Poremećaji termoregulacije

Poremećaji termoregulacije
Svi organizmi su prema sposobnosti regulacije telesne temperature podeljeni na homeotermne i poikilotermne.
Homeotermni organizmi održavaju stalnu telesnu temperaturu, sa neznatnim kolebanjima, dok kod poikilotermnih bića
telesna temperatura zavisi od temperature okoline.
Održavanje stalne telesne temperature kod homeoterma bitno je za odvijanje fizioloških procesa. Centar za
termoregulaciju se nalazi u prednjem hipotalamusu (preoptička i njima susedna jezgra) i funkcioniše na principu
termostata. Centar za termoregulaciju reaguje na promene temperature krvi i na podražaje sa perifernih termoreceptora.
Još nisu potpuno jasni mehanizmi koji regulišu podešenost termostata termoregulatornog centra na viši nivo. Smatra se
da u tom procesu učestvuje PGE2. On menja propustljivost ćelijske membrane termosenzitivnih neurona menjajući
osmotske koncentracije Na+ i Ca++. Kada su termosenzitivni neuroni centra za termoregulaciju podraženi, šalju
impulse na periferiju, čime pojačavaju stvaranje ili smanjuju odavanje toplote. U toplotnoj ravnoteži ti procesi su
izjednačeni. Ako se centar za termoregulaciju ohladi, ili ako se pod delovanjem pirogena termostat “podesi” na viši
nivo, pokreću se procesi pojačanog stvaranja i smanjenog odavanja toplote.
KAKO SE STVARA TOPLOTA
Generisanje toplote postiže se fizičkim i hemijskim putem.
Fizički put
Povećanje mišićnog tonusa i drhtanje su fizički izvori stvaranja toplote. Primarni motorni centar za drhtanje nalazi se u
zadnjem delu hipotalamusa. On je normalno inhibiran iz centra za termoregulaciju, ali kada ta inhibicija prestane, zbog
rashladjenosti ili podešenosti na viši nivo, iz centra za drhtanje se šalju impulsi u motoneurone. Ti impulsi facilitiraju
motoneurone i povećavaju mišićni tonus, a kada facilitacija predje praznu (kritičnu) vrednost, otpočinje drhtanje
životinje.
Hemijski put
Metabolički procesi u kojima se oslobadja energija u obliku toplote su hemijski putevi produkcije toplote. Na
metaboličke procese deluju adrenalin, noradrenalin i tiroksin. Oni pojačavaju intenzitet metaboličkih procesa generišući
toplotu. Odavanje toplote omogućeno je dilatacijom krvnih sudova kože i znojenjem. Kada se toplotna ravnoteža
poremeti u smislu pojačanog stvaranja ili smanjenog odavanja toplote, odnosno ako se zbog povišene temperature
okoline nadvlada termoregulatorna sposobnost organizma, dolazi do hipertermije.
FEBRA (GROZNICA)
Febra je filogenetski jedan od najstarijih odgovora domaćina na inflamaciju bilo koje etiologije. Nju izazivaju
proinflamatorni citokini TNF, IL-1, IL-6, IFN-α koji u hipotalamusu povećavaju sintezu PGE2, PGI i PGF 2α, pri čemu
dolazi do promene propustljivosti membrane termosenzitivnih neurona, čime se osetljivost termostata podešava na viši
nivo. Dokazana je povećana koncentracija navedenih prostaglandina u cerebrospinalnoj tečnosti za vreme febre, a
inhibitori sinteze prostaglandina (acetilsalicilna kiselina, indometacin) imaju antipiretsko dejstvo.
Podešavanjem termostata na viši nivo, aktiviraju se mehanizmi za pojačano stvaranje i smanjeno odavanje toplote.
Proizvodnja toplote je posebno izražena u jetri i skeletnoj muskulaturi. TNF i IL-1 u mišićima pokreću katabolizam
belančevina što je deo kataboličke reakcije u infekciji. Metabolički procesi se pojačavaju 5-8 puta, povećava se
potrošnja kiseonika i pojačava rad kardiovaskularnog i respiratornog sistema. Kod životinje se javlja drhtanje kao
posledica pojačanih mišićnih kontrakcija, a sve u cilju generisanja toplote.
Gubitak toplote se sprečava perifernom vazokonstrikcijom, smanjenjem rada znojnih žlezda i kontrakcijom mišića
uspravljača dlake (naježenost životinje). Opisani stadijum povećanja telesne temperature naziva se stadium incrementi.

Kada telesna temperatura dostigne nivo odredjen iz termoregulacionog centra, nastupa ravnoteža izmedju stvaranja i
odavanja toplote, ali na višem nivou, nego u normotermiji. Taj stadijum se zove stadium acmes, fastigium. U trećoj fazi
prestaje delovanje faktora koji su podesili termostat na viši nivo i započinje padanje telesne temperature u pravcu
normotermije, stadium decrementi. Termostat je podešen na normalnu telesnu temperaturu, pa se stoga aktiviraju
mehanizmi pojačanog gubljenja toplote. Sniženje temperature može biti naglo (kriza), ili postepeno (liza).
Vazodilatacija omogućuje strujanje i zračenje toplote, a jako znojenje dovodi do isparavanja vode sa telesne povrsine,
uz gubitak toplote. Svi navedeni mehanizmi dovode do uspostavljanja normotermije.
OPŠTE DELOVANJE FEBRE
S povišenjem telesne temperature pojačavaju se metabolički procesi u proseku za 13% po svakom stepenu povišene
telesne temperature. Povišena telesna temperatura suprimira rast mikroorganizama, replikaciju virusa i rast tumora. U
domaćinu dovodi do T ćelijske proliferacije, pojačane Th i Tc aktivnosti i stimulacije proizvodnje antitela.
Za vreme febre IL-1 i TNF zajedno sa kataboličkim hormonima koji se oslobadjaju u toku odgovora akutne faze
pokreću kataboličku reakciju u mišićima povećanjem koncentracije prostaglandina E 2 i aktivacijom lizozoma. Kao
posledica ove reakcije u mišićima se ubrzava glukoliza. Razlaganjem proteina mišića obezbedjuje se priliv
aminokiselina za sintezu imunoglobulina i glukoneogenezu.
DELOVANJE FEBRE NA POJEDINE ORGANSKE SISTEME
S obzirom da se u stadijumu inkrementi i fastigijum jako aktiviraju i hemijski i fizički mehanizmi stvaranja toplote,
organizmu su potrebne velike količine energije. Iz tog razloga se prvo aktiviraju kardiovaskularni i respiratorni sistem.
Srčani minutni volumen se po pravilu povećava za 50-150%. Frekvencija srčanog rada se za svaki stepen povećane
temperature povisi za 9 udara. Pojačano znojenje, posebno ako je naglo, izazvaće poremećaj prometa vode i soli. Može
doći do dehidracije, hipovolemije i hemokoncentracije uz insuficijenciju kardiovaskularnog sistema.
Povišena telesna temperatura nadražuje centar za respiraciju. Dolazi do tahipneje, koja može biti praćena respiratornom
alkalozom.
Povišena telesna temperatura i njene posledice remete i funkciju CNS-a, što se manifestuje razdrazljivošću, smetenošću
i halucinacijama. Temperatura viša od 42 0 C dovodi do trajnog oštećenja mozga.
TIPOVI FEBRE
Postoji nekoliko tipova promene telesne temperature:
Febris continua je stalna febra. Karakteriše je stalna visina, sa blagim oscilacijama izmedju jutarnje i noćne
temperature, koje ne prelaze jedan stepen. Javlja se kod tuberkuloze, salmoneloze, pneumokokne pneumonije.
Febris remittens je povratna groznica, čije su dnevne oscilacije veće od jednog stepena, ali nema afebrilnih perioda.
Javlja se kod bronhopneumonije, sepse.
Febris intermittens je febra koja se javlja na mahove, sa oscilacijama većim od jednog stepena, pri čemu su minimalne
temperature ispod normale (ispod 37 0 C). Nagli skok temperature praćen je intenzivnim drhtanjem, a nagli pad, ispod
normotermije, praćen je intenzivnim znojenjem. Javlja se kod malarije, piroplazmoze, anaplazmoze, septičnih stanja.
HIPERTERMIJA ZBOG VISOKE TEMPERATURE OKOLINE
U hipertermijama koje su izazvane spoljašnjim faktorima, važnu ulogu ima povišena temperatura okoline, ali i svi drugi
faktori koji otežavaju odavanje telesne toplote, kao što su nepravilan rad znojnih žlezda, povišena vlaga u vazduhu. Pri
tome se podešenost termostata ne menja. Kada se rad termoregulatornog centra poremeti zbog hipertermije, mehanizmi
termoregulacije otkazuju, pa se poremećaj pogoršava.
Toplotni udar predstavlja teško stanje koje nastaje zbog poremećaja termoregulatornih mehanizama. Najčešće se
javlja kod letnjih transporta životinja u vrelim, zagušljivim vagonima. Zbog povišene temperature okoline dolazi do

pregrevanja centra za termoregulaciju i njegovog oštećenja. To dovodi do poremećaja regulacije stvaranja i odavanja
toplote. Znojne žlezde prestaju da rade i razvija se visoka temperatura. Povišena telesna temperatura pojačava
metaboličke procese, pri čemu se dodatno proizvodi toplota. Tako se zatvara circulus vitiosus. Visoka telesna
temperatura oštećuje ćelije mozga, jetre, bubrega, kože. Na organima se javljaju tačkasta krvarenja. Životinje su
nemirne, a koža je suva, topla, crvena. Stanje može da se završi smrću. Prilikom hladjenja životinja treba voditi računa
da hladjenjem ne izazovemo vazokonstrikciju.
Sunčanica predstavlja zbirno dejstvo opšte hipertermije i lokalnog ozračenja potiljačnog dela glave infracrvenim
zracima. U moždanim ovojnicama infracrveni zraci izazivaju vazodilataciju sa povećanjem propustljivosti, što može da
dovede do edema i krvarenja. Klinički takvo stanje se karakteriše hipertermijom, nesvesticom, ponekada komom.
Moguća je smrt.