia, SW 1991 7749 

Hadjidimovo Blagoevgrad, SW 1996 2657 

Bojurishte Sofia, SW 1997 5314 

Bania Plovdiv, SC 2002 3498 

Aksakovo Varna, NE 2002 7897 

Slivo pole Ruse, NC 2002 3169 

Primorsko Burgas, SE 2002 3340 

Vetren Pazardjik, SC 2003 3473 

Kostandovo Pazardjik, SC 2003 4341 

Sarnitsa Pazardjik, SC 2003 3607 

Głodjevo Ruse, NC 2003 3659 

Kiten Burgas, SE 2005 1163 

Sveti Vlas Burgas, SE 2006 3634 

Kuklen Plovdiv, SC 2006 5896 

Marten Ruse, NC 2006 3691 

Dobrinishte Blagoevgrad, SW 2006 2736 

Momin Prohod Sofia, SW 2006 1561 

Aheloy Burgas, SE 2009 2240 

Chernomorets Burgas, SE 2009 2177 

Ignatievo Varna, NE 2011 4300 

Sources: Own elaboration on the basis of: www.nsi.bg; P. Mihaylov, 2006, Changes in 

number and the statute of settlements and administrative-territorial organisation in 

Bulgaria. Geography’21, 1.; Population 2007, 2008. Sofia, ational Statistical Institute. 

* Zlatitsa and Pirdop became separate cities as a result of split oh the city Srednogorie 

in 1991. 

In spatial aspect, southern Bulgaria has a monopol in the process of 

occurrence of new towns which number is 16. On the NUTS 2 level, the largest 

number of new towns are concentrated in South-Western, South-Central and 

South-Eastern regions. Since the 80’s only in North-Western Bulgaria no village 

has received the urban statute. This feature has additionally deepened the 

discrepancies in urban network development between the Bulgarian regions. 

Five of the new towns such as Primorsko, Kiten, Sveti Vlas, Chernomorets 

and Aheloy, are resorts located in the Black Sea. That is geographical region with a 

traditionally high level of urbanization. The new towns from that area received the 

urban statute thanks to positive dynamics in development of settlements near the 

Black Sea. It is a result of realisation of many private projects in the tourism sector 

and opening hundreds of new hotels and entertainment places, too. Majority of 

____________ 

52


those settlements has changed in a positive direction. They have become 

modernized thanks to a built-up new infrastructure, the expansion of services. These 

towns also have enlarged their spatial extension. This is not the case that Sveti Vlas 

(Saint Vlas), which was a calm sea village and was in a shadow of the near resorts 

Sunny Beach and Nessebar at the end of the 20 th century, today is called “Bulgarian 

Monte Carlo”. But, in many cases the expansion of construction led to destruction 

of valuable natural recourses for tourism such as sand beaches and beach dunes. 

Figure 2. – A spatial location of the new towns in Bulgaria 

Source: Own elaboration. 

An urban statute also received three national important resorts. These ones 

are Dobrinishte and Momin Prohod from the Sofia district and Bania from the 

Plovdiv district. These three towns are traditional centres of mountain and 

balneological tourism. The rest of new towns mainly occurred on the grounds of 

villages the majority of which population in working age is still employed in 

agricultural sector. A typical examples for that are Kuklen, Vetren, Kostandovo, 

Glodjevo oraz Aksakovo. The economic specialization of the above-mentioned new 

towns is dominated by industry sectors based on agricultural inputs and forestry. 

Main tendencies in the economic development: 

deindustrialization and marketization 

The current national strategic projects and plans pay particular attention 

only to the development of largest cities and agglomerations in Bulgaria such as 

Sofia, Plovdiv, Varna, Burgas, Ruse, Pleven Stara Zagora, Veliko Tarnovo, 

____________ 

53


Haskovo. What is more, the “National Regional Development Strategy 2007−2013” 

has given priority to the development of the capital and few largest cities, which 

should be centres of regional development, investments and innovations, highly 

qualified labour force and modern education. Nevertheless, for the last 130 years, 

after the National liberation the practice has shown that the largest Bulgarian cities 

have always been flexible enough and have been successfully and self-dependently 

adapting to different socio-economic and political conditions despite the fact 

whether or not there were special stimulating agents from the state authorities. 

To a much smaller degree, the mentioned conclusions may concern to the 

medium-sized and, especially, to the small towns. For many of them, the manifested 

growth in the framework of the socialist model of development to considerable 

degree happened due to strong paternalistic approach to urban and economic 

planning. During the 90’s the representatives of these categories fell in deep crises 

and new unknown conditions of socio-economic development including 

marketization, globalization and liberalization. Until the 1990 the economic profile 

major of the Bulgarian towns predominated from some industry enterprises, each of 

them ensured thousands labour places and was a solid source for the local budget. 

Actually, the crisis has covered all the towns in the country, although in no equally 

degree. To 1990 in these cities there was constructed and operated at least one great 

factory on sectors such as: ferrous and nonferrous metallurgy, engineering and 

chemical industries. The factors such as, loss of markets in former socialist block, 

entering on the world market of cheaper goods produced in the South and Southeast 

Asia, the technological backwardness (in some cases), the errors in privatization 

processes led to the complete liquidation of dozens of large industrial enterprises. 

For these entities, as a whole, still there are not found significant alternatives. 

During the 90’s, the gradual liquidation of significant part of industrial 

enterprises caused high unemployment rate and durable social exclusion. These 

changes have provided to active emigration processes and deep demographic crisis 

which appeared in the 70’s and 80’s. At the time of deep structural embarrassments, 

among medium-sized towns were those which had developed industry on a large 

scale: Vratsa, Vidin, Montana, Pernik, Kiustendil, Razgrad, Shumen, Kurdjali, 

Dimitrovgrad and Yambol. Additionally, the old socialist model of social and 

economic development in small towns located by borderlines was also broken. The 

liquidation of the big units of the Bulgarian Army took place in dozens of towns 

along western (Bregovo, Breznik, Slivnitsa) and southern (Malko Tarnovo, 

Simeonovgrad, Harmanli, Elhovo, Topolovgrad and others) border of the country. 

A typical example for failed transformation is the city of Vidin located 

in underdeveloped trans-border zone of North-Western Bulgaria. During the 

transition period this city lost over 10 thousand people who emigrated to work 

abroad, mainly to Greece, Italy, Spain and the Czech Republic. What is more, 

the economic and demographic problems led to liquidation of inter-urban 

transport network in 1998. 

____________ 

54


At the beginning of the 90’s, the international importance had the row of 

full-liquidated enterprises. Among them were, for example, the iron foundry plant 

and the chemical one in Vratsa, the tire factory in Vidin, chemical plant in 

Yambol which produced synthetic fibers based on raw materials from 

petrochemical complex in Burgas. Till now, although with strongly reduced 

production capacity, some industry enterprises are working, as pharmaceutical 

plant in Razgrad, chemical plant in Dimitrovgrad, trucking and car parts company 

in Shumen. There are some industrial establishments, which have comparatively 

successfully continued their activity in the new economic conditions. Among 

them are, for instance, the nuclear plant in Kozlodui (the North-Western 

Bulgaria), „Berg Montana Fitingi” specializing in manufacturing of galvanized 

and black malleable iron fittings, „Monbat” producing accumulators for cars, the 

lead-zinc plant in Kurdjali, „Stale Industry” – in Pernik, the sugar plants in Gorna 

Oriahovitsa. This group contains also „Arsenal” – Kazanluk, the greatest entity in 

today’s Bulgaria specializing in manufacture of machinery and equipment. In 

2007 it employed almost 5000 workers. Good economic results have also shown 

some enterprises of the porcelan and ceramic industries located in Sevlievo (the 

North-Central Bulgaria). 

As a whole, investments in modern service activities such as finance, stock 

trading, banking, retail, information technologies are concentrated mainly in Sofia 

and the remaining large cities. In the period of transition to market economy Sofia 

approved its leadership positions in foreign investments. Its share is more than 50 

%. The capital city, both with its aglomeration area, has provided 30 % from nationl 

GDP. Acoording to main indicators of socio-economic development Sofia is rather 

more similar to conditions of development of other capital city from Central and 

Eastern Europe than to the rest of Bulgarian cities and towns. A new impulse for 

modernisation of the capital took place in January 21st 1998 when the first stations 

of Sofia metropolitan was opened. In 2009 the first line connecting western quarters 

„Obelia” and “Liulin” with the south-eastern quarter of “Mladost” was completed. 

So far, the Sofia Metropolitеn has had 19 kilometers length and 17 stations. 

The group of largest cities that includes the cities of Plovdiv, Varna, 

Burgas, Ruse, Stara Zagora and Pleven was under the negative influence of the 

economic and demographic crisis during the 90’s. Generally, from that group 

only Plovdiv and Varna have had positive dynamics of population from 1992 to 

present. But, thanks to remaining various central functions, this category of 

cities managed to catch up the losses from the beginning of social-economic 

transformation. Furthermore, these large cities have consolidated themselves as 

makroregional centres of development under the conditions of integration and 

membership in European union. For instance, opening of boundaries for free 

movement of people, commodities and the capital have been influenced by 

positive economic dynamics of Ruse. That city is located in the Danube river, 

only 64-cilometres to Romanian capital Bucharest. Apart from increasing 

____________ 

55


number of foreign tourists and international social contacts, there are a large 

number of common economic projects being realized with Romania. What is 

more, the shoping-tourism is also widely spread. 

In post-socialist development, with some success, there are few mediumsized 

towns, like Blagoevgrad, Veliko Tarnovo and Svishtov. They have 

developed their old functions as the centres for higher education, the social and 

market services and the national transport nodes as well. This fact allowed these 

cities to attract and retain jobs of thousands of young people from all regions of 

Bulgaria. At that time, the respectively favourable demographic structure resulted 

in rapid development of various service activities in the university centres. Only 

in Blagoevgrad, the number of students equals nearly 20 thousand. 

The main factor for the current disparities in the development of Bulgarian 

urban network is the territorial over-concentration of foreign investments in three 

largest cities. According to Strategy for promoting investments in the Republic of 

Bulgaria (2005, p.10), during the period 1992−2004 r. the overall value of foreign 

investments in the national economy is estimated on almost 10 mld US dollars. 

However, 77, 7 % of them were concentrated in Sofia-capital, Plovdiv, Varna and 

the Sofia districts. Apart from few exceptions, in new economic conditions the 

investments in medium and small towns are generally limited in some service 

economic activities, for instance, banking, little office-centres, petty trade, entities 

for foreign car repair, hotels and restaurants. The foreign investments in textile and 

clothing industry mostly of Italian and Greek origin are noted in all medium and 

many small towns. They are still helpful to limit female unemployment, but the 

earnings in those activities are very low, often close to minimum wage level, and 

many of these entities function in informal sector. 

As we showed in the previous part, in 2009 almost 87 % from the urban 

network of Bulgaria is presented by small and very small towns below 30 thousand 

(tab.2). Among them are some centres which inherited the old urban functions. The 

biggest towns of this category, according to 2009, are following: Petrich (29,9 

thousand) and Sandanski – (27,0 thousand) from the Blagoevgrad district, 

Velingrad (23,6 thousand) from the Pazardjik district, Karlovo (24,1 thousand) from 

the Plovdiv district, Nova Zagora (23,6 thousand) from the Stara Zagora district, 

Samokov (26,2 thousand) from the Sofia-district and Lom (24,3 thousand) from the 

Montana district. They have developed industry, tourism, the transport of regional 

or national importance, as well as the administrative functions. Under the market 

economy conditions dozens of small and very small towns managed to preserve one 

or more successful enterprises specialized on the subregional or even national scale. 

The earnings in those towns during the system changes and the employment level 

were more favorable in comparison to their overall level in the country. Among 

these centres we can distinguish the next ones: the centre of nuclear energetics 

Kozlodui (the Vratsa district); the centres of thermal energy Galabovo and Radnevo 

(the Stara Zagora district); chemical industries in Devnia (the Varna district); 

____________ 

56


Sevlievo (the Gabrovo district) - earthenware production plant, electronics, and 

others; Rudozem (the Smolian district) – a centre of production of perfumery and 

cosmetics and extraction of lead and zinc ores. But, it must be taken into account 

that mentioned examples are rather exceptions to the general situation dominated by 

the economic and demographic crisis. The phase of great construction boom had a 

great influence on some small resort towns as Bansko, Dobrinishte, Apriltsi, 

Chepelare, Nessebar, Sozopol, Obzor and others. 

Because of gained different results in economic transition, the cities show 

different level of unemployment. Such conclusion can be made on the basis of data 

from the Government Employment Agency. Furthermore, most of them have the 

unemployment rate below the national one. However, unemployment in most cities 

in this category vary from 2 to 4 times over the level of the leading national social 

and economic centres. Taking into account data of July 2009, unemployment in 

Sofia was only 2%, 3,3% in Varna and 5,4% in Plovdiv. While, the unemployment 

ratio of medium-sized towns is the smallest in Dobrich (5,2%), Gabrovo (5,3%), 

Svishtov (5,4%) and Shumen (5,6%). Simultaneously, the highest values of the index 

for the district centres is registered in some peripheral cities, where a considerable 

number of poorly educated Gypsy or Turkish population live, as well as Montana 

(10,4%), Smolian (11%), Sliven (10,1%), Silistra (12 %), Targovishte (9,9%). 

Socio-economic changes and micro-geographical structure 

of the Bulgarian cities 

During the post-socialist transition, the mikrogeographical structure of the 

Bulgarian cities have been changing. This refers to their spatial-functional, symbolic 

and aesthetic aspects of development arising from the influence of market economy 

innovations, changes in the forms of ownership and introduction of democratic 

forms of local self-government. I. Dandolova (2002) ivestigated the changes in the 

urban residental architecture during the transition period. She made some general 

conlusions: there is a transition from collectivity to individuality, displacement of 

big blocks from the small cooperative housing and family houses of diverse 

architecture; there is the transition from the order to chaos. “The reforms into 

market economy in Bulgaria stimulated the citizens to be self-sufficient, more 

individual, and also involved tendency to individualization and spatial separation 

which is respective to both production and residental envioronment.” 8 

As Ilieva and Iliev have drown, the spatial changes include the expansion 

of the cities along the main roads nearby easy reach. The new residential districts, 

consisting of detached houses are built for wealthy people in the outskirts, 

although the process of suburbanization is slower. The relocation of housing 

construction, storehouses, the trade and service network, production activities, and 

8 I. Dandolova, 2002. New signs and symbols in housing architecture of Bulgarian city 

at the 90s./ The city: symbols, images, identities. Lik, Sofia, s. 89. 

____________ 

57


other establishments in the suburbs both with urban settlements’ territorial 

expansion will reduce the distance between them. The authors complete that “the 

present-day areas can be acknowledged as a product of two “rival” tendencies – 

an efficient land use and implementation of town-planning projects.” 9 

The Bulgarian cities became the places of a great social polarization. It 

is clearly visible on the structure of urban environment, caused by post-socialist 

market changes. From one side, logically eestablishing of high-income residents 

groups in Bulgarian cities led to construction of new „neighborhoods of the 

riches”. They are usually situated in surroundings of Sofia, Varna, Plovdiv and 

along the Bulgarian Black Sea coast. There are the first closed settlements 

(„gated communities”), completed to provide living comfort for wealthy 

citizens. There are dozens of similar settlements that were built during the 

transition period, located near Varna, Sunny Beach, Kableshkovo, Pomorie, 

Sveti Vlas and so fourth. On the other hand, the mentioned phenomenon is 

scarce in most medium-sized towns. 

The emergence of dozens new private enterprises caused construction of 

new and advanced office spaces concentrated in large cities. In this respect 

without competition is still Sofia. There is a tendency to replacement of 

construction of business parks from the city centre to the peripheral parts of the 

capital where the cost of land is cheaper. In housing quarter of „Mladost” the 

biggest business park in South-Eastern Europe named „Business Park Sofia” 

was built. The first building in that place was completed in 2001. „Business 

Park Sofia” consists of 35 modern buildings with the business and commercial 

areas. Its total built-up area is estimated on 300 000 sq m. In the biggest 

Bulgarian business park more than 10 000 workers are being employed. 10 

At the same time, the antipode of modern and comfortable new closed 

settlements are Gypsy settlements in many Bulgarian cities and towns. The largest 

Gypsy quarters in Bulgaria are located in Sofia – „The Faculty” located in the 

western parts of the capital and it has about 45 thousand inhabitants, and 

„Stolipinovo” in Plovdiv (50 thousand inhabitants). The other largest ones all nearly 

composed of Gypsy population or showing its prevailing share are these: “Hristo 

Botev” i “Batalova vodenitsa” in Sofia, “Pobeda” („Victory”) and “Akatsiite” in 

Burgas, “Sheker mahala” (Plovdiv), „Hope” (Sliven), „New Way“ (Vidin), „East” 

(Kiustendil), „East” (Dimitrovgrad), „Коsharnik” (Montana), „Republika” 

(Lovech), „Izgrev” (Sunrise) in Dobrich, „Stadiona” and „Mladenovo” (Lom) etc. 

As a whole, these Gypsy ghettos are more and more isolated from contemporary 

social, cultural and economic development. They are primarily constructed of 

illegal ramshackle buildings outside formal regulation plans, often without 

9 Ilieva M., Iliev, I., 2010. Bulgarian urban settlements in the early 21st century. 

Bulletin of geography. Socio-Economic Series, N 13, p. 121. 

10 www.businesspark-sofia.com 

____________ 

58


electricity and even sewerage facilities. They are centres of unemployment and noneducated 

labour force as well as other forms of social exclusion, segregation and 

auto-segregation. Moreover, poor hygiene conditions are the reason for the high 

proportion of sufferers from tuberculosis. Multiple problems of those settlements 

were aggravated during the transition period and their mitigation will require huge 

and long efforts from Bulgarian and European Union institutions so far. 

Another important trend in the socio-economic and urban development is 

the degradation of the panel block houses, built more intensively in the 60’s, 70’s 

and 80’s. First of all, former inhabitants of small towns and villages were settled 

down to these complexes due to manpower needed in construction and operation 

of new huge industrial plants. In the early 90's, similar estates were constructed in 

all city categories. Their common feature is a location away from the city-centre. 

They have underdeveloped the technical and social infrastructure, the large no 

developed areas between the separate buildings. The major part of their 

inhabitants are descends of former villagers who emigrated to the cities and towns 

in order to work in giant industrial enterprises. As a typical example of this type 

of quarters we can show the “Liulin” (120 thousand inhabitants) and „Mladost” 

(90 thousand) in Sofia, “Meden rudnik” - Burgas (80 thousand), “Storgozia” - 

Pleven (60 thousand), “Тrakia”- Plovdiv (60 thousand), “Vladislav Varnechik” – 

Varna (46 thousand), “Dabnika” - Vratsa (25 thousand) etc. 

Revitalization of these complexes and remediation of the high-rise panel 

blocks (which represent 1/3 of all housing stock in Bulgaria) is still backward in 

comparison with other post-socialist cities of East-Central Europe. The 

problems of these housing complexes result from ineffective government 

programs for remediation and because of low household budgets. The 

introduction of market mechanisms, the restitution and the development of 

private initiative have multipled the prices per sq m. In Bulgarian cities the 

highest growth in housing estate prices was recorded in the period 2003-2008, 

due to the economic stabilization and growth, and a construction boom. Data for 

April 2008 (according to National Statistical Institute), showed that the highest 

housing prices are in Sofia (1186 euro) and Varna (1050 euro). In comparison, 

the highest prices of medium-sized towns were in Blagoevgrad (1194 leva or 

597 euro per sq m) and Veliko Tarnovo (1174 leva or 583 euro per sq m) was 

nearly twice lower in comparison with. In some of the low developed and the 

peripheral district centres such as Kiustendil and Silistra, the average price per 

square meter of housing was below than 400 euro. This was the year when the 

process of housing estates in the country reached their highest values. Shrinkage 

of the market, the impact of financial crisis, the decline of the employment and 

the risk of taking credit led to a significant fall of the prices in the next two 

years (2008−2010). As a whole, the marketization of that sector after 1990 

provided to increase the prices of private houses more than 140 times - from 6,5 

leva (IV.1993) to 945 leva (IV.2010) per sq m. 

____________ 

59


The penetration of Western capital in the economic activities such as 

trade and tourism, and, to a lesser extent, industry, the internationalization of the 

economic relations are noticeable in the landscape of post-socialist cities and 

towns in Bulgaria. Powerful impetus to development of modern services in the 

private sector, for instance, banking, finance, telecommunications, retailing, 

undoubtedly contribute to improve the aesthetic level of many buildings and of 

the whole central urban areas. The new petrol stations, bank offices, business 

parks, logistics centres, hypermarkets, hotels, new factories were built. The recent 

ones were situated on the old industrial terrains or on completely new, previously 

undeveloped areas, within the built-up zones of the cities or on their immediate 

surroundings. At the beginning of 2011, the stores of some large foreign 

hypermarket chains as Kaufland, BILLA and Peny-Market (as well as Bulgarian 

“Technomarket”) have already operated in almost all large and middle-sized 

cities. Mainly in large cities and some of medium ones, where is a conducive 

economic environment, the stories of foreign trade chains such as METRO, 

Praktiker, T-Market, Plus, Carrefour and so fourth have also operated. 

During several years (since 2005), the landscape of large cities in Bulgaria 

has been changing and modernizing through the introduction in their space of the 

malls, the modern successors of socialists “local universal stores”. They have 

introduced a new consumer culture in large cities and medium towns and 

diversified their architectural silhouette. Apart from commercial purposes, the malls 

have been performing important social functions as a source of reducing of 

unemployment. Apart from the capital and large cities, in medium towns, the first 

modern shopping centre of this type was opened in 2006 in Veliko Tarnovo. In the 

following years, similar projects were realized in Blagoevgrad, Yambol, Gabrovo, 

Silistra and Dobrich. In 2007-2008, the same project was planned in other mediumsize 

cities, but due to financial crisis and reduction of incomes many investors 

cancelled their plans. This tendency has shown the low consumer demand and low 

standard of living in that above-mentioned size category in Bulgaria and, so far, the 

introduction of modern services was weaker than in the large cities. 

____________ 

60 

Conclusion 

As it was shown in the paper, there are a number of demographic, 

economic, environmental and spatial-functional changes in the post-socialist 

development of urban settlements in Bulgaria. After 20 years of social and 

economic adaptation of the Bulgarian cities and towns into democratic and market 

reforms, the changes in the urban network in the country may be shortly 

characterized by two notions: instability and polarization. As M. Ilieva and I. 

Iliev have noted, the socio-economic and demographic changes which took 

place in the period of transition did not disturb the urban settlements functions. 

The largest cities and middle-sized towns have preserved their polyfunctional


profile. 11 But, the basic contrast with the previous epoch is the considerable 

reduction of industry and increase of the service sector, both in the local GDP 

structure and in employment as well. 

From one hand, as a whole, the medium and small towns in Bulgaria fell in 

a deep socio-economic crisis. The different social problems, especially those 

connected with unemployment and low incomes from work have been strained. 

Economic stagnation and low incomes of the population are still the main factors 

causing depopulation in Bulgarian cities and towns. Some of them, as Vratsa, Vidin, 

Silistra and Gabrovo, lost over than 20 % of their population between 1992−2009. 

However, this trend was also typical for small towns and villages. 

From the other hand, the long period of social and economic changes 

and adjustment to newly conditions brought many new opportunities for 

development of the Bulgarian cities. Few of them, mainly the biggest, were able 

to use the market economy conditions as well as European integration policies 

and tools to ensure themselves the stable economic growth and an influence on 

the processes of urban development on a regional and local scale. 

Валентин Михајлов 

САВРЕМЕНИ ТРЕНДОВИ У ДЕМОГРАФСКОМ И ДРУШТВЕНО- 

ЕКОНОМСКОМ РАЗВОЈУ ГРАДОВА У 

БУГАРСКОЈ – ГЕОГРАФСКИ ПРЕГЛЕД 

Закључак 

Као што је приказано у раду, постоји низ демографских, економских, еколошких 

и просторно-функционалне промене у пост-социјалистичког развоја урбаних 

насеља у Бугарској. Након 20 година социјалних и економских прилагођавања 

бугарског градова демократским и тржишним реформама, промене у урбаним 

мрежама у земљи може бити укратко окарактерисани два појма: нестабилности и 

поларизације. Као М. Илиева и И. Илијев су указали на социо-економске и демографске 

промене које су се одиграле у периоду транзиције, а које нису реметиле 

функције градских насеља. Највећи и градови средње величине су очували свој 

полифункционалан профил. Али, основна разлика у односу на претходне епохе је 

значајно смањење индустрије и повећање у сектору услуга, како у локалним GDP 

структурама тако и при запошљавању. 

Са једне стране, као целина, средњих и мали градови у Бугарској су пали 

у дубоку друштвено-економску кризу. Различити социјални проблеми, посебно 

они у вези са незапосленошћу и ниским приходима су истакнути. Економску стагнацију 

и ниске приходе становништва су и даље главни фактори који изазивају де- 

11 Ilieva M., Iliev, I., 2010. Bulgarian urban settlements in the early 21st century. 

Bulletin of geography. Socio-Economic Series, N 13, p.120–121. 

____________ 

61


популацију у бугарском градовима. Неки од њих, као Враца, Видин, Силистра и 

Габрово, изгубили су више од 20% становништва између 1992-2009. године. Међутим, 

тај тренд је такође типичан за мале градове и села. 

Са друге стране, дуг период друштвене и економске промене и прилагођавање 

новим условима, условио је нове могућности за развој бугарских градова. Неколико 

њих, углавном највећих, могли су да користе услове тржишне економије, као и политике 

европских интеграција да би обезбедили стабилан привредни раст и утицај на 

процесе урбаног развоја на регионалном и локалном нивоу. 

____________ 

62


Оригиналaн научни рад 

UDK 94:314.117(439.2) ”1869/1910” 

Original scientific work 

Бранко Ћупурдија 

СТАНОВНИШТВО СУБОТИЦЕ ПРЕМА ВЕРОИСПОВЕСТИ И 

МАТЕРЊЕМ ЈЕЗИКУ 1869–1910. ∗ 

Извод: Реч је о становништву Суботице у доба Аустроугарске монархије. Предмет 

пажње је број становника и изјашњавање према вери и матерњем језику, на основу чега 

се посредно може судити о националној припадности. Показало се да је број становника 

од 1869. до 1910. порастао са 56.323 на 94.610 односно за 38.287 становника 

(индекс 167,98). Насеље Суботица или унутрашња територија града 1910. године има 

46.762, а 19 насеља спољне територије града, без Бајмока и Чантавира, 46470 становника, 

укупно 93232 становника, без војних лица. У периоду од 42 године у верском 

погледу најбројнији су римокатолици, који имају између 90,31% и 92,64%, православци 

између 3,07% и 4,34%, израелити, између 2,36% и 3,74% и реформати, између 

0,34% и 1,50% становника. Све остале верске заједнице, гркокатолици, унитари, евангелици 

и остали имају понаособ мање од 1% становника. За мађарски матерњи језик 

се изјаснило између 49,00% и 58,75%, буњевачком становништву (хрватско-српски, 

српски, остали језици) припада између 35,29% и 40,34%, за српски матерњи језик 

(припадност православној вери) између 3,27% и 3,75%, за немачки матерњи језик између 

2,02% и 2,61%, а свим осталим матерњим језицима: словачком, румунском, русинском, 

хрватском, словеначком и осталим језицима припада по мање од 1% становништва. 

Указано је на историјске и друштвене процесе који су утицали на изјашњавање 

становништва, међу којима и на процес асимилације. Ова питања се разматрају из 

перспективе данашњих оквира суботичке општине у којој има 19 насеља. То значи да 

истраживања захватају и насеља Бајмок и Чантавир иако по пописима становништва у 

Аустроугарској монархији нису припадала слободном краљевском граду Суботици, 

него Бачко-Бодрошкој жупанији. Ово се чини из два разлога: ради поређења ових насеља 

са Суботицом у периоду од 1869–1910. године и ради евентуалних, макар и накнадних 

и овлашних поређења са данашњим стањем. 

Кључне речи: Суботица, асимилација, Аустроугарска, друштво, држава 

Abstract: The subject of this paper is a population of Subotica, during the Austro- 

Hungarian monarchy. The attention is given to the number of inhabitants and their 

declaration of religion and language, based on which indirectly we can judge of their 

nationality. Population increased from 56,323 to 94,610 inhabitants or for 38,287 

inhabitants (index 167.98.) in period 1869-1910. In the urban area of Subotica in 1910th 

lived 46,762, and in 19 villages outside the city territory, (without Bajmok Cantavir), 

lived 46,470, which is a total of 93,232 residents, but without military personnel. During 

∗ 

Рад представља резултат истраживања на пројекту 177028, који финансира 

Министарство просвете и науке Републике Србије. 

____________ 

63


the 42 years period considering the religion structure, Roman Catholics counting 

between 90.31% and 92.64%,and were most numerous religion group. Only between 

3.07% 4.34%, of Orthodox and 2.36% and 3.74%,of Israelites and reform, between 

0.34% and 1.50% of the population lived in Subotica. All other religious communities, 

Greek Catholics, UNITAR, evangelicals and others are individually less than 1% in the 

share of total population. Persons who speaks hungarian language declared between 

49.00% and 58.75% in the share of total population, Bunjevac population (Croatian- 

Serbian, Serbian and other languages) belongs between 35.29% and 40.34% in the share 

of total population, Serbian language (belonging to the Orthodox faith) between 3.27% 

and 3.75% in the share of total population, for the German language between 2.02% and 

2.61% in the share of total population, and all other native languages, Slovak, 

Romanian, Ruthenian, Croatian, Slovenian and other languages belong to the less than 

1% in the share of total population. This paper explains the historical and social 

processes that have influenced the declaration of the population, including the process 

of assimilation. These issues are discussed from the perspective of the present Subotica 

municipality in which there are 19 settlements. This means that the researches consider 

also settlements Bajmok and Čantavir even though they didn’t belong to a free royal 

town of Subotica according to census data in Austria-Hungary monarchy. This is done 

for two reasons: to compare these settlements with Subotica in the period 1869-1910. 

and in case of subsequent comparisons with today's situation. 

Key words: Subotica, assimilation, Austro-Hungarian, society, state 

Нагодбом између Аустрије и Мађарске 1867. створена је нова држава, 

Аустроугарска монархија (Osztrák-Magyar Monarchia), чији је један центар, за 

земље западно од реке Лајте–Транслајтанија, био Беч, а други, за земље источно 

од Лајте–Цислајтанија, Пешта, која је спајањем са Будимом 1873. постала 

Будимпешта. Личност владара, аустријског цара и мађарског краља, обједињавала 

је ове делове државе која је имала заједничку спољну политику и 

војску и заједничке финансије за њих. У осталим пословима су земље чланице 

биле самосталне, са дводомним парламентима и владама које су им биле 

одговорне. Угарски парламент и влада су после Нагодбе радили на организовању 

државне управе и школства, стварању услова за развој привреде и регулисању 

националног питања. Знатан део поменутих послова је урађен или покренут 

у време када је на челу владе био Ђула Андраши (1867-1871). Тако је 

на основу Аустро-угарске нагодбе 1867. и једног посебног закона из 1868. о 

укидању ердељског парламента и Хрватско-угарском нагодбом 1868. успостављена 

територијална целовитост земаља круне светог Стефана. Према 

Хрватско-угарској нагодби, "Мађарска и Хрватска" су једна држава како према 

осталим деловима Монархије тако и према страним земљама. Хрватска је 

том приликом накнадно прихватила Аустро-угарску нагодбу с тим да се слични 

споразуми убудуће доносе уз њен пристанак. Изван територије Угарске је 

____________ 

64 

Увод

Branko Ćupurdija 

у управном погледу остала само Војна граница, али је влада Ђуле Андрашија 

већ 1868. тражила од владара да се она и у управном смислу припоји територији 

Угарске. Овај процес је, међутим, трајао од 1871. до 1884. године, после 

чега је Војна граница прикључена територији Угарске и Хрватске (Рокаи, П., 

Ђере, З., Пал, Т., Касаш, А., 2002). Истовремено је са Нагодбом између 

Аустрије и Угарске 1867. враћен на снагу мађарски устав са жупанијским системом. 

Државна територија је била подељена на жупаније (vármegye), ове на 

срезове (járás), а ови на општине (község). Упоредо са овом поделом постојале 

су и две врсте градова: градови са уређеним сенатом (Rendezett tanácsu város), 

у рангу среза и под влашћу великог жупана жупаније којој су припадали, и 

слободни краљевски градови (Szabad királyi város, ili, Törvény hatósági jogu 

város или краће Thj város), у рангу жупаније, који су исто имали великог жупана, 

који је био у вези са надлежном владом и министарством. Бачко-бодрошка 

жупанија (Bács-bodrog vármegye), чије се седиште налазило у Сомбору, 

која је у потпуности одговарала области Бачке, имала је 13 срезова, два града 

у рангу среза, Стару Кањижу (Magyar Kanizsa) и Сенту (Zenta) и четири слободна 

краљевска града, Нови Сад (Ujvidék), Сомбор (Zombor), Суботица (Szabadka) 

и Баја (Baja). Жупаније су посредством великих жупана, који су се налазили 

на њиховим челима и које је постављала влада, били у вези са краљевском 

владом у Будимпешти тј. са банском владом у Загребу и одговарајућим 

министарствима (Палић, М., 1964). 1 Тако се, са овим глобалним друштвеним 

променама, слободни краљевски град Суботица, као саставни део Бачко-бодрошке 

жупаније, нашао у оквиру нове државе, која се по свом унутрашњем 

уређењу разликовала од осталих европских држава, и која је као таква пресудно 

утицала и на друштвене прилике у свим својим регионима. 

Из прегледа рада Мађарског краљевског централног уреда за статистику 

види се да су у Мађарској у периоду од 1871. до 1911. године, дакле у 

распону од 40 година, прикупљане две врсте података, тзв. редовно прикупљање 

података и периодично и ванредно прикупљање података. Редовно 

прикупљање података подразумевало је извештаје о 39 ставки. Ту се налазила 

статистика о кретању становништва, емиграцији, имиграцији, путним исправама, 

пограничном кретању људи, јавном здравству, лековитим бањама и изворима 

минералне воде, жетви, берби винограда, промету поседовних тела из 

земљишних књига, лову, сточним вашарима, пијачним ценама, рударству и 

металургији, трговинским и занатским коморама, занатским телима и занатлијским 

организацијама, акционарским друштвима занатског карактера, продуктивности 

трговинских млинова, фабричким погонима и радницима, фабричкој 

производњи, бројном стању радника и потражњи за радницима фабрика 

и рударских и металуршких предузећа, обустави рада и отпуштању 

1 Видети: Административно-територијалне променеу НР Србији од 1834-1954, Народна 

Република Србија, Завод за статистику, Београд, мај 1955, 40, 41, 43. 

____________ 

65


радника, несрећи на раду, ручним залагаоницама и позајмним фирмама, 

спољној трговини, дневном извештају будимпештанског промета пшенице, 

залихама пшенице и млевених производа смештеним у јавним робним складиштима 

и задружним складиштима, железници, бродарском и робном промету 

Ријеке (Фиуме), бродарско-прометним подацима лука мађарско-хрватске 

морске обале, кредитним установама, задружном пословању, осигуравајућим 

пословима, штетама изазваним пожарима, јавној просвети, филантропским 

школским и васпитним установама и склоништима за децу, јавним збиркама 

и јавним библиотекама, црквама и верском животу, ванкофесионалним 

лицима и правосуђу. Са друге стране, периодично и ванредно прикупљање 

података и важнији стари снимци стања ствари подразумевали су извештај о 

16 ставки. Ту се налазила статистика о пописима становништва из 1869, 1880, 

1890, 1900. и 1910. године, Закон који прописује попис становништва из 1910. 

године и упутства, публикација о историји становништва из времена Pragmatica 

sanctio (1720), попис Цигана, статистика слепоће и оболелих од рака, пољопривредни 

снимак из 1895. године, попис стоке, статистика млинске индустрије, 

благајни за помоћ болеснима, вода Мађарске, исхране у Мађарској и 

друштава у Мађарској, библиотечка статистика, прикупљање података за циљеве 

реформе права гласа, статистика буџета органа локалне самоуправе (општинских, 

жупанијских, градских, старатељских благајни) и Земаљска општинска 

комисија за главне књиге (Kir, A., M., 1911). 

Писац извештаја о раду Мађарског краљевског централног уреда за 

статистику, када пише о периодичном и ванредном прикупљању података и 

важнијим старим снимцима, који је за наша истраживања у овом тренутку и 

најбитнији, истиче да у Мађарској не постоји посебан закон о попису становништва 

који би одредио у којим временским размацима они треба да се 

обаве. Пет пописа становништва, колико их је било "од времена поновног 

успостављања уставног стања", било је посебно одређено законским члановима 

1869:III, 1880:LII, 1890:IX, 1899:XLIII и 1990:VIII. Али изгледа као да 

је одсуство општег закона о попису становништва надомештено уверењем 

које се уврежило и у свести грађана, а то је, да је посматрано са тачке гледишта 

управљања државом, одржавање пописа становништва обавезно и да у 

утврђивању рокова пописа следимо закључке конгреса статистичара који је 

одржан 1872. у Санкт Петерсбургу, а према којима свака земља треба да организује 

попис становништва сваких десет година и то у годинама које се 

завршавају са нулом. У складу са том одлуком у Мађарској је, почевши од 

1880, свака деценија окончана пописом становништва. Иако су под надлештвом 

Мађарског краљевског централног уреда за статистику организована 

само четири последња пописа становништва у извештају о његовом раду је 

поменут и попис становништва из 1869. "како бисмо могли да пажљиво пратимо 

развојни ток пописа становништва у Мађарској од самог почетка" (Kir, 

A., M., 1911). 

____________ 

66


Попис становништва из 1869. је једини примењивао систем листи тако 

да у великој мери одудара од каснијих пописа. У градовима се обављао помоћу 

пријавних формулара које је попуњавао домаћин односно глава домаћинства, 

а у другим местима помоћу прикупљачких формулара које је попуњавао 

пописивачки агент. У Будимпешти су из експерименталних разлога користили 

индивидуалне пописне листе које је по могућности свако био дужан 

сам да испуни. Зато је у главном граду за попис био одређен један дан, а у 

осталим деловима земље је требао да почне 3.1.1870. и да се спроводи док се 

не заврши. Иначе је на формуларима за прикупљање података писало да се 

попис односи на стање затечено 31.12.1869. Попис је доносио податке о телесним 

и душевним манама становника, односу према војсци, домицилитету 

странаца и месту боравка чланова породице који су били одсутни, занимањима, 

запослености, издржаваоцима и издржаваним лицима, стамбеним односима 

и домаћим животињама. "Из разлога политичке опрезности овај попис је 

пренебрегао односе матерњег језика и познавања језика". На крају је статистички 

центар "на основу делимично мањкавих материјала" објавио резултате 

пописа у четири велика фолио тома, при чему је у уводном делу дат извештај 

о начину спровођења пописа (Kir, A., M., 1911). На одређен начин се подразумева, 

па вероватно писац извештаја о томе и не говори посебно, да је попис 

донео податке и о броју становника и о верском изјашњавању становника. 

У односу на претходни, попис становништва из 1880. године, је показао 

напредак у три правца: примени индивидуалног пописног формулара, 

укључивању службеног елемента у рад на спровођењу пописа и централизацији 

обраде прикупљеног статистичког материјала. Највећа предност система 

индивидуалних формулара, који је издржао пробу и у иностранству, у 

односу на систем регистара је у томе што се помоћу њега могу избећи грешке 

које се лако дешавају у регистрима и што омогућава потпуније искоришћавање 

сакупљене статистичке грађе. Овог пута попис је садржао и питање 

које "се односи на матерњи језик и на говорене домаће језике", а оне који 

нису умели да говоре попис није уврстио ни у једну националну односно језичку 

категорију. Посебним питањем се сазнавало да ли је пописано лице 

болесно, и ако јесте од када је болесно. Видан је напредак на пописном формулару 

који се односи на занимање, где се поред главног занимања и радног 

односа, траже подаци и о евентуалном споредном занимању. Попис је обухватио 

и број станова, кућа и домаћих животиња. У Будимпешти, где је пописни 

формулар у више ствари одступао од узорка који је био примењиван 

широм земље, узимање података је било изузетно по томе што је требало 

попунити индивидуални пописни лист и о људима који су привремено одсутни. 

Резултати пописа становништва су објављени у два тома, у првом су 

дати подаци на нивоу земље и по муниципијама, а у другом су дати подаци 

по општинама о броју кућа и грађана и припадности према матерњем језику 

и вероисповести (Kir, A., M., 1911). 

____________ 

67


Наредни попис становништва је спроведен 3. децембра 1890. године. 

Он је задржао систем пописних формулара, који је успешно примењен на 

претходном попису, и питања која су се односила на демографске односе, а 

даље усавршио поступак пописивања занимања и односа у запошљавању, 

разликујући самосталност у послу и рад за друге, рад у домаћинству, кућне 

слуге, издржаваоце и издржаване. Овај попис није био повезан са пописом 

стоке, али су детаљно пописани грађевински објекти, зидови и кровишта, чиме 

су обезбеђени подаци за потребе заштите од пожара и противпожарног 

осигурања. Уред за статистику је резултате пописа објавио у три обимна тома 

као прва три тома нове едиције Статистичких саопштења, покренуте 1893. године. 

Први том садржи "општи опис народа", други професионалну статистику, 

а трећи статистику грађевинских објеката. На основу материјала сакупљеног 

приликом овог пописа становништва објављена су 1892. године још два 

рада, збирка топонима и збирка наслова о занатлијама и трговцима и њиховим 

фирмама у Мађарској (Kir, A., M., 1911). Овом приликом, а поводом детаљног 

пописа грађевинских објеката, треба указати на чињеницу да се грађа 

о њима може користити и за друге потребе а не само за потребе противпожарне 

заштите и противпожарног осигурања. Она се може користити за проучавање 

историје архитектуре и насеља. Подробни описи стамбених и других 

објеката, дати у попису становништва, уз истраживања на терену, омогућавају 

целовитији приступ градитељској култури. 

Попис становништва из 1900. године је разуђенији од оних који су раније 

проведени. О томе на свој начин говори и чињеница да су његови резултати 

објављени у 10 томова. Приказани су: Општи опис популације по општинама; 

Занимање становништва по општинама; Детаљан опис становништва 

(демографски резултати); Занимање становништва детаљно обрађено; Неки 

даљи детаљи занимања становништва и статистика предузећа; Радно време и 

плата чиновничког и другог помоћног особља који спадају у оквир индустрије; 

Занимање становништва упоређено са главним демографским подацима; 

Гране јавних услужних делатности и слободна занимања; Прилике становништва 

у погледу поседовања кућа и земље; и Резиме коначних резултата, научни 

коментар, (Kir, A., M., 1911). 

Последњи попис становништва у Аустроугарској монархији се односи 

на стање затечено 31. децембра 1910, а проведен је у првих 10 дана 1911. 

године. Резултати пописа су објављени у шест књига. Он је донео неколико 

битних новина. Тако је постављено питање о броју деце које има пописано 

лице. Оно је постављено зато што се у појединим областима "систем одгајања 

свега једног детета" почео нагло ширити. Осим тога, дошло је до значајног 

проширења питања која се односе на образовни ниво пописаног лица. Тако се 

питања не ограничавају само на то да ли пописано лице зна да чита и пише, 

него су пописани и они који су завршили четири или шест разреда основне 

школе, четири или осам разреда средње школе или других установа истог ни- 

____________ 

68


воа. И међу демографским питањима су се, поред оних од пре 10 година, појавила 

и четири нова питања. Прво се односи на место становања, друго на време 

боравка у месту становања, треће на то да ли је пописано лице било у иностранству, 

и четврто, да ли је лице служило војни рок. Циљ прва три питања 

је да осветле стабилност пoпулације и склоност ка пресељавањима, а циљ четвртог 

питања је да осветли "физичку развијеност и телесно здравље" појединих 

класа становништва. Што се тиче детаља о намени зграда препоручено је 

да се избегава збрајање и збирни назив и да "свака појединачна зграда буде 

исказана у посебном реду". Тај принцип је задржан и код пописивања салаша 

и мајура (Kir, A., M., 1911, Stanovništvo Narodne Republike Srbije od 1834– 

1953). На тај начин законодавац је створио и својеврсну основу за проучавање 

стања на периферији груписаних насеља, села, варошица и градова. 

У целини посматрани, дакле, пописи су вршени првих дана јануара 

наредне године за стање од 31. децембра прошле године. Због административних 

подела које су се мењале више пута, посебно због сужавања подручја која 

су била под војном управом (војне крајине) у корист цивилне управе и са променама 

у подручјима и правима самоуправних градова, подаци пописа из 

1869. нису упоредиви са подацима из 1880. године, а ни ови са подацима од 

1890. до 1910. године, мада је подела утврђена осамдесетих година остала, без 

знатнијих измена, на снази до пропасти Аустроугарске монархије. Иначе су 

многе од мађарских статистичких публикација осим на мађарском објављене 

и на немачком и француском језику, што их чини доступнијим знатно већем 

броју читалаца (Stanovništvo Narodne Republike Srbije od 1834–1953). 

Особености Суботице 

Већ 1857. године, десетак година пре него што ће припасти Аустроугарској 

монархији, Суботица је са 53499 становника, по величини била трећи 

град у Угарској, иза Будимпеште и Сегедина а испред Пожуна, Дебрецина и 

Темишвара. 2 Слику града из тога времена и надолазећих друштвених промена 

приказали су поједини истраживачи. Тако један од њих пише: 

"U poslednjim decenijama 19. i početkom 20. veka Subotica je potpuno izmenila 

lik ogromnog panonskog sela. Trošne i stare prizemne kuće, pokrivene trskom, 

zamenile su moderne porodične kuće ili spratne najamne palate i javni objekti. 

Prašnjave ili blatnjave ulice se popločavaju ili asfaltiraju, a za pešake se grade trotoari. 

Iste te ulice će dobiti prijatniji izgled zbog zasađenih drvoreda, ali i škiljave svetlosti 

noćnih lampi koje su ipak razbijale totalni mrak. Na trgovima su uređivane cvetne leje 

i travnate površine. Da bi se stanovništvo snabdelo kvalitetnom pijaćom vodom bušeni 

su bunari, za potrebe gradskog saobraćaja ulicama Subotice krenuo je električni 

tramvaj, na Paliću je izgrađeno kupalište za odmor svih Subotičana... 

2 Szabadka szab. kir. város közigazgatása az 1902-1912. években, Szabadka, 1912, 23. 

____________ 

69


Dug bi bio spisak kada bismo nabrajali sve promene koje su se desile u životu 

Subotičana. Možda je još važnije da su se izmenili oni sami. Na mesto stare zemljoposedničke 

aristokratije, koja je vekovima, gotovo po inerciji, upravljala gradom, pojavilo 

se u drugoj polovini 19. veka građanstvo, društveni sloj sa znatno širim horizontima, 

otvoren za novosti, spreman da uči, putuje, usvaja, reskira. Pre svega njima, kao i potražnji 

za poljoprivrednim proizvodima, Subotica ima da zahvali svoj strelovit razvoj. 

Sve je bilo izmenjeno za tridesetak godina – i izgled grada i ljudi" (Grlica, M., 2001). 

Овом кратком али надахнутом опису града, ради потпунијег увида 

у његов развој, треба додати још неколико чињеница из привредног живота. 

Познато је да значајну економску снагу град још увек црпи из пољопривреде. 

Тако се још 1910. половина ст. бавила пољопривредом, али је 

радило и 3089 занатских предузећа у којима је било запослено око 10000 

људи. У исто време, међу индустријским предузећима постоје: фабрика 

бакреног и гвозденог намештаја, вештачког ђубрива, железничка радионица, 

грађевинско предузеће, предузеће за израду одевне конфекције, предузећа 

која су се бавила каменорезачком делатношћу, производњом цигле, 

текстила, свиле, шешира и целулоидних робних артикала и предузећа у 

области млинске индустрије. Многобројни хотели и гостионице сведоче да 

град има и значајне могућности за развој туризма. Привреда, трговина и 

туризам су добили посебан подстицај изградњом железнице. Тако је кроз 

Суботицу прошла главна железничка пруга на релацији Будимпешта-Београд, 

Баја-Сегедин и Сомбор-Сента. Прва штедионица је успостављена 

1869, тако да је и банкарство почело давати знатан удео у развоју града. 3 

Све то је допринело да Суботица последњих деценија 19. и почетком 20. 

века, поготово у време када су се на њеном челу налазили градоначелници 

Л. Мамужић (1884-1902) и К. Биро (1902-1918), буде значајно економско, 

друштвено и културно средиште у овом делу Панонске низије (Libman, E., 

2003: Libman, E., 2011). 

Број становника 

По првом попису становништва у Аустроугарској монархији, проведеном 

1869. године, слободни краљевски град Суботица је имао 8.645 кућа, 

12.472 породице и 56.323 становника, Бајмок (Bajmok), чији су становници 

пописани у оквиру Горњег среза (Felső járás) Бачке жупаније (Bács megye), 

имао je 1.107 кућа, 1.303 породице и 6.446 становника, а Чантавир (Csantavér), 

чији су становници пописани у оквиру Телечког среза (Telecskai járás) Бачке 

жупаније, имао је 859 кућа, 1.108 породица и 4.725 становника. По последњем 

попису становништва проведеном 1910, Суботица је имала 15.520 кућа и 

94.610 становника, Бајмок, који је пописан у оквиру Бачалмашког среза 

3 Városi és vármegyei szociográfiák, XIV, Budapest, 1941, 426. 

____________ 

70


(Bácsalmási járás) 1.789 кућа и 8.271 становника и Чантавир, који је пописан у 

оквиру Бачкотополског среза (Topolyai járás) 1.458 кућа и 7.625 становника. 4 

То значи да је у периоду од 40 година број кућа у Суботици порастао за 6.875 

а број становника за 38.287, у Бајмоку је број кућа порастао за 682 а број становника 

за 1.825, и у Чантавиру је број кућа порастао за 599 а број становника 

за 2.900. Укупно је у сва три насеља за четири деценије број кућа порастао за 

8.156 а број становника за 43.012. 

На кретање броја становника су, осим природног прираштаја и миграционог 

салда, утицали и други чиниоци, као што су епидемијa колере и припајање 

Александрова. У периоду између првог и другог пописа, 1873. године 

у Суботици је избила колера. Она је била део пандемије која је владала у 

Угарској и Европи. У Суботици је епидемија колере владала од 2. јула до 1. 

октобра 1873. године. Оболео је 1.561 човек а умрло је 877 људи. На ширење 

болести је утицало више чињеница. Једна од њих је што превентивне мере нису 

правовремено предузете. Да су оне правовремено предузете, као на пример 

у Новом Саду, број жртава би био знатно мањи. "Узрок појаве колере у Суботици 

је у прво време била контактна инфекција а касније тзв. `водена инфекција`, 

када су колеричне клице доспевале у воду за пиће, узрокујући опаку 

болест широких размера". Појави и ширењу колере доприносили су и "плитко 

копани бунари за пијаћу воду у које се сливала и загађена вода, висок ниво 

подземних вода, многобројне баре и прљави одводни канали, нечистоћа на 

улицама и двориштима" (Pančić, I., 1991). 

У периоду између предпоследњег пописа, одржаног 1900. године, и 

последњег пописа, проведеног 1910. године, Суботици је припојен Шандор, 

данашње Александрово. Шандор је фебруара 1804. године службено проглашен 

селом, а једно столеће касније, 1904. године је укинут и припојен граду 

Суботици (Ulmer, G., 1999). Овим чином је територија града Суботице порасла 

са 166.077 к.ј. на 169.192 к. ј. односно за 3.115 к. ј. 5 Тиме је уједно повећан 

и број становника Суботице. Видећемо касније да је Шандор по попису из 

1910. године, дакле, по првом попису након што је припојен Суботици, имао 

1.589 становника. Тада, 1910. године, Бајмок је имао 18.014 к. ј. 6 а Чатавир 

4 Az 1869. évi népszámlálás vallási adatai, Bács megye, Teleki László Alapítvány – 

Közpopnti Statisztikai Hivatal, Budapest, 2005, 17, 19, 20; A Magyar Szent Korona 

orzságainak 1910. évi népszámlálása, I rész, Budapest, 1912, 176, 177, 180-183. 

5 A Magyar Korona orzságainak 1900. évi népszámlálása, Bács-Bodrog vármegye, Budapest, 

1902, 6; А Маgyar Szent Korona országainak 1910. évi népszámlálása, Magyar 

Királyi Közpopnti Statisztikai Hivatal, I rész, Budapest, 1912, 182. 

6 А Маgyar Szent Korona országainak 1910. évi népszámlálása, I rész, 176. Упоредити 

и: A Magyar Korona orzságainak helységnévtára, Országos Magyar Királyi Közpopnti 

Statisztikai Hivatal, Budapest, 1892, 50, 51; A Magyar Korona orzságainak 1900. évi 

népszámlálása, Bács-Bodrog vármegye, 2. 

____________ 

71


14.519 к. ј. 7 Најпотпунији увид у становништво Суботице и њених насеља може 

се стећи на основу пописа проведеног 1910. године. Према њему, унутрашњу 

територију града Суботице чини осам квартова и Шандор (Sándor 

külváros). У I кварту живи 4.535, у II 5.937, III 7.108, IV 4.564, V 8.305, VI 

6.472, VII 3.562 и у VIII 4.690 становника и у Шандору 1.589 становника. Унутрашња 

територија града има 46.762 становника. Спољашњу територију града 

Суботице чини 19 насеља: Келебија (Kelebia puszta) са 4.782 становника, Шебешић 

(Sebesics puszta) са 4.124 становника, Таванкут (Tavankút puszta) са 

4.166 становника, Ђурђин (Györgyén puszta) са 1.815 становника, Павловац 

(Vámtelek puszta) са 1.475 становника, Жедник (Nagyfény puszta) са 2.086 становника, 

Зобнатица (Zobnaticza puszta) са 1.297 становника, Верушић (Verusics 

puszta) са 4.498 становника, Лудаш (Ludas puszta) са 4.459 становника, Радановац 

(Radanovácz pusta) са 1.224 становника, Томпа (Tompa puszta) са 

6.392 становника, Палић купалиште (Palics fürdő) са 809 становника, Сегедински 

виногради (Szegedi szőllők) са 1.655 становника, Мајшански виногради 

(Majsai szőllők) са 1.565 становника, Буцка виногради (Buckai szőllők) са 334 

становника, Халашки виногради (Halasi szőllők) са 1.581 становником, Бајски 

виногради (Bajai szőllők) са 1.464 становника, Западне угарнице (Napnyugati 

ugar) са 2.117 ст. и Источне угарнице (Nepkeleti ugar) са 627 становника. У насељима 

која чине спољњу територију града Суботице живи 46.470 ст. Заједно 

унутрашња и спољња територија града имају 93.232 ст. односно цивилних лица. 

8 У колико се узму у обзир и војна лица Суботица има 94.610 ст. И у Бајмоку 

и Чантавиру је слична ситуација као и у Суботици. И у овим насељима део 

становништва живи на спољњим територијама. Тако, према истом попису из 

1910. године, у Бајмоку од 8.271 становника на спољњим територијама живи 

1.193 ст., а у Чантавиру, који има 7.625 ст., на салашима живи 2.283 лица. 9 

Из приложених извора и табела се види да је у читавом назначеном 

периоду од 1869-1910. године број становника Суботице растао према индексу 

67,98, Бајмока 28,31, Чантавира 61,38 и у сва три насеља укупно 63,73. У 

прве две деценије Чантавир је имао највећи индекс раста броја становника, а у 

следеће две деценије је тај примат преузела Суботица. Подаци показују да су 

Суботица и Чантавир највећи индекс раста броја становника имали у периоду 

од 1880-1890. године (18,51 односно 19,67), а Бајмок једну деценију касније, у 

7 А Маgyar Szent Korona országainak 1910. évi népszámlálása, Magyar Királyi 

Közpopnti Statisztikai Hivatal, I rész, 180. Упоредити и: A Magyar Korona orzságainak 

helységnévtára, Országos Magyar Királyi Közpopnti Statisztikai Hivatal, 56, 57; A 

Magyar Korona orzságainak 1900. évi népszámlálása, Bács-Bodrog vármegye, A 

Magyar Királyi Közpopnti Statisztikai Hivatal, 4; A Magyar Korona országaiban az 

1881. év elején végrehajtott népszámlálás, Az Országos Magyar Kir. Statisztikai Hivatal, 

II kötet, Budapest, 1882, 25, 28, 29. 

8 А Маgyar Szent Korona országainak 1910. évi népszámlálása, I rész, 539. 

9 Исто, 535, 537. 

____________ 

72


периоду од 1900-1910. године (9,00), мада је и тада био мањи од индекса раста 

броја становника Суботице и Чантавира. Осим тога, у периоду од 1869-1910. 

године је број становника Суботице сваке године растао за 912, Бајмока за 43, 

Чантавира за 69 и за сва три насеља укупно за 1.024 појединца. 

Табела 1. – Број становника Суботице по пописима из 1869, 1880, 1890, 1900. и 1910. 

1869 1880 1890 1900 1910 

Разлика 

1910-1869 

Суботица 56323 61376 72737 82122 94610 +38287 

Табела 1. – Индекс броја становника Суботице по пописима из 1869, 1880, 1890, 1900. 

и 1910. године 

1880/1869 1890/1880 1900/1890 1910/1900 1910/1869 

Суботица 108,97 118,51 112,90 115,21 167,98 

Табела 1. – Међупописна разлика броја становника Суботице по пописима из 1869, 

1880, 1890, 1900. и 1910. године 

1880/1869 1890/1880 1900/1890 1910/1900 1910/1869 

Суботица 5053 11361 9385 12488 38287 

Табела 1. – Годишњи раст броја становника Суботице по пописима из 1869, 1880, 

1890, 1900. и 1910. године 

1880/1869 1890/1880 1900/1890 1910/1900 1910/1869 

Суботица 421 1136 939 1249 912 

Извори: Az 1869. évi népszámlálás vallási adatai, Bács megye, Teleki László Alapítvány- 

Közponzi Statisztikai Hivatal, Budapest, 2005, 20; A Magyar Korona országaiban az 1881. 

év elején végrehajtott népszámlálás, Az Országos Magyar kir. Statisztikai Hivatal, II kötet, 

Budapest, 1882, 29; A Magyar Korona országainak helységnévtára, Országos Magyar 

Királyi Központi Statisztikai Hivatal, Budapest, 1892, 60; A Magyar Korona országainak 

1900. évi népszámlálása, Bács-Bodrog vármegye, A Magyar Királyi Központi Statisztikai 

Hivatal, Budapest, 1902, 6; A Magyar Szent Korona országainak 1910. évi népszámlálása, 

Magyar Királyi Központi Statisztikai Hivatal, I rész, Budapest, 1912, 182. 

Појединачно посматрано, Чантавир је имао највећи индекс раста 

броја становника у једној деценији (19,67). Он произилази из општих друштвених 

процеса онога времена. Суботица је, у складу са догађањима након 

револуције 1848/49. године, престала да буде феудални господар у 

Чантавиру, а задржала статус патрона односно заштитника и попримила 

права велепоседника, каква су имали и други градови: Сомбор, Нови Сад, 

Кањижа, Сента, Панчево, Кикинда и Вршац, јер су до аграрне реформе 

проведене 1919. године уживали значајне комплексе земље у властитим и 

другим атарима. У Чантавиру су ослобађање кметова уз откуп земље, подела 

заједничких пашњака и комасација односно укрупњавање земљи- 

____________ 

73


шних поседа на једном месту, током двадесетак година након револуције 

1848/49. године, спровођени преварама и на штету сељака (бивших кметова 

и желира), с намером да се заокруже и повећају земљишни велепоседи 

оријентисани на производњу за тржиште, на веће искоришћавање радне 

снаге и на повећање броја сељака без земље и са мало земље, који су се брзо 

пролетаризовали. Промене у аграрним односима и масовна глад изазвана 

честим сушама довели су већину становника Чантавира педесетих и шездесетих 

година 19. века у веома неповољан положај. Нешто повољније 

прилике настале су седамдесетих и осамдесетих година 19. века када је у 

Угарској, нарочито на велепоседима, којима је био окружен и чантавирски 

атар, појачана производња пшенице ради снабдевања индустријских и урбаних 

реона западноевропских земаља. То је, уз реализовање крупних грађевинских 

подухвата, као што је изградња мелиорационих система за одбрану 

од поплава и суша и изградњу железничких пруга, и пољопривредним 

радницима Чантавира дало знатно веће могућности за запослење и за 

зараду. Али ове прилике су се у последњој деценији 19. века измениле, када 

је смањен обим изградње мелиорационих система и железничких пруга, 

повећана примена механизације у пољопривредним пословима и када је 

дошло до аграрне кризе у Угарској због веће конкуренције њеној пшеници 

на иностраним, западноевропским тржиштима. То је довело да раста броја 

незапослених пољопривредних радника у целој земљи па и у јужној Угарској, 

што је произвело јачи прилив на тржишту радне снаге, који је довео 

до смањења цена надница и даљег погоршавања услова рада, а вишак радне 

снаге из пољопривреде није могао да се одлива у индустрију, због слабијег 

раста индустрије. Све то је навело пољопривредне раднике да се организују 

и воде борбу за свој материјални положај у друштву (Palić-I. M., 

Kiš, 1983). И све то у тренутку и у ситуацији када су у Чантавиру, чији је 

атар имао 14519 к. ј. земље, поседници земље или неких других средстава 

за производњу били у мањини и када су и међу њима превладавали сељаци 

са мало земље, трговци и ситне занатлије, када је било око сто имућнијих 

породица са неколико десетина к. ј. земље, само три породице са око сто к. 

ј. земље, када је "политичкој општини Чантавир" припадало 506 к. ј. земље 

а велепоседнику, граду Суботици 4204 к. ј. земље. 10 Из претходних излагања 

се може запазити да је, и иначе висок индекс раста броја становника 

Чантавира, био највећи у ситуацији када су услови за запошљавање и зараду 

били најповољнији, седамдесетих и осамдесетих година 19. века и да се 

индекс раста броја становника смањио у наредним деценијама, са повећавањем 

незапослености и аграрном кризом. 

10 Исто, 7, 8, 95. И. Ивањи наводи да је 1893., од 14519 к. ј. земље, "великој општини 

Чантавир" припадало 516 к. ј. земље, а Суботици 4204 к. ј. земље. I. Iványi, 

Bács-Bodrog vármegye földrajzi és történelmi helynévtára, Szabadka, 1906, 17, 18. 

____________ 

74


Становништво према вероисповести 

Посматрано хронолошки, изјашњавање према вероисповести је претходило 

изјашњавању према матерњем језику за 12 година. У периоду од 1869. 

до 1910. је порастао број припадника свих верских група и оних који су исказани 

као припадници "осталих вера" или "осталих". Најбројнији су римокатолици. 

Њима је, по свим пописима, припадало преко 90% становника. Њихов 

број је за четири деценије порастао са 52.181 (92,64%) на 85.445 (90,31%) односно 

за 33.264 (-2,33%) душе. Иза њих су по бројности православци и израелити. 

Број православаца (гркоисточних) је порастао са 2.445 (4,34%) на 3.486 

(3,68%) односно за 1.041 (-0,66%) душу. Број израелита се повећао са 1.331 

(2,36%) на 3.539 (3,74%) односно за 2.208 (1,38%) душа. Број реформата (хелвета) 

се повећао са 190 (0,34%) на 1.420 (1,50%) односно за 1.230 (1,16%) припадника. 

Припадници свих осталих верских група имају појединачно мање од 

1% становника. Тако се број гркокатолика повећао са 1 (0,00%) на 152 (0,16%) 

односно за 151 (0,16%) душу, унитара од 0 до 6 (0,00%) чланова односно за 6 

(0,00%) чланова, а евангелика аугсбуршке вероисповести од 141 (0,25%) до 

511 (0,54%) чланова односно за 370 (0,29%) душа и припадника осталих вера 

од 34 (0,06%) на 51 (0,05%) односно за 17 (-0,01%) чланова. 

Уз изјашњавање становника Суботице према вероисповести треба 

учинити још два објашњења, која иначе важе и за Бајмок и Чантавир, јер је 

реч о истој методологији пописивања становништва. Прво, према пописима 

на мађарском језику, из 1869. и 1910, припадници аугсбуршке вероисповести 

и реформати односно хелвети су дати одвојено, а у пописима 1880, 1890. 

и 1900. су, осим евангелика аугсбуршке вероисповести, као евангелици приказани 

и реформати, мада су исказани посебно. Другим речима, произилази 

као да реформати припадају евангелицима. По другим изворима, на немачком 

језику, евангелици и реформати су одвојено приказани по свим пописима, 

па и онима из 1880, 1890. и 1900. Ова подвојеност у приказивању података 

произилази из различитог начина организовања евангелика и реформата 

у државној заједници. У Хабсбуршкој монархији евангелици (лутерани) и 

реформати (калвинисти, хелвети) су били подељени на организације у 

Аустрији, Угарској и Босни и Херцеговини. Аустријска евангеличка црква, 

која је била организована "по синодално-презбитеријалном систему са конзисторијалним 

елементима", је обухватала и евангелике и калвинисте, што 

значи да су њихове општине биле биконфесионалне односно да су обједињавале 

лутеране и хелвете. За разлику од немачког модела, по коме је била 

уређена Аустријска евангеличка црква, Угарска евангеличка црква је била 

устројена "по виртенбершком и посебно швајцарском моделу са синодалнопрезбитерском 

структуром, у коме је главна улога припадала општинама, на 

чијем челу је стајао доживотно изабрани лаички генерални инспектор". У 

оквиру њеног Монтана дистрикта су били Бачки, Сремски, Банатски и Хр- 

____________ 

75


ватско-славонски сениорат. Она је обухватала и калвинисте, али су црквене 

општине у њој биле једноконфесионалне (Janjetović, Z., 2005). У Суботици 

је Евангелистичка хришћанска црква аугзбуршке вероисповести основана 

1860. (данашња црква је подигнута 1900), а Реформатска хришћанска црква 

1863. (Kovačević, B., 2007). 

Друго објашњење које треба имати у виду када је реч о изјашњавању 

становништва према вероисповести се односи на остале становнике. 

Категорија "остале вере" се у изворима појављује по пописима 1869, 1880. 

и 1890. године, а "остали" се појављују по пописима 1900. и 1910. године. 

У табелама које следе оне су дате заједно јер се највероватније ради о истој 

категорији грађана. За тренутак се чини да би рубрика "остали" могла 

да подразумева и оне који нису верници, али то нису била времена која су 

имала много наклоности за оне који би се евентуално изјаснили као неверујући 

или атеисти. 

Табела 2. – Становништво Суботице према вероисповести по по пописима из 1869, 

1880, 1890, 1900. и 1910. године 

1869 1880 1890 1900 1910 Разлика 

1910-1869 

Укупно 

56323 61367 72737 82122 94610 +38287 

100,00% 100,00% 100,00% 100,00% 100,00% 

Римокатолици 

52181 56726 66635 74824 85445 +33264 

92,64% 92,43% 91,61% 91,11% 90,31% -2,33% 

Гркокатолици 

1 144 143 220 152 +151 

0,00% 0,23% 0,20% 0,27% 0,16% +0,16% 

Гркоисточни 2445 

4,34% 

2304 

3,75% 

2480 

3,41% 

2523 

3,07% 

3486 

3,68% 

+1041 

-0,66% 

Унитари - 5 

0,00% 

9 

0,01% 

10 

0,01% 

6 

0,00% 

+6 

0,00% 

Евангелици 141 

0,25% 

156 

0,25% 

249 

0,34% 

371 

0,45% 

511 

0,54% 

+370 

+0,29% 

Реформати 

(Хелвети) 

190 

0,34% 

358 

0,58% 

665 

0,91% 

1028 

1,25% 

1420 

1,50% 

+1230 

+1,16% 

Израелити 1331 1647 2540 3024 3539 +2208 

2,36% 

Остале вере 34 

0,06% 

____________ 

76 

2,68% 

27 

0,04% 

3,49% 

16 

0,02% 

3,68% 

122 

0,15% 

3,74% 

51 

0,05% 

+1,38% 

+17 

-0,01% 

Извори: Az 1869. évi népszámlálás vallási adatai, 20; A Magyar Korona országaiban az 

1881. év elején végrehajtott népszámlálás, II kötet, 29; A Magyar Korona országainak 

helységnévtára, 60, 61; A Magyar Korona országainak 1900. évi népszámlálása, 6, 7; A 

Magyar Szent Korona országainak 1910. évi népszámlálása, I rész, 182, 183; Volkszählung 

in der ländern der Ungarischen Heil. Krone im Jahre 1900, Zehnter Teil, Zusammenfassung 

der Endergebnisse, Ungarische statistische Mitteilungen, eue Serie, 27. Band, Budapest, 

1909, 84, 85, 92, 93. 

На основу приказаних извора се види да у периоду од 1869. до 1910. 

године, међу верским заједницама које имају више од 1% становништва, нај-


већи индекс раста имају реформати односно хелвети, иако они више од 1% 

становништва чине тек по последња два пописа. У том периоду индекс њиховог 

раста износи 747,37, што значи да су се у просеку сваке године повећавали 

за 29 припадника. На другом месту су израелити, њихов број је растао по 

индексу 265,89, са просечним годишњим растом од 53 појединца. На трећем 

месту су римокатолици. Они су расли по индексу 163,75, са просечним годишњим 

повећањем од 792 појединца. На четвртом месту су православци, са индексом 

142,58 и просечним годишњим растом од 25 душа. Међу верским заједницама 

које имају мање од 1% становништва, највећи индекс раста имају 

гркокатолици, 15.200, са просечним годишњим растом од 4 појединца. На 

другом месту су евангелици, са индексом раста 362,41 и просечним годишњим 

повећањем за 9 особа. На трећем месту су припадници осталих вера, 

чији је индекс раста 150, а просечни годишњи раст не достиже ни једно лице 

(0). На четвртом месту су унитари, чији је индекс раста у периоду од 1880. до 

1910. године 120, а просечни годишњи раст не износи ни једно лице (0). 

И у Бајмоку, као и у Суботици, има 8 верских група. Овде римокатолици 

имају још већи степен учешћа у укупном становништву. Према свим пописима 

они имају више од 95% становника. Тако се њихов број за четири деценије 

повећао са 6.246 (96,90%) на 8.003 (96,76%) односно за 1.757 душа, а 

смањио се за 00,14%. Иза њих су по бројности израелити. Њихов број се смањио 

са 197 (3,06%) на 149 (1,80%) душа или за 1,26%. Све остале верске групе 

појединачно имају мање од 1% становника, с тим што је број православаца, 

евангелика аугсбуршке вероисповести, реформата односно хелвета и припадника 

осталих вера у благом порасту, а број гркокатолика и унитара у благом 

опадању. При том треба имати у виду да је по попису 1910. године за припаднике 

"осталих" вера, којих је 31 (0,37%), у напомени дато објашњење да се 

највећим делом ради о онима који су ван конфесије односно о назаренима. 11 

У изјашњавању према вероисповести Чантавир се показао као још већи 

бастион католичанства и од Суботице и од Бајмока. У све четири деценије 

проценат католика у њему превазилази 96% становника. Тако се њихов број 

повећао са 4595 (97,25%) на 7398 (97,02%) односно за 3343 верника, а смањио 

за 00,23% верника. Иза њих су по бројности израелити. Једино још они имају 

више од 1% припадника. Њихов број се повећао са 107 (2,26%) на 143 (1,87%) 

односно за 36 душа, а смањио за 0,39%. Припадници свих осталих вероисповести, 

гркокатолици, православци (гркоисточни), евангелици аугсбуршке вероисповести, 

реформати односно хелвети и припадници "осталих вера", имају 

појединачно мање од 1% становника и њихов број је у благом порасту, осим 

11 Az 1869. évi népszámlálás vallási adatai, 17; A Magyar Korona országaiban az 1881. 

év elején végrehajtott népszámlálás, II kötet, 25; A Magyar Korona orzságainak 

helységnévtára, 50, 51; A Magyar Korona orzságainak 1900. évi népszámlálása, 2, 3; А 

Маgyar Szent Korona országainak 1910. évi népszámlálása, I rész, 176, 177. 

____________ 

77


припадника осталих вероисповести чији је број смањен за 1 (-0,04%). Овог 

пута попис није регистровао унитаре. 12 

Становништво према матерњем језику 

У периоду од 30 година (1880–1910) највећи број грађана Суботице се 

изјаснио за мађарски као матерњи језик. Број оних којима је мађарски језик 

матерњи је порастао са 30.075 (49,00%) на 55.587 (58,75%) односно за 25.512 

(9,75%). Други по снази су они који су се 1880. изјаснили за хрватски-српски 

односно за српско-хрватски као матерњи језик. Њих је те године било 26.637 

(43,40%). Ако знамо да су се по истом попису 2.304 (3,75%) појединца изјаснила 

као припадници православне вере, односно као Срби, онда произилази 

да су се 24.333 (39,65%) Буњевца, који су најбројнији међу словенским становништвом, 

изјаснила за хрватски-српски матерњи језик. По следећем попису, 

1890, Срби и Буњевци су се изјаснили за српски матерњи језик. Има их 

31.824 (43,75%). Ако се томе дода да је по попису 1890. православној вери 

припадало 2.480 (3,41%) становника, произилази да су се 29.344 (40,34%) Буњевца 

изјаснила за српски матерњи језик У протеклих 10 година, дакле, колико 

је протекло од пописа 1880, ова буњевачка (хрватска) и српска односно 

српска и буњевачка популација, заједно посматрана, повећана је за 5.187 

(0,35%) људи. По следећем попису, 1900, Буњевци су сврстани међу "остале". 

Има их 31.367 (38,19%). У објашњењу датом уз попис, даље, стоји да су појединци 

исказани у рубрици осталих матерњих језика претежно Буњевци 

(29.430) и Далмати (1.784), којих заједно има 31.214 (38,00%) становника. По 

наредном и последњем попису Буњевци су сврстани у категорију "осталих" 

језика, која има 33.390 (35,29%) становника. У објашњењу уз попис стоји да 

су међу осталим матерњим језицима дати претежно Буњевци, којих има 

33.208 (35,10%) од укупног становништва. На основу свега произилази да је у 

протекле три деценије број Буњеваца порастао од 24.333 (39,65%) на 33.208 

(35,10%) становника, односно за 8.875 (-4,55%) становника. На трећем месту 

по снази су они којима је српски матерњи језик. Ако судимо по припадности 

православној вери у Суботици 1880. има 2.304 (3,75%) а 1890. 2.480 (3,41%) 

појединаца којима је српски језик матерњи. По попису 1900. се за припадност 

српском као матерњем језику изјаснило 2.684 (3,27%), а по попису 1910. године 

3.514 (3,71%) грађана Суботице. На основу претходног излагања се види 

да је, условно речено, број грађана којима је српски језик матерњи у посматране 

три деценије порастао са 2.304 (3,75%) на 3.514 (3,71%) односно за 

12 Az 1869. évi népszámlálás vallási adatai, 19; A Magyar Korona országaiban az 1881. 

év elején végrehajtott népszámlálás, II kötet, 28; A Magyar Korona orzságainak 

helységnévtára, 56, 57; A Magyar Korona orzságainak 1900. évi népszámlálása, 4, 5; А 

Маgyar Szent Korona országainak 1910. évi népszámlálása, I rész, 180, 181. 

____________ 

78


1.210 (-0,04%) припадника. На четвртом месту по бројности су они којима је 

немачки језик матерњи. У протеклом периоду њихов број се повећао са 1.479 

(2,41%) на 1.913 (2,02%) односно за 434 (-0,39%) припадника. Припадници 

свих осталих матерњих језика појединачно имају мање од 1% становника, с 

тим што је број оних којима је матерњи словачки језик у благом паду, а број 

оних којима су матерњи језици румунски, русински (рутенски) и хрватски, 

дат као самосталан језик, у благом порасту. Тако је број оних којима је словачки 

матерњи језик пао са 325 (0,53%) на 100 (0,11%) односно за 225 (0,42%) 

лица, а број оних којима је румунски матерњи језик повећао са 8 (0,01%) на 60 

(0,06%) односно за 52 (0,05%) лица, број оних којима је русински (рутенски) 

матерњи језик повећао са 5 (0,00%) на 7 (0,00%) односно за 2 (0,00%) лица и 

број оних којима је хрватски матерњи језик повећао са 19 (0,03%) на 39 

(0,04%) односно за 20 (0,01%) лица. У исто време, у целом назначеном периоду, 

само у једном наврату, 1890, су се 64 (0,09%) лица изјаснила за словеначки 

(вендски) матерњи језик и само у једном наврату, 1880, су се 64 (0,10%) лица 

изјаснила за "иностране језике" а 37 (0,06%) лица за "остале домаће језике. 

На основу изјашњавања према матерњем језику од 1880. до 1910. године, 

дакле у периоду од три деценије, види се да је индекс оних који су се изјаснили 

за мађарски матерњи језик, износио 184,83, а просечан годишњи раст 

850 лица. На другом месту су они који су се изјаснили за српски језик. Њихов 

број је растао по индексу 152,52 односно у просеку за 40 лица годишње. На 

трећем месту је буњевачко становништво, било да је исказано у оквиру хрватско 

српског, српског или осталих матерњих језика. Њихов број расте по индексу 

137,22 односно у просеку за 67 лица годишње. На четвртом месту су 

они који су се изјаснили за немачки матерњи језик. Они су расли по индексу 

129,34 или у просеку за 43 лица годишње. Међу грађанима чији матерњи језици 

имају мање од 1% становништва, највећи индекс раста имају они који су се 

изјаснили за румунски матерњи језик, 750, са просечним годишњим растом 

од 2 члана. На другом месту су они који су се у периоду од 1890. до 1910. године 

изјаснили за хрватски матерњи језик, са индексом 205,26 односно са 

просечним годишњим растом од 1 особе. На трећем месту су они који су се 

изјаснили за русински (рутенски) матерњи језик. Њихов број, у периоду од 30 

година, расте по индексу 140 односно у просеку за 1 лице годишње. На четвртом 

месту су они којима је словачки матерњи језик. Њихов број се за три деценије 

смањио по индексу 30,77 односно просечно за 8 лица годишње. 

И у Бајмоку се, као и у Суботици, највећи број грађана изјаснио за 

припадност мађарском матерњем језику. У периоду од 1880. до 1910. године 

број оних којима је мађарски матерњи језик се повећао од 2.803 (42,09%) до 

4.307 (52,07%) односно за 1.504 (9,99%) припадника. Број оних којима је немачки 

матерњи језик заузима око једне четвртине становништва и у благом је 

порасту. Он се повећао са 1.629 (24,45%) на 2.062 (24,93%) односна за 433 

(0,48) лица. Приближно исту бројчану снагу има и буњевачко становништво. 

____________ 

79


Табела 5. – Становништво Суботице према матерњем језику по пописима из 1880, 

1890, 1900. и 1910. године 

1880 1890 1900 1910 Разлика 

1910-1880 

Укупно 

61367 72737 82122 94610 +33243 

100,00% 100,00% 100,00% 100,00% 

Мађарски 

30075 38327 46050 55587 +25512 

49,00% 52,69% 56,07% 58,75% +9,75% 

Немачки 

1479 1898 1822 1913 +434 

2,41% 2,61% 2,22% 2,02% -0,39% 

Словачки 

325 476 166 100 -225 

0,53% 0,65% 0,20% 0,11% -0,42% 

Румунски 

8 16 6 60 +52 

0,01% 0,02% 0,00% 0,06% +0,05% 

Рутенски 

5 2 1 7 +2 

0,00% 0,00% 0,00% 0,00% 0,00% 

Хрватски-Српски 

26637 - - - 

43,40% 

Хрватски 

- 19 26 39 +20 

0,03% 0,03% 0,04% +0,01% 

Српски 

- 31824 2684 3514 -28310' 

43,75% 3,27% 3,71% -40,04% 

Словеначки 

- 64 - - 

0,09% 

Остали домаћи језици 

37 - - - 

0,06% 

Инострани језици 

64 - - - 

0,10% 

Остали језици 

- 111 - - 

0,15% 

Остали 

- - 31367 33390 +2023 

38,19% 35,29% -2,90% 

Не знају говорити 

2737 - - - 

4,46% 

Извори: A Magyar Korona országaiban az 1881. év elején végrehajtott népszámlálás, II 

kötet, 29; A Magyar Korona országainak helységnévtára, 60; A Magyar Korona 

országainak 1900. évi népszámlálása, 6, 7; A Magyar Szent Korona országainak 1910. évi 

népszámlálása, I rész, 182, 183. 

Тако се 1880. године за припадност хрватском-српском језику изјаснило 

1.843 (27,67%) лица. Ако знамо да у том тренутку у Бајмоку има 7 

(0,10%) православаца, произилази да се за хрватски-српски језик изјаснило 

1.836 (27,57%) Буњеваца. По следећем попису, 1890, Буњевци су се изјаснили 

за српски матерњи језик. У том тренутку има 1.936 (27,07%) грађана којима је 

српски матерњи језик. Ако од тог броја одузмемо 11 (0,15%) припадника православне 

вере, којима је српски матерњи језик, произилази да се 1.925 

(26,92%) Буњеваца изјаснило за српски матерњи језик. По попису из 1900. го- 

____________ 

80


дине Буњевци су сврстани међу "остале", којих има 1.980 (26,09%). У напомени 

уз овај попис стоји да су појединци исказани у рубрици осталих матерњих 

језика претежно Буњевци. Слична је ситуација и по попису 1910. године, који 

је забележио 1.879 (22,71%) "осталих". У напомени уз овај попис је дато објашњење 

да су "остали" припадници матерњег језика највећим делом Буњевци. 

На основу приказаних података произилази да је у периоду од 1880. до 1910. 

године број Буњеваца, било да су дати у оквиру хрватско-српског, српског 

или међу осталим језицима, порастао од 1.836 (27,57%) на 1.879 (22,71%) односно 

за 43 (-4,86%) припадника. Сви остали матерњи језици имају појединачно 

мање од 1% припадника, с тим што је број оних којима је српски и словачки 

језик матерњи у благом успону а број оних којима је румунски матерњи 

језик у благом паду. Ако судимо према припадности православној вери, онда 

оних којима је српски матерњи језик 1880. године има 7 (0,10%), 1890. године 

11 (0,15%), а 1900. године се 21 (0,28%) лице и 1910. године се 17 (0,20%) лица 

изјаснило за српски матерњи језик, што значи да је њихов број у овом периоду 

повећан за 10 (0,10%) припадника. У исто време број оних којима је 

словачки матерњи језик се повећао са 1 (0,01%) на 5 (0,06%) односно за 4 

(0,05%), а број оних којима је румунски матерњи језик смањио са 4 (0,05%) на 

1 (0,01%) односно за 3 (-0,04%) лица. Истовремено, за хрватски, словеначки и 

иностране језике се није изјаснило ни једно пописано лице. 13 

У Чантавиру је у посматране три деценије број оних којима је мађарски 

матерњи језик далеко већи него у Бајмоку. Он је порастао са 4.761 

(91,71%) на 7.312 (95,89%) односно за 2.551 (4,18%) припадника. На другом 

месту су они којима је хрватски-српски матерњи језик, којих 1880. године има 

137 (2,64). С обзиром да по том попису нема православаца, произилази да је у 

потпуности реч о Буњевцима који су се изјаснили за хрватски-српски матерњи 

језик. По попису 1890. године за српски матерњи језик се изјаснило 174 

(2,80%) становника. Имајући у виду да по овом попису има 2 (0,03%) православна 

верника, произилази да су се 172 (2,77%) Буњевца изјаснила за српски 

матерњи језик. По попису 1900. године има 217 (3,16%) "осталих". У напомени 

је дато објашњење да су припадници осталих матерњих језика већином Буњевци 

и Далмати. По попису 1910. године има 250 (3,28%) "осталих". У прилогу 

је дато објашњење да су припадници осталих матерњих језика углавном 

Буњевци и Цигани. Видимо да је број Буњеваца у периоду од 1880. до 1900. 

године порастао од 137 (2,64%) до 217 (3,16%) односно за 80 (0,52%) лица и 

да по последњем попису 1910. године није установљен тачан број, он је у сваком 

случају мањи од 250 (3,28%). Припадници свих осталих матерњих језика 

13 A Magyar Korona országaiban az 1881. év elején végrehajtott népszámlálás, II kötet, 

25; A Magyar Korona orzságainak helységnévtára, 50; A Magyar Korona orzságainak 

1900. évi népszámlálása, 2, 3; А Маgyar Szent Korona országainak 1910. évi 


____________ 

81


чине и појединачно и збирно језички и етнички ситнеж. У континуитету се једино 

помињу немачки и српски језик. Тако се број лица којима је немачки матерњи 

језик за три деценије, од 1880. до 1910. године, повећао са 14 (0,27%) 

на 42 (0,55%) односно за 28 (0,28%) лица, а број оних којима је српски матерњи 

језик за две деценије, од 1890. до 1910. године, повећао са 2 (0,03%) на 21 

(0,27%) односно за 19 (0,24%) лица. Словачки, русински (рутенски) и хрватски 

се спомињу спорадично а румунски и словеначки ни тако. 14 

Наведени извори сведоче да је по попису становништва 1880. године 

изјашњавање према матерњем језику подразумевало и одредницу хрватскисрпски 

језик, која је, имајући у виду сложеност буњевачког питања, тешко дељива. 

Наиме, према вери се може распознати број српског становништва, али 

је тешко са сигурношћу тврдити какав је прецизнији однос према језику унутар 

буњевачког односно хрватског становништва тим пре што је то период у 

коме хрватско становништво нема значајнијег удела. О сложености овог питања 

говори и мишљење појединих лингвиста. Тако на пример Драгослав Петровић 

говори о похрваћивању католика српског језика, међу којима су и Буњевци. 

"До 17-18. века хрватским се сматрао само узани појас од Ријеке према 

Карловцу и `хрватско име` тек се касније проширило на кајкавски простор 

(чија је основица неспорно словеначка), али у пространим областима штокавштине 

о Хрватима се ништа није знало и тамо су се, уз православне Србе, налазили 

Срби `закона римског` и Срби `закона мухамеданског`. О томе сведоче 

и такви подаци да се и сарајевски надбискуп жалио да су фрањевци `Срби` и 

да `нису никакви Хрвати`, а да је у Славонији хрватско име чак и `зазорно као 

у Хрватској име крањско`. Тек под утицајем праваштва, од краја 19. века, Срби-католици 

`постали су Хрвати`, а мухамеданци се почели идентификовати 

са `бошњаштвом` (Петровић, Д., 2007). 

Опште друштвене прилике и пописи становништва 

Да би се пописи становништва боље разумели потребно је сагледати 

општу слику друштва у коме су настали. Више аутора је указало на друштвену 

ситуацију у Угарској у време настанка поменутих пописа и посебно на однос 

државе према народносном питању. Један од њих је Лазар Стипић. Он је у 

студији Истина о Мађарима, објављеној 1929. године изнео неколико података 

и коментара о пописима становништва у Аустроугарској монархији. По 

њему је процес мађаризације немађарског становништва посебно узео маха 

последњих деценија 19. и у првој деценији 20. века, што се лако може запази- 

14 A Magyar Korona országaiban az 1881. év elején végrehajtott népszámlálás, II kötet, 

28; A Magyar Korona orzságainak helységnévtára, 56; A Magyar Korona orzságainak 

1900. évi népszámlálása, 4, 5; А Маgyar Szent Korona országainak 1910. évi 


____________ 

82


ти из статистика о отварању и затварању школа. Тако је, поред укидања румунских, 

чехословачких, немачких и југословенских школа и отварања мађарских 

школа у немађарским срединама, за мађаризацију употребљено и то 

да су на попису 1910. године за Мађара рачунали сваког ко је знао мађарски 

језик, без обзира који језик му је био матерњи језик. То су установиле румунске, 

чехословачке, аустријске и југословенске власти приликом првог пописа 

становништва у новим државама, створеним после пада Аустроугарске монархије 

(Стипић, Л., 1929). О томе на одређен начин сведочи и изјава познатих 

јавних радника из буњевачких редова који су учествовали у спровођењу 

пописа становништва у Угарској 1910. године, дата у Суботици 24. јануара 

1919. године. У њој се каже да су у мађарско становништво урачунати сви 

они који су нешто знали говорити мађарски и многе породице у целини иако 

један део њихових чланова није знао мађарски (Marković, S., 2010). Тако ови 

подаци бацају повратно светло на начин провођења пописа становништва и 

својеврстан су документ о томе. 

Димитрије Кириловић је посветио највише пажње овој проблематици. 

Он у својој расправи, Помађаривање у бившој Угарској, на основу званичних 

и других мађарских извора, приказује школску политику угарске владе, коју 

је она сама сматрала најважнијим средством за помађаривање националних 

мањина. Иако је, по њему, мађаризација старијег датума он је за полазну тачку 

узео 1867. годину, "када су Мађари постали искључиви господари Угарске" 

(Кириловић, Д., 1935). У том контексту истиче да још код пописа 1869. 

године они нису смели да узму у обзир ни матерњи језик ни народност, него 

само веру, зато што им ти подаци не би ишли у прилог. Указује да је број Мађара 

у Угарској био знатно мањи од броја народности. Овај однос је био такав 

све до краја 19. века, када су се последице мађаризације већ јасно опажале. 

Тако је по попису 1900. године било 51,4% (8.500.000) оних којима је мађарски 

матерњи језик и 48,6% (8.100.000) оних којима је немађарски матерњи језик, 

а по попису 1910. године 54,5% (9.944.628) оних којима је матерњи језик 

мађарски и 45,5% (8.319.905) оних којима матерњи језик није мађарски. За 

разлику од мађарских писаца, који углавном овај нагли прираст мађарског 

становништва тумаче јачим наталитетом и природним асимилационим способностима, 

Д. Кириловић сматра да се он појавио, уз фалсификовање у корист 

Мађара, чега је "у знатној мери" било, углавном као "последица насилне 

асимилације која је потекла из тежње за стварањем јединственог народа, а 

што је отпочело већ годину дана после нагодбе са Аустријом", 44-тим чланом 

закона о народносној равноправности из 1868. године. Овај закон је само мађарски 

језик прогласио за званични, државни језик. Он је, уједно, одредио у 

којим службеним приликама народности могу да употребљавају властити матерњи 

језик. Другим речима, он је натполовичној већини грађана "ограничио 

право службене употребе њиховог матерњег језика", чиме су положени темељи 

неравноправности народа у Угарској и отворена врата снажнијем помађа- 

____________ 

83


ривању немађарског становништва, тим пре ако се има у виду да је једна његова 

одредба све народности у политичком погледу прогласила за "јединствен 

и недељив мађарски народ" (Кириловић, Д., 1935). Осим тога, у служби помађаривања 

су била: културна друштва, позориште, штампа, хумане установе тј. 

државна прихватилишта за децу, капитал, црква и промене личних имена и 

презимена и имена општина. То су били разлози због којих су Срби, Словаци 

и Румуни, преко извршног одбора Конгреса народности одржаног у Будимпешти 

августа 1895. године, уочи прославе хиљадугодишњице оснивања мађарске 

државе, у штампи објавили протест, тражећи да се народносно питање реши 

онако како су народности тражиле 1868. године (Кириловић, Д., 1935). А 

народности су још тада тражиле да се Мађари, Срби, Румуни, Русини, Словаци 

и Немци признају за равноправне историјске народе, чије ће заједничко 

име бити "угарски" а не "мађарски" народ, и обликовање жупанија и изборних 

срезова у којима би један од народа имао релативну или апсолутну већину и 

где би његов властити језик био званични у администрацији, школству и правосуђу. 

15 Види се да је Димитрије Кириловић проучио многе сегменте угарског 

друштва како би показао да је помађаривање народности било саставни 

део државе идеологије. Ипак, подаци које он износи о становништву Угарске 

су старијег датума, са краја прве деценије 19. века и не види се каква је била 

ситуација на почетку Аустроугарске нагодбе, или бар приближно у то време, 

што отежава прецизнији увид у раст броја етничких заједница, иако су подаци 

који се односе на крај овог периода прецизни. 

Димитрије Кириловић се у још једном наврату бавио овом проблематиком, 

у књизи Асимилациони успеси Мађара у Бачкој, Банату и Барањи, објављеној 

1937. У уводном делу студије истиче да су Мађари у предтријанонској 

Угарској асимиловали велики број немађарских становника, унеколико 

природним путем, јер су имали повлашћен положај у држави, али највише насилним 

помађаривањем, нарочито помоћу цркве и школе, у ситуацији када 

национална свест немађарских народности није била пробуђена као код Мађара. 

Те помађарене масе потичу од римокатоличких Словака, док су евангелици 

остали верни својој етничкој традицији, Буњеваца, Шокаца, Немаца, Хрвата, 

Русина, Бугара, Крашована, Чеха, Пољака, Румуна, Јевреја, Јермена, Гр- 

15 Исто, 15. Закон о народностима, чији су предлагачи били Ј. Етвеш и Ф. Деак, 

ступио је на снагу 6. децембра 1868. године. Он је пружао личне повластице у 

смислу обезбеђивања школских, управних, црквених и судбенопословних права и 

права немађарских народа на слободно удруживање односно оснивање заједница. 

Он, међутим, никада није заживео. Опозициони посланици немађари су 11. фебруара 

1867. године поднели свој законски предлог. Он предлогу већине о "мађарској 

политичкој нацији" супротставља предлог о "историјским земаљским народима", 

који своје административно управне интересе треба да обезбеде обликовањем жупанија 

на националним основама. (Г. Г. Кемењ, Лајош Мочари и Срби, Зборник за 

друштвене науке, 21, Матица срска, Нови Сад, 1958, 68). 

____________ 

84


ка, Цинцара, Цигана и Срба. Овом приликом он је навео списак немађарских 

презимена "мађарских" породица, по општинама и срезовима. При том је објаснио 

и поступак којим се у раду служио. "Свако такво презиме у сваком месту, 

забележено је само једаред и у оним случајевима, где је оно заједничко за 

две-три па чак и за десетак породица једне исте општине". У граду Суботици 

је констатовао 114 таквих презимена, а у Бајмоку, који је тада, у међуратном 

периоду, припадао сомборском срезу, 29 презимена. Чантавир није посебно 

исказан, него је дат заједно са Бачком Тополом и Старом Моравицом, који су 

тада припадали бачкотополском срезу. У ова три насеља је забележио 234 немађарска 

презимена која су постала мађарска (Кириловић, Д., 1937). Боља 

страна овог рада је у томе што је и на овој грађи, на презименима, за читаву 

територију Бачке, Баната и Барање, приказао процес асимилације немађарског 

становништва. Његова лошија страна је у томе што није забележена учесталост 

односно потпуност њиховог појављивања по местима или општинама. 

Тако би ови подаци били много оперативнији и могли би се употребљавати за 

израчунавање тачнијег броја и процента асимилованог становништва. 

Владимир Марган је у расправи под истим именом, Помађаривање у 

бившој Угарској, подржао тезе Димитрија Кириловића. Он је посебну пажњу 

обратио на популациону политику и изборни систем у Угарској. На основу 

анализе статистичких података, посебно на основу наглог пораста броја Мађара 

и великог опадања броја свих народности закључио је да су, кад су у питању 

народности, владале "несношљиве прилике" односно да је постојао "силан 

притисак мађарске државе". Осим тога, истакао је да су главне основе изборног 

права, нарочито у погледу интелектуалног и имовног цензуса, које је 

сабор утврдио још 1848. године, углавном задржане и у закону из 1874. године, 

све до закона из 1913. године, када их је 14. члан подвргао мањим променама. 

Циљ ових закона је био да Мађарима обезбеди бројну надмоћ у држави. 

На изборима је, иако је имало бројну већину, у ствари учествовало само око 

10%-15% немађарског становништва. Да су избори били слободни, мађарска 

хегемоија не би била могућа ни у парламенту ни у држави. "Само пролазно и 

малобројно били су у мађарском парламенту заступљени Срби, Румуни и 

Словаци. Никада они нису могли ни да се приближе оном броју, који им је 

уствари припадао, па и према званичним, мађарским статистичким подацима. 

А да је тако било деценијама, исувише је познато" (Марган, В., 1935). 16 

На сличан начин о ситуацији у угарском друштву овога доба сведоче 

и други аутори. Тако З. Јањетовић указује да су се Мађари почели држати све 

ексклузивније још од 1861. године, односно од пропасти апсолутизма, да би 

се после аустро-угарске нагодбе 1867. године њихови односи са свим нема- 

16 У угарском сабору је од 413 мандата, колико је имао до 1913, када се повећао на 435, 

број опозиционих посланика немађара 1869. износио 15 мандата, 1872. 6 мандата, а у 

фебруару 1887. је у њему било више од 20 Срба. (Исто, 150; Г. Г. Кемењ, н. д, 58, 69). 

____________ 

85


ђарским народима заоштрили. Прецизније казано, заоштрили су се односи са 

национално свеснијим делом тих народа и људима који су их предводили. 

Мађарска елита је постепено показивала све мање разумевања за друге народе. 

Истовремено, мађаризација је узимала све више маха, а међу онима који 

су спроводили овакву политику било је и доста јеврејских и немачких асимиланата, 

што је у крајевима у којима је превладавало мањинско становништво 

изазивало огорчење не само против Мађара него у одређеној мери и против 

Јевреја и Немаца (Janjetović, Z.). 

Најпотпунији подаци о становништву у угарском делу државе су дати 

у раду Петра Рокаиа, Золтана Ђереа, Тибора Пала и Александра Касаша. Они 

истичу да су Мађари у време Нагодбе имали релативну већину од око 40% 

становништва. Ипак за полазну основу у поређењу узимају попис из 1851. године, 

јер се на основу њега може судити о националној припадности. Те године 

је у Угарској без Хрватске било 13,2 милиона становника, од чега 4,8 

(36,8%) милиона Мађара, 1880. их је било 6,4 милиона, што значи да су се за 

три деценије повећали за 34%, да би у периоду од 1880. до 1910. достигли око 

55% од укупног становништва. Истовремено број припадника народности се 

од 1851. до 1880. повећао за 10%, а од 1880. до 1910. за 17%. Број Мађара од 

1851. до 1910. повећао са са 4,9 милиона на 10,1 милион, односно за 107%. То 

је било веома значајно повећање чак и за европске прилике. Поређења ради, у 

истом периоду се становништво Хабзбуршке монархије повећало за 60%, а 

становништво Европе за 70%. Што се тиче процентуалног односа између појединих 

етничких заједница у Угарској без Хрватске може се рећи да по попису 

1910. има 54,5% Мађара, 16% Румуна, 10,7% Словака, 10,4% Немаца, 2,5% 

Срба, 2,5% Русина, 1,1% Хрвата и 2,2% осталих. У том контексту дата је и 

оцена о порасту броја становника. "Савременици су водили велике расправе о 

природи брзог пораста броја Мађара. Најчешће су га приписивали асимилацији. 

Неки су непотребно наглашавали насилну мађаризацију, мада, иако је постојала 

таква тежња одређених кругова, она ипак није преовладавала. До асимилације 

је углавном дошло због општег, а посебно економског развоја. Права 

средишта `асимилације` били су настајући градови, индустријски центри. 

До асимилације је долазило и зато што је, због друштвеног положаја, било боље 

припадати мађарској нацији. Тако је међу асимилованим становништвом 

било највише Јевреја, Немаца, Словака и Украјинаца. Код народа који су уживали 

извесну самосталност (Хрвати), или су припадали другој вероисповести 

(Срби и Румуни), асимилација је била мање значајна" (П. Рокаи, З. Ђере, Т. 

Пал, А. Касаш). Добра страна овог става је, поред осталог, што је указано на 

опште и појединачне друштвене услове који су доводили до асимилације и 

који су се разликовали од једне до друге етничке групе. Истовремено, треба 

имати у виду и насилну асимилацију. Видели смо да су Л. Стипић, Д. Кириловић, 

В. Марган и З. Јањетовић указали на неке аргументе који говоре у прилог 

томе. Осим тога, посебан значај томе даје чињеница што пописе становни- 

____________ 

86


штва проводи држава односно поједини органи државног апарата, што говори 

о томе да је то била тенденција која је превладавала, бар код владајућих кругова 

Угарске. Можда би се о томе лакше могло судити на основу емпиријских 

истраживања појединих регија, а једна од њих је Суботица. 

Многи од поменутих друштвених процеса су се осећали и у Суботици, 

где су Буњевци, као највећа група словенског становништва, били на најјачем 

удару асимилације. О томе се огласило неколико њихових првака. Један 

од њих је Лазар Мамужић, суботички градски заступник, потоњи градоначелник 

Суботице. Он је у градском представничком телу на самом крају 1873. године 

изјавио да многобројна буњевачка деца не похађају основну школу зато 

што учитељи не знају буњевачки језик. Након тога су, на самој скупштини и 

на страницама недељника "Бачкаи Хирадо" (Bácskai Hiradó), његово мишљење 

напали они који су другачије мислили. 17 Он је у неколико чланака који су 

изашли као додатак "Суботичком Гласнику" (Subatički Glasnik) одговорио на 

те нападе. Ти чланци су касније објављени као посебно издање. У њима је Л. 

Мамужић одговорио на оптужбе објављене у поменутом недељнику, да у Суботици 

постоје антидржавне односно панславистичке агитације, да он заговара 

буњевачку Војводину, да Полита (Михаило Полит-Десанчић) нису у парламент 

изабрали Срби него буњевачки агитатори како би демонстрирали и 

слично. Он је, као припадник "мађарске политичке нације" и као "чедо једне 

посебне националности", одговорио да проговара зато да би изложио своје 

мишљење о буњевачком основном школству и о образовању на матерњем језику. 

Одговорио је да је његова патриотска дужност да одбаци поменуте оптужбе 

и да покаже да су неосноване и злонамерне. Похвалио је законске одредбе 

из 1868. године које се односе на школство, указао да оне допуштају и 

налажу учење на матерњем језику, указао да буњевачки народ у Суботици нема 

ни једну народну школу, ни једног свог учитеља, ни један буквар на матерњем 

језику и на, по његовом мишљењу, погрешно схватање да образовање на 

мађарском језику доприноси помађарењу Буњеваца. Сматра да је буњевачки 

народ безбедан од помађаривања све док буде водио свој традиционални, патријархални 

начин живота заснован на великим породицама и земљорадњи. 

Мало касније он је кориговао свој став, рекавши да нико неће порицати да 

основно образовање на мађарском језику води мађаризацији али и запуштеном 

духовном стању буњевачког народа. 18 Очигледно је да је писац ових редова 

и сам у души био подељен и да је истовремено указао на разлоге који су 

брана мађаризацији и разлоге који јој иду у прилог. 

Овим питањем се бавио и Амброзије Шарчевић. Он се, као анонимни 

аутор, у пет наставака у Невену, кога је уређивао Мијо Мандић, обратио ма- 

17 M. Grlica, Lazar Mamužić i Karolj Biro između slave i zaborava, 6. 

18 L. Mamusich, A "Bácskai Hiradó" és a bunyevác elemi tanügy, Szabadka, 1874, еlőszó, 1, 

17, 18, 23, 24, 30, 31. Упоредити и: Д. Кириловић, Помађаривање у бившој Угарској, 48. 

____________ 

87


ђарском публицисти и државнику Лајошу Мочарију, препоручујући Буњевцима 

који знају мађарски да прочитају радове овог писца о културним задругама 

и народносном питању. 19 Ова преписка указује на многе важне чињенице из 

друштвеног, политичког и културног живота Суботице онога времена. Тако 

се у њој говори о пореклу Буњеваца и Шокаца, даје за право Л. Мочарију што 

их назива католичким Србима, насељавању Буњеваца, Срба, Немаца, Словака 

и Мађара у ове крајеве, упоређује породични живота буњевачког, шокачког, 

српског и мађарског становништва, коментаришу поједини аспекти живота и 

рада Ивана Антуновића, Лазе Мамужића, Аге Мамужића и других, пише о 

оснивању Пучке касине, односима у међународној политици, о Србији, Бугарској, 

Грчкој, Русији и Турској и тако даље. На овом месту ћемо указати само 

на број Буњеваца и на стање у књижевном језику и у буњевачким школама у 

Суботици, онако како их види Амброзије Шарчевић. Тако указује да у Суботици, 

Сомбору и Баји односно у бајском трокуту има 80 хиљада Буњеваца, од 

чега у Суботици 37 хиљада, а заједно са Србима има их 40 хиљада. 20 Овај податак 

се односи на време између другог и трећег пописа становништва. По 

попису из 1880. године Буњевци су урачунати у оне којима је матерњи језик 

хрватски-српски, за који се изјаснило 26.637 (43,40%) грађана, од чега је 

24.333 (39,65%) Буњеваца, а 2.304 (3,75%) православаца односно Срба. По попису 

1890. године се за српски матерњи језик изјаснило 31.824 (43,75%) грађана, 

од чега православној вери односно Србима припада 2.480 (3,41%) становника, 

а 29.344 (40,34%) припада Буњевцима. У овој деценији је, дакле, 

број становника Суботице повећан за 11.361, од чега број Буњеваца и Срба за 

5.187 (0,35%). Произилази, према подацима које је дао Амброзије Шарчевић, 

да 1886. године, четири године пре пописа, Срба и Буњеваца има 40.000, а да 

ће их по резултатима пописа 1890. године бити тек 31.824 (43,75%) односно 

за 8.176 грађана мање. То значи да је број Срба и Буњеваца на попису 1890. 

године био умањен за најмање 8.176 душа. 

На истом месту Амброзије Шарчевић укратко говори и о језику и вери 

Буњеваца и Срба. Истиче да осим вере, у језику, породичном животу и 

обичајима нема разлике, само што Буњевци у говору у понеким речима употребљавају 

"и" где Срби употребљавају "е", док Шокци крајње слогове речи 

19 Видети: Čujte, i dobro utuvite ovo - braćo Bunjevci, Neven, br. 5, godina III, Sombor, 

15. svibnja 1886, 65-67; Otvoren list jednog bunjevačkog patriote, Lajošu Močariju, 

Neven, br. 8, godina III, Sombor, 15. kolovoza 1886, 124-127; Otvoren list jednog 

bunjevačkog patriote Lajošu Močariju, Neven, broj 9, godina III, Sombor, 15. rujna 

1886, 133-137; Otvoren list jednog bunjevačkog patriote Lajošu Močariju, Neven, br. 

10, godina III, Sombor, 15. listopada 1886, 154-156; Otvoren list jednog bunjevačkog 

patriore Lajošu Močariju, Neven, br. 11, godina III, Sombor, 15. studena 1886, 162-163. 

Име овог непознатог аутора открио нам је 1993. Иштван Сентђерђи (Szentgyörgyi 

István) библиотекар Завичајног одељења градске библиотеке у Суботици. 

20 Otvoren list jednog bunjevačkog patriote, Lajošu Močariju, Neven, broj 8, 125, 126. 

____________ 

88


отежу. "Što se književnog jezika tiče, hrvatska književnost se malo razlikovala, ali 

sada su Hrvati primili srbski jezik za književni, i od to doba Bunjevci i Šokci razumeju 

hrvatski kao svoj sobstveni jezik. Bunjevci i Šokci služe se latinskim, a Srbi 

ćirilovskim slovima". 21 Из овог става се види да је прелазак Хрвата на штокавицу 

олакшао Буњевцима комуникацију са њима, односно да они, који су и сами 

штокавци, разумеју сада хрватски као свој сопствени језик. На основу тога 

се даље може претпоставити да је тај прелазак омогућио лакше разумевање и 

приближавање буњевачког и хрватског становништва и, у крајњој инстанци, 

утицао, макар и у повоју, на процес хрватизације Буњеваца. У прилог томе 

иде и став бискупа Ивана Антуновића који 1882. године пише да после несретног 

мохачког пораза (1526), где год је било Срба да је тамо у мањој или 

већој мери било и Буњеваца и Шокаца, "ili kako se danas volimo nazivati Hrvatah...". 

22 Али, он говори у име Буњеваца и Шокаца уопште и не износи прецизније 

бројчане податке о њиховом учешћу међу Хрватима. Што је најважније, 

из његовог се става види да је то новији процес. У прилог томе да је реч о новијем 

и слабашном процесу иде и чињеница да се по свим следећим пописима 

становништва веома мали број грађана изјаснио за хрватски матерњи језик, у 

Суботици од 19-39 појединаца, у Бајмоку нико и у Чантавиру 1 појединац. 

Треће важно питање кога се Амброзије Шарчевић дотакао у свом 

отвореном писму Лајошу Мочарију је школство. Из овог писма се може стећи 

најбољи увид у стање наставе у буњевачким пучким школама у Суботици, за 

које се, иначе, занимао Лајош Мочари. У њему се, поред осталог, каже да су у 

Суботици 1868. године, када је школски закон ступио на снагу, уредиле школе 

и да се, противно постојећем обичају, обучавање обавља искључиво на мађарском 

језику. У прилог томе говори и чињеница да у 12 буњевачких школа 

у предграђима има само четири учитеља и учитељице којима је матерњи језик 

буњевачки. Главни циљ није основна настава него мађарски језик. Интелигенција, 

која је и сама створена из народа, држи да је буњевачки народ изгубио 

сећање на свој племенски живот, језик и обичаје, и да је за помађарење довољно 

ако буњевачка деца не уче у школи на матерњем него на мађарском језику. 

Одомаћила је уверење да ће буњевачка деца после две-три године таквог 

учења увести мађарштину у своју породицу. Ту не помаже ни школски 

закон који је направљен на искуствима савремене педагогије, ни мисао Ф. Деака 

да се ни у гимназијама неће постићи циљ без матерњег језика, нема ту 

вредности ни рад Л. Кошута о културним задругама, у коме истиче да мађарштина 

не може допрети на породично огњиште путем школског језика, и да 

тамо где је школски језик у супротности са језиком којим се говори у породи- 

21 Исто. 

22 I. Antunovich, Razprava o podunavskih i potisanskih Bunjevcih i Šokcih u pogledu 

narodnom, vjerskom, umnom, gradjanskom i gospodarskom, Sombor, 1930, 170, 171. 

Прво издање књиге је објавио сам писац у Бечу 1882. године. 

____________ 

89


ци, школа увек слабо прође. Узалуд је наводити примере из живота, да се буњевачко 

дете које ради у занатским радионицама и трговачким радњама, иако 

у школи не чује ни једну реч мађарског језика, лако може помађарити. И обрнуто, 

буњевачко дете које по устаљеним обичајима живи у кући својих родитеља, 

и ако у школи не учи свој матерњи (него мађарски) језик, поново ће се 

побуњевчити. Тако је у буњевачким школама отежано и систематско учење 

толико потребног мађарског језика. Упркос свему званично се тврди да мађарски 

учитељи, служећи се искључиво мађарским језиком, са успехом предају 

у буњевачким школама. Не прави се разлика између наставног језика, који 

по важећем школском закону увек треба да буде матерњи језик, са једне 

стране, и учења мађарског језика као државног језика, са друге стране. Изговор 

се налази у томе што народ на то пристаје. "Nema zato primera u istoriji 

ljudske obrazovanosti. Hrdjava je to politika, bezdušan posao, grih protiv Boga i 

ljudi! Ne ispunjuje se ovdi naredba sanctionisanog za pomadjarivanjem u slied narodnih 

okolnosti kod Bunjevaca uvodjenjem u škole madjarskog jezika kao nastavnog, 

ućutkuje se pedagogička savist profesorskog i učiteljskog zbora, šk. nadzornika 

i školske stolice". 23 

После овог потанког описа стања у буњевачким школама писац отвореног 

писма Амброзије Шарчевић моли Лајоша Мочарија да узме његов род у 

одбрану и препоручује му да пригрли његову културну ствар са оном љубављу 

са којом се брине за судбину милиона угарских држављана. И сасвим на 

крају, закључујући у Суботици 7. маја 1886. године своје отворено писмо, он 

је изразио наду да ће народ коме припада преживети ово тешко време, каквих 

је већ било у његовој прошлости. У том смислу вели да овај народ није за пропадање, 

да је издржао све тешкоће у протеклих 200 година, турско варварство, 

феудалност и аустријску војну управу и да ће преживети и "uobraženi liberalizam 

današnjeg doba", који га тишти и који у виду "slavnog magjarskog patriotizma" 

настоји да му угуши језик и сваку духовну светлост иако овај народ 

са њима пред једним олтаром клечи и Богу се моли.! 24 

Ово писмо је својеврсно сведочанство једног добро обавештеног и 

образованог буњевачког патриоте. У њему је акценат на буњевачком питању 

али се из њега јасно сагледавају и неки основни обриси стања у угарском друштву 

онога времена. И што је најважније, када је у питању школство, које је 

писац добро познавао, он је указао на јасну разлику између наставног језика, 

који по законским нормама треба да је матерњи, и мађарског језика који треба 

да се учи као државни. Он чак сматра да постојећа пракса и не придржавање 

законских одредби о настави на матерњем језику отежавају и систематично 

учење ђацима толико потребног мађарског језика. 

23 Otvoren list jednog bunjevačkog patriote Lajošu Močariju, Neven, broj 9, 134-135. 

24 Otvoren list jednog bunjevačkog patriote Lajošu Močariju, Neven, broj 11, 163. 

____________ 

90


У вези настојања да се буњевачки језик уведе у школе треба поменути 

још два покушаја Паје Кујунџића, члана Школског одбора, и његових сарадника. 

Он је 14. октобра 1894. године поднео Школском одбору писани предлог 

у коме тражи да се наредбеним путем утврди употреба буњевачког језика 

у основним школама. Предлог је разматран на седници истог тела 26. јануара 

1896. године. При поименичном гласању већина Буњеваца је гласала против 

предлога, који је уједно био и предлог пододбора. Пајо Кујунџић је предлог 

даље упутио Административном одбору града Суботице, а подржали су га 

Вецо Мамужић, Душан Петровић и Иван Малагурски са молбом коју је потписало 

1200 људи. У тој молби се, поред осталог, каже да Буњевци говоре 

далматински (српско-хрватски) језик и да сачињавају више од половине суботичког 

становништва. Али, ни у даљем поступку предлог није прихваћен 

(Стајић, В., 1930). Седам година касније учинио је Пајо Кујунџић још један 

покушај, преко тек основаног Удружења за буњевачку школу, чији је председник 

био. Тако је 20. априла 1913. Сенату Суботице упутио статут Удружења 

за буњевачку школу, записник о оснивачкој скупштини, 40 табака са потписима 

и његову представку са молбом да то препоручи влади, коју је водио 

Иштван Тиса (Tisza István). Представку је на организационој скупштини која 

је одржана 29. марта 1914, подржало 1.155 људи са својим потписима. Подносиоци 

се у представци позивају на законске оквире, који дозвољавају да удружења 

подносе део терета за просвету, указује да 1900, од 82.122 становника 

њих 34.334 зна читати и писати а 47.788 становника не зна читати и писати, 

да Буњеваца има 34.000, да већ годинама ни једно њихово дете не може да положи 

матуру и да је већ око тридесет година језик њиховог пука искључен из 

њихових школа. На читав овај пројекат дошла је 16. јуна 1914. примедба владе 

у којој је речено да ће удружење моћи почети са радом када му статути буду 

одобрени од владе. Ускоро потом је избио Први светски рат, што је онемогућило 

даље деловање на овом плану (Стајић, В., 1930: Стајић, В., 1933). 

Приближно у исто време када и Пајо Кујунџић и Мијо Мандић се, као 

анонимни аутор, под псеудонимом X. Y., бавио овом проблематиком. Он у 

оквиру буњевачког питања расправља о спровођењу појединих законских 

чланова везаних за просвету. У том смислу истиче да је мађарско законодавство, 

доносећи закон о народностима 1868. године, водило рачуна о томе да 

се основно образовање одвија на матерњем језику дотичног народа и да се 

знање стечено у основним школама може надограђивати током даљег школовања. 

У складу са тим, да би поткрепио овај став, цитира 17. и 18. параграф 

овог закона и указује на чињеницу да закон не само што дозвољава него и наређује 

њихову употребу. Тако је, без изузетка, основно народно образовање 

вођено на матерњем језику "све до насилне мађаризације 1879. године". "Мада 

је закон из 1879. године одредио јасне мере о школовању ученика немађарског 

језика на њиховом матерњем језику, шовинисти су дотични закон протумачили 

тако, да основно образовање од сада не може да има други циљ осим 

____________ 

91


искључивог предавања мађарског језика у школама немађарског језичког подручја 

и истискивање језика домаћих националности из основних школа". Тако 

су директори школа, бележници, просветни инспектори, срески начелници и 

сви "којима је било стало до јефтино стечене славе" објавили "рат настави на 

буњевачком језику". Зато је једини начин да се живи у миру спровођење важећег 

закона о националностима. Он треба да се спроводи у јавној 

администрацији, правосуђу и просвети. То значи да у јавној управи и судству 

треба да раде само они који знају језике националности, а у просвети, у учитељским 

школама и гимназијама у Суботици, Баји, Калочи и Печују, осим мађарског, 

немачког и француског језика, треба подучавати и буњевачки језик, а 

у буњевачко-шокачким основним школама треба поред учења мађарске абецеде 

и језика да се учи и буњевачка абецеда на буњевачком језику. Заогрнут 

плаштом анонимности писац је проговорио и о бројним мађарским земљорадничким 

породицама које су се побуњевчиле. Тако наводи породице са презименима: 

Шош (Sós), Хегедиш (Hegedűs), Фекете, Лендваи, Филе (Füle), Ковач 

(Kovács), Болвари (Bolvári), Хорват (Horvát), Визи, Нађ (Nagy), Хидег, Сегеди 

(Szegedi), Корпонаи, Фехер (Fehér) и многе друге породице. 25 Тиме је у ствари 

показао да је у етнички мешовитим срединама за очекивати да процес културне 

размене није увек једносмеран него да зна тећи у оба правца. На то указују 

и други писци. Тако И. Војнић Кортмиш истиче да су Буњевци били снажан 

асимилациони фактор у местима где су чинили већину. У том смислу наводи 

да су се у Сомбору побуњевчили Словаци римокатоличке вере и неке породице 

са презименима: Абрахам, Бургер, Хорват, Немет и другим презименима 

(Vojnić Kortmiš I., 2006). 

Ипак, ова настојања да се буњевачки језик уведе у школе нису остала 

без одјека, иако Удружење за буњевачку школу није заживело. То се види из 

једног дописа непознатог писца, који се оглашава под псеудонимом Народњак, 

у коме се каже да је дозвољено да се веронаука предаје на матерњем језику. 

"Pogledom na tisnu vezu izmedju virskoga života i vironauke, držim da se u 

državnim, općinskim, privatnim i društvenim školama pučkoga značaja, kao u 6 

razreda osnovnih škola, u višjim pučkim i gradjanskim školama, i u preparandijama 

učitelja i zabavilja, može dopustiti da se vironauka učenicima pridaje na njevom 

materinskom jeziku...". Овом наредбом, коју је министар наставе и поуке Бела 

Јанковић (Béla Janković), упутио из Будимпеште 24. травња 1914. свим "preča- 

25 X. Y., Bunyevác kérdés és az 1868-iki XXXVIII. és XLIV. törvény czikkek végrehajtása, 

Szabadka, 1896, 4, 8, 9, 14, 15,18, 19. Ова брошура је настала 1896. године,у 

време миленијумских прослава у Мађарској. М. Еветовић и Т. Коложи је приписују 

П. Кујунџићу, а Ј. Шокчић, М. Кнежевић, И. Сентђерђи, Н. Башић Палковић и 

Е. Бажант М. Мандићу. Видети: I. Szentgyörgyi, N. Bašić Palković, E. Bažant, Bibliografija 

Mije Mandića, Društve organizacija Momografija i Gradska biblioteka Subotica, 

Subotica, 1987, 10, 11. 

____________ 

92


snim crkvenim oblastima", уједно je стављена ван снаге наредба његовог претходника 

од 23. X 1908. године по којој je наложено да се настава држи на мађарском 

језику. 26 

Неки хроничари онога времена су посредно указали на последице које 

је, пред крај Аустроугарске монархије, овакво школство оставило на буњевачку 

популацију. У том смислу Балинт Белошић (Bellosics Bálint), писац текста 

о Буњевцима у монографији о Бачко-Бодрошкој жупанији истиче да се буњевачки 

народни елемент, а нарочито његова интелигенција, снажно мађаризира 

и да је овај процес користан за Мађаре јер, уз све слабости, преноси знатне 

физичке и духовне вредности а посебно верност према мађарској идеји државности. 

Затим указује да овај процес није новијег датума и да асимилација 

племства из редова Буњеваца има дугу традицију. Подсећа да је за време турских 

ратова уништено и мађарско племство жупаније и да је њихове поседе 

после повлачења Османлија највећим делом запленио краљевски дворски 

ерар, као територију која је стечена правом оружја. На место мађарског племства 

долазе племићке породице буњевачког порекла: Латиновић, Антуновић, 

Милашин, Мукић, Пијуковић, Парчетић, Вуковић, Војнић, Рудић и друге, које 

су у интелектуалном и економском погледу Суботици, Жупанији и Угарској 

дале значајне водеће људе. "У срцу и у свом језику су се толико помађарили, 

да једино још њихова презимена показују да нису прави, староставни 

Мађари". 27 На основу ових неколико редова се види да је образовани део буњевачке 

популације био склонији помађаривању јер је то био један од услова 

напредовања у социјалној хијерархији. Посебно је питање, које аутор отвара, 

да ли је процес мађаризације користан за мађарски народ и државу. Он у том 

смислу нема дилеме. Сматра да је то користан процес. Његов став је у складу 

са владајућом друштвеном идеологијом. У том случају остаје отворено питање 

зашто се онда поједини припадници буњевачког рода, истакнути интелектуалци, 

буне против таквог стања у Суботици и зашто се учесници Конгреса 

народности одржаног у Будимпешти буне против таквог стања у Угарској. 

Од данашњих историчара питању образовања у Суботици у доба 

Аустроугарске монархије највише пажње је посветио суботички историчар 

Мирко Грлица. По његовим истраживањима у периоду од 1880. до 1900. проценат 

писмених се међу Јеврејима повећао са 70,9% на 83,4%, међу реформатима 

са 61,2% на 75,7%, међу православнима са 25,7% на 49,55% и међу римокатолицима 

са 19,6% на 39,3%. Упркос овом значајном повећању, проценат 

писмених је 1900. године износио 41,5%, а 1910. године 51,15%. Узроци високом 

степену неписмености леже у националној структури становништва. Про- 

26 Narodnjak, Ministarska naredba o jeziku vironauke u pučkim školama br. 1797/1914, 

Neven, broj 19, godina XXXI, Subotica, 9. svibnja 1914, 1 

27 B. Bellosics, Bunyeváczok, u: Bács-Bodrog Vármegye, I, szerkesztette S. Borovszky, 

Országos Monografiai Társaság, Budapest, 1909, 407. 

____________ 

93


цесу мађаризације је подлегао релативно мали број Буњеваца, углавном интелектуалаца 

који су радили у градској управи, док је велика већина осталих одбијала 

да похађа обавезно основно образовање на државном односно мађарском 

језику и тако се, плаћајући скупу цену, бранила од мађаризације. 28 

Потпунији увид у стање школства у ужој Угарској 1913/14. године, на 

територији која ће касније припасти Војводини, може се стећи на основу чињенице 

да је постојало 645 мађарских основних школа у којима су радила 

1.832 мађарска учитеља, док су Срби имали 179 школа са 592 учитеља, а све 

остале народности су имале 79 школа са 802 учитеља. Срби и Румуни су на 

нивоу основних школа имали боље просветне могућности јер су поседовали 

црквено-школску аутономију. Са друге стране, Немци и Словаци нису имали 

установу која би бринула о њиховим националним правима у просвети, што 

је, поред неких других чинилаца, утицало и на број њихових школа. При том 

треба имати у виду да су и у српским аутономним школама обавезни предмети 

– мађарски језик, географија, историја и уставно уређење – предавани на 

мађарском језику, што је смањивало број часова који су били потребни да би 

се учили други предмети на матерњем језику. Што се тиче Русина, њихове 

верске школе у трајању од два разреда су 1899. године подржављене, што је 

русинске општине ослободило обавезе да издржавају школе, али су зато биле 

подвргнуте мађаризацији. И у већини швапских општина је била слична ситуација. 

"Добром делу материјалистички оријентисаних Шваба је и био циљ да 

им деца што боље науче мађарски ради лакшег друштвеног успона". 29 

Према до сада доступним изворима и литератури најпрецизније се о 

процесу асимилације немађарских народа у Суботици може судити на основу 

података о Јеврејима. Истраживања Мирка Грлице су показала да је главни 

рабин суботичке јеврејске заједнице, Јожеф Гершон, урадио преписе четири 

књиге рођених, венчаних и умрлих у периоду од 1868. до 1905. године. На 

основу две матичне књиге рођених, које се односе на период од 1868. до 1895. 

године види се да су многа јеврејска презимена промењена у мађарска. Овај 

поступак је забележен код сваког новорођеног детета које је у току живота 

лично тражило или су његови родитељи тражили и добили одобрење од Ми- 

28 M. Grlica, Stanovništvo Subotice 1867-1914, 213, 214. Марко Протић наводи да су 

српске вероисповедне школе у Суботици1870. године, када је председник Српске 

православне црквене општине био Јефта Арадски, предате граду, да их претвори у 

комуналне школе. Мишљења је да је ово био исувише нагао потез, повучен са циљем 

да се избегну велики трошкови око издржавања вероисповедних школа. Али 

Срби су се убрзо разочарали са овим што су учинили и почели тражити начин да 

ублаже последице овог чина. Тако је на Келебији 1894. године поново отворена 

прва вероисповедна школа. М. Протић, Српски триумвири у буњевачком ренесансу 

од 1860-1900 год. и друго о суботичким Србима и њиховим напорима за спас и 

част свог имена, (Суботица, 1933), 25-28. 

29 Z. Janjetović, н. д, 221-223. 

____________ 

94


нистарства унутрашњих послова Угарске да јеврејско презиме замени са мађарским 

(Grlica, M. 1994). 

На основу списка појединаца који су променили презиме могуће је 

извести неколико запажања. Први појединци који су променили презиме су 

рођени 1873. године. Промене су урађене следеће, 1874. када је онима који 

су мењали презиме било годину дана. Последња замена је извршена 1918. 

године, у старосној доби од 33 године. Тако је у периоду од 44 године 175 

појединаца променило своја презимена. На основу тога се види да су у просеку 

сваке године 3,97 појединаца променила презиме. Подаци даље сведоче 

да су у периоду од 1874-1880. презиме промениле 4 особе, од 1881-1890. 7 

особа, од 1891-1900. године 56 особа, од 1901-1910. 74 особе, од 1911-1918. 

29 особа, док се за 5 особа не зна тачан датум промене. Очигледно је да је 

најјачи тренд промене презимена био у последњој деценији 19. и првој деценији 

20. века и да би се тај тренд наставио истим или сличним интензитетом 

да га нису омеле ратне прилике. При том, ради јаснијег сагледавања овог 

процеса, треба имати у виду више чињеница од којих овом приликом помињемо 

три. Прво, суботичким Јеврејима, који чине од 2,36%-3,74% популације, 

матерњи језик је мађарски. Самим тим, онима који су се одлучили да 

прихвате мађарско презиме било је једноставније да то ураде. Друго, јеврејска 

заједница је најобразованија заједница у Суботици. Као припадници те 

заједнице њени чланови су били у позицији да прихвате одговорне функције 

у привредном и уопште друштвеном животу града. А на такве функције су 

сразмерно једноставније могли доћи уколико су били на линији опште друштвене 

и државне идеологије. Другим речима, промена презимена је, уз још 

неке друге, била чињеница која је могла помоћи лакшем сналажењу и напредовању 

у друштвеној хијерархији. И треће, познато је да се интегритет 

јеврејске заједнице и њено национално осећање темељи на вери, на припадности 

јудистичкој религији. Из тога произилази да национално осећање припадника 

ове заједнице не мора бити угрожено променом презимена него да 

се пре може радити о поистовећивању са најважнијим, глобалним друштвеним 

схватањима и односима које, додуше, у смислу задржавања новог презимена, 

има трајније или трајне последице. 

Можда поп Пајо Кујунџић, пишући у Суботици 20. априла 1914. године 

на мађарском језику молбу надлежном министарству да одобри рад 

Удружења за буњевачку школу, није знао да је то последњи покушај да се 

на том пољу нешто учини. Градски начелник Суботице, Карољ Биро, обавестио 

га је да је Удружењу забрањен рад пре него што буду одобрени статути. 

То се догодило крајем јуна месеца исте године, два дана након атентата 

на принца Франца Фердинанда и његову супругу у Сарајеву. На тај начин 

су, вели Васа Стајић, мађарске власти одговориле "na poslednju domoljubivu 

molbu Bunjevaca". Молбом се од њих није могао добити ни буквар, ни мали 

део оних права које је српско становништво уживало. За добијање прве шко- 

____________ 

95


ле на матерњем језику морала се овде повући државна граница. 30 Али, само 

четири године касније, последње године рата, притиснута збивањима на 

фронтовима, владајућа кућа Аустроугарске монархије, након што је 21. новембра 

1916. умро у 86. години живота цар и краљ Франц Јозеф I, који је 

Монархијом којој је био на челу и њеним народима владао 68 година као 

аустријски цар и уједно 49 година као мађарски краљ, и након што га је на 

престолу заменио Карло I као аустријски цар односно Карло IV као мађарски 

краљ, била је спремна да понуди много више, трећу федералну јединицу 

за Јужне Словене, али они ће, захваљујући победи Краљевине Србије у рату 

и њеној пијемонтској улози, 1. децембра 1918. створити своју самосталну 

државу, Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. 31 


1. У периоду од 1869. до 1910. становништво Суботице се повећало са 

56.323 на 94.610 становника односно за 38.287 становника (индекс 167,98). 

Насеље Суботица или унутрашња територија града 1910. године има 46.762, а 

19 насеља спољне територије града, без Бајмока и Чантавира, 46.470 становника, 

укупно 93.232 становника, без војних лица. У периоду од 42 године у 

верском погледу најбројнији су римокатолици, који имају између 90,31% и 

92,64% становништва, затим следе православци којима припада између 3,07% 

и 4,34%, израелити, који броје између 2,36% и 3,74% и реформати, који имају 

између 0,34% и 1,50% становника. Све остале верске заједнице, гркокатолици, 

унитари, евангелици и остали имају понаособ мање од 1% становништва. 

За мађарски матерњи језик се изјаснило између 49,00% и 58,75%, буњевачком 

становништву (хрватско-српски, српски, остали језици) припада између 

35,29% и 40,34%, за српски матерњи језик (припадност православној вери) између 

3,27% и 3,75%, за немачки матерњи језик између 2,02% и 2,61%, а свим 

осталим матерњим језицима, словачком, румунском, русинском, хрватском, 

словеначком и осталим језицима припада по мање од 1% становништва, с тим 

што је по попису 1880. хрватско-српском матерњем језику припадало 43,40% 

(Буњеваца и Срба) и 4,46% оних који не знају говорити. 

2. Помађаривање немађарског становништва произилази делом из заједнице 

живота на истом простору али у крајњој линији и из друштвене и државне 

идеологије према којој је сваки грађанин угарског друштва политички 

припадник мађарског народа. Процес мађаризације немађарског становништва 

се најбоље огледа у прихватању мађарских презимена. Он је констатован 

код више етничких заједница али се најпрецизније може пратити код чланова 

јеврејске заједнице. Истина, има и обрнутих случајева, да се припадници 

30 V. Stajić, Mađarizacija i preporod Bunjevaca, 36, 46. 

31 S. Marković, н. д, 20-22; П. Рокаи, З. Ђере, Т. Пал, А. Касаш, н. д, 527. 

____________ 

96


мађарске заједнице побуњевче, задржавајући своја презимена, односно да се 

под мађарским презименима налази буњевачко становништво, што се јавља 

као последица заједничког живота а не асимилације коју проводи држава. Ово 

је карактеристично за Суботицу и околину. Сличних примера има и у Сомбору 

и околини, где је словачко римокатоличко и друго становништво попримило 

буњевачки начин живота. 

3. Више буњевачких посленика је у својим јавним наступима изразило 

своје незадовољство полажајем Буњеваца у друштву, посебно потискивањем 

наставе на матерњем језику и апострофирањем наставе на мађарском језику у 

школама. Због свега тога они се често обраћају и траже за своје ставове подршку 

у појединим ставовима и делима: Лајоша Мочарија, Ференца Деака, 

Оскара Јасија, Лајоша Кошута и других. У том контексту треба поменути да 

је Лајош Мочари на саборским заседањима често заступао интересе народности, 

тако да су оне у њему виделе свог браниоца. Јаша Томић је једном приликом, 

поводом заседања одржаног 27. јануара 1887. године изјавио да Л. Мочари 

брани народносну равноправност из државничких разлога јер види да би 

она "могла бити најјачи стуб Угарске, и да се без ње Угарска лелуја". 32 

4. Ови подаци, посебно они који говоре о помађаривању презимена, 

ма колико прецизни били, и текстови писаца који критички сагледавају положај 

народности, не могу изменити општу слику добијену званичним пописом 

становништва Суботице, али могу допринети њеном потпунијем сагледавању 

и разумевању, а тиме и бољем разумевању угарског друштва и државе у целини. 


Narodnjak, Ministarska naredba o jeziku vironauke u pučkim školama br. 1797/1914, 

Neven, broj 19, godina XXXI, Subotica, 9. svibnja 1914. 

A M. Kir. Központi Statisztikai Hivatal munkássága (1871-1911), A Magyar Kir. Központi 

Statisztikai Hivatal,Budapest, 1911. 

Szabadka szab. kir. város közigazgatása az 1902-1912. években, Szabadka, 1912. 

Városi és vármegyei szociográfiák, XIV, Budapest, 1941. 

Stanovništvo Narodne Republike Srbije od 1834-1953, I, Zavod za statistiku i evidenciju N. 

R. Srbije, serija B, sveska 1, Beograd, juna 1953. 

Административно-територијалне промене у НР Србији од 1834-1954 године, Народна 

Република Србија, Завод за статистику, Београд, мај 1955. 

I. Antunovich, Razprava o podunavskih i potisanskih Bunjevcih i Šokcih u pogledu 

narodnom, vjerskom, umnom, gradjanskom i gospodarskom, Sombor, 1930. 

B. Bellosics, Bunyeváczok, u: Bács-Bodrog Vármegye, I, szerkesztette S. Borovszky, 

Országos Monografiai Társaság, Budapest, 1909. 

I. Vojnić Kortmiš, Uvod u povist Bunjevaca i njevog imena, u: Zbornik radova sa 

simpozijuma "O Bunjevcima" u Subotici 7-9. decembra 2006. godine, Nacionalni savet 

bunjevačke nacionalne manjine i Srpska akademija nauka i umetnosti, Novi Sad, 2007. 

32 Г. Г. Кемењ, н. д, 57, 58. 

____________ 

97


M. Grlica, Promena jevrejskih prezimena u mađarska, Rukovet, broj 4-5, Subotica, jul 1994. 

M. Grlica, Stanovništvo Subotice 1867-1914. godine, Museion, 1, Godišnjak Gradskog 

muzeja Subotica, Gradski muzej Subotica, Subotica, 2001. 

M. Grlica, Lazar Mamužić i Karolj Biro između slave i zaborava, Rukovet, broj 4-5-6-7, 

Subotica, 2003. 

I. Iványi, Bács-Bodrog vármegye földrajzi és történelmi helynévtára, Szabadka, 1906. 

Z. Janjetović, Deca careva, pastorčad kraljeva. acionalne manjine u Jugoslaviji 1918- 

1941, Institut za noviju istoriju Srbije, Biblioteka "Studije i monografije", knjiga 29, 

Beograd, 2005. 

Г. Г. Кемењ, Лајош Мочари и Срби, Зборник за друштвене науке, 21, Матица срска, 

Нови Сад, 1958. 

Д. Кириловић, Помађаривање у бившој Угарској, Нови Сад, 1935. 

Д. Кириловић, Асимилациони успеси Мађара у Бачкој, Банату и Барањи: Прилог 

питању демађаризације Војводине, Нови Сад, 1937. 

B. Kovačević, Vera i uteha. Istraživanje religijske prakse u Subotici, Otvoreni univerzitet, 


E. Libman, D. Čuso: Dr Antal Barta – život i rad. Povodom 150. godišnjice rođenja osnivača 

Službe za hitnu medicinsku pomoć u Subotici, Ex Pannonia, 14, Istorijski arhiv Subotica, 


L. Mamusich, A "Bácskai Hiradó" és a bunyevác elemi tanügy, Szabadka, 1874. 

В. Марган, Помађаривање у бившој Угарској, Гласник Историског друштва у Новом 

Саду, књига VIII, Нови Сад, 1935. 

S. Marković, Politički život Bunjevaca Vojvodine u Kraljevini SHS-Jugoslaviji 1918-1941. 

godine, Bunjevački informativni centar, Subotica, 2010. 

М. Палић, Преглед администартивно-територијалних промена у Војводини 1918- 

1941, Зборник за друштвене науке, 38, Матица српска, Нови Сад, 1964. 

M. Palić-I. Kiš, Uzavrela zemlja. Radnički pkret u Čantaviru 1895-1945, Minerva, Subotica, 

1983. 

I. Pančić, Kolera u Subotici 1873, Medicinski centar i DO "Monografija", Subotica, 1991. 

Д. Петровић, Бачки Буњевци у светлости етноисторијских и лингвистичких 

чињеница, у: Zbornik radova sa simpozijuma "O Bunjevcima" u Subotici 7-9. decembra 

2006. godine, Nacionalni savet bunjevačke nacionalne manjine i Srpska akademija nauka i 

umetnosti, Ogranak u Novom Sadu, Novi Sad, 2007. 

М. Протић, Српски триумвири у буњевачком ренесансу од 1860-1900 год. и друго о 

суботичким Србима и њиховим напорима за спас и част свог имена (Суботица, 1933). 

П. Рокаи, З. Ђере, Т. Пал, А. Касаш, Историја Мађара, Clio, Београд, 2002. 

I. Szentgyörgyi, N. Bašić Palković, E. Bažant, Bibliografija Mije Mandića, Društve 

organizacija Momografija i Gradska biblioteka Subotica, Subotica, 1987. 

В. Стајић, Мађаризација и демађаризација Буњеваца, Летопис Матице српске, година 

CIIII, књига 325, свеска 1-3, Нови Сад, јули-август и септембар, 1930. 

V. Stajić, Mađarizacija i preporod Bunjevaca, Sremski Karlovci, 1935. 

Л. Стипић, Истина о Мађарима (По мађарским подацима), Издање Културног и 

Хуманог Националног Друштва "Северна Звезда" у Суботици, Суботица, 1929. 

G. Ulmer, Vlastelinsko naselje Aleksandrovo, Subotičke novine, Subotica, 1999. 45. X. Y., 

Bunyevác kérdés és az 1868-iki XXXVIII. és XLIV. törvény czikkek végrehajtása, 

Szabadka, 1896. 

____________ 

98



POPULATIO OF SUBOTICA BY RELIGIO AD ATIVE 

LAGUAGE 1869–1910 

Summary 

The subject of this paper is a population of Subotica, during the Austro-Hungarian 

monarchy. The attention is given to the number of inhabitants and their declaration of 

religion and language, based on which indirectly we can judge of their nationality. 

Population increased from 56,323 to 94,610 inhabitants or for 38,287 inhabitants (index 

167.98.) in period 1869-1910. In the urban area of Subotica in 1910th lived 46,762, and 

in 19 villages outside the city territory, (without Bajmok Cantavir), lived 46,470, which 

is a total of 93,232 residents, but without military personnel. During the 42 years period 

considering the religion structure, Roman Catholics counting between 90.31% and 

92.64%,and were most numerous religion group. Only between 3.07% 4.34%, of 

Orthodox and 2.36% and 3.74%,of Israelites and reform, between 0.34% and 1.50% of 

the population lived in Subotica. All other religious communities, Greek Catholics, 

UNITAR, evangelicals and others are individually less than 1% in the share of total 

population. Persons who speaks hungarian language declared between 49.00% and 

58.75% in the share of total population, Bunjevac population (Croatian-Serbian, Serbian 

and other languages) belongs between 35.29% and 40.34% in the share of total 

population, Serbian language (belonging to the Orthodox faith) between 3.27% and 

3.75% in the share of total population, for the German language between 2.02% and 

2.61% in the share of total population, and all other native languages, Slovak, 

Romanian, Ruthenian, Croatian, Slovenian and other languages belong to the less than 

1% in the share of total population. This paper explains the historical and social 

processes that have influenced the declaration of the population, including the process 

of assimilation. These issues are discussed from the perspective of the present Subotica 

municipality in which there are 19 settlements. This means that the researches consider 

also settlements Bajmok and Čantavir even though they didn’t belong to a free royal 

town of Subotica according to census data in Austria-Hungary monarchy. This is done 

for two reasons: to compare these settlements with Subotica in the period 1869-1910. 

and in case of subsequent comparisons with today's situation. 

____________ 

99



UDK 314.117(497.11) ”1444/1446”(093.2); 

94(497.11 Крушевац) ”1444/1446”(093.2) 


Љубица Рајковић 

ТУРСКИ ПОПИС КРУШЕВАЧКЕ ОБЛАСТИ ИЗ 1444–1446. ГОДИНЕ 

Извод: У овом раду се са социолошког становишта анализирају подаци пописа крушевачког 

подручја из половине петнаестог века. Анализа је урађена на основу сачуваног 

турског пописа, дефтера под називом: Попис области Крушевца, Топлице и 

Дубочице у време прве владе Мехмеда II (1444–1446), који је рађен на самом терену. 

На основу овог пописа је анализирано размештање српског становништва у тадашњим 

селима крушевачке области, имена села, број кућа и њихов приход, пореске 

и војне обавезе породица, као и податак да су села била често разарана. Крушевачко 

подручје и његово становништво одликује дубока и садржајна историјска 

прошлост, испуњена сталним ратовима, разарањем насеља и страдањем становништва, 

са врло тешким последицама. На ту прошлост се у овом раду гледа као на активни 

садржај каснијих историјских стања, а не као на нешто минуло, што је отишло 

у неповрат и што је мртво. Посебно је значајно повезивање историјског развоја 

становништва крушевачког подручја са његовим демографским и друштвено-политичким 

развојем. Демографски процеси су у основи дугорочни и свако ново раздобље 

демографског развитка нужно носи значајне трагове и утицаје претходног. 

Кључне речи: турски попис, средњи век, крушевачко подручје, становништво, 

породица, страдање. 

Abstract: From the sociological perspective this study investigates the data of the 

census of the Kruševac area from the middle part of the fifteenth century. The analysis 

was conducted on the basis of a preserved Turkish census, a defter titled The Census of 

the Areas of Kruševac, Toplica and Dubočica During the First Reign of Mehmed II 

(1444–1446) which was actually completed in the field. The defter served as the basis 

for the analysis of the distribution of Serbian population in the villages of the period of 

the Kruševac area, the number of houses and their income, tax and military obligations 

of families as well as the fact whether the villages had sustained frequent demolition. 

The Kruševac area and its population have a long and rich history, packed with 

continuous warfare, destruction of settlements and tribulations by its people with grave 

consequences. This paper views the history of the region as an active content of 

subsequent historical conditions, rather than something dead and buried, long gone. Of 

especial importance is the linking of the historical development of the population of the 

Kruševac area with its demographic and socio-political development. In essence, 

demographic processes are long term, and each new phase of demographic development 

necessarily carries significant traces and influences of the prior one. 

Key words: Turkish census, the Middle Ages, the Kruševac area, population, family, 

tribulations 

____________ 

101


Неопходно је претходно теоријско расветљавање различитих теоријских 

концепата и погледа о структури, функцији и суштини старе, преиндустријске 

породице на нашим просторима, како би се олакшало разумевање 

конкретног документа-турског пописа и тиме пружио модел за његову 

методолошку обраду. 

Утврђене су три основне теоријске оријентације у савременој социологији, 

које се баве преиндустријском, агрикултурном породицом: историјско-демографски, 

друштвено-економски и развојни. Примарни елементи 

историјско-демографског приступа, према мишљењу Рајглија (Wrigley) 

и Питера Леслита (Peter Laslett), јесу становишта да је брак био универзална 

појава и да се склапао веома рано, што је резултат постојања и 

сталног одржавања проширене, велике породице-домаћинства различитих 

породичних или сродничких структура (претежно у источним и ваневропским 

географским просторима), са малим уделом целибата, са просечно 

мањим бројем деце у породици (због удруживања високог фертилитета и 

високог морталитета), и са просечном дужином животног века становништва 

од око 30 година (процењена за француску област Крулаи у периоду 

____________ 

102 

Увод 

У овом раду се проучава становништво крушевачког подручја из 

периода половине петнаестог века (1444–1446) а на основу сачуваног турског 

пописа, дефтера под називом: Попис области Крушевца, Топлице и 

Дубочице у време прве владе Мехмеда II (1444–1446), који има изузетну 

вредност јер је рађен на самом терену. Крушевачко подручје се одликује 

богатом и садржајном историјском прошлошћу, која је стварана у тешким 

и драматичним ситуацијама. У трагичним условима стварања историје, често 

је број крушевачких пустоселина био већи од броја насељених села, 

због чега је изостала писана евиденција о већем делу историјске прошлости 

крушевачког подручја. Турски акини су уништавали све пред собом, 

убијајући Србе и не остављајући писане изворе о томе. Затечено српско 

становништво је наступајућа турска војска гонила са старих станишта 

пљачком и убијањем и приморавала га да прихвати тешке услове живота у 

новим стаништима, као пребеци. Један од ретких писаних докумената из 

тога доба представља поменути дефтер из половине петнаестог века. 

Крушевачко подручје одликује богата историјска прошлост, као и 

да је она веома значајна не само у историографији него и у демографији. 

Посебно је значајно повезивање историјског развоја становништва крушевачког 

подручја са његовим демографским и друштвено-политичким развојем. 

Демографски процеси су у основи дугорочни и свако ново раздобље 

демографског развитка нужно носи значајне трагове и утицаје претходног. 

Теоријски приступ

Ljubica Rajković 

1675–1775, у вишим слојевима) што је онемогућавало опстајање више генерација 

унутар једне породице (Бобић М., 1995; Рајковић Љ., 1992, 1993). 

Други приступ проучавању историје породице и домаћинства јесте друштвено-економски, 

чије је становиште да су тип својине и правила наслеђивања, 

уз деловање демографских фактора, утицали на формирање породице 

одређене величине и састава, као и на интерперсоналне односе у домаћинству. 

Централно место овог теоријског правца јесте трансмисија или 

пренос природних ресурса и материјалног богатства са једне на другу генерацију. 

Трећи правац у проучавању историје породице и домаћинства је 

развојни или циклични – са становишта породичних циклуса, те сродничко 

језгро и одговарајући сроднички процес у времену и простору. Главни 

представник овог правца јесте Хамел (E. A. Hamel), за кога концепт породичних 

циклуса представља прихватљиво аналитичко средство у проучавању 

специфичног типа српске породичне задруге. Проучавао је турски 

попис становништва Београдског пашалука из 1830. године и доказао да је 

задруга била, временски и просторно, променљива величина. 

Проучавање и упознавање историје једног подручја и његовог становништва 

у међусобној повезаности и условљености нужно је, пошто је 

историјски моменат веома значајна компонента демографског развоја и важан 

чинилац породичних и вредносних промена. Савремени облици развоја 

и кретања становништва крушевачког подручја не могу се довољно научно 

објаснити ако се не познаје његова историја. Богата историјска прошлост 

крушевачког подручја и његовог становништва гледа се као на активни 

садржај каснијих историјских стања, а не као на нешто минуло, што 

је отишло у неповрат и што је мртво. 

Полазећи од претходног теоријског становишта, у овом раду се полази 

од две супротне хипотезе: 

1. крушевачко подручје и његово становништво одликује дубока и садржајна 

историјска прошлост, са различитим збивањима током напретка и 

страдања. 

2. крушевачко подручје и његово становништво одликује трагична прошлост, 

испуњена сталним ратовима, разарањем насеља и страдањем становништва, 

са врло тешким последицама. У свим тим страдањима интереси Срба 

су остајали по страни, а доминирали су договори великих сила. 

Методолошке основе истраживања 

У овом раду се користи методолошко искуство историјских наука као 

и да се ствара искуствена евиденција историографским методима, користећи 

историјски извор писаног облика, који је настао као саставни део одређених 

друштвених процеса и друштвене делатности. То методолошко начело је 

било условљено чињеницом да није било могуће проучавати становништво 

____________ 

103


крушевачког подручја из прошлости само на основу изворних података које 

је истраживач сам прикупио за специјално научне потребе. Овде се, пре свега, 

мисли на регистровање укупног броја становништва и укупног броја домова 

са пореским задужењима, вођење пореских књига и броја пореских 

глава, израда извештаја о земљишном фонду и земљишном приходу, о начину 

прикупљања пореза и о тешкоћама у могућности његовог плаћања (ослобађање 

од пореских обавеза услед телесних и здравствених тешкоћа) и сл. 

Евиденције ове врсте настале су ради задовољења потреба постојеће друштвене 

организације (Милић, В., 1978). 

Историјски извори су веома значајна сведочанства о становништву, 

његовој прошлости, кретању, насељености и сл., посебно када се има у виду 

чињеница да су потпунији статистички подаци новијег датума (од 19. века). 

Деле се у четири групе: материјални остаци људске делатности (оруђа за 

рад, одећа, обућа, новац, оружје и сл.), писани, ликовни и звучни извори 

(Ђурђев, 2001). Познати историјски извори о становништву у нашим крајевима 

су манастирске хрисовуље или повеље у којима се бележе подаци о земљишним 

поседима и становништву (домаћинствима), као што су Хиландарске 

и Дечанске хрисовуље из 14. века. Поред тога, од значаја су и сачувани 

турски пописи, дефтери који се односе на наше земље у средњем веку, из 

којих је могуће реконструисати демографски развој и природно кретање становништва 

(Бобић, М., 2001, 2007, Рајковић, Љ., 1992). 

Корисно је било ослонити се и на археолошка проучавања остатака материјалне 

културе и уметности, пронађених на овом простору. У многим селима 

су и до данас сачувани разни материјални остаци из периода средњевековне 

српске државе, који нам сведоче о друштвеном животу тадашњег доба 

и о постојању јаког историјског континуитета насеља и становништва на крушевачком 

подручју. Тако, на пример, у селима: Кукљин, Бела Вода, Брајковац, 

Коњух, Велика Дренова, Лазаревац, Текија, Гаглово – Старосело, сачувана 

су стара гробља и споменици са натписима и именима још из средњевековне 

Србије: њиве са остацима гробља, цигле као подлога "Царског друма", велике 

потковице, врхови од копља и стреле, комади од мамуза, узенгија, стари 

новац, земљано посуђе, а код села Кукљин развалина куле као и Стражарац, 

који представља један вис одакле се пазило да непријатељ не пређе Мораву. 

Тешкоће се јављају у примени историографских искустава у социологији, 

у прикупљању и обради историјских радова и у упоређивању њихових 

закључака. При анализи тако добијених података из разноврсних извора, било 

је потребно упознати се са претходним условима стварања тих историјских 

синтеза, са њиховим циљевима и са практичним значајем. Како Анђелка 

Милић тврди (1988) историја има одлучујућу улогу у пружању помоћи у 

проучавању и објашњењу домаћег живота у прошлости. Интердисциплинарно 

проучавање различитих аспеката и појавних облика породичног живота 

једини је исправни правац породичне историјске реконструкције. 

____________ 

104


Резултати истраживања 

Под крушевачким подручјем се у овом раду мисли на данашњу територију 

општине Крушевац, која је у прошлости различито именована, често мењајући 

са именом и границе. У периоду средњевековне српске државе, у доба 

кнеза Лазара, Крушевац је био престоница Србије. Са надирањем турских 

освајача и са падом средњевековне српске државе, он губи престони значај. 

Непосредно после дефинитивног запоседања града Крушевца од стране Турака, 

они га именују у Алаџа Хисар (Шарени Град), основавши крушевачки санџак 

или лива Алаџа Хисар (1455), када га претварају у седиште новоформираног 

санџака под истим именом. Тако формирани санџак у 16. веку је захватао 

централну и југоисточну Србију, од планина Жељин и Копаоник на западу, до 

данашње југословенско-бугарске границе, код Калне и Срезимироваца на истоку 

и од Параћина на северу, до Гњилана на југу. Почетком 18. века, крушевачко 

подручје је између Турске и Аустрије подељено долином Западне Мораве 

на два дела: аустријски део и турски. Тада су Турци, повлачећи се пред 

аустријском војском, уништавали све пред собом, како би онемогућили или 

бар што више отежавали продирање аустријске војске. Због тога су Аустријанци 

стигли само до Сталаћа, где су се зауставили и где је одређена граница 

Аустрије и Турске, делећи становнике крушевачког подручја на аустријске и 

турске поданике. Одвајање Крушевца и његовог подручја од осталог дела Србије 

и његово претварање у пограничну област, догађало се и касније, почетком 

19. века, после коначног ослобађања Србије од четворовековног подаништва 

Турској. Повлачењем нове српско-турске границе, поједини сеоски атари 

крушевачког подручја једним делом су припали Србији, док су другим 

остали Турској. Крушевац је све до 1833. остао турска варош. Дешавало се и 

то да је само село остало на једној страни, док су сеоска имања, пашњаци и 

ливаде, њиве, виногради, воденице, појила за стоку, сеоски путеви припали 

другој страни. Било је и случајева да је нова граница ишла средином села. Сва 

та и друга догађања из прошлости су наметала многе дилеме око опредељења 

за термин крушевачко подручје, које у овом раду обухвата простор варошког 

(градског) дела и сеоских насеља, почев од периода после пада Крушевца 

и његовог подручја под турску управу. Није сасвим извесно коју је територију 

обухватала ова област, али се зна да је њено средиште било у Крушевцу. 

Турски попис области Крушевца из 1444–1446. 

Са освајањем тврђаве Ново Брдо, у српским земљама је коначно успостављена 

турска власт (после 66 година српско – турског двовлашћа: од 

1389–1455). Када су Турци укинули двовлашће у нашим земљама, Порта је 

успоставила феудални систем на освојеној територији, на линији Скопље- 

Сарајево и Ниш–Крушевац–Смедерево. Тада је уједно слала и пописне комисије. 

Ове комисије су уз помоћ локалних власти и угледних домаћина вр- 

____________ 

105


шиле попис области. Турски пописи "земаља и људи" имали су неколико 

намена: 1. да утврде величину територије османске државе; 2. да установе 

све изворе феудалних прихода; 3. да се изврши расподела феудалних прихода; 

4. да се утврди статус становништва и обим њихових пореских обавеза 

(Бобић, М., 1996). Према писању М. Спремића (1994) турско освајање је било 

дуготрајан процес. Султан је преко пореза настојао да што више привредно 

онеспособи и умртви вазалне државе, а онда их је пљачкао и разарао. То 

је утицало на велика померања становништва. У опљачкану и опустошену 

земљу, Турци су насељавали муслимане, док се хришћанско становништво 

повлачило. Иналџик (1974) је писао да је турски систем поделе земље по 

провинцијама у феудалну својину (лена) одређивао не само карактер провинцијске 

администрације Царства, већ и његову финансијску, друштвену и 

аграрну политику, као и да је настао из неопходности да се велика царска 

војска одржава на основама средњевековне привреде. Све те институције 

биле су у складу са војним потребама државе. Из тог периода сачувана су 

три пописа-дефтера (турски израз), који се односе на наше земље. Најстарији 

су они који датирају из времена султана Мурата II (1421–1451). За потребе 

овог рада издвојен је дефтер који се односи на турски Попис области 

Крушевца, Топлице и Дубочице у време прве владе Мехмеда II (1444–1446), 

који се не приказује у целини, већ је издвојена област Крушевца. 

Из података овог пописа види се да су поменуте области једном 

већ биле пописиване раније, али тај дефтер до сада није пронађен. Поред 

тога, и овом недостаје почетак (око девет страна), услед чега је остао непознат 

наслов као и тачан број пописаних градова, док се зна број села и мезри 

(зиратно земљиште, старо селиште, напуштено или расељено село) 

(Зиројевић, О., 1968). Уписана су и три манастира. Подаци су сумарне природе 

(у питању је збирни дефтер) и обухвата број домова, обичних и удовичких, 

висину прихода, евентуалне обавезе села, а забележене су и све 

промене у вези са тимарима (војним поседима, војна лена која су доносила 

приход од једне до двадесет хиљада акчи годишње) и селима, до којих је 

током десет година долазило. Ипак, тачне границе пописаних области није 

могуће повући, пошто дефтеру недостаје почетак, а и услед чињенице да је 

известан број села могао остати неуписан због њихове напуштености. Као 

такав, овај дефтер садржи укупно 265 села, 28 мезри и 3 манастира. 

У овом раду коришћени су само подаци о броју насељених и напуштених 

села и манастира, који се односе на подручје Крушевца. Пошто границе 

области Крушевца, Топлице и Дубочице овим пописом нису одређене и 

одвојене, то је у пребројавању насеља вођено рачуна о територијалној одређености 

тадашњих насеља у поређењу са данашњим, односно анализирана су 

она села која су тада припадала области Крушевца а према границама данашње 

општине Крушевац. Објашњење овог поступка појаснићемо на примерима: 

село Коњух и тада и сада припада крушевачком подручју. Али, села Бре- 

____________ 

106


сно Поље, Бшаница (данас Бзеница), Лоздрина (Лозна) у 15. веку су припадала 

области Крушевца а данас општини Трстеник. И поред тога, анализирана 

су у овом раду услед тога што се и за њих може рећи да припадају крушевачком 

подручју, пошто осим територијалних разлика села и становника двеју 

општина, других скоро да и нема. Полазећи од података да су пописивана 

обична и удовичка домаћинства, односно домови са мушкарцем и женом као 

старешином, оправдана је претпоставка да је пореска обавеза најважнији разлог 

овог пописа и то не само обавеза у новцу, већ и у броју мушкараца способних 

за војну службу. 

Tабела 1. – Број села и домова на крушевачком подручју са укупним приходом, из 

периода 1444–1446. године 

Власник 

Укупан 

Садашња 

Приход 

Редни тимара и 

Број Број број 

територијална 

Назив села 

у 

број његово 

домова удовица свих 

припадност 

акчама 

занимање 

домова 

пописаног села 

Тимар Влка и 

1. 

Коњух 1 Општина 

77 10 87 6.635 

2. 

брата Мркше 

Хасан је по 

својој жељи 

пренео сину 

Хаџибу 

Ледине 2 

Дреновац 

8 

95 

1 

1 

9 

96 

1.121 

1.550 

Крушевац 

Текија, 


Општина 


1 Пошто је овај попис пратио и све промене у вези са селима током наредне деценије, 

на основу тога је утврђено да је у периоду од 1449–1453. године Коњух, као напредно 

и богато село, потпуно разорено и подељено у три мања, са још већим бројем удовица 

и са три и по пута мање домова. Имена новооснованих села су: Прачариште, Доње 

Прачариште и Коњух. Судећи према укупном приходу, ово село је пре разарања убрајано 

у групу богатијих јер сва села изнад 1000 акчи прихода рачунала су се у богатија, 

а што се може закључити на основу података да је сваки спахија који је имао тимар са 

приходом од најмање хиљаду акчи био џебелија, а то значи оклопник или коњаник са 

потпуном ратном спремом кога је феудалац са собом водио или као замену слао у рат. 

После разарања овог села, његов нови власник је ичоглен Караџе, а ичоглани (аџеми 

оглани) су била хришћанска деца узета као данак у крви, који су се у Цариграду и Једрену 

припремали за различите државне службе. 

2 На простору на коме је половином 15. века лежало село Ледине била је првобитна 

настањеност данашњег села Текија, што је утврђено на основу старих војних и топографских 

карата, на којима се налазе разни називи за тај простор: Брешћак, Ледине, 

Ровине, Селиште, Кућиште. На основу тих записа и података из овог пописа о селу 

Ледине, које се налазило североисточно од Крушевца, утврђено је да је то могло бити 

данашње подручје између Дедине и Капиџије, као и да је ту некада било село Текија, 

где су расли велики брестови, па је данас та локација позната у народу као Брешћак. 

Због близине дрво-прерађивачке индустрије "Савремени дом" и хемијске индустрије 

"Милоје Закић" – "Трајал", простор некадашњег села Ледине дуго година је био ненасељен. 

Међутим, његово потпуно насељавање остварено је убрзаним досељавањем 

Срба и Црногораца из Косова, који су, после протеривања са својих станишта од стране 

Албанаца, нашли свој мир на овом простору. 

____________ 

107


3. 

4. 

5. 

6. 

7. 

8. 

9. 

10. 

11. 

12. 

Тимар 

Туфекџије 

Караџе 3 Крадине 21 4 25 1.204 

Тимар Лаблије 

Ћуковац 17 3 20 1.120 

Хашина 

Тимар 

Мурајди 

Балабана 

Тимар Месута, 

Беговог 

Село Горна 

Изколина 

Северозападно 

од Крушевца 


Куршумлија 

16 2 18 1.118 Непознато 

4 Дашница 29 - 29 1.690 

Тимар 

чакирџије Лоздрина 12 1 13 976 

Дагана 5 

Тимар Хизира 

све до 1447. а од 

34 7 41 2.270 

Ломница 

1448. дато је аги 

Тимар 

Загарџије 6 

Мехмеда 

Тимар 

Черибаше 7 

Јусуфа 

Тимар 

Махмуда 

Тимар сатрака 8 

слуге 

Исмаиловог 

Жебница 9 - 9 611 

Бресно 

Поље 

Шогоље 

3 

14 

- 

2 

3 

16 

300 

1.852 

Бордо 8 2 10 1.355 

Набрђани 

Бшаница 

16 

14 

1 

1 

17 

15 

898 

2.520 

13. Тимар Мурата Мачковац 35 1 36 1.500 

14. 

Тимар Јусуфа, 

гулама Јакуббеговог 

Себечевац 14 1 15 2.520 


Александровац 

Село Лозна, 

општина 

Трстеник 



Данашње село 

Зебица, 



Општине 




Село Пародин 


Прокупље 

Село Набрђе у 

Блацу Село 

Бзеница 






Александровац 

3 Туфекчија и туфенкчија: пушкар, занатлија који је израђивао и поправљао пушке. 

4 Гулам: дечак, слуга, рог. 

5 Чакирџија – слободан сељак који је узгајао или хватао ову врсту ловачких соколова. 

За своју службу уживали су слободне баштине и били ослобођени од пореза. 

Припадници једне групе дворских јаничара. 

6 Загарџија – човек који се старао о ловачким псима, припадник посебног рода јаничарске 

војске. 

7 Черибаша – војни старешина, нижи старешина разних војничких и полувојничких 

друштвених редова као што су војници, Јаруци и Цигани. А под војницима се подразумевао 

посебан турски војнички род на Балкану, који је регрутован из редова домаћег, 

претежно влашког становништва. Власима је називно сеоско пастирско становништво. 

Село Бресно Поље је ново јер су села разорена, и дато је черибаши Јусуфу, 

који је мултезим (закупац државних прихода). 

8 Сатракчија или сатрџија – кожар, кји се бави стругањем длаке са говеђих кожа. 

____________ 

108


15. Тимар Мурата Вучак 13 2 15 1.062 

16. 

17. 

18. 

19. 

20. 

Тимар 

Мухамеда 

Тимар Колака 

Јакута 

Тимар 

Ичоглана 

Караџе 

Тимар калауза 9 

Јована 

Тимар 

Силојана 

Луковица - - - - 

Прачариште 

Доње 

Прачариште 

8 

- 

Коњух 13 4 17 1.572 

Горњи 

Мачковац 

- 

- 

22 1 23 2.660 

8 

- 

- 





Део Коњуха 

Потпуно 

разорено 





Тркања - - - - непознато 

21. Тимар Касима Жабарје 6 - 6 265 

22. 

23. 

Тимар Кучук 

Атмаџе 

Тимар Атмаџе 

(рањеник) 

Жабаре, 



Милановица 16 1 17 960 Непознато 

Горња 

Сушица 

4 - 4 300 

24. Тимар Бурака Златари 8 1 9 580 





УКУПНО 29 526 46 572 36.639 

Извор: Зиројевић, О. (1968). Попис области Крушевца, Топлице и Дубочице у 

време пре владе Мехмеда II (1444–1446). 

На основу података из табеле 1. види се да је крушевачка област 

половином 15. века била подељена на 24 тимара и 29 села. Дакле, већи је 

број села од броја тимара, а то значи да је два или више села било обухваћено 

једним војним поседом. Власник тог поседа је могао бити само мушкарац 

и то као појединац, два брата или муж и жена. У случају смрти 

оца, деца су имала право да наставе са уживањем. Право власништва је потврђивано 

тахвилом (преносним писмом), уз обавезу да власници, уживајући 

у поседу, учествују у војним походима. Право уживања тимаром стицали 

су и неверници, како су овде називани Срби, али само онда када је то 

била њихова баштина (очинско наслеђе), поред којих је записано: "... па је 

онда дато синовима: Брајану, Петру, Ђури и Радославу да га заједнички 

уживају и учествују у војним походима" (Зиројевић, О., ibidem). Осим у 

овом, малобројни Срби су уживали право власништва тимаром и у случају 

када "неко од неверника постане муслиман" (ibidem, 400). Наравно, ово су 

били само појединачни случајеви, који се наводе не због њихове учестале 

заступљености, већ услед њиховог значаја за опис и боље схватање тадашњих 

прилика и друштвених односа, у којима је положај Срба био најнеповољнији. 

За боље сагледавање "раје", како су називани житељи села, помоћи 

ће и опис случајева у којима је право власништва тимаром одузима- 

9 Калауз – водич. 

____________ 

109


но. У попису су бележене и посебне особине власника тимара, као, на пример, 

да је неки ичоглан Карађоз "пијаница, покрао је кадијиног човека и 

истовремено се и његова раја жали. Санџакбег, Мехмедбег је написао писмо 

и то известио, због тога је тимар додељен џераху (хирургу) Хамзи" 

(ibidem, 404). Забележен је и случај када је одузет тимар Хамзи јер је "сина 

и кћерку једног неверника завео и продао (као робље) (ibidem, 387). У случају 

да су муж и жена заједнички уживали право власништва, па муж умре 

или "буде убијен на путу до Крушевца, а жена се уда за неверника" онда 

јој се то право одузима (ibidem, 385). 

Из пописа се виде и занимљиви подаци о броју села и њихових домова, 

подељених на удовичка домаћинства и на домове са мушкарцем као 

старешином, као и укупан годишњи приход који су власници тимара убирали 

у акчама (врста турског новца од 1 грама злата од 14 карата). Тада је 

било забележено у области Крушевца двадесет девет села, што је нешто 

мало више од 1/10 укупно пописаних села на целом подручју области Крушевца, 

Топлице и Дубочице. Међутим, овом броју је потребно додати и 

укупно 36 непознатих села, чија територијална припадност није одређена, 

а међу којима има и из крушевачке области. Од укупно пописаних деведесет 

осам мезри и три манастира, са подручја Крушевца нису забележени 

ни у једном случају. Поред тога, на основу података о занимању власника 

тимара (черибаша, загарџија, чакирџија, туфекчија или сатракчија), види 

се да су села и њихови житељи били најчешће у служби учешћа у војним 

походима, обраде земље као и развоја сточарства и лова. Висина прихода 

зависила је од развоја ових делатности, што су оне развијеније и укупан 

годишњи приход села био је више од 1000 акчи. А од укупног броја пописаних 

села, чак 58.1% њих имало је такав приход. 

О величини села је такође веома вредно говорити. Половином 15. 

века, број кућа у многим селима кретао се између 3 и 30. Села која су премашила 

50 домова много се била ређе заступљена, док су она са више од 80 и 

са 100 кућа била права реткост и забележена су само у једном случају: село 

Дреновац, са 95 домова (данас припада општини Александровац). Више од 

¼ свих села била су у групи до 15 домова (25.8%), а просечно је било 20 домова 

по једном селу, на основу чега се може закључити да су села крушевачке 

области, најчешће била са мањим бројем домова. 

Анализа података овог пописа од значаја је и услед тога што је тада 

укупан број домова (572) био подељен на два дела: на 526 домаћинстава 

у којима је мушкарац био старешина и 46 удовичких, што у укупном броју 

кућа (породица) има високо учешће од 8.7%. Удовичка домаћинства су издвојена 

јер су она, према османско-турским законским одредбама, посебно 

третирана. Она су била ослобођена од неких пореских обавеза, а и оно што 

су била обавезна да дају давала су у смањеном износу (са 6 акчи дохотка, 

насупрот мушкарцима, ожењеним и неожењеним, који су оптерећивани са 

____________ 

110


25 акчи прихода по глави). Удовице су пописиване јер су оне биле старешина 

домаћинства у коме је поред њих било још и деце, неспособне за војне 

походе. Највећим бројем пописаних удовица издваја се село Коњух, где 

је чак 13% удовичких у односу на укупан број пописаних домова (10 удовичких 

у поређењу са 77). Велики број удовичких домаћинстава у сагласности 

је са тврдњом да су се пред крај пада српске средњевековне државе 

на овом простору често изводили војни походи са тешким последицама по 

хришћанско становништво, који су настављени и касније, током наше трагичне 

прошлости. 


Из овог историјског материјала дато је све што је било могуће анализирати, 

пошто је то изворна грађа настала из сасвим другачијих, фискално-пореских 

обзира, те да је овим документом обухваћен само један део популације: 

одрасла лица (пунолетна, радно-способна). Не зна се тачно како је изгледала 

сеоска породица на крушевачком подручју у том периоду – које 

личности су улазиле у њен састав, не зна се колико је било деце у породици 

и каквог пола, као и колико је било старих лица оба пола. Попис не омогућава 

да се реконструише број мушкараца-удоваца. О удовичким домаћинствима 

може се закључити само то да су у њима функцију старешине имале жене-удовице 

са малолетном децом и да су због тога биле блаже опорезоване. 

Друштвену улогу старешине домаћинства удовице су обављале привремено, 

до одрастања деце, када је на њихово место ступао мушки потомак умрлог 

домаћина (Бобић, М., 1995: 107). 

Ипак, ова сасвим специфична историјска грађа – сведочанство о породици 

на крушевачком подручју из периода српског средњевековног друштва, 

и са само збирним податком о кућама, омогућила нам је да протумачимо 

које су пореске обавезе биле у тадашњој породици али и да су те породице 

из својих редова морале да регрутују одређени број војника, те како 

је било размештено српско становништво на крушевачком подручју под 

турском влашћу: у селима са различитим приходима, као и да су та села 

била често разарана, чиме се потврђује полазна претпоставка да крушевачко 

подручје и његово становништво одликује трагична прошлост, испуњена 

сталним ратовима, разарањем насеља и страдањем становништва, са врло 

тешким последицама. 

Попис крушевачке области доноси и распоред феудалних имања између 

крупних феудалаца и спахија, на тзв. тимаре. Тимари су представљали 

специфичан систем ситне феудалне својине турског феудализма, који су по 

својој економској суштини и друштвеном значењу, водили порекло од византијске 

феудалне проније. Феудални принцип "тимара" одредио је сасвим 

специфичан друштвени развитак: уместо укрупњавања феудалног поседа 

____________ 

111


(као што је био западноевропски великопосед – окосница економског напредовања 

и модернизације привреде и друштва), дошло је до уситњавања феудалних 

лена у рукама многобројних ситних војних племића. Институција 

тимара била је основа јаке централне власти, чији је основни циљ био војничко 

јачање и проширивање освојених територија (Бобић, 1995: 114). 

Потчињено српско становништво – "раја" распоређено је, у овом попису, 

по селима, а у оквиру села пописана су: сва лица која сносе одговорност 

за целу породицу (кућу), тј. заузимају положај "домаћина": одрасли, 

пунолетни старији од 15 година 10 , мушкарци, као и жене-удовице, које су 

преузеле улогу главе породице. Турцима је највише било стало до тога да 

им не пресуше извори прихода од сеоских баштина. На крају пописа следила 

је рекапитулација: броја свих села на крушевачком подручју, броја кућа 

(домаћинстава) чији је домаћин мушкарац, броја кућа на чијем челу је била 

жена-удовица, те укупан број свих домова и укупан приход у акчама. 


Богишић, В., (1983). Правни обичаји у Црној Гори, Херцеговини и Албанији, анкета 

из 1987. Титоград. 

Бобић, М. (2007). Демографија и социологија веза или синтеза, Београд: Јавно 

предузеће "Службени гласник". 

Бобић, М. (1995). Теоријско-концептуални и методолошки проблеми у проучавању 

прошлости породице на основу турског пописа Области Бранковића 1455. године. 

Београд: Филозофски факултет Одељење за социологију, магистарски рад. 

Бобић, М. (1996). Проучавање породице и домаћинства на основу пописа Области 

Бранковића из 1455. године. Становништво, 1–2, 23–49. 

Бобић, М. (1998). Куће (породице) у попису Области Бранковића 1455. године. 

Становништво, 1–2, 25–45. 

Зиројевић, О. (1968). Попис области Крушевца, Топлице и Дубочице у време прве 

владе Мехмеда II (1444–1446). Врање: Врањски гласник IV. 

Иналџик, Х. (1974). Османско царство. Београд: СКЗ. 

Laslett, P. (1972) (ed.). Househould and family in past times. Cambridge. 

Милић В. (1976). Социолошки метод. Београд: Нолит. 

Милић А. (1988). (приредила). Рађање модерне породице. Београд: Завод за уџбенике 

и наставна средства. 

Новаковић, С. (1965). Село. Београд: Српска књижевна задруга. 

Рајковић, Љ. (1992). Демографске карактеристике крушевачког подручја до 20. 

века. Београд: Филозофски факултет Одељење за социологију, магистарски рад. 

10 У етнографској и историјско-правној литератури се под пунолетством у старој 

Србији подразумевао узраст од 15–17 година старости и поклапао се са брачном 

зрелошћу мушкарца. О томе сведоче трагови сачуваног обичајног права (Богишић, 

1984); у том погледу није прављена разлика између влсастеле и себара (потчињеног 

становништва). 

____________ 

112


Рајковић, Љ. (1993). Кућне заједнице на крушевачком подручју током 19. века. 

Социологија 3–4. 

Спремић, М. (1994): Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд: СКЗ. 

Филиповић, Н. (1952). Поглед на османски феудализам (са нарочитим обзиром на 

аграрне односе). Годишњак Историјског друштва БиХ, Сарајево: год. 4. 


TURKISH CESUS OF THE KRUŠEVAC AREA OF 1444–1446 YEAR 

Summary 

This study is the result of the analysis of a preserved Turkish census, a defter titled The 

Census of the Areas of Kruševac, Toplica and Dubočica During the First Reign of 

Mehmed II (1444–1446) which is of great value since it was completed in the field. The 

data concerning Kruševac were selected from the whole census. The census had been 

conducted by the Turks in order to determine overall income by a house (family), as a 

reference for setting the amount of taxes payable by the "raja”. The document covers 

only adult males (of age, capable of work), while women were taken into account only 

as widows, when they were given the status of the head of the household, for tax 

purposes. They paid less tax in comparison with the households where the heads were 

men. Widows played the social role of the head of the household only temporarily, until 

their sons grew up. The Turks took great care that their sources of rural inheritance 

should not dry up. This highly specific original source allowed us to extrapolate the 

distribution of Serbian population in the Kruševac area under Turkish reign: the names 

of villages, the number of houses and their income, tax and military responsibilities of 

families as well as the fact whether the villages had sustained frequent demolition, all 

support the assumption that the Kruševac area and its population had tragic past, filled 

with continuous warfare, destruction of settlements and tribulations by its people with 

grave consequences. The census ends with a summary of the overall number of 

population in the Kruševac area, the number of houses (households) headed by men, the 

number of houses headed by a widowed woman as well as the total number of 

households and the total income in silver coins - akca. 

____________ 

113



UDK 314.117-055.2(497.11)”1950/2008”; 

314.3(497.11)”1950/2008” 


Мирјана Девеџић 

Марија Муцић 

ПРОМЕНЕ ОБИМА И СТАРОСНОГ САСТАВА ФЕРТИЛНОГ 

КОНТИНГЕНТА У СРБИЈИ ∗ 

Извод: У овом раду се истражују обим и старосни састав женског становништва у 

старости погодноj за репродукцију, као и процес старења фертилног контингента, 

и то као демографска детерминантна плодности. Анализира се и удео жена у оптималном 

репродуктивном периоду у фертилном контингенту, као и његова просечна 

старост. Такође се истражују промене фертилитета према старости у периоду 

од 1950. до 2008. године, утврђују фазе различитих међуодноса плодности жена 

по петогодишњим старосним групама и њихово учешће у репродукцији. Посебна 

пажња се, поред процеса, посвећује и редистрибуцији фертилних потенцијала на 

нивоу општина нa основу података из 1981. и 2002. године. 

Кључне речи: фертилни контингент, старење, Србија, фертилитет 

Abstract: This paper explores the size, age structure and ageing of women in 

reproductive period, and that as a demographic determinant of fertility. Also, paper 

analyzes participation of the optimal reproductive age women (RAW) in the overall 

RAW and its average age. It also explores changes in аge-specific fertility rates from 

1950 to 2008, and determines the relationship between the different phases of the 

fertility of women in five-year age groups and their participation in reproduction. In 

addition to the process, special attention was given to the redistribution of the 

reproductive potentials at the municipal level based on the 1981 and 2002 census data. 

Key words: reproductive age women, ageing, Serbia, fertility 

Увод 

Недовољно обнављање становништва и демографско старење су једне 

од најважнијих и међусобно повезаних карактеристика демографског развитка 

у централној Србији и Војводини. Мада у савременом периоду социоекономски 

фактори и репродуктивне норме имају доминантан значај за ниво 

фертилитета, обим и старосна структура фертилног контингента представљају 

важан демографски оквир репродукције. Механизми популационог моментума, 

кao и неопходност изналажења адекватних мера за подстицање рађања, 



____________ 

115

Мирјана Девеџић, Марија Муцић 

такође указују на значај ове проблематике. То је посебно важно када постоје 

израженије регионалне разлике. Оне су у Србији дуго биле изузетно велике 

као резултат различитог темпа у одвијању процеса демографске транзиције. 

Главна особеност природног обнављања становништва у Србији у 

другој половини 20. века је истовремено коегзистирање два супротна и на етничкој 

основи утемељена репродуктивна модела. Модел високе плодности и 

проширене репродукције присутан је код албанске, ромске и муслиманске 

(бошњачке) популације, а модел ниске плодности и недовољне репродукције 

код Срба и осталих националности. Такве супротности природног кретања 

становништва формирале су и аналогну просторно-демографску неравнотежу. 

Поларизација је успостављена и на мезо и микронивоу, што је додатно заоштрило 

проблем размештаја демографских потенцијала, отежало функционалну 

организацију простора, децентрализацију и економски напредак земље. 

Опадајући тренд наталитета у Србији започиње након компензационог 

периода, од 1954. године. Вредности стопе наталитета су већ тада са 25 

промила пале испод 20 промила, да би током деведесетих достигле ниво око 

10 промила. По подацима РЗС Србије, 2009. општа стопа наталитета била је 

испод 10‰, односно 9,4‰ у централној Србији и 9,3‰ у Војводини. Осцилације 

у броју живорођене деце током друге половине прошлог века зависиле су 

знатно од промена у обиму и старосној структури фертилног контингента. Тако 

jе током седамдесетих година, у време уласка "бејби бум" генерација у оптимално 

репродуктивно доба, остварено благo повећањe опште стопе фертилитета, 

упркос смањењу просечног броја деце по жени. Неповољне тенденцијe, 

интензивиране деведесетих година, довелe су до неких демографских промена 

које представљају окосницу даље природне динамике становништва. 

На мезо и микронивоу, интензивне миграције и преразмештај становништва 

варирали су “територијалне носиоце” репродукције, ниво фертилитета 

и просторну дистрибуцију женског фертилног контингента. Најновији 

тренутак карактерише релативна хомогенизација фертилитета на нивоу 

недовољном за обнављање становништва, и даље опадајући тренд плодности 

и у апсолутном и у релативном смислу, одлагање рађања, као и одсуство 

репродуктивних потенцијала на одређеним територијама. Дугогодишња етнодемографска 

поларизација која је основа територијалне диференцијације 

природног кретања и даље је присутна, али је редукована на мању територију. 

Пред нови попис који ће нас упознати са тренутним репродуктивним 

потенцијалима у земљи, ово истраживање предочава путеве којим се до њега 

стигло. Рад је базиран на пописима становништва 1953, 1981. 1 и 2002, као изворима 

података о обиму и старосном саставу фертилног контингента, и на 

подацима виталне статистике захваљујући којима се утврђују трендови плодности, 

одлагање рађања и старосни модел рађања. Tри изабране пописне го- 

1 Коришћени су подаци о фертилном контингенту у земљи. 

____________ 

116

Mirјana Devedžić, Marija Mucić 

дине узете су као пресеци три различита стања у држави. Попис становништва 

из 1953, први детаљни попис после Другог светског рата, бележи време 

почетног развојног замаха, када је Србија била аграрна, сиромашна, жене необразоване, 

a дух традиционализма и патријархалног васпитања веома јак. Земља 

је, такође, била у фази послератног компензационог периода. Период након 

тога обележен је популационим мерама социјалистичког системa, па су 

због прокламоване једнакости полова, жене пре него у другим земљама добијале 

могућност образовања и запослења. Социјално окружење је било добро и 

за рађање, због разних повластица, боловања, вртића, могућности усклађивања 

породичног и пословног живота. Поменути период би се могао назвати периодом 

стабилности у земљи, па је попис из 1981. анализиран из тог разлога. 

Последњи попис из 2002. године спроведен је после деценије великих политичких, 

економских и друштвених ломова, ратова, изолације, санкција, материјалне 

кризе. Отежана компарација због различите методологије пописивања 

становништва приликом последњег пописа, премошћена је коришћењем 

података о женском становништву у земљи за претходне пописе. Испољили 

су се и други методолошки проблеми, јер су витални догађаји становништва 

које није обухваћено пописом (у иностранству живи дуже од годину дана), 

све до 2005. ипак егзистирали у виталној статистици. Присутне су и неусаглашености 

између пописне и виталне статистике категорије избеглог становништва. 

На глобалном нивоу, таква методологија не мења испољене дугорочне 

трендове, али утиче на реално квантификовање виталних догађаја. С обзиром 

да је од последњег пописа прошло девет година, за осликавање најновијег 

стања коришћене су процене за 2010. годину. У раду се разматра и обим и 

фертилитет жена у старости оптималној за рађање. Овом приликом, она је дефинисана 

као старост од 20 до 35 година. 

Подаци виталне статистике дати су за цео послератни период, како 

би се дефинисао процес и тренд трансформација плодности. Teриторијалне 

разлике су анализиране на нивоу макроцелина – централне Србије и Војводине 

и на општинском мезо-нивоу. Сходно расположивости и начину класификације 

публикованих података, ниже територијалне јединице су обрађене 

само за новије године. 

Промене величине фертилног контингента 

У централној Србији и Војводини у периоду од 1953. до 1991. године, 

присутне су исте тенденције промена броја жена у фертилном контингенту. 

Улазак бројнијих послератних "bаby-boom" генерација у репродуктивну 

старост условио је да се до 1971. године број жена у фертилном 

контингенту повећао за 317 хиљада. Од 1971, када је фертилни контингент 

био најбројнији, до последњег пописа, у Србији је остварен пад од 211.187 

репродуктивно способних жена, те је демографски оквир репродукције 

____________ 

117


значајно сужен. Додатне негативне трендове у динамици фертилног контингента 

узроковао је секуларни пад фертилитета, смањујући број жена 

које улазе у фертилни контингент и погоршавајући старосну структуру 

истог. У последњем међупописном периоду долази до дивергенције: у централној 

Србији опадајући тренд се наставио, док је у Војводини, као традиционалном 

реципијентну избеглог становништва, број жена у фертилном 

периоду порастао захваљујући досељавању с кризних подручја бивше 

Југославије. На основу процене величине фертилног контингента у 2010. 

години Републичког завода за статистику (РЗС), редуковање репродуктивно 

способних жена се наставило у обе макроцелине, и то убрзано. Бројност 

фертилног контингента је 2010. по први пут мања од оне из 1953. године, 

када је била под утицајем ратних губитака и смањеног фертилитета током 

Балканског и светских ратова. Процењена величина 2010. је за 25.986 жена 

мања него 1953. године, а за 131.755 мања него 2002. године, од када је просечан 

годишњи релативни пад износио -9.4 промила (Табела 1). 

Табела 1. – Кретање броја жена у фертилном контингенту 

Територија 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002. 2010. 

Србија 1703548 1727303 2020504 1892690 1864002 1809317 1677562 

Централна 

Србија 

1233864 1252291 1484973 1395864 1382061 1312721 1223607 

Војводина 469864 475012 535531 496826 481941 496596 453955 

Извор: Пописи становништва 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. и 2002. године, процене 

за 2010, РЗС. 

Највећи пораст забележен је у периоду 1961–1971. Тада је број жена у 

фертилном контингенту у просеку растао годишње за 29.320. У том периоду, 

у централној Србији, на сваких 1000 жена из фертилног периода је долазило 

17 нових фертилних жена сваке године. После 1971, док је укупно становништво 

земље расло, фертилно се смањивало по варирајућој стопи. 

Табела 2. – Апсолутни пораст ( R ), просечни годишњи пораст ( R ) и стопа просечног 

годишњег пораста ( r ) фертилног контингента, период 1953 –2002. 

Територија Година 1953-1961. 1961-1971. 1971-1981. 1981-1991. 1991-2002. 

R 23755 293201 -127814 -28688 -54685 

Србија 

R 2969,4 29320,1 -12781,4 -2868,8 -4971,4 

Централна 

Србија 

____________ 

118 

r 1,7 15,6 -6,5 -1,5 -2,7 

R 18427 232682 -89109 -13803 -69340 

R 2303,4 23268,2 -8910,9 -1380,3 -6303,6 

r 1,9 17,0 -6,2 -1,0 -4,7 

R 5148 60519 -38705 -14885 14655 

R 643,5 6051,9 -3870,5 -1488,5 1332,3 

Војводина 

r 1,4 12,0 -7,5 -3,0 2,7 

Извор: Пописи становништва 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. и 2002. године, РЗС.


Стопе промене фертилног контингента најниже вредности бележе у 

периоду 1971–1981, када су биле негативне и износиле -6.2 промила у централној 

Србији и -7,5 промила у Војводини. То је време масовне емиграције 

највиталнијег дела становништва у иностранство, као и прилива у фертилни 

контингент мање обимних генерација. Особеност последњег међупописног 

периодa је уочљива и у овој анализи. Прилив избеглица у централну Србију и 

Војводину је био скоро идентичан али, узимајући у обзир да је Војводина популационо 

мања, ефекти имиграције су били већи. Тако су у њој привремено 

заустављене негативне тенденције и фертилни контингент се повећао за 

14.655 (Табела 2). Редуковање репродуктивно-способних жена у централној 

Србији се наставило, а стопа пада је износила -4,7 промила. Све ове промене, 

осим у последњем периоду када су под доминантним утицајем принудних 

миграција, обликоване су првенствено претходним токовима фертилитета. 

Старосна структура фертилног контингента 

Промене обима фертилног контингента биле су праћене и променом 

његовог старосног састава. Старосна структура репродуктивног потенцијала 

важна је са становишта прокреације због диференцираности фекондитета по 

старости, посебно у савременом друштву, где репродукција почиње касније 

и траје краће. Просечне године када жене у Србији склапају брак су у 2009. 

биле 26.9, скоро пет година више од старости, која је по Лоримеру, са максималним 

фекондитетом (22). Процес демографског старења свакако је евидентан 

и у интерном старосном саставу фертилних потенцијала. У њему су 

све бројније жене које су при крају свог репродуктивног периода од оних 

које су у оптималним годинама за рађање. У данашње време, повишена горња 

граница оптималне старости је реалнија и функционалнија за истраживања, 

и може се третирати све до 35. године старости. Старосна структура 

фертилног контингента је под доминантним утицајем фертилитета и миграција, 

а знатно мање морталитета или других демографских фактора. 

Сложеност миграционих токова у последњој деценији 20. века је имала 

много више ефекта, него што се у резултату може приметити. Старосни 

састав досељеног становништва је био неповољнији за фертилни контингент 

од старосног састава исељених у иностранство, с обзиром да је у интернационалној 

миграцији учествовало младо и образовано становништво. 

Продужење очекиваног трајања живота и дужи животни век жена 

резултирали су порастом укупног броја жена, али се нису на исти начин одразили 

на бројност фертилног контингента. И у репродуктивној, и у оптимално-репродуктивној 

старости (20–35 година) број жена je најпре порастао, 

а затим опао под утицајем бројнијих генерација које напуштају, а мањих генерација 

које улазе у контингент. Разлике у обиму улазећих и излазећих генерација 

су све веће. Што се тиче удела, на територији Републике учешће 

____________ 

119


предфертилног контингента се смањило са 25,9% из 1953. на 15,0% 2002. године, 

док је учешће постфертилног контингента порасло са 20,4% на 37,8%. 

Детаљнији увид у старосну структуру женског становништва открива да су 

се у централној Србији и Војводини учешћа старосних група од 0 до 34 

године смањивала, док је у старосним групама од 35 и више година дошло 

до пораста, што указује на демографско старење и са врха и са дна пирамиде. 

Различита динамика укупне женске популације и посматраних контингената 

довели су до тога да тренд броја и тренд учешћа фертилног контингента 

нису увек били истог смера. Тако процентуални удели фертилног и 

оптимално-фертилног показују опадајући тренд. У Србији, 1953. године су 

жене старости 15–49 година у укупном броју жена учествовале са 53,7%, а 

2002. године са 47,0%, а према проценама за 2010. са 44.8%. Што се тиче 

жена које се налазе у најоптималнијем добу за рађање, њихово учешће у 

фертилном контингенту je до 2002. такође опадајуће, смањило се са 49,7% 

на 41,0%, односно за 8,7% (Табела 3). Централна Србија је у прве две посматране 

године имала повољнију старосну структуру женског репродуктивног 

становништва од Војводине, али је то почетком 21. века промењено. Релације 

из 2002. које говоре о већој партиципацији фертилних жена у Војводини 

него у централној Србији, али о обрнутом односу када је у питању оптимални 

контингент, одржавају се и у наредном периоду. Године 2010. приметна 

је појачана партиципација најспособнијих за репродукцију због значајне редукције 

најмлађе фертилне групе од 15 до 19 година, утицаја наслеђене старосне 

структуре и прилива интерно расељених лица. 

Табела 3. – Учешће фертилног контингента у укупном женском становништву и 

оптималног фертилног у фертилном контингенту (%) 

Територија Србија Централна Србија Војводина 

Година 1953. 1981. 2002. 1953. 1981. 2002. 1953. 1981. 2002. 

Број жена 3172089 3795836 3852071 2283044 2785281 2805021 889045 1010555 1047050 

Ж (15-49) 1703548 1892690 1809317 1233864 1395864 1312721 469684 496826 496596 

Ж (20-34) 847269 872359 741021 621061 645822 540629 226208 226637 200392 

(15-49)/ ∑ 53,7 49,9 47,0 54,0 50,1 46,8 52,8 49,2 47,4 

(20-34)/ 

(15-49) 

____________ 

120 

49,7 46,1 41,0 50,3 46,3 41,2 48,2 45,6 40,4 

Извор: Пописи становништва 1953. 1981. и 2002. године, РЗС. 

Све мањи предфертилни контингент обликује демографску судбину 

наше земље. Редукција фертилних потенцијала, уз редукцију репродуктивних 

норми и сада важећу стопу укупног фертилитета од 1.4 представља 

алармантну предиспозицију будућих токова фертилитета. 

Један од показатеља демографског старења фертилних потенцијала је 

просечна старост. На сва три територијална нивоа анализе дошло је до пораста 

овог показатеља. Жене у Србији, које су се 2002. године налазиле у репродуктивном 

добу биле су за 2,7 година старије него 1953, односно у том периоду 

je просечна старост фертилног контингента порасла са 30,5 на 33,2 године.


30,0 

25,0 

% 

20,0 

15,0 

10,0 

1953. 

1981. 

2002. 

5,0 

0,0 

Старосне групе 

30 - 34 

25 - 29 

20 - 24 

15 - 19 

10 - 14 

5 - 9 

0 - 4 

60 + 

55 - 59 

50 - 54 

45 - 49 

40 - 44 

35 - 39 

Слика 1. – Старосна структура жена у Републици Србији, 1953, 

1981. и 2002. годинe 

У централној Србији просечна старост фертилног контингента порасла 

је са 30,2 на 33,2 године, а у Војводини са 31,1 на 33,2 године. Пораст 

је био најмањи у Војводини јер је процес демографског старења тамо раније 

почео, те је у базној години вредност овог показатеља већ тада била за 

годину дана виша него у централној Србији. 

Просторна дистрибуција фертилног контингента 

У односу на просторне детерминанте (брдскопланински или долински 

крајеви), тип насеља (село или град), етничку припадност (муслиманско 

или немуслиманско становништво), функционалну организацију, положај 

у односу на комуникационе токове…, уочавају се различити типови 

динамичких промена у становништву и неравномеран распоред људских 

ресурса. Неравномеран размештај демографских потенцијала, па и репродуктивних, 

не погодује пожељном друштвеноекономском развитку, јер и 

изразитом концентрацијом, и одсуством демографских потенцијала ствара 

неповољне окоснице будућег развоја. 

Разлике између централне Србије и Војводине по питању трендова 

промене удела и старосног састава фертилног контингента су током посматраног 

периода имале тенденцију смањивања и данас готово не постоје. Детаљнији 

увид у прeразмештај фертилних потенцијала Србије може се добити 

на општинском нивоу. Просторна дистрибуција је анализирана на основу 

релативних показатеља- удела фертилног контингента у женском становништву, 

и удела оптималног у фертилном контингенту, и на основу просечне 

старости. Овај приступ је одабран из неколико разлога. Промене удела се 

дешавају у глобалном окружењу демографског старења, тј. смањивања 

предфертилног и пораста постфертилног контингента. Стога не постоје одступања 

која би друкчије утицала на формирање ових релативних показате- 

____________ 

121


ља, и они могу послужити за компаративну анализу. Такође, не постоје битније 

разлике у полном саставу становништва, женско становништво је бројније 

у већини општина, па су удели рачунати у односу на укупно женско 

становништво. У малобројним општинама са доминацијом мушкараца (које 

су по правилу неразвијене), старосни састав женског становништва је још 

значајнији. Коначно, оваква анализа може бити од користи локалним самоуправама 

у креирању локалних мера популационе политике - мера за подстицање 

рађања и смањивање исељавања женског становништва. 

Дистрибуција општина према уделу фертилног контингента у женском 

становништву открива да су почетком осамдесетих година у готово 

свим општинама у Србији жене способне за репродукцију чиниле више од 

40% женске популације. Највећа концентрација, али и поларизација, била је 

присутна у београдским општинама, где су се издвојиле три групе општина: 

– општине најужег градског језгра и периферних југоисточних општина 

Београда са уделима мањим од половине, 

– приградске северозападне општине Београда са уделима већим од 55%, 

– остале општине са уделима од 50 до 55%. 

Оваква структура је функција досељавања радно способног становништва 

током целог послератног периода, њиховог насељавања у приградским 

општинама, и праваца ширења урбаног дела Београда. 

Уједначени процентуални удели у појединим општинама престављају 

својеврсну мимикрију јер не показују колико је удео под утицајем 

раста постфертилног контингента, а колико пада предфертилног контингента. 

Међутим, упоредни преглед броја општина са одређеним уделима 

фертилног у укупном женском становништву и оптималног фертилног у 

фертилном становништву, а посебно упоредни картограми просечне старости 

фертилних потенцијала откривају ефекте и ниског и високог фертилитета, 

посебно у пограничним општинама са Црном Гором и Македонијом. 

Након осамдесете године, трансформација је подразумевала 

смањивањe или стагнацију удела. У централној Србији се од 1981. до 2002. 

значајно повећао број општина где је партиципација мања од 40% (са 1 на 24), 

а смањио број општина где је она већа од 50% (са 41 на 9). Тако je 2002. већ 

постојaлo пет општина где су жене способне за репродукцију чиниле мање од 

трећине женског становништва. Ослабљени репродуктивни потенцијали карактеристични 

су за депопулационе општине источне Србије. Старење становништва 

захватило је и Београд и променило његову позицију из 1981. године. 

Дистрибуција у Војводини открива одсуство, како општина са ниским 

уделима (испод 40%), тако и са високим уделима (изнад 55%), а доминацију 

оних где жене способне за репродукцију чине 45–50% (Табела 4). Имиграција 

током 90-их ојачала је потенцијале појединих општина у Војводини, а покрајински 

центар Нови Сад дефинисала и даље као територију најповољнијег 

старосног састава за репродукцију у северној покрајини. 

____________ 

122


Табела 4. – Број општина са одређеним учешћем фертилног контингента у укупном 

женском становништву и оптималног фертилног у фертилном контингенту 

Централна Србија Војводина Централна Србија Војводина 

15–49 / укупно женско ст. (%) 20–34 / 15–49 (%) 

1981 2002 1981 2002 1981 2002 1981 2002 

до 30 0 2 0 0 0 0 0 0 

30–35 0 3 0 0 1 2 0 0 

35–40 1 19 0 0 10 48 2 31 

40–45 19 33 4 11 39 60 23 14 

45–50 53 48 30 31 58 5 19 0 

50–55 34 9 11 3 6 0 1 0 

55+ 7 0 0 0 0 0 0 0 

∑ 114 115 2 45 45 114 115 45 45 

Извор: Пописи становништва 1981. и 2002. године, РЗС. 

Промене удела жена старости од 20 до 35 година у укупном фертилном 

становништву на општинском нивоу указују на неколико главних 

карактеристика: 

Године 1981. преовладавао је удео од 40% до 50%, при чему су 

удели ближи горњој граници били карактеристични за привредно развијеније 

области. 

Заступљеност већа од 50% била је присутна у појединим београдским 

општинама, Крагујевцу, граду тада моћне индустрије и Старој Пазови 

у периурбаној зони Београда. Очигледан је утицај миграција и концентрације 

фертилних потенцијала у економски најразвијенијим и најперспективнијим 

просторима. 

Мање од 40% жена најспособнијих за рађање имало је само 13 депопулационих 

општина периферног положаја или општина у близини развојних 

центара који су “прогутали” своју околину. 

Најниже уделе, мање од трећине, имала је општина Гаџин Хан, где 

су због јаке емиграције и старења популације редуковани женски фертилни 

потенцијали и у апсолутном и у релативном смислу. 

У наредном периоду још јасније су се дефинисале зоне већег и мањег 

учешћа, при чему су прве показивале јаснију корелацију са националним саставом. 

Тако је у високофертилитетним општинама Бујановац и Прешево преко 

половине жена из фертилног контингента било у узрасту најповољнијем за 

репродукцију. Насупрот њима је била територија источне Србије и уже градско 

језгро Београда, где се одговарајући проценат кретао између 35 и 40. 

Последњи попис указује да даље старење репродуктивних потенцијала. 

Удео оптималног у фертилном контингенту више ни у једној општини 

не прелази половину, а број општина где је он испод 40% се умножава. Уко- 

2 Општина Лапово је новоформирана општина која је издвојена из општине Баточина 

1991. године. 

____________ 

123


лико има прелаза од мање ка већој процентуалној заступљености, ради се о 

утицајима изразитих миграција током последњег међупописног периода. 

У основи просторних редистрибуција je дуални модел репродукције 

у Србији, као и правац осовина развоја првог и другог реда, које су биле 

или имиграционе или су успориле емиграцију. Поларизација по основу 

удела фертилних жена најочигледнија је у југоисточној Србији, где кореспондира 

са поларизацијом фертилитета у овом делу Србије. 

____________ 

124 

Слика 2. – Просечна старост фертилног контингента 1981. и 2002. године 

Релативни удели не дају комплетну слику о репродуктивним потенцијалима, 

а посебно у неразвијеним и периферним општинама које бележе дугогодишњу 

депопулацију. Број жена способних за рађање је понегде толико редукован, 

да се о ревитализацији не може говорити. На пример, у општини Црна 

Трава, према проценама за 2008. годину, фертилни контигент је чинило 

свега 206 жена, за 160 мање него на попису 2002, док је 1981. тај контингент 

на истој територији био седам пута већи – 1.486 жена. Бројне су општине које 

су у истом двадесетогодишњем периоду преполовиле број жена у репродуктивном 

периоду: општина Гаџин Хан са 3.316 на 1.276, Босилеград са 3.157 на 

1.650, Трговиште са 2.122 на 1.120. Уколико се и предузму акције за подстицање 

рађања, поставља се питање коме оне могу бити упућене. У условима 

смањених репродуктивних норми већи број жена способних за рађање и њихова 

репродуктивна активност су предуслов за бројнију генерацију потомака.


Што се тиче просечне старости фертилног контингента интересантно 

је да се од 1981. до 2002. смањила просечна старост фертилног контингента у 

11 општина, док се у осталим повећала. Узроци подмлађивања су дуални: досељавање 

избеглог становништва, и однос улазећих и излазећих генерација у 

фертилни период у високофертилитетним општинама. Просечна старост у већини 

општина је у овом периоду углавном порасла за једну годину. На почетку 

21. века само су четири општине у Србији, све са већинским муслиманским 

становништвом, имале фертилни контингент у просеку млађи од 32 године. 

Просечна старост се 1981. кретала у распону од 29.1 у Тутину до 34.1 у 

Гаџином Хану и Сврљигу, а 2002. од 30.2 у Тутину до 34.2 у Црној Трави. Већина 

општина у централној Србији и Војводини имала је почетком овог века 

фертилни контингент који је у просеку стар између 33 и 34 године, дакле на 

изласку из оптималног репродуктивног периода. 

Старост фертилних жена није одлучујући фактор просторне дистрибуције 

фертилитета али свакако дефинише редуковане потенцијале плодности 

у будућности. 

Старосни модел рађања 

Старење фертилног контингента одвија се упоредо са одлагањем брака 

и прворођења, и редукцијом рођења вишег реда. Може се рећи да „стари“ и 

фертилитет и да долази до промене старосног модела рађања. Током посматраних 

58 година највеће стопе плодности остваривале су жене старости од 20 

до 24 године, а најмање - најстарији део фертилног контингента. На основу 

разлика, могу се издвојити четири периода: први период до краја педесетих, 

други веома дуг, од краја педесетих до почетка деведесетих, трећи, који обухвата 

последњу деценију прошлог века, и последњи, који репрезентује првих 

осам година 21. века (Слике 3 и 4). Промене патерна рађања по старости указују 

на значај интерног старосног састава фертилног контингента. 

У првом периоду јасни су, посебно у централној Србији, опадајући 

трендови фертилитета свих старосних група с изузетком најмлађе. Промене 

које настају након тога дефинишу нови модел и указују на већи значај жена 

старости од 15 до 19 година за репродукцију од оних старих 30 до 34 године. 

Разлог томе је што се у том периоду рођења вишег реда у којима учествују 

старије жене. Скраћење фертилног периода и реализација рађања у првим годинама 

брака, такође детерминишу уочену старосну редистрибуцију рађања. 

Промена старосног модела у трећем периоду опет успоставља релације као 

средином века. Долази до порастa стопа фертилитета жена старости 30–34 и 

35–39, а падa стопа најмлађих (15–19 и 20–24), што je узрокованo, колико модернизацијом 

репродуктивног понашања, толико одлагањем рађања у време 

кризе. Најновији период започиње у окружењу релативне политичке стабилности 

Србије. У њему, по први пут, фертилитет жена 25–29 година надмашује 

____________ 

125


плодност пет година млађе групе, док се специфичан фертилитет 15–19 готово 

изједначава са фертилитетом 35–39 година. 

Фертилитет по старости с почетка новог века битно се разликује од 

оног пре педесет година. Не само да се десила прерасподела висине фертилитета 

различитих старосних група, да су поједине групе преполовиле своју 

плодност, већ и стопе варирају у много мањем распону. 

Централна Србија 

Специфичне стопе фертилитета 

250 

200 

150 

100 

50 

0 

1950 

1953 

1956 

1959 

1962 

1965 

1968 

1971 

1974 

1977 

1980 

1983 

1986 

1989 

1992 

1995 

1998 

2001 

2004 

2007 

Календарске године 

15-19 

20-24 

25-29 

30-34 

35-39 

40-44 

45-49 

Војводина 

Специфичне стопе фертилитета 

250 

200 

150 

100 

50 

0 

1950 

1953 

1956 

1959 

1962 

1965 

1968 

1971 

1974 

1977 

1980 

1983 

1986 

1989 

1992 

1995 

1998 

2001 

2004 

2007 

Календарске године 

15-19 

20-24 

25-29 

30-34 

35-39 

40-44 

45-49 

____________ 

126 

Слике 3. и 4. – Специфичне стопе фертилитета по старосним групама, 

Централна Србија и Војводина (1950–2008) 

О oдлагању рађања сведоче и средње године при рађању детета, 

које су од 1981. до 2008. године у Србији порасле са 26 на 27.9 година, за 

скоро две године и у централној Србији и Војводини. Старост приликом 

прворођења је повећана за чак три године, са 23.4 на 26.5. Старење прворо-


ђења, неучествовање у рађању 75% жена старости од 20–25 година, 43.3% 

старости од 25–29 година, а 21.2% старости од 25–30 (према попису 2002), 

говори о распрострањености одлагањa рађања. Међутим, проценат жена 

које излазе из репродуктивног периода а учествовале су у рађању, и даље 

je велики, и у последња два пописа готово константан. Такође је завршни 

фертилитет жена које так излазе из фертилног периода прилично стабилан. 

Опадајући показатељи плодности у моментној анализи, а непроменљиви 

у кохортној, говоре о темпо-ефекту који се дешава под утицајем 

одлагања рађања. Питања која су поједини демографи отворили су – да ли 

популационе мере утичу само на темпо-ефекат фертилитета или и на коначан 

број деце, да ли мере треба више усмеравати на млађе жене и спречити 

пролонгирање рађања. или треба подстицати више рађања у каснијим годинама, 

шта је ефикасније? Без обзира на крајњи исход ових промишљања, 

познавање демографског оквира репродукције је веома битно, и на нивоу 

целе земље, и на нивоу локалних средина. 


Група аутора (2006), Становништво и домаћинства Србије према попису 2002. године, 

уредник Г. Пенев, Београд: Републички завод за статистику, ИДН ЦДИ, ДДС 

Девеџић, М., (2006). Промене у репродукцији становништва Војводине, Зборник 

Матице српске за друштвене науке, бр. 121, Нови Сад. 

Девеџић, М., Муцић, М. (2010). Фертилни потенцијали општина Србије. У Зборник 

радова са скупа „Локална самоуправа у планирању и уређењу простора и насеља“, 

Београд: Асоцијација просторних планера Србије и Географски факултет 

Универзитета у Београду 

Муцић, М. (2009). Демографске карактеристике фертилног контингента у Србији, 

Београд: Географски факултет, дипломски рад 

Демографска статистика од 1953. до 2008. године, Београд: РЗС 

Пописи становништва, одговарајуће књиге - Пол и старост, 1953, 1961, 1971, 

1981, 1991, 2002. Београд: РЗС 

Mirjana Devedžić 

Marija Mucić 

CHAGES I SIZE AD AGE COMPOSITIO OF THE FERTILE 

COTIGET I SERBIA 

Summary 

Fertility decline and advanced demographic aging in Serbia, as well as increased 

migration, reduce reproductive potential in the future. Even in the case of possible 

increase of total fertility rate, population momentum limits the potential impacts on the 

stability of demographic development. The average age in most municipalities from 

1981 to 2002 has mainly grown for one year. At the beginning of the 21st century, only 

____________ 

127


four municipalities in Serbia, all with a major Muslim population, had a RAW younger 

than 32 years on average. 

In the heart of the spatial patterns is the pattern of fertility by ethnicity, i.e. the dual 

model of reproduction in Serbia, as well as the direction of the axis of development of 

the first and second order, which were either featured by immigration or have slowed 

the emigration. Even though municipalities with high fertility are featured by 

emigration, have the best internal composition of fertile-age women. These are 

municipalities with large Muslim and ethnic Albanian population. Even the urban 

centers, which during the post-war development of migration assumed the position of 

holders of reproduction, weakened their childbearing potential. The distribution of 

RAW share in the total population has shown the highest concentration in Belgrade, 

Novi Sad and some municipalities of Western and Southwestern Serbia, where they 

account for more than a quarter of the population. In Eastern Serbia, zone is formed 

with the RAW shares below 20%. Participation of the optimal RAW in the general 

population once again highlights the potential reproductive advantage of the largest 

cities and municipalities with high fertility in Southern Serbia, because only there it 

makes more than 10% of the population. 

The distribution of births by age shows that older part of the fertile contingent has a 

growing importance in reproduction due to delayed childbearing. In most European 

countries, this is recognized as an important cause of falling fertility, because the 

prolongation of reproduction to the age of weakened fecundity definitely leads to failure 

in achieving the desired number of children. 

____________ 

128



UDK 314.117.3(497.11) 


Александар Кнежевић 

МЕТОДОЛОШКИ ПРОБЛЕМИ ЕТНОСТАТИСТИЧКЕ 

ЕВИДЕНЦИЈЕ И ЕТНОДЕМОГРАФСКИХ ПРУОЧАВАЊА 

СТАНОВНИШТВА СРБИЈЕ ∗ 

Извод: Структура становништва Србије по националности током XX века није увек 

била статистички јасна пре свега због јаког утицаја националних политика; Краљевине 

СХС/Југославије кроз идеју југословенског унитаризма, послератне социјалистичке 

Југославије кроз тзв. ''нова методолошка решења'', и националне политике с краја 

XX века, која је актуелна и данас. Када говоримо о националној структури становништва 

Србије према резултатима пописа, морамо имати у виду чињеницу да располажемо 

само бројем ’’национално декларисаних’’, што не мора увек да се подудара са 

етничким пореклом. То указује на утицај разних фактора на национално опредељење 

као што су социо-културни, друштвено-политички, интеграцијски, економски, али и 

религијски. Строга примена субјективног критеријума имала је, у извесној мери, неповољан 

утицај на тачност пописних резултата о овом обележју, јер је омогућила видне 

осцилације у бројности појединих етничких заједница. Посебан проблем представља 

недостатак адекватне и општеважеће дефиниције појма за припаднике мањинских 

заједница. Неподударност језичке и националне припадности у Србији јавља се 

често као последица флотантног понашања одређених етничких група, али и услед 

асимилационих процеса - када неке етничке групе прихватају као основно средство 

комуникације други језик. Витална статистика у послератном периоду је, као и пописна, 

била подложна методолошким променама, нарочито у периоду 1965–1970. године, 

када је из, највероватније идеолошких разлога, обустављено евидентирање и објављивање 

виталних догађаја по националности, што отежава етнодемографска проучавања 

из тог периода. Основни недостатак важеће методологије регистрације и објављивања 

виталних догађаја по националности представља чињеница да су постојећи 

подаци дистрибуирани по националности мајке. 

Кључне речи: етнодемографија, етностатистички извори, попис становништва, 

етничка обележја, национална структура, национална политика, етничко прикривање 

Astract: During the twentieth century, the ethnic structure of the Serbia was not always 

statistical clear, primarily due to the strong influence of national policies; in the 

Kingdom of Serbs Croats and Slovenians/Yugoslavia through the idea of Yugoslav 

unitary; after II World War through in socialistic Yugoslavia with usage “the new 

methodological solutions”; and national politics from the end of the twentieth century, 

which is current today. Nationality structure study of population of Serbia according to 



____________ 

129


the census must include the fact that only the number of national “declared” is available 

in statistical sources, which may not always coincide with ethnic origin. This indicates 

at the influence of various factors on the national determination, such as socio-cultural, 

political, integration, economic, and religious factors. The strictly usage of subjective 

criteria had the negative impact on the accuracy of census results, because it had 

enabled oscillations in the number of certain ethnic communities. Inconsistency of 

native language and nationality declared population in Serbia often occurs as a result 

unpredictable behavior of certain ethnic groups in census declaration, but also due the 

assimilation processes – in cases that some ethnic groups are accepted other language. 

Vital statistics at this period, as the censuses, was under the influence of methodological 

changes too, especially at the period 1965-1970; probably because of ideological 

reasons, it was stopped recording and publication of vital events by ethnicity, which 

makes more difficult all ethno-demographic researches. The main disadvantage of the 

current methodology for registration and publication of vital events by ethnicity is the 

fact that existing data is distributed only by the nationality of the mother. 

Key words: ethnodemography, ethno-statistical sources, census, ethnic characteristics, 

ethnic structure, national politics, ethnic hiding 

____________ 

130 

Увод 

Проучавање демографских карактеристика становништва по националности 

већ дуже време представља интерес, како демографије, тако и других 

наука и научних дисциплина, а резултати нам дају одговор на питање у 

којој се мери демографски показатељи разликују у односу на етничка обележја 

одређене популације. Разлике у демографским показатељима по националној, 

и посебно верској припадности намећу и потребу за испитивањем 

њихових узрока, односно доминантних фактора који су на те разлике утицали, 

почев од историјско-географских, културолошко-цивилизацијских, политичко-географских, 

асимилационих, па све до биолошких, етно-психичких 

и осталих фактора који утичу на стварање и обликовање једне нације. 

Интензивни друштвени догађаји у Србији, нарочито у првој половини 

и крајем XX века, били су обележени значајним политичко-географским 

променама које су, или у својој основи или као последицу, имале етнодемографске 

процесе који и данас утичу на исцртавање етничке карте Балканског 

полуострва. Кроз процесе етничке хомогенизације и консолидације на 

територији бивше СФР Југославије дошло је до стварања нових политичкотериторијалних 

јединица чије су административне (републичке) границе 

крајем XX века постале и државне, а којима су први озбиљнији елементи државности 

поступно уграђивани, почев од поделе Краљевине Југославије на 

бановине, па до познатих амандманима на Устав СФРЈ из 1974. године. С 

обзиром на чињеницу да је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, односно 

Југославија, била етнички хетерогена држава, сачињена претежно од јужно

Aleksandar Knežević 

словенских народа који су се услед интензивних унутрашњих миграција у 

одређеној мери измешали, распад заједничке државе по авнојевским границама 

је оставио одређени број националних заједница ван својих данашњих 

држава. Оне су, су у зависности од законске регулативе, постале националне 

мањине или етничке групе, што је довело до појачаног интереса за проучавањем 

етничких структура и етнодемографских процеса у новонасталим државама. 

Мултиконфесионалност и мултиетничност бивше државе, током целог 

времена њеног постојања, у снажној мери су утицали на неравномеран 

демографски развитак Југославије на шта указује уочљива неравнотежа демографских 

показатеља различитих националности, а нарочито конфесија 

(пре свега показатеља природног кретања становништва). 

Знатан број лица других националности са етничком матицом ван Србије 

као и оних без матичне државе, представља једну од карактеристика данашњег 

националног састава Србије. Етничку хетерогеност Централне Србије 

и Војводине показали су и резултати пописа становништва из 2002. године, 

према којима Срби чине удео од 82.9%, док се у оквиру 28 националних или 

етничких заједница декларисало 14.7% становништва. 

Етничка обележја становништва Србије - од етностатистике до 

националне политике 

Основни извори етностатистичких података у Србији су пописи становништва 

и витална (демографска) статистика, а етничка обележја која се 

могу добити из пописа становништва су национална припадност, вероисповест 

и матерњи језик. Етнодемографска проучавања у Србији су могућа од 

времена организовања редовних статистичких истраживања становништва, 

пре свега пописа становништва и виталне статистике. Етностатистички подаци 

који су добијени у укупно 16 пописа спроведених у Кнежевини Србији 

и Краљевини Србији у периоду од 1883–1910. године, као и два пописа у 

Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији из 1921. и 

1931. године су од непроцењивог значаја, али су истовремено оскудни и са 

ограниченим дистрибуцијама. Методолошке разлике, неједнаки временски 

интервали пописивања као и различите друштвено-политичке околности 

под којима су пописи у Србији спровођени у наведеном периоду, довели су 

до тога да се резултати ових пописа одликују различитим степеном поузданости, 

неупоредивошћу података и неуједначеношћу обележја становништва, 

што у знатној мери отежава демографска проучавања (Радовановић, 

С., 2005, 38). До пописа 1948. године, подаци о националној припадности се 

могу добити директно, на основу питања о националној припадности (први 

пут је постављено 1866. године), или посредно, преко питања о матерњем језику 

или вероисповести, док је директно извођење националне структуре 

становништва Србије могуће од послератних пописа који обезбеђују подат- 

____________ 

131


ке о националној припадности, који су прикупљани под условима уставних 

начела која су гарантовала потпуну слободу националног изјашњавања свих 

грађана, што је имплицирало етничку структуру становништва која је креирана 

према субјективном критеријуму изјашњавања. 

Структура становништва Србије по националности током XX века 

није увек била статистички јасна пре свега због јаког утицаја националних политика; 

Краљевине СХС/Југославије кроз идеју југословенског унитаризма, 

послератне социјалистичке Југославије кроз тзв. „југословенски модел социјализма“, 

и националне политике с краја XX века, која је актуелна и данас. 

У југословенским пописима становништва спроведеним између 

два светска рата (1921. и 1931. године), тежиште је стављено на питања о 

матерњем језику и вероисповести, преко којих су се посредно стицале информације 

о етничкој структури југословенског становништва. 

После Првог светског рата, по уједињењу у Краљевину Срба, Хрвата 

и Словенаца, приступило се првом попису становништва, 31. јануара 1921. године, 

и ако границе Краљевине још нису биле дефинитивно утврђене. Претходни 

резултати пописа су објављени 1924. године, а дефинитивни тек 1932. 

године, и то у оквиру оне административно-територијалне поделе која је важила 

пре Првог светског рата. У коначним резултатима је изложено присутно 

становништво по матерњем језику и вероисповести за сваку општину, тако да 

етничку структуру становништва Србије према резултатима овог пописа можемо 

добити само посредним путем, односно анализом одговора на питања о 

матерњем језику и вероисповести. 

Други међуратни попис становништва извршен је 31. марта 1931. године 

у Краљевини Југославији, а коначни резултати овог пописа су објављени 

у четири књиге, међу којима је и књига о вероисповести (Група аутора, 1953, 

39). Иако је у попису 1931. године било постављено питање о народности, ови 

подаци нису објављени. Очигледно у намери да се створи представа о етничкој 

монолитности народа јужнословенског порекла, методолошким упутствима 

је било предвиђено да се све ове народности искажу као једна-југословенска, 

док је за народности нејужнословенског порекла било прописано уписивање 

њихове конкретне етничке припадности, нпр. немачка, мађарска, турска 

итд. (Станковић, В., 1992, 160). 

У Србији је од Другог светског рата до данас спроведено укупно осам 

пописа становништва, од чега је шест пописа спроведено у оквиру СФРЈ, један 

у оквиру државне заједнице Србија и Црна Гора, док је последњи попис 

становништва спроведен 2011. године у самосталној Републици Србији. Када 

говоримо о националној структури становништва Србије према резултатима 

наведених пописа, морамо имати у виду чињеницу да располажемо само бројем 

„национално декларисаних“, што не мора увек да се подудара са етничким 

пореклом. То указује на утицај разних фактора на национално опредељење 

као што су социо-културни, друштвено-политички, интеграцијски, еко- 

____________ 

132


номски, а на простору бивше Југославије чак и религијски. Безусловна примена 

субјективног критеријума имала је, у извесној мери, неповољан утицај на 

тачност пописних резултата о овом обележју, јер је омогућавала видне осцилације 

у бројности појединих етничких заједница. Иако према препорукама 

Конференције европских статистичара за попис становништва и станова Организације 

Уједињених Нација питања о националности, вероисповести и матерњем 

језику спадају у групу тзв. „допунских обележја“, а у неким западноевропским 

земљама се чак сматрају питањима личног-приватног карактера 

(Радушки, Н., 2006, 181), етничка обележја су на простору бивше Југославије, 

током целог времена њеног постојања сматрана суштинским, нарочито у време 

поремећених друштвено-економских и политичких околности. Ову тврдњу 

подупире и данашња етнодемографска слика Србије која је добрим делом 

резултат националне политике у социјалистичкој Југославији, која је „све до 

данас била под доминацијом тзв. југословенског модела социјализма и која је 

још током Другог светског рата и непосредно после њега створила две нацијецрногорску 

и македонску, а убрзо затим и трећу-муслиманску, као што је утицала 

и на стварање нејасних флотантних етнокултурних идентитета Југословена 

и регионално неопредељених“ (Радовановић, С., 1995, 186). 

Проблем статистичког праћења етнодемографских промена у Србији 

је нарочито изражен на примерима еволуције муслиманског/бошњачког и југословенског 

етничког идентитета. Према пописној методологији из 1948. године, 

категорија муслимана је имала посебан третман који се садржао у томе 

да су муслимани, у целини, третирани као Југословени при чему су се могли 

изјашњавати као Муслимани опредељени, у смислу југословенског етничког 

порекла (нпр. Срби-Муслимани, Хрвати-Муслимани, Македонци-Муслимани) 

и као Муслимани неопредељени. „Таква дистрибуција муслимана, појавила 

се у југословенској пописној статистици први и последњи пут (уводна објашњења 

књига IX, Попис 1948. године), с тим што су приликом обраде пописног 

материјала национално опредељени муслимани били укључивани у односну 

националност, док су посебно исказивани само неопредељени муслимани“ 

(Радовановић, С., Радовановић, М., 1998, 13). У попису 1953. године за 

Муслимане и лица која нису осећала јаку националну припадност уведене су 

категорије Југословен-неопредељен (ако су југословенског порекла) и национално 

неопредељен (за остале припаднике националних мањина), што је имало 

за последицу демографски раст прве категорије‚‘‘мада се основано може 

претпоставити да 1953. године неопредељеним Југословенима, поред Муслимана, 

припада и одређени број осталих флотантних етничких скупина‘‘ (Радовановић, 

С., 1995, 187). Званична југословенска статистика у пописну методологију 

из 1961. године уводи нову националну одредницу Муслиман, али у етничком 

смислу тако да, идентификацијом религијског са националним обележјем, 

директно учествује процесу етничке консолидације Муслимана; од 

1971–1991. године појмовно одређење речи Муслиман са великим почетним 

____________ 

133


словом је подразумевало етничку, а малим словом верску припадност; у попису 

2002. године у званичну статистичку номенклатуру националности уведена 

је нова национална одредница Бошњак. 

Дакле, промене става при декларисању о националној припадности и 

јак идеолошко-политички утицај на национално питање кроз понуђена решења 

различито су утицали на квалитет добијених етностатистичких података, 

али су и допринели растакању српског етнонационалног и етнокултурног 

идентитета, што је нарочито постало видљиво у периоду растурања заједничке 

државе Јужних Словена. Етно-културни идентитет Југословена је у свом 

развитку, као што смо евидентирали, у тесној вези са етничком консолидацијом 

Муслимана/Бошњака. Иако је идеја југословенства старија од социјалистичке 

Југославије и специфична по тежњи за надрастањем сопствене нације 

и идентификацији са називом државе (слично данашњем наднационалном 

европејству), она никада није ни добила праву шансу за конституисање и етничку 

консолидацију. Од 1961. године категорија категорија Југословени скоро 

потпуно губи пређашње етнонационално и цивилизацијско значење и добија 

обележје флотантне и недефинисане популације на шта упућује и сврставање 

Југословена у свим пописима у од 1961–1981. у категорију национално 

неопредељених, док се у пописима 1991. и 2002. године сврстава у категорију 

национално опредељених, с тим што је за 1991. дато само објашњење да ће се 

у редоследу класификације наћи иза народа, а испред народности, и то без 

икакве ближе одреднице шта се подразумева под појмом Југословен. 

Међутим, док појава Југословена као националне одреднице донекле 

и има своје објашњење кроз примену разних методолошких решења пописивања, 

етнички мешовите бракове, идеолошки приступ националној декларацији 

или потребу етничке мимикрије у одређеним друштвено-политичким 

околностима (пример Срба у Хрватској или Влаха и Рома у Србији), код национално 

неопредељених и регионално опредељених је ствар мало сложенија, 

поготово ако се узме у обзир да, на пример, у попису становништва Словеније 

из 2002. године скоро 10% становништва није желело да се национално декларише, 

односно сврстало се у групе непознато, национално неопредељен 

или нису дали никакав одговор. С друге стране, у Србији (без Косова и Метохије) 

се исте године 2.7% становништва сврстало у групе остали, неизјашњени 

и неопредељени, регионално опредељени и непознато, док се као Југословен 

(категорија која је статистички скоро нестала у Словенији и Хрватској) 

изјаснило чак 80.721 или 1.08% што их, иза Мађара, Бошњака и Рома, ставља 

на четврто место у рангу „националних мањина“ (Кнежевић, А., 2005, 104). 

Посебан проблем представља недостатак ваљане и општеважеће 

дефиниције појма за припаднике мањинских заједница. Како у статистичкој 

документацији, тако и у научној и стручној литератури постоје разлике 

у употреби термина којима се ове заједнице називају; етничке мањине, националне 

мањине, етничке заједнице, народности, националности. Пред 

____________ 

134


Други светски рат па до 1963. године у званичној употреби је био термин 

национална мањина, потом је овај назив из идеолошких разлога преименован 

у категорије народност и етничка група 1 , при чему се незванично подразумевало 

(јер није ни било званичних дефиниција) да су народности у 

идеолошком смислу и политичком утицају биле ближе народима и у предности 

у односу на етничке групе које су биле на дну ове лествице. 

Подаци о националном саставу становништва Србије у попису 2011. 

године прикупљени су на основу слободног изражавања становника. Питање 

у пописници је било отвореног типа у коме се није нудио ни један одговор, 

осим што је постојао додатак питању који гласи: „према чл. 47. Устава 

Републике Србије, грађанин није дужан да се изјасни“ (Главни инструменти 

Пописа становништва, домаћинстава и станова 2011, образац П-1, РСЗ). Када 

је у питању методологија националне декларације у другим бившим југословенским 

републикама, у пописима становништва су примењивани појмови 

„народност“ у Хрватској (2001. и 2011), односно „народна/етничка припадност“ 

у Словенији (2002), са питањима тзв. затвореног типа, која су подразумевала 

национално опредељење према унапред понуђеним одговорима. 

У Хрватској је био понуђен одговор Хрват/Хрватица, док је за остале уписиван 

одговор, а у Словенији је било понуђено декларисање у три категорије 

(Словенци, Италијани и Мађари), а затим питање тзв. отвореног типа у коме 

се није нудио ни један одговор. Питање националне декларације у попису 

становништва у Македонији (2002) је постављено на исти начин као и 1991. 

уз предвиђену могућност неизјашњавања (Мрђен, С., 2002, 98-100). Из политичких 

интереса међународног протектората, попис становништва у Босни 

и Херцеговини још увек није спроведен, док су пописи у Црној Гори 

спроведени 2003. и 2011. показали снажан утицај политике тамошњих власти 

на национално изјашњавање кроз статистички уочљиво неслагање удела 

национално декларисаних Срба и Црногораца и њиховог матерњег језика. 

Основна методолошка разлика Пописа становништва, домаћинстава 

и станова Србије 2002. и 2011. године у односу на претходне пописе, а која 

директно утиче на упоредивост кретања броја становника са резултатима 

претходних пописа, односи се на промену дефиниције укупног становништва, 

а које сада обухвата становништво Србије без обзира да ли се налази у 

земљи или иностранству ’’не дуже од годину дана’’, као и стране држављане 

са пребивалиштем у Србији преко годину дана. Ово се, наравно, одразило 

на релативизацију пораста или пада одрађаних националности исказаних у 

резултатима пописа из 2002. године. 

Последња два пописа становништва Србије, из познатих разлога, 

нису спроведена на територији Косова и Метохије, а такође треба напоме- 

1 Југословенски самоуправни социјализам декларативно није тежио систему вредности 

у којем ће бити било какве, а посебно националне ’’већине’’ и ’’мањине’’. 

____________ 

135


нути и да је попис становништва у Србији 1991. године био обележен бојкотом 

од стране косовских Албанаца на Косову и Метохији, тако да званична 

статистика за наведену годину располаже само процењеним бројем 

албанског становништва, док је последњи званични податак из пописа становништва 

о броју Албанаца из 1981. године. 

Уобичајени метод у етнодемографским проучавањима је статистичка 

анализа разлика између субјективних и објективних етничких обележја. Зато 

се, у циљу добијања прецизнијих резултата, користи укрштање одговора о националној 

припадности и одговора на питање о матерњем језику. 

У првом југословенском попису из 1921. године матерњи језик се могао 

исказати само као неки од живих језика, а класификација према којој су 

објављени резултати садржала је називе народности (Срби или Хрвати, Словенци, 

Чехословаци, Русини, Пољаци, Немци, Мађари, итд.). Македонски језик 

се није могао уписивати као одговор о матерњем језику. Попис из 1931. 

године има слична методолошка решења за питање о матерњем језику. Питање 

о матерњем језику је, осим у попису 1948. године, постављано у свим одржаним 

пописима становништва у Србији после Другог светског рата. 

У етнодемографским и етностатистичким истраживањима становништва 

Србије, матерњи језик се третира као објективније обележје од националне 

припадности, јер је језик једна од основних карактеристика народа, 

па није случајно када се називи народа врло често слажу са њиховим 

језицима. Остављајући по страни граничне случајеве двојезичних група 

становништва, може се приметити, да, с једне стране, извесне језичке разлике 

(рецимо нормандски и провансалски дијалекти у Француској, или високо 

и ниско-немачки дијалекти у Немачкој) не ремете јединство етничке 

националности, и да, са друге стране, језичне сличности (рецимо између 

Швајцараца и Немаца који говоре немачки; између великоруске, белоруске 

и украјинске народности) не доводе до етничког јединства (Сентић, М., 

Брезник, Д., 1968, 144). Када је у питању Србија, језик не мора увек бити 

довољна одредница за припадност некој националној групи јер није ретка 

појава да више етничких заједница говори истим матерњим језиком, а у 

пописима декларише различиту националност. Пример за то је језичко јединство 

Срба, Црногорца, Муслимана/Бошњака и Југословена, мада је 

према резултатима пописа из 2002. године евидентна појава језичког трансфера 

из српског говорног подручја ка новонасталим језицима који би требали 

да заокруже текуће процесе етно-политичке генезе и етнодемографске 

консолидације на простору бивше Југославије. 

Међутим, неподударност језичке и националне припадности у Србији 

јавља се често као последица флотантног понашања одређених етничких група, 

али и услед асимилационих процеса, када неке етничке групе прихватају 

као основно средство општења други језик. У попису 1953. године, значајна 

одступања су забележена код Турака и Влаха, у попису 1991. године код ско- 

____________ 

136


ро свих националности осим Срба и Црногораца 2 , док је код Рома је ово неслагање 

значајно у скоро свим пописима становништва. Према резултатима 

пописа становништва из 2002. године, висок степен подударности националне 

припадности и матерњег језика (преко 90%) постоји код Срба, Албанаца, 

Бошњака, Словака и Мађара, док је највећи ниво неподударности забележен 

код Црногораца, Југословена, Муслимана, Хрвата, и Македонаца. 

Питање о вероисповести је у XX веку постављано у пописима 1921, 

1931, 1953, 1991, 2002. и 2011. године. Питања о вероисповести у пописима 

1921. и 1931. године су постављена без наглашавања субјективног карактера, 

а тако да су одговори представљали и формалну припадност одређеној вероисповести. 

Класификацијом су биле предвиђене: православна, римо-католичка, 

грко-католичка, евангелистичка, муслиманска, израелска, и друге вере, као и 

могућност одговора за лица без конфесије. 

У послератним пописима становништва питање о вероисповести 

није постављано у већини пописа становништва, а враћа се 1991. године, у 

време генерисања политичке кризе пред распад бивше заједничке државе, 

а пре свега у функцији националног пребројавања и прегруписавања. Одговори 

на ово питање у послератном периоду добијани су по субјективном 

критеријуму, на основу личног убеђења и схватања религије. 

Поред пописа становништва, подједнако важан извор података, без 

кога је незамисливо било какво аналитичко етнодемографско истраживање, је 

витална статистика (статистика природног кретања-рађања, смрти и склопљених 

и разведених бракова). Статистика виталних догађаја се у Србији бележи 

још од прве половине XIX века, али је дистрибуција података по националности 

доступна тек од педесетих година XX века. Витална статистика у послератном 

периоду је, као и пописна, била подложна методолошким променама, 

нарочито 1965–1970. године, када је из, највероватније идеолошких разлога, 

обустављено прикупљање и објављивање виталних догађаја по националности, 

што отежава етнодемографска проучавања из тог периода. Ово је посебно 

важно за демографско проучавање оних националних заједница које су 

управо у том периоду ушле у негативан природни прираштај чији почетак је 

немогуће тачно датирати. Такође, из политичких разлога, у периоду од 1991– 

2001. године, одређене националне заједнице у Србији се нису нашле у ужој 

2 Тако је 1953. године број Влаха у Србији износио 30000, али је исте године око 

170000 лица изјавило да им је матерњи језик влашки. Слична ситуација је била и 1991. 

године када је 54000 декларисаних Срба изјавило да им је матрњи језик влашки. Исте 

године се код Југословена најчешће се јавља матерњи језик српски или хрватски, док 

је 21% Бугара навело српски као матерњи језик. Неподударност националности и матерњег 

језика Муслимана у попису 1991. године (подударност је износила свега 

33,6%) је последица декларисања већине Муслимана из Рашке области «бошњачког» 

језика који није био предвиђен статистичком номенклатуром језика, па је био сврстан 

у категорију «остали језици» (Светлана Радовановић, 1995, 206). 

____________ 

137


статистичкој класификацији националности за које су континуирано и у потпуности 

објављивани подаци виталне статистике. 

Непоклапање стварног етничког идентитета и етничког опредељења 

је највеће при пописима становништва, а у виталној статистици нешто је мање 

код рађања, док је најмање при регистрацији смрти где известиоци најчешће 

враћају умрло лице у групу етничког порекла (Кнежевић, А., 2010, 53). 

Основни недостатак важеће методологије регистрације и објављивања виталних 

догађаја по националности представља чињеница да су постојећи подаци 

дистрибуирани по националности мајке. Такође, као и код пописа становништва, 

национална декларација мајке је субјективног карактера и не 

мора одражавати њено етничко порекло што доводи до појаве да се код одређених 

националних заједница дешавају разлике у националној декларацији 

при рађању и смрти што је нарочито видљиво у ромској популацији. 

Етничка структура Србије у послератном периоду указује на њен мултинационални 

карактер који је формиран под утицајем бројних фактора који 

се могу разврстати у демографске, који подразумевају промене етничке структуре 

услед диференцијалног демографског развитка по националности (разлике 

у природном прираштају и миграцијама становништва и њиховом утицају 

на структуре); и недемографске, међу којима се истичу промена става при националном 

декларисању у пописима становништва и различита методолошка 

решења приликом пописа становништва која су се мењала у складу са друштвено-политичким 

околностима, али и потребама и циљевима владајућих 

структура, нарочито у време социјалистичке Југославије. Као резултат поменутих 

чинилаца поједине националне заједнице су с временом повећавале 

свој број и удео у укупном становништву, док су друге имале стагнирајуће 

или негативне трендове у популационој динамици што је утицало на промену 

етничке структуре становништва Србије. 

Полазна информација у демографским истраживањима једне популације 

је њена бројност која произилази из популационе динамике. Информације 

о броју становника одређене популације добијамо, пре свега, на основу података 

пописа становништва. У кретању укупног броја становника Србије у 

посматраном периоду, нису истовремено, са истим уделом и интензитетом 

партиципирале све националности (табела 1). Велике разлике у темпу раста 

појединих националности уловљене су, пре свега, потпуно различитим репродуктивним 

понашањем етничких заједница које живе у Србији. Тако се на једној 

страни издвајају албанска и ромска (посебно део исламске вероисповести) 

популација код којих се примећују веома благе промене репродуктивног модела, 

а на другој страни све остале националности (осим Муслимана/Бошња- 

____________ 

138 

Пример кретања становништва Србије по националности у 

послератном периоду


ка), код којих је раније, или од почетка деведесетих година, биолошко обнављање 

становништва знатно испод нивоа неопходног за просту репродукцију 

(Радовановић, С., 1995). Уочљив пад укупног броја становника Србије, као и 

албанске популације према резултатима пописа из 2002. је проузрокован чињеницом 

да попис становништва није одржан на територији Косова и Метохије. 

Табела 1. – Становништво Србије према националности у периоду 1948–2002. 

1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002* 

УКУПНО 6527966 6979154 7642227 8446591 9313677 9778991 7498001 

Срби 4823730 5152939 5704686 6016811 6182159 6446595 6212838 

Црногорци 74860 86061 104753 125560 147466 139299 69049 

Југословени 0 0 20079 123824 441941 323625 80721 

Албанци 532011 565513 699772 984761 1303032 1674353 61647 

Бошњаци / / / / / / 136087 

Бугари 59472 60146 58494 53800 33455 26876 20497 

Власи 93440 28047 1368 14724 25596 17807 40054 

Мађари 433701 441907 449587 430314 390468 343942 293299 

Македонци 17917 27277 36288 42675 48986 46046 25047 

Муслимани 17315 81081 93467 154330 215166 246411 19503 

Немци 41460 46228 14533 9086 5302 5263 3901 

Роми 52181 58800 9826 49894 110959 140237 108103 

Румуни 63160 59705 59505 57419 53693 42331 34576 

Руси 13329 7829 6984 4746 2761 2576 2588 

Русини 22667 23720 25658 20608 19757 18073 15905 

Словаци 73140 75027 77837 76733 73207 66798 59021 

Словенци 20998 20717 19957 15957 12006 8261 5104 

Турци 1914 54526 44434 18220 13890 11235 522 

Украјинци** / / / 5643 5520 5066 5354 

Хрвати 169864 173246 196409 184913 149368 105406 70602 

Чеси 6760 5948 5133 4149 3225 2832 2211 

Остали 9214 7807 7267 6989 17289 12925 11711 

Неопредељени 

и неизјашњени / / / 4486 7834 10906 107732 

Регионална 

припадност / / / 10409 6848 4912 11485 

Непознато / 1994 5604 30274 43222 50367 75483 

Напомене: * Попис становништва 2002. године није спроведен на територији 

Косова и Метохије па се подаци односе на Централну Србију и Војводину; подаци 

за 2002. су исказани према новој методологији пописа, ** до пописа 1971. 

године Украјинци су укључивани у Русине 

Извор: Књиге пописа становништва Србије у периоду 1948–2002. године, СЗС и 

РЗС, Београд. 

Посматрајући кретање броја становника Србије по националности, 

можемо потврдити раније изнету резервисаност о поузданости статистичких 

података по националности. Тако, са једне стране уочавамо изразите неправилности 

у кретању броја Рома и Влаха чији је основни узрок лабилност при 

националној декларацији у пописима становништва, док је кретање броја Му- 

____________ 

139


слимана и Југословена било под директним утицајем промена методолошких 

решења у пописивању по националности, што је за резултат имало отпочињање 

процеса етничке консолидације Муслимана и у крајњем исходу стварање 

бошњачке нације током деведесетих година прошлог века. 

Супротно томе, разлоге опадања стопа раста Срба, Мађара, Хрвата, 

Словенаца, Чеха, Словака, Македонаца, Бугара, Румуна, Русина треба тражити 

претежно у демографским факторима, пре свега у континуираном опадању 

наталитета односно природног прираштаја. У том смислу навешћемо и податак 

да у Централној Србији и Војводини ни једна генерација Мађарица рођених 

пре, и Српкиња и после Првог светског рата није обезбедила своју просту 

репродукцију. Посматрајући кретање индекса раста по националности јасно 

можемо уочити три модела раста становништва на основу којих можемо груписати 

различите националности (табела 2). 

Табела 2. – Индекс раста становништва Србије по националности у периоду 

1948–2002. године 

1953/48 1961/53 1971/61 1981/71 1991/81 2002/91* 

Срби 107 111 105 103 104 99,4 

Југословени / / 617 357 73 25,2 

Албанци 106 124 141 132 128 78,7 

Бугари 101 97 92 62 80 76,8 

Власи 30 5 108 174 70 225,3 

Мађари 102 102 96 91 88 85,3 

Македонци 152 133 118 115 94 55,6 

Муслимани/Бошњаци** 468 115 165 139 114 86,3 

Немци 111 31 62 58 99 75,4 

Роми 113 17 508 222 126 114,4 

Румуни 94 99 96 93 79 81,7 

Руси 59 89 68 58 93 104,6 

Русини 105 108 80 96 91 88,1 

Словаци 103 104 99 95 91 88,4 

Словенци 99 96 80 75 69 63,8 

Турци 2849 81 41 76 81 66,1 

Украјинци*** / / / 98 92 106,2 

Хрвати 102 113 94 81 71 72,5 

Црногорци 115 122 120 117 94 58,1 

Чеси 88 86 81 78 88 79,9 

Напомене: *за период 1991-2002. године индекс је израчунат за територију 

Централне Србије и Војводине, ** за 2002. годину индекс је исказан збирно за 

Муслимане и Бошњаке, *** до пописа 1971. Украјинци су укључивани у Русине 

Извор: Прорачун на основу књига пописа становништва Србије у периоду 1948– 

2002. године, СЗС и РЗС, Београд. 

Прву групу чине националности код којих је забележено континуирано 

и равномерно опадање броја становника и опадање индекса пораста. Тако 

су Словенци, Румуни и Чеси суочени са континуираним опадањем током це- 

____________ 

140


лог посматраног периода, док Србе, Хрвате, Македонце, Мађаре, Румуне, Бугаре, 

Русине и Словаке карактеришу, прво опадање интензитета раста, а затим 

и опадање становништва до краја посматраног периода. 

Другу групу чине националности које бележе стални пораст становништва 

у коју спадају Албанци, Муслимани/Бошњаци и Роми (који 

спадају и у трећу групу). Вредност индекса пораста Албанаца у Србији се 

кретала у распону од 106–128 у периоду до 1991, док је вредност индекса 

кретања Бошњака (услед раније објашњених методолошких промена пописивања) 

реалнија тек од 1961. Ако минимизирамо разлике по националној 

припадности, закључићемо да је током XX века, и поред промена друштвено-економских 

околности, разних методолошких решења у статистици 

становништва, миграторних токова и мешања становништва, доминантну 

улогу у етнодемографским процесима у Србији имао образац репродуктивног 

понашања карактеристичан за припадност хришћанском или 

исламском конфесионалном кругу. 

Слика 1. – Кретање броја Влаха, Рома, Југословена и Црногораца у Србији (1948–2002) 

Власи 

Роми 

Црногорци 

Југословени 

Извор: Књиге пописа становништва Србије у периоду 1948–2002. године, СЗС и 

РЗС, Београд. 

Трећу групу чине националности чији показатељи раста/пада показују 

изразите неправилности у посматраном периоду. Демографска поузданост 

ових показатеља је нарушена услед следећих фактора: снажног утицаја 

субјективног критеријума при националној декларацији (Власи, Роми); 

нејасног етничког идентитета због идеолошког и политичког приступа 

националној декларацији (Југословени, Црногорци) или етнички мешаних 

бракова; утицаја међудржавних договора о пресељавању становни- 

____________ 

141


штва и присилних миграција после Другог светског рата (Турци, Немци). 

Ову групу националности карактеришу значајне осцилације у пописима 

становништва које се немају демографско објашњење, па се не могу ни успоставити 

ваљани демографски трендови (слика 1). 

____________ 

142 


На основу свега изложеног о методолошким проблемима етностатистичких 

и етнодемографских истраживања становништва Србије у XX 

веку можемо извести следеће закључке: 

– Проблем етнодемографских истраживања у Србији током XX века 

је у тесној вези са ограниченим могућностима добијања континуираних 

и квалитетних података из етностатистичких извора, пре свега пописа становништва 

и виталне статистике; 

– Питања о свим етничким обележја становништва у пописима становништва 

Србије (национална припадност, матерњи језик и вероисповест) у 

наведеном периоду су била под јаким утицајем различитих типова националних 

политика, од југословенског унитаризма у Краљевини СХС/Југославији 

кроз привид етничке јужнословенске монолитности, преко југословенског модела 

социјализма у СФР Југославији потенцирањем тзв. „нових методолошких 

решења“, па све до савремене политизације пописа оличене у националном 

пребројавању и политичкој инструментализацији званичне статистичке 

номенклатуре националности; 

– Примена субјективног критеријума при националној декларацији 

становништва је омогућила увођење нових етничких идентитета у статистичку 

класификацију националности, затим појаву етничког прикривања 

и етничког трансфера стварањем тзв. „флотантних“ етничких група чија је 

основна карактеристика осцилирање у бројности од пописа до пописа, и на 

крају статистичка неслагања између етничких обележја у оквиру исте националне 

заједнице што у значајној мери утиче на квалитет етнодемографских 

истраживања 

– Додатној сложености етнодемографских истраживања је допринео 

и проблем категоризације и адекватног дефинисања мањинских заједница 

(етничке мањине, националне мањине, етничке заједнице, народности, 

националности), као и градација у функцији њиховог идеолошког и 

политичког утицаја: народ-народност-етничка група; 

– Сталност у прикупљању и објављивању виталних догађаја по националности 

је из недовољно објашњених разлога прекинута у периоду 1965– 

1970, док је периоду од 1991–2001. редукција списака националности по којима 

су објављивани подаци о виталним догађајима била обављена према критеријуму 

који није имао ни статистичко, ни научно ни практично објашњење;


– Основни недостатак важеће методологије регистрације и објављивања 

виталних догађаја по националности представља чињеница да су постојећи 

подаци дистрибуирани по националности мајке, као и појава разлике 

у националној декларацији при регистрацији рађања и смрти исте особе; 

– Непоклапање стварног и декларисаног етничког идентитета представља 

кључни проблем у етнодемографским истраживањима који често 

није могуће решити коришћењем само званичне етностатистичке грађе и 

искључиво у оквиру етнодемографије. 


Група аутора (1953): Становништво Народне Републике Србије од 1834-1953. Серија 

Б-свеска 1. Београд, Завод за статистику и евиденцију НР Србије, 1-102. 

Кнежевић, А. (2010): Роми (Цигани) у Београду-етнодемографска проучавања. 

Београд, Географски факултет Универзитета у Београду, 1-114. 

Кнежевић, А. (2005): Становништво Србије према националној припадности по 

резултатима Пописа 2002. године. Гласник Српског географског друштва, 

LXXXV -бр. 1. Београд, Српско географско друштво, 103-110. 

Мрђен, С. (2002): Народност у пописима-Променљива и нестална категорија. Становништво, 

бр. 1-4. Београд, Институт друштвених наука-Центар за демографска истраживања, 

77-103. 

Попис становништва Србије (1948-2002. године), Београд, Савезни завод за статистику, 

Републички завод за статистику Србије. 

Радовановић, С. (1995): Етничка структура и матерњи језик становништва. Становништво 

и домаћинства СР Југославије према попису 1991-Становништво 47. Београд, 

Институт друштвених наука-Центар за демографска истраживања и СЗС, 185-216. 

Радовановић, С. (1996): Могућност коришћења статистичке грађе за анализу етнографских 

и етнодемографских процеса. Зборник радова ГИ ''Јован Цвијић'', књ. 45. 

Београд, САНУ, 265-273. 

Радовановић, С. (2005): Два века пописне статистике у Србији. Демографија, књига 

II. Београд, Географски факултет Универзитета у Београду-Институт за демографију, 

33-43. 

Радовановић, С., Радовановић, М. (1998): Муслимани у попису становништва СР Југославије 

2001-предлог за класификацију националности. Статистичар, бр. 22. Статистичко 

друштво Србије, РЗС Србије, Савезви завод за статистику, 9-18. 

Радушки, Н. (2006): Структура становништва према националној припадности и 

матерњем језику. Становништво и домаћинства Србије према попису 2002. године. 

Републички завод за статистику Србије, Институт друштвених наука-Центар за 

демографска истраживања и Друштво демографа Србије, 181-205. 

Сентић, М., Брезник, Д. (1968): Демографске карактеристике етничких, религиозних 

и расних група. Становништво, бр. 3-4. Београд, Институт друштвених наука-Центар 

за демографска истраживања, 141-183. 

Станковић, В. (1992): Роми у светлу података југословенске статистике. Развитак 

Рома у Југославији-проблеми и тенденције. Зборник радова са научног скупа одржаног 

12. и 13. јануара 1989. године, књига LXVIII. Београд, САНУ, 159-179. 

____________ 

143



METHODOLOGICAL PROBLEMS OF ETHO-STATISTICAL EVIDECE 

AD ETHO-DEMOGRAPHIC RESEARCH OF POPULATI OF SERBIA 

Summary 

Problem of ethno-demographic researches in Serbia during the twentieth century is closely 

related to the limited possibilities of obtaining continuous and quality data from ethnostatistical 

sources, primarily censuses and vital statistics. Questions about three ethnic 

characteristics of the population in Serbian censuses (ethnicity, native language and 

religion) were strongly influenced by different types of national policies; the unitary 

politics of “South Slavic ethnic monolith”, in the Kingdom of Serbs Croats and 

Slovenians/Yugoslavia; emphasizing the so-called “new methodological solutions” in 

socialistic Yugoslavia; and contemporary politicization of census with idea of “national 

counting” and political motivated changes of the statistical nomenclature of nationalities. 

The application of subjective criteria for declaration of a nationality in censuses has 

created the new ethnic identities in statistical classification of nationality, appearances of 

ethnic hiding and ethnic transfer by untypical behavior in censuses of some ethnic groups 

whose main characteristic are oscillations in the number of censuses, and finally, statistical 

differences between the ethnic characteristics within the same national community which 

significantly affects the quality of ethno-demographic researches. Problem of categorizing 

and defining of minority (ethnic minorities, ethnic groups, ethnicity, and nationality), their 

gradation in function of their ideological and political influence (the nation-nationalityethnic 

groups) also has contributed to make ethno-demographic researches more difficult. 

Break of continuity in the collection and publication of vital events by ethnicity isn`t 

sufficiently explained the reasons for the period 1965-1970; at the period 1991-2001 the 

reduction the list of nationalities that have been published data on vital events was carried 

out according to the criteria that there was no statistical, scientific or practical explanation. 

The main disadvantage of the current methodology of registration and publication of vital 

events by ethnicity is the fact that existing data are distributed by the mother`s nationality, 

and ethnic differences in the appearance of the declaration at registration of birth and death 

of the same person. Disagreement of real and declared ethnic identity is a main scientific 

problem in ethno-demographic researches that often cannot be solved using only the 

official ethno-statistical source. 

____________ 

144



UDK 314.116-022.252(=163.41)(497.5/.6) ”199” 


Драго Тодић 

ЕТНО-ДЕМОГРАФСКИ ПРОЦЕСИ У ДОЊЕМ ПОУЊУ 

Извод: У раду је разматрано етно-демографско стање у Доњем Поуњу након завршетка 

рата на подручју друге Југославије. Посебан осврт је на егзодус Срба из дијела 

Доњег Поуња у дијелу који припада Републици Хрватској, који је наставак 

протјеривања Срба још из Другог свјетског рата. Након успостављања мира, вратио 

се само мањи дио старије популације српског становништва, које лагано изумире 

биолошким путем. Из тога произилазе бројни проблеми (привредни, етнодемографски, 

здравствени, социолошки, психолошки) депопулације у руралном 

подручју, јер су многа насеља остала пуста и препуштена законима природе. Сви 

спорни моменти који су довели до грађанског рата и даље су неријешени, што 

онемогућује успостављање нормалних услова за повратак српског становништва. 

Политички центри новонасталих држава се само декларативно заузимају за рјешавање 

ових пограничних проблема, који су сваки дан све израженији. 

Кључне ријечи: Доње Поуње, етно-демографски проблеми, депопулација, старење 

становништва 

Аbstract: This paper discusses the ethno-demographic situation in the Lower Pounje 

(Donje Pounje) after the war ended on the territory of the second Yugoslavia. Special 

attention is paid to the exodus of Serbs from parts of the Lower Pounje, the part that 

belongs to the Republic of Croatia, which is the continuation of banishing the Serbs 

from the period of the Second World War. Since peace has reached, only a small part of 

the older population of the Serbian population has returned, which is slowly dying by 

biological means. Many problems (economic, ethno-demographic, health, social, and 

psychological) of depopulation in rural areas are caused by this situation, because many 

villages remained deserted and left to the laws of nature. All controversial moments that 

led to civil war remain unresolved, which precludes the establishment of normal 

conditions for the return of the Serbian population. Political centers of the newly 

independent states are only declaratively taking efforts to resolve these border problems, 

which are growing every day. 

Кey words: Lower Pounje (Donje Pounje), ethno-demographic problems, population 

decline, aging population 

Увод 

Доње Поуње је дио слива ријеке Уне, чија је површина 9.640 km 2 . Од 

те укупне површине Поуња на Доње Поуње, од Новог Града до ушћа Уне у 

Саву, отпада 1.971 km 2 или 22,13%. Сјеверну границу Поуња чини ријека 

____________ 

145


Сава, источну развође између Гомјенице и Врбаса, средњег тока Сане и Врбаса, 

а јужна се протеже све до изворишних дијелова Сане и Унца. У западном 

и сјеверо-западном дијелу та граница иде средишњим дијеловима Лике 

и Кордуна до Унско-коранске заравни, преко Баније до ријеке Саве. На простору 

доњег Поуња је смјештено осам општина, од чега су три (Нови Град, 

Костајница, Козарска Дубица) на подручју Републике Српске, а пет (Двор 

на Уни, Хрватска Костајница, Доњи Кукурузари, Мајур, Хрватска Дубица) 

на подручју Републике Хрватске. Међутим, иако мањи број општина припада 

Републици Српској, оне захватају 1.101 km 2 површине (58,85%) и 69.258 

становника (82,8%), а пет општина Републике Хрватске захвата 870 km 2 

(44,15%) и само 14.366 становника (17,2%). 

Историја се поиграла на простору Доњег Поуња да је оно од првих 

насељавања и доступних писаних извора имало сталну пограничну улогу. 

Проблем граница је вјероватно познат од саме појаве људског рода до данас. 

Иако су савремена европска стремљења оличена у Европској унији замишљена 

на простору без граница, границе још увијек у Доњем Поуњу имају 

велику политичку важност и дубоко психолошко значење, с обзиром на садашње 

стање и „исконски територијални инстинкт усађен у свако живо биће“. 

И док 27 држава Европске уније нема државних граница, границе у Доњем 

Поуњу још увијек имају велики утицај на околни простор који на неки 

начин треба разграничити, освојити, разумјети и дати им историјску димензију. 

Граница између БиХ и Републике Хрватске у Доњем Поуњу још увијек 

има обиљежја „зоне нестабилности“, „трусне зоне“, зоне догађаја и „зоне 

напетости“. Ништа се посебно није измијенило у третирању граница након 

распада СФРЈ потписивањем Дејтонског мировног споразума, који као и сви 

претходни мировни споразуми има сва обиљежја међународне праксе у примјени 

међународних закона у разграничењу држава и народа. И док се Европа 

уједињује, дотле се граница на овом простору учвршћује „захваљујући“ 

историјским приликама које велики народи намећу малим народима. Заправо, 

ријеч је о једном народу у Доњем Поуњу, вјерски издијељеном, на бази 

вјерских осјећаја, који су нажалост јачи од осјећаја етничке припадности. 

Кроз цијели средњи и нови вијек, ријека Уна је била граница, иако су с обе 

њене стране већински народи били Срби, а данас они то нису. Ако се само 

мало подсјетимо на вријеме Средњовијековне Босне, онда комплетна историја 

тог времена упућује на Доње крајеве, Босанску Крајину или Крајину, на 

ријеку Уну, на Поуње, старе римске градове на којима су касније израсли 

средњовијековни градови, будући одбрамбени бедеми турској инвазији. 

Турска окупација Доњег Поуња је завршена 1556. године, уз велико разарање 

и двоструке – реверсне миграције како старосједилаца тако и новопридо- 

____________ 

146 

Географско-историјска димензија

Drago Todić 

шлих досељеника. Главна одбрамбена линија између ислама и европског 

хришћанства је била на Уни све до 1878. године. 

Жестоки продори Турске су приморали Европу тог времена, а посебно 

угарско-хрватског краља Матију Корвина, да у бризи за одбрану 

Европе од ислама, насељава и дарује српском становништву земљиште и 

посједе у овим областима. Историјско помјерање из Босне у Банију, Кордун 

и Лику био је увод у формирање Војне Крајине као снажне препреке 

исламу и азијатској култури у правцу запада. И док Срби наредних неколико 

вијекова стоје и крваре за Европу, дотле се Европа богати захваљујући 

Великим географским открићима, развоју капиталистичких односа и 

ширењу покрета хуманизма и ренесансе. Стварањем српског етничког простора 

у Поуњу и све до Купе и Вировитице, ријека Уна није била субјект у 

разграничењу православног етноса. Нову прекретницу доносе одлуке Берлинског 

конгреса, чиме је озакоњена агресивна политика Аустро-угарске 

према Босни и Херцеговини. Одједном се граница на Уни брише и помјера 

на ријеку Дрину, без обзира што је српски народ био најбројнији у Поуњу 

и БиХ. Како истиче наш познати географ Јован Цвијић, послије Берлинског 

конгреса се постигло то да је Србија била скоро „опкољена земља“, а 

Срби „ухапшен народ“. Он даље истиче да је БиХ по вриједности народа, 

њеном централном положају и етнографској маси кључ српског проблема. 

Без њега не може бити веће српске државе, јер је народ ових области не само 

етнографски свјеж и једар, већ знатно учествује у раду и културном јединству 

српског народа. 

По завршетку Првог свјетског рата, стварањем државе СХС, ситуација 

се знатно промијенила, али је административном подјелом на округе, 

граница између Приморско-крајишког и Врбаског округа и даље била на 

ријеци Уни. Ни подјела Краљевине Југославије на бановине није донијела 

никакву корист за српски народ Поуња. Велики дио Срба у Банији, Западној 

Славонији, Кордуну, Лици и Далмацији је остао у Савској и Приморској 

бановини. Почетком Другог свјетског рата, Доње Поуње се нашло у 

канџама НДХ, државе засноване на мрачњаштву зла и геноцида. Отпор који 

су пружили Срби ових простора према „повампиреном“ усташтву је био 

раван самоубиству. На то нас стално подсјећа логор Јасеновац највећи 

„мртви“ српски град и једини дјечији логор у свијету до данас. Међутим, 

одлуком Авноја 1943. године у Јајцу, наметнути су темељи послијератног 

политичко-територијалног уређења Југославије са шест република и поново 

на ријеци Уни, чиме је направљена још једна историјска подвала српском 

народу, који је поново подијељен међурепубличком границом између 

БиХ и Хрватске. Иако те границе нису имале међународни легалитет, јер 

приликом њиховог повлачења нису поштовани међународни принципи и 

правила међународних граница, распадом (разбијањем) Југославије оне су 

постале међународно признате границе. На тај начин је на југословенском 

____________ 

147


простору подржана дезинтеграција, за разлику од европских интеграционих 

процеса (уједињење Њемачке, ЕУ) и свим југословенским народима 

признато је право на самоопредјељење, само српском народу није. 

Иако су признате самосталне државе Република Хрватска и БиХ, 

до данас није извршено разграничење у Доњем Поуњу. Без обзира што је 

ријека Уна неоспорно природна граница, гранична линија између новоформираних 

држава најмање иде ријечним коритом, Хрватска упорно својата 

катастарске границе између бивших република екс Југославије. Та катастарска 

граница на више мјеста излази из корита Уне, па ни у ком случају 

не може бити државном границом. Иако је у Дејтону граница повучена 

током ријеке Уне, то није уважено од стране Републике Хрватске која не 

признаје међународне законе и упорно присваја простор на десној обали 

уне који прирада Републици Српској, а не спомиње простор на лијевој обали 

Уне који припада РС. 

____________ 

148 

Етно-демографски проблеми Доњег Поуња 

На подручју Доњег Поуња су биле врло интензивне миграције становништва 

из већ наведених разлога, а најстабилнији демографски развој 

је био у другој половини 19. и првој 20. вијека. У кретању укупног броја 

становника хрватског дијела Доњег Поуња издвајају се два раздобља: прво 

раздобље је од 1869. до 1931. године које је било у знаку пораста становништва; 

а други период од 1931. до 2001. године је нагли пад броја становника, 

због Другог свјетског рата и грађанског рата на овим просторима. 

Табела 1. – Кретање броја становника на примјеру општине Двор на Уни 

Година 1869. 1890. 1910. 1921. 1931. 1948. 1961. 1971. 1991. 2001. 

Број 

19 447 22 973 27 065 25 165 26 579 22 014 21 354 18 359 14 555 5 742 

станов. 

Релативно брз пораст становништва у периоду 1861. до 1931. године 

је резултат велике биолошке снаге становништва и периода без ратних сукоба. 

Други период од 1931. до 2001. године је обиљежен великим смањењем 

броја становника због Другог свјетског рата и грађанског рата. Нажалост, у 

оба ратна сукоба је страдало српско становништво са 15 до 18% директних 

губитака у Другом свјетском рату и комплетним исељавањем у грађанском 

рату. Готово идентично стање у кретању броја становника било је и у дијелу 

Доњег Поуња у Босни и Херцеговини и Републици Српској. 

Табела 2. – Кретање броја становника на примјеру општине Нови Град 

Година 1879. 1895. 1910. 1921. 1931. 1948. 1961. 1971. 1991. 2003. 

Број 

13 085 15 882 29 433 30 666 38 737 34 295 36 843 37 216 37 541 25 758 

станов.

Drago Todić 

То се посебно односи на период Другог свјетског рата у којем је српско 

становништво доживјело геноцид, тако да је нпр. општина Дубица изубила 

половину становништва. Како данас изгледа укупан број становника Доњег 

Поуња најбоље показује сљедећа табела која показује нарочито велике 

промјене у општинама Републике Хрватске на штету српског становништва. 

Табела 3. – Укупан број становника општина Доње Поуње 

Општине 

Површина у Становништво 

% 

km 2 1991. 2001. 

Општине у РС 1 101 73 118 69 258 94,72 

Општине у Хрватској 870 29 406 14 366 48,85 

Неоспорна је чињеница да је српски народ на простору бивше 

СФРЈ у Хрватској од 1991. до 1995. године доживио потпуно исељавање са 

својих вјековних простора. Оно је у потпуности присилно исељено из цијеле 

Републике Српске Крајине. Била је то акција хрватске војске, потпомогнута 

од стране међународне заједнице на егзодусу Срба са својих вјековних 

огњишта Западне Славоније, Баније, Кордуна, Лике и Сјеверне Далмације. 

То је потпуно етничко чишћење српског становништва из Хрватске 

на прагу 21. вијека у којем се само ујединила Њемачка, док су бивше социјалистичке 

земље доживјеле тоталну дезинтеграцију. 

Табела 4. – Национални састав хрватских општина Доњег Поуња 1991. године 

Општина Укупно Хрвати % Срби % Остали % 

Костајница 14 851 4 295 28,92 9 343 62,91 1 213 8,16 

Двор 14 555 1 395 9,58 12 591 86,51 569 3,90 

Укупно 29 406 5 690 19,35 21 934 74,59 1 782 6,06 

Табела 5. – Национални састав хрватских општина Доњег Поуња 2001. године 

Општина Укупно Хрвати % Срби % Остали % 

Хрватска 

Костајница 

2 746 2 115 77,02 433 15,77 198 7,21 

Хр. Дубица 2 341 2 110 90,13 152 5,49 76 3,24 

Д. Кукурузари 2 047 1 576 76,99 431 21,06 40 1,95 

Мајур 1 490 1 176 78,93 283 18,99 31 2,08 

Двор 5 742 1 943 33,84 3 495 60,87 307 5,34 

Укупно 14 366 8 920 62,09 4 794 33,37 652 4,54 

(Примједба: Пријератна општина Костајница је сада подијељена на пет општина) 

Данас у Доњем Поуњу на простору Републике Хрватске живи само 4 

794 лица српске националности у односу на 21 934 лица прије избијања грађанског 

рата. И док је на овом простору 1991. године било 74,59% Срба данас 

их има само 33,37%, што је 2,5 пута мање, док се проценат Хрвата утростру- 

____________ 

149


чио. Већи број села са већинским бројем српског становништва више не постоји, 

а повратници су са старосном доби изнад 50 година. С обзиром на њихову 

биодинамичку моћ за репродукцију, то је последњи корак ка изумирању 

српског становништва у Доњем Поуњу на простору Републике Хрватске. Највећи 

дио расељених се не смије вратити због учествовања у ратним сукобима, 

јер су проглашени ратним злочинцима на својој вијековној земљи. На другој 

страни, најмлађи се не враћају због тешке економске ситуације и незапослености, 

па су многи кренули пут Канаде и Аустралије. 

Табела 6. – Полно старосна структура општине Нови Град од 1971. до 2003. 

Старосне групе 1971. % 1991. % 2003. % 

0–19 18 519 44,93 12 272 29,54 5 817 22,58 

20–39 11 539 27,99 12 914 31,08 6 851 26,60 

40–59 7 559 18,34 10 076 24,26 7 192 27,92 

60 и више 3 599 8,74 6 279 12,15 5 898 22,90 

Укупно 41 216 100,00 41 541 100,00 25 758 100,00 

Посебно забрињава и старосна структура и у општинама Републике 

Српске која указује на потенцијалну виталност и биодинамичку моћ 

становништва кроз однос младог (до 19 година), зрелог (од 19-60 година) и 

старог (преко 60 година) становништва. Такав однос најбоље илуструје 

анализа општине становништва Нови Град, јер је она обавила незваничан 

попис 2003. године. Уводом у расположиве податке других општина, стање 

је готово исто. Анализом демографских промјена, процеса и особина 

код ових структура, могуће је предвидјети демографску и друштвено-економску 

будућност простора. 

У периоду од 1971. до 2003. године удио младог становништва се 

смањио са 44,93% на 22,58%, док се удио старог становништва повећао са 

8,74% на 22,90%. Наведени подаци указују на дубоку старост становништва, 

јер популација која има мање од 30% младог и више од 15% старог 

становништва се према међународним критеријима убраја у старо становништво. 

Наставак оваквих тенденција ће имати неповољне и дуготрајне 

посљедице на укупан друштвено-економски развој Доњег Поуња. Сву ту 

ситуацију додатно отежавају политичка неслагања између Републике Српске, 

Федерације БиХ и Републике Хрватске. Она се првенствено односе на 

отежан повратак избјеглих и расељених лица, неријешена погранична питања, 

различите законске прописе, приватизацију предузећа, поврат имовине, 

накнаду ратне штете, обнову инфраструктуре, погранични-трансгранични 

развој, непоштивање већ постигнутих споразума, погранични 

шверц, криминал и слично. Сваки покушај трансграничне сарадње се одгађа 

за нека боља времена, при чему и међународна заједница има двоструке 

аршине, једне према Републици Хрватској (због наводне ненадлежности), 

а друге према РС и Федерацији БиХ. Та конфузија додатно компликује ло- 

____________ 

150

Drago Todić 

шу политичку, економску и сваку другу сарадњу до те мјере да избјегло 

српско становништво из Хрватске нема ни имовину ни држављанство. Мало 

је сличних примјера у свијету, а говори се о европским интеграцијама, 

ЕУ и загарантованој политичкој и економској сигурности. Такво стање 

има додатне негативне утицаје на демографска кретања у Доњем Поуњу. 

Слика 1. – Приказ промјене старосне структуре становништва 

Овакву демографску слику прати економска стагнација у свим сегментима 

развоја. Привредна сарадња у вријеме СФРЈ се одвијала између 

општина са једне и друге обале Уне без ограничења, које је само формално 

дијелила републичка граница између БиХ и Хрватске. У области пољопривреде, 

посебно сточарства, ово подручје је било наслоњено на месну индустрију 

„Гавриловић“ у Петрињи са 6 000 коопераната, а данас нити један 

кооперант са подручја општина Доњег Поуња у РС. 

____________ 

151


Табела 7. – Број запослених у укупном становништву 

1991. 2001. 

Општине Број Број 

Број Број 

% 

становника запослених становника запослених 

% 

Општине 73 118 17 255 23,60 69 258 9 223 13,31 

РС 

Општине у 29 406 5 303 18,03 14 366 3 072 21,38 

Хрватској 

Укупно 102 524 22 553 20, 08 83 624 12 295 17,34 

Према статистичким подацима, једна четвртине становништва је 

2001. године била запослена само у индустрији, док је данас само једна четвртина 

укупно запослених, а од тога само 15% у индустрији. Готово сва државна 

(друштвена) предузећа не раде због њихове девастације у грађанском 

рату и лоше приватизације. Остали су само мањи погони од 20 до 50 запослених 

радника или су отворени нови приватни погони, углавном измјештени 

из урбаних подручја, и разасути уз магистралне и регионалне путеве. Међутим, 

њихов капацитет по производњи и броју запослених не личи на онај 

од прије двадесетак година. Грађански рат је оставио дубок траг у индустријском 

пејзажу који се још задуго неће санирати нити обновити. 

Доње Поуње је било и остало у зони сукоба народа са истим поријеклом, 

а различитом вјерском оријентацијом од успостављања хришћанства 

и појаве ислама на овим просторима. Сви спорни моменти (границе, 

етно-демографски проблеми, ратни сукоби, присилне миграције) још увијек 

нису превазиђени упркос давно усвојеним међународним законима и 

принципима везаним за ову проблематику. И док се Европа удружује у 

Европску унију и брише познате границе европских држава, те исте границе 

се учвршћују у овом дијелу Европе, чак и уз помоћ те исте ЕУ. Будућност 

овог простора се мора базирати на економској, политичкој, културној 

и свакој другој сарадњи уз поштовање етничке припадности сваког народа 

и гаранције људских права из повеље УН. 

Ратни сукоби су оставили неизбрисив траг у етно-демографском и 

старосном саставу становништва. Већи број села је нестао са карата због 

ратног егзодуса, а остварени повратак је почетак краја коначног нестанка 

Срба на овим просторима у Републици Хрватској. О томе најбоље говори 

старосна структура, незапосленост, међугранична сарадња, пад животног 

стандарда, одлазак младих, незаинтересованост државних центара за пограничне 

просторе, угрожавање елементарних људских права, замирање пољопривреде, 

лоши међунационални односи и слично. Културни пејзаж Доњег 

Поуња губи свој некадашњи изглед и доживљава незапамћену деструкцију. 

____________ 

152 

Закључак

Drago Todić 


Тодић, Д. (2006). Културни пејзаж новоградске општине. Бања Лука. 

Граовац, В. (2003). Старење становништва у Хрватској и у европским земљама. 

Задар: У Трећи хрватски географски конгрес 

Зборник радова, (2005). Проблеми регионалног развоја Хрватске и сусједних земаља, 

Хрватско географско друштво, Загреб. 

Тодић, Д. (2005). Међународни научни скуп – Србија и савремени процеси у свијету, 

Могућности и перспективе трансграничне сарадње у Доњем Поуњу, Тара. 

Државни завод за статистику, Попис становништва, кућанства и станова 2001, Загреб. 

Статистички годишњаци СР БиХ, разни бројеви. 

Становништво БиХ, (1995): Народносни састав по насељима. 

Статистички годишњаци Републике Српске од 2000–2009. године. 

Drago Todić 

ETHO-DEMOGRAPHIC PROCESSES I THE LOWER POUJE 

Summary 

Wars have left an indelible mark on the ethno-demographic and age composition of the 

population. A number of villages disappeared from the charts due to the war exodus, 

and actually realized return is the beginning of the end of the final disappearance of 

Serbs in these regions in Croatia. This is best illustrated by the age structure, 

unemployment, cross-border cooperation, the decline in living standards, departure of 

the young people, lack of interest of state centers for the border areas, violation of basic 

human rights, the vanishing of agriculture, poor international relations and etc. Cultural 

landscape of the Lower Pounje (Donje Pounje) loses its original appearance and is 

experiencing unprecedented destruction. 

____________ 

153



UDK 314.116(497.11)”1948/2002” 


Милена М. Николић 

Данијела Вукоичић 

Ивана Пењишевић 

ДЕМОГРАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ОПШТИНЕ ВРЊАЧКА БАЊА 

Извод: У долини Западне Мораве, на северним падинама Гоча, у залеђу јужних обронака 

Гледићких планина, Копаоника, Жељина и Столова простире се општина 

Врњачка Бања, на простору од 239 km², најпознатије бањско лечилиште у Србији. 

Општину Врњачка бања чини 14 насеља која су распоређена у 13 катастарских општина 

где према попису из 2002. године живи 26 492 становника или 111 становника 

на km². Развитак становништва и насељеност на територији општине Врњачка 

Бања је непосредно и посредно условљен географским положајем, друштвено – економским 

развојем, историјским процесима, променама у компонентама кретања 

укупног становништва и његове социо-економске структуре, као и формирањем и 

диференцијалним морфогенетским функционалним и територијалним развитком 

насеља, мреже насеља и инфраструктуре. 

Кључне речи: Врњачка Бања, депопулација, регресивна транзиција, деаграризација 

Abstract: In the valley of the Morava river, on the northern slopes of the Goc mountain, 

in the hinterland of southern slopes of the Gledicke planine, Kopaonik, Zeljin and 

Stolovi, is a municipality of Vrnjacka Banja, on an area 239 square meters, the most 

famous spa in Serbia. Vrnjacka Banja municipality consists of 14 settlements which are 

arranged in 13 cadastral municipalities where according to census of 2002, live 26 492 

inhabitants or 111 people per square meter. The development of population and 

population density in the territory of communes Vrnjacka Spa is directly or indirectly 

caused by the geographic location, socio-economic development , historical processes, 

changes in components of the movement of the total population and its socio-economic 

structures, as well as the formation and differential morphogenetic, functional and 

territorial development of the village, a network of settlements and infrastructure. 

Key words: Vrnjacka Banja, depopulation, regressive transition, disapearing of agriculture 

Демографске карактеристике општине Врњачка Бања 

Статистички подаци о бројном кретању укупног становништва по 

насељима од 1948–2002. године показује да пораст становништва у насељима 

општине Врњачка Бања није био равномеран с обзиром на могућности, 

да су испољене многобројне осцилације, јер се велики број насеља (6 

насеља бележи негативни тренд од 14 насеља која чине ову општину) одликује 

негативним вредностима бројчаног кретања које директно изража- 

____________ 

155

Милена М. Николић, Данијела Вукоичић, Ивана Пењишевић 

вају депопулацију. Анализе података кретања броја становника на основу 

промена у апсолутном броју становника, на основу апсолутног пораста и 

просечног годишњег пораста, као и индекса пораста становништва у насељима 

општине Врњачка Бања показују да део сеоског становништва добија 

карактеристике регресивне транзиције, која у крајњој линији води ка 

пражњењу читавих територија (сеоских насеља) до депопулације. При томе 

је депопулациони процес условио опадање стопе фертилитета, наталитета, 

али се јасно издваја и емиграциони ефекат. 

Табела 1. – Кретање броја становника по пописним годинама 

1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002 

Врњачка Бања општина 15916 17394 18820 21940 24768 25875 27592 

Врњачка Бања г 2355 3158 4971 6520 9699 9812 10273 

Остала насеља 13561 14236 13849 15420 15069 16063 17319 

____________ 

156 

Карта 1. – Кретање броја становника по пописним годинама

Milena M. ikolić, Danijela Vukoičić, Ivana Penjišević 

Општина Врњачка Бања је по попису 1948. године имала 15916 

становника. Највећи број становника је забележен 2002. када је имала 

27592 становника. Апсолутни пораст броја становника у периоду 1948– 

2002. је за општину Врњачка Бања позитиван и износи 11676 становника. 

Анализом тренда кретања броја становника општине, општинског 

центра Врњачка Бања и сеоских насеља јасно се уочава да сва наведена 

подручја бележе повећање броја становника. Табеле апсолутног пораста, 

просечног годишњег пораста и индекса пораста становништва у насељима, 

показују да се у погледу развоја популације издвајају четири различите 

групе насеља: прва група је са дефицитним односно регресивним, друга је 

са стагнантним, трећа у којим се бележи пораст и четврта са прогредијентним 

повећањем односно кретањем, укупног становништва. 

Прва група насеља која је захваћена интензивним смањењем броја 

становника у периоду 1991–2002. године, обухвата 4 насеља, или 28,6% од 

укупног броја насеља. По основу анализе пописних периода 1948. и 2002. број 

насеља са регресивним трендом је, по основу упоређења наведених пописних 

периода, 5 насељених места, или 35,7% од укупног броја насељених места. 

Другу групу чине насеља је у којима је изражен процес стагнације 

броја становника, али та појава није интензивна као код претходне групе насеља. 

Ту су идентификована 2 насељена места, на основу упоређења пописних 

периода 2002/1991. године. Упоређењем пописних периода 2002/1948. 

само насељено место Рсавци припада овој категорији, тј. насељима која имају 

опадајући тренд броја становника. 

Трећој групи припадају насеља у којима је дошло до повећања броја 

становника. На основу упоређења пописних периода 2002/1991. године 

ту припадају насеља Грачац, Подунавци, Липова и Врњачка Бања. По 

основу анализе пописних периода 2002/1948. године идентификује се само 

једно насеље, Вранеши које бележе индекс пораста броја становника. 

Четвртој групи припадају насеља у којима биолошка миграторна 

динамика становништва има највећи интензитет. Ту, на основу упоређења 

пописних периода 2002/1991, припадају насеља Врњци, Ново Село, Руђинци 

и Штулац. На основу упоређења пописних периода 2002/1948. године. 

Овој групи припадају насеља Врњци, Врњачка Бања, Липова, Ново Село, 

Подунавци, Руђинци и Штулац. Посматрајући у целини на бази апсолутних 

бројева број становника, за општину Врњачка Бања се може рећи да 

бележи позитиван демографски тренд. 

Бројно кретање домаћинстава општине Врњачка Бања 

У општини Врњачка Бања истовремено са повећањем броја становника 

дошло је и до повећања броја домаћинстава (табела 2). Према последњем 

попису број домаћинстава је 9174, што у односу на 1948. годину 

представља повећање са индексом 271,2. Процеси промена који су се де- 

____________ 

157


шавали у економији, социо-културне промене, запошљавање и већа друштвена 

ангажованост жена, утицај урбанизације и привредног јачања уопште, 

условили су убрзано формирање већег броја домаћинстава. 

Табела 2. – Кретање броја домаћинстава по пописним годинама 

1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002 


Врњачка Бања г 807 1017 1677 2302 3412 3436 3771 

Подручје ГУП-а 1565 1846 2718 3567 5002 5321 6016 

Остала насеља 1818 1953 2251 2873 2660 2747 3158 

Табела 3. – Кретање просечне величине домаћинстава 

1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002 

Врњачка Бања укупно 4,7 4,6 3,8 3,4 3,2 3,2 3,0 

Може се сматрати, да се ефекти повећања целокупног броја становника 

одражавају и на број домаћинстава, што се види из непрекидног растућег 

периода започетог 1948. до 2002. године. Наиме, индекс пораста броја 

домаћинстава 2002. године у односу на 1948. износи 271,2. 

Повећање броја становника није утицало у директној мери на просечну 

величину домаћинства. Просечна величина домаћинства 1948. године 

је 4,7, а 2002. године 3,0 члана (табела 3). Апсолутно смањење просечне 

величине домаћинства у периоду 1948–2002. износи 1,7. 

Ако посматрамо просечну величину домаћинства према броју чланова 

(табела 3) уочава се да је учешће домаћинстава са једним чланом 20.4%, 

док је број домаћинства са 6 и више чланова, 6.7%, у 2002. години. Највеће 

процентуално учешће имају домаћинства са два члана (25,9%) и домаћинства 

са 4 члана (20,9%). Насеља са најмањом просечном величином домаћинства 

су по попису 2002. године Гоч (2.3) и Станишинци (2,6). 

Кретање просечне величине домаћинства за општину Врњачка Бања 

у свим протеклим пописним периодима се кретао у распону од 3.0 до 4.7 

члана по домаћинству, а слична кретања има и подручје ГУП-а, односно урбано 

подручје. Највећу просечну величину домаћинства по попису 2002. године 

имају насеља: Подунавци (3,5), Вранеши и Ново Село (3,4). 

Просечна величина домаћинстава показује супротан тренд од кретања 

броја домаћинстава. Наиме, посматрано по пописним периодима, дошло 

је до смањења просечне величине домаћинстава. 

На основу анализа расположивих података, друштвено – економских, 

као и природних кретања на територији општине Врњачка Бања у наредном 

периоду могуће је очекивати даље повећање броја домаћинстава, као и смањење 

величине броја домаћинстава по броју чланова. 

____________ 

158


Карта 2. и 3. – Просечне величине домаћинстава по попису 1948. и 2002. 

____________ 

159


На основу пописа може се уочити тенденција повећања мигрантског 

и смањења аутохтоног становништва. Тако је по попису из 1961. године 

удео аутохтоног у укупном становништву износио 63%, а удео мигрантског 

37%. Највећи број миграната усмерен ка Врњачкој Бањи и околним 

приградским насељима. 

____________ 

160 

Природне компоненте развитка становништва 

општине Врњачка Бања 

Рађање (наталитет) и умирање (морталитет) представљају два основна 

показатеља природног кретања становништва. Наталитет утиче на бројно стање 

становништва у позитивном правцу, док је дејство морталитета негативно 

јер утиче на смањење броја становника. Статистика рађања становништва заснива 

се на обухватању свих случајева рађања деце, без обзира да ли се ради о 

живорођеној или мртворођеној деци. Наталитет становништва најбоље се изражава 

стопом наталитета која показује број рођених на 1.000 становника. 

Табела 4. – Укупан број становништва – број рођених и умрлих (стопе наталитета 

и морталитета) 

1971. 1981. 1991. 2001. 

Број рођених 186 332 287 263 

Број умрлих 210 240 267 363 

Укупно становништво 21940 24768 25875 26492 

Стопа наталитета 8,48 13,4 11,09 10,0 

Стопа морталитета 9,57 9,69 10,32 13,9 

Стопа наталитета од 8,48% показује да је 1971. године на сваких 1.000 

становника ове општине рођено 8,48 беба, док је у 1991. рођено 11,09 деце а у 

2001. години 10 деце. Од 1981. године наталитет опада из године у годину 

при чему се наставак ове тенденције очекује и убудуће. Опадање стопа наталитета 

у великој мери опредељено је падом животног стандарда, све тежим 

условима доласка до запослења и растом опште несигурности и нестабилности 

у земљи. Упркос паду стопе наталитета, стопа морталитета показује да је 

на сваких 1.000 становника умирало 9,57 а 1991. године на сваких 1000 становника 

умирало је 10,32 што показује да је дошло до пораста стопе морталитета. 

То потврђују и подаци из 2001. године где тај податак износи 13,9. 

На основу претходних података закључујемо да је седамдесетих година 

дошло до раста стопе наталитета али се овај тренд није наставио у 

осамдесетим. Насупрот томе, имамо раст морталитета у целокупном посматраном 

периоду. Ове чињенице требало би да буду озбиљан показатељ 

читавој општини да се адекватном популационом политиком требају што 

хитније зауставити ови негативни трендови. 

Аутохтоно и мигрантско становништво општине Врњачка Бања


Према попису 2002. године за општину Врњачка Бања, удео аутохтоног 

у укупном становништву је 49.6%, а удео мигрантског становништва 

је 50.4%, док је за градско подручје удео аутохтоног у у купном становништву 

је 48.2%, а удео мигрантског становништва је 51.8% у укупном становништву. 

Када говоримо о миграционом становништву, или о досељеним 

лицима и аутохтоном, или становништву које од рођења живи на територији 

општине, можемо рећи да на нивоу општине Врњачка Бања, већину 

становништва чине они који су се доселили на овој територији, тј. 

мигрантско становништво. 

У даљем тексту анализе аутохтоног и мигрантског становништва 

вршиће се на основу пописа 2002. године, због измена у дефинисању сталног 

становништва, подаци између пописа нису сасвим упоредиви. 1 

Табела 5. – Аутохтоно и мигрантско становништво 2002. године 

Насеља Укупно Аутохтоно % Мигрантско % 

Општина 26492 13152 49,6 13340 50,4 

Врњачка Бања г. 9877 4387 44,4 5490 55,6 

Подручје ГУП-а 18828 8585 48,2 10243 51,8 

Остала насеља 7664 4567 57,0 3097 43,0 

На основу података из табеле, миграциона кретања у општини су 

имала следеће обележје: према попису 2002. године мање становника је 

представљало домородно становништво, док је мигрантског становништва 

из других општина републике било 50.2% (6701) а из исте општине 26.5% 

становништва (3530), док је знатно мање из других република – покрајина 

(1589) или 11.9%. Посматрајући податке за општину Врњачка Бања, уочава 

се да је од укупног броја мигрантског становништва, највише мигрантског 

становништва било из других општина 50.2%. 

Кретање броја мигрантског становништва по периодима најизраженије 

је у периоду 1991–2002. када је у општину Врњачка Бања досељено је 3375 

становника. Највећи број миграната је усмерен ка градском центру и то највише 

из других општина са територије Републике Србије. 

Старосна структура становништва општине Врњачка Бања 

Старосна структура становништва састоји се у груписању целокупног 

становништва по старосним групама. Економски смисао оваквог груписања 

лежи пре свега у проналажењу извора радне снаге са једне стране 

и утврђивању укупног потрошачког становништва са друге стране. Груписање 

становништва по старости ретко се изводи по једногодишњим група- 

1 Попис становништва, домаћинстава и станова 2002, Републички завод за статистику: 

Миграциона обележја, подаци по насељима; књ. 8, методолошка објашњења, стр. 7. 

____________ 

161


ма. Обично се узимају шири интервали и као најгрубљи начин груписања 

становништва по старости може се узети његова подела на три старосне 

групе где прва група обухвата до 19 година старости, друга од 20–59 година, 

а трећа од 60 година па на више. Овакво груписање одговара основном 

економском критеријуму, јер прва група садржи децу и омладину (лица 

која живе на терет родитеља), друга група садржи радно способно становништво 

које је углавном једини носилац економске активности земље, док 

трећа група обухвата старе људе који су се повукли из сваке активности. 

Када је реч о старосној структури становништва општине Врњачке 

Бање на њено формирање велики утицај је имало становништво које је дошло 

са стране. Старосна структура је врло повољна, док се повећао проценат 

старог становништва са тенденцијом његовог даљег пораста. Ако се 

узме у обзир кретање наталитета и морталитета, старосна структура ће и 

даље имати негативне последице. 

Проценат младог становништва (до 19 година) је знатно неповољнији 

него ранијих година, док је проценат радно способног становништва 

и даље повољан. Повећао се проценат старог становништва са тенденцијом 

даљег пораста. Представљање старосне структуре становништва врши 

се и на основу њеног графичког приказа. Као успешно средство показале 

се старосна пирамида која се заснива на координатном систему на чијој Y 

- оси су обележене године старости а на Х - оси френквенција сваке старо- 

____________ 

162 

Графикон 1. – Старосна структура становништва


сне групе. При томе се на десној страни координатног система даје старосна 

структура женског а на левој старосна структура мушког становништва. 

Како по правилу, нижа годишта имају већу а виша годишта мању 

фреквенцију. Тако нормална старосна структура приказана графички добија 

облик пирамиде са широком основом која се према врху све више сужује. 

Старосна структура становништва општине Врњачка Бања све више 

има карактеристике регресивног, односно старијег типа становништва будући 

да се смењују фертилни и омладински контигент становништва, што се 

може уочити из облика старосне пирамиде за 2002. годину. 

Полна структура становништва општине Врњачка Бања 

На основу пописа 2002. у општини Врњачка Бања однос мушког и 

женског становништва је био 51.58% женског становништва у укупном, а 

48.42% мушког становништва. Градско становништво има нешто већи 

проценат женског становништва (53,05%) гледано у односу на општину и 

остала насеља, што је карактеристично и за Републику Србију. 

Посматрано по пописним периодима, може се рећи да је кретање 

односа женског и мушког становништва прилично уједначен, Односно није 

било значајнијих осцилација. Однос мушког и женског становништва 

креће се од 46,95% до 53,05% учешћа у укупном становништву, што је однос 

мушког и женског становништва у градском насељу, док је однос у 

осталим насељима (сеоским) уједначенији (49,29% мушког и 50,71% женског 


Школска и квалификациона структура становништва Врњачке Бање 

Оснивање индустрије и развијање туризма нагло су заменили некадашњу 

квалификациону структуру у овој општини, а самим тим и просвећеност 

становништва не само Бање већ и осталих насеља. Приликом пуштања 

у рад појединих фабрика, грађевинских предузећа и туристичко – 

угоститељских организација главну и једину висококвалификовану радну 

снагу чинили су радници из саме Бање. Полуквалификована и неквалификована 

радна снага тих првих година била је углавном из Бање или њених 

села. Међутим, из године у годину та слика се мењала па је становништво 

које је било запослено постепено стицало више стручне квалификације тако 

да је број висококвалификованих радника стално растао, док је број неквалификованих 

опадао. 

Анализом радне снаге општине Врњачка Бања дошло се до одређених 

закључака који нису нарочито охрабрујући. Више од половине становништва 

општине је без школске спреме или са основним образовањем што одређује 

положај радне снаге као фактора привредног развоја. Постоје позитивне тенденције 

али су оне ипак мале и недовољне да би се поправила глобална обра- 

____________ 

163


зованост становништва. Такође, анализом становништва старог 15 и више година, 

према школској спреми долазимо до података о квалитативној страни 

становништва расположивог у општини. Учешће неписмених међу онима 

преко 15 година бележи значајну тенденцију пада али оно ипак постоји. Неписменост 

је највећа код старог становништва и већи је проценат код женског. 

Иако је проценат неписмених смањен у поређењу са процентом неписмених 

за ужу Србију (6,9%), тај проценат је велики. 

Графикон 2. – Становништво старије од 15 година према полу и стручној спреми 

Када посматрамо образовни ниво становништва можемо закључити 

следеће: 

• образовни ниво становништва има тенденцију раста, 

• образовни ниво поклапа се са степеном развијености привреде датог 

подручја. 

Учешће неписмених међу онима са преко 15 година старости бележи 

тенденцију пада. Оно је са 48,6%, колико је било 1981, пало на 38,28% у 

1991. години, мада је овај податак неповољан и поражавајући за ову општину. 

Образовна структура становништва има посебан значај у демографским 

истраживањима, с обзиром на утицај који има природно и миграционо 

кретање становништва. 

У образовној структури становништва старог 15 и више година на 

подручју Врњачка Бања (2002) завршена средња школа је најчешћи вид 

образовања код оба пола (43% становника). На другом месту је основно 

образовање (23% углавном старијег становништва) док је 10% односно 

2.326 становника са вишом и високом стручном спремом. Значајно је напоменути 

да је скоро 50% становништва општине на нивоу основног и нижег 

образовања, што захтева веће ангажовање кроз доквалификацију, преквали- 

____________ 

164


фикацију и програме перманентног образовања. Иако је забележен тренд 

смањења броја неписмених у последњих десет година и даље је присутан 

значајан проценат неписменог становништва (790 становника), посебно 

женског (5,7% старог становништва). 

Становништво према активностима општине Врњачка Бања 

Подела укупног становништва на активно и неактивно извршена је 

на основу тога да ли оно учествује или не у процесу рада. Активно становништво 

је синоним радне снаге. Учешће у друштвеном раду признаје се 

само онима који обављају друштвено користан рад из кога добијају средства 

за живот. Сва друга лица сматрају се неактивним. Удео активног у 

укупном становништву опредељује општу економску и другу активност 

земље, где свако повећање тог удела значи и нову мобилизацију производних 

снага земље. 

Графикон 3. – Становништво Врњачке Бање према активности 2002. 

Критична маса активног становништва општине Врњачка Бања износи 

44,2% укупног становништва при чему предњачи стопа активног мушког 

становништва са 50,5%, док је 34,4% издржаваног становништва. Посматрајући 

кроз период од пописа 1971. године евидентно је опадање удела издржаваног 

становништва, а пораст удела активних и лица са личним приходом. Наведене 

тенденције у кретању становништва ове општине према активности 

најбоље илуструје коефицијент економске зависности (однос броја лица са 

личним приходима и издржаваних и броја активних лица) који показује тенденцију 

смањења у посматраном периоду (са 129,2 у 1971. години на 125,7 у 

2002). Учешће пољопривредног у укупном становништву износи 5,1%, док је 

учешће његовог активног дела у укупном активном становништву 8%. 

____________ 

165


Municipality of Vrnjacka Banja can be classified as relatively economically developed 

municipality in the country. In addition to the dominant industrial production, agriculture is 

present to a lesser extent. Also, there are transport services and tourism as the traditional 

activities of municipalities, construction, commerce and other service activities. However, 

the negative natural growth, decline in fertility rates, migration processes, unfavorable age 

structure of the active population, or the unavailability of younger generations needed to 

restore the working contingent of the population clearly indicate that certain aspects of the 

workforce in the future may cause a problem, and significantly limit the development of the 

municipality. The main aspiration of Vrnjacka Banja municipality development in the future 

is necessary to be in the function of resolving these problems. 

____________ 

166 


Општина Врњачка Бања се може сврстати у ред привредно релативно 

развијених општина у земљи. Поред доминантно заступљене индустријске 

производње, присутна је у мањој мери и пољопривредна производња, 

затим саобраћајне услуге и туризам као традиционална делатност 

општине, грађевинарство, трговина и друге услужне делатности. Међутим, 

негативни природни прираштај, пад стопе фертилитета, миграциони процеси, 

неповољна старосна структура активног становништва односно дефицитарност 

младих генерација потребних за обнављање радног контигента 

становништва јасно указују да одређени аспекти радне снаге у наредном 

периоду могу представљати један од проблема и једно од значајних ограничења 

у развоју општине. Тежиште развоја општине Врњачка Бања у народном 

периоду неопходно је ставити у функцију решавања ових проблема. 


Бачевић, М. (1985). Популацијско – аграрна обележја руралних подручја и њихова 

класификација у општини Краљево, Скопље 

Милановић, Д. (1973). Краљево и његово уже гравитационо подручје, Београд 

Републички завод за статистику (2002): Попис становништва, домаћинства и станова 

у 2002, Становништво, Активност и пол, подаци по насељима, књига V, Београд 

Републички завод за статистику (2002): Попис становништва, домаћинства и 

станова у 2002, Становништво, Миграциона обележја, књига VIII, Београд 

Републички завод за статистику (2002): Упоредни преглед броја становника 1948, 

1953, 1961, 1971, 1981, 1991. и 2002. године, подаци по насељима, књига IX, Београд 

Сотировић, Д. М. (1996). Врњачка Бања и околина од најстаријих времена до 

1941. године, Врњачка Бања, Народна библиотека „Др Душан Радић“. 

Milena M. ikolić 

Danijela Vukoičić 

Ivana Penjišević 

DEMOGRAPHIC CHARACTERISTICS OF THE MUICIPALITY OF 

VRJACKA BAJA 

Summary



UDK 314.116(497.11)”1948/2002” 


Милена М. Николић 

Данијела Вукоичић 


ДЕМОГРАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ОПШТИНЕ ВРЊАЧКА БАЊА 

Извод: У долини Западне Мораве, на северним падинама Гоча, у залеђу јужних обронака 

Гледићких планина, Копаоника, Жељина и Столова простире се општина 

Врњачка Бања, на простору од 239 km², најпознатије бањско лечилиште у Србији. 

Општину Врњачка бања чини 14 насеља која су распоређена у 13 катастарских општина 

где према попису из 2002. године живи 26 492 становника или 111 становника 

на km². Развитак становништва и насељеност на територији општине Врњачка 

Бања је непосредно и посредно условљен географским положајем, друштвено – економским 

развојем, историјским процесима, променама у компонентама кретања 

укупног становништва и његове социо-економске структуре, као и формирањем и 

диференцијалним морфогенетским функционалним и територијалним развитком 

насеља, мреже насеља и инфраструктуре. 

Кључне речи: Врњачка Бања, депопулација, регресивна транзиција, деаграризација 

Abstract: In the valley of the Morava river, on the northern slopes of the Goc mountain, 

in the hinterland of southern slopes of the Gledicke planine, Kopaonik, Zeljin and 

Stolovi, is a municipality of Vrnjacka Banja, on an area 239 square meters, the most 

famous spa in Serbia. Vrnjacka Banja municipality consists of 14 settlements which are 

arranged in 13 cadastral municipalities where according to census of 2002, live 26 492 

inhabitants or 111 people per square meter. The development of population and 

population density in the territory of communes Vrnjacka Spa is directly or indirectly 

caused by the geographic location, socio-economic development , historical processes, 

changes in components of the movement of the total population and its socio-economic 

structures, as well as the formation and differential morphogenetic, functional and 

territorial development of the village, a network of settlements and infrastructure. 

Key words: Vrnjacka Banja, depopulation, regressive transition, disapearing of agriculture 

Демографске карактеристике општине Врњачка Бања 

Статистички подаци о бројном кретању укупног становништва по 

насељима од 1948–2002. године показује да пораст становништва у насељима 

општине Врњачка Бања није био равномеран с обзиром на могућности, 

да су испољене многобројне осцилације, јер се велики број насеља (6 

насеља бележи негативни тренд од 14 насеља која чине ову општину) одликује 

негативним вредностима бројчаног кретања које директно изража- 

____________ 

155


вају депопулацију. Анализе података кретања броја становника на основу 

промена у апсолутном броју становника, на основу апсолутног пораста и 

просечног годишњег пораста, као и индекса пораста становништва у насељима 

општине Врњачка Бања показују да део сеоског становништва добија 

карактеристике регресивне транзиције, која у крајњој линији води ка 

пражњењу читавих територија (сеоских насеља) до депопулације. При томе 

је депопулациони процес условио опадање стопе фертилитета, наталитета, 

али се јасно издваја и емиграциони ефекат. 

Табела 1. – Кретање броја становника по пописним годинама 

1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002 


Врњачка Бања г 2355 3158 4971 6520 9699 9812 10273 

Остала насеља 13561 14236 13849 15420 15069 16063 17319 

____________ 

156 

Карта 1. – Кретање броја становника по пописним годинама


Општина Врњачка Бања је по попису 1948. године имала 15916 

становника. Највећи број становника је забележен 2002. када је имала 

27592 становника. Апсолутни пораст броја становника у периоду 1948– 

2002. је за општину Врњачка Бања позитиван и износи 11676 становника. 

Анализом тренда кретања броја становника општине, општинског 

центра Врњачка Бања и сеоских насеља јасно се уочава да сва наведена 

подручја бележе повећање броја становника. Табеле апсолутног пораста, 

просечног годишњег пораста и индекса пораста становништва у насељима, 

показују да се у погледу развоја популације издвајају четири различите 

групе насеља: прва група је са дефицитним односно регресивним, друга је 

са стагнантним, трећа у којим се бележи пораст и четврта са прогредијентним 

повећањем односно кретањем, укупног становништва. 

Прва група насеља која је захваћена интензивним смањењем броја 

становника у периоду 1991–2002. године, обухвата 4 насеља, или 28,6% од 

укупног броја насеља. По основу анализе пописних периода 1948. и 2002. број 

насеља са регресивним трендом је, по основу упоређења наведених пописних 

периода, 5 насељених места, или 35,7% од укупног броја насељених места. 

Другу групу чине насеља је у којима је изражен процес стагнације 

броја становника, али та појава није интензивна као код претходне групе насеља. 

Ту су идентификована 2 насељена места, на основу упоређења пописних 

периода 2002/1991. године. Упоређењем пописних периода 2002/1948. 

само насељено место Рсавци припада овој категорији, тј. насељима која имају 

опадајући тренд броја становника. 

Трећој групи припадају насеља у којима је дошло до повећања броја 

становника. На основу упоређења пописних периода 2002/1991. године 

ту припадају насеља Грачац, Подунавци, Липова и Врњачка Бања. По 

основу анализе пописних периода 2002/1948. године идентификује се само 

једно насеље, Вранеши које бележе индекс пораста броја становника. 

Четвртој групи припадају насеља у којима биолошка миграторна 

динамика становништва има највећи интензитет. Ту, на основу упоређења 

пописних периода 2002/1991, припадају насеља Врњци, Ново Село, Руђинци 

и Штулац. На основу упоређења пописних периода 2002/1948. године. 

Овој групи припадају насеља Врњци, Врњачка Бања, Липова, Ново Село, 

Подунавци, Руђинци и Штулац. Посматрајући у целини на бази апсолутних 

бројева број становника, за општину Врњачка Бања се може рећи да 

бележи позитиван демографски тренд. 

Бројно кретање домаћинстава општине Врњачка Бања 

У општини Врњачка Бања истовремено са повећањем броја становника 

дошло је и до повећања броја домаћинстава (табела 2). Према последњем 

попису број домаћинстава је 9174, што у односу на 1948. годину 

представља повећање са индексом 271,2. Процеси промена који су се де- 

____________ 

157


шавали у економији, социо-културне промене, запошљавање и већа друштвена 

ангажованост жена, утицај урбанизације и привредног јачања уопште, 

условили су убрзано формирање већег броја домаћинстава. 

Табела 2. – Кретање броја домаћинстава по пописним годинама 

1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002 


Врњачка Бања г 807 1017 1677 2302 3412 3436 3771 

Подручје ГУП-а 1565 1846 2718 3567 5002 5321 6016 

Остала насеља 1818 1953 2251 2873 2660 2747 3158 

Табела 3. – Кретање просечне величине домаћинстава 

1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002 

Врњачка Бања укупно 4,7 4,6 3,8 3,4 3,2 3,2 3,0 

Може се сматрати, да се ефекти повећања целокупног броја становника 

одражавају и на број домаћинстава, што се види из непрекидног растућег 

периода започетог 1948. до 2002. године. Наиме, индекс пораста броја 

домаћинстава 2002. године у односу на 1948. износи 271,2. 

Повећање броја становника није утицало у директној мери на просечну 

величину домаћинства. Просечна величина домаћинства 1948. године 

је 4,7, а 2002. године 3,0 члана (табела 3). Апсолутно смањење просечне 

величине домаћинства у периоду 1948–2002. износи 1,7. 

Ако посматрамо просечну величину домаћинства према броју чланова 

(табела 3) уочава се да је учешће домаћинстава са једним чланом 20.4%, 

док је број домаћинства са 6 и више чланова, 6.7%, у 2002. години. Највеће 

процентуално учешће имају домаћинства са два члана (25,9%) и домаћинства 

са 4 члана (20,9%). Насеља са најмањом просечном величином домаћинства 

су по попису 2002. године Гоч (2.3) и Станишинци (2,6). 

Кретање просечне величине домаћинства за општину Врњачка Бања 

у свим протеклим пописним периодима се кретао у распону од 3.0 до 4.7 

члана по домаћинству, а слична кретања има и подручје ГУП-а, односно урбано 

подручје. Највећу просечну величину домаћинства по попису 2002. године 

имају насеља: Подунавци (3,5), Вранеши и Ново Село (3,4). 

Просечна величина домаћинстава показује супротан тренд од кретања 

броја домаћинстава. Наиме, посматрано по пописним периодима, дошло 

је до смањења просечне величине домаћинстава. 

На основу анализа расположивих података, друштвено – економских, 

као и природних кретања на територији општине Врњачка Бања у наредном 

периоду могуће је очекивати даље повећање броја домаћинстава, као и смањење 

величине броја домаћинстава по броју чланова. 

____________ 

158


Карта 2. и 3. – Просечне величине домаћинстава по попису 1948. и 2002. 

____________ 

159


На основу пописа може се уочити тенденција повећања мигрантског 

и смањења аутохтоног становништва. Тако је по попису из 1961. године 

удео аутохтоног у укупном становништву износио 63%, а удео мигрантског 

37%. Највећи број миграната усмерен ка Врњачкој Бањи и околним 

приградским насељима. 

____________ 

160 

Природне компоненте развитка становништва 

општине Врњачка Бања 

Рађање (наталитет) и умирање (морталитет) представљају два основна 

показатеља природног кретања становништва. Наталитет утиче на бројно стање 

становништва у позитивном правцу, док је дејство морталитета негативно 

јер утиче на смањење броја становника. Статистика рађања становништва заснива 

се на обухватању свих случајева рађања деце, без обзира да ли се ради о 

живорођеној или мртворођеној деци. Наталитет становништва најбоље се изражава 

стопом наталитета која показује број рођених на 1.000 становника. 

Табела 4. – Укупан број становништва – број рођених и умрлих (стопе наталитета 

и морталитета) 

1971. 1981. 1991. 2001. 

Број рођених 186 332 287 263 

Број умрлих 210 240 267 363 

Укупно становништво 21940 24768 25875 26492 

Стопа наталитета 8,48 13,4 11,09 10,0 

Стопа морталитета 9,57 9,69 10,32 13,9 

Стопа наталитета од 8,48% показује да је 1971. године на сваких 1.000 

становника ове општине рођено 8,48 беба, док је у 1991. рођено 11,09 деце а у 

2001. години 10 деце. Од 1981. године наталитет опада из године у годину 

при чему се наставак ове тенденције очекује и убудуће. Опадање стопа наталитета 

у великој мери опредељено је падом животног стандарда, све тежим 

условима доласка до запослења и растом опште несигурности и нестабилности 

у земљи. Упркос паду стопе наталитета, стопа морталитета показује да је 

на сваких 1.000 становника умирало 9,57 а 1991. године на сваких 1000 становника 

умирало је 10,32 што показује да је дошло до пораста стопе морталитета. 

То потврђују и подаци из 2001. године где тај податак износи 13,9. 

На основу претходних података закључујемо да је седамдесетих година 

дошло до раста стопе наталитета али се овај тренд није наставио у 

осамдесетим. Насупрот томе, имамо раст морталитета у целокупном посматраном 

периоду. Ове чињенице требало би да буду озбиљан показатељ 

читавој општини да се адекватном популационом политиком требају што 

хитније зауставити ови негативни трендови. 

Аутохтоно и мигрантско становништво општине Врњачка Бања


Према попису 2002. године за општину Врњачка Бања, удео аутохтоног 

у укупном становништву је 49.6%, а удео мигрантског становништва 

је 50.4%, док је за градско подручје удео аутохтоног у у купном становништву 

је 48.2%, а удео мигрантског становништва је 51.8% у укупном становништву. 

Када говоримо о миграционом становништву, или о досељеним 

лицима и аутохтоном, или становништву које од рођења живи на територији 

општине, можемо рећи да на нивоу општине Врњачка Бања, већину 

становништва чине они који су се доселили на овој територији, тј. 

мигрантско становништво. 

У даљем тексту анализе аутохтоног и мигрантског становништва 

вршиће се на основу пописа 2002. године, због измена у дефинисању сталног 

становништва, подаци између пописа нису сасвим упоредиви. 1 

Табела 5. – Аутохтоно и мигрантско становништво 2002. године 

Насеља Укупно Аутохтоно % Мигрантско % 

Општина 26492 13152 49,6 13340 50,4 

Врњачка Бања г. 9877 4387 44,4 5490 55,6 

Подручје ГУП-а 18828 8585 48,2 10243 51,8 

Остала насеља 7664 4567 57,0 3097 43,0 

На основу података из табеле, миграциона кретања у општини су 

имала следеће обележје: према попису 2002. године мање становника је 

представљало домородно становништво, док је мигрантског становништва 

из других општина републике било 50.2% (6701) а из исте општине 26.5% 

становништва (3530), док је знатно мање из других република – покрајина 

(1589) или 11.9%. Посматрајући податке за општину Врњачка Бања, уочава 

се да је од укупног броја мигрантског становништва, највише мигрантског 

становништва било из других општина 50.2%. 

Кретање броја мигрантског становништва по периодима најизраженије 

је у периоду 1991–2002. када је у општину Врњачка Бања досељено је 3375 

становника. Највећи број миграната је усмерен ка градском центру и то највише 

из других општина са територије Републике Србије. 

Старосна структура становништва општине Врњачка Бања 

Старосна структура становништва састоји се у груписању целокупног 

становништва по старосним групама. Економски смисао оваквог груписања 

лежи пре свега у проналажењу извора радне снаге са једне стране 

и утврђивању укупног потрошачког становништва са друге стране. Груписање 

становништва по старости ретко се изводи по једногодишњим група- 

1 Попис становништва, домаћинстава и станова 2002, Републички завод за статистику: 

Миграциона обележја, подаци по насељима; књ. 8, методолошка објашњења, стр. 7. 

____________ 

161


ма. Обично се узимају шири интервали и као најгрубљи начин груписања 

становништва по старости може се узети његова подела на три старосне 

групе где прва група обухвата до 19 година старости, друга од 20–59 година, 

а трећа од 60 година па на више. Овакво груписање одговара основном 

економском критеријуму, јер прва група садржи децу и омладину (лица 

која живе на терет родитеља), друга група садржи радно способно становништво 

које је углавном једини носилац економске активности земље, док 

трећа група обухвата старе људе који су се повукли из сваке активности. 

Када је реч о старосној структури становништва општине Врњачке 

Бање на њено формирање велики утицај је имало становништво које је дошло 

са стране. Старосна структура је врло повољна, док се повећао проценат 

старог становништва са тенденцијом његовог даљег пораста. Ако се 

узме у обзир кретање наталитета и морталитета, старосна структура ће и 

даље имати негативне последице. 

Проценат младог становништва (до 19 година) је знатно неповољнији 

него ранијих година, док је проценат радно способног становништва 

и даље повољан. Повећао се проценат старог становништва са тенденцијом 

даљег пораста. Представљање старосне структуре становништва врши 

се и на основу њеног графичког приказа. Као успешно средство показале 

се старосна пирамида која се заснива на координатном систему на чијој Y 

- оси су обележене године старости а на Х - оси френквенција сваке старо- 

____________ 

162 

Графикон 1. – Старосна структура становништва


сне групе. При томе се на десној страни координатног система даје старосна 

структура женског а на левој старосна структура мушког становништва. 

Како по правилу, нижа годишта имају већу а виша годишта мању 

фреквенцију. Тако нормална старосна структура приказана графички добија 

облик пирамиде са широком основом која се према врху све више сужује. 

Старосна структура становништва општине Врњачка Бања све више 

има карактеристике регресивног, односно старијег типа становништва будући 

да се смењују фертилни и омладински контигент становништва, што се 

може уочити из облика старосне пирамиде за 2002. годину. 

Полна структура становништва општине Врњачка Бања 

На основу пописа 2002. у општини Врњачка Бања однос мушког и 

женског становништва је био 51.58% женског становништва у укупном, а 

48.42% мушког становништва. Градско становништво има нешто већи 

проценат женског становништва (53,05%) гледано у односу на општину и 

остала насеља, што је карактеристично и за Републику Србију. 

Посматрано по пописним периодима, може се рећи да је кретање 

односа женског и мушког становништва прилично уједначен, Односно није 

било значајнијих осцилација. Однос мушког и женског становништва 

креће се од 46,95% до 53,05% учешћа у укупном становништву, што је однос 

мушког и женског становништва у градском насељу, док је однос у 

осталим насељима (сеоским) уједначенији (49,29% мушког и 50,71% женског 


Школска и квалификациона структура становништва Врњачке Бање 

Оснивање индустрије и развијање туризма нагло су заменили некадашњу 

квалификациону структуру у овој општини, а самим тим и просвећеност 

становништва не само Бање већ и осталих насеља. Приликом пуштања 

у рад појединих фабрика, грађевинских предузећа и туристичко – 

угоститељских организација главну и једину висококвалификовану радну 

снагу чинили су радници из саме Бање. Полуквалификована и неквалификована 

радна снага тих првих година била је углавном из Бање или њених 

села. Међутим, из године у годину та слика се мењала па је становништво 

које је било запослено постепено стицало више стручне квалификације тако 

да је број висококвалификованих радника стално растао, док је број неквалификованих 

опадао. 

Анализом радне снаге општине Врњачка Бања дошло се до одређених 

закључака који нису нарочито охрабрујући. Више од половине становништва 

општине је без школске спреме или са основним образовањем што одређује 

положај радне снаге као фактора привредног развоја. Постоје позитивне тенденције 

али су оне ипак мале и недовољне да би се поправила глобална обра- 

____________ 

163


зованост становништва. Такође, анализом становништва старог 15 и више година, 

према школској спреми долазимо до података о квалитативној страни 

становништва расположивог у општини. Учешће неписмених међу онима 

преко 15 година бележи значајну тенденцију пада али оно ипак постоји. Неписменост 

је највећа код старог становништва и већи је проценат код женског. 

Иако је проценат неписмених смањен у поређењу са процентом неписмених 

за ужу Србију (6,9%), тај проценат је велики. 

Графикон 2. – Становништво старије од 15 година према полу и стручној спреми 

Када посматрамо образовни ниво становништва можемо закључити 

следеће: 

• образовни ниво становништва има тенденцију раста, 

• образовни ниво поклапа се са степеном развијености привреде датог 

подручја. 

Учешће неписмених међу онима са преко 15 година старости бележи 

тенденцију пада. Оно је са 48,6%, колико је било 1981, пало на 38,28% у 

1991. години, мада је овај податак неповољан и поражавајући за ову општину. 

Образовна структура становништва има посебан значај у демографским 

истраживањима, с обзиром на утицај који има природно и миграционо 

кретање становништва. 

У образовној структури становништва старог 15 и више година на 

подручју Врњачка Бања (2002) завршена средња школа је најчешћи вид 

образовања код оба пола (43% становника). На другом месту је основно 

образовање (23% углавном старијег становништва) док је 10% односно 

2.326 становника са вишом и високом стручном спремом. Значајно је напоменути 

да је скоро 50% становништва општине на нивоу основног и нижег 

образовања, што захтева веће ангажовање кроз доквалификацију, преквали- 

____________ 

164


фикацију и програме перманентног образовања. Иако је забележен тренд 

смањења броја неписмених у последњих десет година и даље је присутан 

значајан проценат неписменог становништва (790 становника), посебно 

женског (5,7% старог становништва). 

Становништво према активностима општине Врњачка Бања 

Подела укупног становништва на активно и неактивно извршена је 

на основу тога да ли оно учествује или не у процесу рада. Активно становништво 

је синоним радне снаге. Учешће у друштвеном раду признаје се 

само онима који обављају друштвено користан рад из кога добијају средства 

за живот. Сва друга лица сматрају се неактивним. Удео активног у 

укупном становништву опредељује општу економску и другу активност 

земље, где свако повећање тог удела значи и нову мобилизацију производних 

снага земље. 

Графикон 3. – Становништво Врњачке Бање према активности 2002. 

Критична маса активног становништва општине Врњачка Бања износи 

44,2% укупног становништва при чему предњачи стопа активног мушког 

становништва са 50,5%, док је 34,4% издржаваног становништва. Посматрајући 

кроз период од пописа 1971. године евидентно је опадање удела издржаваног 

становништва, а пораст удела активних и лица са личним приходом. Наведене 

тенденције у кретању становништва ове општине према активности 

најбоље илуструје коефицијент економске зависности (однос броја лица са 

личним приходима и издржаваних и броја активних лица) који показује тенденцију 

смањења у посматраном периоду (са 129,2 у 1971. години на 125,7 у 

2002). Учешће пољопривредног у укупном становништву износи 5,1%, док је 

учешће његовог активног дела у укупном активном становништву 8%. 

____________ 

165


Municipality of Vrnjacka Banja can be classified as relatively economically developed 

municipality in the country. In addition to the dominant industrial production, agriculture is 

present to a lesser extent. Also, there are transport services and tourism as the traditional 

activities of municipalities, construction, commerce and other service activities. However, 

the negative natural growth, decline in fertility rates, migration processes, unfavorable age 

structure of the active population, or the unavailability of younger generations needed to 

restore the working contingent of the population clearly indicate that certain aspects of the 

workforce in the future may cause a problem, and significantly limit the development of the 

municipality. The main aspiration of Vrnjacka Banja municipality development in the future 

is necessary to be in the function of resolving these problems. 

____________ 

166 


Општина Врњачка Бања се може сврстати у ред привредно релативно 

развијених општина у земљи. Поред доминантно заступљене индустријске 

производње, присутна је у мањој мери и пољопривредна производња, 

затим саобраћајне услуге и туризам као традиционална делатност 

општине, грађевинарство, трговина и друге услужне делатности. Међутим, 

негативни природни прираштај, пад стопе фертилитета, миграциони процеси, 

неповољна старосна структура активног становништва односно дефицитарност 

младих генерација потребних за обнављање радног контигента 

становништва јасно указују да одређени аспекти радне снаге у наредном 

периоду могу представљати један од проблема и једно од значајних ограничења 

у развоју општине. Тежиште развоја општине Врњачка Бања у народном 

периоду неопходно је ставити у функцију решавања ових проблема. 


Бачевић, М. (1985). Популацијско – аграрна обележја руралних подручја и њихова 

класификација у општини Краљево, Скопље 

Милановић, Д. (1973). Краљево и његово уже гравитационо подручје, Београд 

Републички завод за статистику (2002): Попис становништва, домаћинства и станова 

у 2002, Становништво, Активност и пол, подаци по насељима, књига V, Београд 

Републички завод за статистику (2002): Попис становништва, домаћинства и 

станова у 2002, Становништво, Миграциона обележја, књига VIII, Београд 

Републички завод за статистику (2002): Упоредни преглед броја становника 1948, 

1953, 1961, 1971, 1981, 1991. и 2002. године, подаци по насељима, књига IX, Београд 

Сотировић, Д. М. (1996). Врњачка Бања и околина од најстаријих времена до 

1941. године, Врњачка Бања, Народна библиотека „Др Душан Радић“. 

Milena M. ikolić 

Danijela Vukoičić 


DEMOGRAPHIC CHARACTERISTICS OF THE MUICIPALITY OF 

VRJACKA BAJA 

Summary



UDK 314.117(497.111-22) 


Микица Сибиновић 

АГРАРНЕ ГУСТИНЕ НАСЕЉЕНОСТИ СТАНОВНИШТВА 

У СЕОСКИМ НАСЕЉИМА РЕГИОНА БЕОГРАДА ∗ 

Извод: Густине насељености спадају у важне показатеље способности простора 

да подржи потребе становништва за храном, односно особине простора да издржи 

антропопресију. Циљ овог рада је да истражи различите аграрне густине насељености 

становништва у селима Региона Београда, на основу статистичких показатеља 

из пописа 2002. године. Методологија рада заснована је на концепцији проучавања 

просторне организације пољопривреде Ј. Илића. 

Кључне речи: Регион Београда, сеоска насеља, аграрне густине, становништво 

Abstract: The population densities are important indicators of the ability of space to 

support the needs of the population for food. The aim of this paper is to explore the 

different density of agricultural population in the villages of the Belgrade region, on the 

basis of statistical indicators from the census of 2002. Methodology of this research paper 

is based on the concept of studying the spatial organization of agriculture by Jovan Ilić. 

Key words: Belgrade region, villages, agricultural densities, population 

Увод 

Људски ресурси представљају један од пресудних фактора пољопривредне 

производње, како са квантитативног, тако и са квалитативног аспекта. 

Поред радне снаге неопходне за обављање пољопривредних радова пажњу је 

потребно посветити и проучавању пољопривредног радног контингента чији 

се задаци састоје из техничке координације, организације и управљања ресурсима. 

Субић (2005) сматра да људска активност у аграру представља круцијални 

елемент вредновања земљишног фонда и капитала за експлоатацију, 

док је економски значај људског рада наглашен учешћем у трошковима производње 

на пољопривредним газдинствима. 

Аграрне густине методолошки су приказане на стварним и редукованим 

површинама, јер се на овај начин јасније уочавају разлике у начину коришћења 

земљишта и њихова корелација са територијално-демографским потенцијалима 

насеља. Јовановић, Ј. и Живковић, Д. (2009) сматрају да се карто- 



____________ 

167


графским моделовањем аграрних густина насељености обезбеђују неопходне 

информације за аналитичко-синтетички приступ истраживања регионалног и 

руралног развоја. Свеобухватно картографско приказивање просторне сложености 

аграрних густина насељености од значаја је за стратешко планирање ревитализације 

пољопривредне производње. 

Особине радне снаге ангажоване у пољопривреди треба ставити у 

контекст савремених друштвено-економских промена и посматрати кроз призму 

демографске транзиције пољопривредног становништва. Спасовски 

(1988) указује на демографске специфичности привредних и социјалних кретања 

у Србији које у значајној мери утичу на просторну диференцираност 

стопа активности пољопривредног становништва. Због тога пољопривреда 

поприма обележја високопродуктивне производње и ствара материјалну базу 

за смањење разлика између села и града. Грчић и Слука (1994) сматрају да 

градови апсорбујући радни контингент из окружења смањују диспропорцију 

функционално-гранске структуре и повећавају проценат запослених у непроизводним 

делатностима. На тај начин преструктуирање функционално-гранске 

структуре градова делује на диференцирање аграрних густина насељености 

у зони гравитационог дејства градова. 

____________ 

168 

Класификација густина насељености становништва 

Полазећи са становишта да је човек, као потрошач и произвођач, 

најважнији фактор постојања и функционисања аграрно-географског комплекса, 

Грчић (1984), Ј. Илић (1985) и Спасовски (1985) сматрају да је потребно 

имати у виду следеће густине становништва: 

Опште густине становништва 

– Општа густина насељености (однос укупног броја становника и 

укупне површине у km²) 

– Општа густина сеоског становништва – „рурална густина” (однос 

укупног броја сеоског становништва и укупне територије сеоског насеља у 

km²) 

– Општа густина градског становништва – „урбана густина” (однос 

укупног броја градског становништва и укупне територије градског насеља 

у km²) 

Аграрне густине становништва 

– Општа аграрна густина – „физиолошка” (однос укупног броја становника 

и пољопривредне површине у km² = 100 ha) 

– Посебна аграрна густина – „специфична” (однос укупног броја пољопривредног 

становништва и пољопривредне површине у km² = 100 ha)

Mikica Sibinović 

– Аграрно-привредна густина (однос укупног броја активног пољопривредног 

становништва и пољопривредне површине у km² = 100 ha) 

Редуковане густине становништва 

– Општа редукована густина (однос укупног броја становника и укупне 

редуковане површине у km² = 100 ha) 

– Општа редукована аграрна густина (однос укупног броја становника 

и редуковане пољопривредне површине у km² = 100 ha) 

– Посебна редукована аграрна густина (однос укупног броја пољопривредног 

становништва и редуковане пољопривредне површине у km² = 100 ha) 

– Редукована аграрно-производна густина (однос укупног броја активног 

пољопривредног становништва и редуковане пољопривредне површине 

у km² = 100 ha 

На основу овакве класификације јасно се могу дефинисати шест 

типова аграрних густина становништва, три основна (засновани на односу 

становништва и стварних пољопривредних површина) и три редукована. Ј. 

Илић је оставио могућност варијација код калкулације аграрних густина у 

смислу промене односа категорија становништва/пољопривредна површина, 

тако што би се уместо пољопривредне површине калкулисало са обрадивом 

површином или са површином под ораницама и баштама. Однос категорија 

становништва према ораничним површинама најјасније диференцира 

пољопривредне регионе јер су оранице најпродуктивнији начин коришћења 

обрадивог земљишта. Симоновић (1980) je поред шест постојећих 

издвojио још две „чисте“ аграрне густине насељености становништва. 

Општа аграрна густина становништва 

Општа аграрна густина насељености од преко 1.000 становника на 

100 ha пољопривредне површине заступљена је у 9 сеоских насеља, која су 

распоређена по ободу урбане зоне Београда. Најмања густина насељености 

од 51-100 становника на 100 ha пољопривредне површине забележена је у 

19 села, односно 13,8% сеоских насеља и она су лоцирана јужно од урбаног 

језгра. 

Укупно 80 села, што чини 58% од укупног броја сеоских насеља 

Региона Београда, одликује се општом аграрном густином насељености од 

101-300 становника. Општа аграрна густина насељености од 301-1.000 становника 

на 100 ha пољопривредне површине карактеристична је за 30 сеоских 

насеља (21,7%) која су распоређена око градских центара. Просторни 

распоред ових села везан је за непосредну близину градских насеља јер 

свега четири сеоска насеља из ове категорије нису на самој граници са урбаним 

насељем. 

____________ 

169


____________ 

170 

Карта 1. – Просторна дистрибуција опште аграрне густине становништва 

Посебна (специфична) аграрна густина становништва 

Посебна аграрна густина насељености са преко 1.000 становника 

површине карактеристична је само за насеље Ковилово. Објашњење се може 

наћи анализом пописа пољопривреде из 2002. године, где је утврђено 

да се на читавој територији Ковилова налази свега два хектара пољопривредне 

површине.


Карта 2. – Просторна дистрибуција специфичне аграрне густине становништва 

Најмања посебна аграрна густина (до 15 становника) изражена је у 

37 сеоских насеља распоређених јужно и западно од урбане зоне Београда. 

Укупно 91 сеоско насеље, односно 65,9%, одликује се посебном аграрном 

густином насељености од 16-50 становника. Шест сеоских насеља бележи 

посебну аграрну густину од 51-100 становника, два од 301-1.000 становника, 

а свега једно сеоско насеље 101-300 становника. 

____________ 

171


Аграрно-привредна густина становништва 

Аграрно-привредну густину насељености од преко 1.000 становника 

бележи само насеље Ковилово из поменутих разлога. По једно насеље 

одликује се и код аграрно-привредних густина од 51-100 становника (Велико 

Село), односно од 101-300 (Дунавац) и од 301-1.000 становника (Падинска 

Скела). 

Карта 3. – Просторна дистрибуција аграрно-привредне густине становништва 

____________ 

172


За 72 сеоска насеља (односно 52,2 %) карактеристична је најмања 

аграрно-привредна густина насељености до 15 становника. Густином насељености 

од 16-50 ст. располаже 62 села, што чини 44,9% од укупног броја сеоских 

насеља. Сеоска насеља за која је карактеристична аграрно-привредна густина 

од преко 51 ст. налазе се северно од урбане зоне Београда и припадају 

општини Палилула. Пољопривредни комбинат „Београд” значајно је утицао 

на концентрацију активног пољопривредног становништва управо на овом 

простору, што се одражава и на аграрно-привредну густину насељености. 

Општа редукована аграрна густина становништва 

Највећу општу редуковану аграрну густину насељености од преко 

1.000 становника бележи девет сеоских насеља (6,5% од укупног броја села у 

Региону Београда), распоређених око урбане зоне Београда. Најмања општа 

редукована аграрна густина насељености од 51-100 становника заступљена је 

у 17 сеоских насеља, распоређених јужно од урбане зоне. 

Карта 4. – Просторна дистрибуција опште редуковане аграрне густине 

____________ 

173


Укупно 83 сеоска насеља, односно 60,1%, одликује се густином насељености 

од 101-300 становника, док је у 29 села заступљена општа аграрна 

густина насељености од 301-1.000 становника. Карактеристично је да се из 

ове групе насеља само три села не налазе непосредно уз градско насеље, што 

указује да би ова категорија опште редуковане аграрне густине насељености 

могла да буде добар индикатор приградских одлика насеља. На тај начин би 

се методолошки јасније диференцирало „периурбано” од „субурбаног”. 

Посебна редукована аграрна густина становништва 

За 91 сеоско насеље, односно 65,9%, карактеристична је посебна 

редукована аграрна густина насељености од 16-50 становника. Најмању 

посебну редуковану аграрну густину, до 15 становника, бележи 36 сеоских 

насеља (26% села) распрострањених јужно од урбане зоне. 

Карта 5. – Просторна дистрибуција посебне редуковане аграрне густине 

____________ 

174


За седам сеоских насеља карактеристична је посебна редукована 

аграрна густина од 51-100 становника, док свега четири насеља располаже 

са густином насељености преко 100 становника (Ковилово, Падинска Скела, 

Дунавац и Велико Село). 

Редукована аграрно-производна густина становништва 

Ова врста аграрне густине становништва показује најмању могућу 

концентрацију насељености у селима Региона Београда јер представља однос 

најмање бројне категорије становништва и просторно највеће категорије 

пољопривредне површине. 

Карта 6. – Просторна дистрибуција редуковане аграрно-производне густине 

____________ 

175


Редуковану аграрно-производну густину насељености од преко 51 

становника бележи свега 5 насеља, распоређених северно и источно од урбане 

зоне Београда. Укупно 68 села, односно 49,3%, одликује се најмањом 

редукованом производно-аграрном густином насељености, до 15 становника, 

и распоређена су јужно од урбане зоне Београда. Редукована аграрно-производна 

густина насељености од 16-50 становника карактеристична 

је за 65 сеоских насеља (47,1%). 

У сеоским насељима Региона Београда изражена је значајна неједнакост 

између просечних општих аграрних густина и посебних, из тога произилази 

да у селима живи висок проценат непољопривредног становништва. Ако 

се детаљније анализира однос посебних аграрних густина и аграрно-производних 

евидентно је да је процентуални удео активног пољопривредног становништва 

у пољопривредном око 60%. Спасовски (1985) сматра да до опадања 

стварних и аграрно-производних аграрних густина у сеоским насељима 

општине Барајево долази услед смањења контингената пољопривредног и активног 

пољопривредног становништва, насталог због близине Београду и већој 

могућности запошљавања у ванпољопривредним делатностима. 

____________ 

176 

График 1. – Просечне вредности аграрних густина у селима Региона Београда 

(ст/100 ha)


Аграрне густине становништва засноване на односу категорија становништва/стварно 

пољопривредно земљиште веће су у просеку за 12% од 

аграрних густина заснованих на односу категорија становништва/редуковано 

пољопривредно земљиште. На основу овог показатеља може се извући 

закључак да су редуковане пољопривредне површине веће од стварних пољопривредних 

површина, што је битно квалитативно својство начина коришћења 

земљишта. У овом случају су просторно-демографске карактеристике 

јасан индикатор начина коришћења земљишта који указује на већу заступљеност 

воћњака и винограда од ливада и пашњака у сеоским насељима. 

Просторна диференцијација сеоских насеља у Региону Београда 

најбоље се изражава трансформацијом свих шест аграрних густина у заокружену 

математичко-статистичку целину. Оваква синтеза аграрних густине 

насељености представља својеврсну „аритметичку аграрну густину”, 

односно средњу вредност збира просечних вредности постојећих 

аграрних густина. 

Аритметичка аграрна густина становништва 

Аритметичка аграрна густина представља просечну вредност збира 

свих шест аграрних густина које је предложио Ј. Илић. Израчунава се формулом: 

Укупно 70 сеоских насеља располаже аритметичком аграрном густином 

од 51-100 становника на 100 ha. Најмања аритметичка аграрна густина 

од 16-50 становника забележена је у 20 сеоских насеља (села Сибница, 

Губеревац и Слатина располажу са мање од 40 становника). Већина 

ових насеља груписана је у јужном делу Региона Београда. Аритметичком 

аграрном густином од 100-300 становника располаже 34 насеља, распрострањених 

по ободу урбане зоне Београда, око Младеновца и Обреновца и 

у зони северно од Лазаревца. За 9 сеоских насеља карактеристична је аритметичка 

аграрна густина од 301-1.000 становника, а густину од преко 1.000 

становника бележе сеоска насеља Ковилово и Падинска Скела. 

Сретеновић (1986) сматра да аграрна густина насељености (нумерички 

однос броја пољопривредника и пољопривредне површине) као апсолутни 

показатељ аграрне насељености није у стању да објективно изрази све особине 

аграрне насељености. Релативна аграрна густина насељености изражена 

кроз валоризовану аграрну густину насељености и кроз потенцијалну аграрну 

густину насељености приказује реалније стање на терену. 

____________ 

177


Карта 7. – Просторна дистрибуција аритметичке аграрне густине 

Валоризована аграрна густина насељености је условни нумерички 

однос броја пољопривредника и валоризоване пољопривредне површине. 

Израчунава се формулом: 

- Валоризована аграрна густина; 

– Стварна аграрна густина; 

- Коефицијент валоризације пољопривредне површине; 

____________ 

178


На овај начин могу се издвојити дефицитни рејон ( ), 

суфицитни рејон ( ) и оптимални рејон ( ). 

Потенцијална аграрна густина насељености је условни 

нумерички однос броја пољопривредника и бонитиране пољопривредне 

површине. Израчунава се формулом: 

Ap=p/Fb 

Ap – Потенцијална аграрна густина насељености; 

p – Пољопривредно становништво; 

Fb – Бонитирана пољопривредна површина; 

Проучавање валоризоване аграрне густине на нивоу насеља било 

би могуће методом апроксимације статистичких података, уз дискутабилну 

веродостојност коначних резултата. Потенцијална аграрна густина насељености 

може се посматрати и кроз специфичну редуковану аграрну густину 

становништва, јер бонитет земљишта дефинише квалитативно својство 

земљишта које је садржано и у производној активности кроз начин 

коришћења земљишта. Сматрам да су редуковане површине реалан показатељ 

коришћења земљишта, док је бонитет земљишта само „потенцијални 

показатељ”, јер најквалитетније земљиште не мора нужно бити коришћено 

на оптималан начин. 


Аграрне густине насељености (по методологији Ј. Илића) на различите 

начине диференцирају сеоска насеља Региона Београда. Синтезом свих 

шест различитих аграрних густина дефинише се јединствена аритметичка 

аграрна густина заснована на просеку средњих вредности, која пружа општи 

увид у просторни размештај пољопривредног радног контингента. За 91 сеоско 

насеље (65,9% од укупног броја села) карактеристичне су посебна редукована 

и посебна аграрна густина насељености становништва од 16-50 становника 

на 100 ha пољопривредне површине. 

Неједнаке густине насељености код различитих типова аграрних густина 

насељености становништва крећу се од 34,5 ст/100 ha (редукована 

аграрно-производна густина) до 701,4 ст/100 ha (општа аграрна густина насељености). 

Просечна вредност аграрних густина насељености изражена је 

аритметичком густином и износи 253,1 ст/100 ha. Сеоско насеље Ковилово 

представља специфичан пример јер је пописом из 2002. године утврђено свега 

два хектара пољопривредних површина, због чега се у овом насељу јављају 

изузетно високе аграрне густине. Пољопривредна производња је уско повезана 

са радним контигентом, тако да се на основу диференцијације аграрних густина 

може претпоставити да је најинтензивнија производња заступљена на 

ободу око урбане зоне Београда. 

____________ 

179


Agricultural population densities (according to the methodology of Jovan Ilić) in a 

different ways differentiate the villages of the Belgrade region. The synthesis of all six 

different agricultural population densities defines a unique agricultural arithmetic 

density based on average values, which provides a general insight into the spatial 

distribution of agricultural labor contingent. For the 91 rural settlements (65.9% of the 

total number of villages) was characterized specific and special reduced agricultural 

population density of 16-50 people per 100 hectares of agricultural land. The uneven 

population densities in different types of agrarian population density range of 34.5 

people per 100 hectares of agricultural land (the reduced agrarian-production density) to 

701.4 people per 100 hectares of agricultural land (general agricultural population 

density). Average value of agricultural population density is expressed in arithmetic and 

the density is 253.1 people per 100 hectares of agricultural land. Rural settlement 

Kovilovo is a specific example, because the census from 2002 was found only two 

hectares of agricultural land, which is occurring in this neighborhood extremely high 

agricultural density. Agricultural production is closely connected with labor, so on the 

basis of differentiation of agrarian density can be assumed that the most intensive 

production is present around the edge of the urban area of Belgrade. 

____________ 

180 


Грчић, М. (1984). Просторна структура пољопривреде општине Шабац. Гласник 

Српског географског друштва, 64, 33-44. 

Грчић, М. и Слука, Н. (1994). Актуелни проблеми социо-економског развоја главних 

градова источноевропских земаља. Гласник Српског географског друштва, 74, 59-72. 

Илић, Ј. (1985). Прилог просторно системском проучавању пољопривреде на примеру 

југозападног Баната. Гласник Српског географског друштва, 65, 15-28. 

Јовановић, Ј. и Живковић, Д. (2009). Картографско моделовање густина насељености. 

Демографија, 6, 109-118. 

Симоновић, Ђ. (1980). Урбанизација села – Уређење сеоских територија и насеља. 

Београд: Грађевинска књига. 

Спасовски, М. (1985). Промене густина насељености у општини Барајево као фактор 

пољопривредне производње. Зборник радова Природно-математичког факултета 

Универзитета у Београду, 32, 83-88. 

Спасовски, М. (1988). Кретање и концентрација пољопривредног становништва у СР 

Србији. Зборник радова Географског института „Јован Цвијић” САНУ, 40, 191-201. 

Сретеновић, Љ. (1986). Релативне аграрне густине насељености. Зборник радова 

Природно-математичког факултета Универзитета у Београду, 33, 61-70. 

Субић, Ј. (2005). Радна снага – значајан економски потенцијал у пољопривреди. 

Глобус, 30, 115-128. 

***(2002). Републички завод за статистику, Попис становништва, домаћинстава и 

станова. 


AGRICULTURAL POPULATIO DESITIES I THE VILLAGES OF 

BELGRADE REGIO 

Summery



UDK 314.116(497.11)”1948/2002” 



Алекса Попадић 

ПРОМЕНЕ БРОЈА СТАНОВНИКА, ГУСТИНЕ НАСЕЉЕНОСТИ 

И ДОМАЋИНСТАВА У НАСЕЉИМА ОПШТИНЕ 

РАШКА 1948–2002. ГОДИНЕ 

Извод: На кретање броја становника, домаћинстава и густине насељености општине 

Рашка, највише су утицали природни, историјски и економски фактори, али и њен географски 

положај. На основу података из пописа становништва од 1961. до 2002. године, 

може се констатовати да је становништво општине Рашка захваћено негативним 

демографским процесима. Они се огледају кроз константно опадање броја становника, 

што је изазвало и смањивање опште густине насељености. Број домаћинстава не 

прати пад броја становника, јер је нестајање патријархалних домаћинстава присутно и 

у овом делу Србије. Концентрација становништва усмерена је на урбано подручје, па 

је изражен процес депопулације сеоских насеља општине Рашка. У истраживању су 

коришћене различите методе (статистичке, картографске, аналитичке и синтетичке), 

па резултати овог рада могу бити искоришћени у истраживањима различитих наука, 

нпр. у географији становништва, туризмологији, просторном планирању. 

Кључне речи: Рашка, становништво, домаћинства, територијални размештај 

Abstract: The tendencies in the changes of number of population, changes of number of 

households and changes of population density in Raska municipality were effected by 

natural, historic and economic factors, as well as its geographical position. The 

continious population number decrease lead to population dencity decrease. Population 

number decrease is not followed by household number decrease, because patriarchal 

family is disappearing. Population is mainly concentrated in urban areas, so rural areas 

of Raška municipality are affected by depopulation. According to Cencus data since 

1961 to 2002, population of Raška municipality is affected by negative demographic 

procesis. In this research different methods are used (cartographic, statistics, analytics 

and synthetics), and results could be used in various science researches, such are 

population geography, tourismology and spatial planning researches. 

Key words: Raska, population, households, spatial distribution 

Увод 

Територија општине Рашка се налази у југозападном делу Србије. 

На северу се граничи са општином Краљево, на западу са општином Ивањица, 

на југозападу са општином Нови Пазар, јужно са општином Лепосавић, 

док је источна граница према општинама Брус и Александровац. У 

наведеним границама, општина Рашка захвата површину од 666 km 2 и ад- 

____________ 

181

Ивана Пењишевић, Алекса Попадић 

министративно је чини 61 насеље, од којих су 57 сеоска, три градска (Рашка, 

Баљевац и Јошаничка Бања) и једно туристичко насеље (Копаоник). 

У регионално – географском погледу, Рашка се у налази у саставу Рашке 

микрорегије (Марковић, Ј., Павловић, М., 1995). На основу истраживања 

која смо обавили на терену (Пењишевић, И., 2010), дошли смо до закључка 

да се административне границе општине Рашка у потпуности поклапају 

са природним границама микрорегије Рашки крај. 

Према административној подели Србије, општина Рашка се налази у 

централном делу Рашког округа, којем припадају још четири општине – Врњачка 

Бања, Краљево, Нови Пазар и Тутин. Рашки округ обухвата 0,76% површине 

Републике Србије, а општини Рашка припада 17,1% површине истоименог 

округа. По површини територије коју захвата, општина Рашка се налази 

на претпоследњем месту, а по броју становника је на последњем месту 

у Рашком округу. Према резултатима пописа становништва из 2002. године, 

1 у општини Рашка је живело 26.981 становника, са просечном густином 

насељености од 40,2 ст/km 2 , што је знатно мање од просека за централну Србију 

(97,6 ст/km 2 ). Ово је забрињавајући податак, ако имамо у виду да је становништво 

најзначајнији фактор регионалног развоја. 

Промене броја становника 

Узрочно-последичне везе и односи између природне основе и савремених 

демографско – насеобинских, социо – економских и просторно функцијских 

појава и процеса, утичу на промене у кретању, размештају и структурама 

становништва. Као показатељ промена и утицаја појединих фактора 

на целокупни демографски развитак, укупно бројно стање становништва и 

његове промене на најједноставнији начин осветљавају ефекте тог развитка 

и његове основне тенденције (Лугоња, А., Гатарић, Р. Д., 2010). Тако су промене 

у укупном становништву општине Рашка биле детерминисане како биолошком 

компонентом, тако и изразитим емиграционим карактером. На 

основу података који се односе на пописе становништва од друге половине 

XX века па све до прве деценије XXI века, може се констатовати да становништво 

општине Рашка бележи негативан популацијски раст. У периоду 

1948–2002, број становника је повећан за свега 1.144 лица (индекс 104,4). У 

поређењу са општинама које припадају Рашком округу, општина Рашка за 

поменути временски период има најнижи индекс пораста становништва – 

Тутин 147, Краљево 167, Врњачка Бања 176 и Нови Пазар 372 (РЗС, 2004). 

Од 1948. до 1953. године општине Рашка се популационо увећала, 

иако је пораст броја становника био ометан страдањима за време Другог свет- 

1 Подаци су дати према новој методологији Пописа становништва 2002. која је усклађена 

са међународним препорукама, а односи се само на ст. које живи у земљи. 

____________ 

182

Ivana Penjišević, Aleksa Popadić 

ског рата. По попису из 1948. године у овде је живело 25.837, а 1953. године 

28.008 становника. За петогодишњи међупописни период, број се увећао за 

2.171 лице или за 8,40% (индекс 108,4). И поред пада природног прираштаја 

са 15,8 на 9,8‰ и јачања миграционих кретања у периоду 1953–1961. године, 

број становника општине Рашка се повећао са 28.008 на 29.856, односно за 

1.848 лица или 6,06%. Ово повећање броја становника се доводи у везу са почетком 

развоја индустрије у Рашки и Баљевцу, када је велики проценат људи 

са Косова и Метохије, Новопазарског и Сјеничког краја, дошао овде у потрази 

за послом и трајно се населио. У овом међупописном периоду, нарочито су 

брзо популационо јачала имиграциона насеља – Рашка са приградским насељима 

Варевом и Супњем, рударско насеље Баљевац са Пискањом, Биљановцем 

и Побрђем, као и насеље Рудница. У ова насеља су осим становништва из 

других регија, мигрирали и аутохтони становници, нарочито из брдско – планинског 

дела општине Рашка (Пењишевић, И., 2010). 

Табела 1. – Промене броја становника општине Рашка од 1948. до 2002. године 

Година Број становника Индекс 

1948. 25.837 100,0 

1953. 28.008 108,4 

1961. 29.856 106,6 

1971. 29.367 98,4 

1981. 29.475 100,4 

1991. 28.747 97,5 

2002. 26.981 93,9 


Од 1961. године овај простор је захваћена негативним демографским 

процесима, који трају и у првој деценији XXI века. По попису становништва 

1981. године, овде је живело 29.475 становника и од тада број почиње 

рапидно да опада. Процесом депопулације у периоду од двадесет година 

(1961–1981) захваћено је 51 насеље (84%), док свега 10 насеља (16%) бележе 

повећање броја становника (СЗС, 1966; РЗС, 2004). Највеће смањење преко 

40% има 11 насеља: Копаоник (97,87%), Кућане (56,62%), Покрвеник 

(53,31%), Орахово (52,80%), Луково (50%), Поцесје (48,84%), Себимиље 

(48,72%), Биочин (48,35%), Гњилица (46,52%), Курићи (46,02%) и Крушевица 

(40,53%). За разлику од њих, насеља на дну Рашко – баљевачке котлине, 

нарочито градска и приградска, бележе пораст броја становника: Супње 

(598,81%), Рашка (247,54%), Варево (175,74%), Брвеник насеље (136,06%), 

Баљевац (108,86%) и Јошаничка Бања (Павловић Р., 1995). 

Резултати пописа становништва из 2002. године указују да је настављено 

популационо пражњење општине Рашка, иако овај попис није у потпуности 

упоредив са ранијим пописима. У пописима 1971, 1981. и 1991, по- 

____________ 

183


ред становништва у земљи, у стално становништво убрајани су и грађани из 

бивших југословенских држава који се налазе на привременом раду у иностранству, 

као и чланови њихових породица који су са њима боравили ван 

земље . За разлику од тога, попис становништва 2002. године, чија је методологија 

усклађена са међународним препорукама, односи се само на становништво 

у земљи. По његовим резултатима, у општини Рашка је живело 

27.791 становника, од тога у земљи 26.981 и на раду у иностранству 810 становника 

(РЗС, 2004). У односу на попис становништва 1991, када је у општини 

Рашка живело 28.747 лица, у 2002. је забележено смањење за 1.766 

лица (индекс 93,8). Према статистичким подацима у периоду 1991–2002. године, 

број становника је смањен у 54 насеља, а повећан у само 7 насеља 

(Супње, Курићи, Шипачина, Драганићи, Варево, Рашка и Баљевац). Сва насеља 

изузев Шипачине, која су у поменутом периоду забележила пораст, налазе 

се у Рашко – баљевачкој котлини, па је тенденција пораста у њима директно 

везана за мигрирање становништва из брдско – планинског дела општине. 

За пораст броја становника у Шипачини, планинском насељу на 

1.000 m н.в., највећи разлог је изградња асфалтног пута од Руднице према 

Копаонику, који пролази кроз центар села. То је у извесној мери успорило 

младо, продуктивно становништво да се даље исељава, па је пораст становништва 

у овом насељу последица раста природног прираштаја. 

Главни разлози континуираног опадања броја становника општине 

Рашка, везани су за негативан природни прираштај, али и недовољно развијену 

привреду, што је довело до миграција становништва према развијенијим 

деловима Србије. У привредном погледу, Рашка је заостајала у односу 

на Краљево и Нови Пазар, па се зато овде досељавао мањи број становништва, 

док је већина миграната напуштала овај простор. То је у значајној 

мери утицало да поред саобраћајне, економске и управне функције, 

Рашка данас остане мало градско насеље. 

Разлике у популационој динамици најизраженије су на нивоу насеља, 

јер се преко њих најбоље уочава процес депопулације на једној и концентрације 

становништва на другој страни. Територијално посматрано, број становника 

смањен је у брдско-планинским сеоским насељима, док је повећан само 

у градским и приградским насељима. Ово је последица саобраћајно-географског 

положаја, јер депопулацијски делови обухватају падине Голије и Копаоника, 

где су путеви знатно лошији у поређењу са истим у насељима на дну и 

ободу Рашко–баљевачке котлине. У градским насељима су присутне обе компоненте 

пораста становништва – природна и миграциона, док је у селима 

стално смањење броја становника последица смањења природног прираштаја, 

али и емиграције (Социо–економска анализа општине Рашка, 2008). 

Полифункционалност је постала најважнији „pull” фактор за становништво, 

што се уочава на примерима Рашке и Баљевца. Трансфер руралног 

у урбано становништво, довео је до појаве концентрације привред- 

____________ 

184


них субјеката и становништва у градским насељима, док на другој страни 

имамо све учесталију појаву гашења сеоских домаћинстава. Разлика у кретању 

броја становника између градских и сеоских насеља указује на повезаност 

демографског и привредног развоја. Депопулација као генерална 

појава на руралном простору је у корелацији са биолошким изумирањем и 

јаком емиграцијом становништва (Маринковић, Д., 2007). Примера ради, 

на основу резултата пописа становништва 1961. године, градско становништво 

имало је учешће од 7,6% у укупном становништву општине Рашка, а 

сеоско 92,4%. Године 2002. учешће урбане популације повећано је на 35%, 

а руралне смањено на 65% (СЗС, 1966; РЗС, 2004). 

Низ овако неповољних појава на крају прве деценије XXI века, 

представља озбиљан демографски проблем општине Рашка. Нарочито треба 

имати у виду да је становништво најважнији фактор регионалног развоја 

и да садашње демографске тенденције могу довести до демографске 

угрожености сеоских насеља. У том смислу неопходно је успостављање 

добре сарадње између јавног и приватног сектора, државе и локалне самоуправе. 

Осим тога, све акције, кад је у питању рурални развој, треба спроводити 

у складу са планирањем простора и циљевима одрживог развоја и 

заштите окружења (Спалевић, А., 2009). Да би се становништво мотивисало 

да остане на селу и да не би дошло до биолошког гашења сеоских насеља 

општине Рашка, неопходно је побољшати услове за живот путем: 

– изградње комплетне сеоске инфраструктуре (асфалтни пут до сваког 

засеока, решен систем канализације сеоских насеља, водоснабдевање са 

колективног или индивидуалног водовода, телефонизација насеља итд.), 

– оспособљавања сеоских домова културе за одржавање културних 

програма и стручних скупова како би се окупљала сеоска омладина, 

– пружања помоћи у ревитализацији старих кућа од стране локалне заједнице, 

ради побољшања услова живота породицама које немају довољно 

финансијских средстава за то, 

– повољних кредитних средства од државе за развој пољопривредних газдинстава, 

како би сеоско становништво могло да живи од ове привредне гране, 

– подстицаја развоја прерађивачких капацитета на селу, као и подстицаја 

инвеститорима који желе да улажу чисте технологије на сеоским подручјима, 

како би сеоско становништво могло себи да нађе запослење, 

– организоване здравствене и социјалне заштита у сеоским насељимаотварање 

већег броја здравствених амбуланти и чешће ординирање лекара, 

подршка стандарду људи који живе од пољопривреде путем олакшица у 

остваривању пензионог и инвалидског осигурања (Стратегија одрживог 

развоја општине Рашка, 2009). 

Ово су само неке од предлога мера којима би се ублажило даље исељавање 

становништва из сеоских насеља, што би допринело да се општина 

Рашка равномерно развија у свим својим деловима. Просторно – функционал- 

____________ 

185


ни развој градских насеља у односу на рурални део, као и запостављење пољопривреде, 

главни су разлози који су довели до депопулације села. Фактори 

који су условили овако неравномеран размештај становништва, јесу повољнији 

услови за живот у речним долинама и у близини главних саобраћајница. 

Такође, развијеност бројних функција у градским и приградским насељима, 

нарочито рударске и индустријске, било је од пресудног значаја за концентрацију 

становништва у овим деловима општине Рашка (Пењишевић, И., 2010). 

Промене у броју становника и њихова динамика одразиле су се и 

на општу густину насељености, која је у општини Рашка (по катастарским 

општинама) од 1948. до 2002. године повећана свега 9,5 ст/km 2 . Природни 

фактори (повољнија клима, плодније тло и погоднији морфолошки услови 

за живот на мањим надморским висинама), као и степен привредне развијености, 

условили су разлике у регионалном размештају становништва. 

Становништво све више силази са обода Рашко – баљевачке котлине у ниже 

делове око речних долина, где су развијене индустријска, здравствена, 

саобраћајна, образовна и административно – управна функција. То исељавање 

становништва из планинских предела у ниже делове регије, нарочито 

се интензивирало у периоду после Другог светског рата, због слабљења 

пољопривреде у корист јачања непољопривредних делатности. 

Разлике у густини насељености тј. територијалном размештају становништва 

су евидентне у насељима размештеним у различитим хипсометријским 

појасевима. Највећа густина насељености и концентрација становништва 

је у висинском појасу до 500 m, односно у насељима смештеним на 

долинским странама Ибра, од Рашке до Биљановца. Густина насељености је 

најмања у висинском појасу преко 1.000 m, у којем су размештена планинска 

сеоска насеља. У њима је густина насељености почела нагло да опада 

после 1961. године са развојем индустрије у Рашки и Баљевцу, када је дошло 

до снажне емиграције са села у град и смањења природног прираштаја. 

Из табеле 2 видимо да је највећа густина насељености на нивоу општине 

Рашка била управо 1961. године, па смо из тог разлога њу узели за 

поређење са подацима густине насељености 2002. године. 

Општа густина насељености на подручју општине Рашка 2002. године 

смањена је у односу на 1961. годину (са 44,6 ст/km 2 на 40,2 ст/km 2 ) и 

у првој деценији XXI века и има вредност која је за 2,3 пута мања од густине 

насељености централне Србије (97,6 ст/km 2 ). Овако ниске вредности 

су у великој мери условљене привредом неразвијеношћу општине Рашка, 

што је условило емиграцију становништва са овог подручја. Према густини 

насељености, катастарске општине у општини Рашка су подељене у четири 

групе: испод 30, 31–60, 61–90 и 91 – 1.602 ст/km 2 . 

____________ 

186 

Територијални размештај становништва


Табела 2. – Општа густина насељености за период 1948–2002. године 

Година Густина насељености (ст/km 2 ) 

1948. 38,7 

1953. 42,0 

1961. 44,8 

1971. 44,0 

1981. 44,2 

1991. 42,9 

2002. 40,2 


По попису становништва 1961, највише катастарских општина (19) је 

било у другој групи, од 31–60 ст/km 2 . То су насеља која су лоцирана на ободу 

Рашко – баљевачке котлине и имају добру саобраћајну везу са центром (Брвеница, 

Казновиће, Карадак, Ковачи, Милатковиће, Радошиће, Јошаничка Бања, 

Поцесје, Рудница). У трећој групи, од 61–90 ст/km 2 , било је 15 К.О. (Бела Стена, 

Рвати, Беоци, Корлаће, Пискања, Побрђе). Ово су насеља углавном у првој 

концентричној зони (до 5 km удаљености од Рашке као регионалног центра), 

лоцирана уз Ибарску магистралу, и у њима је у овом периоду почела да се 

развија индустријска функција. То је и главни узрок повећања густине насељености 

у њима. У првој групи, до 30 ст/km 2 , 1961. било је 10 К.О. које се налазе 

у планинском делу општине Рашка (Бадањ, Биниће, Носољин, Зарево, 

Плешин, Боровиће, Трнава, Црна Глава). Неповољна морфологија терена 

условила је лошу саобраћајну повезаност ових насеља са регионалном центром, 

што је у значајној мери допринело исељавању становништва у градска и 

приградска насеља. Године 1961. само 5 К.О. имало је густину насељености 

већу од 91 ст/km 2 (Супње, Рашка, Варево, Баљевац и Павлица). Ово су делови 

општине који имају најјаче развијену индустријску функцију, што је уз повољан 

положај био основни разлог повећане концентрације становништва у њима. 

По попису становништва 2002. највише катастарских општина (30) је 

у групи до 30 ст/km 2 , што је скоро дупло у односу на 1961. годину. По бројности 

катастарских општина, следи друга група од 31–60 ст/km 2 у којој се налази 

њих 11. У трећој групи, од 61–90 ст/km 2 , налазе се две катастарске општине, 

док је у категорији преко 91 ст/km 2 сврстано 6 катастарских општина (Супње, 

Рашка, Варево, Баљевац, Драганиће и Побрђе). Највећу густину насељености 

и даље имају катастарске општине које се налазе уз Ибарску магистралу, где 

се одвија интензивна привредна активност, па на 1 km 2 живи од 64 до 1.602,3 

становника (Супње 1.602,3 ст/km 2 , Рашка 1.318,5 ст/km 2 , Варево 831,6 ст/km 2 , 

Баљевац 123,5 ст/km 2 и Биљановац 64,9 ст/km 2 ). То је последица концентрације 

индустријских објеката, саобраћајница и других непољопривредних делатности, 

па се пораст густине насељености у градским и приградским насељима 

доводи у везу са бољим условима живота у односу на сеоску средину. 

____________ 

187


Табела 3. – Општа густина насељености по катастарским општинама 1961. и 2002. 

Катастарска општина 1961. 2002. Катастарска општина 1961. 2002. 

Бадањ 11,3 2,6 Кремиће 31,0 5,1 

Баљевац 118,3 123,5 Крушевица 39,0 12,8 

Бела Стена 86,7 57,6 Пискања 69,1 38,1 

Носољин 28,1 19,1 Кућане 55,3 15,9 

Беоци 69,8 52,8 Милатковиће 41,5 26,6 

Биљановац 68,0 64,9 Муре 79,0 58,5 

Биниће 23,9 5,6 Поцесје 52,3 8,2 

Гњилица 68,3 21,0 Луково 47,0 10,0 

Боровиће 20,0 6,7 Радошиће 53,5 26,8 

Боће 45,5 7,3 Раковац 72,1 1,1 

Павлица 97,6 83,4 Туснић – Плавково 39,2 16,3 

Брвеница 41,8 21,2 Плешин 20,2 6,7 

Варево 373,3 831,6 Побрђе 85,3 99,7 

Војмиловићи 64,8 21,4 Ново Село 86,6 47,6 

Драганиће 43,3 121,7 Панојевиће 50,8 24,4 

Градац 29,5 17,8 Рашка 453,8 1318,5 

Жутице 66,2 58,2 Рвати 77,6 54,2 

Зарево 20,6 5,6 Руднице 49,8 53,2 

Јошаничка Бања 37,4 32,4 Себимиље 44,2 11,0 

Казновиће 54,5 37,1 Семетеш 34,5 13,9 

Карадак 46,7 26,3 Супње 153,2 1602,3 

Ковачи 45,5 18,1 Тиоџе 64,4 21,8 

Лисина – Шипачина 25,6 15,3 Трнава 18,3 10,5 

Корлаће 69,4 51,8 Црна Глава 20,5 7,8 

Кравиће 77,2 25,8 УКУПНО 44,8 40,2 


Скоро сва сеоска насеља општине Рашка по попису становништва 

2002. године, припадају зони слабе насељености, која је у корелацији са 

слабом економском развијеношћу, утицала на одсељавање становништва 

ка граду. Најмању густину насељености имају катастарске општине у западном 

и североисточном делу општине Рашка који гравитирају Копаонику 

и Голији (Покрвеник 1,1 ст/km 2 , Бадањ 2,6 ст/km 2 , Кремиће 5,1 ст/km 2 , 

Биниће 5,6 ст/km 2 и Црна Глава 7,8 ст/km 2 ). Поменута села су на великим 

надморским висинама, удаљена од важнијих друмова и комуникација, па 

чак и без комуналне инфраструктуре (Пењишевић, И., 2010). Та изолованост 

је на известан начин онемогућила да се у њима развију поједине 

функције (здравствена, образовна, индустријска), што је било и главни разлог 

за емигрирање младог становништва. 

____________ 

188


Слика 1. – Територијални размештај становништва општине Рашка 1961. 2 

Слика 2. – Територијални размештај становништва општине Рашка 2002. 

2 1 – Бадањ, 2 – Баљевац, 3 – Бела Стена, 4 – Бело Поље, 5 – Беоци, 6 – Биљановац, 7 – Биниће, 8 – 

Биочин, 9 – Боровиће, 10 – Боће, 11 – Брвеник, 12 – Брвеник насеље, 13 – Брвеница, 14 – Варево, 15 

– Војмиловиће, 16 – Вртине, 17 – Гњилица, 18 – Гостирадиће, 19– Градац, 20 – Драганиће, 21 – 

Жерађе, 22 – Жутице, 23 – Зарево, 24 – Још. Бања, 25 – Казновиће, 26 – Карадак, 27 – Ковачи, 28 – 

Копаоник, 29 – Корлаће, 30 – Кравиће, 31 – Кремиће, 32 – Крушевица, 33 – Куриће, 34 – Кућане, 

35 – Лисина, 36 – Луково, 37 – Милатковиће, 38 – Муре, 39 – Ново Село, 40 – Носољин, 41 – 

Орахово, 42 – Павлица, 43 – Панојевиће, 44 – Пискања, 45 – Плавково, 46 – Плешин, 47 – Побрђе, 

48 – Покрвеник, 49 – Поцесје 50 – Радошиће, 51 – Раковац, 52 – Рашка, 53 – Рвати, 54 – Рудница, 

55 – Себимље, 56 – Семетеш, 57 – Супње, 58 – Тиоџе, 59 – Трнава, 60 – Црна Глава, 61 – 

Шипачина. 

____________ 

189


Табела 4. – Аграрна густина насељености у општини Рашка 1961, 1981. и 2002. 

____________ 

190 

Година 

Пољопривредне 

површине (ha) 

Пољопривредно 

становништво 

Аграрна густина 

(ст/ha) 

1961. 34.568 17.615 50,9 

1981. 33.947 5.901 17,6 

2002. 33.345 1.365 4,1 

Извор: СЗС, 1966; СЗС, 1984; РЗС, 2004. 

У периоду 1961–2002. година, смањена је и аграрна густина насељености 

у општини Рашка, због миграција село – град и због запошљавања пољопривредног 

становништва у непољопривредним делатностима. Број пољопривредник 

становника на 1 ha пољопривредне површине, смањен је са 50,9 

(1961) на 17,6 (1981), да би 2002. имао вредност од свега 4,1 ст/ha. Такође, 

смањен је и број пољопривредног становништва на 1 ha ораничне површине, 

са 248,2 (1961) на 83,4 (1981) и 20,2 ст/ha 2002. Године 1981. аграрна густина 

насељености у општини Рашка била је приближан нивоу у централној Србији, 

да би 20 година касније број пољопривредних становника на 1 ha пољопривредне 

површине био мањи за 2,5 пута од броја истих у централној Србији. 

Концентрација становништва на једној страни и депопулација на 

другој страни, условили су неравномеран популациони развој градских и 

сеоских подручја. Да би се ови негативни демографски процеси ублажили, 

неопходно је предузети мере за побољшање услова живота људи на селу. 

Оне између осталог подразумевају: 

– саобраћајно повезивање села са њиховим центрима и регионалним 

центром. Такође, потребно изградити телефонску мрежу на подручју катастарских 

општина које још увек немају телефоне (Покрвеник, Кремиће, 

Црна Глава и Раковац), 

– на нивоу центара месних заједница и већих села треба отворити трговинске 

и занатске радње, како би се извршила децентрализација истих из 

градских подручја општине Рашка, 

– стимулисање дневних миграната да остану на селу, путем давања стамбених 

кредита за изградњу индивидуалних сеоских домаћинстава и организовањем 

бесплатног превоза до радног места од стране предузећа где раде, 

– унапређење пољопривредне производње организовањем шире мреже за 

откуп пољопривредних производа и обезбеђивање кредитних средстава за набавку 

механизације онима који желе да остану да раде и живе на сеоским подручјима 

општине Рашка (Стратегија одрживог развоја општине Рашка, 2009). 

Број и величина домаћинстава 

Динамичне промене броја становника општине Рашка одразиле су 

се и на промене броја домаћинстава, али за разлику од броја становника за


који је у целом послератном периоду карактеристичан пад, број домаћинстава 

се повећавао. У периоду после Другог светског рата дошло је измена 

у структури и величини домаћинстава општине Рашка. Бржи пораст броја 

домаћинстава од броја становника објашњава се уситњавањем сеоских домаћинстава 

путем деобе и преласком углавном младог становништва из 

сеоских насеља у градска (где је пораст становништва и домаћинстава најинтензивнији) 

у којима су изгледи за запошљавање под дејством економског 

развоја далеко бољи. 

Табела 5. – Кретање броја домаћинстава у периоду 1948–2002. године 

Ниво 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002. 

Индекс 

2002/1948 


Рашка 

4.567 4.829 5.677 6.765 8.147 8.820 8.952 196,1 

Градска 

насеља 

450 591 710 1.242 2.607 2.814 3.024 672,0 

Сеоска 

насеља 

4.117 4.238 4.967 5.523 5.540 6.006 5.928 144,0 


Од 1948. до 2002. године број домаћинстава је повећан са 4.567 на 

8.952 (индекс 196,1). Највиши индекси броја домаћинстава у поменутом периоду 

јесу у насељима Супње (1.905,6), Рашка (465,8), Биљановац (334,5), 

Драганиће (315,6), Побрђе (269,1), Рудница (256,8), Јошаничка Бања (218,6) 

и Баљевац (137,7). Ово су углавном градска и приградска насеља у која су се 

после шездесетих година XX века доселили млади из сеоских подручја и овде 

основали своја домаћинства. Са друге стране, најмање индексе имају 

емиграциона насеља општине Рашка која су дубоко захваћена депопулацијом 

– Покрвеник (24,1), Поцесје (58,1) и Себимиље (72,2). 

Табела 6. – Просечан број чланова домаћинства општине Рашка 

Година 1948. 1961. 1981. 2002. 

Број чланова 5,6 5,3 3,6 3,0 


Интензивнији пораст броја домаћинстава од броја становника у послератном 

периоду, пратио је процес опадања величине домаћинстава 

изражене просечним бројем чланова. За 54 године, просечан број чланова 

домаћинства смањен је за 2,6 чланова (са 5,6 на 3,0). То је последица емигрирања 

млађих чланова сеоских домаћинстава, промене става о величини 

породице, запослености супружника, образовног нивоа и уопште због промене 

животног стандарда становништва. 

Док се број домаћинстава повећавао, просечан број чланова домаћинстава 

се смањивао. На то указује структура домаћинстава према броју 

____________ 

191


чланова, која се од друге половине XX века мењала у правцу повећања 

учешћа домаћинстава са 1, 2, 3 и 4 члана, а смањивао се удео великих домаћинстава 

са 5, 6, 7, 8 и више чланова. Према подацима пописа становништва 

2002, најбројнија домаћинства у општини Рашка су са 2 и са 4 члана. 

Двочлане породице чине млади брачни чланови без деце који се после ступања 

у брак одвајају из шире породице и формирају посебно домаћинство. 

Ову категорију домаћинства чине и стари, чија су се деца одвојила или у 

случајевима када супружници немају деце, па је зато број ових домаћинстава 

у сталном порасту. 

Табела 7. – Промене броја чланова у домаћинству 1961. и 2002. године 

Број чланова у 

1961. 2002. 

домаћинству број % број % 

1 461 8,2 1.564 17,5 

2 487 8,6 2.348 26,2 

3 655 11,5 1.557 17,4 

4 914 16,1 2.171 24,2 

5 796 14,1 747 8,3 

6 741 13,1 408 4,6 

7 576 10,1 115 1,3 

≥8 1.037 18,3 42 0,5 

УКУПНО 5.677 100,0 8.952 100,0 

Извор: СЗС, 1966; РЗС, 2004. 

Године 2002. у општини Рашка је са 8 и више чланова било свега 0,5% 

домаћинстава. Њих чине најчешће три или четири генерације, при чему је син 

остао да живи на селу у заједници са родитељима, формирајући притом своју 

породицу. У овим случајевима није дошло до поделе на два домаћинства, мада 

најмлађи чланови најчешће живе у засебним кућама али у заједничком дворишту. 

Вишечлана домаћинства су различитог имовинског стања и углавном 

су то чисто пољопривредна или мешовита домаћинства. 

Домаћинства са малим бројем чланова (до три члана) су у сталном 

порасту, али су она углавном са неповољном старосном структуром. Међу 

њима велики проценат заузимају самачка домаћинства и углавном их чине 

припадници мушког пола који су се на територију општине Рашка доселили 

ради запошљавања у привреди. На основу констатованог стања, депопулација 

и старење становништва могу само повећати уделе самачких и 

двочланих домаћинстава у будућности (Ковачевић, Т., Бубало–Живковић, 

М., Кицошев, С., 2007). Све наведене промене које су се у другој половини 

XX века десиле у структури домаћинстава општине Рашка, односе на бржи 

пораст броја домаћинстава од броја становника и смањење просечне величине 

домаћинстава. Оне су изазване развојем непољопривредних делатности 

и у функцији су њиховог развоја. 

____________ 

192



Негативан природни прираштај, неповољна старосна структура становништва, 

депопулација села и опадање нивоа развијености индустрије 

кроз процес приватизације, представљају озбиљне проблеме са којима је општина 

Рашка суочена у првој деценији XXI века. Све до 1953. ово је било 

претежно аграрно подручје, које је имало релативно високу стопу природног 

прираштаја. Породице са великим бројем деце биле су у функцији развоја 

пољопривреде, која је била и основна привредна делатност. Развој заснован 

на пољопривредној производњи није могао да прати тековине савремене 

цивилизације. Последица тога била је емиграција становништва, због 

које је дошло до депопулације. Сви побројани фактори негативно су утицали 

на кретање броја становника и домаћинстава општине Рашка, пре свега 

њених руралних делова. Из приложених табела и графикона можемо констатовати 

да је за период од 41 године (1961–2002), број становника општине 

Рашка опао за 2.875 лица или за -9,63%. По попису становништва 2002, доминирају 

двочлана домаћинства. Патријархална породица је нестала. 

Због пада наталитета и пораста морталитета, стопа природног прираштаја 

током друге половине XX је у сталном паду, а од 2000. године бележи и 

негативне вредности. То је један од крупнијих проблема, који представља неповољно 

обележје демографског стања општине Рашка на почетку XXI века. 

Уз то и савремена миграциона кретања млађег становништва према граду, довела 

су до редистрибуције наталитета и преношења центара репродукције са 

села на град. То је резултирало тиме да су поједина планинска села опустела – 

Покрвеник 11, Орахово 34, Луково 38 становника. Са друге стране, Рашка, 

Супње и Варево у истом периоду су остварили значајан пораст броја становника, 

што се доводи у везу са повољним положајем ових насеља и развијеним 

функцијама у њима (индустријска, образовна, здравствена, саобраћајна, административна 

итд.). Овако различит темпо промене броја становника одразио 

се и на промену густине насељености и формирања две зоне: зона врло високе 

концентрације становништва (више од 100 ст/km 2 ) и зона слабе насељености 

(мање од 30 ст/km 2 ). У зони врло високе концентрације налазе се градска и 

приградска насеља, док се половина од укупног броја насеља, у првој деценији 

XXI века налази у зони слабе насељености. Ово је озбиљан проблем, који 

ако се не ублажи, врло брзо може довести до демографске угрожености руралних 

делова општине Рашка. 

У том погледу, стручни тим Општине Рашка је урадио Стратегију 

одрживог развоја 2009–2019. године, у којој је планирана ревитализација 

сеоских насеља развојем туризма. Рурални туризам на овом подручју је за 

сада мањег обима, али се на њега гледа као на изузетно перспективну привредну 

делатност. Могуће га је развијати комплементарно са планинским 

туризмом, јер се овде већ дуго ради на производњи здраве и органске хра- 

____________ 

193


не која почива на производњи малина и боровница. Улагањем у развој руралног 

туризма могло би се задржати млађе становништво, али је основни 

предуслов за то изградња нове и подизање квалитета постојеће инфраструктуре 

у сеоским насељима општине Рашка. 

Војногеографски институт (1970). Топографска карта 1: 50 000, Лист Нови Пазар 

1. (Број листа 580-1). Београд. 

Ковачевић, Т., Бубало–Живковић, М. и Кицошев, С. (2007). Промене броја становника, 

густине насељености и домаћинстава у насељима планине Гоч. Гласник Српског 

географског друштва, 87(1), 97–107. 

Лугоња, А. и Гатарић, Р. Д. (2010). Демографске промене и територијалне импликације 

на простору Купрешке висоравни. Демографија, књ. 7, 161–176. 

Маринковић, Д. (2007). Детерминанте демографског развоја и перспективе становништва 

Републике Српске. У М. Тодоровић (ур.), Први конгрес српских географа 

(553–561). Београд: Српско географско друштво. 

Марковић, Ј. и Павловић, М. (1995). Географске регије Југославије. Београд: Савремена 

администрација. 

Милинчић, М. и Росић, М. (2001). Општина Рашка. У Стаменковић, С. и други 

(ур.), Географска енциклопедија насеља Србије (Посебна издања, књ. III, 429–451). 

Београд: Географски факултет и Стручна књига. 

Павловић, Р. (1995). Становништво и насеља општине Рашка у функцији привредног 

развоја. Београд: Етнографски институт САНУ. 

Пењишевић, И. (2010). Фактори и правци регионалног развоја Рашког краја. Београд: 

Географски факултет, магистарски рад. 

Републички завод за статистику Србије. (2003). Општине у Србији 1961–2002. Београд. 

Републички завод за статистику Србије. (2004). Пољопривредно становништво. У Попис 

становништва, домаћинстава и станова у 2002. години (књига VII). Београд. 

Републички завод за статистику Србије. (2004). Упоредни преглед броја становника 

и домаћинстава 1948–2002. године. У Попис становништва, домаћинстава и 

станова у 2002. години (књига IX). Београд. 

Савезни завод за статистику. (1966). Домаћинства и становништво према карактеристикама 

домаћинстава. У Попис становништва 1961. године (књига IX). Београд. 

Савезни завод за статистику. (1966). Пољопривредно становништво. У Попис становништва 

1961. године (књига XV). Београд. 

Савезни завод за статистику. (1984). Пољопривредно становништво. У Попис становништва, 

домаћинстава и станова 1981. године. Београд. 

Социо-економска анализа општине Рашка. (2008). Регионална агенција за економски 

развој Шумадије и Поморавља. 

Спалевић, А. (2009). Могућности за развој руралног подручја у Републици Србији. 

Зборник радова географског института „Јован Цвијић”, САНУ, 59 (2), 133–148. 

Стратегија одрживог развоја општине Рашка 2009–2019. године. (2009). Општина 

Рашка и невладина организација ”ПРО”. 

Теренска истраживања аутора. 

____________ 

194 

ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ



Aleksa Popadić 

CHAGES I UMBER OF POPULATIO, POPULATIO DESITY AD 

HOUSEHOLDS I THE SETTLEMETS OF RASKA 

MUICIPALITY 1948–2002. YEAR 

Summary 

Negative population growth, unfavorable age structure, rural depopulation and the 

decline in the level of industry development caused by privatization represent serious 

issues that the municipality of Raska faces with in the first decade of the twenty-first 

century. All listed factors have affected population and households, especially in rural 

parts of the municipality. During the analyzed period (1948–2002), the villages did not 

have developed activities that would keep the population freed from agricultural 

activities. As a result, emigration occurred and lead to depopulation. Strong population 

decline in rural areas was followed by concentration in urban and suburban areas. 

Although the significant number of labor force and population at reproductive age left 

rural settlements of the Raška municipality, it is probable that population decline will 

continue, due to negative trends in population. The improvement of living and working 

conditions, as well as the rural tourism development could encourage young people to 

stay or even return to rural settlements. 

____________ 

195



UDK 314.117:323.1(624) 


Марија Ивковић 

ЕТНО-ДЕМОГРАФСКА СЛИКА СУДАНА 

Извод: У овом раду укратко су представљене основне етно-демографске 

карактеристике Судана. Указано је на противуречности и на изворе нестабилности који 

из њих произилазе. Велика етничка, верска и језичка хетерогеност Судана омогућава 

издвајање више система по различитим критеријумима. Ипак, имавши у виду 

основне одлике различитих група издвојена су два основна етно-демографска система: 

арапско-муслимански на северу и традиционално-афрички на југу. Такође су истакнуте 

и противуречности које постоје унутар ових система. Односи међу племенима 

и народима чак и исте конфесионалне структуре врло су сложени што произилази из 

специфичности историјског развоја. Супротности међу појединим етничким, верским 

и политичким групама, прерастају у оружане сукобе и дугогодишње ратове. 

Кључне речи: Судан, етно-демографске карактеристике, становништво 

Abstract: This paper briefly presents the main ethno-demographic characteristics of 

Sudan. It points to the contradictions and the sources of instability that arise from them. 

Great ethnic, religious and linguistic heterogeneity of Sudan allows the separation of 

several systems by different criteria. However, taking into account the basic 

characteristics of different groups, there are two main ethno-demographic systems: the 

Arab-Muslim in the north and the traditional-African in the south. In the paper are also 

highlighted the contradictions that exist within these systems. Relations between the 

tribes and nations, even the same denominational structures are very complex, which 

stems from the specific historical development. Contradictions between certain ethnic, 

religious and political groups, which develop into armed conflicts and years of war. 

Key words: Sudan, ethno-demographic characteristics, population 

Основне етно-демографске одлике Судана 

Судан 1 је највећа држава у Африци и десета у свету, са површином 

од 2.505.810 km². На територији ове земље сусрећу се различите културе, 

расе, веровања, језици, обичаји и традиције. Дуга и богата историја, као и 

различит културно-историјски развитак појединих делова државе, довели 

су до сложених односа међу појединим етничким, верским и политичким 

групама, што често представља и извор нестабилности и конфликата, на 

само у самом Судану, већ и шире. 

1 Рад је написан почетком 2011. године, у време пре одвајања јужног дела Судана у засебну 

државу. У складу са тим, сви подаци изнети у раду односе се на јединствену државу 

Судан која је постојала до јула 2011. године. 

____________ 

197


Судан је изразито етнички и религијски хетерогена земља у којој економски 

и политички доминира северни део, чији се становници декларишу 

као Арапи и муслимани. Ова подела има дубоке историјске корене, а додатно 

ју је учврстила Британска колонијална владавина која је северним и јужним 

делом Судана управљала служећи се са две различите администрације, 

и по стицању независности земље пренела управну моћ у руке елите северног 

дела (Giroux J., 2009). Судански југ је насељен припадницима Нилотске 

групе народа, који исповедају хришћанство и традиционалне религије. 

Други Судански грађански рат (1983–2005) се обично карактерише као конфликт 

између ова два система, и покушај Нилотских народа са југа да се одупру 

превласти муслиманског севера. Власт из северног дела земље настојала 

је да кроз процес арабизације и исламизације успостави културно јединство 

над етнички и религијски хетерогеном земљом (Danish Foreign Ministry, 

1993). Ови, добрим делом насилни покушаји, довели су до супротних ефеката 

и до ескалације сукоба између севера и југа дајући им све већу расну и 

верску димензију. Као резултат ових дешавања, што се више jуг оснаживао 

и дизао глас против превласти северног дела земље, то се север све више везивао 

за свој арапско-исламски идентитет (Deng M., 2001). 

Процењују се да у Судану данас живе припадници око 600 различитих 

етничких заједница који говоре око 400 различитих језика и дијалеката (Ferrera 

M., 2006). Северни део Судана налази се на додиру евроазијске и негроидне 

расе. Мешањем Нубијског становништва тамне пути са Арапима, дошло је до 

стварања мешовитих и прелазних расних облика. На северу су највећим делом 

концентрисани Арапи који припадају семитско-хамитској групи народа, 

затим арабизовани Нубијци, припадници народа Беја, Фури и Масалити, који 

сви припадају Нилотској групи народа. (Недељковић М., 2001) Не треба изоставити 

ни Копте који су хришћани, припадају евро-азијској раси и датирају 

на овим просторима још из пре-исламске ере. У јужном делу живе Нилотски 

народи, који припадају Афричкој (Негроидној) раси. Најмногољуднији су сточарски 

Динки (10% укупног становништва Судана) који живе западно од Белог 

Нила , њима сродни Нуери између Плавог Нила и Собата (4%), Шилуци 

(2%) и Баријци (3%) око Плавог Нила, Азанди (3%) и Лотукои (2%) на 

крајњем југу (Ferrera M., 2006). Званичан језик Судана је арапски (припада 

групи семитских језика) и њиме говори већина становника северног дела земље, 

мада су се и овде задржали многобројни традиционални језици. На простору 

јужног Судана заступљени су језици из Нилско-сахарске групе језика 

(Динка, Нуер, Шилук, Фур, Масалит, итд), док на крајњем југу има и припадника 

народа који говоре језике из Нигер-Конгоанске групе (Азанде). 

Према подацима ЦИE (2008), 70% ст. Судана исповеда Ислам, 25% су 

припадници традиционалних религија и око 5% су хришћани (углавном католици 

и евангелисти). Ислам је доминантна религија на северу земље, док су у 

јужном делу заступљене традиционалне домородачке религије и хришћанство. 

____________ 

198

Marija Ivković 

Слика 1. – Распоред етничких група у Судану 

Извор: http://southsudaninfo.net/maps/ 

Готово сви муслимани су Сунити, иако постоје значајне разлике 

између присталица различитих традиција Сунита. Такође, постоји и мала 

Шиитска заједница. Хришћани у Судану припадају различитим црквама, 

укључујући Римокатоличку цркву, малу заједницу Меронита на северу, 

као и следбенике Англиканске цркве. Многи хришћани на северу потичу 

од пред-исламских хришћанских заједница. У Картуму постоји Коптска 

хришћанска црква која има дугу традицију. Ту су и етиопска и еритрејска 

____________ 

199


православна заједница у Картуму и источном Судану, које окупљају велики 

број избеглица и имиграната. Верски идентитет игра значајну улогу у 

политичком животу земље. Држава је од 1989. године, почела да постепено 

уводи делове Шеријатског закона у званичне државне законе. У држави 

јача утицај ислама и војна влада се ослања на исламистичке групе, док на 

југу важну улогу игра католичка црква, посебно у школству, здравству и 

дистрибуцији хуманитарне помоћи. 

Слика 2. – Територијални распоред религија у Судану 

Извор: http://southsudaninfo.net/maps/ 

____________ 

200


Услед ратних околности, у земљи се не спроводе редовни пописи 

становништва те су подаци о укупном боју, као и о многим другим демографским 

карактеристикама становништва били ствар процене различитих 

било државних било страних служби. Од стицања независности одржано је 

5 пописа, који су покрили мању или већу површину земље. Пописи становништва 

одржани су 1955/56, 1973. (цела територија), 1983. (цела територија) 

и 1993. (само северни део земље), и априла 2008. (цела територија). 

Последњи попис одржан је 2008. године, према тврдњама Владе из 

Картума, обухватио је преко 90% целокупне територије Судана. Две одвојене 

комисије слале су своје пописиваче, једна из северног (Central Bureau 

of Statistic - CBS) и једна из јужног дела земље (Southern Sudan Centre for 

Census, Statistics and Evaluation – SSCCSE). По први пут су и становници 

јужног дела земље могли да учествују у организацији и спровођењу пописа. 

Иако је попис, према тврдњама Владе из Картума, покрио око 90% територије 

земље, многи становници тврдили су да нису пописани (Thompkins 

G., 2009). Власти су остале при ставу да ни у једној од регија Судана 

стопа покривености није била мања од 80%. По резултатима пописа укупан 

број становника Судана је нешто више од 39 милиона, од којих 5 милиона 

станује у области главног града Картума, 7,5 милиона у области 

Дарфур и 8,2 милиона у Јужном Судану (SSCCSE, 2009). Представници јужног 

дела земље, тврдили су да је попис исполитизован и да овај део земље 

има 11–13 милиона становника, односно до трећину популације целокупног 

Судана (Heavens A., 2009). Резултати пописа 2008. године били су 

од изузетне важности за даљи политички живот земље у којој се претежно 

арапски муслимански север и хришћански црни jуг боре преко 20 година, 

и у којој је од круцијалне важности одређивање величине бирачког тела. 

Други грађански рат у Судану (1983–2005) завршио се постизањем договора 

о аутономији јужног дела земље и могућношћу да се 2011. изађе на референдум 

о отцепљењу. Референдум је одржан и преко 90% становништва 

јужног дела се изјаснило за отцепљење. Званично одвајање јужног дела државе 

требало би да се догоди се у јулу 2011. 

Табела 1. – Број становника северног и јужног дела Судана по попису 2008. 

Укупно становника Процентуални удео 

Судан 39 154 490 100 

Северни део 30 894 000 79 

Јужни део 8 260 490 21 

Извор: Попис становништва у Судану, 2008. године, Централна статистичка 

канцеларија Судана и Центар за попис статистику и евалуацију Јужног Судана 

Становништво Судана се одликује високим природним прираштајем 

који износи 22%. Уз висок наталитет, од 36,6% (ЦИА, процена за 2011) и морталитет 

од 11,1%, становништво Судана повећава се изузетно брзо. Тако се у 

____________ 

201


периоду од 52 године, односно од првог пописа у Судану 1956. године до пописа 

2008. године, укупан број становника повећао скоро 4 пута, односно са 

10,3 милиона на 39,3 милиона (UN, 2009). Полно-старосна структура земље 

има облик пирамиде са широком базом. Становништво млађе од 15 година 

чак 42% (CIA, Factbook). Стопа фертилитета је висока и износи 4,8 за ниво целе 

земље. И у северном арапском и у јужном нилотском делу земље присутни 

су слични репродуктивни обрасци. Сликовит пример за овако високу стопу 

фертилитета јесте обичај код припадника народа Динка, који живе у јужном 

делу земље, да се последња фаза брака закључује тек када жена роди треће дете. 

Очекивано трајање живота је свега 54 године за мушкарце, односно 56 за 

жене, па не чуди што је проценат старијих од 60 година је свега 3,8. Услед недоступности 

података тешко је са сигурношћу рећи да ли се природни прираштај 

и очекивано трајање живота разликују у северном и јужном делу земље. 

Ипак, уколико имамо у виду да се већина градских центара са развијеном 

мрежом амбуланти налази у арапском делу, као и чињеницу да је арапски део 

био у мањој мери изложен ратовима, можемо закључити да је очекивано трајање 

живота врло вероватно веће у северном делу земље. 

Образовна структура становништва Судана генерално је врло лоша, а 

чак 44% становништва је неписмено (Natek K, 2005). Арапско становништво 

има бољу образовну структуру јер је у северном делу земље сконцентрисана 

већина градова који су и образовни центри. Посебно се повољном образовном 

структуром истичу Копти, који иако представљају процентуално малу 

заједницу (око 1% популације Судана) због образовања имају значајнију 

улогу у економском животу земље него што то из њихове бројности произилази. 

Народи јужног дела земље, као и они из Дарфурске области, највећим 

делом су неписмени. Услед честих ратова, школски систем у неким областима 

је готово престао да постоји. Католичка црква је 30-их година прошлог 

века организовала описмењавање и ове школе понегде још увек функционишу. 

Језици неких народа тек скоро су добили и писане верзије. У северном 

делу Судана у употреби је арапско, а јужном делу земље латинично писмо. 

____________ 

202 

Арапски исламски север 

Етнодемографски систем на територији северног Судана има доминантну 

улогу у политичком и економском животу земље. У овом делу земље 

се налази главни град, и државне, привредне, економске, културне и 

образовне институције такође су овде сконцентрисане. Највећи део становништва 

је исламске вероисповести и идентификује се са Арапском културом, 

мада су понегде задржане и традиционалне религије и веровања, а мали 

део становништва чине хришћани (пре свега Копти). У употреби је Арапски 

језик, који припада семитско-хамитској групи језика и који је званичан језик 

Судана, мада се становништво и у северном делу служи и својим традицио-


налним језицима (Нубиски, Беја, Фур, Масалитски). По попису из 2008. године, 

у северном делу земље живи више од 30 милиона становник. Проблем 

приликом анализе кретања бројности становништва овог дела земље јесте у 

томе што Влада у Картуму истиче укупан број становника целог Судана, па 

је тешко издвојити само северни део. Такође треба имати у виду и да се у 

појединим деловима воде оружани сукоби, да је контрола над таквим областима 

само делимична и да је велики број избеглих и расељених лица. 

Идентификовање становника Северног дела земље са Средњим истоком 

има дубоке корене још из античких времена, када су се Египћани и 

Арапи ширили на југ у потрази за робљем, златом и слоновачом. (O’Fahey 

R., 1996) У процесу арабизације долазило је до ширења јаког културног 

утицаја на првобитно не-aрапске области у којима је почео да се говори 

арапски језик. Ислам се проширио и постао доминантна религија. Долазило 

је до склапања мешовитих бракова, а Нубијски идентитет се полако губио. 

Резултат тога је да су неки елементи арапског порекла искомбиновани 

у различитим облицима и степенима са елементима преузетим из култура 

које су покорене. Физичке одлике данашњих становника северног Судана 

показују да су углавном нубијског порекла. Неке мање групе Нубијаца нису 

склапале мешовите бракове са Арапима и сачувале су свој идентитет. 

То је довело до подела између арапског идентитета и нубијског идентитет 

код првобитно истог народа. (Јок., 2011) Данас на простору северног Судана 

живе припадници различитих народа који се изјашњавају као Арапи, 

Нубијци, Нобе, Беја (Беџа), Копти, Фури, Масалити, Хауси и други народи. 

Након стицања независности државна управа је спроводила политику 

стварања јединственог суданског арапског идентитета, ширењем Ислама, 

арапског језика и културе (Heather S., 2008). 

За време владавине царице Теодоре Византијом (6. век) слати су мисионари 

у циљу ширења хришћанске вере међу Нубијце, па и данас у овом делу 

Судана постоје старе хришћанске заједнице. Иако Исламско становништво 

чини већину и већина њих се изјашњава као Арапи, односи између појединих 

исламских група такође су више него заоштрени, због различитог 

историјског и културног наслеђа. Сликовит приказ ових протувречности јесте 

вишегодишњи оружани сукоб у Дарфуру. Такође не треба изоставити ни 

Коптско хришћанско становништво, које нема процентуално велики удео, 

али због образовања има значајну улогу у економском животу земље. 

Три највећа народа на територији Дарфура су Масалити, Загхава и Фури 

и они сви исповедају Ислам. Традиционално су се мешали са Арапима и 

највећим делом су арабизовани. Међутим, као и друга суседна афричка племена, 

задржати су део својих традиционалних обичаја, упркос интензивним 

напорима владе Судана да ове народе у потпуности приведе арапској култури. 

Масалити и Фури се разликују од Арапа по начину на који практикују 

Ислам, што се посебно илустративно може видети на примеру слободе коју 

____________ 

203


уживају њихове жене. Оне равноправно раде са мушкарцима, на пример на 

подизању куће, што је незамисливо у типично Арапским земљама. Мужеви 

и жене традиционално гаје одвојено своје усеве и тиме одржавају неки вид 

економске независности. Своје традиционално алкохолно пиће перципирају 

као важан део исхране, те не сматрају да подлеже исламским законима о забрани 

алкохола. Такође су народи области Дарфур задржали и многе обичаје 

који су везани за њихову некадашњу религију, а које практикују упоредо 

са исламским. Проблеми са којима се суочавају услед наметања арапске 

културе и ислама као једине религије, су бројни. Од средине 70-их године 

20. века када почиње да јача утицај Ислама и постепено се уводи шеријатски 

закон на простору Судана, ови народи који су себе до тада сматрали побожним 

муслиманима, пружају велики отпор и опиру се мешању у њихов начин 

живота. Локални отпор у Дарфуру снажно се супротставља централизованој 

арапској власти из Картума. У овој области активна је и регионална 

арапска полиција Џанџавида коју подржава влада из Картума, а која узнемирава 

и малтретира локално афричко становништво (Behrends A., 2007). Њу 

чине регрутовани Арапски номадски који су без земље а који су и пре долазили 

у сукобе са стално настањеним становништвом ових простора које се 

бави пољопривредом. Међутим, током последњих неколико деценија, између 

заједница староседелаца (народа Фур и Масалит) и арапских номада дошло 

је до повећања сукоба око земље услед повећања броја људи и стоке, 

деградације животне средине, ширење пољопривредног земљишта, коришћења 

водних ресурса и миграција номада из Чада у Дарфур. 

У северном Судану живи и 300 000–500 000 Копта који су хришћани 

и следбеници коптске цркве (Недељковић, 2001). Њихово присуство на 

овим просторима датира из пре-исламске ере. Данас су изложени верској 

дискриминацији и било је више покушаја насилног превођења у Ислам 

(Henderson R., 2005). То је довело до великих емиграција и смањивања њиховог 

броја. Како се грађански рат распламсавао током 1990-их, влада је 

фокусирала своје интересовање на југ земље. Иако и даље доживљавају 

дискриминацију, Копти и друге хришћанске групе са дугом традицијом у 

северном Судану, имају данас мање ограничења од хришћана у Јужном 

Судану, те од скора имају и своје представнике у влади. Постоје и други 

извори тензија између различитим група у региону који датирају из ранијих 

дана. Осим повремених конфликата номадских сточарских народа, који 

себе називају Арапима иако су тамне пути, и стално насељених народа 

који се баве пољопривредом, овде је својевремено била актуелна трговине 

робљем и извоз Африканаца из других делова Судана у арапски свет. То је 

такође доводило до тензија између афричког и арапског становништва. 

Ропство у Судану има дугу традицију. Овим подручјем су пролазили 

трговачки путеви још у доба Египат и касније Арапа. У 19. веку је на хиљаде 

робова одвожено у Турску и Арапске земље. Становништво јужног дела 

____________ 

204


Судана је у том периоду десетковано (Collins, R. 2008). Ропство је укинуто 

од стране британских империјалних власти 1898. али је требало неколико 

деценија да и пракса одумре. У току грађанских ратова који трају од 1955. 

ропство није било централно питање, али је постало актуелно последњих деценија. 

Данас нема јавних аукција и не постоји систематско хватање робова, 

али одређена истраживања указују на то да је један део заробљеника из ратом 

погођених подручја приморан на принудан рад (De Waal A., 1998). Робови 

су углавном Динке из северног дела региона Бахр Ал-Газал, као и људи 

из других ратом захваћених области, од чега велики део чине жене и деца 

(Jok, 2001). Тешко је рећи колико укупно има људи у ропству, али се зна да 

је више хиљада заробљено последњих година. Неки од њих су пребачени у 

логоре на северу земље где их држе као таоце (Dagne, Т. 2002). Влада Судана 

је у више наврата негирала да ропство постоји, али је под међународним 

притиском пристала да преиспита ове тврдње 1996. Окривила је "племенске 

сукобе" у којима обе стране узимају таоце, и нагласила чињеницу да ови заробљеници 

нису робови и да је ропство у Судану незаконито. 

Немуслимански нилотски југ 

У јужном делу државе живи црначко немуслиманско становништво 

које припада нилотској групи народа. Овај део земље је дуго био маргинализован 

у економском и политичком смислу у односу на северни део. Припадници 

ових народа још од 1956. године одупиру се превласти муслиманског 

севера и покушајима исламизације. Кретање броја становника је релативно 

тешко пратити, с обзиром да ауторитети овог дела земље негирају тачност 

података са прва 4 пописа, тврдивши да је њихова бројност умањивана. 

Према попису 2008. године и подацима Службе за статистику Јужног Судана 

(SSCCSE) на територији јужног дела Судана живи 8,26 милиона становника. 

Више од половине становника (51%) је млађе од 18 година, а чак 72% 

становништва је старости испод 30 година. 

У етничком смислу овај систем је врло хетероген и одликује га велика 

уситњеност. Већина припада Нило-сахарској групи народа и језика. Најмногољуднији 

су сточарски Динки (10% становништва Судана) који живе западно 

од Белог Нила , Нуери између Плавог Нила и Собата (4% укупног ст.), 

Шилуци (2% укупног ст.) и Баријци (3% укупног ст.) око Плавог Нила, Азанди 

(3% укупног ст.) и Лотукои (2% укупног ст.) на крајњем југу (Недељковић, 

2001). Азанде спадају у Манде народе, који су део Нигер-Конгоанске групе 

народа. По питању конфесионалне структуре доминантне су традиционалне 

религије (анимизам) и хришћанство (углавном католичанство и евангелизам). 

У јужном делу Судана није дошло до исламизације будући да су северни 

и јужни део спојени тек у 19. веку под управом Египта, односно Велике 

Британије. Хришћанске мисије су почеле да проповедају хришћанство 

____________ 

205


међу домородачким племенима 1930-их година. Тешко је са прецизношћу 

рећи који проценат становника на југу Судана припада хришћанској 

вероисповести. Kатоличка црква процењује да је међу Динкама 4-8% хришћана, 

Евангелистички извори извештавају да је 2% народа Динка прихватило 

Евангелистичку цркву. Данас постоји Нуер црквена организација са 

више десетина цркви. Међутим и поред тога, извештаји указују да је само 

око 1% Нуера хришћанске вероисповести (SSEESC, 2009). Многе хришћанске 

организације из Сједињених Америчких Држава, Немачке, Шведске и 

Етиопије покушавале су да на разне начине (углавном кроз организовање 

школа, хуманитарне помоћи и слично) ове народе преведу у Хришћанство. 

За сада ефекти нису велики јер се они или одупиру преласку у другу веру, 

или и када је делимично прихвате и даље настављају да практикују своје 

традиционалне ритуале и не одричу се својих старих веровања. 

Племена јужног Судана су дуго времена живела прилично изоловано, 

неометанa од стране глобалних политичких кретања. По традицији нису били 

активни у државној политици. Повремено су имали сукобе међусобно, 

око превласти над територијама за испашу стоке. Динке, Атуоти и Нуери 

показују сличност и верује се да имају заједничко порекло и то из области 

која се сада назива Нуерланд а сматра се да је до раздвајања ових народа дошло 

делимично и због спора око власништва над стоком (Jok, 1999). На односе 

међу племенима у јужном Судану у великој мери су утицали догађаји у 

19. веку као што су упади Турака, Арапа, и на крају Британаца (Holt P., 

2000). За време Британске владавине, када је територија Судана била део 

кондоминијума који су држале Велика Британија и Египат, дошло је до великих 

промена за локалне народе. Јужни део Судана је био издвојен и маргинализован. 

Та маргинализација се наставила и по успостављању Судана 

као независне државе. Британска колонијална политика била је усмерен на 

успостављање јасне границе између Динка и Нуера. Ово је зауставило дугорочне 

процесе културних промена и евентуалне интеграције ових племена у 

јединствени ентитет, а конфликти и оружани сукоби постали су посебно изражени 

90-их година двадесетог века, иако се ови народи на истој страни 

боре против припадника северног дела земље (Kevlihan R., 2007). 

У другој половини 20. века народи јужног Судана започели су оружану 

борбу против доминације исламског севера, и растући покрет за независност 

Јужног Судана активирао је припаднике већине етничких група са југа. Грађански 

ратови који трају готово без престанка од 1956. донели су додатне економске 

и хуманитарне проблеме. Процењује се да се по завршетку сукоба 

2005, око 140 000 избеглих вратило у Јужни Судан, док око 270 000 избеглица 

и даље борави у суседним државама (УН, 2007). Овај део државе има највећим 

делом рурални систем економије. У многим деловима је и даље задржан 

традиционални пастирски начин живот типичан за људе из породице Нилота, 

али су у неким областима почели и да се баве пољопривредом. Стока је и да- 

____________ 

206


ље највећа симболичка и материјална вредност ових народа. Треба приметити 

и да услед интензивних ратова последњих деценија, све више и оружје придобија 

значај који је некад припадао искључиво стоци. 

Припадници ових народа се организују у племена које се састоје од 

родова. Не постоји општи политички ауторитет у племенској структури, већ 

свако племе има свог вођу. Уједињавање племена врши се на основу територијалне 

блискости и заједничких интереса. Упоредо са територијалним поделама 

кланови су подељени и по мушкој линији у групе које воде порекло 

од једног претка. Ова традиција је значајна у контроли и расподели ресурса. 

Мрежа образовних институција у овом делу земље је генерално врло 

оскудна. Прве школе биле су организоване од стране Хришћанске организације 

1930-их година. Ипак и данас, као резултат низа фактора а посебно дуготрајних 

ратних сукоба, образовна структура становништва јужног Судана 

је изразито лоша. Свега 27% популације старије од 15 година је писмено, од 

тога 40% мушкараца и свега 16% жена (SSCCSE, 2009). 


Етно-демографска слика Судана врло је сложена и специфична. Једна 

од основних одлика ове земље јесте велика уситњеност и измешаност 

различитих етноса, верских и језичких група, што је последица дугог и богатог 

историјског наслеђа. Подаци о демографским карактеристикама земље 

немају дужи континуитет и често су оспоравани. По последњем попису становништва 

обављеном 2008. године, у Судану живи 39 милиона становника, 

укључујући и 4,6 милиона избеглица и око милион интерно расељених лица. 

Наталитет и природни прираштај су високи, те се ради о изузетно младој популацији. 

Велики део становништва је неписмен и живи у руралним областима. 

Простор Судана је поприште конфликата међу различитим етничким, 

верским и политичким групама, које се боре како за превласт тако и за очување 

свог идентитета. Два основна етно-демографска система су арапски 

муслимански систем на северу и традиционални (делимично хришћански) 

црначки на југу. Други Судански грађански рат (1983–2005) се обично карактерише 

као конфликт између ова два система у коме Нилотски народи са 

југа покушавају да се одупру превласти муслиманског севера. 

Опстанак Судана као јединственог система је последњих година 

озбиљно доведен у питање. На референдуму одржаном почетком 2011. године 

у јужном делу земље, преко 90% становништва се изјаснило за отцепљење 

и стварање самосталне државе. До реализације ове тежње требало би 

да дође у јулу ове године. Такође и у самом јужном као и северном делу земље, 

постоје противуречности које се манифестују кроз бројне друге конфликте 

и оружане сукобе великих размера, који прете да угрозе и стабилност 

ових појединачних система као таквих. 

____________ 

207


____________ 

208 


Behrends, A. (2007). The Darfur conflict and the chad/sudan border: Regional context 

and local Re-configurations. Sociologus, Vol. 57, No. 1, 99-131. 

CIA World Factbook.(2011). Sudan.U.S. Central Intelligence Agency. 

Dagne, T. (2002). Sudan: Humanitarian Crisis, Peace Talks, Terrorism, and U.S. Policy. 

Special Issue Brief for Congress. 

Danish Foreign Ministry. (1993). Racism in Islamic disguise? Retreating nationalism 

and upsurging ethnicity in Dar Fur, Sudan : Indigenous peoples and the colonial state. 

Special edition: IWGIA Document, No. 74, 291-311. 

Deng, F. (2001). Sudan - Civil War and Genocide, Disappearing Christians of the 

Middle East. Middle East Quarterly,Vol. 8, No. 1, 13-21. 

De Waal, A. (1998). Exploiting Slavery: Human Rights and Political Agendas in Sudan. 

New Left Review, No.227. 124-142. 

Ferrera, M. (2006). Народи света. Православна реч; Међународни истраживачки 

центар за културу. Нови Сад. 

Fick, M., (2009). Sudans census results complete and accepted? Not so fast says south. 

The Enough Project to End Genocide and crimes against humanity. 

Giroux, J., Lanz, D. and Sguaitamatti, D. (2009). The Tormented triangle: The 

regionalisation of conflict in Sudan, Chad and the Central African Republic. Center for 

Security Studies, ETH, and Swiss Peace, Working Paper no. 47. 

Heather, S. (2008). Arab Identity and Ideology in Sudan: The Politics of Language, 

Ethnicity and Race. African affairs, Vol. 107, No. 426, 21-43. 

Heavens, А. (2009). Southerners Dismiss Sudan Pre-Poll Census Count. Reuters. 

Henderson, R. P. (2005). The Egyptian Coptic Christians: the conflict between identity 

and equality. Islam and Christian-Muslim relations. Vol. 16, No 2, 155-166. 

Holt, P. M., and Daly, M. W. (2000). A History of Sudan: From the Coming of Islam to 

the Present Day. Longman. 

Jok, M. J., Hutchinson, S. E. and Reeves, E. (1999). Sudan's prolonged Second Civil 

War and the militarization of Nuer and Dinka ethnic identities. African studies review, 

Vol. 42, No. 2, 125-150. 

Jok, M. J. (2001).War And Slavery In Sudan. University Of Pennsylvania Press. 

Kevlihan, R. (2007). Beyond creole nationalism? Language, policies, education and the 

challenge of state building in post-conflict southern Sudan. Ethnopolitics, Vol. 6, No. 4, 

513-543. 

Murphy, A. R. and Jok, M. J. (2011). Sudan: Religion and Conflict. Published Online. 

Натек, К. и Натек, М. (2005). Државе света. Заложба Младинска кљига. Љубљана. 

National Educational Statistical Booklet, EMIS, Ministry of Education of South Sudan. 

(2009).The Southern Sudan Centre for Census, Statistics and Evaluation (SSCCSE) 

Недељковић, М. (2001). Лексикон народа света: човечанство 2000. Српска 

књижевна задруга. Службени лист СРЈ. Београд 

O’Collins, R. (2008) A history of modern Sudan.Cambridge University Press. 

O'Fahey, R.S. (1996). Islam and Ethnicity in the Sudan. Journal of religion in Africa, 

Vol. 26, Fasc.3, 258-267. 

Thompkins, G. (2009). Ethnic Divisions Complicate Sudan's Census.NPR. 

United Nations . The Fifth population census in Sudan. 2009.



ETHO-DEMOGRAPHIC PICTURE OF SUDA 

Summary 

Ethno-demographic picture of Sudan is very complex and specific. On the territory of this 

country different cultures, races, beliefs, languages, customs and traditions are facing each 

other. Long and rich history, as well as different cultural and historical development of 

certain parts of the state, led to the complex relationships between individual ethnic, 

religious and political groups, which often was a source of instability and armed conflict. 

Sudan is a very ethnically and religiously heterogeneous country in which the 

economically and politically dominated the northern part, whose inhabitants identify 

themselves as Arabs and Muslims. Sudan's south is populated with members of Nilotic 

group of people that confess Christianity and traditional religions. Government from 

northern part of the country was using process of conversion to Arab culture and Islam 

religion to establish cultural unification in country which was heterogeneous in terms 

of ethnicity and religion. These often violent attempts lead to totally different effects and 

to escalation of violence between northern and southern part of country, giving these 

conflicts more pronounced racial and religious dimension.Second Sudanese Civil War 

(1983-2005) is usually characterized as a conflict between these two systems, and attempt 

of Nilotic people from the south to resist the domination of the Muslim north. 

The population of Sudan by data from the last census done in the2008th,is 39 million 

inhabitants, including 4.6 million refugees and over one million internally displaced 

persons. Census results were of great importance having in mind the referendum about 

the secession of South Sudan. The referendum was held and over 90% of the population 

in the southern part voted for secession. The official separation of the southern part of 

the state should take place in July 2011. 

____________ 

209



UDK 314.117(574) 


Драган Петровић 

ДЕМОГРАФСКА СИТУАЦИЈА САВРЕМЕНОГ КАЗАХСТАНА 

Извод: У овом раду се даје анализа демографске ситуације у савремeном Казахстану. 

Република Казахстан је нова држава настала на постсовјетском простору у 

Централној Азији. Њена специфичност је та што од момента осамостаљења 1991. 

титуларна нација Казаха нема националну већину. Међутим, за ове две деценије 

Казаси постају већинско становништво у земљи, што је постигнуто на различите 

начине: већим наталитетом од словенског и европеидног становништва, планским 

усељавањем Казаха из Кине и Монголије, али и притисцима и угрожавањем права 

Русима, осталим Словенима, Немцима, што је посебно у периоду до почетка 2000- 

их довело до њиховог масовног исељавања из Казахстана. Овоме треба додати и 

фаворизовање у администрацији и државној управи националних Казаха, као и 

инсистирање на знању казашког језика. 

Кључне речи: савремени Казахстан, демографска ситуација, Руси, словенско становништво, 

демографске промене, исељавање. 

Abstract: Republic of Kazakhstan is a new state, created in the post Soviet area of 

Central Asia. Its specificity is that the nation of Kazakhs has not been the national 

majority since the moment of getting independence. However, for these two decades 

Kahakhs became majority of the population in the country, what had been achieved in 

different ways: by higher birth rate than Slavic end population of European origin, by 

planned immigration of Kazakhs from China and Mongolia, but also by pressures and 

endangering of rights of Russians, other Slavs, Germans, what has in the period till the 

beginning of XXI century especially led to their mass emigration from Kazakhstan. To 

this we should add also favoring national Kazakhs in public administration, as well as 

insisting on the knowledge of kazakh language. 

Key words: modern Kazakhstan, demographic situation, Russians, Slavs, demographic 

changes, emigration 

Казахстан је независна држава од 1992, а дотле је била совјетска република 

у оквиру СССР. Казахстан је члан практично свих интеграционих токова 

на постсовјетском простору у чијем је вођству Русија, и то Заједнице независних 

држава (ЗНД), Заједничког економског простора, Организације договора 

о колективној безбедности (ОДКБ) и Шангајског споразума, док посебан 

значај добија Царински савез, чији су чланови Русија, Казахстан и Белорусија 

Казахстан је после Русије најпространија држава на постсовјетском 

простору са површином од 2 756 000 km². Примера ради Украјина има 602 

000 km², а друге чланице ЗНД (сем Русије која има 17,1 милион km²) још 

____________ 

211


мању површину. Казахстан је просторно већи једанаест пута од Велике 

Британије, или девет пута од Италије, те више од седам пута од Немачке 

гледано појединачно. На тако великом простору живи свега око 16 милиона 

становника, па је просечна густина насељености око 6 становника на 1 

km². То је изузетно мала густина насељености, пошто чак и Русија има 

близу 9 становника на 1 km² (Србија и Црна Гора око 100 становника на 1 

km², а западноевропске државе, сем Француске која је нешто ређе насељена 

од њих, просечно око 200 становника на 1 km²). 

Дакле по површини територије Казахстан је девета држава на свету, 

а по броју становника на тек 62 месту, пошто се процењује да је 2011. године 

могао да има око 16 милиона становника. По попису из 1989. било је 

16,400 000 становника, али се њихов број потом смањивао, највише због 

миграције великог броја Руса и других источних Словена, Немаца, за Русију 

и Немачку пре свега. Тако је 2006. било свега око 15,3 милиона житеља, 

али се рачуна да их данас има нешто око 16 милиона, захваљујући смањењу 

исељавања европеидног дела популације, извесног природног прираштаја 

пре свега муслиманског дела становништва, и досељавања Казаха из 

Кине и Монголије. 

Оно што је веома специфично за Казахстан је његова демографија, 

која га битно разликује од осталих земаља постсовјетског простора, а на 

неки начин је специфична и у односу на већину држава света. Прво историјски 

није ни постојао Казахстан као независна држава, посебно не у данашњем 

облику и простору. Казашко становништво, које припада туркофонској 

породици народа, као номадско и рурално насељавало је простор 

данашњег јужног Казахстана, док је средишњи део земље као пустињски и 

полупустињски био и остао веома слабо насељен и привредно неразвијен, 

а током ХХ века населили су га поглавито Казаси. 

Највећи део обрадивих површина је у северном и североисточном 

делу земље, док још једино на југу постоје мање култивисане површине у 

виду оаза и на обронцима високих планина. Сточни фонд је изузетно бројан 

пошто је сточарство традиционална привредна делатност међу Казасима 

који су већинско становништво у централном полупустињском делу републике 

и на југу. Традиционални номадски начин узгајања крупне стоке 

и оваца код Казаха све више добија модерније форме, док на северу и североистоку 

где етнички доминира руско и словенско становништво као и 

друге популације европског порекла, узгајање стоке има интензиван и организован 

карактер фармерског типа. 

Током историје Казахстан је прикључен руској држави у етапама од 

краја XVII до почетка XIX века. Северни Казахстан физичко-географски је 

више део југа западног Сибира где се такође простире појас чернозема тако 

да он историјски и није доживљаван као Казахстан и део средње Азије. 

Северни Казахстан је потпао под власт царске Русије у целини закључно 

____________ 

212

Dragan Petrović 

са 1731. годином. На том черноземном појасу су се густо насељавали Руси 

из европског дела Русије у периоду од XVII века и те миграције су трајале 

у континуитету до друге половине XX века, с тиме да је постојало неколико 

јачих миграционих таласа. Један је био крајем XIX и почетком XX века, 

а други у педесетим годинама XX века. Средњи, полупустињски и пустињски 

део Казахстана је ушао у састав Русије до почетка ХIХ века, а јужни 

део у његовој првој половини. Казахстан је проглашен за републику у саставу 

СССР знатно касније од осталих република, тек 1936. када је накнадно 

издвојен из састава Руске Федеративне Социјалистичке републике. Данас 

у северном Казахстану Руси и русофонско становништво (Руси, Украјинци 

и Белоруси) чине већину популације, како у градовима тако и на руралном 

простору. У републици живе и Немци, али и неке друге националности 

у мањем броју (Пољаци, Кореанци, Јермени и др.), док на југу Казахстана 

апсолутно преовлађују Казаси, народ турског порекла и исламске 

религије као и још неки други средњоазијски народи у маљем броју (Узбеци, 

Ујгури, разне етничке турске групе и др.). 

Оно што је специфично за Казахстан је то да је титуларни народ ове 

бивше совјетске републике у време постојања СССР, заправо представљао 

бројчану мањину. Тако је у периоду након Другог светског рата, све до краја 

седамдесетих година, удео етничких Казаха био свега око 30% становништва 

републике, а више од половине становника је чинило европеидно становништво, 

пре свега Руси, којих је по попису из 1959. било 43%. 

Почетком осамдесетих година у Казахстану је било око 40% Руса, 8% 

Украјинаца, 6% Немаца, а Казаха тек 34%, док је остатак од око 9% отпадао 

углавном на остале средњоазијске муслиманске народе (Узбеци, Ујгури, Киргизи 

и др.). По попису из 1989. удео Руса је смањен на 37%, а удео Казаха повећан 

на 39,7%. Српски географ Мирко Грчић наводи да је особеност северног 

дела Казахстана током овог периода, не само бројна доминантност словенског 

живља у урбаној средини, већ и у сеоским насељима. 1 

Због већег наталитета, а и због исељавања извесног броја Руса и словенског 

становништва у Русију од 1992. године, као и Немаца у Немачкој, повећао 

се процентуални удео Казаха у Казахстану током деведесетих на чак 

53% по попису из 1999. године. Проценат Руса и других Словена се и даље 

смањивао током протекле деценије, па је по попису из 2009. удео Руса смањен 

на свега око 24%, а са осталим Словенима, Немцима и другим мањим 

скупинама европеидног становништва, то би могло да буде око 30% читаве 

1 «..Само у јужном делу Казаси чине већину. У североисточним и централним окрузима 

који чине 47% територије и 49% становништва Казахстана, Казаси чине само 

27,6% становништва. У северном казахстанском округу тај удео је само 18,6%, док 

је у карагандском једва 17,2%.», у Грчић Мирко, «Геополитичке промене на територији 

бившег СССР», стр. 15, Глобус, бр. 20, Београд, 1995. стр. 5–16. 

____________ 

213


популације земље. Они су се највећим делом повукли из јужног дела земље 

где сада чине само безначајну мањину. Тако је у некадашњем главном граду 

Алма-Ати на самом југоистоку земље још крајем осамдесетих година ХХ века, 

две трећине становника чинило руско језичко становништво, док је оно данас 

сведено на мањину. У исто време Казаси постају етничка већина у средишњем 

полупустињском и пустињском, иначе слабије насељеном делу земље. 

Захваљујући премештању главног града из Алма Ате у Астану, која се налази 

на северу, у средишту рускојезичке већинске популације и у овом региону се 

повећао удео Казаха. Руси и словенско становништво и даље већински насељавају 

северни део Казахстана који је економски, културно-цивилизацијски, 

историјски «ослоњен» на суседне регионе Русије. Председник државе је већ 

готово деценију и по Казах Султан Назурбајев који води политику етничке сарадње 

и политички и економски се ослања на Русију. То је и главни разлог зашто 

од стране Руса у Казахстану нису покретана за сада политичка питања о 

унутрашњем преуређењу земље (федерализација, аутономија, кантонизација 

и сл.). Важно је напоменути да је ситуација током периода владавине Бориса 

Јељцина у Казахстану била видљиво тежа за интересе словенског становништва 

(и европеидног становништва у целини) него од почетка двехиљадитих. 

То се најбоље може видети и у броју исељених Руса по годиштима, па је тако 

1993. године прешло (или чак пребегло) у Русију – 170129 људи руске националности; 

године 1994. – чак 283154; 1995. – 160883; 1996. – 120427; 1997. – 

174616; 1998. – 186397; 1999. – 89998; 2000. – 109343; 2001. – 100000; 2002. – 

70000; године 2003. – 36800; 2 Следећих година долази до стабилизације емиграције, 

па је рецимо у 2009. години из Казахстана исељено свега око 23 500 

Руса, а уселило се њих близу 6 000, тако да је механично смањење руског национа 

износило око 17-18 000. У исто време уселило се око 30 000 Казаха и у 

исто време иселило њих око 1 500. На основу ових података видимо да се исељавање 

Руса нешто смањило, али овај процес постоји и даље. Паралелно са 

усељавањем Казаха, и посебно већим природним прираштајем који они имају, 

промена етничке структуре земље се наставља, али нема више тако драматичне 

размере као претходних година. 3 

Из ових података се види да је од доласка на власт Владимира Путина, 

прво као премијера, а потом и председника дошло до уочљивог опадања 

исељавања Руса из Казахстана, мада је то и даље уочљив процес. На основу 

2 Донака О Бичейн, «Казахизация» и языковая политика в постоветском Казахстане, 

у зборнику: Политическая наука и государственная властъ в Российско федерации 

и нов назависим государственна власт в Россиск федерации и новых независимых 

государствах, Российская академия наук Уралское отделение (Институт 

философфии и права, Екатеринбург, 2004, стр. 65–78. 

3 Подаци су дати на основу званичне статистике Казахстана - 

http://www.stat.kz/digital/naselsenie/Pages/default.aspx 

____________ 

214


података о миграцијама које издаје влада Казахстана, протеклих година се 

додатно смањио број миграната из ове земље, и он износи за све националне 

групе око 40 000 људи, а у исто време се у ову земљу досељава до 20 000 

људи годишње, занимљиво један део и етничких Руса (несразмерно мањи од 

оног броја Руса који се исељавају из Казахстана, али ипак евидентан). Државни 

званични језик је казашки, док руски језик има статус језика у употреби, 

пре свега у пословне сврхе. 4 Казашки језик говоре пре свега Казаси, 

док руски језик познају готово све језичке групе, дакле безмало читава популација 

земље. Ипак постоји одређена сегрегација руског језика, пошто је 

рецимо током деведесетих било онемогућено, или у највећем надгледано добављање 

штампе и праћење средстава информисања из Русије. 

По пописима из шездесетих и седамдесетих година Казаха је било 

30-37%, а Руса око 42-43%. Након тога следи пораст удела Казаха у етничком 

саставу становништва Казахстана, као последица пре свега већег наталитета, 

а од почетка деведесетих година и због исељавања Руса и других 

Источних Словена, Немаца, као и досељавања Казаха из Русије и других 

делова постсовјетског простора, као и из Кине и Монголије. 

По попису из 1989. Казаха је било свега 39,7%, а Руса 37,6%, уз 

око 8% Украјинаца и 6,5% Немаца. По попису из 1999. од укупно 15,5 милиона 

становника Казахстана, етничких Казаха је било око 53%, Руса 30%, 

Украјинаца 3,7%, Узбека 2,5%, Немаца 2,4% и др. Међутим у исто време 

по вероисповести муслимана има 47%, а припадника руске православне 

цркве 44%, протестаната 2%, што наводи на закључак да се један број хришћана, 

највероватније етничких Руса, изјаснио по националности као Казаси, 

из различитих мотива. По подацима пописа из 2009. године долази до 

даљег пораста Казаха у укупном становништву земље на нешто преко 

60%, док се удео рускојезичког становништва смањио на нешто око 30% 

(Руса око 24%, Украјинаца око 2%, Белоруса око 1%, уз неколико посто 

Немаца и других европских народа). 

У Казахстану приближно половина популације живи у градовима и 

варошицама, дакле урбаном миљеу (53%). 5 У данашњем Казахстану, после 

наглих етничких промена последње две деценије, најраспространија верска 

заједница су муслимани, а након тога следи хришћанство и то поглавити 

православље. После драстичног смањења броја и удела православних у 

Казахстану, и то од близу 50% становништва од педесетих до краја седамдесетих 

година, на 30-33% данас. Она обухвата пре свега Русе, Украјинце, 

Белорусе и у мањем броју Грке и Јермене. Хришћанска заједница обухвата 

данас и неколико процената становништва католичке, протестантске и гр- 

4 http://www.akorda.kz/ru/kazakhstan/general_information/population_of_the_republic_ 

of_kazakhstan 

5 http://www.state.gov/r/pa/ei/bgn/5487.htm 

____________ 

215


кокатоличке вероисповести, највише Немаца, Пољака и неких других народности. 

Казаси традиционално припадају ханафитској школи сунитске 

гране ислама. У време СССР је религија била потиснута, тако да је до 

1989. године постојао мали број званичних џамија. Након проглашења независности 

Турска, Саудијска Арабија и друге муслиманске земље значајним 

средствима су помагале изградњу џамија и исламских школа, док су 

се бројни казахстански студенти школовали у иностранству у муслиманским 

верским заједницама. Ипак, у поређењу са другим земљама регије, 

утицај Ислама је ипак извесно слабији у Казахстану. 6 

По подацима из 2007. године морталитет одојчади је износио 27,4 

промила. Дужина животног века мушкараца износи просечно 61,9 година, 

а жена 72,84. На 10 000 становника има просечно 30,3 доктора и 68,2 кревета 

у болницама и стационарима. Када се посматра образовање оно је подељено 

на основну примарну школу која траје четири године, и основну 

секундарну која је од 5 до 9 разреда. Основна школа је обавезна у целини 

(примарна и секундарна, дакле девет разреда). Средња школа траје само 

две године (10 и 11 разред) и потом следи по рангу факултетско и више 

образовање. Писменост износи чак 98,4% популације. 7 

Казахстан је члан Заједнице независних држава, а поред тога заједно 

са Русијом, Украјином и Белорусијом чини посебан Економски Савез 

ЕЭП. У исто време у оквиру регионалне економско-политичке сарадње ова 

земља је члан такозване Шангајске групе, заједно са Русијом, Кином и неким 

државама чланицама ЗНД. Политичка будућност Казахстана ће у највећој 

мери зависити од даљег успешног или мање успешног одржавања 

паритета интереса русофонске и европеидне популације становништва која 

већински насељава северни и североисточни део земље (где је и сконцентрисан 

највећи део природних богатстава укључујући и појас квалитетног 

чернозема) и на сваки начин повезана са суседним руским регионима – 

са једне стране и казахстанске и остале муслиманске средњоазијске популације 

становништва која већински насељава јужни и средишњи део земље 

– са друге стране. Русија са једне стране, у политичком и економском смислу 

у Казахстану има савезника, а са друге стране може да буде незадовољна 

изразитим смањењем удела рускојезичког становништва у популацији 

земље последње две деценије. Чини се да развој Царинског савеза, 

чији су чланови Русија, Казахстан и Белорусија, са постепеним смањива- 

6 У Казахстану данас, само у јужном делу земље, где је концентрација муслиманског 

становништва највећа, постоји око 2300 џамија, док је њихов укупан број у 

целој земљи већи. У земљи има близу 300 званичних православних цркава, нешто 

мање од 100 католичких и до 50 протестантских, мада је број ових верских објеката 

у пракси нешто већи, пошто су извор застарели подаци из деведесетих година. 

7 http://www.state.gov/r/pa/ei/bgn/5487.htm 

____________ 

216


њем значаја граница међу њима, постепеним давањем акцента у будућности 

и на заједничким наднационалним институцијама, може да учини да 

рускојезички део популације Казахстана добије већа права и могућности за 

заштиту својих интереса. 

Табела 1. –Наталитет у републикама СССР током друге половине ХХ века 

Република СССР 

средином 

средином 

педесетих 

1970. 

седамдесетих 

2003. 

Русија 

Белорусија 

Узбекистан 

Казахстан 

Грузија 

Азербејџан 

Литванија 

Молдавија 

Летонија 

Киргизија 

Таџикистан 

Јерменија 

Туркменија 

Естонија 

Украјина 

2,63 

2,30 

5,04 

4,46 

2,59 

5,01 

2,63 

3,57 

1,94 

4,32 

3,93 

4,73 

5,12 

1,95 

2,25 

1,97 

2,04 

5,64 

3,31 

2,62 

4,63 

2,35 

2,56 

1,93 

4,85 

5,9 

3,20 

5,93 

2,14 

2,00 

1,90 

1,96 

5,1 

3,02 

2,29 

3,48 

2,07 

2,38 

1,86 

4,41 

5,97 

2,46 

5,27 

2,01 

1,95 

1,4 

1,5 

3,8 

2,6 

1,8 

2,9 

1,4 

1,5 

1,4 

3,5 

4,1 

1,9 

3,9 

1,6 

1,4 

Извор: Демографический энциклопедический словаръ, Советская энциклопедия, 

Москва 1985, и «Население СССР 1988», Статистический ежегоднни, государствениый 

комитет СССР по статистике, Издателъский центр «Финансы и 

статистика», Москва 1983. 

Из табеле видимо да је наталитет у време постојања СССР током 

периода после Другог светског рата, био крајње неуједначен. И поред промене 

висине наталитета у свакој од совјетских република у посматраном 

периоду, приметне су одређене правилности у компарацији међу републикама. 

Тако је приметно да републике из средње Азије рачунајући и Азербејџан 

са Закавказја, као претежно настањене муслиманским већинским 

становништвом, имају битно већи наталитет од осталих република настањених 

огромном већином европским народима. Kaда је у питању Казахстан, 

његов просечан наталитет је износио око 2,6% око 2000. године, да 

би се смањивао у следећој деценији, прво на 2,1%, што је довољно само за 

просту репродукцију становништва, а задњих година се смањио и испод 

тог коефициента. Међутим, постоји и даље изражена неједнакост у наталитету 

када је реч о муслиманском становништву и са друге стране о оном 

европеидне расе, односно словенског и немачког порекла. Тако су још током 

деведесетих година етнички Казаси имали још увек висок наталитет, 

____________ 

217


који се потом нешто смањио, али је и даље већи у односу на Русе и рускојезичко 

становништво Казахстана. 8 

До распада СССР руски је био државни језик комуникације, а 1991. 

године донесен је закон да су казашки и руски равноправни језици, али је 

руски остао главни језик у државној управи, друштвеним и научним организацијама. 

У Уставу од 1993. и 1995. казашки језик је проглашен јединим 

званичним језиком а руском је дат статус језика међународне 

комуникације. Казашки припада кипчакској групи туркменских језика. Латиница 

је уведена 1929, а потом замењена ћирилицом 1940. године. У другој 

половини 20. века мало је коришћен и домицилно градско становништво 

ге не познаје у довољној мери. 

Највећи градови Казахстана су Алма-Ата (1300 хиљада становника, 

40% Kазаси), Караганда (600 хиљада, 35% Казаси), Шимкент (400 хиљада, 

60% Казаси), Семипалатинск (330 тыс., 30% Казаси), Астана (310 хиљада, 

40% Казаси), Павлодар (350 хиљада), Уст-Каменогорск (350 хиљада) и Тараз 

(Джамбул, 307 хиљада). Из разлога што имају историјски руско порекло, 

градови чувају европски архитектонски и културни изглед. Азијски 

утицај се осети у Таразу и Шимкенту. Укупан број радноспособног становништва 

износио је 8,8 млн људи 1997. а до данашњих дана се незнатно повећао. 

Почетком 1999. г. незапосленост је износила око 25%, међутим током 

следеће деценије када долази и до привредног просперитета долази до 

смањења незапослености. У сфери услуга ради око 60% запослених, у пољопривреди 

24%, индустрији – 16%. Земља је административно подељена 

на 14 провинција и 3 града. 9 

Становништво Казахстана процењено је на нешто преко 16 милиона 

(16 036 100 почетком 2010). На градско становништво отпада 53,7%. Последњих 

година становништво Казахстана се повећава за око 1,1% у просеку, 

односно за око 200 хиљада житеља. При томе се највећи део прираста 

(природног и механичког) односи на јужне области Казахстана, насељене 

огромном већином Казашким и муслиманским становништвом, док северне 

области бележе стагнацију, или (минималан) пад броја становника. Када се 

анализира структура новорођених по полу, има нешто више мушких (107 

мушких новорођенчади према 100 женских). Општи коефициент рођених 

8 Тако Сергеј Бабурин наводи да је почетком деведесетих „на 100 казашких породица 

долази у просеку 350 деце, а на исти број код Руса и рускојезичних – свега 

80.“ у Сергеј Бабурин, Свет имеперија, територија државе и светски поредак, 

Прессинг, Београд, 2009, стр. 609. Међутим, током следеће две деценије се извесно 

поправио наталитет код словенског и европеидног дела казастанског становништва, 

а нешто се смањио код Казаха и других муслимана, па је та разлика и даље 

евидентна и уочљива, али не и толико драстична. 

9 http://www.stat.kz/digital/naselsenie/Pages/default.aspx 

____________ 

218


износи нешто око 22%, односно 22 рођених на 1000 становника годишње. 

Смртност у тој години је око 9 промила, тако да природни прираштај износи 

за 2009. годину око 13 промила (просечно 13 рођених више него умрлих на 

1000 становника). Коефициент смртности одојчади је око 18 промила. Већи 

је број смртности мушке одојчади него женске, у односу 4 према 3. 10 

На 1000 житеља склапа се у просеку око 8 бракова, од чега се приближно 

једна четвртина разведе. 

Писменост је висока, сматра се да је писмено око 98% популације. 11 

Извесне противречности које постоје у унутрашњој структури казахстанског 

друштва, везане пре свега за недостатак демократских слобода, дела 

ускраћених колективних права неказахстанске популације, могу макар делимично 

бити поправљена у будућем времену, имајући у обзир све већи 

интензитет интеграција у оквиру Царинског савеза – Русије, Казахстана и 

Белорусије. На тај начин, са порастом улоге наднационалних и наддржавних 

структура, овај облик интеграција може помоћи словенском и другом 

европеидном становништву Казахстана, да се избори за своја колективна 

права. Та права неказастанског дела популације у Казахстану су до сада 

била угрожена под аутократским режимом Нурсултана Назарбајева, који је 

фаворизовао искључиву еманципацију и превласт етничких Казаха у управљању 

земљом. То би могло значајно помоћи да се прекине, или макар 

умањи, до садашњи биланс емиграције, руског, словенског и немачког дела 

популације из земље, а у исто време и да се да подстицај за поправљање 

природног прираштаја и укупног квалитета живота и позиције овог дела 

становништва Казахстана. 


У овом раду се даје анализа демографске ситуације у савременом Казахстану. 

Феномен Казахстана је тај што у тренутку стицања независности 

крајем 1991, распадом СССР-а, титуларна нација Казаха је представљала демографску 

мањину у земљи. Међутим, за ове две деценије Казаси постају већинско 

становништво у земљи, што је постигнуто на различите начине: већим 

наталитетом од словенског и европеидног становништва, планским усељавањем 

Казаха из Кине и Монголије, али и притисцима и угрожавањем права Русима, 

осталим Словенима, Немцима, што је посебно у периоду до почетка 

2000-их довело до њиховог масовног исељавања из Казахстана. Овоме треба 

10 http://www.akorda.kz/ru/kazakhstan/general_information/population_of_the_republic 

_of_kazakhstan 

11 http://www.state.gov/r/pa/ei/bgn/5487.htm, 

http://www.stat.kz/digital/naselsenie/Pages/default.aspx 

____________ 

219


додати и фаворизовање у администрацији и државној управи националних 

Казаха, као и инсистирање на знању казашког језика. Званични статистички 

подаци говоре да је удео Казаха у становништву Казахстана увећан од око 

30% педесетих година, 42% 1989. године, 53% 1999. године, на чак преко 60% 

2009, мада се из више разлога може изразити сумња у потпуну тачност ових 

статистичких података са којима наступа државна администрација земље. 

Земља и даље остаје етнички и територијално подељена, на северни 

део који је већински руски и словенски, и јужни део где су апсолутна већина 

Казаси и други муслимани. Казаси доминирају и средишњим делом земље, 

који је пустињски и слабо насељен. Од доласка на власт у Русији 

Владимира Путина, руска политика је успела да у односу на Казахстан успостави 

одређену бригу за руско и словенско становништво, које је од тада 

под мањим притиском и долази до смањења исељавања. Интензивирање 

интеграција Казахстана са Русијом и Белорусијом у оквиру Царинског савеза 

последњих година, помаже да и словенско становништво Казахстана 

добије адекватнија права и боље услове за егзистенцију, па чак потенцијално 

и могућност за политичко организовање 

Гајић, С., (2009). Нова велика игра, Нова српска политичка мисао, Београд 

Грчић. М., (1995). Геополитичке промене на територији бившег СССР, стр. 15, 

Глобус, бр. 20, Београд, стр. 5-16. 

Демографический энциклопедический словаръ, Советская энциклопедия, Москва 1985. 

L’annee strategique 2006, analyse des enjeux internationaux, Sous la direction de Pascal 

Boniface, Dalloz, Paris, 2006. 

Население СССР 1988, Статистический ежегоднни, государствениый комитет 

СССР по статистике, Издателъский центр Финансы и статистика, Москва 1983. 

Бабурин, С., (2009). Свет имеперија, територија државе и светски поредак, 

Прессинг, Београд 

Милошевић, З., (2006). Прогон Руса из Казахстана, Српска политичка мисао, 3-4, 

Београд, стр. 89-100. 

Петровић, Д., (2006). Казахстан, Земља и људи, 2005, Београд, стр. 57-65 

Петровић, Д., (2007). Русија на почетку ХХI века - геополитичка анализа, Прометеј 

Нови Сад, Институт за политичке студије Београд, Нови Сад 

Петровић, Д., (2007). Демографска обележја савремене Русије, Српско географско 

друштво, Београд 

Петровић, Д., (2007). Демографска ситуација у савременој Русији, Демографија, 

бр. IV, Институт за методолошка истраживања демографије и Географски 

факултет у Београду, 2007, стр. 251-263 

Петровић, Д., (2008). Демографски процеси у Русији и на постсовјетском простору 

у Зборнику радова са међународног научног скупа Безбедност у постмодерном 

амбијенту (приређивач др Слободан Нешковић), у организацији Центра за 

стратешка истраживања националне безбедности у Београду и Hаnns Seidel Stiftung, 

Пролом бањи септембра 2008. Београд, стр. 431-437. 

____________ 

220 

ЛИТЕРАТУРА


Петровић, Д., (2009). Геополитика постсовјетског простора, Прометеј Нови Сад, 

Институт за међународну политику и привреду Београд, Нови Сад. 

Петровић, Д., (2010). Интеграциони процеси на постсовјетском простору, Пешић 

и синови; Култура полиса; Београд 

Донака О. Б., (2004). Казахизация и языковая политика в постоветском Казахстане, 

у зборнику: Политическая наука и государственная властъ в Российско 

федерации и нов назависим государственна власт в Россиск федерации и новых 

независимых государствах, Российская академия наук Уралское отделение 

(Институт философфии и права, Екатеринбург, стр. 65-78. 


DEMOGRAPHIC SITUATIO OF MODER KAZAKHSTA 

Summary 

In this paper the analysis of demographic situation in modern Kazakhstan is given. The 

phenomenon of Kazakhstan is the fact that the nation of Kazakhs represented the 

demographic minority in the country at the moment of getting independence at the end of 

year 1991. However, for these two decades Kahakhs became majority of the population in 

the country, what had been achieved in different ways: by higher birth rate than Slavic end 

population of European origin, by planned immigration of Kazakhs from China and 

Mongolia, but also by pressures and endangering of rights of Russians, other Slavs, 

Germans, what has in the period till the beginning of XXI century especially led to their 

mass emigration from Kazakhstan. To this we should add also favoring national Kazakhs 

in public administration, as well as insisting on the knowledge of kazakh language. The 

official statistical data show that the share of Kazakhs in the population of Kazakhstan has 

increased for around 30% in fifties, 42% in 1989, 53% 1999, to over 60% in year 2009, 

although from several reasons the doubt in the accuracy of these statistical data which 

demonstrate state authorities can be expressed. 

The country still remains ethnically and territorially divided, on the northern part with 

Russian and Slavic majority, and southern part where Kazakhs and other Muslims 

represent absolute majority. Kazakhs are also dominant in the central part of the country 

with deserts and low populated areas. From coming to power in Russia by Vladimir 

Putin, Russia policy succeeded in relation to Kazakhstan to take certain care of Russian 

and Slavic population, which is from the under lower pressure and the emigration has 

decreased. Intensifying of integration of Kazakhstan with Russia and Belorussia in the 

framework of the Customs Union last years, helps Slavic population of Kazakhstan to 

get more adequate rights and better living conditions, and potentially also as the 

possibility for political organizing. 

____________ 

221



UDK 39(497.6) 


Нина Лојовић–Милинић 

ЕТНОГРАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКE ХЕРЦЕГОВAЧКИХ ХУМИНА 

Извод: Херцеговачке Хумине, односно ниска Херцеговина је географско подручје у 

оквиру геопростора источне Херцеговине посебних културних вриједности, обликованих 

кроз различите периоде историјског и друштвено-економског развоја. Те посебности-карактеристике 

су у свим сегментима материјалне и духовне културе, нарочито 

у етнографским вриједностима, које се испољавају кроз специфичне облике: сеоских 

насеља, архитектуре сеоских камених кућа и осталих сеоских објеката, привредних 

карактеристика, сеоског покућства, народне ношње и исхране. 

Кључне ријечи: Хумине, етнографске карактеристике, херцеговачка камена кућа, 

привредне карактеристике, народна ношња и исхрана. 

Apstract: Humine of Herzegovina, i.e. low Herzegovina, within Geospatial of East 

Herzegovina is a geographic area of particular cultural values, shaped through different 

period of historical and socio-economic development. These particularities-features are 

in all the segments of material and spiritual culture, especially in ethnological values 

that are manifested through specific forms or rural settlements, architecture of rural 

stone slabs and other rural facilities, economic characteristics of rural pottery and 

dishes, folk costumes and food. 

Key words: Humine, ethnographic characteristics, stone house of Herzegovina, 

economic characteristics, folk costumes and food. 

Историјски приказ источне Херцеговине 

У источној Херцеговини, услијед историјских и географских чинилаца, 

образован је специфичан културни ареал и културна посебност. Ова регија, 

једне од колијевки српске духовности и државности, развијала се у сложеним 

историјским и друштвено-економским приликама. Наиме, ово је простор дуге 

и континуиране културне насељености о чему свједоче бројни споменици материјалне 

културе и архивски документи. У цивилизацијском развоју овог 

простора могуће је издвојити неколико културно-историјских периода. 

За вријеме римске власти обликован је специфичан ареал профилисан 

римском цивилизацијом и културом. 

Почетком VII вијека римско присуство замијенио је словенски културно-цивилизацијски 

круг. Долазак Словена у источну Херцеговину представља 

нови облик социјалне, културне и територијалне организoваности, којим 

се успоставља патријархални облик малих жупских насеља, као територијални 

одраз словенске родовске организације (Сергејевски Д., 1962, 111-117). 

____________ 

223


Од VII вијека почиње интензивно досељавање српских племена која 

се на овом простору сусрећу са старосједелачким илирско-романским становништвом. 

У X вијеку западни дијелови источне Херцеговине, познатији 

под именом Хум, били су независни. Источни дијелови овог простора, познатији 

под називом Травунија, добили су независност у XI вијеку када је 

створенa јединствена кнежевина која је обухватала Травунију, Хум и Неретвљански 

крај. Током XII вијека у источној Херцеговини наизмјенично се 

смјењивала византијска и угарска власт, па је дошло до прожимања култура 

и цивилизација византијске, илирско-романске и словенске. Крајем XII вијека 

за вријеме власти кнеза Мирослава, ћирилицом је написано Мирослављево 

јеванђеље које представља један од најзначајнијих споменика српске обредне 

писмености. Од XIII до XV вијека овај простор је био у саставу српског 

краљевства, као и у саставу босанске државе (Крешевљаковић Х., и др., 

1954, 15). У том периоду овај простор се профилисао као посебан културноцивилизацијски 

простор доминантне словенске културе, обликоване на изворним 

словенским вриједностима, и под византијским утицајем (Гњато Р., 

1991, 51). У XV вијеку, за вријеме власти Стјепана Вукчића Косаче, Херцеговина 

је имала самосталност, која је кратко трајала, јер је овај простор 

1482. године потпао под турску власт (Дедијер Ј., 1909, 50-72). 

Доласком турске власти, на простору источне Херцеговине почиње 

период тешких друштвено-економских услова који су успоравали културно 

социјални развој. Турска империја је од Херцеговине створила посебан 

санџак који је 1763. године припојен Босанском пашалуку. Са доласком 

Турака почињу сучељавања хришћанског и српско-православног и оријентално-исламског 

културног и цивилизацијског круга. 

Након слабљења турске власти јача српско друштво чији је развојни 

пут прекинут одлуком Берлинског конгреса којим је простор Босне и 

Херцеговине додијељен Аустро - угарској на привремену управу. Тако се 

источна Херцеговина поново нашла под влашћу окупатора, те је дошло до 

новог сучељавања српско-православног и хабсбуршког културног круга. У 

том периоду десила су се и значајна помјерања граница, јер су простори 

општина Никшић и Колашин, који су до тада били у саставу источне Херцеговине 

припојени Црној Гори (Гњато Р., 1995, 2). 

У југословенском периоду границе Херцеговине углавном се нису 

мијењале, а са подјелом Краљевине Југославије на бановине, источна Херцеговина 

је подијељена између Зетске и Приморске. 

За вријеме грађанског и етничко-вјерског рата 1992-1995. године у 

Босни и Херцеговини, као и након потписивања Мировног споразума у 

Дејтону, источна Херцеговина је остала у саставу ентитета Републике Српске 

и представља њен југоисточни дио. Међутим, знатан дио територије 

ове регионалне цјелине (дијелови општина Коњиц, Мостар, Столац, Чапљина, 

као и западна страна Поповог поља) у којој је вијековима живио 

____________ 

224

ina Lojović–Milinić 

српски народ, припао је простору Херцеговачко-неретванског кантона у 

ентитету Федерацији БиХ. 

Источна Херцеговина представља најизразитију етнографску цјелину 

у односу на друге дијелове Републике Српске, као и сусједних регија и 

земаља у окружењу. У дугом историјском развоју на овом простору су се 

прожимали различити друштвено-историјски и културно-цивилизацијски 

утицаји Истока и Запада, и притом дефинисали низ етнографских посебности, 

које се данас испољавају у различитим сегментима културе, посебно у 

оном дијелу гдје се тај исказ испољава доминантним утицајем српског етноса, 

српске културе и културне баштине. 

Етнографске карактеристике херцеговачких Хумина 

По својим природним карактеристикама (морфологија тла, клима, вегетација) 

у оквиру источне Херцеговине може се издвојити подручје ниске 

Херцеговине (до 400 m надморске висине). Пошто је утицај природне средине 

један од битних фактора у формирању културе неких народа, уз утицаје разних 

других фактора, обликовала се специфична етнографска слика овог простора. 

Зато се, и у етнографском погледу ово подручје назива ниска Херцеговина, 

односно по народној терминологији Хумине. Ниска Херцеговина, односно 

херцеговачке Хумине је географско подручје у оквиру геопростора источне 

Херцеговине са посебним културним вриједностима. Те посебности-карактеристике 

су у свим сегментима материјалне и духовне културе, нарочито 

у етнографским вриједностима, које се испољавају кроз специфичне облике: 

сеоских насеља, архитектуре камених кућа и осталих сеоских објеката, 

привредних карактеристика, сеоског покућства, народне ношње и исхране. 

Сеоска насеља херцеговачких Хумина по типу и физиономији спадају 

у православно-хришћански културни круг и представљају најупечатљивији 

елемент етнографског српско-православног пејзажа овог простора. Хумине су 

просторна цјелина (до 400 метара надморске висине), коју карактеришу крашки 

предјели крајњег југа источне Херцеговине и обухвата просторе Поповог, 

Требињског и Љубињског поља. У крашким предјелима херцеговачких 

Хумина села представљају посебну врсту насеља, која своје етнографске карактеристике 

испољавају у типу насеља, начину градње, грађевинском материјалу 

и организацији окућнице. Морфологија и смјештај насеља Хумина 

производ су социо-економске организованости села, али и услова локације, у 

којима је један од основних фактора био режим периодично плављених поља, 

па је настанак и развој насеља био у директној зависности од ових фактора. 

Социо-економски фактори локације насеља су у вези са смјештајем на прелазу 

(контакту) различитих привредних цјелина, с једне стране, аграрних функција 

поља, а са друге стране сточарских функција ободних страна, погодних 

за функционалну организацију сеоског газдинства. 

____________ 

225


Посебну пажњу привлаче села око Поповог поља. Физиономија, 

морфологија и функционалност насеља у ободу Поповог поља, по много 

чему је специфична и јединствена, због чега имају огромну етнографску 

вриједност. Дакле, формирана су по ободу крашких поља, по вртачама, 

увалама, крај ријетких извора и око већих површина плодне земље. У вријеме 

настанка села, куће су удаљене једна од друге, или, око плодне земље 

збијено је онолико кућа колико та земља може да исхрани. По ободу Поповог 

поља села су формирана у низу, на мјесту гдје равница прелази у стрмину, 

из два разлога: дна поља су периодично плављена, али, и да куће не 

би заузимале плодну земљу дна поља, вртача и увала. 

У почетку њиховог настанка, села су била разбијеног типа. Међутим, 

због високог природног прираштаја сеоског становништва, настаје диоба 

породица. Сродници зидају куће једни уз друге те сеоска насеља „урастањем“ 

кућа мијењају изглед и настају збијене групе кућа, обично припадника 

једне породице које се на овим просторима називају махале. „Вишак“ 

становништва образује удаљеније нове махале, раселице, од којих настају 

нова села, или се становништво исељава. Унутар једне махале куће су веома 

збијене, удаљене једна од друге највише 20 до 30 метара, ограђене су каменим 

зидом (сухозид) и одијељене уским „улицама“ - прогонима. Куће и улице 

села: Талежа, Увјећа и Гомиљани (недалеко од Требиња), као и села на 

требињској површи то најбоље илуструју. Села су имала старјешине: кнеза 

(Срби), главара (Хрвати) или муктара (муслимани). Групе села образовале 

су џемат, јафту или кнежину, чији су се представници састајали на одређеним 

мјестима ради договора о стварима од заједничког интереса. Састанци 

су се одржавали у Поповом пољу на чатрњи Ресуши или на гумнима (гувнима), 

која представљају простор кружне основе ограђен зидом од клесаног 

камена и поплочан каменим плочама. Сва села Хумина, у основи су разбијеног 

типа унутар којих се налазе групе мање или више збијених кућа. Карактеристично 

је да су села Хумина више збијена, она која су више под утицајем 

медитеранске климе, и поред потребе екстензивног сточарства и земљорадње 

(Владић-Крстић Б., 1999, 64-77). 

Куће херцеговачких Хумина ограђене су високим каменим зидом, на 

коме је велика капија, а кућа је повучена у двориште. Ако кућа једним зидом 

излази на „улицу“, она на том зиду нема прозора, а врата куће увијек воде у 

двориште, а никако на „улицу“. Карактеристика кућа ниске Херцеговине је 

мала окућница, са малим бројем помоћних зграда, што је све опасано високим 

зидом тако да куће личе на мала утврђења. С обзиром да је ниска Херцеговина 

била раскрсница важних путева у близини границе која је дијелила два 

царства и двије културе, те је овај простор често био несигуран, па су овако 

изграђене куће имале одбрамбено-заштитну функцију. Херцеговачки крш 

пружа само камен за градњу кућа, због чега су у Хуминама куће и зграде изграђене 

искључиво од камена, што представља једну од битних етнографских 

____________ 

226


карактеристика, која подручје херцеговачких Хумина одваја од остале источне 

Херцеговине, па и осталих динарских предјела. Најједноставнија кућа ниске 

Херцеговине је кућа на сомић. Зидана је од камена у сухозиду или у малтеру 

од креча и пијеска, а кров је покривен најчешће каменом плочом, или шиндром. 

Правоугаоне је основе, с вратима на дужем зиду куће, која дијеле кућу 

на мањи дио у ком се налази огњиште, и већи дио који обично служи као 

остава. Прозор је малих димензија и налази се на зиду у близини огњишта тако 

да кроз њега може да излази дим, пошто отвора за одвод дима на крову нема. 

Камена кућа ниске Херцеговине поред огњишта има и једну собу која се 

назива клијет и одвојена је од огњишта импровизованом преградом. У вертикалном 

правцу крајеви краћих зидова продужују се (зидају се) у висину до 

сљемена. Тако продужени зид назива се ластавица, а кућа са тако изиданим 

зидовима назива се кућа на ластавицу. Кров куће на ластавицу је на двије воде, 

односно двосливан је и има отвор за одвод дима који се зове баџа, односно 

димњак који је изведен у ластавици. Ако је кров покривен каменом плочом 

овај тип херцеговачке куће се назива полача (плочара). 

Полача је најкарактеристичнија и најраспрострањенија кућа херцеговачких 

Хумина. Њихова етнографска карактеристика, поред осталог, је и 

огњиште поред којег се налази камени кревет на којем се сједи и спава. 

Изнад огњишта се налази вертикални жељезни ланац вериге за који се каче 

посуде (котао) за кување домаћих јела, а изнад огњишта се вјеша месо за 

сушење и остали пољопривредни производи. Уз огњиште се налази метални 

прибор за ложење и одржавање ватре, машице и маша. Остали инвентар 

полаче има доста медитеранског утицаја, како у облицима тако и у називима 

(комоштра, лукијерна, пантаруља). 

Предјели са нагибом по ободу Попова поља, на којима се подижу 

куће, условили су настанак кућа херцеговачких Хумина које се називају 

куће на ћелицу. Оне се граде на стрмом терену, тако да један дио куће је 

укопан у земљу и назива се изба. Спрат куће на ћелицу је дводјелни и има 

просторију са огњиштем и собу у којој је оџак (димњак). Кућа на ћелицу 

представља комбинацију приземне и спратне куће коју је условио нагиб 

терена. Спратни дио куће назива се чардак који је такође сазидан од кресаног 

камена, покривен је плочом и није тако честа кућа на подручју херцеговачких 

Хумина, јер су је могле изградити само имућније породице које 

су се бавиле трговином. Чардак муслиманског становништва се унеколико 

разликовао од чардака српског и хрватског становништва што је условљено 

различитом вјерском припадношћу. Чардак муслиманског становништва, 

поред осталих просторија имао је и бању (купатило) или абдестхану, 

а прозори су били покривени засторима мушебацима и имали су већи 

број просторија (Владић-Крстић Б., 1999, 65-74). 

Остали објекти су пратећи или помоћни објекти кућа херцеговачких 

Хумина, а то су: стаје (појате), гувна (гумна), чатрње (густијерне) и ка- 

____________ 

227


менице. За херцеговачке Хумине карактеристичне су мање зграде врло старог 

поријекла које се називају паљари, који су карактеристични за Попово 

поље, зидани сухозидом, покривене каменом плочом, смјештене на 

земљорадничким имањима, а служе за смјештај алата и пољопривредних 

производа. Стаје (појате) по изведби одговарају једнодјелној кући на сомић, 

а служе за стоку. У близини пољопривредних имања, најчешће винограда 

саграђени су објекти који се зову пударнице, на четири дрвена стуба 

постављен је кров од даске или млаћевине, гдје се суше пољопривредни 

производи (дуван, кукуруз и сл.). Поред кућа најчешће се налази тор или јањило, 

такође изграђени сухозидом. У новије вријеме појате за стоку зидају 

се с малтером и малтерисањем, а покривају се каменом плочом или цријепом. 

За камену кућу херцеговачких Хумина карактеристично је гувно (гумно), 

то је простор кружне основе ограђен парапетним зидом од кресаног камена 

и поплочан каменим плочама. Главна функција им је окупљање мјештана 

ради забаве, одмора и рекреације приликом светковина, као и договора 

о важним сеоским питањима. Осим тога гувно је намијењено вршењу или 

млаћењу жита. Уз гувно се увијек налази појата, тако да се слама приликом 

вршења може одмах убацивати на таван појате, у чијем другом-доњем дијелу 

се налази стока. Уз ове објекте, скоро по правилу су насади винове лозе, 

односно мањи виногради са каскадним терасама. 

Херцеговачке Хумине су предио „љутог“ херцеговачког крша који 

је „безводан“, тако да „живе“ воде и извора има врло мало. У Требињској 

шуми код села Зачуле има само један извор. Једина текућа вода је ријека 

Требишњица, некада највећа понорница у Европи. Због оскудице „живе“ воде 

у херцеговачким Хуминама користи се кишница која се сакупља у локве, 

чатрње (густијерне), или убла (бунари) и каменице. За локве се користе уске 

вртаче, чија се дна облажу каменом да би била вододржива, односно задржавала 

воду која се у њима сакупља. Преко неких локава постављено је неколико 

камења која се називају скакала која служе као мост за прелаз људи 

и стоке. Локва која се зове Ржан код Горње Главске карактеристична је по 

томе што има и камено корито које служи за напајање стоке и прање рубља, 

као и локва Пољичница код села Пољица. Ове локве се налазе и данас поред 

садашњих сеоских насеља, као и на мјестима гдје су некада била. Локве се у 

народу називају грчким што упућује на њихово старо поријекло. Карактеристична 

је и Лијач локва у близини Старог села које се налази између села 

Бобовишта и Спарожића. Ова локва је у облику лијевка чије су три стране 

обложене кресаним каменом, а једна страна је обложена камењем са блажим 

падом који су поредани тако да служе као степенице за спуштање у локву. 

Претпоставља се да ова локва потиче из средњовјековног периода. Етнографски 

објекти херцеговачких Хумина из млађег временског периода њиховог 

постанка су чатрње, које су саграђене на мјестима гдје је добар доток 

кишнице. Четвероугаоног је облика, озидана и покривена каменом на „ће- 

____________ 

228


мер“ и служи као резервоар воде за једно домаћинство или за цијело село. 

Скоро свако село и кућа херцеговачких Хумина имају по једну чатрњу. Мања 

природна удубљења у камену која служе као резервоари за воду, за људе 

или стоку су каменице. Каменице су исто мањи обрађени камени судови који 

су постављени поред кућа да из њих пије воду живина, а могу служити и 

за прање рубља (Владић-Крстић Б., 1999, 17-28). 

Привредне карактеристике 

Долина ријеке Требишњице (са цјелинама Поповог поља, Шума, 

Површи) је подручје крша с утицајем медитеранске климе, што се у пуној 

мјери одражава на привреду овог краја. У ствари, ово је крај у коме земљорадња 

има велики економски значај. На нижим пољима и површинама 

овог подручја (до 400 метара надморске висине), земљорадња је веома развијена 

на онолико земље колико је има. Пошто су обрадиве површине врло 

мале, развила се земљорадња „мотичког“ типа. Како је земљиште кршевито, 

из земље „вири″“ крупно камење, које се „крчи“, па се слаже на 

гомиле или употребљава за ограде. Изузетак представља савремена пољопривреда 

(аграр) у Поповом и Требињском пољу. 

Кад се земљиште „искрчи“, не мора се чистити 20 до 30 година, а онда 

камење опет „никне“, пошто земљиште пропада у крашкој унутрашњости. Да 

би се спријечило спирање земље, њиве и баште су ограђене сухозидом. Техника 

зидања „ограда“ сухозидом је аутохтона културна етнографска вриједност, 

која поред осталог, представља аграрни пејсаж херцеговачких Хумина. 

У предјелима ниске Херцеговине главни пољопривредни производи 

су винова лоза, дуван и маслина од које се производи „домаће“ маслиново 

уље, које има велику примјену у исхрани, лијечењу и култури живљења. У 

оквиру пољопривредне производње велику улогу у овом крају има воћарство, 

посебно узгој и производња ораха, кестена, кајсија, лимуна, наранџе, брескве, 

смокве,... Етнографску слику подручја херцеговачких Хумина употпуњује пољопривредни 

алат, којим се обрађује земља. То су: дрвени плуг (рало), дикела, 

садионица као веома старе алатке за обраду земље. Дрвени плуг (рало) још 

увијек се употребљава у Поповом пољу, а садионица у Површи. Уобичајни 

земљораднички алат у овом крају је дикела, мала рачваста мотичица која се 

користи за копање, уситњавање и чишћење земље. 

Са порастом надморске висине опада значај земљорадње, а расте 

значај сточарства, и то сточарства посебног типа, са посебним сточним 

кретањем, сточарским стајама (појатама), колибама за „купљење бијелог 

мрса“, прибором и производима. 

На кршу херцеговачких Хумина љетне суше осуше траву и „пресуше“ 

изворе, те је неопходно сточним кретањем тражити љетне испаше на 

планинама високе Херцеговине. Чобани са стоком и коњима, натоварени 

____________ 

229


најнужнијим стварима, прибором за прераду млијека и намирницама, одлазе 

на љетне испаше, гдје остају до јесени, када се враћају у своја стална села, 

гдје остају до прољећа. Чобани и стока у овом крају од давнина се крећу 

устаљеним такозваним хумњачким или влашким путевима, са ноћењем 

уобичајним или падалиштима. Тако се одвија сезонски циклус сточарења, 

етапног кретања за пашом, што све представља етно слику и важан сегмент 

социјалне структуре херцеговачких Хумина (Поповић Ц., 1963, 18-39). 

Као етнографске карактеристике у привреди треба поменути и кириџијање, 

које је био ризичан, али веома уносан посао у оно вријеме када се роба 

преносила караванима. Многи Хумњаци који су имали своје коње, у одређеним 

периодима преузимали су робу у Дубровнику, и на њима преносили је 

на одређена мјеста, и продавали је. Хумњаци су надалеко били познати, не само 

као кириџије него и као каменоресци и клесари. 

Етнографску и социо-економску посебност подручја Хумина представља 

клесарство (каменоресци). „Поповци“ (мајстори за камен из Попова 

поља) су надалеко мајстори овог заната. Сваке године, када се заврше пољопривредни 

радови, оживе сезонске миграције каменорезаца и зидара из 

Попова поља, који одлазе на разна градилишта, гдје остају по неколико 

мјесеци. Тражени су и цијењени надалеко, јер су у свом занату обраде камена 

прави умјетници, а њихови објекти изграђени од камена представљају 

аутохтону етнографску вриједност. 

За подручје Хумина карактеристично је и пчеларство, које је веома 

развијено, јер има погодне природне услове, прије свега, велико пространство 

различитог љековитог биља, тако да у сваком селу ниске Херцеговине 

има пчелара. Интересантно је да се у скоро сваком уљанику (мјесту за држање 

кошница) могу видјети и најстарији типови кошница у издубљеном комаду 

стабла дрвета, „дубовина“ или „стублина“. Посебну етнографску карактеристику 

представља начин вађења меда и резање дувана помоћу авана, који је 

од давнина познат по свом квалитету, посебно на подручју Поповог поља и 

Требињске шуме, које обилује са различитим врстама љековитог биља. 

Од заната, примјерених етнографској структури овог краја, значајни 

су резбарство - дрводјељски занат, којим се израђују разни сувенири, 

народни музички инструменти (гусле, свирале), разни дрвени украсни 

предмети, обликовано дрвено посуђе: шкипови, каблићи, кабо, жбанови, 

бурила, букаре, стапови итд. 

Посебне етнографске вриједности подручја херцеговачких Хумина 

представљају млинице и долапи на току ријеке Требишњице. Они још увијек 

служе за мљевење жита и наводњавање аграрних површина, погон вуновлачара 

и других потреба у пољопривреди и кућној радиности. Са изградњом бране 

„Гранчарево“ и бране „Горица“, и регулацијом корита ријеке Требишњице 

многе млинице су престале са радом, а неке су још у функцији. Млинице и 

долапи на ријеци Требишњици постоје још од првог културног развоја дру- 

____________ 

230


штва када је човјек успио да силе природе стави у своју корист. На подручју 

Хумина, све до данашњих дана, сачувало се наводњавање, мљевење житарица, 

покретање погона при обављању разних занатских и других радова, помоћу 

млиница и воденичких кола – долапа, који су били познати у раним културним 

земљама (Сирија и Египат) пре више од 3 000 година. 

Млинице као етнографски елемент, у односу на долапе има једну 

специфичност. Грађене су над понорима на крају воденог тока, а у Поповом 

пољу над понорима по јужном, лијевом ободу корита ријеке Требишњице. 

Код ових млиница снага воде не користи се на њеном току, него 

над понором, гдје је њена снага и пад највећи, тј. користи се разлика нивоа 

воде у кориту ријеке и нивоа воде у понору. С обзиром да је ниво воде у 

кориту ријеке Требишњице јако осциловао, објекат млиница је имао кружни 

облик као оптимални облик за одупирање воденом притиску. Зидане 

су од камена и представљају етнографске објекте на основу којих се могу 

видјети посебности крша и начина живота људи херцеговачких Хумина из 

прошлости. Са својим етнографским посебностима издвајају се млинице у 

Доброманима и Пољицу, низводно, на ријеци Требишњици. 

Народна ношња 

Херцеговачка народна ношња се дијели на „хумску“ и „брдску“. Прелазни 

тип од хумске ка брдској херцеговачкој ношњи, представља народна 

ношња херцеговачких Хумина, која је карактеристична за подручје Требиња. 

Некадашњу свакодневну женску и мушку народну ношњу карактерисала 

је употреба бијелог сукна. Ношња од бијелог сукна почела је да се напушта 

након Првог свјетског рата. Женска ношња састојала се од дуге кошуље 

(тунике) без клина, ногавица (гаћа) и дуге хаљине („аљине“) са рукавима од 

бијелог сукна, а копчала се на грудима. Код жена, за разлику од дјевојака, 

по дну је била украшена ресама. Преко „аљине“ се опасивало уском и дугом 

прегачом тамних боја „опрегљином“. На глави се носила плитка црвена капа 

око које су се омотавале плетенице. Зими, жене су носиле бијеле сукнене 

„пеленгаће“ преко којих су се облачиле „ћурдије“ од црног или модрог сукна. 

Мушка народна ношња, такође се правила од бијелог сукна. Љети, преко 

кошуље носио се „мали гуњац“, без рукава (касније назван „корет“). На ногама 

су биле гаће „пртенице“ преко којих су се носиле „бјелогаће“ направљене 

од сукна. Зимска мушка ношња састојала се од горњег дијела „доламе“ 

или „бјелаче“ од бијелог сукна са рукавима, која је била изнад кољена и 

преко које се опасивало тканином направљене од бијелог сукна. На ногама 

су били опанци извезени опутом домаће израде и сукнене чарапе до кољена, 

везане лијепо израђеним подвезама. 

Послије Првог свјетског рата ова ношња претрпила је знатне промјене 

и почела је да се губи, тако да се до данас задржала у свечаним и изузет- 

____________ 

231


ним приликама, то су у женској ношњи дуга кошуља преко које се опасује 

прегача, а преко ње се облачи чохана долама, са рукавима, веома украшена, 

или зубун без рукава, такође украшен. Свечано народно мушко одијело ових 

крајева састоји се од кошуље преко које се облачи црвени џемадан веома 

украшен. Гаће „модраче“ се носе до испод кољена, а испод њих су тозлуци. 

Чарапе су кратке са прорезом са стране гдје се копчају и називају се „бјечве“. 

Брдска народна ношња мушкараца у појединим предијелима ниске 

Херцеговине допуњена је карактеристичним „бичаљем“. То је посебна врста 

кабанице која је са спољашње стране покривена праменовима вуне, низ које 

се слијева киша када пада. Уз бичаљ се носи и капуљача, нарочито на подручјима 

требињских Брда и Зубаца. Саставни дио мушке народне ношње, 

када се крене негдје даље од куће је „струка“, комад тканине домаће израде 

који је на крајевима украшен ресама. Накит је обавезни дио народне одјеће 

овога краја када се иде у „прошњу“ дјевојке. Уз херцеговачку народну ношњу 

карактеристичан је био покривач „грењ“ (губер) као дио народне постељине 

који је имао намјену покривача и простирача, док се асура користила 

као простирач (Владић-Крстић Б., 1999, 97-105, 119-138). 

Историјске прилике допринијеле су да се у источној Херцеговини, у 

оквиру различитих политичких, културних, социјалних и привредних система, 

имајући притом у виду одређену улогу природне средине, образује специфичан 

културни ареал и културна посебност. Ова регија је једна од колијевки 

____________ 

232 

Народна исхрана 

Народна исхрана подручја Хумина источне Херцеговине по својим 

основним етнографским карактеристикама припада динарском типу исхране. 

Заснива се на сточарским производима, на бијелом „мрсу“, односно 

производима од млијека. Међутим, иако се исхрана заснива на производима 

од млијека велику улогу у њој имају житарице (јечам, раж, пшеница), 

поврће (раштан) и месо из овог краја, са зановети. У ниској Херцеговини 

нема оброка без јела од брашна, које замјењује хљеб (пура, пита од сира, 

пита од зеља). Уз млијечне производе, сир и кајмак, користе се „дивља“ и 

„питома“ зеља којих на подручју Хумина има у изобиљу. Од традиционалних 

јела најпознатија су: пура са киселим млијеком, медом, сиром и 

обареним зељем, цицвара од кукурузног брашна и домаћег кајмака са киселим 

млијеком или медом и уштипци. Посебност у народној исхрани овог 

краја су: јагњетина са ражња и испод сача, кувана браветина (каштрадина) 

са раштаном, сир и кајмак из мјешине, кисело млијеко, домаћи хљеб 

испод сача, херцеговачки мед, пријеснац и зељаница, као и ракија лоза, и 

вина херцеговачког поријекла (Фабијанић-Филиповић Р., 1977, 32-45). 

Закључак


српске духовности и државности. Наиме, ово је простор дуге и континуиране 

културне насељености о чему свједоче бројни споменици материјалне културе 

и писани документи. По својим природним карактеристикама (морфологија 

тла, клима, вегетација) у оквиру источне Херцеговине може се издвојити 

подручје ниске Херцеговине (до 400 метара надморске висине). У етнографском 

погледу, у области источне Херцеговине издваја се ниска Херцеговина, 

односно по народној терминологији Хумине, које обухватају подручја Требињског, 

Поповог и Љубињског поља. 

То је антропогеографско подручје посебних културних вриједности, 

обликованих кроз различите периоде историјског развоја. Те посебности или 

карактеристике су препознатљиве у свим сегментима материјалне и духовне 

културе, нарочито у етнографским вриједностима које се испољавају кроз 

специфичне облике: сеоских насеља, архитектуре камених кућа и осталих сеоских 

објеката, привредних карактеристика, народне ношње и исхране. 


Владић-Крстић, Б. (1999). Народни живот и култура Срба у источној Херцеговини. 

Београд: Етнографски музеј 

Гњато, Р. (1991). Источна Херцеговина-регионално-географски проблеми развоја. 

Сарајево: ГДБИХ, Посебна издања, књ. 8. 

Дедијер, Ј. (1909). Херцеговина, Антропогеографске студије. Београд: Српски етнографски 

зборник, књ. 6. 

Михић, Љ. (1975). Љубиње са околином. Београд: Туристичка штампа 

Сергејевски, Д. (1962). Римска цеста Нарона-Leusinium. Гласник Земаљског музеја, 

Нова серија, свеска XVII. 

Крешељаковић, Х., и др. (1954). Стари херцеговачки градови. Наше старине II, Сарајево. 

Мићевић, Љ. (1952). Живот и обичаји Поповаца. Српски етнографски зборник, књ. 

LXV. 

Поповић, Ц. (1963). Сточарска кретања у БиХ. Гласник Земаљског музеја БиХ, књ. 

XVIII 

Фабијанић-Филиповић, Р. (1977). Народна исхрана у предјелима Површ и Ракитно 

у источној и западној Херцеговини. Гласник Земаљског музеја БиХ, 32. 

Владић-Крстић, Б. (1967). Херцеговачки покривачи-„гуњи“. Гласник Земаљског 

музеја БиХ, 22. 

Гњато, Р. (1995). Од старе до српске Херцеговине. Српске земље и свет, 5, Бања Лука. 


ETHOGRAPHIC FEATURES HERZEGOVIIA HUMI 

Summary 

Historical circumstances, in the last 1000 years and more, contributed that in East 

Herzegovina, within various political, cultural, social and economic systems, and 

____________ 

233


bearing in mind the determining role of the environment; a particular cultural areal and 

cultural uniqueness of this region is being formed, being one of the cradles of Serbian 

spirituality and statehood. Namely, this is the area of a long and continuous cultural 

population as it is evidenced by numerous monuments of material culture and written 

documents. As per its natural characteristics (morphology of soil, climte, vegetation) the 

area of Low Herzegovina (up to 400 meters above the sea level) can be distinguished. 

Since the influence of environment is one of the significant factors in shaping the 

culture of some nations (along with the influence of other various factors), such a 

division on the basis of natural characteristics has been reflected in the ethnographic 

picture of this area. Therefore, from the ethnographic terms, low Herzegovina, i. e. 

Humine as per the people’s terminology, is distinguished in the area of East 

Herzegovina., encompassing the area of Trebinje, Popovo and Ljubinje fields. Hence, 

low Herzegovina, i. e. Humine, is an anthropological area of East Herzegovina of 

particular cultural values, shaped by various periods of historical development. Those 

particularities-characteristics are in all the segments of material and spiritual culture, 

especially in ethnographic values that are manifested through specific forms of rural 

settlements, architecture of stone houses and other rural facilities, economic 

characteristics of rural pottery and dishes, folk costumes and food. 

____________ 

234

БЕЛЕШКЕ 

NOTES 

Лав Мечников, философ и научник : – Прошло, двадесето столеће може се окарактерисати као бурно, а 

збило се мноштво догађаја који су, рекло би се, сустизали једни друге таквом брзином да није било времена 

да се многи од њих макар приближно оцене на одговарајући начин, што је донекле и разумљиво, с обзиром 

на неопходност тзв. историјске дистанце да би се то ваљано учинило. Протекли век је био изразито обележен 

доминацијом идеологија, и то понајвише оних тоталитарних, које су пренебрегавале бројне појаве које 

се нису уклапале у прагматичке планове, које се нису могле "употребити" у суровим борбама. А ако су поједине 

појаве биле и "против струје" у одређеним периодима, онда су, без обзира на њихов значај, предаване 

потпуном забораву. Такав удес имали су и многи философи и научници, које сада треба истрзати из заборава, 

нарочито у оним случајевима када је њихов опус у одређеној мери актуелан и данас. 

Један од таквих философа и научника, пре свега географа, без сумње је и Лав Иљич Мечников. Емигрирао 

је из Русије и живео на Западу, где је и дао значајне доприносе у различитим дисциплинама, а познат је и као револуционар-анархист 

sui generis. Његово главно дело Цивилизација и велике историјске реке – Географска теорија 

прогреса и социјалног развоја, које је објављено у Паризу 1889, изазвало је пажњу и у Европи и у Русији. Предговор 

за књигу написао је Елизе Рекли (Elisee Reclus 1830–1905), ондашњи истакнути научник, географ, а о његовим 

схватањима изложеним у тој књизи писали су многи философи и научници. У Русији, његовој домовини, то 

дело је објављено 1898, што је било непотпуно издање, док је потпуно издање изашло 1924, али је у ондашњој 

идеолошкој клими оно пренебрегавано, и то све негде до 1995, када је поново штампано, заједно са неким његовим 

философским радовима. 1 

Тада се видело како је у ствари неопходно да се изнова и темељитије разматрају бројни проблеми настајања 

цивилизација, чинилаца њиховог развоја, социологије и геополитике. Млађи брат Лава Мечникова Иља Иљич 

Мечников, добитник Нобелове награде, имао је знатно друкчију судбину – такође је живео и стварао изван своје 

земље, у Паризу, и тамо дао значајне резултате, познате широм света; он се бавио биологијом, антропологијом, 

посебно се интересовао за могућности продужења живота људи, и за поједине философске проблеме. И његов 

живот је био на одређени начин драматичан; после покушаја самоубиства дошло је до великог преображаја, па је 

написао и једно дело под насловом Студије о оптимизму, у којем је разматрао могућности и вредност људског 

живота уопште. Књига је објављена и код наси имала известан утицај. 2 Ову напомену сам изрекао и због тога што 

се у нашој средини у неким случајевима резултати рада Лава Мечникова приписују Иљи Мечникову, управо 

услед недовољног познавања историје философске и научне мисли. 3 

Живот Лава Мечникова био је заиста необичан, испуњен разноврсним делатностима. Родио се 18, по новом 

календару 30. маја 1838. године у Санкт Петербургу, у имућној породици. Као изданку породице у којој је 

било истакнутих делатника руске империје, очекивало се да ће бити школован у одговарајућим, привилегованим 

школама, али га је његова немирна и разноврсно обдарена природа водила другим путевима. Рано је испољио завидне 

способности, нарочито за учење језикâ. У раним годинама је имао живахну природу, као дечак је био одушевљен 

сусретом са императором Николајем I, који је посетио његову школу и запазио његове таленте. 

Већ у том раном узрасту долази до нагле промене – код њега лекари констатују појаву туберкулозе, затим 

обољење ноге, која је постала краћа услед атрофије. Родитељи га премештају из Санкт Петербурга на имање у 

Харковску губернију ради опоравка. Тамо се његово здравље поправља, креће се уз помоћ једне штаке. Иако је 

брзо схватао, одбио је да учи и приватно и у гимназији. Слично Алексеју Хомјакову, бежи из куће ради учешћа у 

рату у Молдавији, где је руска војска ратовала, али га сустижу и враћају кући. 

Предавање у Руском културном центру (Руском дому) у Београду 25. 02. 2011. 

1 В. И. Јевдокимов, предговор књизи Л. И. Мечников, Цивилизација и велике историјске реке (са прилозима 

из области философије), "Пангеја", Москва, 1995. Књига је издата поводом 150. годишњице Руског географског 

друштва. 

2 Ово дело и данас има одређени значај, посебно ако се имају на уму статистички подаци који су саопштавани у 

научним истраживањима током последњих деценија. – И. И. Мечников, Студије оптимизма, превела с руског 

Зорка М. Велимировићева, библиотека "Културни проблеми", бр. 9, "Напредак", Земун–Београд–Панчево, 1914. 

3 Андрији Стојковићу, најпознатијем истраживачу философског наслеђа Србије, по свему судећи, личност, 

списи и активности на друштвеној сцени Европе и Јапана Лава Мечникова нису били познати. – Др Андрија 

Стојковић, Развитак философије у Срба од 1804. до 1944, Слово љубве, Београд, 1972. У овој својој књизи, 

која има 630 страница, у одељку о Јовану Цвијићу и географском детерминизму Стојковић међу другим заступницима 

те концепције помиње и Мечникова, стр. 265, али је у именском регистру, на стр. 606, наведено 

име Иље Иљича Мечникова (1845–1916), док о Лаву Мечникову нема помена.

Романтична природа се и даље испољавала. Заљубљује се у лепу кћер професора харковске гимназије, због 

ње иде на двобој, у којем је био лакше рањен. Школске власти траже од родитеља да га преместе, али је за ступање 

на универзитет било још рано, јер у Русији у то доба нису примали на универзитет пре навршене шеснаесте 

године. Кад је навршио шеснаест година, Мечников се уписао на медицински факултет Харковског универзитета, 

међутим, тамо је остао само један семестар. 

Предосећајући могуће опасности због везе сина с неким тајним републиканским кружоком, родитељи га 

1856. пресељавају у Санкт Петербург. Тамо се, после дужих колебања, Мечников уписује на факултет, на одељење 

за изучавање арапског, персијског, турског и татарског језика (оријенталистику). Истовремено је похађао 

предавања на академији уметности, а првенствено се интересовао за сликарство. Пошто је студирао о свом трошку, 

зависио је од помоћи оца, али овај није пристајао да се син преда изучавању језикâ и сликарства, надајући 

се да ће се он посветити каријери у Министарству морнарице. 

На универзитету је Мечников остао три семестра, након чега је – захваљујући везама стрица Јевгенија 

Коваљевског, познатог путописца, директора Азијског департмана Министарства иностраних послова, али и 

рођака Петра Коваљевског, угледног песника – постао преводилац у дипломатској мисији генерала Мансурова, 

која се преко Блиског истока упутила према обалама Средоземног мора и даље на Атос, а затим у Јерусалим, 

наводно ради формирања подворја руских богомољаца у Светој земљи, док је прави циљ те мисије, 

која је деловала под покровитељством царевог брата, великог кнеза Константина, био куповина земље у близини 

храма где се по предању налази Христов гроб. 

Но, немирна природа Мечникова и овде је дошла до изражаја – удаљен је из мисије, јер је цртао карикатуре 

свих учесника, па и самог генерала Мансурова, и због двобоја са сапутником који је те карикатуре 

предао генералу. По повратку у Русију, по жељи родитељâ, за вршио је физичко-математички факултет у 

Санкт Петербургу и стекао право да припрема дисертацију из те области. 4 Међутим, те припреме напушта и 

опет креће на далека путовања бродовима који тргују робом из разних крајева. На тим путовањима је много 

тога видео у разним крајевима; иако су му биле 22 године, дошло је до замора и досаде, запао је и у апатију, 

чак је пробао и опијум, свестан да није постигао оне резултате које су остварили многи његови вршњаци редовно 

идући по лествицама службе. 

Код њега убрзо долази до промене, јер је већ поседовао обимна знања из различитих области природних 

и друштвених наука, а што је још важније, имао је необичну тежњу да упозна цео свет, који му се чинио 

као препун занимљивости. Научио је четрнаест страних језика, од којих четири језика источних народа. 

Окренуо се систематским истраживањима, иако се пре тога упутио у Италију само с циљем да изучи тамошње 

сликарство. У Италији су се тада одигравала значајна збивања, покрети Мацинија и Гарибалдија тежили 

су уједињавању покрајина у јединствену државу Италију. Мечников се заинтересовао за та збивања и 

определио за републиканце Ђузепеа Гарибалдија. Био је члан Сијенског комитета, чији је циљ био уједињење 

италијанских покрајина. 

Као и Херцен, Бакуњин и многи други руски емигранти на западу, Лав Мечников је био противник сваког 

национализма, па и руског. Стремио је остварењу идеала слободе, солидарности, братства свих људи на 

свету, мада их је схватао на свој специфични начин, о чему ће овде бити посебно речи. Своју приврженост тим 

идеалима показао је и личним учешћем у окупљању добровољаца у словенски легион, учествовао је у покушају 

напада на Рим, као поручник, а у доцнијим окршајима био је и рањен у ногу и бок, али ране нису биле опасне. 

О свему томе он је приповедао и Александру Дими, који је у то доба био уредник листа Independence 

(Независност), а писао је мање текстове и за неке ондашње новине у Русији. Краће време је и сâм издавао новине 

Flagello (Бич) – већ сâм назив тога гласила сведочио је о борбеним ставовима човека који се бавио философијом 

и науком, али је истовремено био заинтересован и за јавну сцену, на којој би се испитале могућности 

остварења идеала који су га надахњивали. Касније је о својим активностима Мечников детаљније писао у књизи 

Записи Гарибалдијца. У Италији, која је била стециште бројних руских и других емиграната, он склапа брак 

са Олгом Скарјатином, па се могло веровати да ће започети миран живот. 

Али, у круговима у којима се креће воде се бесконачне расправе, спори се о даљим путевима ослобађања 

људи; напоредо са великим револуционарима, ту се срећу и разноврсни авантуристи, изузетно способни провокатори 

руске тајне полиције, али и други смутљивци. У тражењу нових путева револуције, покрећу се дубока 

4 Према једном другом извору Мечников није до краја завршио студије ни на једном факултету, јер је прогањан 

због својих схватања – Руска философија, енциклопедија, ред. М. Маслин, "Алгоритам", Москва, 2007 (чланак о 

Мечникову написао је главни уредн. Маслин); овај приручник је преведен и код нас: Енциклопедија руске философије, 

у редакцији М. А. Маслина, Београд, 2009, стр. 474–475. Али, касније је предавао на Нејшателском универзитету 

у Швајцарској и на Токијском универзитету у Јапану.

питања избора средстава допуштених у политичким борбама, што је и касније била константа у свим социјалним 

покретима, све до нашег времена. У вези с тим занимљиви су редови из једног писма Херцена Огарјову, у 

којем овај луцидни посматрач, поред осталог, пише: "Код њих [револуционара-емиграната из Русије – Р. Ђ.] 

нема ни веза, одговарајућих контаката, ни талента, ни образовања, једино Мечников уме да пише, они хоће да 

играју улогу и да нас употребе као неку одскочну даску, пиједестал." Између осталог, тада су се водили спорови 

ко ће и како користити новчане фондове завештане за потребе револуционарног покрета: некима од тих 

фондова управљао је Херцен, а многи су хтели да их преузму. 

Мечников је, и поред свега, маштао да се врати у Русију, а био је спреман да издржи и одређену казну 

због пређашње забрањене активности, па је у том погледу преузимао поједине кораке ни не сањајући да је то 

било апсолутно неизводиво. Није му било познато да је, када је на молбу једног лица из Русије које је боравило 

на Западу он писао текстове и преводио, то лице, како се касније установило, било један од бројних 

специјалних агената руске тајне полиције, који су били изузетно упућени у стање у емиграцији, а овај је 

имао и задатак да намами Сергеја Њечајева, најопаснијег непријатеља режима, у Русију. 

Таква коб је, иначе, пратила све струје социјалистичког и комунистичког покрета у Русији и широм 

света. Рачковски, Дегајев, Азеф и Малиновски су само неки од тих непревазиђених "мајстора-конфидената", 

чији ће живот тек привлачити пажњу уметникâ. Тај контекст околности треба имати у виду кад настојимо да 

схватимо појаве оног времена, па и Лава Мечникова. 

У Европи је Мечников успоставио разноврсне везе са револуционарима-емигрантима, понајвише се приближио 

Михаилу Бакуњину и Петру Кропоткину, који се такође бавио и географијом, али је усвајао само поједине 

њихове идеје, идући својим путем као оригиналан стваралац. Суделовао је у Првој интернационали, потом у 

Париској комуни 1871. године, а тамо се зближио са Елизеом Реклијем, који је такође учествовао у Комуни. Са 

Реклијем је успоставио сарадњу у области истраживања у географији. Ангажовао се у волуминозној едицији коју 

је издавао Рекли "Нова светска географија" ("Nouvelle géographie universelle"), где су сарађивали многи ондашњи 

истакнути географи. На предлог Реклија је изабран и за секретара те едиције. 

Осим географије, нарочито се интересовао и за етнографију – прикупљао је материјал са својих путовања 

готово по свим земљама Европе, Азије и Африке. Боравећи у Јапану, где је и предавао на универзитету у Токију, 

сабрао је значајне информације и написао обимно дело о Јапану Јапанска империја, које је објављено у Женеви, 

на француском језику, с многим подацима и прилозима о тој земљи, о којој се у оно време у Европи није довољно 

знало, а чију је велику будућност Мечников предвиђао. 

За своја истраживања у области географије и етнологије Мечников добија разна признања, бива биран у 

стручна удружења у Швајцарској и Француској, његови резултати се признају и у његовој домовини, иако је био 

политички емигрант. На позив Савета Нејшателског универзитета у Швајцарској, предавао је упоредну географију 

и статистику. Буран живот и интензивна разноврсна научна делатност подрили су здравље овог неуморног трагаоца. 

Умире је 30. маја (по новом календару 12. јуна) 1888. године, не дочекавши издање свог главног дела Цивилизација 

и велике историјске реке, које ће се појавити годину дана после његове смрти. 

Својом снажном теоријском мишљу Лав Мечников је достигао генералне синтезе о свету као целини и своје 

идеје је настојао да изрази систематски. То је одлика оних умова који су једновремено и философи и научници. 

Као научник који се бавио проблемима историје, географије, етнологије, лингвистике итд, он је вршио анализе 

феноменâ из тих обла сти, али се никада није ограничавао само на те дисциплине; из резултатâ истраживања у наведеним 

и другим дисциплинама настојао је да изведе општу слику о човеку и свету. Из прегледа његових философских 

и научних радова овде ћемо у облику једне скице изложити његове главне погледе. 

Две студије Мечникова, може се рећи, представљају основне опште философске ставове овог, без сумње 

оригиналног трагаоца – прва под насловом "Душевна хигијена", а друга је "Школа борбе у социологији". 6 

Писане у време великих достигнућа у природним и друштвеним наукама, када су се та достигнућа веома разнолико 

интерпретирала, ове студије откривају Мечникова као мислиоца са великим смислом за синтезе. 

Главни проблем у тим студијама чине питање природе човека као бића, као и одређујући чиниоци тог бића. 

Претресајући различита ондашња гледишта, Мечников из перспективе психологије, психијатрије, медицине, 

етике, социологије, статистике и сличних дисциплина настоји да издвоји кључне детерминанте људског бића, 

посматра их у разноврсним везама, доводећи их у везу са природном средином, географским факторима, али избегавајући 

редукционизам, карактеристичан у тадашњим расправама. Човек је и природно и друштвено биће, па 

се не може потпуније схватити ако засебно издвајамо неке од чинилаца који би увек били предоминантни. Ако те 

чиниоце посматрамо у међусобним везама, тада је констелација тих, иначе динамичних чинилаца увек у понече- 

6 Ове две обимније студије с правом су објављене као нека врста увода у Мечниковљеве философско-научне 

погледе, у наведеној књизи Цивилизација и велике историјске реке. Географска теорија прогреса и социјалног 

развоја, наведено издање из 1995, стр. 31–152.

му различита и отуда се не може говорити о некој "формули" за разумевање која би била применљива увек и свуда 

на исти начин – неопходна су перманентна трагања у којима можемо да бар донекле откривамо најчешће констелације 

тих чинилаца. Управо то се и чини у бројним посебним научним дисциплинама. 

Овакав приступ, који данас називамо интердисциплинарним, неговали су готово сви истакнути мислиоци 

прошлости који су и достигли важне резултате управо због тога што су разматрали појаве са најразличитијих 

страна. Бавећи се проблемом природе човека, Мечников је оспоравао извесне расистичке теорије, вулгарне 

интерпретације начелâ Дар винове концепције о борби за опстанак, тј. схватања социјалних дарвиниста. 

Те интерпретације су касније, у 20. веку, биле, као што је познато, основе политичког програма за најагресивније 

социјалне покрете које су водиле у светске ратове, отимање туђих територија и масовно уништавање 

људи. Мечников је развој друштва посматрао као напредовање у којем кооперација и солидарност 

играју значајну улогу. 

Једно од веома важних обележја Мечниковљевих гледишта било је енергично супротстављање евроцентристичким 

концепцијама. Ако имамо у виду да је он био противник тих схватања у време док је колонијализам у 

Европи, Азији, Африци и широм света још био неуздрман, када се сматрало да европски народи имају право, 

штавише и мисију да цивилизују заостале народе других континената, онда ће бити јасно колико је он био мислилац 

против струје свог времена. Један од главних разлога за то његово становиште лежао је у томе што се он бавио 

упоредним истраживањима, и то не само у области географије и историје, него је имао и непосредан увид у 

тековине разних народа – боравећи у разним деловима света, на основу поменутог познавања четрнаест језика, 

изворно се обавештавао о природи и разним народима света. 

Управо због таквог познавања светског мозаика друштвених односа, он се противио и подели света на 

"варварски Исток" и "цивилизовани Запад". Ставови из наведених философских расправа Мечникова добили 

су још шира образлагања или поткрепљења у његовом делу које се с правом сматра његовим главним, иако 

незавршеним делом Цивилизација и велике историјске реке. Географска теорија прогреса и социјалног развоја. 

Имајући у виду погледе Мечникова у целини, изгледа да је поднаслов његовог дела пружио повода да 

се овај мислилац узима као заступник школе географског материјализма готово без остатка, а у неким површним 

освртима и као представник школе географског детерминизма. 

У својој великој синтетичкој слици следа цивилизација Мечников се најпре бави питањем прогреса 

уопште, а потом и проблемом прогреса у историји. Даље, приказује историјски процес с гледишта географских 

чинилаца, затим људске расе и средине, периоде великих успона у развоју. У шест последњих поглавља 

усмерава се на такозване речне цивилизације, или цивилизације настале у сливовима великих река Нила, 

Тигра и Еуфрата, Инда и Ганга, Хоангхоа и Јангцекјанга. Развитак друштва Мечников тумачи као узлазну 

линију која означава прогрес, а историју човечанства дели на три етапе: речну, морску и океанску; развој 

друштвених односа људи дели на насилни, полунасилни и добровољни. Цивилизације настале у сливовима 

великих река сматра релативно независнима или "затворенима", што је опет условљено географским чиниоцима, 

али, када је реч о старим цивилизацијама, умногоме и средствима комуникације. 

Даљим развојем настајале су средоземне и океанске цивилизације. Мечников је предвиђао да ће главни 

чинилац океанске цивилизације у будућности представљати Јапан, у том смислу је изналазио извесне 

аналогије са Енглеском у односу на европски континент. Јапанској цивилизацији је предвиђао велику будућност, 

због тога што је сматрао да ова земља комбинује своје тековине са савременим технолошким и другим 

достигнућима Европе. 

Према Мечникову, Русија представља засебну целину, особен тип, условљен управо њеним огромним 

простором – она није ни Запад ни Исток, она је континентална неокеанска цивилизација, за чију ће будућност 

бити изразито важан индустријски развој. Што се тиче даљег друштвеног развоја Русије, Мечников је 

веровао да је капитализам неизбежна фаза развоја те земље, насупрот многим ондашњим руским теоретичарима, 

у првом реду народњацима, којима је он иначе био близак, а који су мислили да ће руска општина бити 

основа даљег развоја, јер је она специфичност те велике земље. Извесне специфичности и значај тог облика 

друштва у Русији Мечников, иначе, није одрицао у потпуности. 

Особеност приступа проблемима, ширина његових разматрања, синтетички карактер и оригиналност 

исказивали су се и у његовом изразу, терминологији, социјалним и политичким погледима. Он је, у тежњи 

да испита хоризонте људске слободе, без ограничења од стране државе итд, доспео до једног аутентичног 

облика анархизма, који се разликовао и од Бакуњиновог и од Кропоткиновог становишта, иако су му неке од 

идеја овог првог биле блиске, као и неки ставови овог другог, Кропоткина, који је, иначе, и сâм био веома 

истакнут географ, као и Мечников. Замишљајући будуће друштво као уједињавање друштвених асоцијација, 

он је био и једна врста утопијског трагаоца.

Погледи Мечникова су изазивали различита реаговања водећих мислилаца. О њему је, између осталих, 

писао највећи ондашњи руски религијски философ Владимир Соловјов, 7 који је изрекао веома високу 

оцену Мечниковљевог главног дела, Цивилизација и велике историјске реке, карактеришући је као "изузетну 

књигу". Основна замерка коју је Соловјов упутио Мечникову била је запостављање утицаја хришћанства у 

развоју историје човечанства. Ова примедба Соловјова донекле има оправдања, а иначе је важно нагласити 

да у разматрању развоја цивилизација Мечников није узимао у обзир провиденцијалне чиниоце. 

Мислилац сасвим друкчије оријентације, најобразованији философ, теоретичар Друге интернационале Георги 

Плеханов такође је похвално оценио Мечниковљево главно дело и друге радове; 8 о Мечникову је писао у више 

наврата, а као посебан израз уважавања саставио је и некролог овом мислиоцу. Мечниковљеве погледе Плеханов 

је оквалификовао као облик географског материјализма, без обзира на поједине идеје које се нису у свему 

уклапале у оквир те оријентације, а друштвено-политичке погледе овог мислиоца просудио је као погледе који су 

ближи историјском материјализму него анархизму. Али, већ од почетка 1920-их година, после бољшевичког преврата, 

Мечников је из идеолошких разлога, као што је већ наведено на почетку овог излагања, готово у потпуности 

занемарен, премда је остварио одређени утицај, поготово у круговима руске емиграције, нарочито међу евроазијцима. 

Ако се има на уму знатно повећано интересовање за геополитичке проблеме и улогу географских чинилаца 

у савременим збивањима, може се с много разлога констатовати да би поновно систематско разматрање 

Мечниковљевих списа довело до промене оцена о значају овог мислиоца и показало његову извесну 

актуелност у данашње време. 

Проф. др Радомир Ђорђевић 

7 В. С. Соловьев, Сочинения в двух томах, Москва, 1989, том 2: Из философии истории. 

8 Г. В. Плеханов, Сочинения, том 7, Москва–Ленинград, 1925.

БИБЛИОГРАФИЈА 

BIBLIOGRAPHY 

Глобалная социально-экономическая география: Сборник научных трудов памяти Н. В. Алисова / Под ред. 

Н. А. Слуки. – М.-Смоленск, Ойкумена, 2011. – 272 с. 

Зборник под насловом „Глобална социјално-економска географија“ посвећен је светлој успомени на једног 

од знаменитих руских географа, професора Николаја Васиљевича Алисова (1921-2001. г.), поводом 90 година 

од његовог рођења и 10 година од његове смрти. Уредник овог зборника Н. А. Слука, успео је да сачини јубиларни 

зборник који има не само свечани карактер, већ и научну вредност. Различити самостални сижеи повезани су у 

три дела. Први део је персонализован - садржи биографију Н. А. Алисова и сећања његових бивших сабораца и 

сарадника, колега, ученика. Професор Н. А. Алисов се бавио економском географијом света (посебно Немачке и 

Кине) и географијом индустрије (посебно хемијске индустрије). За свој рад добио је признања Заслужни делатник 

науке Руске федерације, Заслужни предавач Московског универзитета. Нека ми буде допуштено да овде кажем, 

да сам и ја имао ту част да упознам професора Алисова 1990. године, у време мог краћег боравка на Катедри географије 

светске привреде Географског факултета МГУ им. М. В. Ломоносова, чији је он био први шеф. Остао ми 

је у сећању као достојанствен и културан човек, велике радне енергије и научне ерудиције. Неколико дана је само 

мени, тада младом и непознатом доценту из Србије, који се интересовао за индустријску географију, држао предавања 

о факторима размештаја хемијске индустрије, трудећи се да ми пренесе своја богата знања и искуства. Тај 

пријатељски приступ и блага реч, сигурност и поступност у излагању сложене материје, веома су ме се дојмили. 

Други део књиге садржи научне радове о проблемима у домену социјално-економске географије, којом 

се бавио Н. В. Алисов. Петнаест научних радова сложено је по принципу од општег ка посебном, следећим 

редом: Грчић М., Размишљања о проблемима савремене географије; Мироненко Н. С., Тенденције развитка 

светске привреде у условима глобализације; Родионова И. А., Просторна динамичност система светске индустрије; 

Ткаченко Т. Х., Тенденције стварања индустријских комплекса у савременим условима; Сокољскиј В. 

М., Феномен специјализације у светској хемијској индустрији и његови географски аспекти; Јелисејев Г. П., 

Географски аспекти развитка азотне индустрије света; Гитер Б. А., Јанукович Ф. Н., Социјално-економски фактори 

интеграције земаља с прелазном економијом у Европску унију; Бабурин В. Л., Централни економски рејон 

– традиционална платформа почетка новог кондратјевског таласа; Максаковскиј В. П., Русија у глобализујућем 

свету; Самбурова Е. Н., Кина и светска привреда – проблеми међудејства; Вардомскиј Л. Б., Економска 

сарадња СССР и Пољске у периоду 1945-1991 г. – поглед у будућност; Чубарев И. Г., Хонгконг – светски еталон 

„града-врата“; Гладкиј А. В., Индустријске агломерације Украјине – проблеми и перспективе; Горлов В. 

Н., Фоменко И. В., Чернишева Н. В., Индустријска политика у Москви почетком XXI века. 

Трећи део представља потпуну библиографију радова Н. В. Алисова, која садржи 200 одредница сложених 

по годинама издања, од 1954. до 2005. године. Из библиографије се види да је Н. В. Алисов био веома савестан 

и плодотворан аутор, широких интересовања и дубоке мисли. Од краја 1950-их година, када је ушао у науку, 

па до смрти (2001) није допустио да ни једна година прође без објављеног рада. 

Катедра за географију светске привреде Географског факултета МГУ, овом књигом се на достојан начин 

одужила свом првом шефу и дугогодишњем професору, евоцирала успомене и истовремено дала научни 

допринос социјално-економској географији којој је он посветио читав свој радни век. Уверени смо да ће књига 

бити од користи како за специјалисте у области историје и методологије географије, географије светске привреде, 

индустријске географије, регионалне географије, геоурбанистике и сродних дисциплина, тако и за младе 

нараштаје географа који улазе у свет социјално-економске географије. 

Мирко Д. Грчић: Географија религија, Географски факултет Универзитета у Београду, Београд, 2011. 

Мирко Д. Грчић 

Ова књига представља научну синтезу или амалгам између историје и географије религија, који баца 

ново светло на процесе генезе, дифузије и трансформације религија Старог света. Аутор ове књиге покушава да 

изнађе фактор „икс“ тих процеса у узајамним везама и односима географске средине и људског трансцендента. 

Можда ће неким читаоцима овај приступ изгледати превише амбициозан и географизиран, али ће се убрзо 

уверити да се ради о веома занимљивом и неуобичајеном тексту. Посебна пажња посвећена је емпиријској 

анализи конкретних религија, у њиховом развоју и међусобним спрегама са одговарајућим environmentom. С тим 

у вези аутор је сагледао активности њихових твораца, сакралне центре, границе и баријере ширења у простору. 

Интересантно је да су све велике светске религије настале у рубном појасу евроазијског копна, где 

кореспондирају контрасти копна и мора, планине и низије, сушне и влажне климе, шуме и пустиње, земљорадње 

и сточарства. Сама та чињеница доказује да се не може искључити географски фактор у објашњавању генезе и

еволуције светских религија, као што је чест случај у историјским, антрополошким, социолошким и сродним 

истраживањима. 

Прво поглавље, под насловом „Религија Као елемент и фактор културе“, садржи три одељка, у којима 

аутор дефинише појам религије и објашњава њено деловање кроз култове месије или пророка, догме, ритуале, 

свете књиге, сакрална места, институционалне организације и свештенство. Даље се аутор бави функцијама 

религије, компарацијама религије и науке, и типологијом религија. 

Друго поглавље, под насловом „Религија и филозофски поглед на свет“ састоји се од шест одељака. У 

њему аутор анализира филозофске основе религија, на којима су изграђени митови, догме, ритуали и институције. 

Процеси развоја и узајамних релација човека и природе, представљају универзална и вечна питања религије и 

филозофије. Наиме, насупрот очигледног јединства и целовитости света, постоји дуализам закона природе и 

друштва, релативност времена и простора, супротност материјалног и духовног начела, противуречност процеса 

поретка и хаоса или нужности и случајности. У вези са представама о покретачким снагама историје људске 

цивилизације, формиране су две дијаметрално супротне слике света – детерминизам и неопредељеност, а основна 

разлика између источних и западних религија јесу управо те две слике света. Аутор се посебно бави идејом 

прогреса, као карактеристиком јудаизма и хришћанства, али ту идеју запажа и у идеологијама које се 

супротстављају укорењеним религијама, иако су им структурно сличне. 

Треће поглавље, под насловом „Географска средина и религија“ комплексно разматра релације између 

религије и географске средине. Аутор указује на то да је за разумевање одлика религија, култура и цивилизација, 

неопходно сагледати географску и економску средину у којој су оне настале. Географију религија јасно 

дефинише као дисциплину која се бави проучавањем размештаја религија и културних група, издвојених по 

конфесионалним карактеристикама. Такође, даје темеље сакралне географије, одређујући је као правац културне 

географије који истражује спектар односа културне групе према простору – у сакралној географији се не 

истражује религија у простору, већ простор у религији. Аутор се у овом поглављу бави сакралним просторима и 

светим местима, објашњавајући феномен и географију религијских ходочашћа. 

Четврто поглавље, под насловом „Политеизам древних цивилизација“, кроз пет одељака, бави се 

генезом, еволуцијом и распрострањењем шаманизма, те многобожачких религија древних речних аграрних 

цивилизација (кинеске, египатске) и античких медитера нских цивилизација (грчке и римске). Посебна пажња 

посвећена је паганским предхришћанским религијама народа који су живели у шумским пределима Европе – 

Келта и Старих Словена. У сваком одељку обрађене су митолошке представе и најважнија култна места и 

храмови. 

У петом поглављу, под насловом „Дуалистичке религије Средњег Истока“ обрађена је древна 

религија поклоника ватре – зороастризам, и неке њему сличне религије као што су зурванизам, маздаизам, 

језидизам, мандеизам. 

Шесто, седмо и осмо поглавље посвећени су тзв. аврамистичким или западним религијама чија 

карактеристика је строги монотеизам. То су јудаизам, хришћанство и ислам. Заслужено место у овим 

поглављима припада традицијама ходочашћа, где посебно место заузимају Јерусалим и Мека. 

Поглавља од деветог до четранаестог посвећена су источњачким религијама. Исцрпно је дат географски 

преглед хиндуизма, будизма, џаинизма, сикизма, конфучијанства, таоизма, шинтоизма. Посебан значај има и 

упоредни преглед сличности и разлика између источних и западних религија. Такође, објашњени су и религијски 

празници и манифестације, те традиције и центри ходочашћа. 

Петнаесто поглавље, посвећено је нетрадиционалним религијама. У „Закључку“ су садржана синтезна 

разматрања аутора о географским факторима генезе, еволуције и ширења религија. На крају је дат речник мање 

познатих термина, списак литературе, индекс појмова и резиме на енглеском језику. Обим књиге износи 500 

страна, укључујући и 54 илустрације (углавном карте) у боји. 

Књига је веома добро илустрована и документована, писана јасни стилом и језиком, тако да нема 

тешкоћа у разумевању и акцептирању текста. Важна карактеристика књиге је то, што су у њој спојене две 

вертикале о религијама – историјска и географска. Ово оригинално и вредно научно дело попунило је велику 

празнину, у правом смислу те речи, у географији религија и сакралној географији, како у домаћој тако и у 

светској литератури. Посебна вредност књиге је теоријска база излагања и интердисциплинарност приступа. 

Стога смо уверени да ће књига бити интересантна не само за географе, него и за шири круг читалаца. 

Драгица Р. Гатарић


АУТОРИ 

AUTHORS 

Мр ДАНИЈЕЛА ВУКОИЧИЋ, асистент, Природно-математички факултет Универзитета 

у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, тел. 

064 867 5224, е-mail: ddvukoicic@gmail.com 

DANIJELA VUKOIČIĆ, M.Sc., assistant, Faculty of Mathematics and Sciences, University 

of Pristina with temporary seat in Kosovska Mitrovica, phone + 381 64 867 5224, е-mail: 

ddvukoicic@gmail.com 

Мр ДРАГИЦА Р. ГАТАРИЋ, асистент, Универзитет у Београду – Географски факултет, 

Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: dgataric@gef.bg.ac.rs 

DRAGICA R. GATARIĆ, MSc., assistant, University of Belgrade – Faculty of Geography, 

Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: dgataric@gef.bg.ac.rs 

Др МИРКО ГРЧИЋ, редовни професор, Универзитет у Београду – Географски факултет, 

Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: mirko@gef.bg.ac.rs 

MIRKO GRČIĆ, Ph.D., full professor, University of Belgrade – Faculty of Geography, 

Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: mirko@gef.bg.ac.rs 

Др МИРЈАНА ДЕВЕЏИЋ, ванредни професор, Универзитет у Београду – Географски 

факултет, Војводе Шу пљикца 31б, Београд, тел. 011/2435241, e-mail: 

mdevedzic@gmail.com 

MIRJANA DEVEDŽIĆ, Ph.D., associate professor, University of Belgrade – Faculty of Geography, 

Vojvode Šupljikca 31b, Belgrade, phone + 381 11 2435241, e-mail: 

mdevedzic@gmail.com 

Др РАДОМИР ЂОРЂЕВИЋ, редовни професор, Универзитет у Београду – Физички 

факултет, Београд, e-mail: radomirdjordjevic@yahoo.com 

RADOMIR ĐORĐEVIĆ, Ph.D., full professor, University of Belgrade – Faculty of 

Physics, Belgrade, e-mail: radomirdjordjevic@yahoo.com 

МАРИЈА ИВКОВИЋ, студент докторских студија на смеру демографија, Универзитет 

у Београду – Географски факултет, тел. 063 8844 267, e-mail: 

marija.ivkovic22@gmail.com 

MARIJA IVKOVIĆ, student of doctoral studies on study group Demography, University 

of Belgrade – Faculty of Geography, phone + 381 63 8844 267, e-mail: 

marija.ivkovic22@gmail.com 

Мр АЛЕКСАНДАР КНЕЖЕВИЋ, асистент, Универзитет у Београду – Географски 

факултет, Војводе Шупљикца 31б, Београд, тел. 011/2435241, e-mail: knezevicaleksandar@yahoo.com 

ALEKSANDAR KNEŽEVIĆ, M.Sc., assistant, University of Belgrade – Faculty of 

Geography, Vojvode Šupljikca 31b, Belgrade, phone + 381 11 2435241, e-mail: 

knezevicaleksandar@yahoo.com 

НИНА ЛОЈОВИЋ–МИЛИНИЋ, предавач Високе школе за туризам и хотелијерство, 

Требиње, тел. 00387/240430, e-mail: thtrebinje@teol.net 

NINA LOJOVIĆ–MILINIĆ, lecturer, College of Tourism and Hotel Management 

Trebinje, phone + 387 240430, e-mail: thtrebinje@teol.net 

____________ 

235


ЭЛЬДАРОВ ЭЛЬДАР МАГОМЕДОВИЧ, д.г.н., профессор кафедры 

государственного и муниципального управления Дагестанского государственного 

университета; тел. +7 8722 62 31 07, эл. почта: geodag@mail.ru 

ELDAROV ELDAR MAGOMEDOVICH, Doctor geogr. sc, Professor, Cathedra of 

State and Municipal Management, Dagestan state university, phone + 7 8722 62 31 07, 

e-mail: geodag@mail.ru 

Др ВАЛЕНТИН МИХАЈЛОВ, доцент, Геолого-географски факултет, Софийски 

университет ”Св. Климент Охридски”, Бул. Цар Ослободител 15, София, тел. + 3592 

9308360, e-mail: vmihailov@gea.uni.sofia.bg 

VALENTIN MIHAILOV, Ph.D., senior lecturer, Sofia University ”St. Kliment Ohridski”, 

Bul. Car Osloboditel 15, Sofia, phone + 3592 9308360, e-mail: vmihailov@gea.uni.sofia.bg 

МАРИЈА МУЦИЋ, студент докторских студија на смеру демографија, Универзитет у 

Београду – Географски факултет, тел. 064 183 5658, e-mail: mcicmu@gmail.com 

MARIJA MUCIĆ, demograph, student of doctoral studies on study group Demography, 

University of Belgrade – Faculty of Geography, phone + 381 64 183 5658, e-mail: 

mcicmu@gmail.com 

Др МИЛЕНА М. НИКОЛИЋ, асистент, Природно-математички факултет Универзитета 

у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, тел. 066 

811 0001, е-mail: milenan80@yahoo.com 

MILENA M. NIKOLIĆ, Ph.D., assistant, Faculty of Mathematics and Sciences, University 


milenan80@yahoo.com 

Mр ИВАНА ПЕЊИШЕВИЋ, асистент, Природно-математички факултет Универзитета 

у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, тел. 060 035 5075, 

е-mail: ivanasocanac@yahoo.com 

IVANA PENJIŠEVIĆ, M.Sc., assistant, Faculty of Mathematics and Sciences, University 


ivanasocanac@yahoo.com 

Др ДРАГАН ПЕТРОВИЋ, Виши научни сарадник, Институт за међународну политику 

и привреду, Београд, e-mail: drpetro5@open.telekom.rs 

DRAGAN PETROVIĆ, Ph.D., Senior Research Fellow, Institute for International 

Politics and Economy, Belgrade, e-mail: drpetro5@open.telekom.rs 

АЛЕКСА ПОПАДИЋ, дипломирани географ-мастер, ОШ „Димитрије Туцовић“, 

Краљево, е-mail: aleksapopadic@gmail.com 

ALEKSA POPADIĆ, master of geography, Primary School, „Dimitrije Tucovic“ 

Kraljevo, е-mail: aleksapopadic@gmail.com 

Др ЉУБИЦА РАЈКОВИЋ, ванредни професор, Универзитет у Београду – Географски 

факултет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: 

bulatovic.miki@gmail.com 

LJUBICA RAJKOVIĆ, Ph.D., associate professor, University of Belgrade – Faculty of 

Geography, Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: 

bulatovic.miki@gmail.com 

____________ 

236


Мр МИКИЦА СИБИНОВИЋ, асистент, Универзитет у Београду – Географски факултет, 

Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: mikicasibinovic@yahoo.com 

MIKICA SIBINOVIĆ, M.Sc., assistant, University of Belgrade – Faculty of Geography, 

Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: mikicasibinovic@yahoo.com 

Др МИЛЕНА СПАСОВСКИ, редовни професор, Универзитет у Београду – Географски 

факултет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: 

milena@gef.bg.ac.rs 

MILENA SPASOVSKI, Ph.D., full professor, University of Belgrade – Faculty of 

Geography, Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: 

milena@gef.bg.ac.rs 

Др ДРАГО ТОДИЋ, ванредни професор, Универзитет у Бањој Луци, Природноматематички 

факултет, Младена Стојановића 2, Бања Лука, тел. 00387 051/319142, 

е-mail: mirtodic@yahoo.com 

DRAGO TODIĆ, Ph.D., associate professor,, University of Banja Luka, Faculty of Sciences, 

Mladena Stanojevića 2, Banja Luka, phone + 387 51 319 142, е-mail: mirtodic@yahoo.com 

Др БРАНКО ЋУПУРДИЈА, редовни професор, Универзитет у Београду – Филозофски 

факултет, Београд, e-mail: branko_cupurdija@vektor.net 

BRANKO ĆUPURDIJA, Ph.D., full professor, University of Belgrade – Faculty of 

Philosophy, Belgrade, e-mail: branko_cupurdija@vektor.net 

Мр ДАНИЦА ШАНТИЋ, асистент, Универзитет у Београду – Географски факултет, 

Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: danicam@gef.bg.ac.rs 

DANICA ŠANTIĆ, M.Sc., assistant, University of Belgrade – Faculty of Geography, 

Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: danicam@gef.bg.ac.rs 

Напомена редакције: Сви радови су примљени до 1. 10. 2011. године и рецензирани су 

на Географском факултету Универзитета у Београду. 

CIP – Каталогизација у публикацији 

Народна библиотека Србије, Београд 

314 

ДЕМОГРАФИЈА: међународни часопис за демографска 

и остала друштвена истраживања = Demography: 

international journal for demographic and other social studies / 

главни и одговорни уредник Мирко Грчић. – 2004, књ. 1– . 

– Београд (Студентски трг 3 /III): Географски факултет 

Универзитета у Београду, 2004 – (Краљево: СГТР „Дуга“). – 

29 cm 

Годишње 

ISSN 1820 – 4244 = Демографија 

COBISS. SR – ID 118674444 

____________ 

237

Demografija 8

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?