adolescentna

ADOLESCENTNA PSIHIJATRIJA
Adolescencija ( lat. adolescere rast, sazrevati ) prestavlja period života na
prelazu od detinjstva ka odraslom dobu. Vremenski je odredjena periodom
izmedju 10. i 12. godine kao početkom i 20. od 24. godine kao
završetkom. Osnovno obeležje adolescencije predstavlja složena medjuigra
bioloških, endokrinih i psiholoških mehanizama tako da biološke promene
uslovljavaju i omogućavaju novo psihološko i psihosocijalno funkcionisanje.
OSNOVNI PSIHOLOŠKI ASPEKTI ADOLESCENCIJE
Intezivan period razvoja , koji traje skoro dve decenije, deli se na nekoliko
faza koje se u zavisnosti od autora dele na tri do pet perioda. Looney i
Oldham razlikuje tri faze u adolescenciji od kojih svaka za sebe ima
karakteristična obeležja:
I faza: p u b e r t a l n a ( genitalna ) faza razvoja traje od početka
adolescencije do 15 godine . Ona predstavlja period koji je pod uticajem burnih
bioloških promena, u kojem dolazi do razvoja sekundarnih seksualnih osobina
sa izraženim promenama fizičkog izgleda. Promena fizičkog izgleda daje
osnovu za psiholosku promenu koja se ogleda u izraženom heteroseksualnom
interesovanja koje omogućava počak izgradjivanja polnog identita. Polni
identitet se odredjuje kroz stepen prihvatanja sopstvenog pola.
II faza: p r a v a a d o l e s c e n c i j a ( tranziciona faza) traje od 14-15. do
16-17 godine. Ova faza, za razliku od prehodne koja je dominatno odredjena
biološkim promenama , je odredjena razvojem apstraktnog mišljenja koja sa
pitanjima " šta ako ... tj šta bi bilo kad bi ... " daje mogućnost adolescentu
da preispituje postojeću stvarnost , njene vrednosti i smisao svog postojanja.
Adolescent u ovoj fazi intezivno preispituje i traga za identitetom, što se lako
uočava kroz karakteristično poistovećivanje sa zamišljenim i najčešće
idealizovanim modelima prema kojima pokušava da se oblikuje.
Poistovećivanje sa pevačima u odevanju i ponašanju ili aktuelnim nosiocima
vrednosti subkulturnih grupa je tipičan primer takvog ponašanja. U ovom
periodu počinje intezivnije eksperimentisanje u seksualnim aktivnostima tako
da se stiču sopstvena iskustva koja omogućavaju formiranje trajnijih obrazaca
polnog identiteta.
Na završetku ove faze adolescent je u stanju da uspostavi kontrolu nad
svojim nagonskim potrebama koje je u stanju da uskladi sa važećim
društvenim normama i uspostavi bliske odnose sa drugim osobama
zasnovane na ljubavi, ravnopravnosti i toleranciji.
III faza k a s n a adolescencija ( adolescencija proper ) traje od 16-17 do 18-20
godine. Osnovna obeležja ove faze su potreba da se uspostave čvrste veze

sa razvojem snažnih osećanja, veštinu da stečenu sposobnost apstraktnog
mišljenja praktično koristi projektujući moguće bračne, porodične i
profesionalne odnose i potreba da se upušta u filozofske, sociološke i
političke rasprave ističući dostignuti nivo razvoja društvenih i moralnih normi.
Završetak adolescencije podrazumeva da je imamo osobu koja je:
1. prihvatila sebe u fizičkom smislu,
2. svesna je svojih seksualnih obeležja i prihvatila je ulogu koju time
dobija,
3. doživljava sebe kao posebnu i nezavisnu ličnost,
4. sposobna da prihvati druge kao različite,
5. nezavisna je od roditelja i drugih osoba,
6. uspostavila je sprosobnosti i veštine savladavanja kriza,
7. socijalno je odgovorna za svoje ponašanje,
8. spremna je da kroz profesionalno osposobljavanje postigne
ekonomsku nezavisnot i
9. osnuje svoju porodicu.
PSIHIJATRIJSKI POREMEĆAJI U ADOLESCENCIJI
Prevalenca
U zavisnosti od dijagnostičkih kriterijuma, starosne grupe i izbora populacije,
prevalenca psihijatrijskih poremećaja u adolescenciji kreće se izmedju 10 i 20
%.
Nasuprot ranom detinjstvu kada su psihijatrijski poremećaji češći kod devojčica,
u ranoj adolescenciji ovaj odnos se izjednačava, da bi kasnije prerastao u
korist dečaka.
Prevalenca poremećaja je dva puta veća urbanoj nego u ruralnoj sredini.
Shizofrenija, veliki afektivni poremećaji, pokušaji samoubistva i samoubistva,
anoreksija, zloupotreba supstanci počinju da se javalju tokom adolescencije,
dok poremećaji tipa enkopreze i enureze vidno opadaju.
Podela
Psihijatrijski poremećaji u adolescenciji mogu se podeliti u tri grupe:
- poremećaji koji se bili prisutni i u prethodnom periodu;
- poremećaji koji se javljaju kao specifičnost adolescencije;
- poremećaji koji se počinju u adolescenciji a karakteristični su za odraslo
doba.

Psihijatrijski poremećaji koji iz detinjstva prisutni u adolescenciji
Većina psihijatrijskih poremećaja detinjstva, ukoliko su prisutni u adolescenciji,
imaju negativan uticaj. Poremećaji ponašanja, emocionalni poremećaji,
autizam i poremećaj pažnje su najčešći poremećaji koji se vidjaju i tokom
adolescencije i remete njen tok.
Poremećaji ponašanja
Pod ovim pojmom podrazumevaju se obrasci ponašanja kojima se krše osnovna
prava drugih osoba i društveno prihvaćene norme, tj. radi se o trajnom ili
povremenom antisocijalnom, agresivnom ili izazivačkom ponašanju. Ukoliko se
ovim ponašanjem krši zakonska regulativa tada se govori o delinkvenciji.
Poremećaj ponašanja je najbolji primer biopsihosocijalne uslovljenosti, i na
njega u jednakoj meri utiču a) porodični faktori ( sukobi roditelja, njihova
agresivnost, neefikasnost i nedoslednost u disciplinovanju) b) individualni faktori (
genetski, temperament, inteligencija i fizičke bolesti) i c) sredinski ( društvene
klase, etnički status i sistem školstva).
Ukoliko je i u detinjstvu bilo prisutno poremećeno ponašanje, u adolescenciji
će se uglavnom ono još više ispoljiti kroz izražene sukobe sa autoritetima i
neprihvatanjem njihove kontrole. Nepoželjne osobine temperamenta,
kombinovane sa stalnom izloženošću porodičnoj psihopatologiji kao što je
zanemarivanje ili neefikasno roditeljstvo, sukobi bračnih partnera ili
psihijatrijsko oboljenje nekog od roditelja su značajni faktori koji doprinose da
se poremećaji iz detinjstva nastave i u adolescenciji. Takodje, različiti problemi
povezani za učenje su izvor frustracija za adolescenta koji dovodi do
konflikata sa nastavnicima i bežanja iz škole.
Tretman
Kako se radi o biopsihosocijalno uslovljenom poremećaju, sa manje ili više
uspeha primenjuje se multisistemska terapija koja obuhvata:
- kongitivni trening sa ciljem da se isprave u ovoj populaciji česte
distorzije u mišljenju
- korekciju vaspitnih metoda roditelja
- rad sa celom porodicom kao sistemom
- medikamentozna terapija.
Prognoza
U jednoj trećini poremećaja ponašanja smetnje se nastavljaju i u odraslom dobu
( besposličenje, alkoholizam, poremećaj interpersonalnih odnosa). Odrasli koji
iskazuju značajnu agresivnost i antisocijalno ponašanje u ogromnoj većini su ove
smetnje ispoljavali od ranog detinjstva.

Emocionalni poremećaji detinjstva
Naglašena potreba za nezavisnošću i autonomijom kod onih koji su imali
teškoće pri odvajanju i naglašeno zavisnički odnos prema roditeljima pojavljuje
kao ozbiljan problem u adolscenciji.
Autizam
Veći deo autističnog ponašanja se smanjuje u adolescenciji, ali oštećena
socijalna komunikacija sa izraženom apatijom i nedostatkom empatije
predstavljaju i dalje osnovne karakteristike adolescenata obolelih od ovih
poremećaja.
Poremećaj pažnje
Tokom adolescencije smanjuje se hiperaktivno ponašanje, ali se zadržava
impulzivnost, nemir, nestabilnost pažnje i teškoće u učenju a povećava se
zastupljenost antisocijalnog ponašanja kod dece koja su imala poremečaj
pažnje sa hiperaktivnošću.
Poremećaji koji se javljaju kao specifičnost adolescencije
Adolescencija je faza ljudskog razvoja koja se odlikuje visokom
vulnerabilnošću, koja nastaje kao posledica snažne psihološke transformacije
koja se ostvaruje kroz stalnu borbu EGA sa determinisanim biološkim
promenama sa jedne strane ( ID) i pshiosocijalnim pritiscima ( SUPEREGO) sa
druge strane.
Kada mlada osoba ne može da dostigne razvojne ciljeve , manifestuju se
specifični psihopatološki poremećaji - krize, koje ne predstavljaju poseban
klinički entitet, već kratkotrajno prenaglašavanje onih pojava, ponašanja i
reagovanja koja se i inače sreću kod adolescenata (Popović-Deušić S. ) i koji je
prema Medjunarodnoj klasifikaciji bolesti odredjuju kao poremećaji
prilagodjavanja. Prema ICD 10 poremećaji prilagodjavanja ( F 43)
predstavljaju reakcije na značajne životne promene i ispoljavaju se kroz
kratkotrajne ( F 43.20) ili produžene depresivne reakcije ( F43.21), mešovite
anksiozno-depresivne reakcije ( F 43.22), sa pretežnim poremćajem drugih
emocija ( F43.23) ili sa poremećajima ponašanja ( F 43.24).
Adolescentna kriza je prolazni, vremenski ograničen psihološki poremećaj, koji
ne traje duže od 6 meseci, i nije posledica psihijatrijskog oboljenja.
Smatra da 4-5% mladih prolazi kroz ovu krizu.
Adolescenta kriza se može ispoljavati kao opšta kriza ili kao kriza u pojedinim
slojevima ličnosti gde se razlikuje ( Erić Lj ):

- kriza identiteta
- kriza polnog identiteta ( kriza seksualiteta )
- radna ili akademska inhibicija
- kriza autoriteta ( normativna kriza)
Zajedičke obeležja kriza u adolescenciji su:
- regresivno ponašanje ( pojava obrazaca ponašanja koji su bili
karakteristični za ranije stadijume razvoja),
- pojava nespecifičnih psihijatrijskih simptoma ( anksioznost, depresivno
raspoloženje, vegetativne smetnje, poremećaje ponašanja ) koje su
odraz nesigurnosti i frustriranosti kojoj je adolescent izložen.
Kriza identiteta nastaje kao posledica nesposobnosti mlade osobe da uskladi
različita stanovišta EGA kao i da ostvari njegovu povezanost, doslednost i
celovitost. Može se ispoljiti kroz:
- krizu intimnosti gde se zbog straha od nejasnih granica ega a) izbegavaju
sve obaveze i dužnosti koje su vezane za interakciju sa drugima b) ili se
uspostavljaju samo površne veze c) ili odpočinju sa promiskuitetnim
ponašanjem.
- krizu zavisnosti gde se potreba za sigurnošću javlja mnogo izraženije od
potrebe za slobodom, što dovodi do dubokog regresivnog ponašanja.
Kriza polnog identiteta se javlja kao odraz neuspešne integracije psiholoških
procesa u prihvatanju svog pola i svoje polne uloge i pored sasvim normalno
biološki odredjenog pola.
Kriza autoriteta se javlja kao posledica sukoba izmedju nosioca socijalnih normi i
zabrana ( najčešće roditelja) i potreba samog adolescenta, što se najčeće
ispoljava kroz aktivni ili pasivni protest.
Specifična radna ili akademska kriza se ispoljava u kasnoj adolescenciji kada
se i pored urednih intelektualnih sposobnosti i veština javlja nesposobnost da
se odgovori radnim ili akademiskim obavezama. Javlja se kao posledica
nerešenih konflikata u procesu odrastanja.
Prognoza adolescentnih kriza je uglavnom dobra. Kao i svaka kriza, ona
zahteva redefinisanje životne filozofije i obrazaca ponašanja tako da izlaskom
iz krize mladi postižu osećaj unutrašnjeg jedinstva i povezanosti sa povećanom
sposobnošću rasudjivanja i procene realnosti. Neuspeh u rešavanju krize dovodi
do trajnog nepoverenja u sebe i druge i nesposobnosti uspostavljanja trajnih
interpersonalnih odnosa.

Seksualno ponašanje adolescenata
Masturbacija
Masturbacija je karakterističan način postizanja seksualnog zadovoljstva i
smanjenja tenzije za većinu dečaka i jedan deo ženske populacije, koje nema
nikakvog patološkog značaja ( Graham i sar.).
Mentalno retardirani adolescenti mogu masturbirati javno, što deluje stresno na
roditelje. Uglavnom se problem rešava tako što se takva osoba ohrabri da
masturbira u svojoj sobi.
Kod osoba uredne inteligencije može doći do razvoja osećaja krivice vezanog za
masturbaciju, što je povezano sa moralnim razvojem i dovoditi do depresivne
reakcije. U nekim slučajevima samoosudjivanje može poprimiti bizarne razmere
i ukazivati na shizofreni proces.
Heteroseksualno ponašanje adolescenata
Početak sticanja heteroseksualnog iskustva vezuje se za 12 god. kod dečaka i
14 god kod devojčica , dok je prosečna starost mladih pri prvom sekusalnom
odnosu 17 godina, za oba pola. Problemi vezani za heteroseksualno ponašanje
odnose se na seksualno prenosive bolesti, depresivnost povezanu sa gubitkom
seksualnog partnera, neželjenu trudnoću i sukobe sa roditeljima ukoliko ne
prihvataju seksualno ponašanje svoje dece.
Homoseksualno ponašanje adolescenata
Smatra se da 1/5 mladića povremeno ili stalno ima homoseksualne aktivnosti,
ali da svega 2% pokazuje homoseksualnu ponašanje u odraslom dobu.
Istraživanja govore da homoseksualnost ima genetsku komponentu, ali je i
model podizanja deteta od istog značaja za formiranje polnog identiteta .
Najčeći problem koji se javlja vezano za homoseksualno ponašanje je
roditeljska briga oko budućeg seksualnog ponašanja. Smatra se da ukoliko se u
pravoj i kasnoj adolescenciji, i pored mogućnosti, ne ostvari heteroseksualna
veza, može očekivati kasnija homoseksualna aktivnost. Homoseksualnost se
ne smatra psihijatrijskim poremećajem , tako da psihijatar ne donosi sudove,
već pomaže roditeljima i adolescentu da se suoče sa svojim mislima i
osećanjima i da im pruži relevantne informacije.
Homoseksualno ponašanje kod devojčica se javlja redje, oko 10 % u Velikoj
Britaniji ( Graham i sar) , da bi kao i kod dečaka , došlo do pada sa odrastanjem
na 1-2%.
Anorexia nervosa
Anoreksija nervoza je stanje koje se karakteriše:
- značajnim, samoizazvanim padom telesne težine ( 15% ispod idealne

ili Queteletov indeks telesne mase 17,5 ili niži),
- intezivnim strahom od gojenja,
- poremećen doživljaj telesne sheme i odbijanja da se prihvati postojanje
poremećaja,
- difuznim endokrinim poremećajima ( praćen kod devojčica amenorejom)
- usporenjem ili prekidom pubertetskog rasta.
Anoreksija nervoza se najčeše javlja izmedju 14 i 19 godine , uglavnom kod
devojčica , sa incidencom od 0.1 - 0.2%.
Faktori koji dovode do poremećaja
Najčešće se radi o adolescentkinjama iz srednje klase, koja su označavana
kao "dobra deca" sa visoko moralnim standardima , i pod jakim uticajem
"radne etike". Takve osobe često pokazuju kompuzivni altruizam. Studije na
blizancima govore da se radi o genetski determinisanom poremećaju. Socijalni
faktori su takodje značajni. U sredinama gde se kao ideal lepote traži puniji tip
žene , manje je anoreksija.
Tretman
Kako se radi o poremećaju koji može dovesti i do smrtnog ishoda, lečenju
anoreksije se prisutpa se krajnje ozbiljno. Blaže forme ili tamo gde se brzo
pojavi napredak u telesnoj težini leče se ambulantno ili u dnevnom boravku. U
slučaju neuspeha primenjuje se obavezan bolnički tretman, pri čemu se
redovno javlja manji ili veći otpor hospitalizaciji. Lekovi u tretmanu imaju mali
značaj. Stimulansi apetita se nisu pokazali efikasnim, a triciklični antidepresivi
se koriste kao kratkotrajna kura ukoliko postoje elementi depresivnog
raspoloženje. Individualna, najčešće kognitivno-bihevioralna terapija , uz
porodičnu terapiju predstavlja osnovu lečenja poremećaja. Istovremeno se
odredjuje i dijetetski režim koji mora da obezbedi porast težine od 1.5 do 2.0 kg
nedeljno. Cilj koji se postavlja je da se težina vrati na nivo od 90-110 % od
idelne.

Ishod
Oko trećine devojaka se potpuno oporavi, druga trećina dostigne razumnu
težinu ali ostanu preokupirane svojim izgledom, dok jedna trećina ostane ispod
idealne težine ili predje u periodično prejedavanje sa variranjem u telesnoj
težini. Kod ovog poremećaja , ukoliko se ne leči smrtnost iznosi oko 10%
Bulimia nervosa
Za razliku od anoreksije, kod bulimije telesna težina ostaje većinom normalna.
Prisutna je stalna preokupacija jelom ( po tipu bolesti zavisnosti), hrana se
konzumira brzo, u velikoj količini, da bi se strah od gojenja rešio a) izazivanjem
povraćanja b) zloupotrebom laksativa ili diuretika c) i periodima gladovanja.
Najčešće se javlja u ranom odraslom dobu.
Psihijatrijski poremećaji u adolescenciji koji odgovaraju psihijatrijskim
poremećajima kod odraslih
Shizofrenija
Shizofrenija je poremećaj koji počinje da se javlja u adolescenciji (3 na 10000)
ili ranom odraslom dobu (5-10 na 1000), retko u preadolescentnom periodu.
Klinička slika i dijagnostički kriterijumi odgovaraju opštim dijagnostičkim
kriterijumima koji važe za ovaj poremećaj, tako da postavljanje dijagnoze u većini
slučajeva ne predstavlja ozbiljniji problem.
Specifičnosti vezane za adolescenciju koje mogu predstavljati problem i u
dijagnostičkom smislu su:
- nespecifičnost kliničke slike. Što su adolescentni mladji to je početak
poremećaja postepeniji a klinička slika manje specifična. Poremećaj se može
ispoljavati anksioznošću, neobičnim ponašanjem, povlačenjem iz društva, uz
pojavu nesistematizovanih sumanutih ideja.
- sličnost izmedju produbljene adolescentne krize i shizofrenije sa negativnim
znacima ili postepenim početkom. Regresija ka nižim nivoima funkcionisanja,
promenljivost raspoloženja i nepredviljivost u ponašanju su najčešći zajednički
simptomi. Istraživanja govore da se dijagnoza shizofrenije sa negativnim
simptomima u adolescenciji postavlja , u proseku od 1-2 godine nakon
početka bolesti.
- kod starije dece i adolescenata često se javljaju i kombinovana afektivna i
shizofrena slika, tako da tek praćenjem poremećaja ili ponovnim izbijanjem
bolesti omogućuje postavljanje tačne dijagnoze.
U diferencijalnoj dijagnozi treba obrati pažnju da
- prisustvo halucinacija ne znači i dijagnozu shizofrenije već se one mogu javiti

u ovom uzrastu i kod drugih psihoza, kod neurotskih poremećaja i u okviru
akutnog moždanog sindroma , najčešće zbog zloupotrebe supstanci
- epilptični napadi mogu biti praćeni konfuznošću i ponašanjem sa psihotičnim
elementima.
Dijagnozu shizofrenije u ovom uzrastu treba postavljati samo u slučaju da su
svi kriterijumi zadovoljeni, ali i tada je bolje opredeliti se za kategoriju aktunih i
prolaznih psihotičnih poremećaja ( ICD 10 F 23.0), dok se tek u ponovljenim
izbijanjima bolesti treba opredeliti za shizofreniju.
Tretman
Tretman se zasniva na kombinaciji medikamentozne, individualne (uglavnom
suportativne) terapije i intervencija na nivou porodice i škole.Terapijski principi
su odgovaraju terapijskim principima koji se primenjuju i kod odraslih, uz
upotrebu incizivnih, sedativnih i atipičnih neuroleptika. U principu se preporučuje
sporije uvodjenje visokih doza neuroleptika.
Prognoza
Lošiju prognozu ima početak bolesti pre 14 godine, problemi u premorbidnom
funkcionisanju i pozitivna porodična anamneza.
Kasniji početak, akutni nastanak, uredna inteligencija, dobra premorbidna
socijalna integracija, funkcionalna porodica bez hereditarnog opterećenja
nagoveštavaju dobru prognozu.
Afektivni poremečaji u adolescenciji
Podela afektivnih poremečaja i dijagnostički kriterijumi odgovaraju kriterijumima
koji se odnose i na odrasle.

Depresivni poremećaji u adolescenciji ( depresivne epizode i rekurentni
depresivni poremećaji)
Adolescent se najčešće ispoljava depresivno raspoloženje i apatiju, kao i
nedostatak energije. Apetit i poremećaj spavanja su česti simptomi. Svi ostali
simptomi su slični depresvnim poremećajima kod odraslih.
Osobenost depresivnih poremećaja kod dece i adolescenata je da se oni javljaju
u većini slučajeva ( i do 90%) zajedno sa drugim poremećajima. Najčešći
prateći poremećaji su separaciona anksioznost, fobije, opsesivno kompulzivno
ponašanje i poremećaj ponašanja. Smatra se da trećina mladih sa
poremećajem ishrane ima i simptome depresije. Zloupotreba supstanci i
alkohola se takodje javlja udruženo sa depresivnim poremećajima.
Komorbidnost istovremeno predstavlja i osnovni problem u diferencijalnoj
dijagnozi depresivnih poremećaja.
Tok i prognoza
Srednja dužina depresivne epizode iznosi 32 nedelje. Oko 75% obolelih će i u
narednih 5 godina ponovo imati depresivnu epizodu ( rekurentni depresivni
poremećaj).
Terapija je u skladu sa terapijskim principima kod odraslih i podrazumeva
medikamentoznu, indiviudualnu i porodičnu psihoterapiju kao i redukciju
stresogenih faktora iz okoline.
Bipolarni afektivni poremećaji u adolescenciji
Retko se javlja pre puberteta.
Poremećaj počinje podjednako, depresivno ili manično, ali se sledeće epizode
ispoljavaju češće manično nego depresivno. Ovo je izraženije u mladjem
uzrastu, da bi sa odrastanjem dolazilo do cikličnog smenjivanja manične i
depresivne faze.
Diferencijalna dijagnoza izmedju shizofrenije i bipolarnog afektivnog poremećaja
je teška , tako da su česte greške, koje se ispravljaju uglavnom nakon perioda
dužeg praćenja. Ličnost pacijenta sa BAP ostaje očuvana.
Bipolarnom afektivnom poremećaju može prethoditi poremećajem ponašanja.
Suicid
Suicid je redak pre 12 godine, da nakon tog perioda došlo do naglog porasta
stope samoubistva ( posebno od 15- 19 godine) koja iznosi 7-12 na 100.000 (
13,6 dečaci i 3,6 devojčice podaci za SAD) ( Popović Deušić S.). Smatra se da je
ovaj porast posledica kognitivnog napretka koji je potreban da za doživljaj očaja
i beznadja, te mržnje samog sebe.

Način izvršenja suicida
Mladići koriste vatreno oružje i vešanje a devojke vatreno oružje, lekove i skok
sa visine.
Suicidalni rizik onih koji imaju neki psihijatrijski poremećaj ( afektivni poremećaji,
poremećaji ponašanja i poremećaji prilagodjavanja te rigidno-perfecionističke
strukture ličnosti) je 200 puta veći od sucidalnog rizika opšte populacije. U
40% slučajeva sa sucidom se javlja i zloupotreba alkohola.
Kao precipitirajući faktor za suicid navodi se stresni dogadjaj, a sam čin je
rezultat naznačene impulzivnosti, bez oproštajnog pisma.
Pokušaj suicida
Suicidalna razmišljanja su česta u adolescenciji:
- jedna trećina adolescenata u nekom periodu razmišlja o suicidu;
- jedna petina pravi i specifične planove za suicid,
- oko 8 % mladih i pokuša suicid,
- oko 2% zahteva medicinsku pomoć.
Devojčice su sklonije pokušajima suicida a odnos je 3:1 do 7:1 u njihovu korist.
Najčešće se pokušaj izvodi uzimanjem lekova. Pokušaj često ima apel
funkciju usmerenu ka privlačenju pažnje okoline.
Kao predisponirajući faktori najčešće se navode konflikti koji su u 75%
slučajeva locirani u porodici gde dominiraju nestabilni i izmenjeni porodični
odnosi.
Afektivni i antisocijalni poremećaji i zloupotreba supstanci povećavaju rizik ka
pokušaju sucida.
OSNOVNI PRINCIPI TRETMANA U ADOLESCENCIJI
Tretman adolescenata je zbog osobentosti adolescentnog doba složen pre
svega zbog slabog JA adolescenta koji iz straha od stigmatizacije ( "ludak")
najčešće izbegava odlazak kod psihijatra te se zbog toga tretman odvija pod
pritiskom porodice, škole ili sredine u kojoj živi, što onemogućava stvaranje
kvalitetnog terapijskog saveza. Tretman može odpočeti potupnim odbijanjem
adolescenta da saradjuje, odbijanjem verbalne komunicikacije ili davanjem
površnih i beznačajnih odgovora, posebno ukoliko se psihijatar postavi u
poziciju roditelja, što u slučaju kada je kriza autoriteta obeležje problema,
dovodi do potpunog odbijanja saradnje. S druge strane, ukoliko se roditelji ne
uključe u rad i nadzor, lako se izgubi kontinuitet u radu ili se ne dobija dobar
uvid u ponašanje. Sve ovo traži da se adolescentu jasno predoče osnovni
principi rada , da se jasno postigne dogovor o problemu koji će se rešavati i
koja su uloge koje dobija svaki od učeniska terapijskog saveza.
Vrste terapija

Individualna psihoterapija
Ostavljen sam sa psihoterapeutom, bez podrške vršnjaka , adolescent oseća
strah da ne bude obeležen kao psihijatrijski bolesnik. Zbog toga je važno
uspostaviti dobar terapijski savez, kojim se definišu principi rada i medjusobne
obaveze. Najčešće se kod adolescenata radi kognitivo-bihevioralna terapija
kao vid terapije usmerene ka rešavanju konkretne problem situacije.
Grupna psihoterapija
Grupna psihoterapija se smatra pogodnim oblikom rada jer se konfrontacija i
prihvatanje interpretacija mnogo bolje podnose ukoliko dolaze od strane
vršnjaka. Posebno je efikasna kod zloupotrebe supstanci
Kombinovana individualna i grupna terapija sa jednim ili dva terapeuta
predstavlja optimalan model rada.
Milje terapija
Podrazumeva pravljenje detaljnog plana aktivnosti tokom dana ( učenje, rad,
slikanje, rekreacija) čime se postiže kontrola ponašanja . Koristi se najčešće kod
hospitalizovanih pacijenata u fazi resocijalizacije.
Porodična terapija
Indikovan je u slučajevima kada su problemi adolescenata u vezi sa
iskustvima u podoci ili ukoliko je porodica aktuelno disfunkcionalna.
Biološka terapija
Osnovni principi farmakološke terapije u adolescenciji odgovaraju terapiji
odraslih. Jedino na čemu se insistira je da , kad god je to moguće, u početku
daju manje doze lekova koje se kasnije povećavaju, kako bi se smanjili
nuzefekti terapije. Sedative treba vremenski što kraće davati.
Biološka terapija bi trebala da bude deo šireg terapijskog plana i ne bi trebala da
se koristi izolovano jer adolescent nerado uzima lekove, nasuprot
eksperimentisanju sa brojnim lekovima i supstanciama koje se dobijaju na ulici,
tako da i u slučajevima zloupotrebe supstanci gde se posumnja na prateći
depresivni poremećaj često dolazi do odbijanja leka. Otpor medikamentoznoj
terapiji nastaje i zbog prenaglašene procene neželjenih efekata ove terapije (
otežano učenje, usporenost u ponašanju ili smetnje u seksualnom
funckionisanju) ali i zbog potvrde da "nešto nije u redu" što je u sukobu sa
narcisoidnošću adolecenta. Poseban problem predstavlja i redovno uzimanje
terapije koja najčešće ide iz neodgovornosti, što zahteva da roditelji imaju uvid

u terapiju. Kod suicidalnih adolescenata gde se uglavnom prepisuju
antidepresivi treba obratiti pažnju da se ne nadje veća količina leka na dohvat
ruke.
Elektrokonvulzivna terapija
Indikovana je samo kod depresivnih i depresivnih suicidalnih adolescenata koji
ne reaguju na druge vidove terapije.
Bolnički tretman
Bolnički tretman je indikovan za one adolescente koji nemaju kontrola nad
svojim ponašanjem, koji su dezorganizovani ili opasni po sebe i svoju okolinu.
Takodje, ukoliko porodica nije u stanju ili ne želi da pruži efikasnu podrsku
ambulantnom tretmanu ili ukoliko je situacija u spoljašnjoj sredini stresogena ili
haotična, potrebna je hospitalizacija. Klasičan bolnički tretman bi trebao biti što
kraći, i kad god je to moguće potrebno je zameniti ga dnevnim bolničkim
tretmanom koji omogućava da adolescent ostane u svom prirodnom okruženju.
Literatura:
Erić Lj. : Adolescentna psihijatrija , u Kecmanović D Psihijatrija, Medicinska
knjiga Beograd-Zagreb, Svijetlost Sarajevo, 1989, str 2066-2090
Graham P., Turk J. Verhulst F : Child Psychiatry A developmental approach,
Third Edition, Oxford Medical Publication, 1999.
Popović-Deušić S. Problemi mentalnog zdravlja dece i adolescenata, Institut za
mentalno zdravlje, Beograd, 1999
Looney G.J. Oldham D.G Normal adolescent development u Kaplan H.I. i
Sadock B.J. Comprehensive textbook of Psychiatry, vol 3 V edt , Williams
&Wilkins , Baltimore 1995. 1710 -1715
Hoare P.: Essential Child Psychiatry, Churchill livingstone, Edinburg, 1994.