Sigmund Freud - Tumacenje snova2.pdf - Ponude.biz

SIGMUND FROJD 

TUMAČENJE SNOVA 

II 

O SNU 

J'reveo a nemačkog 

dr Albin Vilhar

Naslov originala 

Die Traumdeutung 

Uber den Traum 

© 1942 by imago PubUshing Co. Ltd., London 

RAD SNA 

E 

PREDSTAVLJANJE KROZ SIMBOLE 

U SNU — JOŠ NEKI TIPIČNI SNOVI 

Analiza ovog poslednjeg biografskog sna služi 

kao dokaz za to da sam od samog početka uvideo prisustvo 

simbolike u snu. Ali do potpunog procenjivanja 

njenog obima i njenog značenja došao sam tek 

postepeno kroz povećano iskustvo i pod uticajem radova 

V. Štekela 1 , o kojima na ovom mestu treba nešto 

da kažem. 

Ovaj autor, koji je psihoanalizi isto toliko naškodio 

koliko i koristio, izneo je veliki broj neslućenih 

prevoda simbola, u koje se u početku nije verovalo, 

ali koji su kasnije najvećim delom bili potvrđeni 

i morali biti prihvaćeni. Štekelova zasluga 

neće biti umanjena napomenom da skeptička uzdrži 

jivost ostalih nije bila neopravdana. Jer primeri, 

na kojima je on zasnivao svoja tumačenja, često nisu 

bili ubedljivi i on se služio metodom koja se mora 

odbaciti kao naučno nepouzdana. Štekel je svoje tumačenje 

pomoću simbola pronašao intuitivnim putem, 

na osnovu svoje sopstvene sposobnosti da simbole 

neposredno razume. Ali jedna takva veština ne 

može se pretpostaviti kao opšta, njena efektivnost je 

van svake kritike i njeni rezultati, prema tome, nemaju 

nikakvo pravo na verodostojnost. Slično, kao 

1 

I 

W. Stekel, Die Spache des Traumes, 1911.

6 Tumačenje snova, II 

kada bismo dijagnozu infekcijskih bolesti hteli da 

zasnivamo na olfaktornim utiscima pored bolesničke 

postelje, premda su nesumnjivo postojali kliničari 

kod kojih je čulo mirisa, kod većine ljudi zakržljalo, 

više vredelo od ostalih čula i koji su zaista 

bili u stanju da abdominalni tifus dijagnosticiraju na 

osnovu mirisa. 

Iskustvo psihoanalize koje je sve više napredovalo 

omogućilo nam je da nađemo pacijente koji su 

ovako neposredno razumevanje simbolike sna pokazivali 

na iznenađujući način. Često su to bili ljudi 

bolesni od dementia praecox, tako da je neko vreme 

postojala tendencija da se svi bolesnici sa ovakvim 

razumevanjem simbola osumnjiče da su žrtve ove 

bolesti. Ali to nije tačno; radi se o jednoj ličnoj obdarenosti 

ili osobenosti bez vidljivog patološkog 

značenja. 

Ako smo se upoznali sa obimnom primenom simbolike 

za prikazivanje seksualnog materijala u snu, 

moramo sebi postaviti pitanje ne javljaju li se ovi 

simboli, možda, kao „sigle" u stenografiji sa jednim 

zauvek određenim značenjem, te se tako nalazimo u 

iskušenju da skiciramo jedan nov sanovnik prema 

metodu sifrovanja. Uz ovo treba napomenuti: Ova 

simbolika ne pripada snu kao njegova svojina, nego 

nesvesnom predstavljanju, naročito u narodu, i ona 

je potpunija u folkloru, u mitovima, legendama, govornim 

frazama, mudrim izrekama i u vicevima koji 

kruže narodom negoli u snu. Mi bismo, dakle, zadatak 

tumačenja sna morali uveliko prekoračiti kada 

bismo hteli da udovoljimo značenju simbola i da raspravljamo 

o mnogobrojnim, većim delom još nerešenim 

problemima koji se nado vezu ju na pojam simbola. 

1 

Ovde, mi želimo da se ograničimo na to da 

1 

Uporedi radove Blojlera (Bleuler) i njegovih ciriških 

učenika Medera (Maeder), Abrahama i drugih, o simbolici, i 

autore nelekare na koje se oni pozivaju (Kleinpaul i dr.). Najtačnije 

što je o tom predmetu rečeno nalazi se u spisu O. Ranka 

i H. Zaksa (Sachs): Die Bedeutung der Psychoanalyse fur 

mmmmmM 

Predstavljanje kroz simbole 7 

kažemo da predstavljanje kroz simbol spada među 

indirektna predstavljanja, ali da nas svakojaki znaci 

opominju da predstavljanje simbolom bez razlike ne 

pomešamo sa ostalim vrstama posrednog predstavljanja, 

da smo, naime, u stanju da ove znake koji 

stvaraju razliku, možemo shvatiti u pojmovnoj jasnoći. 

U jednom nizu slučajeva očigledan je zajednički 

elemenat između simbola i onoga što on zastupa, 

u drugim slučajevima on je skriven; izbor simbola 

nam tada izgleda zagonetan. A upravo ovi slučajevi 

moraju da bace svetlost na zadnji smisao odnosa 

simbola; oni ukazuju na to da je taj odnos genetičke 

prirode. Što je danas simbolički povezano bilo 

je u pravremenima verovatno sjedinjeno kroz pojmovni 

jezički identitet. 1 Odnos simbola izgleda ostatak 

i oznaka nekadašnjeg identiteta. Pri tome možemo 

posmatrati da u jednom broju slučajeva upotreba 

zajedničkog simbola prevazilazi upotrebu govornih 

jezika, kao što je već to tvrdio Subert (Schubert, 

1814). 2 Jedan broj simbola je star koliko i jezik 

die Geisteswissenschaften (1913, glava I). Dalje: F. Jones, Die 

Theorie der Svmbolik u Intern. Zschr. f. Psychoanalyse, V, 

1919. 1 Ovo shvatanje našlo bi izvanrednu podršku u učenju 

koje iznosi dr Hans Šperber (Sperber). Sperber (uber den Einfluss 

sexueller Momente auf Entstehung und Entwicklung 

der Sprache, Imago, I, 1912) misli da su prareči, sve bez 

razlike, označavale seksualne stvari i da su zatim ovo seksualno 

značenje izgubile tako što su prešle na druge stvari i 

aktivnosti koje su upoređivane sa seksualnim. 

2 Tako se, na primer, brod koji se kreće na vodi pojavljuje 

u snovima mađarskih snevača, iako je ovom jeziku izraz 

„schiffen" u smislu „mokriti" nepoznat (Ferenczi, uporedi 

takođe str. 371). U snovima Francuza i ostalih Romana soba 

služi kao simbol prikazivanja žene, mada ovi narodi ne poznaju 

ništa što bi bilo slično nemačkoj reci „Frauenzimmer". 

— (Prim. prev.: Schiffen na nemačkom znači „mokriti"). I 

Frojd ovu reč dovodi u vezu sa Schiff = lađa. Soba na nemačkom 

znači Zimmer, što ovde znači: soba za žene. Nijedan 

romanski narod nema neku reč gde bi se simbolička srodnost 

pokazala na ovako očigledan način kao što je kod nemačke 

reci!.


uopšte, a drugi se u sadašnjosti neprestano iznova 

stvaraju (na primer vazdušna lađa, cepelin). 

San se ovom simbolikom služi za prerušeno prikazivanje 

svojih latentnih misli. Među ovako upotrebi 

jenim simbolima ima ih, naravno, mnogo koji 

redovno, ili gotovo redovno, žele da znače isto. Samo 

bi valjalo da imamo na umu osobenu plastičnost psihičkog 

materijala. Jedan simbol dosta često u sadržaju 

sna neće se tumačiti simbolički, nego u svom 

pravom smislu; drugi put, snevač od specijalnog materijala 

sećanja može ostvariti pravo da sve mogućno 

upotrebi kao seksualni simbol, što se uglavnom 

tako ne upotrebljava. Gde snevač za predstavljanje 

jedne sadržine ima na raspolaganju više simbola, 

odlučiće se za onaj koji pored toga pokazuje i stvarne 

odnose prema svom misaonom materijalu inače, 

koji dakle dozvoljava individualnu motivaciju pored 

tipično važeće. 

Ako su novija istraživanja o snu, od vremena 

Sernera pa nadalje, učinila nemogućnim da se simbolika 

sna osporava — to prihvata čak i H. Ellis da 

je nemogućna sumnja o tome da su naši snovi ispunjeni 

simbolikom —, onda se ipak mora priznati da 

je zadatak tumačenja snova ne samo olakšan postojanjem 

simbola u snu, nego da je i otežan. Tehnika 

tumačenja sna na osnovu slobodnih snevačevih asocijacija 

ostavlja nas većinom na cedilu za simbolične 

elemente sadržine sna; vraćanje samovolji tumača 

sna, kao što je u starom veku obavljano i izgleda 

da ponovo oživljava u podivljalim tumačenjima Stekelovim, 

isključeno je iz razloga naučne kritike. I 

tako nas elementi koji se nalaze u snu i koje treba 

shvatiti simbolički primoravaju na primenu jedne 

kombinovane tehnike, koja se s jedne strane oslanja 

na asocijacije snevača, a s druge strane unosi iz razumevanja 

simbola tumači ono što nedostaje. Kritička 

opreznost u rešavanju simbola i njihovo brižljivo 

proučavanje na osnovu naročito providnih primera 

snova moraju ići zajedno da bi se oslabio prigovor 

samovolje u tumačenju snova. Nesigurnosti koje još 

uvek prianjaju uz našu aktivnost kao tumača snova 


dolaze, jednim delom, od našeg nepotpunog saznanja, 

koje se postepenim daljim produbljivanjem može poboljšati, 

a s druge strane one zavise baš od izvesnih 

osobina simbola sna. Ovi su često mnogo — i višesmisleni, 

tako da nam kao u kineskom pismu, tek 

smisao svaki put omogućuje pravilno shvatanje. Sa 

ovom dvosmislenošću simbola povezuje se zatim pogodnost 

sna, da dozvoljava pretumačenja, da u jednoj 

samoj sadržini prikaže različite i često po njihovoj 

prirodi različite misaone tvorevine i pokrete 

želja. 

Posle ovih ograničenja i opomena ja navodim: 

car i carica (kralj i kraljica) predstavljaju većinom 

snevačeve roditelje, princ ili princeza su on ili ona 

sami. Isti veliki autoritet što se pripisuje caru priznaje 

se i velikim ljudima, zato se, na primer, Gete 

u mnogim snovima pojavljuje kao simbol oca (Hitschmann). 

Svi predmeti koji su izduženi, štapovi, stabla 

drveća, kišobrani (zbog razapinjanja koje se može 

uporediti sa erekcijom!), sva duguljasta i oštra oružja: 

noževi, kame, koplja žele da zastupe muški ud. 

Česti simbol muškog uda koji se ne da lako razumeti 

jeste i turpija za nokte (zbog trljanja i struganja?). 

— Tabakere, kutije, sanduci, ormani, peći odgovaraju 

ženskom telu, ali i pećine, brodovi i sve 

vrste posuđa. — Sobe u snu najčešće su ženske sobe, 

opis njihovih različitih ulaza i izlaza ne vode nas baš 

na pogrešan put u tumačenju. 1 

Interesovanje da li 

1 Jedan pacijent koji živi u pansionu sanja kako je sreo 

jednu devojku od posluge i upitao je koji broj ima; ona mu, 

na njegovo iznenađenje, odgovori: 14. On je stvarno stupio 

u odnose sa pomenutom devojkom i takođe često imao s njom 

sastanke u svojoj spavaćoj sobi. Ona se, kao što je razumljivo, 

plašila da gazdarica nešto ne posumnja u nju i učini 

mu, na dan pre sna, predlog da se s njim nađe u jednoj nenastanjenoj 

sobi. Stvarno, ova soba nosila je broj 14, dok u 

snu žena nosi ovaj broj. Teško se može zamisliti jedan jasniji 

dokaz za identifikaciju žene i sobe. (Ernest Jones, Internationale 

Zeitschrift fiir Psychoanalyse II, 1914). Uporedi Artemidorus, 

Svmbolik der Traume (preveo F. S. Krais, Beč, 1881, 

str. 110): „Tako na primer, spavaća soba znači suprugu, ako 

takva postoji u kući."

10 

Tumačenje snova, 11 

je jedna soba „otvorena" ili „zatvorena", u vezi s ovim 

postaje lako razumljivo (Uporedi Dorin san u „Odlomku 

jedne analize histerije"). Koji ključ onda otvara 

sobu, ne treba da se izričito kaže; simbolika brave 

i ključa poslužila je pesniku Ulandu u pesmi „O grofu 

Eberštajnu" za najprivlačniju svinjariju. — San 

kako se prolazi kroz niz soba jeste san o bordelu ili 

haremu. Ali se on upotrebljava za predstavljanje 

braka (suprotnost), kao što je to na lepim primerima 

pokazao H. Zaks. — Jedan interesantan odnos prema 

infantilnom seksualnom istraživanju pokazuje se 

ako snevač sanja o dve sobe, koje su ranije bile jedna, 

ili ako u snu vidi da je jedna njemu poznata soba 

jednoga stana podeljena na dva dela, ili obrnuto. U 

detinjstvu smo ženske genitalije (zadnjicu) smatrali 

za jedan jedini prostor (infantilna teorija o kloaki) i 

tek kasnije smo saznali da ova oblast tela obuhvata 

dve odvojene šupljine i otvore. — Stepenice, lestvice, 

stepeništa, odnosno penjanje preko njih, i to kako 

penjanje tako i spuštanje, simboličko su predstavljanje 

polnog akta. 1 — Glatki zidovi, preko kojih se penjemo, 

fasade kuća sa kojih se — često u jakom 

1 Ovde ponavljam ono što sam već jednom na drugom 

mestu izjavio (Die zukiinftigen Chancen der psychoanalytisehen 

Therapie, Zentralblatt fur Psychoanalyse, I, 1910, Sabrana 

dela, sveska VIII): „Pre izvesnog vremena saznao sam 

da se jedan psiholog s kojim ne stojimo u bliskim odnosima 

obratio jednom od nas sa napomenom da mi svakako precenjujemo 

tajanstveno seksualno značenje snova. Rekao je 

da je njegov najčešći san kako se penje stepenicama, a u tome 

se svakako ne krije ništa seksualno. Pošto nam je ovim prigovorom 

skrenuta pažnja, mi smo pojavljivanju u snu stepenica, 

stepeništa i lestvica poklonili pažnju i uskoro smo mogli 

utvrditi da stepenice (i što je njima analogno) predstavljaju 

siguran simbol koitusa. Osnovu za ovo upoređenje nije teško 

pronaći; u nizu ritmičkih pokreta, uz sve veće pomanjkanje 

daha, mi stižemo na visinu i posle toga u nekoliko brzih koraka 

ponovo možemo da se nađemo dole. Tako se ritam koitusa 

ponovo nalazi u penjanju stepenicama. Ne zaboravimo 

da u pomoć pozovemo i govor. On će nam pokazati da se 

reč „Steigen" (= penjanje) bez daljeg upotrebljava kao dopunsko 

obeležavanje seksualnog akta. Kaže se da je neki čovek 

„Steiger", „nachsteigen" (ići za nekom ženskom). U fran- 


strahu — spuštamo, odgovaraju uspravnim ljudskim 

telima, i ponavljaju u snu verovatno sećanje na penjanje 

male dece uz roditelje i negovateljsko osoblje. 

„Glatki" zidovi su muškarci; često se u snu strana 

pridržavamo „ispusta" na kućama. — Stolovi, postavljeni 

stolovi i daske su, pak, žene, svakako zbog 

suprotnosti koja ovde uklanja telesne obline. „Drvo" 

je, čini se, uopšte prema svojim lingvističkim odnosima 

zastupnik ženske-materije. Ime ostrva Madeira 

na portugalskom znači: drvo. Pošto „sto i postelja" 

predstavljaju brak, to se u snu često prvo zamenjuje 

drugim, i ukoliko je mogućno, seksualni predstavni 

kompleks transponira u kompleks jedenja. — Od 

odevnih predmeta, šešir jedne žene vrlo često sa sigurnošću 

treba tumačiti kao genitalije, i to genitalije 

muškarca. Isto tako i mantil, pri čemu ostaje 

nerešeno, koji deo na ovoj primeni simbola pripada 

sličnosti reci. U snovima muškaraca često nalazimo 

kravatu kao simbol za penis, svakako ne samo zato 

što visi nadole i što je karakteristična za muškarca, 

nego takođe što je čovek može odabrati prema tome 

kako mu se sviđa, sloboda koja je od prirode zabranjena 

kod osobenosti ovoga simbola. 1 Lica koja u snu 

upotrebljavaju ovaj simbol, u životu se luksuzno 

snabdevaju kravatama i imaju čitave zbirke kravata. 

— Sve komplikovane mašinerije i aparati — u snu 

su, sa velikom verovatnoćom, genitalije, po pravilu 

muške, i u njihovom opisivanju simbolika sna isto 

je tako neumorna kao što je i vic. Potpuno je jasno, 

cuskom jeziku se za stepenice kaže ,,la marche"; ,,un vieux 

marcheur" se sasvim pokriva sa našim ,,ein alter Steiger" 

(Prim. prev.: Reci Steiger, marcheur, mogli bismo prevesti sa 

„švaler"). 

1 Uporedi u Zentralblatt fiir Psychoanalyse II, 675, crtež 

jednog devetnaestogodišnjeg manijaka: jedan čovek sa zmijom 

kao kravatom koja se okreće jednoj devojci. Uz to priču 

„Die Schamhaftige (= stidljiva) u Antrhropophyteia VI, 334): 

U kupatilo ulazi jedna dama, a tamo se nalazio neki čovek 

koji je jedva stigao da obuče košulju; veoma je bio postiđen, 

ali je smesta pokrio vrat prednjim delom košulje i rekao: 

„Molim za oproštaj, ja sam bez kravate."

12 

Tumačenje snova, II 

takođe, da se sva oružja i alati upotrebljavaju 

kao simboli muškoga uda: plug, čekić, puška, revolver, 

kama, sablja itd. — Isto tako se mnogi pejzaži 

u snu, naročito pokrajine sa mostovima ili pošumljenim 

gorama, vrlo lako mogu prepoznati kao opis 

genitalija. Marcinovski je prikupio čitav niz primera 

u kojima su snevači svoje snove objašnjavali crtežima 

koji je trebalo da prikazuju pejzaž i prostorije 

koji se u snovima nalaze. Ovi crteži veoma očigledno 

prikazuju razliku između manifestnih i latentnog značenja 

u snu. Dok, posmatrani bezazleno, ti crteži donose 

planove, zemljopisne karte i slično, otkrivaju se 

temelj nijem istraživanju kao prikazivanja ljudskog 

tela, genitalija itd., i tek na osnovu ovakvog shvatanja 

omogućavaju razumevanje sna (Uporedi, uz to, 

Pjisterove radove o kriptografiji i skrivalicama). Isto 

tako kod nerazumljivih novih tvorevina reci možemo 

pomisliti da su sastavljene od delova koji imaju 

seksualno značenje. — I deca u snu često ne znače 

ništa drugo do genitalije: kao što su i ljudi i žene 

navikli da svojim genitalijama tepaju kao „mali" i 

tako ih obeležavaju. „Malog brata" Stekel je pravilno 

prepoznao kao penis: Igrati se s malim detetom, 

tući maloga itd. — često su predstave onanije u snu. 

— Za simboličko predstavljanje kastracije radu sna 

služi: ćelavost, šišanje kose, ispadanje zuba i odsecanje 

glave. Kao predohranu protiv kastracije treba 

shvatiti ako se jedan od upotrebljivih simbola penisa 

u snu pojavljuje u dvostrukom broju ili u množini. 

I nastupanje guštera u snu — jedne životinje kojoj 

otkinuti rep ponovo poraste — ima isto značenje 

(Uporedi gore san o gušteru). — Od životinja koje se 

u mitologiji i folkloru upotrebljavaju kao genitalni 

simboli mnoge i u snu igraju ovu ulogu: riba, puž, 

mačka, miš (zbog dlaka na genitalijama), a pre svega 

najznačajniji simbol muškoga uda, zmija. Male životinje, 

gamad, su zastupnici male dece, na primer neželjene 

braće i sestara; biti pun gamadi često treba 

izjednačiti sa gravidnošću. — Kao jedan sasvim recentni 

simbol sna muških genitalija treba pomenuti 

vazdušnu lađu, koja ovu upotrebu opravdava kako 


svojim odnosom prema letenju kao i u zgodnom slučaju 

svojim oblikom. — Stekel je dao, dokazujući ih 

primerima, čitav niz simbola, koji delimično još nisu 

dovoljno verificirani. Njegovi spisi, a naročito njegova 

knjiga Govor sna (Die Sprache des Traumes), sadržavaju 

najbogatiju zbirku rešenja simbola, koji su 

oštroumno pogođeni i koji su se prilikom proveravanja 

pokazali kao tačni, na primer u odeljku o simbolici 

smrti. Nepotpuna autorova kritika i njegova 

sklonost ka uopštavanjima po svaku cenu čine ostala 

njegova tumačenja sumnjivim i neupotrebljivim, 

tako da pri korišćenju ovih radova nužno treba savetovati 

da budemo pažljivi. Ja ću se zato ograničiti 

na to da istaknem jedan mali broj primera. 

Desno i levo, prema Stekelu, u snu treba shvatiti 

etički. „Pravi put uvek pokazuje put prava, a levi — 

put zločina. Tako levi put može predstavljati homoseksualnost, 

inocest, perverznost, a desni brak, opštenje 

sa jednom droljom itd. — uvek procenjivano sa 

individualno moralnog gledišta snevača" (na pom. 

mestu str. 466). Rođaci uopšte u snu igraju najvećim 

delom ulogu genitalija (str. 473). Ovde u ovom 

značenju mogu potvrditi samo za sina, ćerku, mlađu 

sestru, ukoliko dakle dopire oblast primenjivanja 

„maloga". Naprotiv, na sigurnim primerima prepoznajem 

sestre kao simbole grudi, braću kao simbole 

velikih hemisfera. Nesustizanje kola Stekel rešava 

kao žaljenje zbog razlike u godinama koja se ne može 

postići (str. 479). Prtljag s kojim putujemo po njemu 

je teret grehova koji nas pritiskuju (ibidem). Upravo 

puni prtljag se često prikazuje kao očigledan simbol 

sopstvenih genitalija. I brojevima, koji se u snu često 

javljaju, Stekel je odredio fiksirana značenja simbola, 

ali ova rešavanja niti izgledaju dovoljno utemeljena 

niti pak da su opštevažeća, mada se tumačenje 

u pojedinačnom slučaju većinom može priznati kao 

verovatno. Broj tri, uostalom, simbol je muških genitalija, 

utvrđen sa više strana. Jedno od uopštavanja 

koje Stekel daje odnosi se na dvosmisleno značenje 

simbola genitalija. „Gde bi postojao jedan simbol 

koji — kad bi to fantazija samo i donekle do-


puštala — ne bi u isto vreme mogao biti upotrebijen 

i kao muški i kao ženski!". Umetnuta rečenica ovde 

svakako povlači mnogo od sigurnosti ovoga tvrđenja, 

jer fantazija baš to ne dozvoljava uvek. Ali ja ipak 

ne smatram izlišnim da kažem da, prema mojim iskustvima, 

opšta rečenica Stekelova treba da se povuče 

pred priznanjem jedne veće raznovrsnosti. Osim simbola 

koji isto tako često stoje za muške kao i za ženske 

genitalije, ima i takvih koji pretežno ili gotovo 

isključivo predstavljaju jedan od spolova, i još 

drugih od kojih nam je poznato samo muško ili samo 

žensko značenje. Dugačke, čvrste predmete i oružja 

upotrebljavati kao simbole ženskih genitalija, ili šuplje 

predmete (sanduke, kutije, tabakere i slično) upotrebljavati 

kao simbole muških genitalija — upravo 

to fantazija ne dopušta. 

Tačno je da sklonost sna i nesvesnih fantazija 

da seksualne simbole upotrebe biseksualno odaje jednu 

arhaičnu crtu, pošto je razlika genitalija u detinjstvu 

nepoznata i pošto se i jednom i drugom spolu 

pripisuju iste genitalije. Ali možemo biti zavedeni i 

na pogrešno shvatanje jednog biseksualnog seksualnog 

simbola ako zaboravimo na to da se u mnogim 

snovima obavlja opšte okretanje spolova tako da je 

muško predstavljeno ženskim i obratno. Takvi snovi, 

na primer, izražavaju želju jedne žene da bi više volela 

da bude muškarac. 

Genitalije mogu i u snu biti zastupljene drugim 

delovima tela, muški ud rukom ili nogom, ženski genitalni 

otvor ustima, uvetom, pa čak i okom. Sekreti 

ljudskoga tela — sluz, suze, mokraća, sperma itd. — 

mogu se u snu zamenjivati jedni drugim. Ova u celini 

pravilna postavka V. Stekela pretrpela je, s pravom, 

kritičko ograničenje napomenama koje je izneo 

R. Rajtler (R. Reitler, u Internationale Zeitschrift fiir 

Psychoanalyse, I, 1913). Radi se u suštini o zameni 

značajnih sekreta, kao što je seme, jednim indiferentnim 

sekretom. 

Ova u velikoj meri nepotpuna nagoveštenja neka 

budu dovoljna da se drugi podstaknu na pažljiviji rad 


oko prikupljanja. 1 Mnogo opširniji prikaz simbolike 

sna pokušao sam da dam u svojim Vorlesungen zur 

Einguhrung in die Psychoanalyse (1916/17). 2 

Sada ću dodati nekoliko primera o primeni ovih 

simbola u snovima, koji treba da pokažu kako je nemogućno 

stići do tumačenja sna ako se protivimo 

simbolici sna, i kako se ta simbolika u mnogim slučajevima 

neotklonjivo nameće. Na istom mestu, međutim, 

želeo bih izričito da upozorim na to da se značaj 

simbola za tumačenje sna ne treba preceniti, da 

se rad na prevođenju sna ograniči na prevođenje na 

simbole i da se napusti tehnika upotrebljavan ja pomisli 

snevačevih. Obe tehnike tumačenja sna moraju 

jedna drugu dopunjavati; ali praktično kao i teorijska 

prednost pripada postupku koji je najpre opisan, 

postupku koji izjavama snevača pridaje odlučujući 

značaj, dok prevođenje simbola koju preduzimamo 

prilazi tome kao pomoćno sredstvo. 

1. Šešir kao simbol muškarca 

(muških genitalija) 3 

(Odlomak iz sna jedne mlade žene koja je postala agorafobična 

zbog straha od iskušenja) 

„Leti se šetam ulicom, nosim slamni šešir neobičnog 

oblika, čiji je srednji deo savijen nagore, a 

njegovi delovi sa strane nadole (opisivanje ovde zapinje), 

i to tako da je jedan deo spušten dublje nego 

drugi. Vesela sam i u sigurnom raspoloženju, i kako 

1 

Uz sve razlike Sernerovog shvatanja simbolike sna i 

ove koju sam ovde razvio, moram istaći da Sernera ipak treba 

priznati kao pravog pronalazača simbolike sna, i da su iskustva 

psihoanalize, posle njegove odavno objavljene knjige 

(1861), koja je dugo smatrana fantastičnom, pomogla da do 

živi čast. 

2 

Prim. prev.: Knjiga je objavljena i na našem jeziku 

u prevodu Borislava Lorenca: Uvod u psihoanalizu, Beograd 

1933, izdanje „Kosmos". 

3 

Iz „Nachtrage zur Traumdeutung", Zentralblatt f. Psychoanalvse 

I, Broj 5/6, 1911.


prolazim pored jednog odreda mladih oficira, ja pomislih: 

Vi mi ništa ne možete." 

Pošto uz šešir u snu ne može da produkuje nijednu 

pomisao, ja joj kažem: šešir je, svakako, muški 

polni organ sa svojim uspravljenim srednjim delom 

i sa oba dela sa strane koji vise na dole. To što šešir 

treba da bude muškarac možda je neobično, ali 

mi govorimo takođe: „Unter die Haube bringen". 1 

Namerno sam se uzdržao od tumačenja onoga detalja 

o nejednakom spuštanju oba sporedna dela, mada 

baš ovakve pojedinosti u svojoj determinaciji treba 

da pokažu put do tumačenja. Ja nastavljam: Ako 

dakle ima jednog takvog muža sa tako divnim genitalijama, 

ona ne mora da se plaši oficira, to jest, ne 

mora ništa želeti od njih, pošto je inače njena fantazija 

iskušenja u suštini zadržava od toga da ide 

sama bez zaštite i pratnje. Ovo poslednje objašnjenje 

njenoga straha mogao sam joj dati već više puta, 

oslanjajući se na drugi materijal. 

Sad je veoma vredno pažnje kako se snevačica 

ponaša posle ovoga tumačenja. Ona povlači opisivanje 

šešira i tvrdi da nije kazala da su oba dela sa 

strane visila nadole. Ali ja sam suviše siguran u ono 

što sam čuo da bih se dao zavesti, i nastojim na tome. 

Ona neko vreme ćuti, pa onda nađe odvažnosti 

da upita šta to znači što kod njenog muža jedno 

mudo leži niže od drugoga, i da li je to kod svih ljudi 

tako. Ovim je ovaj neobični detalj šešira objašnjen i 

čitavo tumačenje od nje prihvaćeno. 

Simbol šešira bio mi je već odavno poznat, kad 

mi je pacijentkinja ovaj san saopštila. Iz drugih, 

ali manje providnih slučajeva, mislim da mogu zaključiti 

da šešir može stojati i za ženske genitalije. 2 

1 

Izraz „unter die Haube kommen" znači: udati se, udomiti 

se. Haube = kapa, kapica (Prim. prev.). 

2 

Uporedi jedan takav primer u saopštenju Kirhgraberovu 

(Kirchgraber, u Zentralblatt fiir Ps. A. III, 1912, štr. 95). 

Štekel u Jahrbuch, sveska I, str. 475, saopštava jedan san u 

kome šešir sa naherenim perom u sredini simbolizuje (impotentnog) 

muškarca. * 


2. „Malo" su genitalije. — Biti pregažen 

je simbol polnog opštenja 

(Drugi san iste agorafobične pacijentkinje) 

Majka šalje njenu malu ćerku da bi morala ići 

sama. Ona se zatim s majkom vozi železnicom i vidi 

kako njena mala ide pravo prema koloseku tako da 

mora biti pregažena. Čuje se lomljenje kostiju (pri 

tom neprijatno osećanje, ali nikakvo pravo zaprepašćenje). 

Zatim pogleda kroz prozor vagona da li se 

pozadi vide delovi. Onda prebacuje majci što je dozvolila 

maloj da ide sama. 

Analiza: Dati ovde potpuno tumačenje sna nije 

lako. On vodi poreklo iz jednog ciklusa snova i može 

se u potpunosti razumeti samo u zajednici s ovima. 

Jer nije baš lako dobiti dovoljno izolovan materijal 

potreban za dokazivanje simbolike. — Bolesnica najpre 

nalazi da vožnju železnicom treba tumačiti istorijski, 

kao aluziju na vožnju iz jednog lečilišta za 

nervne bolesnike, u čijeg je upravnika naravno bila 

zaljubljena. Majka je tamo došla po nju, na stanici 

se pojavio lekar i predao joj kitu cveća za oproštaj; 

bilo joj je neprijatno što je i majka morala biti svedok 

ukazivanja ovog poštovanja. Majka se dakle ovde 

pojavljuje kao osoba koja smeta njenim ljubavnim 

nastojanjima, a taj je zadatak toj strogoj ženi zaista 

pripadao za vreme njenog devojaštva. — Sledeća 

pomisao se odnosi na rečenicu: ona se okreće ne bi li 

se videli pozadi delovi. U fasadi sna bi se, naravno, 

moralo misliti na delove pregažene i smoždene ćerčice. 

Ali pomisao upućuje u jednom sasvim drugom 

pravcu. Ona se seća da je jednom svoga oca videla od 

pozadi potpuno golog u kupatilu, dolazi na to da govori 

o razlikama polova i ističe da se u muškarca genitalije 

mogu videti i od pozadi, dok to u žene nije mogućno. 

U vezi s ovim ona sad sama tumači da su „malo" genitalije, 

njena mala (ona ima jednu ćerku od četiri 

godine) njene sopstvene genitalije. Ona majci prebacuje 

što je od nje zahtevala da živi tako kao da nema 

polnog organa, i ovaj prigovor nalazi ponovo u 

2 Frotfd, Odabrana dela, vrt

18 


uvodnoj rečenici sna: Majka je poslala malu da bi 

morala ići sama. U njenoj fantaziji usamljeno hodanje 

na ulici znači nemati čoveka, nemati nikakav 

seksualni odnos (coire = sastajati se), a to ona neće. 

Prema svim njenim podacima ona je zaista kao devojka 

patila pod ljubomorom svoje majke zbog toga 

što ju je otac povlašćivao. 

Jedno dublje tumačenje ovog sna rezultira iz jednog 

drugog sna te iste noći, u kome se ona identifikuje 

sa svojim bratom. Ona je stvarno bila muškobanjasta 

devojka, i morala je često slušati kako je 

zbog nje jedan dečak manje na svetu. Uz ovo identifikovanje 

sa bratom sasvim je jasno da „mali" znači 

genitalije. Majka mu (joj) preti kastracijom, koja ne 

može biti ništa drugo do kazna za igru sa udom, i 

tako identifikacija pokazuje da je i ona kao dete onanisala, 

što je njeno sećanje dosad sačuvalo samo za 

brata. Poznavanje muškog polnog organa, koje je 

kasnije bila izgubila, mora da je prema podacima 

ovog drugog sna već rano stekla. Dalje, ovaj drugi 

san ukazuje na seksualnu teoriju po kojoj su devojke 

dečaci koji su bili kastrirani. Pošto sam joj bio izneo 

ovo dečje mišljenje, ona smesta nalazi potvrdu za 

to u poznavanju anegdota, kako jedan dečak pita devojčicu: 

Odsečena? na što devojčica odgovara: Ne, 

uvek je tako bilo. 

Udaljavanje male, genitalija, u prvom snu odnosi 

se dakle takođe na pretnju kastracijom. Najzad 

se ljuti na majku što ju nije rodila kao dečaka. 

Da „biti pregažen" simbolizuje seksualni odnos 

ne bi postalo evidentno iz ovoga sna da to ne znamo 

iz mnogobrojnih drugih izvora. 

3. Predstavljanje genitalija zgradama, 

stepenicama, šupljinama 

(San jednog mladog čoveka sputavanog kompleksom oca) 

„On ide sa svojim ocem u šetnju na jednom 

mestu koje je sigurno Prater, jer se vidi r otunda, 

ispred nje jedan ispust, na kome je smešten je- 


dan privezani balon koji međutim, izgleda prilično 

mlitav. Otac ga pita čemu sve to služi, on se tom 

pitanju čudi, ali mu objasni. Zatim dolaze u jedno 

dvorište u kome leži jedna velika ploča lima. Otac 

hoće da otkine jedan velik deo, ali se pre toga 

okrene da li možda neko to ne vidi. On mu kaže da 

treba samo nadzorniku da kaže, onda može bez daljeg 

uzeti jedan komad. Iz ovog dvorišta vode s t ep 

enice u jedan otvor, čiji su zidovi meko obloženi, 

otprilike kao kožna fotelja. Na kraju toga otvora 

nalazi se jedna duža platforma i zatim počinje jedan 

nov otvor..." 

Ovaj snevač spadao je u tip bolesnika koji terapeutski 

nije povoljan, koji do izvesne tačke analize 

uopšte ne čine nikakav otpor a odatle dalje pokazuju 

se gotovo nepristupačnim. Ovaj san on je protumačio 

gotovo samostalno. Rekao je: Rotunda su moje 

genitalije, vezani balon ispred nje moj penis na čiju 

olabavijenost (mlitavost) treba da se žalim. Podrobnije 

dakle možemo prevesti da je rotunda zadnjica 

— koju dete po pravilu ubraja u polne organe — a 

manja zgrada ispred nje su mošnice. U snu ga otac 

pita šta je sve to, to jest pita ga za svrhu i funkciju 

polnih organa. Pojmljivo je da se ovaj odnos 

može izvrnuti tako da je on taj koji postavlja pitanja. 

Pošto jedno ovakvo ispitivanje oca u stvari 

nikad nije ni postojalo, moramo misao sna shvatiti 

kao želju ili je treba otprilike uzeti pogodbeno: „Da 

sam zamolio oca za objašnjenje seksualnih stvari." 

Produženje te misli naći ćemo uskoro na jednom drugom 

mestu. 

Dvorište u kome leži rasprostrt lim ne treba 

shvatiti u prvom redu simbolički, već mu je poreklo 

u radnji njegovog oca. Iz razloga diskrecije ja sam 

stavio „lim" mesto drugog materijala kojim otac 

trguje, a da pri tom ništa u samom tekstu sna nisam 

izmenio. Snevač je ušao u očevu radnju i bio je veoma 

dirnut postupcima pre neispravnim nego ispravnim 

na kojima se jednim delom zasniva zarada. Zato 

bi nastavak gornje misli sna mogao da glasi: (Da sam 

ga pitao), on bi me prevario, kao što vara svoje mu- 

2*


šterije". Za otkidanje koje služi za prikazivanje poslovnog 

nepošten ja, sam snevač daje jedno drugo 

objašnjenje, da naime znači onaniju. To nam je ne 

samo odavno poznato, nego se vrlo dobro slaže s tim 

što je tajna onanije izražena suprotnošću (može se 

činiti otvoreno). To odgovara svim očekivanjima da 

se onanistička delatnost ponovo podmeće ocu, kao i 

ispitivanje u prvoj sceni sna. Otvor on odmah tumači 

kao vaginu, pozivajući se na meko postavljene 

zidove. Da se silaženjem kao inače penjanjem želi 

izraziti koitiranje u vagini, to ja dodajem na osnovu 

jednog drugog saznanja (uporedi moje napomene u 

Zentralblatt fiir Psychoanalyse I, 1, 1910; vidi napomenu 

na str. 309). 

Pojedinosti da iza prvog otvora dolazi jedna 

duža platforma pa onda opet jedan nov otvor objašnjava 

on sam biografski. On je izvesno vreme održavao 

polne odnose, pa ih je ostavio usled inhibicije 

u njihovom vršenju i nada se da će ih sada posle 

lečenja ponovo moći održavati. Sam san pred kraj 

postaje nejasniji i poznavaocu mora izgledati prihvatljivo 

što se već u drugoj sceni sna istakao uticaj 

jedne druge teme na koju ukazuju očeva radnja, njegovi 

varalački postupci, i prva kao otvor predstavljena 

vagina, tako da se može pretpostaviti odnos 

prema majci. 

4. Muški polni organ simbolizovan 

osobama, a ženski pokrajinom 

(San jedne žene iz naroda, čiji je muž stražar, koji je saopštio 

B. Datner, Dattner) 

„... pa onda je neko provalio u stan i ona je u 

strahu dozivala nekog stražara. No ovaj je složno sa 

dva „lupeža" otišao u crkvu 1 

do koje je vodilo nekoliko 

stepenica 2 

; iza crkve nalazilo se jedno brdo 3 

i na njemu gusta šuma. 4 

Stražar je na sebi imao šlem, 

1 

Ili kapelu = vagina. — * Simbol za koitus. — * Mons 

Veneris. — * Crines pubis. 


prstenast okovratnik i ogrtač. 5 Nosio je i mrku punu 

bradu. Obe skitnice koje su mirno išle sa stražarom. 

imale su oko kukova opasanu kecelju u vidu džaka. 8 

Ispred crkve je jedan put vodio na brdo. Ono je s obe 

strane bilo obraslo travom i šibljem koje je postajalo 

sve gušće i na vrhu brda je nastala prava šuma. 

5. Kastracioni snovi u dece 

a) Jedan dečak od tri godine i pet meseci, kome 

je povratak njegovog oca iz rata, sigurno, očigledno 

neprijatan, probudi se jednog jutra zbunjen i izgubljen 

i neprestano ponavlja pitanje: „Zašto je tata 

nosio glavu na tanjiru? Noćas je tata nosio glavu na 

tanjiru." 

b) Jedan student, koji je danas teško bolestan 

od neuroze, seća se da je u šestoj godini nekoliko puta 

sanjao ovaj san: „On odlazi frizeru da bi se ošišao. 

Tu mu priđe jedna velika žena sa strogim crtama i 

odseče mu glavu. Ženu je prepoznao kao majku." 

6. O simbolici mokraće 

Crteži reprodukovani na ovom mestu potiču iz 

jednog niza slika koje je Ferenczi pronašao u jednom 

mađarskom šaljivom listu (Fidibusz) i video da 

se mogu upotrebiti za ilustraciju teorije o snovima. 

O. Rank list sa naslovom San jedne francuske bone 

već je upotrebio u svom radu o slaganju simbola u 

snu buđenja. 

Tek poslednja slika koja predstavlja buđenje 

bone zbog vike deteta, pokazuje nam da prethodnih 

sedam prikazuju faze jednog sna. Ali san zamenjuje 

situaciju u spavaćoj sobi sa situacijom u šetnji. Na 

drugoj slici bona je dečaka već postavila na jedan 

8 

Demoni u ogrtačima i kapuljačama, su prema objašnjenju 

jednog stručnjaka, faličke prirode. 

' Obe polovine mošnica.


ugao na ulici, on urinira i — ona može da nastavi sa 

spavanjem. Ali nadražaj buđenja još traje, on se čak 

i pojačava, a dečak koji vidi da ga ne gledaju, urla 


još jače. Ukoliko energičnije viče, njen san pojačava 

ubeđenje da je sve u redu i da se ne mora probuditi. 

Pri tom on nadražaj buđenja prevodi na dimenzije 

simbola. I reka koju dečak stvara uriniranjem postaje 

sve veća. Na četvrtoj slici ona već nosi jedan 

čamac, zatim gondolu, pa jedrilicu, i naposletku jedan 

veliki parobrod! Borba između uporne potrebe 

za spavanjem i neumornim nadražaj em buđenja prikazani 

su ovde na najduhovitiji način od strane jednog 

nestašnog umetnika. 

7. San o stepenicama 

(Saopštio i protumačio Oto Rank) 

Istom kolegi, od kojeg dolazi san o nadražaj u 

zuba imam da zahvalim za sledeći slično providni san 

o poluciji: 

„Ja na stepeništu jurim basamacima za jednom 

mladom devojkom koja mi je nešto uradila da bih 

je kaznio. Dole -na kraju stepenica neko (jedna odrasla 

ženska osoba) mi je zadržala dete; ja ga uhvatim, 

ali ne znam da li sam ga istukao, jer odjednom 

se nadoh nasred stepenica gde sam sa detetom (kao 

u vazduhu) koitirao. To zapravo nije ni bio koitus, 

nego sam svoj polni organ trljao na njenom spoljašnjem 

delu organa, pri čemu sam i taj njen organ 

i njenu ukoso položenu glavu sasvim razgovetno video. 

Za vreme seksualnog akta ja sam primetio da 

levo iznad mene (takođe kao u vazduhu) vise dve 

male slike, pejzaži, koje su predstavljale jednu kuću 

u zelenilu. Na manjoj slici stajalo je moje sopstveno 

ime na mestu gde se nalazi signatura slikara, kao da 

je slika određena za mene za moj rođendanski poklon. 

Onde je ispred obe slike visila još jedna cedulja, 

na kojoj je stajalo da i jevtinije slike stoje na raspolaganju: 

ja zatim veoma nejasno vidim samog 

sebe, (kao i gore na odmorištu stepenica, kako ležim 

u krevetu); i probudim se jer sam osetio vlagu koja 

dolazi od izvršene polucije."

24 


Tumačenje: Snevač je uveče uoči dana kad je 

sanjao bio u radnji jednog knjižara gde je, dok je čekao, 

posmatrao neke od izloženih slika koje su predstavljale 

slične motive kao i slike u snu. Kod jedne 

sličice koja mu se naročito dopala prišao je bliže i 

spazio ime slikara koji mu je bio sasvim nepoznat. 

Iste večeri slušao je u jednom društvu kako se 

pričalo o jednoj služavci Čehinji koja se hvalila da 

je njeno vanbračno dete „bilo napravljeno na stepenicama". 

Snevač se raspitivao o pojedinostima ovog 

nesvakodnevnog doživljaja i saznao da je služavka 

sa svojim obožavaocem ušla u stan njenih roditelja 

gde ne bi bilo nikakve prilike za polno opštenje, i da 

je nadraženi čovek snošaj obavio na stepenicama. 

Snevač je, uz to, šaljivo aludirajući na zlobni izraz 

koji se upotrebljava za falsifikovanje vina, rekao: 

„Dete je stvarno odraslo na podrumskim stepenicama." 

Ovo su dnevna nadovezivanja koja su prilično 

nametljivo zastupljena u sadržaju sna i koje snevači 

bez daljeg reprodukuju. A isto tako lako on producira 

i jedan stari deo infantilnog sećanja, koji je isto 

tako našao primenu u snu. Stepenište jeste stepenište 

one kuće u kojoj je proveo najveći deo svoga 

detinjstva i gde je naročito ostvario svoje prvo poznanstvo 

sa seksualnim problemima. Na tom stepeništu 

se često igrao i pri tom se, između ostalog, i 

jašući klizao niz stepenišnu ogradu, pri čemu je osetio 

seksualno nadraženje. U snu on takođe neobično 

brzo juri niz basamake, tako brzo da po svojim sopstvenim 

jasnim recima pojedine basamke uopšte nije 

ni dodirivao, nego, kao što se kaže, dole poleteo ili 

kliznuo. Pozivanjem na infantilni doživljaj izgleda da 

ovaj početak sna prikazuje momenat seksualnog nadraženja. 

— Na ovom stepeništu i u stanu koji njemu 

pripada, snevač je i sa decom iz susedstva često 

održavao seksualni megdan, pri čemu se zadovoljavao 

onako kao što je to prikazano u snu. 

Ako nam je iz Frojdovih seksualnosimboličkih 

istraživanja (vidi Zentralblatt fiir Psychoanalyse, sveska 

1, str. 2 s.) poznato da stepenice i penjanje ste- 


penicama gotovo redovno simbolizuju koitus, onda 

san postaje sasvim providan. Njegova pokretna snaga, 

kao i njegov efekat, polucije, pokazuju se čisto libidinozne 

prirode. U stanju spavanja budi se seksualno 

nadraženje (u snu predstavljeno jurnjavom nadole 

— klizanjem niz stepenice), čija je sadistička primesa 

na osnovu megdanskih igara naznačena u jurenju 

za detetom i njegovim savlađivanjem. Libidinozno 

nadraženje povećava se i goni na seksualnu akciju 

(predstavljeno u snu hvatanjem deteta i njegovim 

prenošenjem na sredinu stepenica). Dotle bi san bio 

čisto seksualnosimboličan i za malo manje izvežbanog 

tumača sna potpuno neprovidan. Ali preterano 

jakom libidinoznom nadraženju nije dovoljno ovo 

simboličko zadovoljenje, koje bi garantovalo mirni 

san. Uzbuđenje dovodi do orgazma i time se čitava 

simbolika stepenica demaskira kao koitus. — Ako 

Frojd kao jedan od razloga za seksualno iskorišćavanje 

simbola ističe ritmički karakter obe akcije, onda 

izgleda da ovaj san naročito jasno govori u prilog 

tome pošto je na izričite izjave snevača ritmika ovog 

seksualnog akta, trljanje sa pokretima gore-dole, u 

čitavom snu bila najjasnije ispoljeni elemenat. 

Još jednu napomenu o obe slike koje, bez obzira 

na njihovo realno značenje, i u simboličkom smislu 

važe kao „slike žene", što proizilazi već iz toga što 

se radi o jednoj velikoj i o jednoj maloj slici, baš 

kao što i u snu proizilazi jedna velika (odrasla) i jedna 

mala devojka. To što i jevtinije slike stoje na 

raspolaganju, vodi u kompleks prostitutki, kao s druge 

strane i ime snevača na maloj slici i misao da je 

slika određena za njegov rođendan ukazuju na kompleks 

roditelja (rođen na stepenicama — stvoren u 

koitusu). 

Nejasna završna scena, gde snevač samoga sebe 

vidi gore na odmorištu stepenica kako leži u postelji 

i oseća vlagu, izgleda da preko infantilne onanije 

ukazuje još dalje natrag u detinjstvo i da verovatno 

kao svoj uzor ima slične prijatne scene mokrenja 

u krevetu.


8. Jedan modifikovan san o stepenicama 

Jednom svom pacijentu, jednom teško bolesnom 

apstinentu, čija je fantazija fiksirana za njegovu 

majku i koji je više puta sanjao o penjanju stepenicama 

u pratnji svoje majke, ja učinih primedbu da 

bi umerena masturbacija za njega verovatno bila 

manje štetna nego nasilna uzdrzljivost. Ovo uticanje 

izaziva sledeći san: 

Njegov učitelj klavira mu prebacuje što zanemaruje 

sviranje na klaviru, što ne uvežbava etide 

Mošelesa i Klementijev „Gradus ad Parnassum." 

On na to primećuje da je „Gradus" isto što i stepenica, 

a i da je i klavijatura takođe stepenica pošto 

one sadrže skalu. 

Može se reći da ne postoji nijedan krug predstava 

koji bi se mogao odupreti prikazivanju seksualnih 

činjenica i želja. 

9. Osećanje stvarnosti i predstavljanje ponavljanja 

Jedan čovek koji je sad trideset i pet godina pripoveda 

svoj san kojeg se dobro seća, i koji je, kaže, 

imao pre četiri godine: Notar kod kojeg je bio ostavljen 

na čuvanje testament njegovog oca — oca je izgubio 

kad su mu bile tri godine — doneo je dve krupne 

kruške vodenjače, od kojih je jednu dobio da pojede. 

Druga je ležala na prozorskoj dasci u sobi za 

stanovanje. Probudio se sa uverenjem o stvarnosti 

onoga što je sanjao i uporno je od majke tražio drugu 

krušku; ta ona je tamo na prozorskoj dasci. Majka 

se na to smejala. 

Analiza: Notar je bio jedan žovijalan stari gospodin 

koji je, kao što snevač misli da se toga seća, 

stvarno jednom doneo kruške. Daska na prozoru 

bila je takva kao što ju je video u snu. Nešto drugo 

mu uz to neće pasti na pamet; možda još to da mu 

je majka nedavno pričala jedan san. Ona ima dve 

ptice na glavi, pita se, kad će odleteti, ali one ne od- 

Pređstavljanje kroz simbole 27 

leću, nego jedna joj poleti na usta i počne da siše 

iz njih. 

Zatajivanje pomisli snevača daje nam pravo na 

to da tumačenje pokušamo zamenom simbola. Obe 

kruške — pommes ou poires — jesu grudi majke koja 

ga je othranila; prozorska daska jeste isticanje grudi, 

slično balkonima u snu o kući (uporedi str. 10,11). Njegov 

osećaj stvarnosti posle buđenja je u pravu, jer 

ga je majka stvarno dojila, štaviše i preko uobičajenog 

vremena, i majčine grudi bi se još uvek mogle 

dobiti. San treba prevesti ovako: Majko, daj (pokaži) 

mi opet grudi na kojima sam jednom ranije pio. 

„Ranije" je predstavljeno jedenjem jedne kruške, a 

„opet" željom za drugom kruškom. Vremensko ponavljanje 

jednog akta u snu redovno postaje brojčanim 

umnožavanjem jednog predmeta. 

Naravno da je veoma upadljivo to što simbolika 

već u snu jednog četvorogodišnjaka igra neku ulogu, 

ali to nije izuzetak, nego pravilo. Može se reći da 

snevač raspolaže simbolikom od samoga početka. 

Kako rano se čovek, i izvan života sna, počinje 

da služi simboličkim prikazivanjem, o tome neka nas 

pouči sledeće sećanje jedne sada dvadesetsedmogodišnje 

dame, na koju nije vršen nikakav uticaj: Ona 

je imala između tri i četiri godine. Nju, njenog jedanaest 

meseci mlađeg brata i jednu kuzinu, koja je 

i po godinama bila između njih, devojka tera na zahod 

da bi tamo obavili svoje poslove pre nego što 

pođu u šetnju. Ona kao najstarija seda na solju, a 

ostalo dvoje na nose. Ona pita kuzinu: Imaš li i ti 

portemonnaie? Valter ima kobasičicu, ja imam portemonnaie. 

Odgovor kuzine: Jeste, i ja imam portemonnaie. 

Devojka je to slušala smešeći se i pričala 

mami o tom razgovoru, a ova reaguje oštrim prekorom. 

Ovde ćemo umetnuti jedan san čija je ljupka 

simbolika dopustila objašnjenje uz neznatnu pomoć 

snevačice.

28 Tumačenje snova, 11 

10. Pitanje simbolike u snovima zdravih 1 

„Prigovor koji protivnici psihoanalize — naposletku 

i Havelok Elis 2 (Havelock Ellis) — čvrsto iznose 

glasi da je simbolika sna možda proizvod neurotičke 

psihe, ali da nipošto ne važi za normalnu 

psihu. Dok psihoanalitičko istraživanje između normalnog 

i neurotičnog duševnog života uopšte ne zna 

ni za kakve principijelne, nego samo za kvantitativne 

razlike, pokazuje analiza snova, u kojima i kod zdravih 

i kod bolesnih na podjednak način deluju potisnuti 

kompleksi, puni identitet mehanizama kao i 

simbolike. Staviše, nepristrasni snovi zdravih ljudi 

sadržavaju često mnogo jednostavniju, providniju i 

karakteristični ju simboliku nego snovi neurotičnih 

osoba, u kojima se ona može nategnuti, nejasno i teško 

tumačiti zbog cenzure koja snažnije deluje i zbog 

izopacenja sna koji iz ovoga proizlazi. San koji ćemo 

saopštiti u sledećim recima neka posluži kao ilustracija 

za tu činjenicu. On dolazi od jedne neneurotične 

devojke, pre izveštačene i zakopčane prirode; u 

toku razgovora ja saznajem da je verena, ali da su 

se pojavile prepreke za brak koje su pogodne da 

ga oduže. Ona mi spontano priča sledeći san: 

,,I arrange the centre oj a table ivith flowers jor 

a birthday (uređujem sredinu stola cvećem za rođendan). 

Na moja pitanja ona kaže da je u snu bila u 

svom domu (koji zasad nema) i da je osetila osećanje 

sreće. 

„Popularna" simbolika omogućava mi da ovaj 

san prevedem za sebe. On je izraz njenih vereničkih 

želja: sto u čijoj se sredini nalazi cveće je simboličan 

za nju samu i za genitalije; ona prikazuje svoje 

želje za budućnost kao ispunjene tako što se već bavi 

mišljenjem o rođenju jednog deteta; svadba je dakle 

već davno za njom. 

1 

Alfređ Robiček (Robitschek) u Zentralblat fiir Psvchoanalyse 

II, 1911, str. 340. 

1 

„The Worlđ of Dreams", London, 1911, str. 168. 


„Ja joj skrećem pažnju na to da je „the centre 

oj a table" neobičan izraz, što ona priznaje, ali ja je 

ovde naravno više ne mogu da pitam. Brižljivo sam 

izbegavao da joj sugerišem simbole, i pitao sam je 

samo šta joj pada na pamet uz pojedine delove sna. 

Njena uzdržanost je u toku analize ustupila mesto 

jasnom interesovanju za tumačenje i otvorenost koju 

je omogućavala ozbiljnost razgovora. — Na moje pitanje 

kakvo je to cveće bilo, ona najpre odgovori: 

expensive jlowers; one has to pay jor them (= skupoceno 

cveće za koje treba da se plati), zatim da su 

to bile „lilies oj the valley, violets and pinks or carnations" 

(= đurđevak, (doslovno ljiljani iz doline), 

ljubičice i karanfili). Pretpostavio sam da se reč 

ljiljan u ovom snu javlja u svom popularnom značenju 

kao cvet čednosti; ona je tu pretpostavku potvrdila 

tako što joj je uz „ljiljan" pala na pamet reč 

„puritej" (= čistota). ,,Valley" (= dolina) jeste čest 

ženski simbol sna: tako slučajni sklop obeju simbola 

u engleskoj reci za đurđevak postao je simbolikom 

sna upotrebijen za isticanje njenog dragocenog devičanstva 

— expensive jlowers, one has to pay jor 

them — i za izraz očekivanja da će njen muž znati 

da ceni njegovu vrednost. Primedbe expensive jlowers 

itd. ima, kao što će se pokazati, kod svakog od 

tri cvetna simbola drugo značenje. 

„Tajanstveni smisao prividno sasvim aseksualnih 

violets (ljubičica) pokušao sam — veoma smelo, kako 

sam mislio, — da objasnim jednim nesvesnim odnosom 

prema francuskom „voil". Na moje zaprepašćenje 

snevačica je asocijirala reč „violate", englesku 

reč za „silovati". Slučajnu veliku sličnost između 

reci „violet i violate — u engleskom jeziku se razlikuju 

samo pomeranjem akcenta u poslednjem slogu 

— san je iskoristio, da bi potajno (= durch die Blume) 

izrazio misao na nasilje defloracije (i ovu reč 

upotrebljava simbolika cveća), možda takođe jednu 

mazohističku crtu devojke. Jedan lep primer za mostove 

reci preko kojih vode putevi ka nesvesnom. 

Reci „one has to pay jor them" znače ovde život kojim 

mora platiti za to što postaje žena i majka.


„Kod reci „pinks", koje zatim naziva „carnations", 

pada mi u oči sličnost ove reci sa „putenim" 

(= čulnim, telesnim). A njena pomisao, pri tome, glasila 

je „colour", boja. Dodala je da je „carnations" 

ono cveće koje joj verenik često i u velikim količinama 

poklanja. Na kraju razgovora odjednom spontano 

priznaje da mi nije kazala istinu, da joj nije 

pala na pamet reč „colour" nego „incarnation", utelovljenje, 

koju sam reč i očekivao; uostalom, i „colour" 

kao pomisao nije daleko, nego je značenjem reci 

carnation — boja mesa, dakle kompleksom, determinisana. 

Ova neiskrenost pokazuje da je otpor bio najveći 

na ovom mestu, shodno okolnosti što je ovde simbolika 

najprovidnija, i što je borba između libida i 

potiskivanja kod ove faličke teme bila najjača. Napomena 

da ovo cveće predstavlja verenikove česte 

poklone jeste pored dvostrukog značenja reci „carnation" 

još jedno dalje upućivanje na njihov falički 

smisao u snu. Povod za poklapanje cveća koristi se 

da bi se izrazila misao o seksualnom poklonu i uzdarju, 

ona poklanja svoje devičanstvo i za to očekuje 

jedan bogat ljubavni život. I ovde bi reci ,,expensive 

flowers, one has to pay for them" mogle imati — svakako 

jedno realno finansijsko — značenje. — Simbolika 

cveća ovoga sna sadržava dakle devičanski ženski, 

muški simbol i odnos prema nasilnoj defloraciji. 

Želim da skrenem pažnju i na to da seksualna simbolika 

cveća, koja je i inače veoma proširena, čovekove 

seksualne organe simbolizuje cvećem, seksualnim 

organima biljaka, poklanjanje cveća među ljubavnicima 

možda uopšte ima upravo ovo nesvesno 

značenje. 

Rođendan koji ona u snu sprema svakako znači 

rođenje deteta. Ona se identifikuje sa mladoženjom, 

predstavlja ga kako je priprema za rođenje, dakle 

koitira. Latentna misao bi mogla glasiti: Kad bih ja, 

bila on, ne bih čekala, nego bih nevestu deflorisala 

bez pitanja, upotrebila bih silu; jer na to baš ukazuje 

ona reč violate. Tako dolazi do izražaja i sadistička 

komponenta libida. 


,,U jednom dubljem sloju reci sna ,,I arrange" 

itd. mogle bi imati jedno autoerotsko, dakle infantilno 

značenje. 

„Ona ima takođe saznanje o telesnom nedostatku 

kakvo je moguće samo u snu; ona vidi da je prava 

kao sto; utoliko više se ističe dragocenost ,,centre-a" 

(ona ga drugi put naziva, a centre piece oj 

floivers), njeno devičanstvo. I horizontala stola mogla 

bi doprineti jedan elemenat simbolu. — Značajna je 

koncentracija sna; ništa nije izlišno, svaka reč predstavlja 

jedan simbol. 

„Ona kasnije iznosi jedan dodatak snu: ,,I decorate 

the floivers with green crinkled paper" (= ja 

ukrašavam cveće zelenim, nabranim papirom). Tome 

ona dodaje da je to ,,fancy paper" (fantazija papir), 

kojim obično obavijamo obične saksije za cveće. Dalje 

kaže „to hide untidy things, tohatever ivas to be seen, 

ivhich was not pretto to the eye; there is a gap, a Uttle 

space in the floivers. Dakle da bi prikrila prljave stvari 

koje nisu lepe na pogled; jedan otvor, jedan mali 

međuprostor u cveću". „The paper looks like velvet 

or moss" (= hartija izgleda kao somot ili mahovina). 

Uz reč „decorate" ona asocira reč „decorum", kao što 

sam to i očekivao. Zelena boja preovlađuje; ona asocira 

uz to „hope" (nada), opet jedan odnos prema gravidnosti. 

— U ovom delu sna ne dominira identifikacija 

sa mužem, nego dolaze do izražaja misli o stidu 

i otvorenosti. Ona se za njega doteruje, priznaje svoje 

telesne mane kojih se stidi i koje pokušava da ispravi. 

Pomisli „somot, mahovina" jasno su ukazivanje na 

to da se radi o crines pubis. 

„San je izraz misli koje jedva poznaje budno mišljenje 

devojke; misli koje se bave čulnom ljubavlju 

i njenim organima, ona se priprema za rođendan, tj. 

da koitira; strah od defloracije, možda i patnja istaknuta 

nasladom dolazi do izražaja; ona priznaje svoje 

telesne nedostatke, natkompenzira ih precenjivanjem 

vrednosti svoga devičanstva. Njen stid opravdava čulnost 

koja se pokazuje tako što je njen cilj upravo 

dete. I materijalna razmišljanja koja su ljubavnicima 

strana nalaze svoj izraz. Afekt prostog sna — ose-


ćanje sreće — pokazuje da su ovde našli zadovoljenje 

snažni osećajni kompleksi." 

Ferenczi je s pravom skrenuo pažnju na to kako 

lako upravo „snovi onih koji ništa ne slute" pomažu 

da se pogodi smisao simbola i značenje snova (Intern. 

Zeitschrift fiir Psychoanalyse, IV, 1916/17). 

Sledeću analizu sna jedne istorijske ličnosti naših 

dana uključujem na ovom mestu pošto se u njemu 

jedan predmet, koji bi i inače bio pogodan da zameni 

muški organ, jednim dodatim atributom na najjasniji 

način karakteriše kao falički simbol. „Beskrajno produženje" 

prutića teško da može značiti nešto drugo 

osim erekcije. Osim toga ovaj san pruža jedan lep 

primer za to kako ozbiljne misli, koje su daleko od 

seksualnosti, mogu biti prikazane kroz infantilno-seksualni 

materijal. 

11. Jedan Bizmarkov san 

(Od dr-a Hansa Zaksa, Sachs) 

,,U svojim Mislima i uspomenama (sveska II popularnog 

izdanja, str. 223) Bizmark navodi jedno pismo 

koje je uputio 18. decembra 1881. godine caru 

Vilhelmu. Ovo pismo sadržava ovo mesto: „Saopštenje 

vašeg Veličanstva ohrabruje me da ispričam jedan 

san koji sam imao u proleće 1863. godine u najtežim 

danima konflikta, iz kojih nijedno ljudsko oko 

nije moglo videti neki moguć izlaz. Ja sam sanjao i 

odmah u jutru ispričao svojoj ženi i drugim svedocima 

kako sam jahao jednim uzanim alpskim puteljkom, 

s desne strane provalije, a s leve stene; staza se sužavala 

sve više, tako da konj nije hteo dalje, a pošto nije 

bilo mesta nisam mogao ni da se okrenem ni da sjašem; 

tada prutićem koji sam držao u levoj ruci udarili 

o glatku stenu i prizvah Boga; prutić se produžio 

u beskraj nost, stene su se srušile kao kulisa i preda 

mnom se otvorio jedan širok put s pogledom na brdo 

i šumu kao u Češkoj; tu su bile pruske trupe sa zastavama, 

a meni se još u snu pojavi misao kako bih to 


mogao brzo da javim Vašem Veličanstvu. Ovaj se san 

ispunio i ja se probudih iz njega radostan i ojačan." 

„Radnja sna deli se na dva odeljka: u prvom 

delu snevač dolazi u nevolju, iz koje kasnije u drugom 

delu na čudesan način biva spašen. Težak položaj 

u kome se nalaze konj i jahač predstavlja stanje 

kritičke situacije državnika, koja se lako može prepoznati, 

situacije koju je možda uveče pre sna, razmišljajući 

o problemima svoje politike, naročito teško 

bio osetio. Sa obrtom u paraboli koji je dospeo u prikazivanje 

sam Bizmark u navedenom pismu opisuje 

beznadežnost svoga tadašnjeg položaja; on mu je bio 

sasvim poznat i pojmljiv. Pored toga imamo pred so-* 

bom, takođe, lep primer Zilbererovog „funkcionalnog 

fenomena". Proces u snevačevom duhu, koji pri svakom 

pokušaju njegovih misli da postigne rešenje, nailazi 

na nesavladive teškoće, ali svoj duh ipak ne 

može i ne srne otrgnuti od bavljenja problemom, prikazan 

je veoma umesno jahačem koji ne može ni napred 

ni natrag. Ponos koji mu zabranjuje da pomisli 

na popuštanje ili uzmicanje, u snu dolazi do izraza recima 

„vraćanje ili sjahanje ... nemoguće". U svojoj 

osobini kao stalno aktivan čovek koji se zlopati za 

tuđe dobro, Bizmarku je bilo jasno da sebe uporedi 

sa konjem, a to je i radio u raznim prilikama, na primer 

u svojoj poznatoj izreci: „Valjan konj umire pod 

svojim samarom." Tako protumačene, reci „konj se 

protivio" ne znače ništa drugo nego da premoreni čovek 

oseća potrebu da se udalji od briga sadašnjice, ili, 

drukčije rečeno, da namerava da se kroz spavanje i 

san oslobodi okova principa realnosti. Na ispunjenje 

želja koje se u drugom delu tako snažno ispoljava, 

aludira se već ovde recima „alpska staza". Bizmark 

je tada svakako već znao da će svoj sledeći odmor 

provesti u Alpima — naime u Gaštajnu; san koji ga 

je preneo tamo, oslobodio ga je dakle jednim udarcem 

svih dosadnih državničkih poslova. 

,,U drugom delu prikazuju se sve snevačeve želje 

na dvostruki način — neprerušene i opipljive, pored 

toga još i simboličke — prikazane su kao ispunjene. 

Simboličke nestankom stene koja je smetala, na čijem 

3 Frođd, Odabrana dela, VH


se mestu pojavljuje širok put — dakle traženi izlaz 

u najpogodnijem obliku —, neprerušene pogledom na 

pruske trupe koje napreduju. Za objašnjenje ove profetske 

vizije nije potrebno konstruisati nikakve mistične 

hipoteze: Frojdova teorija o ispunjenju želja 

ovde u potpunosti zadovoljava. Bizmark je već onda 

priželjkivao pobedonosni rat protiv Austrije, kao najbolji 

izlaz iz unutrašnjih konflikata Pruske. Ako on 

pruske trupe vidi u Češkoj, dakle u neprijateljskoj 

zemlji, sa svojim zastavama, onda mu time san ovu 

želju prikazuje kao ispunjenu, kao što to Frojd postulira. 

Individualno je značajno još samo to što se snevač, 

s kojim se ovde bavimo, nije zadovoljio samo 

ispunjenjem sna, nego je znao da iznudi i realno ispunjenje 

želje. Jedna crta koja mora pasti u oči svakom 

poznavaocu psihoanalitičke tehnike tumačenja 

predstavlja prut koji postaje „beskrajno" dugačak. 

Prut, štap, koplje, i slično su nam poznati kao fizički 

simboli; i ako ovaj prut poseduje još i najupadljiviju 

osobinu falusa, sposobnost da se izduži, onda više ne 

može da postoji nikakva sumnja. Preterivanje fenomena 

izdužavanjem ,,u beskrajnost" izgleda da ukazuje 

na infantilno prevođenje. Uzimanje pruta u ruku 

jasna je aluzija na masturbaciju, pri čemu naravno ne 

treba misliti na aktuelne odnose snevača, nego na dečje 

uživanje daleko u prošlosti. Vrlo dragoceno je ovde 

tumačenje koje je pronašao dr Štekel, prema kome 

levo u snu predstavlja nepravdu, zabranjeno, greh, što 

bi se vrlo lepo moglo primeniti na dečju onaniju vršenu 

uprkos zabrani. Između ovog najdubljeg, infantilnog 

sloja, i najgornjeg sloja koji se bavi dnevnim planovima 

državnikovim može se dokazati da postoji jedan 

srednji sloj koji stoji u vezi sa oba ostala. Čitav 

tok čudesnog spasenja iz nevolje udaranjem o stenu 

i dozivanjem Boga kao pomagača upadljivo podseća 

na jednu biblijsku scenu, naime, kako Mojsije udarcem 

stvara vodu iz stene za žednu decu Izraela. Bez 

daljeg možemo pretpostaviti da je Bizmark ovo mesto 

tačno poznavao jer vodi poreklo iz jedne protestantske 

kuće, koja veruje u bibliju. Sa vođom Mojsijem, 

kome narod koji želi da oslobodi zahvaljuje pobunom, 


mržnjom i nezahvalnošću, Bizmark se lako mogao 

upoređivati u teškim vremenima konflikta. Time bi 

dakle bilo dato oslanjanje na aktualne želje. S druge 

strane, mesto u bibliji sadržava i mnoge pojedinosti 

koje se vrlo dobro mogu upotrebiti za fantaziju masturbacije. 

Mojsije protiv božje zapovesti uzima štap, 

i za taj prekršaj Gospod ga kažnjava tako što mu objavljuje 

da mora umreti a da ne uđe u obećanu zemlju. 

Zabranjeno uzimanje — u snu nesumnjivo faličkog 

— štapa, stvaranje tečnosti udarom štapa i pretnja 

smrću — time smo prikupili sve glavne momente 

infantilne masturbacije. Interesantna je obrada 

koja je zavarila obe heterogene slike, od kojih jednu 

iz psihe genijalnog državnika, a drugu iz pobuda primitivne 

dečje duše, posredstvom biblijskog mesta, 

pri čemu joj je pošlo za rukom da izbriše sve neprijatne 

momente. Da je uzimanje štapa jedna zabranjena 

i pobunjenička radnja naznačeno je simbolički 

levom rukom kojom se to vrši. U manifestnoj 

sadržini sna se pri tome doziva Bog, kako bi se sasvim 

ostentativno otklonila svaka misao na zabranu 

ili neku tajanstvenost. Od oba obećanja koja je Bog 

dao Mojsiju, da će obećanu zemlju videti, ali da u 

nju neće ući, prikazano je jedno vrlo jasno kao ispunjeno 

(pogled na brdo i šume), a drugo, veoma neprijatno, 

uopšte se ne pominje. Voda je verovatno 

žrtvovana sekundarnoj obradi, koja je uspešno težila 

za objedinjavanjem ove scene sa ranijom, i mesto 

nje ruši se sama stena. Morali bismo očekivati da 

će na kraju jedne infantilne masturbacione fantazije, 

u kojoj je zastupljen motiv zabrane, dete želeti da 

autoritativna lica iz njegove okoline ništa ne doznaju 

o onom što se dogodilo. U snu je ova želja zamenjena 

suprotnošću, željom da smesta javi kralju o 

onom što se dogodilo. A ovaj preokret priključuje 

se izvanredno i neupadljivo uz pobedničku fantaziju, 

sadržanu u površinskom sloju misli sna i u jednom 

delu njegove manifestne sadržine. Jedan takav 

san o pobedi i osvajanju često je pokrivač za erotičku 

želju za osvajanjem; pojedine crte sna, kao na 

primer da je napredovanju snevačevom stavljena 

s*


jedna prepreka, ali da se otvorio jedan širok prolaz 

pošto je uzeo u ruke prut, mogle bi ukazivati u tom 

pravcu, ali daju nedovoljnu osnovu za to da bi se 

utvrdio tok misli i želja koje se provlače kroz san. 

Ovde nalazimo savršen primer za jedno potpuno uspelo 

izopačavanje sna. Ono što je neprijatno bilo je 

prerađeno, tako da se nigde nije probilo kroz tkivo, 

koje je iznad njega prostrto kao zaštitni pokrivač. 

Posledica toga je da se svako oslobođenje od straha 

moglo osujetiti. To je idealan slučaj jednog uspelog 

ispunjenja želja bez povrede cenzure, tako da možemo 

shvatiti što se snevač iz ovakvog sna probudio 

veseo i ojačan." 

Završavam sa 

12. snom jednog Kemičara 

— jednog mladog čoveka koji se trudio da svoje onanističke 

sklonosti napusti u korist normalnog odnosa 

sa ženom. 

Uvod. Na dan pre sna dao je jednom studentu 

objašnjenje o Grinjarovoj (Grignard) reakciji, kod 

koje se može u apsolutno čistom eteru rastvoriti magnezijum 

pod katalitičkim dejstvom joda. Dva dana 

pre toga desila se, naime, pri istoj reakciji eksplozija 

u kojoj je jednom radniku izgorela ruka. 

San: I) On treba da napravi fenilmagnezijumbromid, 

(vidi aparaturu naročito jasno, ali je samoga 

sebe supstituirao sa magnezijumom. On je sad u naročito 

kolebljivom raspoloženju, uvek govori samom 

sebi: To je ono $to treba da ide. moje noge se već 

rastvaraju, kolena omekšavaju. Zatim pruži ruku, 

opipa noge, u međuvremenu (on ne zna kako) izvadi 

noge iz retorte, i ponovo kaže: To ne može biti. — 

Pa ipak, dobro je urađeno. Pri tom se delimično budi, 

ponavlja u sebi san pošto želi da mi ga ispriča. On 

se direktno plaši rešenja sna, u toku polusna veoma 

je uzbuđen i neprestano sam u sebi ponavlja: jenil, 

jenil. 


II) On se sa čitavom porodicom nalazi u ... ingu, 

treba u jedanaest i po da bude na Sotentoru 1 na sastanku 

sa onom izvesnom damom ali se budi tek u 

pola dvanaest. On kaže: sad je suviše kasno; dok 

stigneš, biće dvanaest i po. U sledećem trenutku vidi 

ćelu porodicu skupljenu oko stola, naročito jasno 

majku i sobaricu sa činijom za supu. Onda kaže: E, 

kad već ručamo, više ne mogu otići. 

Analiza: On je siguran da već prvi san ima veze 

sa damom iz njegovog sastanka (san je snevan u noći 

pre očekivanog sastanka). Student kome je dao objašnjenje 

je neki naročito odvratan tip; on mu je rekao: 

To nije dobro, jer je magnezij um bio još sasvim 

nedirnut, a onaj drugi je odgovorio kao da mu uopšte 

ništa nije stalo do toga: Pa onda to nije dobro. Taj 

student mora da je on sam — on je tako ravnodušan 

prema analizi, kao što je onaj drugi ravnodušan prema 

sintezi, — „On" u snu koji je vršio operaciju stajao 

je mesto mene. Kako odvratan mora da mi izgleda 

sa svojom ravnodušnošću prema uspehu. 

S druge strane, on (pacijent) je ono čime se analiza 

(sinteza) vrši. Reč je o uspehu lečenja. Noge u 

snu podsećaju na jedan utisak od prošle večeri. Na 

igranci on se našao sa jednom damom koju želi da 

osvoji; tako ju je čvrsto stegao da je ona jednom 

viknula. Kad je prestao da joj steže noge, osetio je 

njen snažan stisak na svojim nogama do iznad kolena, 

na mestima pomenutim u snu. U ovoj situaciji, 

dakle, žena je magnezijum u retorti, i sad sve ide 

dobro. On je feminin u odnosu prema meni, kao što 

je viril prema ženi. Ako ide sa damom, ići će i sa 

lečenjem. Opipavanje samoga sebe i senzacije na 

kolenima ukazuju na onaniju i odgovaraju njegovom 

zamoru od prethodnog dana. — Randevu je zaista bio 

ugovoren za jedanaest i po. Njegova želja da ga prespava 

i da ostane kod domaćih seksualnih objekata 

(to jest, pri onaniji) odgovara njegovom otporu. 

1 Schottentor, deo Beča, blizu univerziteta, nazvan po 

jednom starom manastiru (Prim. prev.).


Uz ponavljanje reci „fenil" on priča: Svi ovi koreni 

na yl uvek su mi se veoma sviđali, oni su veoma 

pogodni za upotrebu — benzil, acetil itd. To sad ništa 

ne objašnjava, ali kad sam mu predložio koren: 

Schlemihl (Šlemil) 1 , on se gromko nasmeja i poče da 

priča kako je za vreme leta čitao jednu knjigu od 

Prevoa (Prevost) i u njoj je bila glava: Les exclus de 

l'amour, dakle svakako govor o „Schlemilies" pri čijem 

opisivanju je sam sebi rekao: To je moj slučaj. 

— „Schlemihlerei" bi bila i da je propustio randevu. 

Izgleda da je seksualna simbolika sna već našla 

i direktnu eksperimentalnu potvrdu. Phil. dr K. Sreter 

(Schrotter) je, 1912. godine, na podsticaj H. Svobode, 

u osoba u dubokoj hipnozi izazvao snove sugestivnom 

zapovešću, koja je dovela do stvaranja velikog 

dela sadržine sna. Kad je sugestija izdala naređenje 

da se sanja o normalnom ili abnormalnom 

seksualnom opštenju, san je ova naređenja izvršavao 

tako što je, umesto seksualnog materijala, stavljao 

simbole koji su nam poznati iz psihoanalitičkog tumačenja 

sna. Tako se, na primer, posle sugestije da 

opitna ličnost sanja o homoseksualnom odnosu sa 

jednom prijateljicom, ova prijateljica pojavila u snu 

sa otrcanom putničkom torbom u ruci, i na njoj je 

bila zalepljena cedulja sa naštampanim recima: „Samo 

za dame". Snevačici, tobože, nikad ništa nije bilo objašnjeno 

o simbolici u snu i o tumačenju snova. Na 

žalost, procenu ovog značajnog istraživanja ometa 

nesrećna činjenica što je dr Šreter ubrzo posle toga 

opita završio život samoubistvom. O njegovim eksperimentima 

sa snovima javlja nam samo jedno prethodno 

saopštenje u časopisu Zentralblatt fiir Psychoanalyse. 

Slične rezultate objavio je 1923. godine G. Rofenštajn 

(Roffenstein). Ali naročito zanimljivi izgledaju 

opiti koje su vršili Betlhajm (Betlheim) i Hart- 

1 

Schlemihl, što se slikuje sa recima na ,,yl" — jevrejskog 

porekla — upotrebljava se u nemačkom jeziku za nesrećan, 

nespretan (Prim. prev.). 


man (Hartmann). Ovi autori (iiber Fehlresktionen bei 

der Korsakoffschen Psychose, Archiv jiir Psychiatrie, 

sveska 72, 1924) bolesnicima sa korsakovim sindromom 

pričali su priče sa grubom seksualnom sadržinom 

i posmatrali izopačenja koja su se pri reprodukciji 

pripovedanog gradiva javljali. Pokazalo se da su 

se, pri tome, pojavili simboli poznati iz tumačenja 

sna (penjati se uz basamake, bosti i streljati kao simboli 

koitusa, noć i cigareta kao simboli penisa). Naročita 

vrednost pridaje se pojavi simbola stepenica, 

jer kao što autori s pravom primećuju „nijedna svesna 

želja za izopačavanjem ne bi došla do jednog takvog 

simbola". 

Tek pošto smo ocenili vrednost simbolike u snu, 

možemo nastaviti sa raspravljanjem o tipičnim snovima, 

koje smo nešto ranije prekinuli. Ja smatram 

da je opravdano ako ove snove, u grubim crtama podelimo 

na dve klase: na takve koji stvarno uvek imaju 

isti smisao i, drugo, na takve koji, uprkos svojoj 

jednakoj ili sličnoj sadržini, ipak moraju biti izloženi 

najraznovrsnijim tumačenjima. Među tipičnim snovima 

prve vrste ja sam već opširnije raspravljao o 

snu o ispitu. 

Zbog sličnog afektivnog utiska zaslužuju da se 

ovim snovima o ispitu dodaju i snovi u kojima nismo 

u stanju da uhvatimo voz. Njihovo objašnjenje 

opravdaće ovaj naš postupak. To su snovi utehe za 

jednu drugu vrstu straha koji se oseća za vreme spavanja: 

protiv straha od smrti. „Otputovati" predstavlja 

jedan od najčešćih simbola smrti koji se mogu 

najbolje potvrditi. San tada tešeći kaže: Budi spokojan, 

ti nećeš umreti (otputovati) upravo kao što je 

san o ispitu tešio: Ne boj se; i ovog puta ti se ništa 

neće dogoditi. Teškoća u razumevanju obe ove vrste 

sna dolazi otuda što je osećaj straha vezan upravo 

za izraz utehe. 

Smisao „snova sa zubnim nadražajima" koje sam 

dovoljno često imao da analiziram kod svojih pacijenata 

dugo mi nije bio poznat zato što su se njegovom 

tumačenju, na moje iznenađenje, redovno suprotstavljali 

suviše veliki otpori.


Naposletku prekomerno velika evidencija nije 

uopšte ostavljala sumnju u to da kod muškaraca pokretnu 

snagu za ove snove ne daje ništa drugo do 

slast onanisanja u doba puberteta. Hoću da analiziram 

dva takva sna, od kojih je jedan u isto vreme 

i „san o letenju". Oba sna dolaze od iste osobe, jednog 

mladog čoveka sa jakom, ali u životu sputavanom 

homoseksualnošću. 

On se nalazi na jednoj predstavi opere „Fidelio" 

u parteru opere, pored L., jedne njemu simpatične 

ličnosti čije bi prijateljstvo rado stekao. Odjednom 

on poleti koso preko parketa sve do kraja, uhvati se 

za usta i izvuče dva zuba. 

On sam ovaj let opisuje kao da je bio „bačen" u 

vazduh. Pošto se radi o predstavi Fidelija, tu je i pesnikova 

reč: 

Wer ein holđes Weib errungen — x 

Ali osvajanje ma i najdivnije žene ne spada u 

želje snevačeve. Ovim željama odgovaraju dva sledeća 

stiha: 

Wem der grosse Wurf gelungen, 

Eines Freundes Freund zu sein.. .* 

San sadržava ovaj „veliki hitac", ali on nije samo 

ispunjenje želje. Iza njega se krije i mučno razmišljanje, 

što je u svom traženju prijateljstva već toliko 

puta imao nesreću da bude „izbačen", i strah da 

bi se ova sudbina mogla ponoviti i kod toga mladog 

čoveka pored kojeg on uživa u predstavi Fidelija. 

I sad se na ovo priključuje još priznanje, sramotno 

za tako osećajnog čoveka, da je jednom, pošto je od 

jednog prijatelja bio odbijen, iz žudnje dvaput uzastopce 

onanisao u čulnom uzbuđenju. 

1 

Ko je osvojio divnu ženu. 

1 

Kome je uspeo veliki hitac (tj. ko je uspeo) da bude 

prijatelj prijatelja. 


Drugi san: Dva njemu poznata profesora univerziteta 

lece ga mesto mene. Jedan od njih nešto radi 

na njegovom udu; on oseća strah od operacije. Onaj 

drugi udara ga jednom gvozdenom polugom u usta 

tako da je izgubio jedan ili dva zuba. On je vezan sa 

četiri svilene marame. 

U seksualni smisao ovoga sna svakako se ne može 

sumnjati. Svilene marame odgovaraju identifikaciji 

sa jednim njemu poznatim homoseksualcem. Snevač 

koji nikad nije izvršio koitus, niti stvarno ikad tražio 

da polno opšti sa muškarcem, seksualno opštenje 

zamišlja prema ugledu na onaniju u pubertetu koja 

mu je nekad bila dobro poznata. 

Mislim da i česte modifikacije tipičnog sna o nadražajima 

zuba, na primer kad neko drugi vadi snevaču 

zub i slično, postaju razumljive istim objašnjenjem. 

1 Ali bi moglo izgledati zagonetno kako „nadražaj" 

zuba može dospeti do toga da ima takvo značenje. 

Ovde skrećem pažnju na učestalost kojom se 

seksualno potiskivanje koristi da bi izvršilo pomeranje 

sa donjeg na gornji deo tela. Zbog toga se u histeriji 

mogu realizovati svakojake senzacije i intencije, 

ako ne onde gde zapravo spadaju, na genitalijama, 

bar na drugim delovima tela kojima se ne može 

ništa zameriti. Jedan slučaj takvog pomeranja jeste 

i kad u simbolici nesvesnog mišljenja genitalije budu 

zamenjene licem. Govorna praksa pri tome pomaže 

tako što „guzove" priznaje kao homologe za obraze, 

a „stidne usne" pominje pored usana koje uokviruju 

usni otvor. Nos se u mnogim aluzijama izjednačuje 

sa penisom, a dlakavost i ovde i tamo samo upotpunjava 

sličnost. Samo jedna tvorevina ne daje nikakvu 

mogućnost upoređivanja, zubi: i baš ova kombinacija 

sličnosti i nesličnosti čini zube tako pogodnim 

1 

Izvlačenje zuba od strane drugoga treba uglavnom tumačiti 

kao kastraciju (slično kao i šišanje kose od strane 

frizera; Štekel). Treba razlikovati između snova o nadražajima 

zuba i snovima o lekarima-zubarima uopšte, kao šio Ih 

je objavio na primer B. Kori ja (Coriat) u Zentralblatt f. Psa. 

III, 440).


za prikazivanje, pod pritiskom seksualnog potiskivanja. 

Neću da tvrdim da je tumačenje sna o nadražaju 

zuba isto kao i tumačenje sna onanije; u njegovu 

ispravnost ja ne mogu da sumnjam, i ono je sada postalo 

sasvim objašnjeno. 1 Za objašnjenje, ja dajem 

onoliko koliko znam, jedan ostatak moram ostaviti 

nerešen. Ali moram ukazati i na jednu paralelu, sadržanu 

u govornom izrazu. U našim krajevima postoji 

jedan ne baš lep izraz za masturbatorični akt: 

sich einen ausreissen, ili: sich einen herunterreissen. 

2 (= izonanisati). Ne umem da kažem odakle ovi 

izrazi potiču, koja predstava u slikama leži u njihovoj 

osnovi, ali prvome od ova dva izraza „zub" bi 

veoma odgovarao. 

Pošto se snovi o vađenju zuba ili o ispadanju 

zuba u narodnom verovanju tumače kao da će neko 

od rođaka umreti, a pošto im psihoanaliza ovo značenje 

može u najbolju ruku priznati u gore označenom 

parodističkom smislu, umetnuću ovde jedan 

,.san o nadražaju zuba" koji nam je stavio na raspolaganje 

Oto Rank: 

„Uz temu snova o nadražaju zuba dobio sam sledeći 

izveštaj od jednog kolege koji se od nekog vremena 

življe zanima za tumačenje snova: 

^ „Sanjao sam nedavno da sam kod zubara koji mi 

buši jedan umnjak u donjoj vilici. On je na tome 

radio toliko dok je zub postao neupotrebljiv. Onda 

ga hvata kleštama i izvlači ga lakoćom koja me začuđuje. 

On kaže da se ne sekiram zbog toga, jer to 

uopšte nije lečeni zub, i stavlja ga na sto gde se zub 

(jedan gornji sekutić, kako mi sada izgleda) raspada 

na više slojeva. Ja se pridignem sa operacione stoli- 

1 

Prema jednom saopštenju C. G. Junga snovi o nađražajima 

zuba kod žena imaju značenje snova o rođenju E. Jones 

je za to dao dobru potvrdu. Zajedničko u ovom tumačenju 

sa gore zastupanim tumačenjem leži u tome što se u 

oba slučaja (kastracija — rođenje) radi o odvajanju jednog 

dela od telesne celine. 

2 

Uporedi ovo uz ranije pomenut „biografski san". 

HUMliitft 1 " 


ce, pristupim radoznalo i zainteresovano postavim 

jedno medicinsko pitanje. Lekar mi objašnjava, pri 

čemu je pojedine komadiće upadljivo belog zuba odvajao 

i pomoću jednog instrumenta razbijao (pulverizovao), 

da je to u vezi sa pubertetom, i da zubi tako 

lako izlaze samo pre puberteta; kod žena je rođenje 

deteta faktor koji o tome odlučuje." 

Zatim primećujem (mislim, u polusnu) da je ovaj 

san bio praćen polučijom, ali polučiji ja ne mogu sa 

sigurnošću odrediti određeno mesto u snu; izgleda mi 

da je ona nastupila još prilikom vađenja zuba. 

Zatim sanjam, dalje, o jednom događaju kojeg 

se više ne sećam i koji se završio time što sam, ostavljajući 

negde (možda u zubarevoj garderobi) šešir i 

kaput u nadi da će te delove odela poslati za mnom, 

i obučen samo u gornji kaput, požurio da bih stigao 

na voz koji je polazio. U poslednjem trenutku pošlo 

mi je stvarno za rukom da uskočim u poslednji vagon, 

gde je već neko stajao. Ali više nisam mogao da 

uđem u unutrašnjost vagona, nego sam morao da nastavim 

put u nezgodnom položaju, iz kojeg sam pokušavao 

da se oslobodim i, najzad, u tome uspeo. Vozimo 

se kroz jedan dug tunel, pri čemu dva voza u 

suprotnom pravcu kao da prolaze kroz naš voz, kao 

da je on tunel. Ja kao da spolja gledam u vagon kroz 

prozor na vagonu. 

Kao materijal za tumačenje ovoga sna služe ovi 

doživljaji i misli prethodnoga dana: 

I. Odnedavna, ja se stvarno nalazim na lečenju 

kod zubara i u vreme sna neprestano osećam bolove 

u zubu u donjoj vilici, koji lekar u snu buši, i na 

kome stvarno radi već duže nego što mi je to milo. 

Pre podne onog dana kad sam sanjao bio sam zbog 

bolova ponovo kod lekara, i on mi je preporučio da 

mi izvadi jedan drugi zub u istoj vilici mesto lečenog, 

od kojeg verovatno dolazi bol. Radilo se o jednom 

umnjaku koji se baš probijao. Tom prilikom njegovoj 

lekarskoj savesti uputio sam jedno pitanje koje 

se na to odnosi. 

II. Poslepodne istoga dana bio sam prinuđen da 

se zbog svog lošeg raspoloženja pravdam kod jedne


dame bolovima u zubima, posle čega mi je ona pričala 

da se plaši da joj izvade jedan koren čija se 

krunica gotovo sasvim okrunila. Ona je rekla da je 

vađenje očnjaka najbolnije i najopasnije, mada joj 

je s druge strane neka poznanica rekla da je to kod 

zuba gornje vilice lakše (a takav je zub kod nje bio 

u pitanju). Ta poznanica joj je takođe pričala da su 

joj jednom u narkozi izvadili pogrešan zub, vest koja 

je njen strah od operacije samo još povećala. Ona me 

je zatim pitala da li se pod očnjacima podrazumevaju 

kutnjak ili koljač, i šta se o njima zna. Ja sam joj, 

s jedne strane, skrenuo pažnju na primesu praznoverja 

u svima tim mišljenjima, a nisam propustio da 

naglasim i pravo jezgro mnogih narodnih shvatanja. 

Ona nato priča o nekom, po njenom mišljenju, vrlo 

starom i opšte poznatom narodnom verovanju koje 

tvrdi: ako gravidna žena ima zubobolju, onda će roditi 

dečaka. 

III. Ova me poslovica interesovala s obzirom na 

tipično značenje snova o nadražaju zuba kao zamene 

za onaniju, koju je saopštio Frojd u svojoj knjizi 

Tumačenje snova (2. izdanje, str. 193 s.), pošto se zub 

i muški polni organ (dečak) i u narodnom izrazu dovode 

u neku vezu. Uveče toga istog dana ja sam dakle 

pročitao dotično mesto u Tumačenju snova i između 

ostaloga našao i sledeće konstatacije, čiji se 

uticaj na moj san isto tako lako može uvideti kao i 

delovanje oba ranije pomenuta doživljaja. Frojd piše 

o snovima i zubnim nadražajima „da kod muškarca 

samo slast onanisanja pubertetnog doba ovim snovima 

daje pokretnu snagu (str. 193).Dalje: „Ja mislim 

da i česte modifikacije tipičnog sna sa nadražajem 

zuba, na primer da neko drugi vadi snevaču zub i 

slično, postaje razumljiva na osnovu istog objašnjenja. 

Ali bi moglo biti zagonetno kako nadražaj zuba 

može dospeti do toga da dobije ovo značenje. Ovde 

skrećem pažnju na takvu učestalost kojom se seksualna 

potisnutost koristi da bi izvršila prenos sa donjeg 

na gornji deo tela (u ovom snu sa donje vilice na 

gornju vilicu). Zbog toga se mogu realizovati u histeriji 

svakojake senzacije i intencije, ako ne tamo 


kamo spadaju, na genitalijama, bar na drugim delovima 

tela kojima se ne može zameriti (str. 194). Ali 

ja moram da ukazem i na jednu drugu vezu sadržanu 

u govornom izrazu. U našim krajevima postoji 

jedna ne baš lepa oznaka za masturbatorični akt: sich 

einen ausreissen (-• izvaditi) ili: sicheinen heruntereissen" 

(str. 195). Ovaj mi je izraz bio već u ranoj mladosti 

poznat kao izraz za onaniju i odavde će izvežbani 

tumač snova lako naći pristupa materijalu iz 

detinjstva koji bi mogao biti u osnovi ovog sna. Ja 

ću spomenuti samo još to da me lakoća kojom u snu 

izlazi zub koji se posle vađenja pretvara u gornji sekutić 

podseća na jedan događaj iz moga detinjstva, 

kad sam jedan klimav gornji prednji zub lako i bezbolno 

sam izvadio. 1 Ovaj događaj kojeg se još danas 

živo sećam u svim njegovim pojedinostima, pada u 

isto rano doba u koje kod mene padaju i prvi svesni 

pokušaji onanisanja (sećanje pokrivalica). 

Pozivanje Frojda na jedno saopštenje C. G. Jun~ 

ga, prema kome snovi sa nadražajem zuba kod žena 

imaju značenje snova o porođaju (Tumačenje snova, 

str. 194, napomena), kao i narodno verovanje o značenju 

zubobolje u gravidnih žena odgovorni su za 

kontrast u snu između odlučujućeg faktora u slučaju 

ženskih i muških (pubertet). U vezi s tim, sećam 

se jednog svog ranijeg sna, ubrzo posle otpuštanja sa 

lečenja kod jednog zubara, da su mi ispale upravo 

nameštene zlatne krunice; u snu sam se veoma ljutio 

zbog znatnih troškova u koje sam bio uvaljen, a 

koje tada još nisam sasvim preboleo. Ovaj san mi 

sada postaje jasan u vezi sa jednim mojim doživljajem 

kao priznanje materijalnih prednosti masturbacije 

prema ljubavi objekta, koja je, sa ekonomskog 

gledišta, u svakom pogledu štetni ja (zlatne krune), i 

ja verujem da je primedba one dame o značenju zu- 

1 Prim. prev.: Keči: sich einen Zahn ausreissen (izvaditi 

zub) i sich einen ausreissen (= izonanisati) — nešto što se 

ne može adekvatno prevesti.


bobolje kod gravidnih žena u meni ponovo probudila 

ovakve tokove misli. 

Dotle ide tumačenje kolege koje je bez daljeg 

jasno i, kao što mislim, i besprekorno; njemu nemam 

ništa da dodam, osim da eventualno ukazem na verovatni 

smisao drugog dela sna, koji preko mostova 

reci: Zahn(ziehen — Zug; reissen — reisen) prikazuje 

prelaz snevača, izvršen, sudeći po svemu, sa teškoćama, 

sa masturbacije ka polnom opštenju (tunel 

kroz koji ulaze i izlaze vozovi u raznim pravcima) 

kao i njegove opasnosti (trudnoća; kaput). 

Naprotiv, slučaj mi teorijski izgleda zanimljiv u 

dva pravca. Najpre, on dokazuje vezu koju je otkrio 

Frojd, da ejakulacija u snu dolazi pri aktu vađenja 

zuba. Tu poluciju mi možemo, bilo u kakvoj formi se 

ona pojavila, smatrati kao masturbatorno zadovoljenje 

koje se vrši bez pomoći mehaničkih nadražaja. 

Uz to dolazi da se u ovom slučaju polucionističko zadovoljenje 

ne vrši, kao inače, na jednom ma i samo 

imaginarnom objektu, nego bez objekta; ono je dakle 

čisto autoerotičko, ako tako smemo reći, i u krajnjem 

slučaju dopušta samo jedan slab homoseksualni trag 

(zubara). 

Druga tačka koja se čini da zaslužuje da bude 

istaknuta jeste ova: „Može se lako prigovoriti da 

uopšte nema potrebe da se ovaj slučaj smatra kao da 

potvrđuje Frojdovo gledište, pošto su događaji prethodnog 

dana, sami po sebi dovoljni, da sadržaj sna 

načine razumljivim. Poseta snevačeva zubaru, njegov 

razgovor sa damom i njegovo čitanje knjige Tumačenje 

snova u dovoljnoj meri objašnjavaju kako je on 

taj san stvorio, naročito još što je njegov san bio 

uznemiren zuboboljom; to bi objasnilo čak i to, ako 

se ukaže potreba, kako je san poslužio da se snevač 

oslobodi bola koji ga je u snu uznemiravao (posredstvom 

predstave o uklanjanju bolesnog zuba i pomoću 

istovremenog ugušivanja straha od bola pomoću 

libida). Ali, čak i uz najveće priznavanje svega ovog, 

neće se moći održati tvrđenje da je čitanje Frojdovih 

objašnjenja u snevača uspostavilo vezu između 

vađenja zuba i akcije masturbacije, ili čak da je ovu 


vezu moglo uspostaviti da ona već odavno nije postojala, 

kao što to snevač sam priznaje da je bila (u 

izrazu „sich einen ausreissen"). Sta je ovu vezu, pored 

razgovora sa damom, moglo uspostaviti — na to 

nam ukazuje kasnija snevačeva izjava da prilikom 

čitanja Tumačenja snova iz razumljivih razloga nije 

hteo verovati u ovo tipično značenje snova sa nadražajem 

sna i da je žejeo da zna da li to važi za sve 

takve snove. San mu to potvrđuje, bar što se tiče njegove 

sopstvene ličnosti, i tako pokazuje zašto je u to 

morao sumnjati. San je, dakle, i u ovom pogledu ispunjenje 

jedne želje, i u vezi je, naime, sa dalekosežnošću 

primene i održivošću ovog Frojdovog shvatanja." 

U drugu grupu tipičnih snova spadaju snovi u 

kojima letimo ili lebdimo, plivamo ili tome slično. 

Sta znače ovi snovi? Na to se ne može dati opšti odgovor. 

Kao što ćemo čuti, oni znače u svakom slučaju 

nešto drugo; samo materijal senzacija, sadržan 

u njima, uvek je izveden iz istog izvora. 

Iz izveštaja koje dobij amo iz psihoanaliza možemo 

zaključiti da i ovi snovi obnavljaju utiske iz 

detinjstva, naime, da se odnose na igre kretanja koje 

za dete imaju tako izvanrednu privlačnu snagu. Koji 

ujak ili stric nije već pustio dete da leti tako što je, 

šireći ruke, s njim jurio kroz sobu, ili se s njim igrao 

padanja tako što ga je ljuljao na kolenu, pa odjednom 

jednu nogu ispružio, ili ga podigao uvis, pa onda 

odjednom učinio kao da ga više neće pridržati. 

Deca onda vrište od zadovoljstva i neprestano traže 

da se igra ponovi, pogotovu ako pri tom osećaju mali 

strah ili slabu vrtoglavicu; zatim, posle niza godina, 

ona oživljavaju takvo ponavljanje u snu, ali pri tom 

u snu ispuštaju ruke koje su ih dočekivale, tako da 

sada slobodno lebde i padaju. Poznata je ljubav sve 

male dece za takve igre, kao što su ljuljanje i klackanje; 

ako zatim vide gimnastičke veštine u cirkusu, 

sećanje se ponovo osvežava. Kod mnogih dečaka nastaje 

onda histerični napad samo od reprodukcije takvih 

veština koje se izvode sa velikom spretnošću. 

Kod ovih, samo po sebi bezazlenih, pokretnih igara 

nisu baš retke i pojave buđenja seksualnih osećanja.


Da izrazimo to rečju koja je kod nas u upotrebi i 

koja pokriva sve ove primedbe: to je „vijanje" (jurnjava, 

Hetzen) u detinjstvu, koju ponavljaju snovi 

o letenju, padanju, vrtoglavici itd., čija su se osećanja 

prijatnosti sada pretvorila u strah. Ali, kao što to 

svaka majka zna i to „vijanje" dece u stvari je dosta 

često prešlo u svađu i plač. 

Ovaj istovrsni materijal koji se sastoji iz senzacija 

kretanja iz istog izvora upotrebljava se sad za 

predstavljanje najraznovrsnijih misli sna. Snovi o letenju 

ili lebdenju, većim delom sa akcentom uživanja, 

zahtevaju naj različiti ja tumačenja, sasvim specijalna 

kod nekih osoba, a tumačenja tipične prirode kod 

drugih. Jedna od mojih pacijentkinja vrlo često je sanjala 

kako nad ulicom lebdi na izvesnoj visini, ne 

dodirujući pri tom zemlju. Ona je bila veoma malog 

rasta i plašila se svakog prljanja koji bi sobom doneo 

dodir s ljudima. Njen san o lebdenju ispunjavao 

joj je obe želje: time što joj je noge podizao sa zemlje, 

i što je njena glava podizana u više regione. Kod 

drugih snevačica imao je san o letenju značenje čežnje: 

„Da sam ptičica". Druge su noću postajale anđeli 

jer im je nedostajalo da danju budu tako nazivane. 

Tesna veza letenja sa predstavom ptice čini razumljivim 

što san o letu kod muškaraca najčešće ima 

grubo čulno značenje. Nećemo se čuditi kada čujemo 

da je ovaj ili onaj snevač uvek veoma gord na svoju 

snagu letenja. 

Dr Paul Federn (Beč) izneo je privlačnu misao 

da priličan deo ovih snova o letenju predstavlja snove 

erekcije, pošto neobični fenomen koji ljudsku maštu 

neprekidno zabavlja, fenomen erekcije, mora imponovati 

kao ukidanje gravitacije (Uporedi uz ovo 

krilate faluse u antici). 

Vredi napomenuti da trezveni i zapravo svakom 

tumačenju nenaklonjeni engleski eksperimentator 

Mourly Vold isto tako zastupa erotično tumačenje 

snova o letenju (lebdenju), (Vber den Traum, sveska 

II, str. 791). On erotiku naziva „najvažnijim motivom 

za san lebdenja", poziva se na snažno osećanje vibra- 


* 

cija u telu koje prate ovakav san, i na često povezivanje 

takvih snova sa erekcijama ili poluči jama. 

Snovi o padanju nose češće karakter straha. Njihovo 

tumačenje kod žena ne predstavlja nikakvu teškoću, 

pošto one gotovo redovno akceptiraju simboličnu 

primenu padanja, koje opisuje popustljivost 

prema erotičnom iskušenju. Infantilne izvore sna o 

padanju još nismo iscrpli; gotovo sva deca su u datom 

slučaju padala, pa su ih posle toga podizali i 

milovali; i ako bi noću ispali iz krevetića, njihova 

dadilja bi ih primila u svoj krevet. 

Lica koja često sanjaju o plivanju, koja sa velikim 

zadovoljstvom seku talase itd., obično su bili 

noćničavci (= obično su mokrili poda se), i sada u 

snu obnavljaju jedno uživanje koje su odavno naučili 

da ga se odreknu. Uskoro ćemo saznati na jednom 

ili drugom primeru kako se predstavljanje snova 

o plivanju mogu lako dati. 

Tumačenje snova o vatri daje pravo jednoj zabrani 

u detinjstvu koje deci zabranjuje da „se igraju 

vatrom" da ne bi onda noću kvasila posteljinu. 

I u tim snovima, naime, leži reminiscencija na enuresis 

nocturna dečjih godina. U Fragmentu jedne analize 

histerije (1905) ja sam dao potpunu analizu i 

sintezu jednog takvog sna o vatri u vezi sa istorijom 

bolesti snevačice i pokazao kako se ovaj infantilni 

materijal može upotrebiti za predstavljanje impulsa 

zrelijih godina i za koje. 

Mogli bismo navesti još čitav niz „tipičnih" snova, 

ako pod tim nazivom podrazumevamo činjenicu 

da se često vraća isti manifestni sadržaj sna kod raznih 

snevača; takvi su, na primer, snovi o hodanju tesnim 

ulicama, hodanju kroz čitav niz soba, snovi o 

noćnom razbojniku, za koji važe i mere predostrožnosti 

nervoznih ljudi pre odlaska na spavanje, snovi 

o proganjanju od strane divljih zveri (bikovi, 

konji) ili o ugrožavanju noževima, bodežima, kopljima, 

od kojih su ova dva poslednja karakteristična za 

manifestnu sadržinu sna onih što pate od straha i 

slično. Jedno istraživanje koje bi se specijalno bavilo 

ovim materijalom bilo bi veoma dobrodošlo. Ume- 

4 Frojd, Odabrana dela, VII


sto toga, učiniću dve napomene, koje se, međutim, ne 

odnose isključivo na tipične snove. 

Ukoliko se više bavimo rešavanjem snova, utoliko 

dragovoljnije moramo priznati da većina snova 

odraslih ljudi obrađuje seksualni materijal i izražava 

erotične želje. Samo onaj koji snove stvarno analizira, 

to jest onaj koji od njihove manifestne sadržine 

prodire do latentnih misli sna, može doneti sud o 

tome, a nikad onaj koji se zadovoljava time što samo 

registruje manifestnu sadržinu (kao na primer Ne7ce 

(Nacke), u svojim radovima o seksualnim snovima). 

Konstatujmo odmah da nam ova činjenica ne donosi 

nikakvo iznenađenje, nego da je u punoj saglasnosti 

sa našim osnovnim principima o tumačenju snova. 

Nijedan drugi nagon od detinjstva na ovamo nije 

morao pretrpeti toliko potiskivanja koliko seksualni 

nagon u svojim mnogobrojnim komponentama 1 ; ni 

od jednog drugog nije preostalo toliko i tako snažnih 

nesvesnih želja koje sada, u stanju spavanja, 

deluju izazivajući snove. Pri tumačenju snova ne 

smemo nikad smetnuti sa uma ovo značenje seksualnih 

kompleksa, ali razume se, ne smemo ni preterivati 

pripisujući mu isključivu važnost. 

Prilikom pažljivog tumačenja moći ćemo da kod 

mnogih snova konstatujemo da se moraju shvatiti čak 

biseksualno, jer daju jedno neotklonjivo nadtumačenje 

u kome se ostvaruju snevačevi homoseksualni impulsi, 

tj. oni koji su suprotni normalnom polnom opštenju. 

Ali da bi svi snovi trebalo da se tumače bi 

seksualno, kao što tvrde V. Štekel 2 

i Alf. Adler 3 

izgle 

da mi isto tako nedokažljivo kao i neverovatno uopštavanje 

koje ja ne bih želeo da zastupam. Pre svega, 

ja ne bih mogao odstraniti očiglednu činjenicu da po- 

1 

Uporedi piščevo delo „Drei Abhandlungen zur Sexualtheorie" 

1905, 6. izd., 1926 (Tri rasprave o seksualnoj teoriji). 

2 

Die Sprache des Traumes (= Govor sna), 1911. 

8 

Der psychische Hermaphroditismus im Leben und in 

der Neurose (= Psihički hermafrođitizam u životu i neurozi), 

Fortschritte der Medizin, 1910, br. 16, i kasniji radovi u 

Zentralblatt fur Psychoanalyse I, 1910/11. 

Predstavljanje kroz simbole 5J, 

stoje mnogobrojni snovi koji zadovoljavaju — u najširem 

smislu — druge potrebe nego što su erotične, 

— snovi o gladi i žeđi, snovi o komoditetu itd. I slične 

postavke — „da se iza svakog sna može naći klauzula 

o smrti" (Štekel), da „svaki san dozvoljava da 

se prepozna napredovanje od ženske prema muškoj 

liniji" (Adler), izgleda mi da su daleko prevazišle 

meru onoga što je u tumačenju snova dozvoljeno. — 

Tvrđenje da svi snovi zahtevaju seksualno tumačenje, 

protiv kojeg se u literaturi neumorno polemiše, 

strano je mom Tumačenju snova. Ono se ne može 

naći u sedam izdanja ove knjige i stoji u očiglednoj 

suprotnosti sa ostalim sadržajem u njoj. 

Da upadljivo bezazleni snovi bez izuzetka oličavaju 

grube erotične želje tvrdili smo već na jednom 

drugom mestu i mogli bismo to potvrditi mnogobrojnim 

novim primerima. Ali i mnogi snovi koji izgledaju 

indiferentni, kod kojih se ni u kom pravcu ne 

bi moglo primetiti nešto naročito, svode se posle analize 

nesumnjivo na seksualne pokrete želja, često neočekivane 

vrste. Ko bi, na primer, pre rada na tumačenju, 

u sledećem snu naslućivao seksualnu želju? 

Snevač priča: Između dve veličanstvene palate nešto 

malo pozadi nalazi se jedna kućica čija su vrata 

zatvorena. Moja žena me vodi jednim delom ulice 

do kućice, razbija vrata, i onda se ja brzo i lako uvlačim 

u unutrašnjost jednog dvorišta, koje se okomito 

penje. 

Svako ko je stekao malo prakse u prevođenju 

snova biće, svakako, odmah opomenut na to da ulaženje 

u tesne prostorije, otvaranje zatvorenih vrata 

spadaju u najobičniju seksualnu simboliku, i s lakoćom 

će u ovom snu naći predstavljanje jednog pokušaja 

vršenja koitusa od pozadi (između oba veličanstvena 

guza ženskog tela). Tesni, koso uzlazeći 

hodnik je, naravno, vagina, a pomoć koju snevač 

ukazuje svojoj ženi goni nas na zaključak da je, u 

stvari, samo obzir prema zakonitoj ženi izvršio sprečavanje 

jednog takvog pokušaja; i jedno raspitivanje 

dolazi do rezultata da je na dan sna jedna mlada 

devojka ušla u domaćinstvo snevačevo, koja je u nje- 

*•


mu izazvala dopadanje i stvorila utisak kao da se ne 

bi odveć bunila protiv jednog takvog približavanja. 

Mala kuća između dve palate uzeta iz jedne reminiscencije 

na Hradščane u Pragu, i prema tome ukazuje 

na istu devojku koja potiče iz ovoga grada. 

Kada pacijentima ističem učestalost Edipovog 

sna da se polno opšti sa svojom sopstvenom majkom, 

kao odgovor ja obično dobijam: „Ne mogu da se setim 

jednog takvog sna." A odmah posle toga pojavljuje 

se sećanje na jedan drugi, nerazgovetan i indiferentan 

san koji se kod dotične osobe više puta ponovio, 

i analiza pokazuje da je to san iste sadržine, 

naime opet Edipov san. Mogu sa sigurnošću tvrditi 

da su prerušeni snovi o seksualnom opštenju s majkom 

nekoliko puta češći od otvorenih. 1 

Postoje snovi o pejzažima i mestima u kojima se 

još u snu ističe sigurnost: „Ovde sam već bio jed- 

1 Jedan tipičan primer takvog prerušenog Edipovog sna 

objavio sam u prvom broju časopisa „Zentralblatt fiir Psvchoanalvse" 

(vidi dole); jedan drugi sa opširnim tumačenjem objavio 

je O. Rank na istom mestu, u broju 4. O ostalim prerušenim 

Eđipovim snovima u kojima se ističe simbolika oka 

vidi Ranka (Internationale Zeitschrift fiir Psychoanalyse, I. 

1913). Na istom mestu su takođe radovi o „snovima o očima" i 

očna simbolika od Edera, Ferencija, Rajtlera. Oslepljivanje u 

Edipovom mitu, kao i na drugom mestu, kao zamena kastracije. 

Starima, uostalom, ni simboličko tumačenje neprikrivenih 

Edipovih snova nije bilo nepoznato (Uporedi O. Rank, 

Jahrbuch II, str. 534): „Tako je poznat jedan san Julija 

Cezara o polnom opštenju sa majkom, koji su tumači sna 

tumačili kao povoljno predskazivanje za osvajanje sveta 

(majka—zemlja). Isto tako poznato je i proročanstvo dato 

Tarkvinijcima da će vlast nad Rimom pripasti onome koji 

prvi bude poljubio majku (osculum matri tulerit), što je Brut 

shvatio kao ukazivanje na majku—zemlju (terram osculo 

contigit scilicet quod ea communis mater omnium mortalium 

esset, Livije I, LXI). Uporedi uz ovo i Hipijev san u Herodota 

VI, 107: ,,A varvare je Hipija vodio u Maraton pošto je prethodne 

noći imao sledeći san. Hipiji je izgledalo kao da spava 

pored svoje majke. Iz ovog sna je sad zaključio da će doći 

kući u Atinu i ponovo zadobiti vlast i umreti u otadžbini u 

svojim starim danima." Ovi mitovi i objašnjenja ukazuju na 

jedno pravilno psihičko saznanje. Ja sam našao da osobe koje 

znaju da im majka daje prednost ili ih ističe u životu poka- 


nom." Ovo „Dejd vu" (= već viđeno) ima, međutim, 

u snu neko naročito značenje: Ovo mesto je onda 

uvek polni organ majke; u stvari ni za jedno drugo 

mesto ne možemo sa takvom sigurnošću tvrditi da 

„smo tamo već jednom bili". Jedan jedini put doveo 

me je neki prisilni neurotičar u nepriliku da saopštenjem 

jednog sna, u kome je stajalo da on posećuje 

jedan stan, u kome je već dva puta bio. Baš ovaj pacijent 

mi je, davno pre toga, ispričao kao događaj iz 

svoje šeste godine da je tada jednom delio postelju 

sa svojom majkom i priliku zloupotrebio tako što je 

uvukao prst u njen polni organ dok je ona spavala. 

U velikom broju snova koji su često ispunjeni 

strahom i koji za sadržaj imaju prolaženje kroz teskobne 

prostorije ili boravak na vodi leže fantazije o 

intrauterinom životu, o boravku u materinom telu i 

o aktu rađanja. U sledećim redovima ispričaću san 

zuju ono pouzdanje u samoga sebe, onaj nepokolebljivi optimizam, 

da ne retko izgledaju kao heroji i postižu stvarni 

uspeh. 

Tipičan primer jednog prerušenog Edipovog sna: Jedan 

čovek sanja: On održava tajne odnose s jednom damom kojom 

želi neko drugi da se oženi. On je zabrinut da bi ovaj 

drugi mogao otkriti njihov odnos tako da od braka ne bi bilo 

ništa, i zato se veoma nežno ponaša prema čoveku; privija 

se uz njega i ljubi ga. — činjenice u životu ovog snevača 

dodiruju sadržaj sna samo u jednoj tački. On održava tajne 

odnose sa jednom udatom ženom, i jedna dvosmislena izjava 

njenog muža, s kojim je bio u prijateljskim odnosima, izazvala 

je u njemu sumnju da je ovaj mogao nešto primetiti. A, u 

stvari, ovde igra ulogu još nešto drugo što se izbegava da se 

pomene u snu i što ipak jedino daje ključ za rešenje sna. 

Život supruga je ugrožen organskim oboljenjem. Njegova žena 

je pripremljena na mogućnost njegove iznenadne smrti i naš 

se snevač svesno bavi namerom da posle muževljeve smrti 

mladu udovicu uzme za ženu. Ovom spoljašnjom situacijom 

snevač se nalazi prebačen u konstelaciju Edipovog kompleksa: 

njegova želja može ubiti muža, da bi se mogao oženiti njegovom 

ženom; njegov san ovu želju ispoljava u pritvornom izopačen 

ju. Umesto da bude udata za jednog drugog, san unosi 

da će se neko drugi tek oženiti njome, što odgovara njegovoj 

tajnoj nameri, i neprijateljske želje prema mužu kriju se iza 

demonstrativnih nežnosti koje vode poreklo iz sećanja na njegovo 

dečje opštenje sa ocem.


jednog mladog čoveka koji u fantaziji iskorišćava 

već intrauterinu priliku da bi posmatrao koitus između 

roditelja. 

„On se nalazi u jednoj dubokoj jami, u kojoj se 

nalazi prozor kao u tunelu na Semeringu. Kroz ovaj 

prozor on najpre vidi pust pejsaž i zatim u taj pejsaž 

ukomponira jednu sliku, koja se odmah stvori na 

licu mesta i ispuni prazninu. Slika predstavlja njivu 

koji neki instrument duboko prevrće, i lep vazduh, 

ideja o temeljitom radu koja je prisutna, plavocrvene 

grude čine lep utisak. Zatim ide dalje, vidi otvoreno 

jednu pedagogiku... i čudi se što se u njoj tolika 

pažnja poklanja seksualnim osećanjima (deteta), 

pri čemu on mora da misli na mene." 

Lep san o vodi, koji pripada jednoj pacijentkinji, 

i koji je dospeo do naročite primene u lečenju, jeste 

i ovaj: 

U svom letnjem boravištu na * * jezeru ona se 

baca u tamnu vodu na mestu gde se u vodi ogleda, 

bledi mesec. 

Snovi te vrsti su snovi o rađanju; do njihovog 

tumačenja dolazimo ako činjenicu saopštenu u manifestnom 

snu obrnemo, dakle ako umesto: baciti se 

u vodu, stavimo: — izići iz vode, tj. biti rođen. 1 

Lokalitet 

iz kojeg se rađamo prepoznaćemo ako pomislimo 

na raskalašni smisao francuske reci ,,la lune". 

Bledi mesec je tada bela stražnjica, iz koje dete uskoro 

saznaje da je došlo. Šta treba, dakle, da znači što 

pacijentkinja želi da „bude rođena" u svom letnjem 

boravištu? Pitam snevačicu, a ona mi bez oklevanja 

odgovara: Zar nisam ovom kurom kao novorođena? 

I tako ovaj san postaje poziv da se lečenje nastavi na 

onom letnjem boravištu, tj. da je tamo posetim; san 

možda sadržava i sasvim bojažljivu aluziju na želju 

da i sama postane majka. 2 

1 

O mitološkom značenju rođenja iz vođe vidi Rank: 

Der Mythus von der Geburt des Helden (= Mit o rođenju 

junaka). 2 

Značaj fantazija i nesvesnih misli o životu u majčinoj 

utrobi naučio sam tek kasnije da cenim u pravoj svetlostt 


Jedan drugi san o rođenju uzimam zajedno sa 

tumačenjem iz jedne knjige E. Jonesa: „Ona je stajala 

na morskoj obali i vodila nadzor nad jednim malim 

dečakom dok je gazio u vodu koji je uostalom izgledao 

kao da je njen. To je radio sve dok ga voda 

nije pokrila, tako da mu je mogla videti samo još 

glavu, kako se na površini diže i spušta. Scena se zatim 

promenila u prepunu dvoranu jednog hotela. 

Njen muž ju je ostavio i upustio se u razgovor s nekim 

strancem." 

„Druga polovina sna otkrila se pri analizi bez daljeg 

kao predstavljanje bekstva od muža i uspostavljanje 

intimnih odnosa sa jednom trećom osobom. 

Prvi deo je bio očigledna fantazija rađanja. U snovima, 

kao i u mitologiji, predstavljeno je rođenje deteta 

iz vode u utrobi obično pomoću obrtanja, kao 

ulazak deteta u vodu; pored mnogih drugih i rođenja 

Adonisa, Ozirisa, Mojsija i Baha pružaju dobro poznate 

primere za ovo. Dizanje i spuštanje glave u 

vodi podseća pacijentkinju smesta na senzacije pokreta 

deteta koje je upoznala za svoje prve i jedine 

trudnoće. Misao na dečaka koji ulazi u vodu budi sanjarenje 

u kome ona vidi samu sebe kako ga je izvukla 

iz vode, odvela u dečju sobu, umila ga i obukla 

i najzad odvela u svoju kuću." 

„Druga polovina sna dakle predstavlja misli koje 

se tiču bežanja, koje stoji u vezi sa prvom polovinom 

skrivenih misli sna; prva polovina sna odgovara latentnoj 

sadržini druge polovine, fantaziji rođenja. 

Osim ranije pomenutog preobrtanja zauzimaju dalja 

obrtanja mesto u svakoj polovini sna. U prvoj polovini 

dete odlazi u vodu i onda mu se glava klati; u 

Oni sadržavaju kako objašnjenje za neobičan strah tako mnogih 

ljudi da ne budu živi sahranjeni, kao i najdublje nesvesno 

obrazloženje verovanja u nastavak života posle smrti, što 

predstavlja samo projekciju u budućnost ovog neprijatnog 

života pre smrti. Akt rođenja je, uostalom, prvi doživljaj straha 

i prema tome izvor i prauzor afekta straha.


mislima sna što leže u osnovi pojavljuju se tek pokreti 

deteta i zatim dete napušta vodu (dvostruko 

obrtanje). U drugoj polovini, napušta je njen muž; u 

mislima sna ona napušta muža." (Prevod Ota Ranka). 

Abraham priča još jedan san rođenja koji je imala 

jedna mlada žena koja je očekivala svoj prvi porođaj. 

Sa jednog mesta patosa u sobi vodi podzemni 

kanal direktno u vodu (put rođenja plodova voda). 

Ona podiže jedan poklopac na podu i smesta se pojavljuje 

jedno stvorenje obučeno u krzno mrke boje, 

koje gotovo potpuno liči na morskog psa. Ovo biće 

se sad iščauri kao mlađi brat snevačice, prema kome 

je ona odvajkada stajala u materinskom odnosu. 

Rank je na čitavom nizu snova pokazao da se 

snovi o rođenju služe istom simbolikom kao i snovi 

mokraćnog nadraža ja. Erotični nadražaj predstavljen 

je u njima kao nadražaj na mokrenje; stratifikacija 

značenja u ovim snovima odgovara promeni 

značenja simbola od doba detinjstva naovamo. 

Ovde možemo da se vratimo na temu koju smo 

prekinuli: na ulogu koju pri stvaranju sna imaju organski 

nadražaji koji ometaju spavanje. Snovi koji 

su se ostvarili pod ovim utiscima ne pokazuju samo 

tendenciju za ispunjenjem želja i karakter komoditeta 

sasvim otvoreno, nego često i potpuno providnu 

simboliku, pošto jedan nadražaj često dovodi do buđenja, 

čije je zadovoljenje u simboličkom odevanju 

u snu već uzalud bilo pokušano. To važi za polucijske 

snove kao i za snove izazvane potrebom za mokrenjem 

ili za stolicom. Osobeni karakter polucionih 

snova ne dozvoljava nam samo da otkrijemo izvesne 

seksualne simbole, koje smo već upoznali kao tipične, 

ali koje smo i žestoko osporavali, nego nas može uveriti 

i da je po neka na izgled bezazlena situacija u 

snu takođe samo simbolička predigra za jednu grubu 

seksualnu scenu koja, međutim, većinom samo relativno 

kratkim polucionim snovima dolazi do direktnog 

predstavljanja, dok se vrlo često preobrće u san 

straha koji isto tako vodi u buđenje. 


Simbolika nadražajnih snova na mokrenje naročito 

je providna i odavno je već odgonetnuta. Već je 

Hipokrat zastupao mišljenje da — ako se sanja o fontanama 

i bunarima — to znači smetnje u bešici (H. 

Elis). Serner je proučavao raznovrsnost ovih mokraćnih 

snova i takođe već tvrdio da „se jači nadražaj na 

mokrenje uvek preobrće u polnu sferu i njene simboličke 

tvorevine... Mokraćni san je često predstavnik 

ujedno i seksualnog sna". 

O. Rank, čijih sam se izvođenja u njegovim radovima 

o Symbolschinchtung im Traum na ovom mestu 

pridržavao, učinio je vrlo verovatnim da je velik 

broj „snova nadražaja na mokrenje" zapravo prouzrokovan 

seksualnim nadražajem, koji najpre traži 

da se zadovolji putem regresije u infantilnom obliku 

uretralne erotike. Naročito poučni su onda oni slučajevi 

u kojima ovako uspostavljeni nadražaj na mokrenje 

vodi do buđenja i do pražnjenja bešike, posle 

čega se san, uprkos tome, produžava i svoju potrebu 

sad izražava u neuvijenim erotičkim slikama. 1 

Na sasvim analogan način otkrivaju pripadajuću 

simboliku i snovi nadražaja creva i pri tom potvrđuju 

povezanost zlata i blata 2 

koja je bogato dokazana 

u narodnoj psihologiji: „Tako, na primer, jedna žena 

sanja u vreme kad se zbog smetnje u crevima nalazi 

na lečenju, o kopaču blaga, koji u blizini jedne male 

1 

Iste predstave simbola, koje u infantilnom smislu čine 

pozadinu vesikalnog sna, javljaju se i u recentnom smislu u 

odabrano seksualnom značenju: Voda — urin — sperma — 

voda rođenja; (= Fruchtbehalter plodova vodica) (Schiff) 

lađa + = schiffen (mokriti); = Fruchtbehalter (sanduk); 

ovlažiti se = enuresis-koitus = trudnoća; plivati = urin = 

boravak nerođenog (deteta); kiša = mokrenje = simbol oplođivanja; 

putovanje (voziti se = skinuti se) = ustajanje iz 

kreveta = polno opštiti (voziti se, svadbeni put); mokrenje = 

seksualno pražnjenje (polucija)." (Rank, 1. c). 

2 

Frojd, Charakter und Analerotik (Karakter i analna 

erotika); Rank, Die Symbolschichtung usw. Dattner, Internat 

Zschrift fur Psychoanalyse I, 1913, Rajk (Reik), Intern. Zeitschrilt 

III, 1915.


drvene kolibe, koja izgleda kao neki seoski nužnik, 

zakopava blago. Drugi deo sna ima za sadržaj kako 

svome detetu, jednoj maloj devojčici koja se uprljala, 

pere stražnjicu." 

Na snove o rođenju nadovezuju se snovi o „spašavanjima". 

Spašavati, naročito spašavati iz vode, 

znači isto što i roditi, ako to sanja žena, ali se ovaj 

smisao modifikuje ako je snevač muškarac (Vidi jedan 

takav san kod Pfistera: Ein Fali vod psvchoanalvtischer 

Seelsorge und Seelenheilung, Evangelische 

Freiheit, 1909). — O simbolu „spašavanja" vidi moje 

predavanje: „Die zukiinftigen Chancen der psvchoanalvtischen 

Therapie", Zentralblatt fiir Psychoanalyse, 

broj 1, 1910 (Sabrana dela, sveska VIII), kao i: 

„Beitrage zur Psvchologie des Liebeslebens", I. Uber 

einen besonderen Typus der Objektwahl beim Manne, 

Jahrbuch fiir Psychoanalyse, sveska II, 1910 (Sabrana 

dela, sveska VIII). 1 

Razbojnici, noćni provalnici i duhovi od kojih se 

čovek plaši pre nego što pođe na spavanje, i koji ponekad 

posećuju čoveka i za vreme spavanja, vode poreklo 

iz jedne te iste infantilne reminiscencije. To su 

noćni posetioci koji su dete probudili iz sna da bi ga 

stavili na nosu da ne bi ukvasio krevet, ili koji su podigli 

prekrivač da bi brižljivo pogledali kako drži 

ruke za vreme spavanja. Iz analiza nekih od ovih snova 

straha mogao sam dovesti i do agnosciranja lica 

noćnog posetioca. Razbojnik je uvek bio otac, a duhovi 

će, svakako, više odgovarati ženskim osobama u 

beloj noćnoj odeći. 

1 Dalje još Rank, Belege zur Rettungsphantasie (Zentralblatt 

f. PsA., I, 1910, str. 331); Reik, Zur Rettungssymbolik (na 

istom mestu, str. 499); Rank, Die Geburtsrettungsphantasie in 

Traum und Dichtung (Internationale Zeitschrift fiir Psychoanalyse, 

II, 1914). 

Primeri — Računanje i govorenje ti snu 59 

F 

PRIMERI — RAČUNANJE 

I GOVORENJE U SNU 

Pre nego što odredim odgovarajuće mesto četvrtom 

faktoru od onih što upravljaju stvaranjem snova, 

hteo bih da iznesem nekoliko primera iz svoje 

zbirke snova. Oni će delimično objasniti saradnju između 

tri nama poznata činioca, a delimično dati naknadno 

dokaze za slobodno postavljena tvrđenja, ili 

izvesti neosporne zaključke. U ovom prikazivanju 

rada sna bilo mi je zaista veoma teško da svoje rezultate 

dokažem na primerima. Primeri za pojedine 

postavke imaju dokaznu moć samo u vezi sa tumačenjem 

jednog sna kao celine; istrgnuti iz celine, oni 

gube svoju lepotu; s druge strane, samo malo dublje 

tumačenje sna ubrzo postaje tako obimno da nas 

ostavlja da gubimo nit raspravljanja, za čiju ilustraciju 

treba da nam posluži. Ova tehnička poteškoća 

može služiti kao opravdanje ako ja sad svašta redam 

jedno za drugim, što je zajednički povezano samo za 

tekst prethodnog odeljka. 

Najpre ću dati nekoliko primera naročito osobenih 

ili neobičnih načina predstavljanja u snu. U snu 

jedne dame stoji: Jedna sobarica stoji na merdevinama 

kao da pere prozore i ima kod sebe jednog šimpanza 

i jednu gorila-mačku (kasnije snevačica ispravlja: 

angora-mačku). Ona te životinje baca na snevačicu; 

šimpanza se privije uz ovu, i to je vrlo odvratno. 

Ovaj san je postigao svoj cilj jednim veoma jednostavnim 

sredstvom tako što je jednu frazu uzeo 

doslovno i predstavio prema njenom tekstu. „Majmun" 

kao i imena životinja uopšte su pogrdna imena, 

i situacija u snu ništa drugo ne kazuje nego „psovati 

na sve strane". Ova ista zbirka uskoro će doneti 

dalje primere za primenu ove jednostavne smicalice. 

Potpuno slično postupa jedan drugi san: Jedna 

žena sa detetom koje ima upadljivo unakaženu glavu; 

za ovo dete je čula da je postalo ovakvo zbog položaja 

u majčinoj utrobi. Lobanja bi se mogla, rekao


je lekar, kompresijom dovesti u bolji oblik, ali to bi 

škodilo mozgu. Ona misli, pošto je to dečak, da mu 

to manje škodi. — Ovaj san sadržava plastično prikazivanje 

apstraktnog pojma: „Dečji utisci", koji je 

snevačica čula u objašnjenjima lečenja. 

Drugim putem krenuo je rad sna u sledećem 

primeru. San sadržava sećanje na jedan izlet ka 

Hilmtajhu kod Graca. Napolju je strašno vreme; jedan 

bedan hotel, sa zidova kaplje voda, kreveti su 

vlažni (Poslednji odlomak sna je manje direktan u 

snu nego što ga ja iznosim). San znači „izlišan" (nemački: 

iiberflussig). Pojam koji se stvorio u mislima 

sna načinjen je najpre malo nasilno ekvivoknim, možda 

zamenjen, preko „iiberfliessend" (= što curi preko), 

ili „fliissig und uberfliissig", zatim predstavljen 

nagomilavanjem istovrsnih utisaka. Voda napolju, 

voda iznutra na zidovima, voda kao vlaga u posteljama, 

sve je tečno (fliissig) und „iiber" flussig: znači: 

sve curi i sve se preliva preko". To što u svrhu prikazivanja 

u snu ortografija stoji daleko, zaostaje iza 

zvuka reci, neće nas naročito začuditi, ako, na primer, 

i slik (rima) može sebi dopustiti sličnu slobodu. 

U opširnom snu jedne mlade devojke, koji je saopštio 

Rank i veoma detaljno ga analizirao, priča se 

kako ona odlazi u šetnju na njive, gde seče lepo klasje 

ječma i žita. U susret joj dolazi prijatelj iz mladosti, 

ona bi htela da izbegne da ga vidi. Analiza pokazuje 

da se radi o poljupcu u časti (Jahrbuch II, str. 

491). Klasje, koje ne sme da bude otkinuto nego odsečeno, 

u ovom snu služi kao takvo i u svom sažimanju 

sa Ehre, Ehrungen (= čast, poštovanja) služi čitavom 

nizu drugih misli. 1 

Zato je u drugim slučajevima jezik veoma olakšao 

snu predstavljanje njegovih misli, budući da raspolaže 

čitavim nizom reci koje su prvobitno bile zamišljene 

slikovito i konkretno, a danas se upotreb- 

1 

Ovde se radi o dve reci: Ahre (= klas) i Ehre (= čast). 

Vidi se kako je nemogućno prevesti to na naš jezik, zbog 

istozvučnosti reci. Ali u snu je to moguće: obe reci, Ahre i 

Ehre sažimanjem služe svojoj svrsi (Prim. prev.). 

Primeri — Računanje i govorenje u snu 61 

ljavaju u izbledelom, apstraktnom smislu. San ovim 

recima treba samo da vrati njihovo prvobitno puno 

značenje ili da se u promeni značenja vrati na raniju 

fazu svoga razvoja. Neko, na primer, sanja da se 

njegov brat krije u sanduku (= Kasten). U toku rada 

na tumačenju ova se reč zamenjuje jednom drugom 

„Schrank" (= orman) i misao sna sad glasi da ovaj 

brat treba da se „einschrdnken" (= ograniči), naime 

na svom mestu. Jedan drugi snevač penje se na brdo, 

sa koga ima sasvim neobičan vidik (= Aussicht) koji 

se pruža nadaleko. Pri tom se identifikuje sa svojim 

bratom koji izdaje „Obzor" (= Rundschau) i bavi se 

odnosima na Dalekom Istoku. 

U jednom snu Zelenog Hanjriha valja se jedan 

razdragani konj u najlepšoj zobi čije je svako zrno 

„sladak badem, rozina i jedan nov pfenig", „povezan 

u crvenu svilu i uvezan komadićem svinjske čekinje". 

Pesnik (ili snevač) daje nam odmah i tumačenje ovog 

predstavljanja sna, jer konj oseća tako prijatno golicanje 

da uzvikne: „Napeo sam se od sreće. 1 

Naročito bogato se koristi snom, baziranim na 

rečeničnim frazama i vicevima (prema Henzenu), 

staroindijska saga — literatura, u kojoj jedva da se 

može naći po neki primer za san bez dvosmislenosti 

ili igre reci. 

Prikupljati ovakve vrste predstavljanja i sređivati 

ih prema principima koji leže u njihovoj osnovi 

bio bi naročiti posao. Mnoga od ovih predstavljanja 

mogu se nazvati gotovo vicevima. Čovek ima utisak 

da ga nikad ne bi sam pogodio, da snevač nije sam 

umeo da ga saopšti: 

1) Neki čovek sanja da ga pitaju za ime, ali on 

ne može da ga se seti. On sam objašnjava da to treba 

da znači: To mi u snu ne pada na pamet. 

1 

Ovakav prevod ne znači ništa i ne objašnjava šta je 

Frojd hteo da kaže. Reč „Hafer" znači „zob, ovas" i dotle je 

sve u redu. Ali reč je o razigranom, razdraganom konju, a 

nemačka fraza der Hafer sticht mich znači: „obesan sam; 

napeo sam se od sreće". (Prim. prev.).


2) Jedna pacijentkinja priča o snu u kome su 

sve osobe koje su radile bile naročito velike. To treba 

da znači, dodaje ona, da mora da se radi o nekom događaju 

iz moga detinjstva, jer onda su mi svi odrasli 

izgledali ovako preterano veliki. Njena sopstvena 

ličnost ne nastupa u ovoj sadržini sna. 

Prebacivanje u detinjstvo izražava se u drugim 

snovima i drugoj ačije, tako što se vreme prevede na 

prostor. Dotične osobe vidimo kao daleko udaljene, 

na kraju jednog dugog puta, ili tako kao da ih posmatramo 

kroz dogled okrenut naopako. 

3) Jedan čovek, koji je u budućnosti sklon apstraktnom 

i neodređenom načinu izražavanja, inače 

dobro obdaren dosetljivošću, sanja da ide na stanicu, 

i kako baš dolazi voz. A zatim se peron približava 

vozu koji stoji, dakle apsurdno obrtanje stvarnog događaja. 

I ovaj detalj nije ništa drugo nego indikacija 

koja skreće pažnju na to da u sadržini sna treba da 

se nalazi nešto drugo izvrnute Analiza tog istoga sna 

dovodi do sećanja na knjige-slikovnice, u kojima su 

bili predstavljeni ljudi koji su dubili na glavi i hodali 

na rukama. 

4) Isti snevač, drugi put, priča o jednom kratkom 

snu koji nas gotovo podseća na tehniku rebusa. Njegov 

ujak mu daje poljubac u automobilu. On odmah 

dodaje i tumačenje koje ja nikad ne bih pronašao; 

to znači: autoerotizam 1 

. Jedna šala u budnom stanju 

bi mogla isto tako da glasi. 

5) Snevač izvlači jednu ženu iz postelje. To znači: 

Daje joj prednost. 2 

6) Snevač oficir sedi za stolom preko puta cara: 

On dolazi u suprotnost sa ocem. 

1 Nemci za automobil često kažu auto. Otuda igra reci 

(Prim. prev.). 

2 Neprevodljivo i nerazumljivo ako se nema u vidu da 

reč Vorzug, što inače znači „prednost", ovde treba dovesti u 

vezu sa glagolom „hervorziehen" = izvlačiti, i to uporediti sa 

glagolom „vorziehen" = dati prednost (Prim. prev.). 


7. Snevač leci jednu drugu osobu zbog preloma 

kostiju. Analiza pokazuje da je ovaj prelom prikazivanje 

brakolomstva i slično. 

8) Doba dana u snu zastupaju vrlo često godine 

detinjstva. Tako, na primer, u 5 V4 ujutru u snevača 

označava starost od 5 godina i 3 meseca, značajno 

vreme rođenja mlađeg brata. 

9) Jedno drugo predstavljanje veka trajanja života 

u snu: Neka žena ide sa dve devojke koje se razlikuju 

po starosti l 1 1 i godine jedna od druge. — 

Snevačica ne nalazi ni jednu familiju u krugu svojih 

poznanstava na koju bi se to odnosilo. Ona san 

tumači da oba deteta predstavljaju njenu sopstvenu 

ličnost i da je san upozorava da su oba traumatska 

događaja u njenom detinjstvu za toliko udaljena jedan 

od drugog. Jedan se dogodio kad joj je bilo 3Va 

godine a drugi kad je imala četiri godine i devet meseci. 

(3V2 i 4 3 A godine). 

10) Nije nikakvo čudo što osobe koje se nalaze 

na psihoanalitičkom lečenju često o njemu sanjaju 

i što moraju u snu izraziti sve misli i očekivanja koje 

lečenje izaziva. Slika odabrana za lečenje jeste po 

pravilu slika vožnje, većinom automobilom kao jednim 

novim i komplikovanim prevoznim sredstvom; 

brzinu automobila pacijent će iskoristiti da bi se 

narugao. Ako „nesvesno" kao elemenat budnih misli 

treba da bude predstavljeno u snu, ono sasvim svrsishodno 

biva zamenjeno „podzemnim" lokalitetima, 

koji su nekad, bez ikakve veze sa analitičkim lečenjem, 

značili telo žene ili telo majke (utrobu). „Dole" 

u snu veoma često se odnosi na genitalije, a suprotno 

„gore" na lice, usta ili grudi. Sa divljim zverima rad 

sna po pravilu simbolizuje strasne nagone, kako snevačeve 

tako i drugih lica od kojih se snevač plaši, 

dakle sa sasvim neznatnim pomeranjem samih lica 

koja su nosioci tih strasti. Odavde više nije daleko 

do predstavljanja strašnog oca kroz besne životinje, 

pse, divlje konje, a sve to podseća na totemizam. 

Moglo bi se reći da divlje životinje služe za predstavljanje 

libida, jedne snage koje se plaši i savlađuje 

ga potiskivanjem. I sama neuroza, „bolesna oso-


ba", često se odvaja od snevača (= čepa) i u snu predočava 

kao samostalna osoba. 

11) (H. Zaks) Iz tumačenja snova znamo da su 

radu sna poznati različiti putevi kako da recima ili 

govornim obrtima damo osećajni oblik. Tako, na primer, 

on može iskoristiti okolnost što je izraz koji 

treba da bude predstavljen dvosmislen i, upotrebljujući 

dvosmislenost kao „skretnicu", umesto prvog značenja 

koje se javlja u misli sna, primiti u manifestnu 

sadržinu sna drugo. 

To se desilo u malom snu koji iznosimo u narednim 

redovima, i to sa spretnim korišćenjem za to 

sposobnih recentnih utisaka prethodnog dana kao 

materijala predstavljanja. 

Na dan sna patio sam od nazeba i zato sam odlučio 

da uveče, ako ikako bude mogućno, ne napuštam 

postelju u toku noći. San mi je prividno omogućio 

da produžim svoj dnevni rad; bavio sam se 

time što sam lepio isečke iz novina u jednu knjigu, 

pri čemu sam nastojao da svakom odeljku odredim 

odgovarajuće mesto. San je glasio: 

„Ja se trudim da zalepim jedan isečak u knjigu, 

ali on ne može da stane na stranu, što mi pričinjava 

veliki bol." 

Probudio sam se i morao sam konstatovati da bol 

u snu traje kao istinski telesni bol koji me je zatim 

naterao da izneverim svoju odluku. San me je obmanuo 

kao „čuvar spavanja" i ispunjenje moje želje da 

ostanem u krevetu prikazivanjem reci ,,er geht aber 

nicht auf die Seite". 1 

Može se upravo reći da se rad sna za vizuelno 

predstavljanje njegovih misli služi svima dostupnim 

sredstvima, izgledala ona budnoj kritici dozvoljena 

ili nedozvoljena, i time se izlaže sumnji i poruzi svih 

onih koji su o tumačenju sna samo slušali ali se njim 

samim nisu bavili. Takvim primerima obiluje naročito 

Stekelova knjiga Die Sprache des Traumes 

1 

,,Er geht aber nicht auf die Seite" znači, takođe: „on ne 

ide napolje, u WC (Prim. prev.). 


(= Govor sna), ali ja izbegavam da uzmem primere 

odande pošto autorova nekritičnost i tehnička samovolja 

čine nesigurnim i onoga koji nije ogrezao u 

predrasudama. 

12) Iz jednog rada V. Tauska, „Kleider und Farben 

im Dienste der Traumdarstellung (= Odeća i 

boje u službi predstavljanja sna) u Internationale 

Zeitschrift jur Psychoanalyse, II, 1914): 

a) A. sanja da vidi svoju bivšu guvernantu u 

crnoj haljini od listera, koja je čvrsto zategnuta nad 

zadnjicom. — To znači, san ovu ženu proglašava pohotljivom. 

1 

b) C. vidi u snu na X-drumu jednu devojku, 

obavijenu belom svetlošću i obučenu u belu bluzu, 

Snevač je na tom drumu izmenjao svoje prve 

nežnosti sa izvesnom gospođicom Vajs. 2 

c) Gospođa D. sanja da vidi staroga Blazela (jednog 

osamdesetogodišnjeg bečkog glumca) kako u punoj 

opremi leži na divanu. Zatim on skoči preko stolova 

i stolica, isuče mač, pogleda se pri tom u ogledalo 

i maše mačem oko sebe kao da se bori protiv 

nekog nevidljivog neprijatelja. 

Tumačenje: Snevačica pati od jedne stare bolesti 

bešike (nemački: Blase). Prilikom analize ona leži 

na divanu, i kad se pogleda u ogledalu, uprkos svojim 

godinama i bolesti ona potajno samoj sebi izgleda 

još veoma snažna. 3 

13) „Veliki rad" u snu. 

Jedan snevač vidi u snu samog sebe kako leži na 

postelji kao gravidna žena. To stanje veoma teško 

podnosi. On vikne: Pa onda više volim da... (u analizi 

on dopunjava, sećajući se jednog bolničara: 

1 

Ova su mesta neprevodljiva i potrebno je dati neka 

uputstva kako to treba razumeti. Žena je bila u haljini od 

listera (nemački: Luster), a pohotljiv je na nemačkom lustern. 


2 

Beo je na nemačkom weiss. Tako se i zove ta gospo 

đica: Weiss (Prim. prev.). 

3 

Stari bečki glumac Blasel podseča na reč: Blase što 

znači: bešika. Rustung je oprema; riistig znači: snažan, jak. 


5 Frajđ, Odabrana đela, VII


... tucam kamen). Iza njegovog kreveta visi mapa, 

čiji je donji kraj zategnut drvenom lajsnom. On skida 

ovu lajsnu tako što ju je dohvatio sa obe strane, 

ali je ne lomi preko polovine nego je raskomada u 

dve polovine po dužini. Time je olakšao sebi i ubrzao 

porođaj. 

Skidanje lajsne (nemački: Leiste), bez ičije pomoći, 

on objašnjava kao „veliki posao" (= eine grosse 

Leistung); on se oslobađa svoje nezgodne situacije 

(u lečenju) tako što se izvlači iz ženskog položaja... 

Apsurdni detalj da se laj sna ne lomi, nego čepa po 

dužini, nalazi svoje objašnjenje u tome: snevač se 

seća da ovo udvajanje u vezi sa uništenjem sadržava 

aluziju na kastraciju. San veoma često prikazuje kastraciju 

prisustvom dva simbola penisa. „Lajsna" 

(„Leiste") takođe jeste jedan deo tela blizu genitalija 

(= medica). On, zatim, tumačenje spaja, da savlada 

pretnju kastracijom koja ga je dovela do toga 

da zauzme položaj žene. 1 

14) U jednoj analizi koju sam izvršio na francuskom 

jeziku treba protumačiti jedan san u kome 

se ja pojavljujem kao slon. Moram, naravno, postaviti 

pitanje na koji način dolazim do toga da budem 

tako predstavljen. „Vous me trompez" (= vi me varate), 

odgovori snevač (trompe = surla). 

Radu sna često uspeva i predstavljanje vrlo 

mučnog materijala, kao što su na primer imena, i 

to nategnutim iskorišćavanjem veoma dalekih odnosa. 

U jednom od mojih snova postavio mi je stari 

Brilcke jedan zadatak. Ja uradim preparat i iz njega 

iščeprkam nešto što liči na zgužvanu srebrnu hartiju. 

(O ovom snu kasnije još više). Pomisao uz ovo, 

koju nije lako pronaći, daje: „staniol", i sada znam da 

imam na umu ime autora Stanniusa, koje nosi neka 

rasprava o nervnom sistemu riba, a kojoj sam se u 

ranijim godinama divio sa strahopoštovanjem. Prvi 

naučni zadatak koji mi je dao moj učitelj odnosio se 

stvarno na nervni sistem jedne ribe, zvane ammocoe- 

1 Internat. Zeitschrift fur PsA., II, 1914. 


tes. Ovo poslednje ime očigledno nije moglo biti upotrebi] 

eno u slikama. 

Neka mi ne bude zamereno ako na ovom mestu 

spomenem još jedan san neobične sadržine koji je 

značajan i kao dečji san i koji se pomoću analize 

vrlo lako objašnjava. Jedna dama priča: Mogu da 

se setim da sam kao dete često sanjala kako dragi 

Bog nosi na glavi zašiljen šešir od hartije. Jer takav 

šešir stavljali bi mi veoma često na glavu za stolom, 

da ne bih gledala u tanjire ostale dece koliko su dobila 

od određenog jela. Pošto sam čula da je Bog sveznajući, 

to san znači da ja znam sve, uprkos tome 

šeširu na glavi. 

U čemu se sastoji rad sna, i kako se on poigrava 

sa svojim materijalom, mislima sna, može se na 

veoma poučan način pokazati na brojevima i računima 

koji se javljaju u snu. Brojevi koje čovek sanja 

osim toga služe praznovernom svetu, naročito, 

kao puni obećavanja. Odabraću, dakle, iz svoje zbirke 

neke primere te vrste. 

1. Iz sna jedne dame, kratko vreme pre završetka 

lečenja: 

Ona hoće nešto da plati; njena ćerka uzima iz 

njenog novčanika 3 forinte i 65 krajcara; a ona kaže: 

Šta radiš to? Ta to staje samo 21 krajcaru. Ovaj delić 

sna bio mi je razumljiv već i zbog prilika same 

snevačice, bez nekog naročitog objašnjenja s njene 

strane. Dama je bila strankinja koja je svoju ćerku 

smestila u jednom vaspitnom zavodu u Beču, i koja 

je mogla nastaviti lečenje sve dok joj ćerka ostane 

u Beču. Kroz tri nedelje njena je školska godina bila 

završena i time se i lečenje završilo. Dan uoči snevanja, 

predstojnica instituta stavila joj je do znanja 

da bi bilo dobro ako se odluči da svoju ćerku 

ostavi još jednu godinu kod nje. Posle toga, pacijentkinja 

je, očigledno, u sebi produžila ovaj predlog 

da bi, u tom slučaju, mogla i svoje lečenje da produži 

za godinu dana. I na to se sad odnosi san, jer 

godina je ravna 365 dana, a tri nedelje do kraja 

školske godine i lečenje mogu se zameniti sa 21 danom 

(mada ne sa isto toliko časova lečenja). Brojke 

5*


koje su u mislima sna stajale uz vremena, u snu su 

pridodate novčanim vrednostima, tako da bi se time 

mogao izraziti jedan dublji smisao, jer Time is money 

= vreme je novac. 365 krajcara su onda svakako 3 

forinte i 65 krajcara. Neznatnost sume koja se u snu 

pojavljuje očigledno je ispunjenje želje: želja je 

umanjila i troškove lečenja kao i troškove za godinu 

dana u institutu. 

2. Do složenijih odnosa vode brojke u jednom 

drugom snu. Jedna mlada dama, udata već čitav niz 

godina, saznaje da se njena poznanica gotovo istih 

godina, Eliza L., upravo verila. Posle toga sanja: 

Ona sedi sa svojim mužem u pozorištu, jedna strana 

u parteru je potpuno prazna. Njen muž joj priča da 

su i Eliza L. i njen verenik hteli da idu u pozorište, 

ali su mogli dobiti samo loša sedišta, tri za 1 forintu 

i 50 krajcara, i ta mesta, naravno, nisu mogli uzeti. 

Ona kaže da to ne bi bila nikakva nesreća. 

Odakle dolaze ova 1 forinta i 50 krajcara? Od 

jednog zapravo indiferentnog povoda prethodnog 

dana. Njena zaova dobila je od svog muža 150 forinata 

na poklon i požurila se da ih se oslobodi kupujući 

za njih nakit. Želimo da napomenemo da je 150 

forinata 100 puta više od 1 forinte i 50 krajcara. 

Odakle brojka 3, koja stoji kod pozorišnih mesta? Za 

to postoji samo jedno jedino povezivanje: što je verenica 

za taj isti broj meseci — tri — mlađa od nje. 

Rešenju sna vodi onda raspitivanje šta može da znači 

ona crta u snu što je jedna strana partera ostala prazna. 

Ta crta predstavlja neizmenjenu aluziju na jedan 

beznačajan događaj koji je njenom mužu davao 

povoda za zadirkivanje. Ona se bila odlučila da ide 

na jednu od pozorišnih predstava, objavljenih za tu 

nedelju, i bila je tako predostrožna da je karte uzela 

nekoliko dana ranije za koje je trebalo da plati cenu 

koja važi u pretplati. Kad su posle toga došli u pozorište, 

videli su da je jedna strana partera bila gotovo 

prazna; ona nije bila u pravu što se toliko žurila. 

Ja ću sad san zameniti mislima sna: „Bila je to 

glupost udati se tako rano, nije mi bilo potrebno da 

se toliko žurim. Na primeru Elize L. vidim da bih 


još uvek mogla da dobijem muža. I to jednog čoveka 

sto puta boljeg (čovek, blago), da sam samo čekala 

(suprotnost sa zaovinom žurbom). Tri takva čoveka 

mogla bih da kupim za taj novac (miraz)". Mi 

sad skrećemo pažnju na to da su brojevi u ovom snu 

u daleko većoj meri izmenili značenje i smisao nego 

u snu o kome smo malopre raspravljali. Rad sna na 

izmeni i na izopačenju bio je ovde bogatiji, što mi 

tumačimo tako da su ove misli sna imale da do svoga 

prikazivanja savladaju jednu naročito visoku 

meru unutrašnjeg psihičkog otpora. Nećemo izgubiti 

iz vida ni to da je u ovom snu sadržan jedan apsurdan 

elemenat, naime taj što dua lica treba da uzmu 

tri mesta. Mi anticipiramo tumačenje apsurdnosti u 

snu ako navodimo da ovaj apsurdni detalj sadržine 

sna treba da predstavlja najistaknutiju među mislima 

sna; bila je ludost udavati se tako rano, 3 (trojka) 

(tri meseca razlike) sadržana u sasvim sporednom 

odnosu između obe upoređene osobe upotrebljena 

je zatim spretno za stvaranje besmislice koja je 

snu potrebna. Smanjenje realne sume od 150 forinata 

na 1 forintu i 50 krajcara odgovara omalovažavanju 

čoveka (ili blaga) u potisnutim mislima snevačice. 

3. Jedan drugi primer prikazuje nam veštinu računanja 

kojom se san služi, a koja mu je zadala toliko 

loš glas. Neki čovek sanja: On sedi kod B... 

(jedne porodice iz svog ranijeg kruga poznanika) i 

kaže: To je glupost što mi niste dali Mali. I zatim 

upita devojku: Koliko vam je zapravo godina? Odgovor: 

Rođena sam 1882. — Ah, pa onda vam je 28 

godina. 

Pošto se san dešava 1898. godine, to je očigledno 

loše računato, i ova slabost u računanju snevača 

može se uporediti sa slabošću u računanju paralitičara, 

ako se eventualno ne može drukčije razjasniti. 

Moj pacijent spadao je među ona lica čije misli nijednu 

žensku koju vide ne mogu ostaviti na miru. 

Njega je u mojoj ordinaciji nasledila jedna mlada 

dama koja je redovno dolazila, koju je on sretao, o 

kojoj se često raspitivao i sa kojom je na svaki način 

hteo da bude uglađen. To je bila ona dama čiju


je starost procenio sa 28 godina. Toliko za objašnjenje 

rezultata prividnog računanja. A 1882. bila je godina 

kad se on oženio. On nije mogao da propusti a 

da i sa ostale dve ženske osobe koje je kod mene 

sreo ne zapodene razgovor, dve devojke koje nipošto 

više nisu bile mladolike i koje su mu naizmenično 

otvarale vrata; pa kad je video da devojke nemaju 

baš mnogo poverenja, on je samom sebi dao objašnjenje 

da ga one svakako smatraju jednim starijim, 

„staloženim" gospodinom. 

Za jedan drugi san o brojevima, koji je izvanredan 

zbog svoje providne determinisanosti ili, bolje 

rečeno, hiperdeterminisanosti, zahvaljujem zajedno 

sa njegovim tumačenjem gospodinu B. Datneru: 

„Moj gazda, čuvar bezbednosti u službi magistrata, 

sanja kako stoji na straži na ulici, što predstavlja 

ispunjenje želje. Onda mu prilazi inspektor 

koji na okovratniku nosi brojeve 22 i 62 ili 26. Ali, 

na svaki način, na njemu je bilo više dvojki. 

Već sama podela broja 2262 pri reprodukciji sna 

dozvoljava zaključak da sastavni delovi imaju naročito 

značenje. Pada mu napamet da su juče u kancelariji 

razgovarali o trajanju njihovog roka službovanja. 

Povod za to je dao jedan inspektor, koji je sa 

62 godine starosti otišao u penziju. Snevač ima tek 

22 godine službe, i potrebno mu je još 2 godine i 2 

meseca da bi postigao penziju od 90!. San mu, dakle, 

najpre iznosi pred oči ispunjenje jedne želje koju 

već odavno neguje, želje da postigne rang inspektora. 

Pretpostavljeni sa brojem 2262 na ogrlici je on 

sam, on vrši svoju dužnost na ulici, takođe jedna 

omiljena želja, odslužio je svoje 2 godine i 2 meseca 

i može sad kao 62-godišnji inspektor s punom penzijom 

napustiti službu." 1 

1 

Analize drugih snova o brojevima vidi u Junga, Marci - 

novskog i ostalih. Ti snovi često pretpostavljaju složene operacije 

sa brojevima, koje međutim snevač rešava sa zapanjujućom 

sigurnošću. Uporedi i Džouns, Uber unbewusste Zahlenbehandulng" 

(Zentralblat fvir Ps.A., II, 1912, str. 241 s). 


Ako sad uporedimo ove i slične primere (koji će 

doći kasnije) možemo reći: Rad sna uopšte ne računa, 

ni tačno ni pogrešno; on samo u obliku računa 

stavlja brojke koje se nalaze u mislima sna i koje 

mogu služiti kao aluzija na neki materijal koji se ne 

može predstaviti na neki drugi način. Rad sna pri 

tom postupa sa brojevima na potpuno isti način kao 

sa materijalom za izražavanje njegovih namera, kao 

i sa svim ostalim predstavama, uključujući i govore 

koji se mogu prepoznati kao predstave reci. 

Rad sna, naime, ne može stvoriti nikakav govor. 

Koliko se od govora i odgovora u snovima može pojaviti, 

koji sami po sebi mogu biti smisaoni ili bez 

smisla: analiza nam svaki put pokazuje da je san pri 

tom iz misli sna preuzeo samo odlomke iz stvarno 

održanih ili slušanih govora i da je sa njima veoma 

samovoljno postupao. On ne samo što ih je istrgnuo 

iz njihove celine i raskomadao ih, pa jedan deo primio, 

a drugi odbacio, nego ih je često sastavio nanovo 

tako da se govor u snu koji izgleda kao da je 

celovit, prilikom analize raspada na tri ili četiri odlomka. 

Prilikom te nove upotrebe on je često ostavio 

po strani smisao koji su imale reci u mislima sna, i 

iz teksta izmamio sasvim novi smisao. 1 

Pri bližem 

posmatranju možemo kod govora u snu razlikovati 

1 Na isti način kao san postupa i neuroza. Poznajem 

jednu pacijentkinju koja nehotice, i protiv volje, sluša (halucinira) 

pesme ili delove pesama, a da njihov smisao njen duševni 

život ne može da shvati. Ona, uostalom, sigurno nije 

paranoična. Analiza, zatim, pokazuje da je ona tekst ovih 

pesama primenila pomoću izvesnih sloboda sa zloupotrebom. 

„Leise, leise, fromme Weise (= lagano, lagano, pobožna melodijo). 

Za njeno nesvesno to znači: Fromme Waise (= pobožna 

udovice), a to ona jeste. „O du selige, o du frohliche" 

(= o blažena, o radosna) jeste početak jedne božićne pesme; 

pošto je ona ne produžava do reci ,,Weihnachtszeit" (= božično 

doba), ona od nje pravi svadbenu pesmu itd. — Istim 

mehanizmom izopačenja može se, uostalom, sprovesti i bez 

halucinacije u čistoj pomisli. Zašto je jednog od mojih pacijenata 

snašlo sećanje na jednu pesmu koju je morao u mladim 

godinama da uči: „Nachtlich am Busento lispeln...? 

(= noću na Buzentu šapuću).


razumljivije, kompaktne sastavne delove od drugih 

koji služe kao sredstvo za povezivanje i koji su verovatno 

bili popunjeni onako kao što, pri čitanju, 

popunjavamo izostavljena slova i slogove. Govor u 

snu ima, prema tome, sastav sličan breši u kome 

jedna očvrsla međumasa povezuje veće komade raznog 

materijala. 

Strogo uzev, ovaj opis je pravilan samo za one 

govore u snu koji imaju nešto od čulnog karaktera 

govora i koje snevač opisuje kao „govori". Ostale 

vrste govora koji se, tako reći, ne osećaju kao slušani 

ili izrečeni (koji u snu nemaju nikakav akustični ili 

motorični akcenat) jesu prosto misli kao što dolaze i 

u našoj budnoj misaonoj aktivnosti i prelaze neizmenjeni 

u mnoge snove. Za indiferentni govorni materijal 

sna izgleda da i lektira daje jedan izvor koji 

bogato teče i koji se teško može pratiti. Ali sve što 

se u snu ikako upadljivo ističe kao govor, može se 

svoditi na realan govor koji je snevač sam ili održao 

ili čuo. 

Primere za izvođenje ovakvih govora u snu našli 

smo već pri analizi snova saopštenih u druge svrhe. 

Tako u „bezazlenom snu o pijaci" (na strani 189), gde 

govor: To se više ne može dobiti služi za to da se 

identifikujem sa mesarom, dok jedan deo drugog govora: 

Ovo ne znam, ovo neću uzeti upravo ispunjava 

zadatak da san načini bezazlenim. Jer snevačica je 

dan ranije jednu sugestiju svoje kuvarice odbila re- 

Zato što se njegova fantazija zadovoljava jednim đelom 

ovog citata: 

„Nachtlich am Busen (= noću na grudima). 

Poznato je da se parodistički vic nije odrekao ove vrste 

tehnike. „Fliegende Blatter" donele su jednom među svojim 

ilustracijama uz nemačke „klasičare" i jednu sliku uz Šilerovu 

pesmu „Siegesfest" (= svečanost pobede), uz koju je stajao 

citat prevremeno završen: 

Nastavak: 

„Und des frisch erkampften \Veibes 

freut sich der Atrid und strickt". 

Um den Reiz des schonen Leibes 

Seine Arme hochbegluckt. 


cima: To ne znam, ponašajte se pristojno, te je sada 

od ovog govora primila u san prvi deo koji zvuči 

indiferentno, da bi s njim aludirala na kasniji deo, 

što bi se vrlo lepo uklapao u fantaziju koja se nalazila 

u osnovi sna, ali bi je odao. 

Jedan sličan primer mesto mnogih koji svi dovode 

do istog zaključka: 

Jedno veliko dvorište u kome se pale leševi. On 

kaže: Ja odlazim, to ne mogu da gledam. (Nikakav 

razgovetan govor). Zatim nalazi dva kasapska momka 

i kaže im: No, jel' prijalo? jedan odgovara: Baš 

nije bilo dobro. Kao da je to bilo ljudsko meso. 

Bezazleni povod za ovaj san je ovo. On posle večere 

ide sa ženom u posetu kod valjanih ali nipošto 

primamljivih suseda. Gostoljubiva stara dama nalazi 

se baš za večerom i primorava ga (za to se među muškarcima 

u šali upotrebljava jedna sastavljena reč 

sa seksualnim značenjem) 1 da okusi od večere. On 

otklanja to recima da nema više apetita. ,,Aber~ 

gehns'iveg" (= ta idite samo), to ćete još podneti", 

ili nešto slično. On dakle mora da proba i onda pred 

njom hvali ono što mu je ona ponudila. „Ala je ovo 

dobro". Kad je ponovo sam sa svojom ženom, on grdi 

i nametljivost svoje susetke i kvalitet jela koje je 

okusio. „Ne mogu da gledam" što se i u snu ne pojavljuje 

kao pravi govor, jeste misao koja se odnosi 

na telesne draži dame koja ga poziva, i nju bi trebalo 

prevesti: da ne želi da ih vidi. 

Poučni ja će biti analiza jednog drugog sna koji 

objavljujem već na ovom mestu zbog vrlo jasnog 

govora koji stvara njegovo središte, ali koji ću objasniti 

tek kad budem objašnjavao afekte u snu. Sanjao 

sam veoma jasno: Otišao sam noću u Brikeov 

(Brucke) laboratorijum i na lako kucanje na vratima 

otvaram (pokojnom) profesoru Flajšlu (Fleischl) koji 

ulazi sa više stranaca i posle nekoliko reci seda za 

svoj sto. Zatim dolazi drugi san: Moj prijatelj Fl. sti- 

1 

Reč „notzuchtigen" — silovati upotrebljava se (u šali) 

mesto „notigen" — primoravati (Prim. prev.).

74 


gao je neupadljivo u Beč u julu mesecu; susrećem ga 

na ulici u razgovoru sa mojim (pokojnim) prijateljem 

P. i odlazim s njima nekud, gde oni sede za jednim 

malim stolom jedan prema drugom, a ja napred sa 

uzane strane stočića. Fl. priča o svojoj sestri i kaže. 

Za tri četvrti sata ona je bila mrtva, pa zatim nešto 

kao: To je prag. Pošto ga P. ne razume, okreće se 

Fl. meni i pita me koliko sam ja saopštio P.-u od 

njegovih stvari. A zatim ja, pod uticajem neobičnog 

afekta hoću da kažem Fl.-u da P. (uopšte ne može 

ništa znati jer) nije živ. Ali ja kažem, primećujući 

sam ovu grešku: Non vixit. Zatim prodorno pogledam 

P.-a, on od mog pogleda pobledi, postane nejasan, 

njegove oči postanu bolesno plave — i naposletku 

ga nestane. Ja se tome neobično radujem; sada 

razumem da je i Ernst Flajšl bio samo jedna pojava, 

jedan revenant, 1 i nalazim da je sasvim moguće da 

jedna takva osoba samo tako dugo postoji, dok mi to 

želimo, i da može biti odstranjena željom drugoga 

čoveka. 

Ovaj lepi san sadrži toliko zagonetnih karakteristika 

sadržaja sna — kritiku za vreme samoga sna, 

da i sam primećujem svoju pogrešku što kažem Non 

vixit umesto Non vivit; prirodno opštenje sa pokojnicima 

koje sam san proglašava umrlima, apsurdnost 

zaključivanja, veliko zadovoljstvo koje mi to priprema, 

— da bih „od srca rado" hteo saopštiti rešenje 

ove zagonetke. Ali, u stvari, ja nisam u mogućnosti 

da to uradim — ono naime što radim u snu — 

da svom slavoljublju žrtvujem obzir prema meni tako 

dragim osobama. Ali svako prikazivanje mislilo bi 

ono što mi je poznato da je smisao sna. I tako ću 

se zadovoljiti, najpre na ovom mestu, a kasnije i na 

drugom mestu, time što ću izvući samo nekoliko elemenata 

sna radi tumačenja. 

Središte sna stvara jedna scena u kojoj ja svojim 

pogledom uništavam P.-a. Njegove oči pri tom postaju 

tako neobične i neprijatno plave, i zatim ga ne- 

1 

„Revenant" 

prev.). 

duh, doslovno: neko ko se vraća (Prim. 


staje. Ova scena je sasvim jasno podražavanje stvarno 

doživljene scene. Ja sam bio demonstrator na fiziološkom 

institutu, imao sam službu u ranim jutarnjim 

časovima, i Brike (Briicke) je saznao da sam nekoliko 

puta suviše kasno došao u studentsku laboratoriju. 

Onda je on jednom došao tačno za vreme 

otvaranja i sačekao me. Ono što mi je rekao, bilo 

je škrto i određeno; ali njegove reci uopšte nisu bile 

važne. Ono što je pobeđivalo bile su njegove strašne 

plave oči kojima me je posmatrao i pred kojima sam 

se gubio — kao P. u snu, koji je na moje olakšanje 

izmenio uloge. Onaj ko je u stanju da se seća očiju 

velikog majstora, koje su bile divne sve do duboke 

starosti i koji ga je ikad video kad je bio ljut moći 

će se lako preneti u afekte mladoga grešnika. 

Ali dugo mi nije uspevalo da izvedem one reci 

„Non vixit", kojima vršim pravdu u snu, dok se nisam 

setio da su ove dve reci imale u snu tako velik 

stepen jasnoće ne kao reci koje sam čuo ili koje sam 

doviknuo, nego kao reci koje sam video. Onda sam 

odmah znao odakle one dolaze. Na postamentu spomenika 

cara Josif a u bečkom dvoru mogu se pročitati 

lepe reci: 

Saluti patriae vixit 

non diu sed totus. 1 

Iz ovog napisa iščeprkao sam ono što je odgovaralo 

jednom neprijateljskom nizu u mojim mislima 

sna, i što bi trebalo da glasi: Pa ovaj čovek uopšte 

nema šta da kaže, on uopšte i ne živi. I sad sam se 

morao setiti da sam taj san sanjao nekoliko dana pre 

otkrivanja spomenika Flajšlu pod arkadama Bečkog 

univerziteta, pri čemu sam ponovo video i Brikeov 

spomenik i (nesvesno) morao sa žaljenjem razmišljati 

o tome kako je moj veoma talentovani i nauci pot- 

1 

Natpis glasi pravilno: 

Saluti publicae vixit 

non diu sed totus. 1 

Motiv pogrešnog čitanja: patriae za publicae Vitels (Wittels) 

je verovatno tačno pogodio. — Prevod latinskih reci: 2iveo 

je za javno blagostanje, ne dugo već čitav.

7ff Tumačenje snova, II 

puno odani prijatelj P. svojom preranom smrću izgubio 

opravdano pravo na spomenik u ovim prostorijama. 

I tako sam mu podigao u snu spomenik: moj 

prijatelj P. se zvao Josif. 1 

Na osnovu pravila o tumačenju snova ja još uvek 

ne bih imao prava da reci non vivit, koje upotrebljavam, 

zamenim recima non vixit, koje mi sećanje 

na spomenik cara Josifa stavlja na raspolaganje. 

Mora da je ovo svojim doprinosom omogućio neki 

drugi elemenat misli sna. Nešto mi kaže da pazim 

na to da se u sceni sna sudaraju jedan neprijateljski 

tok mišljenja i jedan prijateljski prema mome 

prijatelju P., prvi površno, a drugi prikriveno, i da 

su oba predstavljena istim recima: Non vixit. Pošto 

je on bio zaslužan za nauku, ja mu podižem spomenik; 

ali pošto je bio kriv za jednu zlu želju (koja je 

izražena na kraju sna), ja ga zbog toga uništavam. 

Stvorio sam jednu rečenicu sa sasvim naročitim prizvukom, 

i pri tome mora da je na mene uticao neki 

uzor. Gde se samo nalazi jedna slična antiteza, jedno 

takvo stavljanje jedne pored druge dveju suprotnih 

reakcija protiv jedne te iste ličnosti, koje obe polažu 

pravo na to da budu potpuno opravdane, pa ipak 

da jedna drugoj ne smetaju? Na jednom jedinom 

mestu u literaturi, ali mestu koje se duboko ureze 

čitaocu u pamćenje: u govoru kojim se Brut pravda 

u Sekspirovoj drami „Julije Cezar": „Jer me je Cezar 

voleo, ja za njim plačem; jer je bio srećan, ja se 

radujem; jer je bio hrabar, ja ga poštujem, ali zato 

što je bio pohlepan za vlašću, ja sam ga ubio." Nije 

li to ista struktura rečenice i ista suprotnost misli 

kao u misli sna koju sam otkrio? U snu, ja dakle 

igram ulogu Bruta. Kad bih samo mogao da uz ovu 

kolateralnu vezu nađem još jedan trag u sadržini 

1 

Kao doprinos hiperdeterminisanju: Moje opravdanje 

što sam došao suviše kasno bilo je u tome što sam posle 

dugog noćnog rada ujutru morao napraviti dugačak put od 

ulice Kaiser Joseph do Veringerštrase (Wahringerstrasse). (To 

je ime jedne bečke ulice gde se nalaze univerzitetske zgrade 

i instituti) — (Prim. prev.). 

Primeri —• Računanje i govorenje u snu 77 

sna koji bi tu vezu potvrdili. Mislim, da bi taj trag 

mogao biti ovaj: Moj prijatelj Fl. dolazi u Beč u julu. 

Ova pojedinost ne nalazi nikakvu osnovu stvarnosti. 

Moj prijatelj FL, koliko znam, nikad nije bio u julu 

u Beču. Ali mesec jul je nazvan po imenu Juli ja Cezara 

i mogao bi zbog toga vrlo lako da zastupa aluziju 

na međumisao koju tražim: da igram ulogu 

prijatelj P. se zvao Josif. 1 

Zanimljivo je da sam stvarno jednom igrao Bruta. 

Pred decom u jednom auditoriju izvodio sam scenu 

„Brut i Cezar" iz Šilerovih pesama, i to kao četrnaestogodišnji 

dečak, zajedno sa svojim nećakom, 

starijim od mene godinu dana, koji je tada iz Engleske 

došao k nama, a takođe i s jednim „revenant", 

— drugom u igri u prvim godinama moga detinjstva, 

koji se s njim ponovo pojavio. Do svoje napunjene 

treće godine života mi smo bili nerazdvojni, 

voleli smo se i tukli se, i ovaj dečji odnos je, kao što 

sam već jednom nagovestio, odlučio o svima mojim 

kasnijim osećanjima i druženju sa vršnjacima. Moj 

nećak Džon je od toga vremena dozi veo mnogo reinkarnacija 

koje su ponovo oživljavale čas ovu čas onu 

stranu njegovog bića koje je u mom nesvesnom sećanju 

ostalo neizbrisivo. Mora da je s vremena na 

vreme veoma loše postupao sa mnom, i mora da sam 

i ja ispoljavao hrabrost protiv ovog moga tiranina, 

jer su mi u mojim kasnijim godinama često prepričavali 

jedan kratak govor kojim sam se pravdao kad 

me je otac — njegov deda — pozvao na odgovornost: 

Zašto bijes Džona? A taj govor u recima dečaka 

koji onda još nije imao ni dve godine glasio je: Ja 

sam ga bio, jer je on mene bio. Mora da je to bila 

upravo ova scena iz moga detinjstva koja je reci non 

vivit skrenula na non vixit, jer u govoru dečaka kasnijih 

dečjih godina reč schlagen znači što i wichsen;- 

1 

Uz to još: Caesar — Kaiser. 

2 

Prim. prev.: schlagen = tući; wichsen = tući, voštiti. 

Uporedi sad latinsku reč vixit (što, naravno, nema nikakve 

veze s tim glagolom; to je prošlo vreme od vivo i znači oživeo 

je) sa ovim glagolom wichsen (neprevodljivo!).


rad sna ne preza ni od čega da se posluži ovakvim 

vezama. Neprijateljstvo prema mom prijatelju P., u 

osnovi tako malo utemeljeno, koji je bio mnogostruko 

nadmoćniji od mene, pa je prema tome mogao da 

se pojavi u jednom novom izdanju druga iz detinjstva, 

svodi se sigurno na komplikovani infantilni 

odnos prema Džonu. 

Ja ću se dakle ponovo vratiti na ovaj san. 

G 

APSURDNI SNOVI — 

INTELEKTUALNE AKTIVNOSTI 

U SNU 

U dosadašnjim tumačenjima snova naišli smo 

tako često na elemenat apsurdnosti u sadržini sna 

da više nećemo odlagati istraživanje odakle on dolazi 

i šta otprilike znači. Mi se sećamo da je protivnicima 

koji poriču vrednost sna upravo apsurdnost 

pružala jedan od glavnih dokaza za to da u snu 

vide samo besmislen proizvod jedne reducirane i 

fragmentarne duševne delatnosti. 

Počeću sa nekim primerima u kojima je apsurdnost 

sadržine sna samo prividna, i koja odmah nestaje 

čim se malo više udubimo u smisao sna. Postoje 

neki snovi koji, kao što se najpre mislilo, slučajno 

govore o mrtvom ocu. 

San jednog pacijenta koji je izgubio oca pre šest 

godina: 

Ocu se dogodila velika nesreća. On se vozio noćnim 

vozom, tada je voz iskliznuo iz šina, sedišta su 

se zbila i njemu je glava sa strane bila stisnuta. Snevač 

ga zatim vidi kako leži na krevetu, sa ranom iznad 

ivice obrva, koja ide vertikalno. Čudi se tome 

Apsurdni snovi 79 

što je otac nastradao (pošto je već mrtav, kao što prilikom 

pričanja dopunjava). Oči su tako bistre. 

Prema postojećoj oceni snova ovaj sadržaj sna 

trebalo bi ovako razjasniti: Snevač je najpre, dok 

sebi predstavlja očevu nesreću, zaboravio da on već 

godinama počiva u grobu: u daljem toku snevanja 

ovo se sećanje budi i dovodi do toga da se on sam, 

još snevajući, čudi svome snu. Ali nam analiza pokazuje 

da je sasvim izlišno tražiti ovakva objašnjenja. 

Snevač je kod jednog umetnika poručio očevu 

bistu, koju je na dva dana pre sna video. I ova bista 

je ta koja mu izgleda da je nastradala. Vajar oca nikad 

nije video, on radi prema priloženim fotografijama. 

Na dan pre samog sna, sin je pun pijeteta 

poslao u atelje jednog starog slugu porodice, neće li 

i on doneti isti sud o glavi od mermera, da je naime 

suviše ispala uzana u poprečnom pravcu od jednog 

slepog oka do drugog. A sada dolazi materijal sećanja 

koji je doprineo izgradnji ovoga sna. Otac je 

imao običaj, kad bi ga mučile poslovne brige ili teškoće 

u porodici, da obe ruke pritisne na slepoočnice, 

kao da želi da stegne glavu koja mu je suviše široka. 

— Kao dete od četiri godine, naš snevač je bio 

prisutan kako je slučajno napunjena puška pukla i 

ocu pocrnila oči (oči su tako svetle). — Na onom mestu 

gde san pokazuje očevu povredu, on je, dok je 

bio živ, kad bi bio žalostan ili zamišljen, nosio jednu 

dugačku boru. Sto je ova bora u snu zamenjena ranom, 

to ukazuje na drugi podstrek sna. Snevač je fotograf 

išao svoju malu ćerčicu; ploča mu je bila ispala 

iz ruke i kad ju je podigao, pokazivala je pukotinu 

koja je išla kao vertikalna brazda preko čela devo 

j čiče i dopirala do luka obrva. I tada nije mogao 

da se oslobodi praznovernih slutnji, jer jedan dan 

pre materine smrti pukla mu je fotografska ploča sa 

njenom slikom. 

Apsurdnost ovoga sna, dakle, samo je rezultat 

jedne površnosti u izražavanju koje ne želi da razlikuje 

bistu i fotografiju od osobe. Svi smo mi navikli 

da govorimo ovako: Ne nalaziš li da je otac pogođen? 

Naravno, ali se izgled apsurdnosti u ovom


snu lako mogao izbeći. Kad bismo smeli da sudimo 

već posle jednog jedinog iskustva, mogli bismo reći 

da je ovaj izgled apsurdnosti bio dopušten ili čak 

nameravan. 

II 

Drugi, sasvim sličan primer iz mojih sopstvenih 

snova: (ja sam svoga oca izgubio 1896. godine). 

Posle svoje smrti otac je igrao izvesnu političku 

ulogu u Mađara, ujedinio ih politički, pri čemu vidim 

malu nejasnu sliku: gomila ljudi kao u parlamentu; 

jedna osoba koja stoji na jednoj ili na dve stolice, 

a oko nje ostali. Sećam se toga koliko je na mrtvačkom 

odru ličio na Garibaldija, i radujem se što se ovo 

obećanje ipak obistinilo. 

To je dovoljno apsurdno. Sanjano je u ono vreme 

kad su Mađari parlamentarnom opstrukcijom dospeli 

u bezakono stanje i prolazili kroz krizu iz koje ih je 

oslobodio Koloman Szell. Neznatna okolnost što se 

scena viđena u snu sastoji od tako malih slika nije 

bez značaja za razjašnjenje ovoga elementa. Obično 

vizuelno predstavljanje sna naših misli daju slike 

koje nam otprilike čine utisak prirodne veličine; a 

moja slika u snu je reprodukcija jednog drvoreza 

umetnutog u tekst jedne ilustrovane istorije Austrije, 

koji predstavlja Mariju Tereziju na državnom saboru 

u Požunu, čuvenu scenu poznatog „Moriamur pro 

rege nostro". 1 

Kao što je tamo Marija Terezija opko 

ljena gomilom ljudi, tako je u snu moj otac; ali on 

stoji na jednoj ili na dve stolice, dakle kao predsednik 

suda (= Stuhlrichter, nemačka reč: Stuhl = stolica, 

Richter — sudija, prim. prev.). (On ih je uje- 

1 

Više ne znam kod kojeg autora sam našao da pominje 

jedan san u kome sve vri od malih likova, i za koji se kao 

izvor pokazao jedan od bakroreza Zaka Kaloa (Jacques Callot), 

koje je snevač danju posmatrao. Ovi bakrorezi sadržavaju, 

razume se, velik broj veoma malih figura; jedan niz 

ovih tretira grozote tridesetogodišnjeg rata. 


dinio: — ovde posreduje izraz: Neće nam biti potreban 

sudija). Da je na mrtvačkom odru toliko ličio na 

Garibaldija, to smo primetili svi mi koji smo stajali 

kraj njegovog odra. On je imao postmortalno penjanje 

temperature, njegovi su obrazi bili crveni i sve 

crveniji... protiv volje nastavljamo: Und hinter ihm, 

in wesenlosem Scheine lag, was uns alle bandigt, daš 

Gemeine. 1 

Ove naše uzvišene misli pripremaju nas na to 

da upravo treba da imamo posla sa „prostačkim" 

(gemein). „Postmortale", povišenje temperature, u 

sadržaju sna odgovara recima „posle njegove smrti". 

U njegovom bolu bila je naj tegobni ja potpuna ukočenost 

creva (opstrukcija) u toku poslednjih nedelja. Na 

ovo se nadovezuju svakojake nepristojne misli. Jedan 

od mojih vršnjaka koji je svoga oca izgubio još kao 

gimnazijalac, a kojom sam mu prilikom, duboko potresen, 

ponudio svoje prijateljstvo, pričao mi je jednom, 

rugajući se o bolu jedne rođake čiji je otac 

umro na ulici i bio donet kući, kako se posle, prilikom 

svlačenja lesa, videlo da se u trenutku smrti 

ili postmortalno izvršilo pražnjenje creva. Ćerka je 

bila tako duboko nesrećna zbog toga da joj je ova 

nemila pojedinost morala smetati u sećanju na oca. 

Tu smo sad prodrli, dakle, do želje koja se u ovom 

snu oličava. Posle smrti stajati čist i velik pred svojom 

decom: ko to ne bi želeo? Sta je postalo od 

apsurdnosti ovoga sna? Njegova prividna apsurdnost 

ostvarila se samo tako što je u snu verno predstavljen 

jedan dopušten izraz, kojim smo navikli da pređemo 

preko apsurdnosti koja može da postoji između 

njenih sastavnih delova. Ni ovde ne možemo odbaciti 

utisak da je prividna apsurdnost željena i namerno 

izazvana. 

Učestalost sa kojom mrtve osobe u snu nastupaju 

kao žive, rade, i opšte sa nama, izazvala je neumesno 

čuđenje i stvorila neka neobična objašnjenja, 

1 

I iza njega ležaše u besuštinskom sjaju ono što nas sve 

kroti, prostačko. 

S Frođd, Odabrana đela, VII

82 


iz kojih se upadljivo vidi naše nerazumevanje za 

san. Pa ipak je objašnjenje ovih snova vrlo očigledno. 

Kako često dolazimo u situaciju da pomislimo: 

Kad bi otac još bio živ, šta bi rekao na to? Ovo kad 

san ne može predstaviti drugačije nego tako da određenu 

osobu predstavi kao prisutnu u jednoj određenoj 

situaciji. Tako, na primer, jedan mlad čovek 

kome je deda ostavio veliko nasledstvo sanja u jednoj 

prilici o prekoru koji mu je upućen zbog znatnog 

izdatka novca, da je njegov deda ponovo živ i da traži 

od njega polaganje računa. I kad mi, prigovarajući 

da bolje znamo, protestujemo tako protiv sna, 

da je čovek već umro, to u stvari predstavlja utešnu 

misao da pokojnik ovo nije morao doživeti, ili zadovoljstvo 

zbog toga što više nema da se u to mesa. 

Jedna druga vrsta apsurdnosti koja se nalazi u 

snovima o mrtvim rođacima ne izražava podsmeh i 

ruganje, nego služi krajnjem odbijanju; predstavljanju 

jedne potisnute misli, koju bismo rado smatrali 

kao nešto što se najmanje može zamisliti. Snovi te 

vrste izgleda su rešivi samo ako se podsetimo da san 

ne stvara nikakvu razliku između onoga što se želi 

i realnog. Tako, na primer, jedan čovek koji je nego 

vao svoga oca u njegovoj bolesti i zbog njegove 

smrti teško patio, ubrzo posle toga sanja sledeći besmisleni 

san: Otac je ponovo živ i razgovarao je s njima 

kao i inače, ali (neobično bese to što) je on ipak 

umro samo on to nije znao. Taj san ćemo razumeti 

ako, između reci „ta on je umro", umetnemo: zbog 

želje snevačeve i ako uz „on to nije znao" dopunimo: 

da je snevač imao tu želju. Za vreme negovanja u 

bolesti sin je više puta poželeo da otac bude mrtav, 

tj. imao je zapravo jednu misao punu sažaljenja da 

smrt već jednom učini kraj njegovim mukama. U 

žalosti posle smrti čak je i ova želja sapatnje postala 

nesvesno prebacivanje, kao da je njome stvarno 

doprineo da skrati bolesnikov život. Buđenje najranijih 

infantilnih osećanja prema ocu omogućilo je 

ovom samoprebacivanju da dođe do izraza kao san; 

ali ovaj san morao je ispasti ovako apsurdan baš zbog 

ogromne suprotnosti između izazivača sna i misli 


dana (Uporedi uz ovo: Formulierungen iiber die zwei 

Prinzipien des psvchischen Geschehens, Jahrbuch 

fur Psychoanalyse, III, 1911. Sabrana dela, sveska 

VIII). 

Snovi o voljenim pokojnicima stavljaju tumačenju 

snova uopšte teške zadatke, čije rešenje ne ispada 

uvek zadovoljavajuće. Razlog za to mogli bismo 

tražiti u naročito snažno izraženoj ambivalenciji osećanja 

koja dominira odnosom snevača prema pokojniku. 

Veoma je obična stvar da se u takvim snovima 

sa pokojnikom najpre postupa kao sa živim, i da se 

onda odjednom kaže da je mrtav, i da on u nastavku 

sna ipak ponovo živi. To deluje zbunjujuće. Ja sam, 

naposletku, saznao da ova smena smrti i života treba 

da predstavi ravnodušnost snevača („Svejedno mi 

je da li je živ ili je umro"). Razume se da ova ravnodušnost 

nije realna, nego samo željena; ona treba 

da pomogne snevaču da odbaci veoma intenzivne pa 

često i kontradiktorne osećajne stavove, i tako ona 

postaje predstavljanje u snu njegove ambivalencije. 

U ostalim snovima, u kojima sa pokojnicima opštimo, 

često nam ovo pravilo deluje kao orijentacija: 

Ako se u snu ne skreće pažnja na to da je pokojnik 

— mrtav, onda se snevač izjednačuje sa pokojnikom, 

on sanja o svojoj sopstvenoj smrti. A prisebnost ili 

čuđenje koji se odjednom javljaju u snu: Pa on je 

već odavno umro — predstavljaju odbranu od ovog 

izjednačavanja i otklanjaju to da san znači smrt 

za snevača. Ali, ja priznajem i osećam da je tumačenje 

snova sa ovom sadržinom još daleko od toga 

da je snovima izmamilo sve njihove tajne. 

III 

U primeru koji navodim sada mogu da uhvatim 

rad sna na samom delu namernog fabrikovanja jedne 

apsurdnosti za koju u materijalu ne postoji nikakav 

povod. Primer dolazi od sna koji mi je dao susret 

sa grofom Tunom pre moga putovanja na leto- 

f


vanje. „Vozim se kolima s jednim konjem i izdajem 

kočijašu naređenje da me odveze na stanicu. Prugom 

naravno ne mogu s vama da se vozim, kažem ja, pošto 

mi je prigovorio kao da sam ga preko mere zamorio; 

pri tome izgleda kao da sam se već vozio 

s njim jednim delom puta koji se obično prelazi vozom." 

Na ovu zbrkanu i besmislenu priču analiza daje 

sledeća objašnjenja: Uzeo sam danju kočiju s jednim 

konjem i ona treba da me odveze u Dornbah u 

jednu udaljenu ulicu. Ali kočijaš nije poznavao put 

i vozio je sve dalje, kao što ovi dobri ljudi čine, dok 

to nisam primetio i pokazao mu put, pri čemu nisam 

propustio da mu učinim nekoliko podrugljivih 

primedaba. Od ovog kočijaša ispreda se sad jedna 

misaona veza ka aristokratima, i s njom ću se kasnije 

još sastati. Za sada samo aluzije da nama, građanskom 

plebsu, aristokrati ja pada u oči time što 

voli da sedne na kočijaševo mesto. Ta grof Tun takođe 

upravlja državnim kolima Austrije. Ali sledeća 

rečenica u snu odnosi se na moga brata koga, dakle, 

ja identifikujem sa kočijašem ovih jednozaprežnih 

kola. Ja sam mu ove godine otkazao zajedničko putovanje 

u Italiju („Samom prugom, naravno, ne mogu 

da se vozim s vama"), i ovo otkazivanje je bila 

nekakva vrsta kazne za njegovu žalbu da ga na putovanjima 

obično preterano zamaram (što je u san 

dospelo neizmenjeno) time što od njega očekujem 

brzo menjanje mesta, suviše lepote u toku jednoga 

dana. Brat me je te večeri ispratio na stanicu, ali je 

malo ranije iskočio na tramvajskoj stanici Westbahnhof, 

da bi nastavio tramvajem put za Purkersdorf. Ja 

sam mu napomenuo da može još neko vreme ostati 

kod mene tako što će se u Purkersdorf odvesti zapadnom 

železnicom a ne tramvajem. Od toga je u san 

ušlo to da sam se jednim delom puta vozio kolima, a 

taj put se obično prelazi železnicom. U stvari bilo 

je obrnuto (i „Umgekehrt ist auch gefahren"). 1 

Ja 

1 

Reč „fahren", dosta česta u snu i analizi, znači „voziti" 

se (kolima) i „voziti se", putovati (železnicom) (Prim. prev.). 


sam bratu rekao: Rastojanje koje prelaziš tramvajem, 

možeš preći i zapadnom železnicom u mom društvu. 

Čitavu zbrku u snu izazivam time što umesto „tramvaj" 

u snu stavljam „kola", što svakako dobro služi 

pri spajanju kočijaša s bratom. Onda u snu stvorim 

nešto besmisleno, što prilikom objašnjenja izgleda 

jedva odgonetljivo i što je bilo gotovo u kontradikciji 

sa jednim mojim ranijim govorom („Samom prugom 

ne mogu s vama da se vozim"). Ali, pošto reci 

tramvaj i kola uopšte ne moram da mešam, mora da 

sam ovu čitavu zagonetnu stvar u snu namerno ovako 

oblikovao. 

Ali u kojoj nameri? Mi sada treba da otkrijemo 

značenje apsurdnosti u snu, iz kojih motiva je ona 

dozvoljena ili stvorena. Rešenje tajne u ovom slučaju 

jeste ovo: Meni je u snu potrebna jedna apsurdnost 

i nešto nerazumljivo u vezi sa „vožnjom" (fahren) 

jer u mislima sna imam izvestan sud koji traži 

da bude predstavljen. Jedne večeri kod one ljubazne 

domaćice i duhovite dame, koja u jednoj drugoj sceni 

istoga sna nastupa kao „domaćica", čuo sam dve zagonetke 

koje nisam mogao da resim. Pošto su zagonetke 

ostalom društvu bile poznate, mora da sam 

izgledao smešan svojim bezuspešnim pokušajima da 

ih resim. To su bile dve zagonetke sa „potomci 

(Nachkommen") i „preci (Vorfahren"). I one su, čini 

mi se, glasile ovako: 

Der Herr befiehlt's, 

Der Kutscher tut's. 

Ein jeđer hat's, 

im Grabe ruht's (Vorfahren) 1 

Zbunjivalo je to što je druga zagonetka u prvoj 

polovini bila identična s prvom zagonetkom. 

1 

Gospodar naređuje, kočijaš to izvršava. Svako to ima, 

ofts počiva u grobu. Odgovor: Preci. Vorfahren znači: a) izvesti 

kola napred, b) potomstvo (Prim. prev.).

8® Tumačenje snova, II 

Der Herr befiehlt's, 

Der Kutscher tut's. 

Nicht jeder hat's, 

In der Wiege ruht's (Nachkommen) 1 

Kad sam sad video kako se grof Tun tako svestan 

svoje moći vozi ispred nas, (vorfahren) i pao u 

raspoloženje Figara koji zasluge visoke gospode nalazi 

u tome što su se potrudili da se rode (da 

budu potomci = Nachkommen zu sein), ove dve 

zagonetke postale su posredničke misli za rad 

sna. Budući da aristokrate lako možemo zameniti 

sa kočijašima, i pošto se ranije u našoj zemlji 

kočijaš oslovljavao sa „Herr Schivager" (pobratime), 

mogao je rad na sažimanju sna moga brata 

uvući u isto predstavljanje. A misao sna koja je delovala 

posle toga glasi: Besmislica je ponositi se svojim 

precima (Vorfahren). Radije sam ja sam predak 

(ein Vorfahr), praotac (= Ahnherr). Zbog ovoga suda: 

to je besmislica, dakle besmislica u snu. I sada 

se svakako rešava i poslednja zagonetka ovog tamnog 

mesta u snu, da sam se s kočijašem već ranije 

vozio (vorher gefahren), da sam s njim išao kolima 

napred 2 

(= vorgefahren). 

San se, dakle, načini apsurdnim onda kad se u 

mislima sna među elementima sadržaja pojavi sud: 

To je besmislica, kad jedan od nesvesnih misaonih tonova 

snevača motivišu kritika ili poruga. Apsurdno 

tako postaje jedno od sredstava kojim rad sna predstavlja 

kontradikciju, metodima kao što je obrtanje 

materijalnog odnosa između misli sna, i sadržaja sna, 

1 

Naime svako to, ono počiva u kolevci. Odgovor: Potomci. 

Nachkommen ima dva značenja: a) doći posle; b) potomci 


2 

Smisao će naći u ovom prevodu i na ovom mestu samo 

onaj koji bude pažljivo pratio igru reci: vorfahren: Vorfahren. 

Sve te reci služe Frojdu za to da bi objasnio jedno veoma 

nejasno mesto u snu. Ovde igra ulogu i sažimanje, identifikacija 

sa bratom i kočijašem (kojeg su ljudi obično zvali „pobratime": 

tako su, naime, u ranijim vremenima zvali vozače 

tzv. diližansa, poštanskih i putničkih kola! (Prim. prev.). 

Apsurdni snovi 8? 

kao što je eksploatisanje senzacije motorne inhibicije. 

Ali apsurdnost u jednom snu ne može se jednostavno 

prevesti prostim „ne"; ona treba da da dispoziciju 

misli sna, koja kombinuje ruganje ili smeh sa 

kontradikcijom. Samo u ovoj nameri rad sna daje 

nešto smešno. On ovde opet jedan deo latentne sadržine 

pretvara u jedan manifestan oblik. 1 

Mi smo zapravo već naišli na ubedljiv primer 

jednog apsurdnog sna sa takvim značenjem. Onaj 

ranije pomenuti san o Wagnerovoj predstavi protumačen 

bez analize, koja traje do S A 8 ujutru, na kojoj 

se orkestrom diriguje sa kule itd., očigledno želi da 

kaže: To je jedan izokrenut svet i jedno ludo društvo. 

Ko nešto zaslužuje, njega to ne pogađa, i koji 

na to ništa ne polaže, taj ima, — čime snevačica 

ima na umu svoju sudbinu u poređenju sa svojom 

kuzinom: — Nipošto nije slučaj ni to što su nam se 

kao primeri za apsurdnost snova ponudili najpre snovi 

o mrtvom ocu. Ovde se na tipičan način nalaze 

zajedno prikupljeni uslovi za stvaranje apsurdnih 

snova. Autoritet koji je svojstven ocu izazvao je rano 

detetovu kritiku; strogi zahtevi koje je on postavljao 

dali su detetu povoda da u cilju njegovog olakšanja 

oštro pazi na svaku očevu slabost; ali poštovanje 

kojim je očeva ličnost za naše mišljenje okružena 

naročito posle njegove smrti, pooštrava cenzuru 

koja zabranjuje ovu kritiku da se svesno izrazi. 

1 Rad sna ovako parodira misao koja mu je obeležena 

kao smešna, tako što stvara nešto smešno u vezi s njom. 

Slično postupa Haj ne (Heine) kad hoće da se ruga lošim stihovima 

bavarskoga kralja. On to radi sa još lošijim stihovima: 

Herr Ludwig ist ein grosser Poet, 

Und singt er, so sttlrzt Apollo 

Vor ihm auf die Knie und blttet und fleht, 

,,Halt ein, ich werđe sonst toli, oh." 

(Gospodin Ludvig je velik pesnik, i kad peva, Apolon pada 

pred njega na kolena i moli ga i preklinje: Prestani, jer ću 

inače poludeti, oh!).


IV 

Još jedan novi apsurdni san o mrtvom ocu: 

Primio sam dopis od opštinskog saveta opštine 

mog rodnog mesta koji se odnosi na plaćanje troškova 

za jedan smeštaj u bolnicu u godini 1851, koji je 

bio potreban zbog jednog napada koji se desio u mojoj 

kući. Ja se tome smejem, jer prvo, ja godine 

1851. još nisam ni bio u životu, a drugo, moj otac na 

kojeg bi se to moglo odnositi, već je mrtav. Ja odlazim 

k njemu u susednu sobu, gde on leži na postelji 

i ispričam mu to. Na moje iznenađenje on se seća da 

je tada 1851. jednom bio pijan i da je trebalo da bude 

zatvoren ili sklonjen na neko bezbedno mesto. To je 

bilo onda kad je radio za kuću T... Ti si dakle i 

pio, pitam ja. Uskoro posle toga si se oženio? Računam 

da sam rođen 1856, što mi izgleda kao da dolazi 

neposredno posle godine koja je u pitanju. 

Nametljivost kojom ovaj san ispoljava svoju 

apsurdnost, mi ćemo na osnovu poslednjih raspravljanja 

zaključiti, da se može smatrati samo kao znak 

za jednu naročito ogorčenu i strasnu polemiku prisutnu 

u mislima sna. Ali sa toliko većim čuđenjem 

konstatujemo da se u ovom snu polemika otvoreno 

vrši i da je otac označen kao osoba načinjena metom 

za ruganje. Ovakva otvorenost izgleda da se protivi 

našim pretpostavkama o cenzuri pri radu sna. Stvar 

će biti jasnija kad primetimo da je u ovom slučaju 

otac samo osoba gurnuta napred, dok se spor vodi 

s jednom drugom osobom, koja se u snu pojavljuje 

samo u jednoj jedinoj aluziji. Dok san normalno radi 

o otporu protiv drugih osoba, iza kojih se krije otac, 

ovde je stvar obrnuta: otac postaje podmetnuta osoba 

za pokrivanje drugih, i san se zato ovako otvoreno 

može baviti njegovom inače posvećenom ličnošću, 

pošto ovde postoji sigurno znanje da se u stvarnosti 

ne misli na njega. Ovo stanje stvari mi saznajemo 

iz povoda za san. Jer san se dogodio, pošto sam 

čuo da se jedan moj stariji kolega, čiji sud važi kao 

neprikosnoven, nepovoljno izražava, i začuđeno, o 

tome da jedan od mojih pacijenata sada već petu 

Apsurdni snovi 8» 

godinu nastavlja psihoanalitički rad kod mene. Uvodne 

rečenice u snu ukazuju u providnoj uvijenosti na 

to da je ovaj kolega neko vreme preuzeo dužnosti 

koje moj otac više nije mogao da ispunjava (troškovi 

plaćanja, smeštaj u bolnici) i kad su naši neprijateljski 

odnosi počeli da hladne, došao sam u isti emocionalni 

konflikt, koji neminovno nastaje u slučaju 

nesporazuma između oca i sina zbog uloge koju je 

otac imao i pomoći koju mi je ranije ukazivao^ Misli 

sna se sad ogorčeno brane od prebacivanja što ne 

napredujem brže, — i ono se sa lečenja toga pacijenta 

proširuje zatim i na druge stvari. Poznaje li 

on nekoga koji to može brže da uradi? Zar ne zna da 

su stanja te vrste uopšte neizlečiva i da traju čitav 

život? Šta su četiri ili pet godina prema trajanju ce~ 

log života, pogotovu ako je bolesniku egzistencija 

tako jako olakšana za vreme lečenja. 

Obeležje apsurdnosti stvoreno je u ovom snu dobrim 

delom tako što se rečenice iz raznih oblasti 

misli sna redaju jedna uz drugu bez posredujućeg; 

prelaza. Tako rečenica: odlazim k njemu u susednu 

sobu itd. napušta temu iz koje su prethodne rečenice 

uzete, i verno reprodukuje okolnosti pod kojima 

sam ocu saopštio da sam se verio na svoju ruku. 

On, dakle, hoće da me podseti na otmenu nesebičnost 

koju je stari gospodin tada pokazao, i da je dovede u 

suprotnost sa postupkom nekog drugog, jedne nove 

osobe. Ja ovde primećujem da se san može ocu podsmevati 

zato što se ovaj u mislima sna u punom priznanju 

pokazuje drugima kao ugled. U suštini svake 

cenzure je to da se o nedozvoljenim stvarima može 

pre reći ono što je neistinito nego istina. Sledeća rečenica: 

da se seća da je jednom bio pijan, pa zato 

zatvoren, ne sadržava ništa više što se u stvarnosti 

odnosi na oca. Osoba od njega pokrivena nije niko 

drugi nego veliki — Majnert (Mevnert), čijim sam 

stopama išao u tako dubokom poštovanju, i čije se 

ponašanje prema meni posle jednog kratkog perioda 

naklonosti pretvorilo u otvorenu mržnju. San me 

podseća na njegovo sopstveno saopštenje da je jednom 

u mladosti bio odan navici da se opija hlorofor-


mom, i da je zato morao potražiti Učilište, i na jedan 

drugi doživljaj s njim, kratko vreme pred njegov 

kraj. Ja sam s njim vodio ogorčenu literarnu prepirku 

u pitanju muške histerije koju je on poricao, i 

kad sam ga posetio na samrtničkoj postelji i raspitao 

se o njegovom stanju, on se zadržao na opisivanju 

svog stanja i završio recima: „Vi znate da sam ja 

uvek bio jedan od najlepših slučajeva muške histerije." 

Tako je on, na moje zadovoljenje i zaprepašćenje, 

priznao ono čemu se tako dugo protivio. A to 

što u ovoj sceni sna Majnerta mogu pokriti svojim 

ocem, nema osnove u analogiji pronađenoj između 

obe osobe; scena je škrta, ali potpuno dovoljno predstavljanje 

jedne pogodbene rečenice u mislima sna, 

koja opširno glasi: Ja, da sam ja bio druga generacija, 

sin jednog profesora ili nekog dvorskog savetnika, 

onda bih, naravno, brže napredovao. U snu dakle 

ja svoga oca činim dvorskim savetnikom i profesorom. 

Najgrublja apsurdnost toga sna, koja najviše 

smeta, jeste postupanje sa godinom 1851, koja mi ne 

izgleda uopšte drugačija od 1856, kao da razlika od 

pet godina uopšte ništa ne znači. Ali baš ovo treba 

da iz misli sna dođe do izraza. Četiri do pet godina, 

za koje sam vreme uživao potporu kolege, koga sam 

na početku spomenuo. A i vreme za koje sam svoju 

verenicu ostavio da čeka na venčanje, a jednim slučajnim 

i od misli snova rado korišćenim sticajem prilika 

to je bilo i vreme za koje svoga najodanijeg 

pacijenta ostavljam da očekuje puno ozdravljenje. 

„Sta je pet godina?" pitaju misli sna. „To za mene 

nije nikakvo vreme, to ne dolazi u obzir. Imam dovoljno 

vremena pred sobom i, kao što se najzad zbilo 

i ono što vi nikada niste hteli verovati, to ću ja 

i ovo ostvariti." A osim toga je broj 51, bez broja od 

veka, determinisan još drukčije, i to u suprotnom 

smislu; zato se i češće javlja u snu. 51 je starost u 

kojoj je čovek, izgleda, najviše ugrožen; poznavao 

sam kolege koji su iznenada umrli u ovoj starosti, 

među njima i jednog koji je, posle dugog čekanja, 

nekoliko dana pre toga bio imenovan za profesora. 


V 

Evo još jednog drugog apsurdnog sna koji se igra 

brojevima. 

Jednog od mojih poznanika, gospodina M., napao 

je u jednom članku niko manji nego Gete, i to, 

kako svi mi verujemo, sa neopravdano jakom oštrinom. 

Gospodin M. je, naravno, ovim napadom uništen. 

On se na to gorko žali u jednom kafanskom 

društvu; ali njegovo obožavanje Getea od ovog ličnog 

iskustva nije stradalo: Ja pokušavam da malo rasvetlim 

vremenske odnose koji mi izgledaju neverovatni. 

Gete je umro 1832. godine; pošto je njegov napad 

na M. morao, naravno, da se dogodi pre toga, to 

je g. M. tada bio sasvim mlad čovek. Izgleda mi verovatno 

da mu je bilo osamnaest godina. Ali ja ne 

znam sigurno koju godinu sada pišemo, i tako čitav 

ovaj račun pada u zrak. Napad je, uostalom, sadržan 

u poznatom Geteovom sastavu „Natur". 

Uskoro ćemo imati u rukama sredstva da opravdamo 

glupost ovoga sna. Gospodin M., koga poznajem 

iz jednog kafanskog društva, nedavno me je pozvao 

da pregledam njegovog brata kod kojeg se javljaju 

znaci paralitične umne poremećenosti. Slutnja je bila 

tačna; pri toj poseti se dogodila neprijatnost da je bolesnik 

u razgovoru svoga brata bez ikakvog povoda 

raskrinkao ukazujući na njegove mladalačke ludorije. 

Bolesnika sam upitao za godinu rođenja i nekoliko 

puta navodio na neke male račune da bih 

otkrio njegovu slabost pamćenja; sve to su bile probe 

koje je prilično dobro izdržao. Ja već primećujem 

da se u snu ponašam kao paralitičar (Ne 

znam sigurno koju godinu pišemo). Preostali materijal 

sna vodi poreklo iz jednog drugog recentnog 

izvora. Neki redaktor jednog medicinskog lista, 

s kojim sam u prijateljskim odnosima, primio 

je u svoj list jednu krajnje neblagonaklonu, „uništava 

juću" kritiku o poslednjoj knjizi moga prijatelja 

u Berlinu, koju je napisao jedan veoma mlad i nedovoljno 

sposoban referent. Mislio sam da imam prava 

da se u to umešam, i pozvao sam redaktora na

92 


odgovornost, koji je veoma žalio što je kritika bila 

objavljena, ali nije hteo da obeća da će to ispraviti. 

Posle toga prekinuo sam svoje veze sa časopisom 

i u svom pismu, kojim sam otkazao saradnju, istakao 

sam da naši lični odnosi neće trpeti zbog ovog 

događaja. Treći izvor ovoga sna je jedna u ono vreme 

sveza priča neke pacijentkinje o psihičkom oboljenju 

njenoga brata koga je kad je uzvikivao „Natur, 

Natur" spopalo ludilo. Lekari su mislili da ovaj uzvik 

dolazi iz lektire onog divnog Geteovog članka 

i, da ukazuje na preterani rad obolelog u njegovim 

prirodnofilozofskim studijama. Ja sam, međutim, 

ukazao na seksualni smisao, u kome i manje obrazovani 

ljudi kod nas govore o „prirodi", a činjenica 

što se nesrećnik kasnije osakatio na genitalijama izgledalo 

je bar da potvrđuje da sam u pravu. Kada se 

pojavio onaj napad ludila, bolesnik je imao osamnaest 

godina. 

Ako dodam još i to da se tako oštro kritikovana 

knjiga moga prijatelja („Pita se: da li je autor lud ili 

smo mi sami ludi", izjavio je neki kritičar) bavila 

vremenskim odnosima života i da i Geteov vek života 

svodi na višestruki broj jednog za biologiju važnog 

broja, — onda se lako može uvideti da ja samoga 

sebe stavljam na mesto svoga prijatelja. (Ja pokušavam 

da vremenske odnose ... malo razjasnim.) 

Ali se ponašam kao paralitičar i san pliva u apsurdnostima. 

To dakle znači, misli sna kažu ironično: „Naravno, 

on je luđak, budala, a vi ste genijalni ljudi 

koji to bolje razumeju. A možda je ipak obrnuto?" 

I ovo preobraćanje je sad obilno zastupljeno u snu 

time što je Gete napao mladog čoveka, što je apsurdno, 

dok bi jedan sasvim mlad čovek još danas lako 

napao besmrtnog Getea, i tako što ja računam od 

godine Geteove smrti, dok sam paralitičaru dao da 

računa od svoje godine rođenja. 

Ali sam takođe obećao da ću pokazati da san 

omogućuju samo egoistični motivi. Prema tome, moram 

opravdati to što sam u ovom snu stvar prijatelja 

načinio svojom i što sebe stavljam na njegovo mesto. 

Moje kritičko ubeđenje u budnoći za to nije do- 


voljno. A sada istorija osamnaestogodišnjeg bolesnika 

i različito tumačenje njegovog uzvika „Natur" aludiraju 

na suprotnost s većinom lekara u koju sam 

samoga sebe doveo tvrđenjem da za psihoneuroze postoji 

seksualna etiologija. Ja mogu sebi da kažem: 

Kao što je prošao tvoj prijatelj, tako ćeš i ti proći 

s kritikom, tako si delimično već i prošao, i sad mogu 

reč „on" — u mislima sna — zameniti sa „mi". „Da, 

u pravu ste, nas dvojica smo ludi." Da ,,mes res agitur" 

(= da sam ja u pitanju), na to me energično 

upozorava pominjanje malog, neuporedivo lepog sastava 

Geteovog, jer čitanje ovog sastava u jednom 

popularnom predavanju bilo je ono što je mene, neodlučnog 

maturanta, gonilo na proučavanje prirodnih 

nauka. 

VI 

Ostao sam dužan da i na primeru jednog drugog 

sna u kome se moje ja ne pojavljuje pokažem da je 

egoističan. Ranije sam pomenuo jedan kratak san 

kako profesor M. kaže: Moj sin, miop ..." i rekao sam 

da je to samo prethodni san jednog drugog sna u 

kome ja igram neku ulogu. Ovde je u pitanju glavni 

san koji nedostaje, i koji nam pruža apsurdnu i nerazumljivu 

tvorevinu reci koja traži objašnjenje. 

Zbog izvesnih događaja u gradu Rimu neophodno 

je decu negde skloniti, što se i dešava. Scena je 

zatim ispred jedne kapije, dvostruke kapije na antički 

način (Porta Romana u Sieni, kao što još u snu znam). 

Sedim na ivici jednog bunara i veoma sam tužan, 

gotovo da plačem. Neka ženska osoba — bolničarka, 

kaluđerica — izvodi dva dečaka i predaje ih ocu, koji 

nisam ja. Stariji od dvojice je očigledno moj najstariji 

sin, a lice drugog dečaka ne vidim; žena koja 

dovodi dečake traži pri oproštaju poljubac od njega. 

Ona se ističe crvenim nosom. Dečak odbije da joj 

da poljubac, ali pružajući joj za oproštaj ruku, kaže 

joj: Auf Geseres a nama dvojici (ili jednom od nas):


Auf Angeseres. Imam utisak da ovo poslednje znači 

neko preimućstvo. 

Ovaj san se izgrađuje iz klupka misli, koje su 

bile podstaknute jednom predstavom „Novi geto" 

koju smo gledali u pozorištu. Jevrejsko pitanje, briga 

za budućnost dece kojima ne možemo pružiti zavičaj, 

briga da ih tako vaspitamo da se mogu slobodno 

seliti iza granica, sve to se lako može otkriti 

u pripadajućim mislima sna. 

„Na vodama Babilona sedeli smo i plakali." — 

Siena je čuvena po svojim divnim vodoskocima, kao 

i Rim; za Rim moram u snu potražiti bilo kakvu zamenu 

iz poznatih mesta. Blizu Porta Romana u Sieni 

videli smo neku veliku, lepo osvetljenu kuću. Saznali 

smo da je to Manicomio, zavod za umobolne. Kratko 

vreme pre sna čuo sam da je neki pripadnik moje 

vere morao napustiti svoje s mukom stečeno mesto 

u jednom državnom zavodu za umobolne. 

Naše interesovanje pobuđuje govor: Auf Geseres 

gde smo, posle situacije u snu, morali očekivati: Auf 

Ungeseres. 

Geseres je, prema ispitivanjima koja sam potražio 

kod poznavalaca Biblije, jedna prava jevrejska 

reč, izvedena od glagola goiser i može se najbolje 

prevesti kao „naređena patnja, sudbina". Prema upotrebi 

te reci u žargonu mogli bismo misliti da ona 

znači: „tugu i jad". Ungeseres je potpuno moja tvorevina, 

i skreće moju pažnju najpre na sebe, ali me 

u početku čini potpuno bespomoćnim. Kratka napomena 

na kraju sna da Ungeseres znači neku prednost 

pred Geseres otvara vrata pomislima i time i razumevanju. 

Jedan takav odnos postoji i kod kavijara; 

neosoljen se ceni više od osoljenog; „kavijar za narod, 

plemenite pasije": u tome leži skrivena šaljiva 

aluzija na jednu osobu u mom domaćinstvu, za koju 

se nadam da će, mlađa od mene, paziti na budućnost 

moje dece. Tome onda odgovara što je jedna druga 

osoba moga domaćinstva, naša dobra vaspitačica, u 

liku bolničarke (ili kaluđerice) jasno prikazana u snu. 

Između para osoljen — neosoljen i Geseres — Ungeseres 

još uvek nedostaje posrednički prelaz. Taj se 

.Apsurdni snovi 95 

prelaz nalazi u „ukiseljen i neukiseljen" (= gesadert- 

-ungesadert); na svom izlasku iz Egipta koji je ličio 

na bekstvo, deca Izraela nisu imala vremena da ostave 

testo da se ukiseli, i kao uspomenu na taj događaj 

još i danas jedu beskvasni hleb o Uskrsu (= Osterzeit). 

Ovde mogu da nađem mesto i za iznenadnu 

pomisao koja mi je došla za vreme ovoga dela analize. 

Setio sam se kako smo u poslednjim uskršnjim 

danima (= Ostertagen) šetali ulicama nama stranog 

grada Vroclava, 1 moj prijatelj iz Berlina i ja. Jedna 

mala devojčiča pitala me je za put do neke ulice; 

morao sam se izviniti što to ne znam, i rekao sam 

svom prijatelju: „Verovatno će ova mala kasnije u 

životu pokazati više pronicljivosti kod izbora lica 

koja je vode." Ubrzo posle toga pade mi u oči jedan 

natpis: Dr Herodes ordinira... Rekoh: „Verovatno 

kolega nije baš dečji lekar." U međuvremenu, moj 

prijatelj mi je razvijao svoje poglede na biološko značenje 

bilateralne simetrije i počeo jednu rečenicu sa 

uvodom: „Kad bismo nosili jedno oko na sredini čela 

kao Kiklop ..." I to sad vodi govoru profesora u prethodnom 

snu: Moj sin, miop. I sad sam doveden do 

glavnog izvora za Geseres. Pre mnogo godina, kad je 

sin ovog profesora M., koji je danas samostalan mislilac, 

još sedeo u školskoj klupi, razboleo se od neke 

infekcije oka za koju je lekar izjavio da izaziva zabrinutost. 

Rekao je da, dok ostaje jednostrana, ne 

znači ništa, ali ako bi prešla na drugo oko, onda bi 

to bilo ozbiljno. Bolest je na jednom oku izlečena 

bez oštećenja; ali ubrzo zatim pojavili su se stvarno 

znaci oboljenja drugog oka. Zaprepašćena majka pozvala 

je odmah lekara u samoću svoga letnjikovca. 

A ovaj se sad okrenuo na drugu stranu. ,,Was machen 

Sie fur Geseres?" viknuo je na majku. „Ako je na 

jednoj strani ispalo dobro, ispašće dobro i na drugoj." 

Tako je i bilo. 

A sada u odnosu prema meni i mojima. Školska 

klupa na kojoj je sin profesora M. naučio prvu mu- 

1 Nemački: Breslau.

S6 Tumačenje snova, II 

drost došla je, poklonom majke, u posed moga najstarijeg 

sina, kome u snu ja stavljam oproštajne reci 

u usta. Jedna od želja koje se mogu vezati za ovaj 

prenos, može se sada lako pogoditi. Ali ova klupa 

treba i svojom konstrukcijom da dete štiti od toga 

da postane kratkovido i jednostrano. Stoga u snu 

miop (iza toga Kiklop) i raspravljanja o bilaterdlno- 

•sti. Briga oko jednostranosti je višesmislena; pored 

telesne jednostranosti može se mislili i na jednostranost 

intelektualnog razvoja. Staviše, zar ne izgleda da 

scena sna u svom ludilu protivureči baš ovoj brizi? 

Pošto je dete izgovorilo svoje oproštajne reci na jednu 

stranu, ono dovikuje na drugu stranu suprotnost 

tome, kao da bi htelo uspostaviti ravnotežu. Ono postupa, 

tako reći, iz obzira prema bilateralnoj simetriji! 

Tako je san često najdubokoumniji — upravo 

onde gde izgleda najluđi. U svima vremenima ljudi 

koji su imali šta da kažu a nisu mogli da to učine 

bez opasnosti rado su sebi stavljali luđačku kapu na 

glavu. Slušalac, za kojeg je bio određen zabranjen 

govor, podnosio ga je lakše ako je pri tom mogao da 

se smeje i da samom sebi laska konstatacijom da je 

ono što je neprijatno očigledno nešto ludo. Potpuno 

isto kao san u stvarnosti, tako u igri postupa i princ 

koji se mora pretvarati da je lud, i zato i za san možemo 

kazati ono što Hamlet tvrdi o sebi, pri čemu 

svoje stvarne prilike zamenjuje duhovito-nerazumnim: 

„Ja sam lud samo kada duva severozapadni 

vetar; ako duva vetar s juga, mogu da razlikujem 

čaplju od sokola." 1 

Problem apsurdnosti sna ja sam, dakle, resio u 

tom smislu da misli sna nikad nisu apsurdne — bar 

1 

Ovaj san pruža, takođe, lep primer za rečenicu koja 

ima opštu važnost: da su snovi iste noći, iako u sećanju odvojeni, 

nikli na tlu istog misaonog materijala. Situacija sna 

da svoju decu udaljavam iz grada Rima izopačena je, uostalom, 

ako se unazad svede na jedan analogni događaj koji pada 

u moje detinjstvo. Smisao je u tome da ja zavidim rođacima 

kojima se već pre mnogo dana pružila prilika da svoju decu 

smeste na neko drugo mesto. 

Apsurdni snovi '• 97 

ne iz snova duševno zdravih ljudi — i da rad sna 

producira apsurdne snove i snove sa pojedinim apsurdnim 

elementima, ako se pred njim u mislima snova 

nalaze kritika, ismevanje i ruganje za prikazivanje 

u svom obliku izražavanja. Sad mi je stalo do 

toga da pokažem da je rad sna iscrpen saradnjom ova 

tri pomenuta faktora i jednog četvrtog, koji ćemo 

kasnije spomenuti, da inače ne vrši nikakvu drugu 

funkciju do prenošenja misli sna, vodeći pri tome računa 

o četiri njemu postavljena uslova; a da je pitanje 

da li duša u snu radi sa svima svojim duhovnim 

sposobnostima ili samo jednim njihovim delom 

pogrešno postavljeno; i da je ono skrenulo s pravoga 

puta pored činjeničnog stanja. Ali, pošto postoje mnogobrojni 

snovi o čijoj se sadržini sudi, kritikuje i 

priznaje, u kojima se pojavljuje čuđenje zbog nekog 

pojedinačnog elementa sna, vrše pokušaji objašnjenja 

i postavljaju argumentacije, prinuđen sam 

da prigovore koji se izvode iz ovakvih zbivanja resim 

na odabranim primerima. 

Moj odgovor glasi: Sve što se u snovima nalazi 

kao prividna aktivnost funkcije suđenja ne treba 

shvatiti, možda, kao misaoni efekat rada sna nego to 

pripada materijalu misli snova i odande je dospelo 

u manifestni sadržaj sna kao gotova tvorevina. Ovu 

svoju postavku mogu još i nadmašiti. I od sudova 

koje o snu kojeg se sećamo donosimo posle buđenja, 

o osećajima koje reprodukovanje sna u nama izaziva, 

dobar deo pripada latentnom sadržaju sna i mora 

se uključiti u tumačenje sna. 

I) Jedan upadljiv primer za ovo već sam naveo. 

Jedna pacijentkinja ne želi da ispriča svoj san, jer 

je suviše nejasan. Ona je u snu videla jednu osobu, i 

ne zna da li je to bio neki čovek ili otac. Zatim dolazi 

drugi deo sna u kome se pojavljuje đubrovnik 

(„Misttrugerl") 1 

. A na to se nadovezuje sledeće seća- 

1 

Misttrugerl. Nemačka reč Mist, đubrivo, upotrebljava 

se i u značenju „đubre" i u ovom smislu treba razumeti bečki 

izraz „Misttrugerl" — kanta za otpatke, đubrovnik Poslovica 

glasi: Nicht auf meinem eigenen Mist gewachsen (Prev.). 

7 Frojd, Odabrana đela, vri


nje. Kao mlada domaćica, jednom prilikom je pred 

jednim rođakom koji je dolazio u kuću rekla da će 

joj prva briga biti da nabavi jedan nov đubrovnik. 

Sledećeg jutra poslao joj je ovaj rođak nov đubrovnik, 

ali je on bio pun đurđevaka. Ovaj deo sna služi 

za predstavljanje izreke: „Nije raslo na mom sopstvenom 

buništu." Ako sad analizu popunimo, pa 

ćemo videti da se u mislima sna radi o naknadnom 

delovanju jedne priče koju je slušala u svom detinjstvu, 

da je neka devojka dobila dete za koje nije 

bilo jasno fco mu je zapravo otac. Predstavljanje sna, 

dakle, ovde zahvata u budno mišljenje i ostavlja da 

jedan od elemenata misli sna bude u čitavom njegovom 

toku zastupljen kroz sud donet u budnoći. 

II) Jedan sličan slučaj: Jedan od mojih pacijenata 

usnuo je san koji mu se čini zanimljiv, jer odmah 

posle buđenja, on kaže samom sebi: „Ovo moram 

da ispričam doktoru." San je analiziran i analiza 

daje najjasnije aluzije na jedan ljubavni odnos 

koji je pacijent za vreme lečenja otpočeo i za koji 

je resio da o njemu ništa ne priča. 1 

III) Treći primer iz moga sopstvenog iskustva: 

Odlazim sa P. u bolnicu, kroz predeo u kome 

ima kuća i vrtova. Pri tom mi se čini da sam ovaj 

predeo već više puta video u snu. Ne snalazim se baš 

vrlo dobro; ukazuje mi se put koji kroz jedan ugao 

vodi u restoran (sala, ne bašta); tamo se raspitujem 

za gospodu Đoni i čujem da ona sa troje dece stanuje 

u pozadini u jednoj maloj sobici. Odlazim tamo 

i još pre toga srećem jednu nejasnu osobu sa moje 

dve devojčice, koje zatim odvodim sobom, pošto sam 

neko vreme s njima stajao. Neka vrsta prebacivanja 

mojoj ženi što ih je ostavila tamo. 

Prilikom buđenja osećam veliko zadovoljstvo 

koje motivišem time što ću sad u analizi saznati šta 

1 

Upozorenje ili odluka, sadržana već u snu: To moram 

da ispričam doktoru kod snova za vreme psihoanalitičkog lečenja 

redovno odgovara velikom otporu prema ispovesti sna 

i često je praćeno zaboravljanjem sna. 


znače reci: Ja sam o tome već sanjao. 1 Ali mi analiza 

o tome ništa ne kazuje; ona mi pokazuje samo 

to da zadovoljstvo pripada latentnom sadržaju a ne 

sudu o snu. To je zadovoljenje za to što sam u svom 

braku dobio decu. P. je osoba s kojom sam zajedna 

prešao jedan deo života istim putem, i koja me je 

kasnije, i u socijalnom i materijalnom pogledu, daleko 

nadmašila, ali koja je na kraju u svom braku< 

ostala bez dece. Oba povoda za san mogu zameniti 

dokaz jednom potpunom analizom. Dan ranije čitao 

sam u novinama čitulju o smrti neke gospođe Done 

A.. ,y (iz čega sam napravio Đoni), koja je umrla 

'prilikom porođaja; od svoje žene sam čuo da je pokojnicu 

negovala ista babica koja je negovala i nju 

prilikom rođenja naša dva najmlađa dečaka. Im® 

Dona palo mi je u oči, jer sam na to ime nedavno 

pre toga prvi put naišao u jednom engleskom romanu. 

Drugi povod za san rezultira iz njegovog datuma: 

to je bilo u noći posle rođendana moga najstarijeg 

sina, kako se čini, pesnički obdarenog. 

IV) Isto zadovoljstvo ostaje mi posle buđenja iz 

apsurdnog sna da je moj otac posle svoje smrti igrao' 

političku ulogu kod Mađara, i motiviše se trajanjem 

osećanja koje je pratilo poslednju rečenicu sna: ,,Sećam 

se toga da je na mrtvačkom odru bio tako sličan 

Garibaldiju, i radujem se tome što se to ipak ostvarilo 

... (Uz to jedan zaboravljeni nastavak). Iz analize 

mogu umetnuti ono što spada u ovu prazninu 

sna. To je pominjanje mog drugog dečaka, kome sam 

dao ime jedne velike istorijske ličnosti koja me je 

snažno privlačila u mojim dečačkim godinama, naro 

čito posle boravka u Engleskoj. 2 

Imao sam godinu 

dana da čekam da bih mogao ostvariti svoju odluku 

da baš ovo ime upotrebim, ako to bude sin, i pozdravio 

sam njime, veoma zadovoljan, dečaka koji se baš 

rodio. Lako se može primetiti kako se očeva potisnu- 

1 

Tema o kojoj se u poslednjim godištima revije „Revue 

philosophique" razvila opširna diskusija (paramnezija u snu)» 

2 

Sin se zvao Cromwell (Prim. prev.). 

7»


ta želja za veličinom (megalomanija), u njegovim 

mislima prenosi na decu; štaviše, rado ćemo verovati 

da je to jedan od puteva na kojima se odvija 

njeno potiskivanje koje je u životu postalo neophodno. 

Njegovo pravo da bude primljen u ovaj san mali 

je stekao time što mu se tada dogodio i nezgodan 

slučaj — koji se i u deteta i u umirućeg čoveka lako 

pravda — da uprlja pelene. Uporedi s tim aluziju 

na „Stuhlrichter" (= predsednik suda) i želju sna: 

Pred svojom decom biti velik i čist. 

V) Ako želim da odaberem izjave suda, koje sad 

ostaju u samom snu, one se ne nastavljaju u budnom 

stanju ili se tamo premeštaju, osetiću kao veliko 

blakšanje što se u tu svrhu mogu poslužiti takvim snovima 

koji su već bili saopšteni u drugoj nameri. San o 

Geteu koji je napao gospodina M. čini se kao da sadrži 

čitav broj sudskih akata. Ja pokušavam da malo 

razjasnim vremenske prilike koje mi izgledaju neverovatne. 

Zar to ne izgleda kao kritički podstrek 

protiv besmislice da je Gete jednog mladog čoveka, 

poznanika, tobože literarno napao? „Čini mi se verovatno 

da je imao osamnaest godina." Ovo zvuči sasvim 

kao rezultat jednog u svakom slučaju maloumnog 

računanja: i reci „nisam siguran koju godinu 

pišemo" bile bi primer za nesigurnost i sumnju u snu. 

A sad mi je iz analize sna poznato da ovi prividno 

tek u snu izvedeni sudski akti u svom tekstu dozvoljavaju 

drugačije shvatanje, kojim postaju neophodno 

potrebni za tumačenje sna a u isto vreme se 

izbegava i svaka apsurdnost. Sa rečenicom: „Pokušavam 

da malo razjasnim vremenske prilike" stavljam 

se na mesto svoga prijatelja, koji stvarno pokušava 

da razjasni vremenske prilike života. Rečenica 

time gubi karakter suda koji se protivi besmislici 

prethodnih rečenica. Umetnute reci „koji mi 

izgledaju neverovatni" spadaju zajedno sa kasnijim 

recima „izgleda mi neverovatno", da je uzvik „Natur, 

Natur" imao kakve veze sa Geteom: „Meni je mnogo 

verovatnije da je imao ono vama poznato seksualno 

značenje." Ovde je, svakako, donet jedan sud, 

ali ne u snu, nego u stvarnosti, jednim povodom ko- 


jeg se misli sna sećaju i iskorišćavaju ga. Sadržaj 

sna taj sud prisvaja kao bilo koji drugi odlomak 

misli sna. 

Broj 18, sa kojim je sud u snu na besmislen način 

doveden u vezu, sačuvao je još trag celine, iz koje 

je realni sud bio istrgnut. Najzad, reci što „ja nisam, 

siguran koju godinu pišemo" ne treba da sprovede 

ništa drugo do moju identifikaciju sa paralitičarom, 

a u njegovom ispitivanju ovaj jedini oslonac se i 

pojavio. 

Pri rešavanju prividnih akata suda sna možemo 

se podsetiti pravila za izvođenje rada na tumačenju, 

datih na početku ove knjige, da prividnu koherenciju 

između sastavnih delova sna uspostavljenu u snu mo-< 

žemo ostaviti po strani kao nebitnu iluziju i da treba 

da potražimo svaki elemenat sna za sebe. San je kon* 

glomerat koji treba da se u svrhe ispitivanja ponovo 

razvije u komadiće. Ali, s druge strane, skrenuta nam 

je pažnja da se u snovima ispoljava jedna psihička 

snaga koja uspostavlja ovu prividnu celinu, dakle da 

materijal dobijen obradom sna izloži sekundarnoj 

obradi. Mi ovde pred sobom imamo ispoljavanje one 

snage koju ćemo kasnije oceniti kao četvrti faktor 

što učestvuje u stvaranju sna. 

VI) Tražim još i druge primere za proces suda 

u snovima koje sam već izneo. U apsurdnom snu o 

dopisu opštinskog savetnika postavljam pitanje: 

Uskoro posle toga si se oženio? Računam da sam rođen 

1856. godine, što mi izgleda kao godina koja dolazi 

neposredno posle godine u pitanju. Ovo se sve 

uvija u formu zaključka. Otac se oženio ubrzo posle 

napada bolesti u godini 1851; ja sam najstariji, rođen 

1856; to se slaže. Mi znamo da je ovaj zaključak 

falsifikovan ispunjenjem želje da rečenica koja vlada 

u mislima sna glasi: četiri ili pet godina, to nije 

nikakvo vreme, to ne treba računati. Ali svaki deo 

ovog zaključka treba i prema sadržaju i obliku iz 

misli sna drukčije determinisati; to je pacijent na' 

čije se strpljenje žali kolega, koji misli da se oženi 

odmah posle završenog lečenja. Način na koji u snu 

postupam sa svojim ocem podseća na saslušanje ili,


na ispit, pa time i na jednog univerzitetskog profesora 

koji je na času upisivanja obično uzJmao potpune 

podatke o nacionalnosti: Rođen, kada? — Patre? 

(= od oca)? Zatim bismo kazali očevo ime u latinskom 

obliku, i mi studenti smo pretpostavljali da 

dvorski savetnik iz očevog imena izvlači zaključke 

koje mu ime upisanog studenta ne bi svaki put dozvoljavalo. 

Tako bi, dakle, zaključivanje sna bilo 

samo ponavljanje zaključivanja koje kao jedan cleo 

materijala u snu misli nastupa. Iz ovoga saznajemo 

nešto novo. Ako se u sadržaju sna nalazi neki zaključak, 

onda on sigurno dolazi iz misli sna; a u ovima 

može biti sadržan kao jedan deo materijala kojeg 

se seća ili može da, kao logičku vezu povezuje među 

sobom, jedan niz misli sna. U svakom slučaju zaključak 

u snu predstavlja zaključak misli sna. 1 

Analiza sna bi se ovde mogla nastaviti. Na profesorovo 

saslušanje niže se sećanje na (u moje vreme 

latinski napisan) indeks studenta univerziteta. Zatim 

na moj tok studija. Pet godina predviđenih za 

studiranje medicine bilo je opet premalo za mene. 

Ja sam bezbrižno radio dalje godine i u krugu mojih 

poznanika smatrali su me propalim studentom i 

sumnjalo se da li ću biti „gotov". I tada se resim da 

brzo položim svoje ispite, i ipak sam završio: uprkos 

odlaganju. Jedno novo pojačanje misli sna, kojim prkosno 

izazivam svoje kritičare. „Pa i ako mi ne veru 

jete što sebi ostavljam vremena: ja ću ipak biti gotov, 

ipak dolazim do završetka 2 . Tako se to već često 

događalo." 

Ovaj isti san u svom početnom delu sadržava 

neke rečenice kojima nije lako poreći karakter jedne 

argumentacije. A ova argumentacija nije čak ni 

apsurdna, ona bi mogla pripadati isto tako i budnom 

1 Ovi rezultati u nekim tačkama koriguju moje ranije 

podatke o predstavljanju logičkih relacija. Ove poslednje opisuju 

opšte ponašanje rada sna, ali se ne obaziru na najfinija 

i najbrižljivija dostignuća njihova. 

* Nemačka reč Schluss znači i zaključak i kraj. To treba 

imati u vidu ovom prilikom (Prim. prev.). 


mišljenju. Ja se u snu sprdam sa dopisom opštinskog 

savetnika, jer, prvo, 1851. godine ja uopšte još 

nisam bio na svetu, a drugo, moj otac, na kojeg se 

to može odnositi, već je bio mrtav. Obe ove stvari 

nisu samo same po sebi tačne, nego se i potpuno slažu 

sa stvarnim argumentima koje bih u slučaju jednog 

takvog dopisa upotrebio. Iz ranije analize (na 

strani 88) znamo da je ovaj san nikao na tlu duboko 

ozlojeđenih i porugom ispunjenih misli sna; ako 

pored toga možemo i motive cenzure uzeti kao naročito 

jake, onda ćemo razumeti da je rad sna imao 

sve razloge za to da prema slici u mislima sna stvori 

besprekorno obaranje jednog besmislenog traženja. 

Ali analiza nam pokazuje da radu sna ovde ipak nije 

nametnuto nikakvo naknadno stvaranje paralele, 

nego da je za to morao biti upotrebljen materijal iz 

misli sna. Izgleda kao da se u jednoj algebarskoj jednačini 

pojavljuju osim brojeva jedno + i —, jedan 

znak za potenciju i koren, i onaj koji tu jednačinu 

prepisuje a da je ne razume, preuzeo bi u svoj prepis 

operacione znakove kao slova, pa bi zatim i jedno 

i drugo bez reda pomešao. Oba argumenta mogu se 

svesti na sledeći materijal. Neprijatno mi je da pomislim 

da će mnoge od pretpostavki, koje uzimam za 

osnov za svoje psihološko rešavanje psihoneuroza, 

kad postanu poznate, izazvati nevericu i podsmeh. 

Zato moram tvrditi da već utisci iz druge godine života, 

ponekad, čak, već i iz prve godine, ostavljaju 

trajan trag u duševnom životu kasnijih bolesnika i 

da — mada od sećanja mnogostruko izobličeni i preterani 

— mogu dati prvo i najdublje obrazloženje za 

jedan histerični simptom. Pacijenti kojima ovo na 

odgovarajućem mestu objašnjavam obično novostečeno 

objašnjenje parodiraju tako što se izjašnjavaju 

spremnima da traže sećanja iz onog doba kada još 

nisu bili ni u životu. Jedan sličan prijem mogao bi, 

prema mom očekivanju, dovesti do otkrića neslućene 

uloge koju kod ženskih bolesnika igra otac u najranijim 

seksualnim impulsima. Pa ipak, prema mom 

dobro utemeljenom uverenju, i jedno i drugo je istina. 

Da bih to potkrepio, ja mislim na pojedine pri-


mere u kojima je očeva smrt padala u vrlo rano doba 

deteta, a kasnije inače neobjašnjivi događaji dokazivali 

su da je dete ipak nesvesno zadržalo sećanje na 

osobu koja im je tako rano iščezla. Znam da se oba 

moja tvrđenja zasnivaju na zaključcima čiju će var 

žnost ljudi osporavati. To je, dakle, rad ispunjenja 

želja ako se upravo materijal ovih zaključaka, za 

koje se plašim da će im biti stavljen prigovor, upotrebljava 

od strane rada sna za stvaranje besprekor* 

nih zaključaka. 

VII) U jednom snu koji sam dosad samo dodirnuo 

govori se na početku o čuđenju zbog teme koja 

je iskrsla. 

„Mora da mi je stari Briicke postavio bilo ka^ 

kav zadatak; dosta čudnovato on se odnosi na pre* 

pariranje mog sopstvenog donjeg dela tela, karlice i 

nogu, koje pred sobom gledam kao u sali za seciranje, 

ali da ne osećam nedostatak na telu, takode i 

bez ikakova traga neke groze. Luiza N. stoji pored 

mene i obavlja posao sa mnom. Iz karlice je izvade*na 

utroba, čas se vidi njen gornji čas donji deo, i oba 

se medu sobom mešaju. Mogu se videti debele, ka& 

meso crvene guke kod kojih još u snu mislim na hemoroide. 

Mora, takode, da je nešto bilo pažljivo išče* 

prkano što je ležalo preko toga i ličilo na zgužvanu 

srebrnu hartiju. 1 

Posle toga opet sam raspolagao svo 

jim nogama i načinio sam jednu šetnju kroz grad, 

ali sam (zbog umora) uzeo kola. Kola su na moje zar 

prepašćenje krenula u jednu kapiju; ona se otvorila 

i otvorila im prolaz kroz hodnik koji se na kraju zti-> 

vršavao uglom i dalje vodio napolje. 2 

Naposletku sam 

išao sa jednim alpskim vodičem koji je nosio moje 

stvari kroz pejzaže koji su se smenjivali. S obzirom 

na umor koji sam osećao u nogama, on me je jednim 

delom puta nosio. Tlo je bilo močvarno; mi smo išli 

ivicom; na zemlji su sedeli ljudi, medu njima i jedna 

1 

Staniol, aluzija na Stannius, Nervensystem der Fische, 

uporedi str. 66. 

2 

Mesto u hodniku moje kuće za stanovanje, gde stoje 

dečja kolica stanara; inače više puta predeterminisano. 

Apsurdni snovi 105- 

devojka, kao Indijanci ili Cigani. Pre toga sam se 

sam kretao po klizavom zemljištu čudeći se neprestano 

što sam posle preparacije to mogao tako dobro 

da radim. Najzad stigosmo do jedne male brvnare 

koja se završavala otvorenim prozorom. Tamo me jevodič 

ostavio i stavio dve već spremne drvene daske 

na prozorsku dasku, da bi tako premostio provaliju 

koju je sa prozora trebalo preći. I sad se zaista uplaših 

za svoje noge. A umesto očekivanog prelaza, ja. 

spazih dva odrasla čoveka kako leže na drvenim klupama 

koje su se nalazile uz zidove brvnare, i dva 

deteta kako spavaju pored njih. Kao da bi trebalo* 

da mi omoguće prelaz deca, a ne daske. Probudih se 

sa strahom u mislima. 

Ko je jednom stekao valjan utisak o obimu sažimanja 

sna moći će lako da sebi predstavi koliki broj 

stranica treba da zauzme iscrpna analiza ovoga sna~ 

Na sreću po celinu, iz sna ja uzimam samo jedan, 

primer za čuđenje u snu, koje se odražava umetanjem 

reci „dosta čudnovato" (= sonderbar genug)~ 

Ulazim u povod za san. To je poseta onoj dami Luizi 

N., koja mi i u snu asistira pri radu. „Pozajmi mi nešto 

za čitanje." Ja joj nudim She od Rajdera Hagarda 

(Rider Haggard); „neobična knjiga, ali puna skrivenog 

smisla", hoću da joj objasnim; „večito žensko, 

besmrtnost naših afekata —" Tada me ona prekida: 

„To već znam. Nemaš ništa svoje?" — „Ne, moja sopstvena 

besmrtna dela još nisu napisana." — „Dakle,, 

kad će se onda pojaviti tvoja takozvana poslednjarazjašnjenja 

koja će, kao što kažeš, biti čitljiva i za 

nas?" — pita ona pomalo zajedljivo. Ja sad primetih 

da me neko drugi kroz njena usta upozorava i zanemeh. 

Mislim na savlađivanje koje me je stajalo da u 

javnost pošaljem samo rad o snu, u kome moram toliko 

od mog sopstvenog bića izložiti na milost i nemilost 

„Najbolje što možeš znati ne smeš kazati dečacima." 

1 

Preparacija na sopstvenom telu, koja mi 

se u snu stavlja u zadatak, jeste dakle samo analiza. 

1 Iz Geteovog „Fausta".


povezana sa saopštavanjem snova. Stari BrtJc 1 s pravom 

prilazi; već u prvim godinama moga naučnog 

rada događalo se da bih ostavio neki pronalazak dok 

me Brikeovo energično naređenje nije nateralo da ga 

objavim. A dalje misli koje se nadovezuju na razgovor 

sa Luizom N. ulaze suviše duboko da bi postale 

svesne; one doživljavaju skretanje preko materijala, 

koji je uzgred u meni bio probuđen pominjanjem 

knjiga She Rajdera Hagarda. Na ovu knjigu, i još 

na jednu drugu istoga pisca, na Heart oj the world 

odnosi se sud „dosta neobično", i mnogobrojni elementi 

sna uzeti su iz oba ova fantastična romana. 

Močvarno zemljište, preko kojeg me nose, provalija 

koja treba da se pređe pomoću donetih dasaka, — to 

dolazi iz romana She; Indijanci, devojka, drvena kućica 

su iz romana Heart of the toorld. U oba romana 

vođa je jedna žena, u oba romana radi se o opasnim 

putovanjima, u romanu She o jednom avanturističkom 

putu u neotkrivene predele, gde je ljudska noga 

jedva kročila. Umorne noge su prema jednoj zabeleški, 

koju nalazim uz san, realna senzacija onih dana, 

verovatno im je odgovaralo jedno umorno raspoloženje 

i pitanje puno sumnji: Dokle će me moje noge 

još nositi? U romanu She avantura se završava time 

što ona žena — vođa, umesto da i za sebe i za ostale 

stekne besmrtnost, nalazi smrt u tajanstvenom centralnom 

ognju. Jedan takav strah se razgovetno probudio 

u mislima sna. „Drvena kuća" je sigurno i 

„kovčeg", dakle grob. Ali u iznošenju ove najmanje 

željene od svih misli rad sna je kroz ispunjenje želje 

obavio jedno remek-delo. Ja sam, naime, jednom već 

bio u jednom grobu, ali je to bio jedan prazan etrurski 

grob kod Orvieta, jedna teskobna prostorija sa 

dve kamene klupe pored zidova, na kojima su bili 

smešteni skeleti dvojice odraslih ljudi. Tačno tako 

izgleda i unutrašnjost drvene kućice u snu, samo je 

kamen zamenjen drvetom. San kao da kaže: „Ako 

1 

Brticke znači: most, a ujedno je to ime jednog od Froj- 

-dovih profesora. 


već treba da boraviš u grobu, neka to bude etrurski 

grob", i sa ovim poturanjem on najtužnije iščekivanje 

pretvara u jedno upravo željeno iščekivanje. Na 

žalost san može, kao što ćemo čuti, da u suprotnost 

preokrene samo predstavu koja prati afekat, a ne 

uvek i sam afekat. I tako se ja budim sa „mišlju straha", 

pošto je predstavljanje iznudila još ideja da će 

možda deca postići ono što je ocu ostalo uskraćeno: 

još jedna aluzija na neobičan roman, u kome se identitet 

jedne osobe zadržava kroz niz generacija od dve 

hiljade godina. 

VIII) U nekom drugom snu nalazi se isto tako 

izraz iznenađenja zbog onog što se u snu doživelo; ali 

iznenađenje je bilo povezano sa jednim tako upadljivim, 

izdaleka izvedenim i gotovo duhovitim pokušajem 

objašnjenja, da bih samo radi njih morao da 

čitav san izložim analizi, i kad san ne bi imao još 

dve druge privlačne tačke za naše interesovanje. 

Noću između 18. i 19. jula putujem južnom železnicom 

i u snu čujem: „Holturn, deset minuta. Smesta 

pomislim na Holoturien — jedan prirodnjačko-istorijski 

muzej — da je ovde jedno mesto gde su se hrabri 

ljudi bez uspeha borili protiv prevlasti svoga gospodara. 

— Da, protivreformacija u Austriji! — kao 

da je to neko mesto u Štajerskoj ili u Tirolu. Sada 

nejasno vidim jedan muzej, u kojem se čuvaju ostaci 

ili tekovine ovih ljudi. Hteo bih da siđem s voza, ali 

to odugovlačim. Na peronu stoje žene sa voćem, one 

čuče na zemlji i pružaju svoje korpe na tako primamljiv 

način. — Oklevao sam jer sam sumnjao do 

li imamo vremena, a sad još uvek stojimo. — Odjednom 

sam u jednom drugom kupeu, u kome su koža i 

sedišta tako tesni da leđima direktno udaramo o naslon. 

1 

Ja se tome čudim, ali sam možda mogao preći 

1 

Ovaj opis ni meni samome nije razumljiv, ali se pridržavam 

osnovnog pravila da san pribeležim onim recima 

koje mi prilikom zabeležavanja sna padaju na pamet. Jer 

sklop reci, sam po sebi, deo je predstavljanja sna.


u drugi voz u stanju spavanja. Više ljudi, medu njima 

i Englezi, brat i sestra; jedan red knjiga sasvim, 

razgovetno na jednoj polici na zidu. Ja vidim knjige: 

,,Wealth oj Nations", „Matter and Motion" (od Maxvoella), 

debele knjige, povezane u platno mrke boje. 

Čovek pita sestru za neku Šilerovu knjigu, da je nije 

zaboravila. Knjige kao da su čas moje, a čas opet da 

pripadaju tome paru. Hteo bih da se umešam u razgovor 

potvrđujući ili potpomažući za Probudih 

se, znojeći se po čitavom telu, pošto su svi prozori 

zatvoreni. Voz se zaustavlja u Marburgu. 1 

Za vreme beleženja pade mi na pamet jedan deo 

sna preko kojeg je sećanje htelo da pređe. Ja bratu, 

i sestri u vezi sa izvesnim radom kažem: It is from... 

ali se ispravljam: It is by .. Muškarac primećuje sestri: 

Pa on je rekao pravilno. 

San počinje sa imenom stanice koje mora da me 

je upola probudilo. Ovo ime, koje glasi Marburg, zamenjujem 

sa Holturn (Hollthurn). Sto sam pri prvom, 

a možda i pri kasnijem izvikivanju stanice čuo 

Marburg dokazuje pominjanje Šilera u snu, koji je 

rođen u Marburgu, iako na štajerskom. 2 I ovoga puta 

putovao sam, mada u prvoj klasi, pod vrlo neprijatnim 

okolnostima. Voz je bio prepun, u kupeu sam 

zatekao jednog gospodina i jednu damu, koji su izgledali 

veoma otmeno i nisu posedovali onu životnu 

mudrost ili nisu smatrali vrednim truda da na bilo 

koji način sakriju svoje neraspoloženje prema uljezu, 

Na moj učtiv pozdrav nisu odgovorili; mada su muž 

i žena sedeli jedno pored drugog (u suprotnom pravcu 

vožnje), žena se ipak potrudila da mesto preko 

1 

Marburg je nemački naziv za naš Maribor. Ovde je 

originalno ime zadržano zbog kasnijeg teksta (Prim. prev.). 

2 

Šiler nije rođen u Marburgu, nego u Marbahu, kao što 

to svaki nemački gimnazijalac zna i kao što sam i ja znao; 

To je opet jedna od onih grešaka, koje se uvlače na jednom 

drugom mestu kao zamena za namerno falsifikovanje, i čije 

sam objašnjenje pokušao da dam u svojoj „Psinopatologiji 

svakodnevnog života". 


puta prozora pred mojim očima rezerviše stavljajući 

kišobran na njega; vrata su smesta zatvorena, i demonstrativne 

reci izmenjene su o otvaranju prozora. 

Uskoro su verovatno primetili da osećam da nemam 

vazduha. Noć je bila vrela, a vazduh u kupeu zatvorenom 

sa svih strana bio je takav da se čovek u 

njemu uguši. Prema mojim iskustvima sa putovanja, 

ovakvo bezobzirno držanje ljudi karakteriše one putnike 

koji svoju kartu ili uopšte nisu platili ili su platili 

samo polovinu. Kad je kondukter došao i kad sam 

mu pokazao svoju skupo plaćenu voznu kartu, odjeknulo 

je iz usta dame kao preteći: Moj muž ima legitimaciju. 

Ona je bila jedna naročita pojava sa nezadovoljnim 

crtama, u godinama koje više nisu daleko 

od vremena kad ženska lepota počinje da propada; 

čovek uopšte nije došao do reci, sedeo je nepomično. 

Pokušavao sam da spavam. U snu se svojim 

neljubaznim saputnicima grozno svetim; čovek 

ne bi mogao ni da nasluti kakve grdnje i poniženja 

se kriju iza otkinutih fragmenata prve polovine sna. 

Pošto je ovoj potrebi udovoljeno, pojavi se druga 

želja, da se promeni kupe. San tako često menja scenu 

i to tako da se zbog promene ni najmanje ne negoduje, 

tako da ni najmanje ne bi bilo upadljivo da 

sam svoje društvo saputnika uskoro zamenio jednim 

novim, prijatnijim društvom iz svoga sećanja. Ali 

ovde nastupa jedan slučaj, da je nešto u snu prigovaralo 

promeni scene i smatralo potrebnim da je objasnim. 

Kako sam odjednom došao u jedan nov kupe? 

Nisam mogao da se setim da sam promenio voz. Tu 

je postojalo samo jedno objašnjenje: mora da sam 

kupe napustio u stanju spavanja, jedan redak događaj, 

ali nam za njega ipak pruža primere iskustvo 

neuropatologa. Mi znamo za osobe koje u sumračnom 

stanju preduzimaju vožnje železnicom, a da pri 

tom nijednim znakom ne odaju svoje abnormalno 

stanje, dok se na bilo kojoj železničkoj stanici potpuno 

ne osveste pa se onda čude praznini u svorrt 

sećanju. Jednim takvim slučajem takvog „automa-

110 Tumačenje snova, II Apsurdni snovi 111 

tišme ambulatoire", dakle, ja proglašavam svoj slučaj 

još u snu. 

Analiza dozvoljava da damo jedno drugo rešenje. 

Pokušaj objašnjenja koji me toliko iznenađuje^ 

ako bih ga morao pripisati radu sna, nije originalan, 

nego kopiran iz neuroze jednog od mojih pacijenata. 

Već sam na jednom drugom mestu pričao o jednom 

visokoobrazovanom čoveku, koji je u životu bia 

meka srca, koji je ubrzo posle smrti svojih roditelja 

počeo da samoga sebe optužuje zbog ubilačkih sklonosti, 

pa je sad patio od mera predostrožnosti koje 

je u cilju osiguranja morao da preduzme sam protiv 

sebe. To je bio slučaj teških prisilnih predstava (opsesija), 

pri punoj uviđavnosti. Najpre mu je prolaženje 

ulicom postalo mučno tako što je strahovao da 

mu svi koji ga sretnu polažu račune o tome gde su 

se izgubili; ako se neko odjednom izvukao iz njegovog 

pogleda koji ga je pratio, ostali su mu u mislima 

neprijatno osećanje i mogućnost da ga je možda on 

uklonio. Između ostalog krila se je u pozadini i Kainova 

fantazija, jer „svi su ljudi braća". Zbog nemogućnosti 

da taj zadatak resi, ostavio je šetnju i provodio 

svoj život zatvoren između četiri zida. Ali u 

njegovu sobu su preko novina stalno dolazile vesti 

o ubistvima koja su se dogodila napolju, i njegova 

savest htela je da mu u obliku sumnje stavi do znanja 

da je on traženi ubica. Sigurnost u to da već četiri 

nedelje nije napuštao svoju kuću neko ga je vreme 

štitila od ovih optužbi, dok mu jednoga dana nije 

sinula mogućnost da bi svoju kuću mogao ostaviti u 

besvesnom stanju i da bi tako mogao izvršiti ubistvo 

a da o tome ništa ne zna. Od toga vremena, zaključavao 

bi kapiju, predavao bi ključ staroj nastojnici 

i izričito joj zabranjivao da mu ga preda iako on to 

bude i zatražio. 

Odatle, dakle, dolazi pokušaj objašnjenja da sam 

u besvesnom stanju promenio voz, — on je iz materijala 

rada sna bio unet u san gotov i u snu očigledno 

treba da posluži za to da me identifikuje sa lično- 

šću onoga pacijenta. Sećanje na njega probuđeno je 

u meni jednom lakom asocijacijom. Sa ovim čovekom 

načinio sam nekoliko nedelja pre toga poslednje 

putovanje noću. On je bio izlečen, pratio me je 

u provinciju kod svojih rođaka, koji su me pozvali; 

imali smo odvojen kupe za nas dvojicu, ostavili srne* 

sve prozore preko čitave noći otvorene i izvrsno smo 

se zabavljali sve dok sam ja ostao budan. Znao sam 

da su neprijateljski impulsi protiv njegovog oca iz 

detinjstva u vezi sa seksualnošću bili koren njegovog 

oboljenja. Pošto sam se dakle ovako identifikovao 

s njim, hteo sam sebi da priznam nešto analogno. 

I druga scena sna se stvarno završava jednom neobuzdanom 

fantazijom da se moja dva starija saputnika 

zato tako neprijateljski ponašaju prema meni što sam. 

ih svojim dolaskom sprečio u nameravanim izmenama 

nežnosti tokom noći. A ova fantazija se svodi na 

jednu ranu dečju scenu u kojoj dete, verovatno gonjeno 

seksualnom radoznalošću, upada u ložnicu roditelja, 

pa odande bude oterano očevom energičnom 

zapovešću. 

Smatram izlišnim svako nagomilavanje daljih 

primera. Oni bi svi samo potvrdili ono što smo već 

uzeli iz dosad navedenih primera da je akt suđenja u 

snu samo ponavljanje jednog prototipa iz misli sna. 

Većinom loše podešeno, na neodgovarajućem mestu 

umetnuto ponavljanje, a ponekad, kao u našim poslednjim 

primerima, vrlo spretno primenjeno, tako» 

da čovek može najpre da dobije utisak jedne samostalne 

misaone delatnosti u snu. Polazeći odavde, mi 

bismo svoje interesovanje mogli posvetiti onoj psihičkoj 

aktivnosti, koja doduše ne izgleda da redovno sarađuje 

pri oblikovanju sna, ali koja, kad to radi, nastoji 

da elemente sna, disparatne prema njihovom poreklu, 

stopi bez protivrečnosti i smisaono. Ali mi 

još pre toga osećamo kao hitno da se pozabavimo izražavanjima 

afekata koji se javljaju u snu, i da ih 

uporedimo sa afektima koje analiza otkriva u mislima 

sna.

lj 2 Tumačenje snova, II 

H 

AFEKTI U SNU 

Jedna oštroumna Strikerova (Stricker) napomena 

skrenula nam je pažnju na to da sa izražavanjima 

afekata u snu ne smemo postupati na ovako nipodaštavajući 

način kojim, pošto smo se probudili, 

obično odbacujemo sadržaj sna: „Ako se u snu plašim 

od razbojnika, onda su razbojnici, doduše, imaginarni, 

ali je strah realan", a isto tako stoje stvari 

ako se u snu radujem. Naše osećanje nam svedoči 

114 


za drugi, tako da se analizom mogu odvojiti jedan od 

drugoga. Tumačenje sna pokazuje da je to zaista 

slučaj. 

Najpre ću izneti jedan primer, u kome analiza 

objašnjava prividno izostajanje afekta kod jedne sadržine 

predstave, koji bi trebalo da iznudi oslobođenje 

afekta. 

I 

Ona vidi u pustinji tri lava, od kojih se jedan 

smeje, ali se ne plaši od njih. Mora da je zatim pobegla 

od njih, jer hoće da se popne na jedno drvo, 

ali na drvetu već nalazi svoju kuzinu, francusku učiteljicu, 

itd. 

Analiza uz ovo donosi sledeći materijal: Indiferentni 

povod za san jeste postala jedna rečenica njenog 

zadatka iz engleskog jezika: griva je ukras lava* 

Njen je otac nosio jednu takvu bradu koja je okruživala 

njegovo lice kao griva. Njena učiteljica engleskog 

jezika zove se mis Lajonz (Lyons; lions = lavovi). 

Jedan poznanik poslao joj je balade od Leveja 

(Loewe). To su dakle tri lava; zašto da ih se 

plaši? Ona je pročitala jednu pripovetku, u kojoj jednog 

crnca koji je druge podstakao na pobunu, gone 

lovačkim psima i koji se, da bi se spasao, penje na 

jedno drvo. Onda u najraskalašnijem raspoloženju 

dolaze odlomci sećanja kao ovo: uputstvo iz lista 

Fliengende Biatter o tome kako se love lavovi: treba 

da se uzme jedna pustinja, da se proseje, pa onda 

će ostati lavovi. Zatim veoma smešna, ali ne baš suviše 

pristojna anegdota o jednom činovniku koga pitaju 

zašto se ne potrudi malo više da bi stekao naklonost 

svoga šefa, a on odgovara da se svakako trudio 

da se uvuče tamo unutra, ali je njegov prethodnik 

već bio gore. Celokupan materijal postaje razumljiv 

ako saznamo da je dama na dan snevanja primila 

posetu šefa svoga muža. On je bio veoma ljubazan 

1 

Nemački L6we, engleski lion. 

Afekti u snu H5 

prema njoj, poljubio joj je ruku, i ona se uopšte nije 

plašila od njega, mada je on „jedna velika zverka" i 

u glavnom gradu zemlje igra ulogu „lava u društvu". 

Ovaj lav, dakle, može se uporediti sa lavom u „snu 

letnje noći" koji se demaskira kao šnok, stolar, i takvi 

su svi lavovi u snu kojih se ne plašimo. 

II 

Kao drugi primer uzeću san one devojke koja je 

maloga sina svoje sestre videla kako leži kao leš u 

mrtvačkom sanduku, a pri tome, kao što sad dodajem, 

nije osetila nikakav bol i nikakvu žalost. Iz analize 

nam je poznato zašto nije. San je samo sakrio 

njenu želju da ponovo vidi voljenog čoveka; afekat 

je morao biti podešen prema želji a ne prema njenom 

prikrivanju. Za žalost, dakle, uopšte nije bilo nikakvog 

povoda. 

U nekim primerima snova afekat ostaje bar još 

u dodiru sa onim sadržajem predstava koje je zamenio 

sadržaj koji mu prvobitno odgovara. U drugima 

se rastvaranje kompleksa nastavlja. Afekat izgleda 

sasvim oslobođen od predstave koja mu pripada i nalazi 

se smešten negde na drugom mestu u snu, gde 

se uklapa u novi poredak elemenata sna. Situacija je 

onda slična onoj situaciji koju smo našli u slučaju 

akata suđenja u snu. Ako se u mislima sna nađe takav 

zaključak, onda i san zadržava takav zaključak; 

ali se zaključak u snu može pomeriti na sasvim drugi 

materijal. Ovo pomeranje se dosta često vrši po principu 

suprotnosti. 

Ovu poslednju mogućnost objasniću na sledećem 

primeru sna, koji sam izložio najiscrpnijoj analizi. 

III 

Zamak na moru, kasnije on ne leži baš neposredno 

na moru, nego na jednom uzanom kanalu koji 

vodi u more. Guverner je neki gospodin P. Ja stojim 

8»

116 


8 njim, u jednom velikom salonu sa tri prozora, ispred 

kojeg se dižu ispusti zidova kao zupčasti zidovi na 

tvrđavama. Dodeljen sam posadi otprilike kao pomorski 

oficir-dobrovoljac. Plašimo se upada neprijateljskih 

ratnih brodova pošto smo u ratnom stanju. 

Gospodin P. ima nameru da ode; on mi daje uputstva 

Ha treba da se desi u slučaju od kojeg strahujemo. 

Njegova bolesna žena sa decom nalazi se u zamku izloženom 

opasnosti. Ako počne bombardovanje, velika 

sala treba da se isprazni. On teško diše i hoće da se 

udalji; ja ga zadržavam i pitam na koji bih način mogao 

da mu u slučaju potrebe dostavim vesti. Nato on 

kaže još nešto, ali se onda smesta sruši mrtav na 

zemlju. Ja sam ga, svakako, svojim pitanjima preko 

mere zamorio. Posle njegove smrti, koja na mene ne 

ostavlja nikakav dublji utisak, mislim o tome da li 

će udovica ostati i dalje u zamku, da li da glavnoj 

komandi javim o smrti i da li da, kao prvi naredni 

u komandi, preuzmem upravu nad zamkom. Sad stojim 

kraj prozora i posmatram brodove koji prolaze 

pored mene; to su trgovački brodovi koji na tamnoj 

vodi brzo promiču, neki sa više dimnjaka, drugi sa 

nabućenim pokrivačem (koji je potpuno sličan staničnim 

zgradama u neispričanom prethodnom snu). 

Zatim, pored mene stoji moj brat i obojica posmatramo 

kanal kroz prozor. Pri prolazu jedne lađe uplašimo 

se i viknemo: Evo, dolazi ratni brod. Ali se ispostavilo 

da se to samo vraćaju isti brodovi koje već 

poznajemo. Sada nailazi jedna mala lađa, komično 

odsečena, tako da se završava na sredini svoje širine; 

na palubi se vide neobične stvari nalik na čaše ili 

kutije. Kao iz jednih usta vičemo: To je lađa za doručkovanje. 

Brzo kretanje brodova, tamnoplava boja vode, 

mrki dim dimnjaka — sve to zajedno daje vrlo napet, 

tmuran utisak. 

Lokaliteti u ovom snu prikupljeni su sa više putovanja 

na Jadranu (Miramare, Duino, Venecija, 

Akvileja). Jedno kratko ali puno uživanja uskršnje 

putovanje za Akvileju, sa mojim bratom, nekoliko 

nedelja pre sna, bilo mi je još sveže u sećanju. I po 

Afekti u snu 117 

morski rat između Amerike i Spanije i brige vezane 

za taj rat oko sudbine mojih rođaka što žive u Americi 

igraju takođe ulogu. Na dva mesta ovoga sna 

javljaju se delovanja afekta. Na jednom mestu izo^ 

stao je jedan afekat koji je trebalo očekivati; izričito 

se ističe da guvernerova smrt na mene nije učinila 

nikakav utisak; na jednom drugom mestu, kađ 

mislim da sam ugledao ratni brod, ja se uplašim i u 

snu osećam sve senzacije straha. Smeštanje ovih afe-' 

kata je u ovom dobro. građenom snu izvršeno taka 

da je izbegnuta svaka upadljiva protivrečnost. Ne postoji 

nikakav razlog zašto bi trebalo da se uplašim 

povodom guvernerove smrti i svakako je u redu što 

se kao komandant zamka uplašim kad spazim ratne' 

brodove. A analiza sada pokazuje da je gospodin P. 

samo zamenik moga sopstvenog ja (u snu sam ja njegov 

zamenik). Ja sam guverner koji iznenada umire. 

Misli sna rade o budućnosti mojih dragih posle moje 

prevremene smrti. Nijedna druga neprijatna misao 

ne nalazi se u mislima sna. Strah koji je u snu prilemljen 

uz viđenje ratnog broda mora se odande 

osloboditi i preneti ovamo. Obratno pokazuje analiza' 

da je oblast misli sna, iz koje je uzet ratni brod, ispunjena 

najveselijim reminiscencijama. To je bilo godinu 

dana ranije, u Veneciji. Jednog čarobno lepog* 

dana stajali smo na prozorima naše sobe na Riva 

Skjavone i posmatrali plavu lagunu, u kojoj je toga 

dana bilo življe nego obično. Očekivan je svečan doček 

engleskih brodova, a moja žena odjednom je 

uzviknula, raspoložena kao dete: „Eto, dolazi engleski' 

ratni brod!" Ja se u snu uplašim pri pomenu tih istih' 

reci. Ponovo vidimo da govor u snu dolazi od govora 

u životu. Da i elemenat „engleski" u ovom govoru 

nije bio izgubljen za rad sna, pokazaću uskoro. 

Ovde dakle opštim između misli sna i sadržaja snđ 

radosti i straha i treba samo da naznačim da sa ovom 

promenom ja sam izražavam jedan deo latentnog sadržaja. 

Ali primer dokazuje da je radu sna od volje, 

da povod za afekat oslobodi iz svojih veza u mislima' 

sna i da ga po volji uključi na nekom drugom mestu 

u sadržaju sna.

118 


Koristim sad priliku koja mi se uzgred pruža: da 

„brod doručka", čija pojava u snu tako besmisleno 

završava jednu racionalnu uhvaćenu situaciju, izložim 

detaljnijoj analizi. Ako objekat sna posmatram 

pažljivije, onda mi naknadno pada u oči da je on 

bio crn i da je time što je bio odsečen na mestu gde 

je najširi na ovom kraju postigao veliku sličnost sa 

jednim predmetom koji nam je postao interesantan 

u muzejima etrurskih gradova. To je bio pravougaoni 

poslužavnik od crne zemlje, sa dve drške, na kome 

su stajali predmeti kao šolje za kafu ili čaj, prilično 

sličan nekom od naših modernih servisa za sto za doručkovanje. 

Raspitivajući se o tome, saznali smo da 

je to toalet neke etrurske dame sa sudovima za šminku 

i puder; i tada smo u šali rekli da ne bi bilo loše 

jedan takav predmet domaćice poneti sobom. Objekt 

sna znači dakle — crni toaletni pribor, žalost, i direktno 

aludira na neki smrtni slučaj. Sa drugim krajem 

objekt sna podseća na „Nachen" 1 , od korena 

vćxu


Ali može ispasti i drukčije: u sam san mogu da 

uđu žive manifestacije afekata; ali, mi ćemo se najpre 

zadržati na neospornoj činjenici da veliki broj 

snova izgleda indiferentan, dok u misli sna nikad ne 

možemo zaroniti ako nismo duboko potreseni. 

Ovde ne možemo dati potpuno teorijsko razjašnjenje 

ovog suzbijanja afekta za vreme rada sna; 

to bi pretpostavljalo najbrižljivije prodiranje u teoriju 

afekata i u mehanizam potiskivanja. Hteo bih 

ovde da spomenem samo dve misli. Oslobođenje afekata 

moram — iz drugih razloga — zamišljati kao 

jedan centrifugalan, protiv unutrašnjosti tela uperen 

proces, analogno procesima motoričnih i sekretornih 

inervacija. Sad upravo, kao u stanju spavanja, odašiljanje 

motornih impulsa prema spoljnom svetu izgleda 

ukinuto, te bi i centrifugalno probuđivanje 

afekata moglo biti otežano nesvesnim mišljenjem za 

vreme spavanja. Impulsi afekata koji se pojavljuju 

za vreme toka misli sna bili bi, sami po sebi, slabi 

impulsi, pa zato ni oni koji dospevaju u san ne bi 

bili jači. Prema ovom razmšljanju, „potiskivanje afekata" 

uopšte ne bi bila nikakva posledica rada sna t 

nego rezultat stanja spavanja. Možda je to tako, ali 

to nipošto ne može biti sve. Mi moramo imati na 

umu i to da se svaki relativno složeniji san otkriva 

kao kompromis neke borbe između psihičkih snaga. 

S jedne strane, misli koje stvaraju želje treba da se 

bore protiv opozicije instancije koja vrši cenzuru; 

s druge strane, često smo videli da je u nesvesnom 

mišljenju bio čak svaki tok misli spregnut zajedno 

sa svojom kontradiktornom suprotnošću. Pošto su svi 

ovi tokovi misli sposobni za afekat, mi u glavnim 

crtama nećemo pogrešiti ako suzbijanje afekata shvatimo 

kao posledicu inhibicije koju suprotnosti vrše 

između sebe, a cenzura protiv nastojanja suzbijenih 

od nje. Inhibicija afekata bi, prema tome, bio drugi 

uspeh cenzure sna, kao što je njen prvi uspeh bilo 

izobličavanje sna. 

Želim da dodam primer jednog sna, u kome se 

indiferentni ton osećanja sadržaja sna može objasnili 

Afekti u snu 12t 

antitezom u mislima sna. Treba da ispričam sledeći 

kratak san, koji će svaki čitalac primiti na znanje 

sa gađenjem. 

IV 

Jedna uzvišica, na njoj nešto nalik na nužnik na 

otvorenom mestu, jedna veoma dugačka klupa, na 

čijem je kraju jedan veliki nužnički otvor. Čitava 

zadnja ivica gusto ispunjena gomilicama izmeta svih 

veličina i stepena svežine. Iza klupe jedan žbun. Ja 

uriniram na klupu; dugačak mlaz mokraće opere sve 

da bude čisto, komadi izmeta se lako odvajaju i padaju 

u otvor. Na kraju — kao da je ostalo još nešto. 

Zašto u toku ovoga sna nisam osetio nikakva 

gađenje? 

Zato što su, kao što će pokazati analiza, na ostvarenju 

ovoga sna sarađivale najprijatnije i najviše zadovoljavajuće 

misli. U analizi mi odmah pada na pamet 

Augejeva štala koju čisti Herkul. Taj Herkul 

sam ja. Uzvišica i žbun pripadaju Auszeu gde sada 

borave moja deca. Ja sam otkrio dečju etiologiju. 

neuroza i tako svoju decu sačuvao od bolesti. Klupa 

predstavlja (razume se, osim nužničke rupe) verno 

podražavanje jednog komada nameštaja koji mi je 

poklonila jedna odana pacijentkinja. Ona me podseća 

na to kako me moji pacijenti poštuju. Cak i muzej 

ljudskih ekskremenata može se na veoma zabavan 

način protumačiti. Ma koliko se tamo toga gadio, u 

snu je to reminiscencija na divnu zemlju Italiju, u 

čijim malim gradovima nužnici, kao što je poznato, 

nisu drukčije opremljeni. Mlaz mokraće koji sve lepoispire, 

jeste aluzija na veličinu koja se ne može prikriti. 

Tako Guliver gasi veliki požar kod Liliputanaca; 

on time, naravno, stiče negodovanje najmanje 

kraljice. Ali i Gargantua, nadčovek u maestra Rablea 

(Rabelais), sveti se svojim Parižanima tako što jaši 

na Notr-Dam, a pravac mokrenja upravlja prema gradu. 

U Garnijeovim ilustracijama Rablea prelistavao* 

sam baš sinoć pre odlaska na spavanje. I začudo, još


jedan dokaz da sam ja nadčovek. Platforma Bogorodičine 

crkve bila je moje najomiljenije mesto boravka 

u Parizu; svakog slobodnog poslepodneva ja bih se 

provlačio na crkvenim tornjevima između čudovišta 

i đavola-nakarada. Što je sav gad tako brzo nestao 

pred mlazom mokraće, to je moto: Afflavit et dissipati 

sunt 1 , koji ću jednom staviti na čelo jednog 

odeljka o terapiji histerije. 

A sad još o efikasnom povodu za san. Bilo je 

vrelo letnje popodne; u večernjim časovima održao 

sam predavanje o vezi histerije sa perverzijama i sve 

što sam umeo da kažem nije mi se svidelo i izgledalo 

mi je bez ikakve vrednosti. Bio sam umoran, 

bez trunke zadovoljstva svojim radom, žudeo sam 

da budem daleko od ovog rijenja po ljudskoj prljavštini, 

žudeo sam za svojom decom i zatim za lepotama 

Italije. U tom raspoloženju pošao sam iz učionice 

u jednu kafanu, da bih tamo na svežem vazduhu 

nešto malo prezalogajio, jer sam bio izgubio apetit. 

Ali sa mnom je pošao i jedan od mojih slušalaca; 

zamolio me je za dozvolu da sedne kraj mene dok 

pijem kafu i jedem svoju kiflu, i počeo da mi laska: 

koliko je kod mene naučio, i da sad sve gleda drugim 

očima, da sam ja očistio Augijevu štalu zabluda 

i predrasuda u učenju o neurozama, ukratko, da sam 

ja veoma veliki čovek. Moje raspoloženje je loše odgovaralo 

ovoj slavopojci; borio sam se sa odvratnošću, 

otišao sam ranije kući da bih ga se oslobodio, pre 

spavanja nešto prelistavao u Rableu i čitao jednu 

novelu Konrada Ferdinanda Majera (C. F. Meyer) 

Stradanja jednoga dečaka. 

Iz ovog materijala ponikao je san, a novela Majerova 

donela je, uz to, i sećanje na scene iz detinjstva 

(uporedi san o grofu Tunu, poslednju sliku). 

Dnevno raspoloženje odvratnosti i gađenje probilo 

se i u snu utoliko što je moglo dati gotovo celokupan 

1 

Dunuo je i bili su rasterani. Natpis na medalji iskovanoj 

u čast engleske pobede nad španskom armadom. (Prim. 

prev.). 

Afekti u sn« 123 

materijal za sadržaj sna. Ali noću se pokrenulo tome 

suprotno raspoloženje sa snažnim i preteranim 

isticanjem samoga sebe i ukinulo je ono moje prvo 

neraspoloženje. Sadržaj sna morao je da se oblikuje 

tako da je u istom materijalu dozvolio da dođu do 

izraza i osećanje manje vrednosti i osećanje precenjivanja 

samoga sebe. Kompromis između njih stvorio 

je dvosmisleni sadržaj sna, ali i on je zbog međusobne 

inhibicije ovih suprotnosti imao indiferentan 

osećajni ton. 

Po teoriji ispunjenja želja, ovaj san ne bi bio 

omogućen da se osećanju gađenja nije pridružio suprotni, 

doduše potisnuti, ali sa uživanjem istaknuti 

nagomilani niz misli. Jer neprijatno ne treba da bude 

predstavljeno u snu; neprijatno iz naših dnevnih misli 

može da izbori ulaz u san samo onda ako svoje 

prerušenje istovremeno pozajmi ispunjenju neke 

želje. 

Sa afektima misli sna, rad sna može preduzeti 

još nešto drugo osim da im dozvoli prilaz ili da ih 

potisne do nulte tačke. On može da ih preokrene u 

njihovu suprotnost. Mi smo se već upoznali sa pravilom 

tumačenja, da svaki elemenat sna može za tumačenje 

predstavljati i svoju suprotnost, isto kao i 

samog sebe. Nikad ne znamo unapred da li treba staviti 

jedan ili drugi; o tome odlučuje tek kontekst. 

Slutnja da stvari ovako stoje očigledno se nametnula 

svesti naroda: pri tumačenju snova sanovnici vrlo 

često postupaju po principu kontrasta. Takvo pretvaranje 

u suprotnosti omogućeno je tesnom asocijativnom 

povezanošću, koja u našem mišljenju predstavu 

jednog predmeta vezuje za predstavu njegove suprotnosti. 

Kao svako drugo pomeranje, ono služi ciljevima 

cenzure, ali je često i delo ispunjenja želje, jer 

se ispunjenje želja ne sastoji ni od čega drugog nego 

u zamenjivanju jedne neprijatne stvari njenom suprotnošću. 

Isto tako, kao predstave stvari mogu se i 

afekti u mislima sna pojaviti preokrenuti u suprotnost, 

i verovatno je da ovo preokretanje afekata najčešće 

ostvaruje cenzura sna. Potiskivanjem afekata 

kao i preokretanjem afekata služimo se i u društve-


nom životu, koji nam je pokazala dobro poznata analogija 

sa cenzurom sna, pre svega u svrhu izvrtanja. 

Ako opštim usmeno sa osobom pred kojom moram 

da budem obazriv, dok bih želeo da joj kažem nešto 

neprijatno, onda je gotovo važnije da pred njom sakrijem 

iskazivanje svoga afekta, nego da ublažim izraz 

svojih misli recima. Ako s njom razgovaram 

neučtivim recima, ali ove pratim pogledom ili gestom 

mržnje i prezira, onda afekat koji kod ove osobe postižem 

nije mnogo drugačiji nego da sam joj svoj 

prezir, bez ikakvih obzira, bacio u lice. Cenzura mi 

dakle naređuje da pre svega savladam svoje afekte, 

i ako sam majstor u pretvaranju, simuliraću suprotni 

afekat, smešiću se onde gde bih želeo da se ljutim, 

a pravicu se nežnim onde gde bih želeo da uništavam. 

Nama je već poznat jedan izvanredan primer 

takvog izvrtanja afekata u snu u službi cenzure sna. 

U snu ,,o ujakovoj bradi" osećam veliku nežnost prema 

svome prijatelju R., za vreme, i baš stoga, što ga 

moje misli sna grde kao slaboumnika. Iz ovog primera 

o izvrtanju afekata izveli smo prvo ukazivanje 

na postojanje cenzure sna. Ni ovde nije potrebno 

pretpostaviti da rad sna jedan takav suprotni afekat 

stvara potpuno iznova; on ga obično nalazi već spremnog 

u materijalu misli sna, i identifikuje ga samo 

psihičkom snagom koja proizlazi iz motiva odbrane, 

sve dok ona može predominirati za svrhe stvaranja 

sna. O snu o ujaku, koji sam maločas upravo pomenuo, 

nežni protivafekat verovatno potiče iz infantilnog 

izvora (kao što na to ukazuje nastavak sna), jer 

je odnos ujak — nećak, zbog naročite prirode mojih 

najranijih doživljaja iz detinjstva (uporedi analizu 

na str. 77), kod mene postao izvor svih prijateljstava 

i svekolike mržnje. 

Izvanredan primer jednog ovakvog izvrtanja 

afekata daje san koji nam je ispričao Ferenczi: 1 

„Jednog 

starijeg gospodina noću budi njegova žena, koja 

se uplašila zbog toga što se on u snu tako glasno i 

1 Internationale Zeitschrift fiir Psychoanalyse, IV 1916. 


neobuzdano smejao. Čovek je kasnije pričao da je 

imao ovaj san: „Ležao sam u svojoj postelji, ušao je 

jedan poznati gospodin, ja sam hteo da upalim svetio, 

ali nisam mogao, pokušao sam još nekoliko puta 

— uzalud. Posle toga ustane iz kreveta moja žena 

da bi mi pomogla, ali ni ona nije ništa mogla da 

uradi; ali pošto se pred gospodinom ženirala zbog 

svoga negližea, napustila je pokušaj i ponovo legla 

u krevet; sve to je bilo tako komično da sam se morao 

užasno smejati. Žena je rekla: Što se smeješ, što 

se smeješ?, ali ja sam se i dalje smejao dok se nisam 

probudio. — Kasnije preko dana bio je taj gospodin 

krajnje utučen, imao je glavobolju — od tolikog 

smejanja koje me je potreslo, govorio je." 

Analitički posmatran, ovaj san izgleda manje 

veseo. „Poznati gospodin", koji ulazi, u latentnim 

mislima sna jeste slika smrti kao „velikog nepoznatog", 

koju je prethodnog dana u duši stvorio. Stari 

gospodin koji pati od arterioskleroze imao je, dan ranije, 

razloga da pomisli na smrt. Neobuzdan smeh 

zauzima mesto plača i jadikovanja pri pomisli da 

mora umreti. A svetlost koju više ne može da upali 

jeste svetlost života. Ova tužna misao mogla se vezati 

za koitiranje koje je pre kratkog vremena nameravao, 

ali koje mu nije pošlo za rukom, pri čemu 

mu ni njegova žena u negližeu nije ništa pomogla; 

on primećuje da već ide nizbrdo. Rad sna je umeo 

dn žalosnu ideju o impotenciji i umiranju pretvori u 

komičnu scenu a jecanje u smeh." 

Postoji jedna klasa snova koji polažu pravo na 

to da budu obeleženi kao „licemerni" i koji teoriju o 

ispunjenju želje stavljaju na tešku probu. Ja sam 

obratio pažnju na njih kad je gospođa dr M. Hilferding 

stavila na diskusiju u „Bečkom psihoanalitičkom 

udruženju" Rozegerov (Rosegger) izveštaj o snu, 

a koji je štampan u sledećim redovima: 

Rozeger (u delu Waldheimat, II sveska) priča o 

pripoveci „Otpušten" (Fremd gemacht) (str. 303): 

„Imam, inače, zdrav san, ali sam izgubio spokojstvo 

poneke noći; pored svoga skromnog bitisanja kao student 

i literat vukao sam niz godina za sobom sen-


ku pravog života jednog krojača kao utvaru, ne moga 

vši da je se oslobodim." 

„Nije istina da sam se preko dana, u mislima, 

tako često i živo bavio svojom prošlošću, čovek koji 

je iskočio iz kože jednog filistra, a želi da osvoji svet 

i nebo, ima drugo, šta da radi. Ali raskalašni mladić 

jedva da je mislio na svoje noćne snove; tek kasnije, 

kad sam se bio navikao da o svemu razmišljam ili 

kad se u meni ponovo pomalo pojavio filistar, palo 

mi je u oči, kako sam ja — ako uopšte sanjam — 

uvek bio krojački kalfa i da sam kao takav već toliko 

vremena besplatno radio u radionici kod svoga 

majstora. Kad bih ovako sedeo pored njega i šio i 

peglao, bio sam sasvim svestan da zapravo više ne 

spadam tamo, da kao građanin treba da se bavim 

drugim poslovima; ali sam uvek imao f eri je, bio sam 

uvek na letovanju i tako sam, ispomažući ga, sedeo 

kod svoga majstora. Cesto mi je bilo sasvim nelagodno 

u srcu, i žalio sam što gubim vreme koje bih 

umeo bolje i korisnije iskoristiti. Od majstora sam 

morao da otrpim poneku prekornu reč kad nešto ne 

bi ispalo sasvim tačno po meri; ali o nekoj plati na 

kraju nedelje uopšte nikad nije bilo ni govora. Često, 

kad bih sedeo u tamnoj radionici ovako povij enih 

leđa, odlučio bih da mu otkažem rad, ali majstor to 

uopšte nije ni uzimao k znanju, i idući put bih ponovo 

sedeo kod njega i šio." 

„Kako me je srećnim činilo buđenje posle tako 

dosadnih časova! I tada bih odlučio, ako se ovaj nametljivi 

san ponovo jednom pojavi, da ga energično 

odbacim od sebe i da viknem: To je samo opsena, 

pa ja ležim u postelji i želim da spavam... A iduće 

noći ponovo bih sedeo u krojačkoj radionici." 

„Tako se to nastavljalo godinama u stravičnoj 

pravilnosti. I tada se jednom dogodilo, kad smo mi, 

majstor i ja, radili u Alpenhofera, kod onog seljaka 

gde sam stupio kao šegrt, da se moj majstor pokazao 

naročito nezadovoljan mojim radom. Hteo bih samo 

da znam, gde su ti misli? — rekao je i pogledao me 

malo ispod oka. Pomislih da bi najpametnije bilo da 

se dignem, da majstoru kažem da sam kod njega sa- 


mo iz prijateljstva, i da posle toga odem. Ali to nisam 

uradio. Pretrpeo sam i to kad je majstor primio 

još jednog šegrta i naredio mi da mu ustupim prostor 

na klupi. Povukao sam se u ugao i nastavio da 

šijem. Još istoga dana bio je primljen i jedan kalfa, 

neki bigotan čovek, Čeh, koji je pre devetnaest godina 

radio kod nas i onda na putu iz kafane pao u 

potok. Kad je hteo da sedne, nije bilo mesta. Pogledom 

sam pitao majstora, i on mi je rekao: „Pa ti nemaš 

nikakvog smisla za krojački posao, možeš ići, ti 

si fremgemacht (otpušten)" — Moj strah, posle 

toga, bio je tako snažan da sam se probudio." 

„Jutarnja zora ulazila je kroz svetle prozore u 

moj dragi dom. Oko mene su bili predmeti; u stilskom 

ormanu za knjige očekivali su me večiti Homer, 

džinovski Dante, neuporedivi Šekspir, slavni Gete 

— svi veličanstveni, sami besmrtnici. Iz sobe da 

mene dopirali su srebrni glasići dece koja su se bu-r 

dila i ćaskala sa svojom majkom. Bilo mi je pri srcu 

kao da sam ponovo našao ovaj idilično slatki, ovaj 

spokojni, mili i pun poezije život, svetio ispunjen 

duhom u kome sam tako često i tako duboko osećao 

mirnu ljudsku sreću. Pa ipak, mučilo me je što svoga 

majstora nisam preduhitrio otkazom, nego me je 

on otpustio." 

,,I kako mi je to neobično: od one noći kad me 

je majstor „oslobodio", uživam mir, više ne sanjam 

o onom vremenu daleke prošlosti kada sam radio 

kao krojač, o vremenu koje je bilo tako vedro u 

svojoj skromnosti i koje je ipak bacalo tako dugu 

senku na kasnije godine moga života." 

U ovom nizu snova pesnika koji je u svojim mladim 

godinama bio krojački kalfa teško je prepoznati 

dominaciju ispunjenja želje. Sve što je prijatno leži 

u životu preko dana, dok izgleda da san neprestano 

vuče sobom avetinjsku senku jedne neprijatne egzistencije, 

naposletku savladane. Neki moji snovi slične 

vrste doveli su me u mogućnost da pružim nekoliko 

objašnjenja o takvim snovima. Kao mlad lekar, 

dugo sam radio u hemijskom institutu a da pri tom 

u veštinama koje su se tamo tražile nisam mogao-

128 


nešto postići, i zato u budnom stanju nikada rado 

nisam mislio na ovaj jalovi i zapravo sramni period 

moga učenja. Naprotiv, kod mene se to pretvorilo u 

.san koji se uvek vraća: da radim u laboratoriji, da 

vršim analize, doživljavam razne stvari itd.; ovi snovi 

su nelagodni isto kao i snovi o ispitima i nikad 

veoma razgovetni. Prilikom tumačenja jednog od 

ovih snova, ja sam najzad bio upozoren na reč analiza, 

koja mi je dala ključ za razumevanje. Ta ja sam 

-od toga vremena postao „analitičar", vršim analize 

koje su veoma hvaljene, doduše psihoanalize. Sad 

•sam razumeo: ako sam na ovu vrstu analiza u dnevnom 

životu postao gord, kad bih želeo da se sam 

pred sobom pohvalim dokle sam stigao, onda mi 

•san noću iznosi one neuspele analize kojima baš 

nisam imao razloga da se ponosim; to su snovi 

kazne jednog parvenija, kao i snovi jednog krojačkog 

kalfe koji je postao slavan pesnik. A kako je 

to mogućno da se san u konfliktu između gordosti 

parvenija i samokritike stavlja u službu skorojevića 

i da za sadržaj uzima jednu razumnu opremu umesto 

jednog nedozvoljenog ispunjenja želje? Već sam spomenuo 

da odgovor na ovo pitanje stvara teškoće. Mi 

možemo zaključiti da je osnovu sna najpre stvarala 

jedna neumerena fantazija častoljublja; a mesto nje 

je u sadržaj sna dospelo njeno priguši van je i postidi 

van je. Možemo podsetiti na to da u duševnom životu 

postoje mazohističke tendencije kojima se ovakvo 

izvrtanje može pripisati. Ne bih mogao imati ni- 

:šta protiv toga kad bismo ovu vrstu snova odvojili 

kao snove kazne od snova ispunjenja želje. U tome 

ne bih video nikakvo ograničenje za tezu o snu koju 

.sam dosad zastupao; to bi bila samo jedna jezička 

predusretljivost, da se shvate teškoće onih kojima izgleda 

neobično da se suprotnosti poklapaju. Ali detaljnije 

ispitivanje pojedinih od ovih snova dozvoljava 

da saznamo još i nešto drugo. U nejasnom delu 

pozadine jednog od mojih laboratorijskih snova imao 

sam upravo one godine života koje su me stavile, i 

po uspesima, u najmračniju i najsiromašniju godinu 

moje lekarske karijere; ja još nisam imao namešte- 


nje i nisam znao kako da se održim u životu, ali pri 

tom se odjednom dogodilo da sam mogao birati između 

više žena kojima je trebalo da se oženim! Bio 

sam, dakle, opet mlad i, pre svega, ona je bila ponovo 

mlada — žena koja je sve te teške godine delila 

sa mnom. Tako se dakle kao nesvesni izazivač 

sna ispoljila jedna od želja čoveka, koji je postajao 

sve stariji i koja ga je neprekidno nagrizala. Borba 

između uobraženosti i samokritike, koja je besnela u 

drugim psihičkim slojevima, odredila je, doduše, sadržaj 

sna, ali mladalačka želja, koja je imala dublji 

koren, učinila ju je mogućnom samo kao san. Često 

i u budnom stanju jedan drugome kažemo: Danas je 

vrlo dobro, a bilo je nekad teško vreme; pa ipak je 

tada bilo lepo; ta bio si još tako mlad. 1 

Jedna druga grupa snova, koje sam i kod samoga 

sebe često nalazio i prepoznavao kao licemerne, 

ima za sadržaj pomirenje sa osobama prema kojima 

su se prijateljski odnosi već odavno ugasili. Analiza 

onda redovno otkriva jedan povod, koji bi me mogao 

pozvati da poslednji ostatak obzira prema ovim bivšim 

prijateljima ostavim po strani, i da sa njima postupam 

kao sa strancima ili kao sa neprijateljima. 

Ali san nalazi zadovoljstvo u tome da naslika suprotnu 

relaciju. 

Pri prosuđivanju snova koje nam priča neki pesnik, 

razumno je pretpostaviti da je on isključio iz 

saopštenja one pojedinosti sadržaja sna koje je osetio 

kao da smetaju i da nisu bitne. Njegovi snovi nam 

onda nameću probleme koji bi se brzo mogli resiti, 

da je reprodukcija sadržaja sna bila egzaktna. 

O. Rank mi skreće pažnju još i na to da su u 

Grimovoj bajci o hrabrom krojaču ili „Sieben auf 

einen Streich" pripoveda jedan sasvim sličan san nekog 

skorojevića. Krojač, koji je postao junak i kraljev 

zet, sanja jedne noći pored princeze, svoje žene, 

1 

Otkako je psihoanaliza rastavila lice u ja i nad-ja 

(Massenpsychologia und Ich-Analyse, 1921, Sabrana dela, sv. 

XIII) nije teško u ovim snovima o kaznama prepoznati ispunjenje 

želja nad-ega. 

9 Frojđ, Odabrana dela, VH

130 


o svom zanatu; a ova, postavši nepoverljiva, poruči 

da iduće noći dođu naoružani ljudi da bi slušali što 

on u snu govori i da se uvere u ličnost snevača. Ali 

krojač je bio opomenut na to i sad ume da koriguje 

svoj san. 

Komplikacioni proces ukidanja, smanjivanja i 

izvrtanja, kroz koja naposletku iz afekata misli sna 

postaju afekti sna, može se dobro sagledati na osnovu 

odgovarajućih sinteza potpuno analiziranih snova. 

Ovde želim raspraviti još o nekolikim primerima 

izazivanja afekata u snu, koji neke od pretresanih 

slučajeva pokazuju kao realizovane. 

V 

O neobičnom zadatku koji mi je postavio stari 

Brike — da, naime, prepariram svoju sopstvenu karlicu 

— osećam u samom snu odsustvo groze koja mu 

pripada. Ovo je ispunjenje želje u više nego jednom 

smislu. Preparacija znači samoanalizu koju vršim, 

tako reći, sa objavljivanjem ove knjige o snovima, 

koja mi je u stvarnosti bila tako neprijatna 

da sam štampanje već pripremljenog rukopisa odložio 

za više nego godinu dana. Sad se pojavljuje 

želja da pređem preko ovog osećanja koje uzdržava, 

i zato u snu ne osećam nikakvu grozu (Grauen). 

Zeleo bih da „Grauen" 1 

i u drugom smislu ne 

postoji; ja sam već dobro osedeo, i ova seda boja 

(Grau) moje kose opominje me isto tako da duže ne 

odlažem. Nama je poznato da na kraju sna misao 

prodire do predstavljanja, da bih morao da ostavim 

deci da na teškom putovanju dođu do cilja. 

U ona dva sna koji izraz zadovoljstva stavljaju u 

trenutke neposredno posle buđenja, ovo zadovoljstvo 

je jednom motivisano očekivanjem da ću sad saznati 

šta znači ,,o tome sam već sanjao", i odnosi se za- 

1 „Grau" = sed; Grauen = 1. groza, zgražanje, i 2. seđenje 

(kose) (Prim. prev.). 


pravo na rođenje prvog deteta, a drugi put ubeđenjem 

da će se sad dogoditi ono „što se nekim predznakom 

nagoveštavalo"; a to je isto ono zadovoljstvo 

kojim sam u svoje vreme pozdravio rođenje svog drugog 

sina. Tu su u snu ostali afekti koji dominiraju 

u njegovim mislima, ali stvari ni u jednom snu ne 

teku tako jednostavno. Ako se malo udubimo u obe 

analize, saznaćemo da zadovoljstvo koje ne podleže 

cenzuri dobij a pristup iz jednog izvora. Taj drugi 

izvor ima razloga da se plaši cenzure, i njegov afekat 

sigurno bi izazvao protivrečnost da se nije pokrio 

sličnim, legitimnim afektom zadovoljenja iz dozvoljenog 

izvora i tako reći se uvukao pod njegovom 

zaštitom. Ja to, na žalost, ne mogu dokazati na samom 

primeru sna, ali jedan primer iz druge sfere 

učiniće moje mišljenje razumljivim. Pretpostavimo 

sledeći slučaj: U krugu mojih poznanika nalazi se 

osoba koju ja mrzim tako da se u meni budi živ impuls 

da se radujem ako joj se dogodi neka neprijatnost. 

Ali moralna strana moga bića ne popušta pred 

ovim impulsom, ne usuđujem se da bih izrazio želju 

da joj se dogodi neka nesreća, i, pošto joj se dogodilo 

nešto bez njene krivice, ja suzbijam svoje zadovoljstvo 

i samoga sebe primoravam na manifestacije 

i misli žaljenja. Svako mora da se već nalazio 

u takvoj situaciji. A sad neka se desi da se omrznuta 

osoba svojom sopstvenom krivicom nađe u zasluženoj 

neprilici; onda mogu slobodno da se radujem što 

ju je zadesila zaslužena kazna, i u tome nalazim da 

se slažem sa mnogim drugim ljudima koji su nepristrasni. 

Ali mogu zapaziti da je moje zadovoljstvo 

ispalo intenzivnije nego kod drugih; ono je dobilo 

pristup iz izvora moje mržnje, koja je dotle unutrašnjom 

cenzurom bila sprečavana da izazove efekat, 

ali sada, u izmenjenim okolnostima, više nije u tome 

sprečavana. Ovaj slučaj se događa uopšte u društvu, 

gde god antipatične osobe ili pripadnici jedne nerado 

viđene manjine uzimaju neku krivicu na sebe. 

Njihovo kažnjavanje onda obično ne odgovara njihovoj 

krivici, nego krivici uvećanoj za neraspoloženje 

prema njima koje je dosad bilo bez posledica. 

9»

132 


Nema sumnje da oni koji kažnjavaju pri tom čine 

nepravdu; ali oni su sprečeni da bi to zapazili, zadovoljstvom 

koje im pričinjava ukidanje jednog dugo 

uzdržavanog savlađivanja u njihovoj unutrašnjosti. 

U ovakvim slučajevima afekat je, doduše, opravdan 

svojim kvalitetom, ali ne i kvantitetom; i samokritika, 

zadovoljena u jednoj tački, suviše lako zanemaruje 

ispitivanje druge. Kad su vrata jednom otvorena, 

lako se kroz njih probija više ljudi nego što je 

u početku nameravano da se puste unutra. 

Upadljiva crta u neurotičkom karakteru — činjenica 

da jedan razlog podoban da izazove afekat 

može da u njemu stvori afekat koji je kvalitativno 

opravdan, ali kvantitativno preteran, treba da se objasni 

na ovaj isti način, ukoliko ona uopšte dopušta 

neko psihološko objašnjenje. Ali višak dolazi iz izvora 

afekta koji je prethodno ostao nesvestan i suzbijen. 

Ovim realnim povodom i traženi put od izazivanja 

njihovog sopstvenog afekta otvoren je drugim 

izvorom afekta, koji je besprekoran i legitiman. 

I tako nam je skrenuta pažnja na to da između savladane 

duševne instance i one koja treba da bude 

savladana ne smemo isključivo posmatrati relaciju 

kao da je ona izuzetno naizmenične inhibicije. Isto 

toliku pažnju zaslužuju i slučajevi u kojima obe instance, 

sarađivanjem i međusobnom intenzifikacijom, 

stvaraju patološki efekat. Da upotrebimo sad 

ove napomene o psihičkim mehanizmima za razumevanje 

izražavanja afekta u snovima. Zadovoljenje 

koje se ispoljava u snu i koje se, razume se, ubrzo 

može naći na svom mestu u mislima sna, ovim podatkom 

nije uvek u potpunosti objašnjeno. Po pravilu 

će se za njega morati potražiti u mislima sna 

jedan drugi izvor, na kome leži pritisak cenzure, i 

koji pod ovim pritiskom ne bi dao zadovoljenje nego 

suprotan afekat, ali zbog prisustva prvog izvora 

afekta omogućeno je da drugi izvor svoj afekat zadovoljenja 

izvuče iz potiskivanja i da ga kao pojačanje 

pridruži zadovoljenju iz prvog izvora. Tako 

afekti u snu izgledaju kao sastavljeni od više dodataka 

i kao hiperdeterminisani s obzirom na materijal 


misli sna; izvori afekata koji mogu dati isti ajekat 

udružuju se pri radu sna da bi ga stvorili. 1 

Malo uvida u ove komplikovane odnose dobićemo 

ako analiziramo onaj lep san (u čijem je središtu 

„Non vixit" (uporedi str. 74). U ovom snu manife- 

Ntucije afekata raznih kvaliteta zbijene su na dva mesta 

manifestne sadržine. Neprijateljski i neprijatni 

osećaji (u snu samom stoje reci „savladan neobičnim 

emocijama"), nagomilani su tamo gde suparničkog 

prijatelja uništavam sa ove dve reci. Na kraju sna 

neobično sam radostan i odobravam mogućnost koja 

mi je u snu izgledala apsurdna, da naime postoje 

revenanti, koji se mogu ukloniti prostom željom. 

Ja još nisam ispričao povod za ovaj san. On je 

od bitne važnosti i vodi duboko u razumevanje sna. 

Od svoga prijatelja iz Berlina (kojeg sam obeležio 

sa Fl.) dobio sam izveštaj da će se podvrći operaciji 

i da će mi dalje podatke o tome, kako je s njim, dati 

njegovi rođaci koji žive u Beču. Prve vesti koje sam 

posle operacije primio nisu bile prijatne i zabrinjavale 

su me. Najradije bih sam otputovao do njega, 

ali sam baš u to vreme imao neke teške bolove koji 

su mi svaki pokret pretvarali u mučenje. I sad, iz 

misli sna saznajem da sam se plašio za život dragog 

prijatelja. Njegova jedina sestra, koju nikada nisam 

poznavao, umrla je, kao što sam znao, u mladim godinama 

posle sasvim kratkog bolovanja. (U snu: Fl. 

pripoveda o svojoj sestri i kaže: „Za tri četvrti sata 

ona bese mrtva"). Mora biti da sam sebi uobrazio da 

ni njegova priroda nije mnogo otpornija od prirode 

njegove sestre i zamislio da posle mnogo gorih vesti 

naposletku putujem — i da dolazim suviše kasno, 

zbog čega bih mogao sebe večito da prekorevam. 8 

Ovaj prigovor zbog zakašnjenja postao je centar sna, 

1 Na sličan način objasnio sam i veoma snažno đelovanje 

zadovoljstva tendencioznih viceva. 

8 To je ta fantazija iz nesvesnih misli sna što zapovednički 

traži „non vivit" umesto „non vixit". „Suviše kasno si 

stigao, on više ne živi." Na str. 76 pokazano je da i manifestna 

situacija sna cilja na „non vivit".

134 


ali je prikazan u jednoj sceni u kojoj mi poštovani 

učitelj iz mojih studentskih godina Brike ovo prebacivanje 

izražava jednim strašnim pogledom svojih 

plavih očiju. Ubrzo će se pokazati šta je izazvalo ovo 

skretanje scene: a scenu ni san nije u stanju da 

reprodukuje onako kako sam je ja doživeo. On, doduše, 

onom drugom ostavlja plave oči, ali uništavajuću 

ulogu dodeljuje meni, dakle preokret koji je očigledno 

delo ispunjenja želje. Briga za prijateljev život, 

prebacivanje što ne dolazim k njemu, moja posramljenost 

(on je neupadljivo došao k meni u Beč), 

moja potreba da se smatram opravdanim svojom bolešću: 

sve to sastavlja oluju emocija koja se u snu 

jasno oseća i koja besni u onom carstvu misli sna. 

Ali u povodu za san bilo je još nešto drugo što 

je na mene delovalo u sasvim suprotnom pravcu. Zajedno 

s nepovoljnim vestima iz prvih dana operacije 

dobio sam i opomenu da o celoj toj stvari ni s kim 

ne razgovaram; ta me je opomena uvredila jer je kao 

pretpostavku sadržavala izlišno nepoverenje u moju 

diskreciju. Znao sam, doduše, da ovo naređenje ne 

potiče od moga prijatelja, nego od nespretnosti ili 

preterane bojažljivosti posrednika koji mi je vest bio 

doneo, ali me je ovo prikriveno prebacivanje veoma 

neprijatno pogodilo baš zato što — nije bilo sasvim 

neopravdano. Drugi prigovori, u kojima „uvek nečeg 

ima", kao što je svima nama poznato, jedini su 

koji nas uzbuđuju. Doduše, to se u stvari ne odnosi 

na ovog prijatelja, nego na jedan mnogo raniji period 

moga života. Onda sam se dvojici prijatelja, koji 

su i mene tako oslovljavali, što mi je služilo na čast, 

nešto izbrbljao, sasvim nepotrebno, što je jedan bio 

rekao o drugome. Ni prebacivanja nisam zaboravio 

koja sam tada morao da slušam. Jedan od dvojice 

prijatelja među kojima sam onda stvorio nemir bio 

je profesor Flajšl (Fleischl), drugog mogu da nazovem 

imenom Jozef, a to ime je imao i moj prijatelj 

i protivnik u snu. 

O prigovoru da ništa ne mogu zadržati za sebe 

svedoče u snu elementi neupadljiv, i Fl.-ovo pitanje 

koliko sam o njegovim stvarima ispričao P.-u. Ali 


intervencija ovoga sećanja (o mojoj ranijoj indiskreciji 

i njenim posledicama) prebacila je prigovor, što 

isu više kasno dolazim, iz sadašnjosti u ono vreme kad 

sam živeo u Brikeovoj laboratoriji; i time što drugu 

osobu u sceni uništenja u snu zamenjujem jednim 

Jozejom, ja sam uradio da ova scena ne prikazuje 

samo prigovor što dolazim odveć kasno, nego i onaj 

drugi prigovor koji je jače potisnut, da ne mogu sačuvati 

nikakvu tajnu. Ovde jasno padaju u oči rad 

sna na sažimanju i na pomeranju, kao i razlozi za 

njih. 

Moja sadašnja beznačajna ljutnja na opomenu da 

ništa ne odam dobij a pojačanje iz izvora u dubini 

moje duše i tako je narasla i postala reka neprijateljskih 

osećanja prema ličnostima koje sam, u stvari, 

toliko voleo. Izvor koji je dao pojačanje teče u mom 

dečjem dobu. Već sam ispričao da se moja topla prijateljstva 

kao i neprijateljstva sa vršnjacima svode 

na druženje u detinjstvu sa jednim mojim nećakom, 

godinu dana starijim od mene, pri čemu je on bio 

nadmoćniji; ja sam rano naučio kako da se odbranim, 

mi smo živeli nerazdvojni jedan od drugoga, 

voleli smo se, a međutim, smo se, prema pričanju starijih 

ljudi, i tukli i jedan drugoga optuživali. Svi 

moji prijatelji su u izvesnom smislu inkarnacije ovog 

prvog lika koji „friih sich einst dem triiben Blick 

gezeigt" 1 

— to su bili revenanti. Moj nećak se vra 

tio kada smo bili u mladićkim godinama i tada smo 

zajedno igrali uloge Cezara i Bruta. Jedan intiman 

prijatelj i jedan omrznuti neprijatelj sačinjavali su 

stalno moj emocionalni život; umeo sam da uvek iznova 

stvorim obojicu i često se događalo da je ideal 

detinjstva išao dotle da su i prijatelj i neprijatelj 

postali jedna te ista osoba, razume se, više ne u isto 

vreme ili u više puta ponovljenoj promeni, kao što 

je to mogao biti slučaj u prvim godinama moga detinjstva. 

1 Koji su se jednom rano ukazali mom mutnom pogledu. 

Ovo je citat iz Geteovog Fausta, uvod (Prim. prev.).

136 Tumačenje snova, U 

Na koji način kod ovakvih stanja stvari može 

jedan recentni povod za stvaranje afekta posegnuti 

natrag u infantilno stanje, da bi tamo bio zamenjen 

za delovanje afekta, to na ovom mestu ne bih pretresao. 

To spada u psihologiju nesvesnog mišljenja i 

našlo bi svoje objašnjenje u psihološkom objašnjenju 

neuroza. Pretpostavimo za naše svrhe tumačenja 

snova da se pojavilo jedno sećanje iz detinjstva, ili 

da je takvo sećanje stvoreno fantastično, sa otprilike 

ovom sadržinom: Oba deteta se posvađaju zbog jednog 

predmeta — kod predmeta, ostavićemo na stranu, 

mada sećanje ili varka sećanja misle na jedan 

sasvim određeni predmet; — svaki od njih tvrdi da 

je ranije došao, da njemu dakle pripada pravo prvenstva; 

dolazi do tuče; sila dolazi pre pravde; prema 

nagoveštajima sna ja bih mogao znati da nisam u 

pravu (primećujući grešku sam); ali u ovom slučaju 

ostajem jači, i vladam borbom, pobeđeni trči ocu, 

odnosno dedi, optužuje me, a ja se branim recima 

koje su mi poznate iz očevog pričanja: Ja sam ga lupio 

jer je on mene lupio. Ovo sećanje ili verovatnije 

fantazija, koja mi se nameće za vreme analizovanja 

sna — ne znam kako, bez ikakvog daljeg jemstva, — 

sačinjavala je neku sredinu u mislima sna, koja je 

emocije što su delovale u mislima sna prikupljala 

onako kao što bunar prikuplja vodu koja u nj utiče. 

Odavde dalje misli sna teku ovim putevima: Sasvim 

si zaslužio to da si mi morao ustupiti mesto; zašto 

si hteo da me oteraš sa mesta? Nisi mi potreban, ja 

ću već naći nekog drugog s kim ću igrati itd. Zatim 

se otvaraju putevi kojima se ove misli ponovo ulivaju 

u predstavljanje u snu. Jedno takvo „Ote-toi 

que je m'y mette" 1 

mora da sam u svoje vreme pre 

bacio svom pokojnom prijatelju Jozefu. On je mojim 

stopama ušao kao aspirant u Brikeov laboratorij 

um, ali tamo mu je napredovanje dugo trajalo. Nijedan 

od oba asistenta nije se pomerao s mesta, a 

mladost je postala nestrpljiva. Moj prijatelj koji je 

1 

Skloni se da ja tu stanem. 

Afekti u snu 137. 

znao da mu je vreme života ograničeno, i koga nije 

vezivala nikakva intimna veza za njegovog prethodnika, 

s vremena na vreme bi glasno izražavao to 

svoje negodovanje. A pošto je ovaj prethodnik bio 

težak bolesnik, to je želja da bude udaljen mogla 

imati još i ružnije značenje nego da jednostavno 

bude udaljen. Razume se da je i u meni nekoliko 

godina ranije bila još mnogo življa ista želja 

da zauzmem jedno mesto koje je ostalo upražnjeno; 

gde god na svetu postoji rang-lista i unapređivanje, 

onde je široko otvoren put željama koje valja 

potiskivati. Sekspirov Princ Hal, čak ni kraj postelje 

svoga bolesnog oca, nije mogao da se odupre 

iskušenju da jednom proba kako mu stoji kruna. Ali 

san, kao što je shvatljivo, ovu bezobzirnu želju ne 

kažnjava na meni nego na njemu. 1 

„Zato što je bio vlastoljubiv, ja sam ga ubio." 

Pošto nije mogao sačekati da mu onaj drugi ustupi 

mesto, zato je on sam bio uklonjen. O ovome razmišljam 

neposredno pošto sam na univerzitetu prisustvovao 

otkrivanju spomenika onom drugom. Jedan 

deo moga zadovoljenja koje sam osetio u snu tumači 

se dakle ovako: Pravedna kazna, trebalo je da ti se 

tako dogodi. 

Na sahrani ovoga prijatelja neki mladi čovek načinio 

je primedbu koja je izgledala nezgodna: da je 

govornik tako govorio kao da svet odsad bez jednog 

ovakvog čoveka više neće moći da postoji. U njemu 

se pokrenuo otpor jednog časnog čoveka čiji bol ljudi 

ometaju svojim preterivanjem. Ali za ovaj govor vezuju 

se druge misli sna: niko zaista nije nenadoknadljiv; 

koliko ljudi sam već otpratio do groba; a ja još 

uvek živim, sve sam ih nadživeo, ja sam zadržao 

mesto. Jedna takva misao u trenutku kad se plašim 

da svoga prijatelja više neću zateći među živima ako 

otputujem kod njega dozvoljava sad dalji razvoj: da 

1 Moralo je pasti u oči da ime Jozef igra tako veliku 

ulogu u mojim snovima (vidi san o ujaku). Iza lica koja se 

tako zovu, može se naročito lako sakriti moje Ja u snu, jer 

Jozef se zvao i „tumač snova" koji nam je poznat iz Biblije.

138 


se radujem što ću opet nekoga nadžive ti, što nisam 

umro ja, nego on, što još uvek ostajem na bojištu 

kao pobednik, kao onda u sceni o kojoj sam fantazirao 

u svom detinjstvu. Ovo zadovoljenje o tome da 

sam ostao pobednik, koje dolazi iz infantilnosti, pokriva 

glavni udeo afekta koji je primenjen u san. Ja 

se radujem tome što sam nadživeo, i to izražavam 

naivnim egoizmom anegdote između dva supružnika: 

„Kad jedno od nas dvoje umre, preseliću se u Pariz." 

Za moje očekivanje, samo po sebi je razumljivo da 

nisam ja taj što će umreti. 

Ne može se poreći da tumačenje i saopštavanje 

svojih snova zahteva teško samosavlađivanje. Moramo 

se otkriti kao jedini nevaljalci među svima plemenitim 

ljudima sa kojima delimo život. Za mene je 

dakle sasvim shvatljivo da revenanti postoje samo 

dotle dok ih trpimo, i da oni mogu biti odstranjeni 

željom. To je, dakle, ono zbog čega je moj prijatelj 

Jozef bio kažnjen. A revenanti su inkarnacije moga 

prijatelja iz detinjstva, koje se redaju jedna za drugom; 

ja sam dakle zadovoljen i zbog toga što sam 

ovo lice uvek zamenjivao, a zamena će se naći i za 

onoga koga se baš sada spremam da izgubim: niko 

nije nenadoknadljiv. 

A gde je ostala cenzura sna? Zašto ona nije najenergičnije 

prigovorila ovom toku misli najgrublje 

samoživosti, i zašto nije zadovoljstvo, vezano za nj, 

pretvorila u osećaj snažnog nezadovoljstva? Mislim 

da je objašnjenje za ovo u tome: što su ostali besprekorni 

tokovi misli u vezi sa istim osobama istovremeno 

došli do zadovoljenja i što svojim afektom pokrivaju 

afekat iz zabranjenog infantilnog izvora. U 

jednom drugom sklopu misli ja sam prilikom onog 

svečanog otkrivanja spomenika ovako razmišljao: Toliko 

dragih prijatelja sam izgubio, jedne smrću a 

druge prekidom prijateljstva; pa ipak je lepo što 

sam našao zamenu za njih, što sam stekao jednoga 

koji za mene više znači nego što su mogli drugi, i 

kojeg ću sada u godinama u kojim se nova prijateljstva 

više lako ne sklapaju lako zadržati za večita 

vremena. Zadovoljstvo što sam našao ovu zamenu 


za izgubljene prijatelje mogu primiti nesmetano u 

san, ali iza nje se krišom uvlači i neprijateljsko zadovoljstvo 

iz infantilnog izvora. Infantilna nežnost, 

svakako, pomaže sadašnju opravdanu nežnost; ali i 

infantilna mržnja je prokrčila sebi put u predstavljanje. 

Ali u snu je, osim toga sadržan jasan mig na 

drugi tok misli koji može da se završi u zadovoljenju. 

Moj prijatelj je nedavno pre toga, posle dugog 

očekivanja, dobio ćerčicu. Znam koliko je žalio svoju 

rano umrlu sestru i pisao sam mu da će na ovo dete 

preneti ljubav koju je osećao prema sestri; i da će 

ova devoj čiča naposletku učiniti da zaboravi taj nenadoknadivi 

gubitak. 

I tako se i ovaj niz misli ponovo povezuje za 

posredničku misao u latentnoj sadržini sna, od koje 

polaze puteve na sve strane u suprotnim pravcima: 

Niko nije nenadoknadljiv. Pregledaj, sve sami revenanti 

— svi oni koje smo izgubili vraćaju se ponovo. 

I tako se asocijativne veze između kontradiktornih 

komponenata misli sna više stežu zbog slučajne okolnosti 

što ćerčica moga prijatelja nosi isto ime kao i 

moja sopstvena drugarica s kojom sam se igrao, sestra 

moga najstarijeg prijatelja i protivnika, koja je 

bila istih godina sa mnom. Sa zadovoljstvom sam čuo 

za ime Pavlina, i da bih aludirao na ovu okolnost, 

ja sam u snu jednog Jozef a zamenio drugim Jozefom, 

i našao sam da je nemogućno da potisnem isti 

početak imena Flajšl i Fl. Odavde nit mojih misli 

vodi dalje do davanja imena moje sopstvene dece. 

Nastojao sam da se njihova imena ne biraju prema 

modi vremena, nego da budu određena sećanjem na 

drage osobe. Njihova imena decu načiniše revenantima. 

I najzad, zar imati decu za sve nas ne znači jedini 

pristup u besmrtnost! 

O afektima sna dodaću ovde samo još nekoliko 

napomena sa jednog drugog gledišta. U spavačevoj 

duši može biti sadržana tendencija prema afektu — 

što mi zovemo raspoloženjem — kao dominirajući 

elemenat, i može imati zatim determinativni uticaj 

na san. Ovo raspoloženje može voditi poreklo iz do-


življaj a i tokova misli preko dana, može imati somatske 

izvore; u oba slučaja biće praćeno tokovima misli 

koji mu odgovaraju. Za stvaranje sna ostaje sasvim 

svejedno što ova sadržina predstava misli sna jedan 

put primarno ušlo vi java sklonost afekta, a drugi 

put, sekundarno, emocionalno, što treba objasniti na 

somatskoj osnovi. U svakom slučaju stvaranje sna 

zavisi od uslova da može predstavljati samo nešto 

što je ispunjenje želja, i da samo od želja može pozajmiti 

svoju psihičku pokretačku snagu. Stvarno 

postojeće raspoloženje pretrpeće isti postupak kao i 

senzacija koja se stvarno pojavljuje za vreme spavanja, 

koja biva ili zanemarena ili joj se daje novo 

tumačenje u smislu nekog ispunjenja želje. Teška 

raspoloženja za vreme spavanja postaju pokretači 

snova tako što izazivaju energične želje koje san treba 

da ispuni. Materijal za koji su ta raspoloženja 

vezana biva sve dotle prerađivan dok se može upotrebiti 

za izražavanje ispunjenja želje. Ukoliko je 

elemenat teškog raspoloženja intenzivniji i dominantniji 

u mislima sna, utoliko će sigurnije najjače 

potisnuti impulsi želja iskoristiti priliku da budu 

predstavljeni. Jer, budući da je već prisutno nezadovoljstvo 

koje bi oni inače svakako morali proizvesti, 

oni teže da deo svoga zadatka — da probiju put do 

predstavljanja — nalaze već izvršenim. I raspravljajući 

o ovome, mi smo se ponovo dotakli problema snova 

straha, a ovi, kao što ćemo videti, predstavljaju 

marginalni slučaj u funkciji snevanja. 

J 

SEKUNDARNA OBRADA 

A sada da pređemo na četvrti faktor koji sudeluje 

u stvaranju sna. 

Ako istraživanje o sadržaju sna nastavimo onako 

kao što smo to ranije radili, ispitujući upadljiva zbi- 

Sekundarna obrada 141 

vanja u sadržaju sna s obzirom na njihovo poreklo 

iz misli sna, naići ćemo i na elemente za čije je objašnjenje 

potrebno postaviti jednu sasvim novu pretpostavku. 

Podsećam na one snove u kojima se u snu 

čudimo, ljutimo, bunimo, i to protiv jednog dela same 

sadržine sna. 

Kao što sam pokazao na pogodnim primerima, 

ove pojave kritike u snu većim delom nisu uperene 

protiv sadržaja sna, nego se pokazuju da su preuzeti 

i pogodno upotrebijeni delovi materijala sna. Ali nešto 

od te vrste ipak se ne prilagođava ovom objašnjenju; 

korelat za ovo ne može se naći u materijalu 

sna. Sta, na primer, znači kritika koja u snu 

nije tako retka: „Pa to je samo san"? To je stvarna 

kritika sna onako kako bih je mogao izreći u budnom 

stanju. Takođe prilično je česta i prethodnica 

buđenja; još češće joj prethodi neko neprijatno osećanje 

koje se stišava posle konstatacije da se radi 

o stanju snevanja. Ali misao: „Pa to je samo san" za 

vreme sna smera isto što na otvorenoj pozornici treba 

da kaže kroz usta Oferibahove Lepe Jelene; ona 

želi da smanji važnost upravo doživljenoga i da 

omogući da se podnosi ono što će doći. Ona služi da 

bi uspavala izvesnu instanciju koja bi u datom slučaju 

imala sve razloge da se probudi i da zabrani 

nastavak sna — ili scene. Ali je zgodnije nastaviti 

spavanje i trpeti san zato „što je to upravo samo san". 

Ja zamišljam ovako, da prezriva kritika: To je samo 

san, u snu nastupa onda kad se oseti da je cenzura 

koja nikad potpuno ne spava, potpuno prevarena 

snom koji je već propustila. Suviše kasno je da bi 

ga potisnula, i tako s onom napomenom susreće strah 

ili neprijatno osećanje koje se posle sna javlja. To 

je primer za jedan esprit d'escalier od strane psihičke 

cenzure. 

Na ovom primeru sad raspolažemo nepobitnim 

dokazom za to da iz misli sna ne proizlazi sve štogod 

san sadržava, nego da sadržini sna može dati doprinos 

jedna psihička funkcija koja se ne može razlikovati 

od našeg budnog mišljenja. Postavlja se pi-


tanje: da li se to dešava samo izuzetno, ili možda 

pripada psihičkoj instanciji koja inače deluje isključivo 

kao cenzura, jedan redovan udeo u stvaranju 

sna? 

Bez kolebanja moramo se odlučiti za ovo poslednje. 

Nema sumnje da je instancija koja vrši cenzuru, 

i čiji smo uticaj dosad upoznali samo u ograničenjima 

i propustima u sadržaju sna, kriva i za umetanja 

i umnožavanja sadržaja sna. Ova se umetanja često 

mogu lako prepoznati; o njima se izveštava sa snebivanjem, 

ona se uvode sa „kao da" sama po sebi, 

nemaju neku naročito veliku živost i uvek se nalaze 

na onim mestima gde mogu da posluže za povezivanje 

dva dela sadržaja sna, u svrhu utiranja puta vezi 

između ta dva dela. Ona u pamćenju pokazuju manju 

postojanost nego pravi izdanci materijala sna; 

ako san podlegne zaboravu, onda ona najpre ispadaju, 

i ja snažno naslućujem da naša česta žalba da 

smo tako mnogo sanjali, da smo veći deo toga zaboravili 

i sačuvali samo odlomke od svega, počiva upravo 

na brzom ispadanju ovih misli koje povezuju i 

lepe. Pri potpunoj analizi ova umetanja često se odaju 

time što u mislima sna za njih ne postoji nikakav 

materijal. Ali pri pažljivom proučavanju ja ovaj slučaj 

moram obeležiti kao redi; najčešće se umetnute 

misli svakako mogu svoditi na materijal u mislima 

sna, ali taj materijal ne bi mogao da polaže pravo 

na to da bude preuzet u san ni po svojoj sopstvenoj 

vrednosti niti pak predeterminisanjem. Psihička 

funkcija u stvaranju sna, koju sada posmatramo, samo 

se u krajnjem slučaju, kako se čini, uzdiže do 

toga da stvara nove tvorevine; dokle god je to još 

mogućno, ona koristi ono što nalazi kao pogodno u 

materijalu sna. 

Ovo što ovaj deo sna ističe i odaje jeste njegova 

tendencija. Ova funkcija postupa slično kao što 

pesnik zlobno primećuje za filozofa: otvore u građevini 

sna ona ispunjava krpama i ritama. A posledica 

njenoga nastojanja je ta da san gubi izgled 

apsurdnosti i nepovezanosti i da se približava pri- 

Sekundarna obrada 14JJ 

meru jednog razumljivog doživljaja. Ali napor nije 

uvek krunisan potpunim uspehom. Tako se stvaraju 

snovi koji za površnog posmatrača mogu izgledati 

besprekorno logični i korektni; oni polaze od 

jedne mogućne situacije, nastavljaju je kroz promene 

bez prigovora i dovode je, iako to u najređem slučaju, 

do jednog zaključka koji ne izaziva iznenađenje. 

Ovi snovi pretrpeli su najdublju obradu kroz jednu 

psihičku funkciju koja je slična budnom mišljenju; 

izgleda da imaju neki smisao, ali je taj smisao 

i najviše udaljen od stvarnog značenja sna. Ako ih. 

analiziramo, uverićemo se u to da se sekundarna 

obrada sna ovde najslobodnije igrala sa materijalom, 

a zadržala najmanje od njegovih relacija. To su snovi 

koji su tako reći jednom već bili objašnjeni još 

pre nego što ih u budnom stanju izlažemo tumačenju. 

U ostalim snovima ova tendenciozna obrada je 

samo malo napredovala; utoliko izgleda da povezanost 

vlada, a posle toga san postaje besmislen ili 

zbrkan, možda da bi se u svom toku podigao još i 

drugi put dotle da dobije izgled razumnog. U ostalim 

snovima obrada je uopšte otkazala; mi se kao 

bespomoćni nalazimo pred besmislenom gomilom 

fragmentarnog materijala. 

Ovoj četvrtoj sili što stvara san ja ne bih kategorički 

porekao sposobnost da stvara nove doprinose 

snu — tu silu mi ćemo ubrzo upoznati kao svoju 

staru poznanicu, pošto je ona jedina od četiri nama 

poznate sile u drugim prilikama. Ne želim poreći 

da ovaj četvrti faktor ima sposobnost da stvara 

• nove doprinose snu. Ali sigurno se ispoljava i njen 

uticaj, kao i uticaj ostalih, prvenstveno u davanju 

prednosti i izboru već stvorenog psihičkog materijala 

u mislima sna. Postoji jedan slučaj u kome je 

ona pošteđena od rada da snu, tako reći, nazida jednu 

fasadu time što se u materijalu misli sna jedna 

takva tvorevina već nalazi spremna i gotova, očekujući 

na to da bude upotrebljena. Elemenat misli sna 

koji imam na umu obično obeležavam „fantazijom": 

možda ću izbeći nesporazume ako odmah kao ana-


logiju iz budnog života označim budan san. 1 Ulogu 

ovoga elementa u našem duševnom životu psihijatri 

još nisu iscrpno upoznali i otkrili; M. Benedikt, kako 

mi se čini, načinio je u ovom pravcu početak koji 

veoma mnogo obećava. Nepogrešivom oštrom oku 

pesnika nije umaklo značenje budnog sna: opšte je 

poznat opis koji je A. Dođe (Daudet) dao ličnosti u 

romanu. Proučavanje psihoneuroza vodi do zapanjujućeg 

saznanja da su ove fantazije ili budni snovi 

najbliži prethodnici u histerične simptome — bar 

čitavom nizu ovih. Histerični simptomi nisu vezani 

za sama sećanja, nego za fantazije sagrađene na njihovom 

temelju. Česta pojava svesnih dnevnih fantazija 

ove tvorevine približava našem poznavanju; 

ali isto tako kao što postoje svesne fantazije te vrste, 

tako se javljaju u prekomernom broju i nesvesne, 

koje zbog svoje sadržine i svoga porekla od potisnutog 

materijala moraju ostati nesvesne. Detaljno udubljivanje 

u karakter ovih dnevnih fantazija pokazuje 

nam da je pravilno da ove formacije treba da nose 

isto ime koje dajemo i proizvodima naše misli za vreme 

noći: snovi. Bitni deo svojih osobina ti budni snovi 

imaju zajedničko sa noćnim snovima; istraživanje 

o njima bi nam zapravo moglo otvoriti najkraći 

i najbolji pristup ka razumevanju noćnih snova. 

Kao snovi, oni su ispunjenje želje; kao snovi, 

oni većim delom baziraju na utiscima infantilnih 

doživljaja; kao i snovi, oni za svoje tvorevine koriste 

izvesno popuštanje cenzure. Ako ispitamo njihovu 

strukturu, zapazićemo način na koji je motiv želje 

koji deluje u njihovoj proizvodnji pomešao materijal 

od kojeg su sagrađeni, preuredio ga i ponovo 

sklopio u jednu celinu. Oni se prema uspomenama iz 

detinjstva, iz kojih su izvedeni, nalaze otprilike u 

istom odnosu kao mnoge barokne palate Rima prema 

antičkim ruinama, čiji su kameni-tesanici i stubovi 

dali materijal za građevine modernih oblika. 

1 

Reve, petit roman — day-dream, story. 


U „sekundarnoj obradi" koju smo pripisali našem 

četvrtom faktoru koji stvara san nalazimo istu 

operaciju koja se prilikom stvaranja budnih snova 

može izražavati nesmetano od drugih uticaja. Mogli 

bismo bez daljeg reći: ovaj naš četvrti faktor pokušava 

da iz njemu dostupnog materijala oblikuje nešto 

kao budan san. A tamo gde je jedan takav budan 

san već formiran u sklopu misli sna, ovaj četvrti 

faktor na radu sna radije će osvojiti budan san, koji 

je već gotov, i pokušati da ga uvede u sadržinu sna. 

Postoje takvi snovi koji se sastoje isključivo u ponavljanju 

jedne dnevne fantazije, koja je možda 

ostala nesvesna: na primer, san dečaka da se na borbenim 

kolima vozi sa junacima iz trojanskoga rata. 

U mom snu „autodidasker" bar drugi deo predstavlja 

verno ponavljanje jedne same po sebi bezazlene 

dnevne fantazije o mojoj vezi sa profesorom N. Zbog 

komplikovanih uslova koje san mora zadovoljiti kada 

se pojavi, češće se dešava da gotova fantazija 

stvara samo jedan deo sna, ili da se samo jedan njen' 

deo probije do sadržine sna. U celini se, onda, sa 

fantazijom postupa kao sa svakim drugim sastavnim 

delom latentnog materijala; ali ona se u snu često 

može prepoznati još kao celina. U mojim snovima 

često se javljaju delovi koji se ističu utiskom što se 

razlikuje od ostalih. Oni mi izgledaju kao tečni, bolje 

povezani i pri tom nepostojaniji nego ostali delovi 

istoga sna. Ja znam da su to nesvesne fantazije 

koje dospevaju u san, ali mi još nikad nije uspelo da 

jednu ovakvu fantaziju fiksiram. Uostalom, ove fantazije, 

kao i svi ostali sastavni delovi misli sna, zbijaju 

se, sažimaju se, jedna se superimponira drugoj 

i slično. Ali postoje i prelazni slučajevi, gde mogu 

gotovo neizmenjene da stvaraju sadržaj sna ili bar 

fasadu sna, pa sve do suprotnog slučaja, gde su u snu 

zastupljene samo jednim od svojih elemenata ili nekom 

dalekom aluzijom na jedan takav elemenat u 

sadržini sna. Očigledno i za sudbinu fantazije u mi^ 

slima sna ostaje kao merodavno koje prednosti mogu 

pružiti protiv zahteva cenzure i težnje prema sažimanju. 



Pri izboru primera za tumačenje sna izbegavao 

sam, koliko sam mogao, one snove u kojima nesvesne 

fantazije igraju značajnu ulogu, i to iz razloga što 

bi uvođenje ovog psihičkog elementa zahtevalo opširna 

objašnjenja iz psihologije nesvesnog mišljenja. 

Ali ipak „fantaziju" ne mogu potpuno zaobići ni u 

ovoj vezi, pošto ona često u potpunosti dospeva u san, 

a još češće kroz njega prosijava. Hteo bih da navedem, 

možda, još jedan san koji izgleda da je sastavljen 

iz dve različite i suprotne fantazije i koje se na 

izvesnim mestima pokrivaju, i od kojih je jedna površna, 

dok druga, tako reći, predstavlja tumačenje 

prve. 1 

San — to je jedini san za koji nemam nikakvih 

brižljivo vođenih zabeležaka — glasi otprilike ovako: 

Snevač — jedan neoženjen mlad čovek — sedi u 

jednom restoranu koji redovno posećuje i koji je u 

snu realistično predstavljen. Pojave se više lica da 

ga povedu sobom, među njima je i jedna osoba koja 

hoće da ga uhapsi. On kaže svojim drugovima za stolom: 

Platiću kasnije, vratiću se opet. Ali ovi podrugljivo 

viču. To nam je već poznato, to svako kaže. 

Jedan od gostiju još viče za njim: Opet jedan odlazi. 

Njega zatim odvedoše u jedan tesan lokal gde 

nalazi neku ženu sa detetom u naručju. Jedan od 

njegovih pratilaca kaže: To je gospodin Miler. Neki 

komesar, ili neko drugo zvanično lice, prelistava u 

jednom svežnju hartija ili spisa i pri tom ponavlja: 

Miler, Miler, Miler. Naposletku mu postavlja pitanje 

1 Dobar primer jednog takvog sna, nastalog naslaganjem 

više fantazija jedne iznad druge, analizirao sam u svom 

delu: „Bruchstiick einer Hysterienanalyse" (Odlomak jedne 

analize histerije), 1905. godine. Uostalom, ja sam potcenjivao 

značenje ovakvih fantazija za stvaranje sna sve dok sam 

pretežno obrađivao svoje sopstvene snove koji su obično bazirani 

na diskusijama i konfliktima mišljenja, a retko na budnim 

snovima. Kod drugih osoba može se često mnogo lakše 

dokazati postojanje potpune analogije noćnog sna sa budnim. 

Kod histeričnih bolesnika napad se može zameniti snom; 

onda se lako možemo uveriti da je fantazija budnog sna za 

obe ove psihičke tvorevine predstavljala neposrednog prethodnika. 

/ 


na koje on odgovara sa „da". Zatim se okrene da 

bi pogledao onu ženu i primećuje da je dobila veliku: 

bradu. 

Ovde je lako odvojiti oba sastavna dela. Površni 

deo je fantazija hapšenja, i izgleda da ju je rad sna 

nanovo stvorio. A iza nje vidi se materijal koji je 

od strane rada sna pretrpeo mali preobražaj — fantazija 

braka. Crte koje mogu biti zajedničke i jednom 

i drugom pojavljuju se naročito jasno kao na nekoj 

Galtonovoj kombinovanoj fotografiji. Obećanje 

dosadašnjeg neženje da će ponovo potražiti svoje mesto 

za stalnim stolom u restoranu, neverovanje njegovih 

drugova u piću, isprobanih mnogobrojnim iskustvima, 

vika: Opet jedan odlazi (ženi se), sve su to 

crte lako razumljive i za ono drugo tumačenje. Isto 

tako i potvrdna reč „da" koju osoba daje zvaničnom 

licu. Prelistavanje u jednom svežnju hartije, pri čemu 

se isto ime ponavlja, odgovara jednoj podređenoj 

crti, koja se lako može prepoznati sa svadbenih 

svečanosti, po čitanju telegrama koji u hrpama dolaze 

sa izrazima želje za srećom, i koji svi glase na 

isto ime. U ličnom nastupu neveste u ovom snu odnela 

je čak i svadbena fantazija pobedu nad fantazijom 

hapšenja koja ju pokriva. To što ova nevesta 

na kraju dobij a bradu nisam mogao objasniti nekim 

raspitivanjem — jer do analize nije došlo. Snevač 

je, dan pre toga, išao preko ulice sa jednim svojim 

prijateljem koji je bio isto tako neraspoložen prema 

braku, i skrenuo je svom prijatelju pažnju na 

jednu lepoticu — crnku koja im je dolazila u susret. 

A prijatelj je rekao: Jeste, samo kad ove žene tokom 

godina ne bi dobile brade kao njihovi očevi. 

Razume se da i u ovim snovima ne nedostaju 

elementi kod kojih je izobličenje sna obavilo jedan 

dublji rad. Tako bi reci: „Platiću kasnije" mogle da 

ciljaju na stav budućeg tasta, a kojeg bi se morao plašiti 

u vezi sa mirazom. Snevačicu, očigledno, svakojake 

pomisli sprečavaju da se sa uživanjem oda fantazijama 

o braku. Jedna od ovih sumnji da čovek 

brakom gubi svoju slobodu utelovila se kod promene 

u scenu hapšenja. 

10«

148 


Ako se još jednom vratimo na to da se rad sna 

rado služi fantazijom koju je već našao pripremljenu 

umesto da je tek sastavlja iz materijala misli sna, 

onda ćemo na osnovu ovoga saznanja možda resiti 

jednu od najinteresantnijih zagonetaka sna. Ranije 

sam ispričao Morijev san koji se, pogođen jednom 

daščicom u potiljak, budi iz dugog sna, koji je predstavljao 

jedan kompletan roman iz doba velike revolucije. 

Pošto se san izdaje kao povezan i u potpunosti 

podešen za to da bi objasnio nadražaj koji ga 

je probudio, o čijoj pojavi snevač nije mogao ništa 

da sluti, izgleda da preostaje mogućna samo jedna 

pretpostavka: da je čitav bogati san morao biti komponovan 

i da je morao biti obavljen u kratkom vremenskom 

razmaku između padanja daske na Morijev 

vratni pršljen i njegovog buđenja, izazvanog ovim 

padom. Mi se nikad ne bismo usudili da misaonoj aktivnosti 

u budnom stanju pripišemo jednu ovakvu 

brzinu, i tako smo došli do toga da radu sna kao njegovo 

naročito pravo pripišemo značajno ubrzanje 

toka. 

Protiv ovog zaključka, koji je ubrzo postao popularan, 

novi autori Le Loren, Eger i drugi (Le Lorrain, 

Egger) živo su prigovorili. Oni jednim delom 

sumnjaju u tačnost Morijevog izveštaja o samom snu, 

a s druge strane pokušavaju da objasne da brzina 

našeg budnog misaonog rada ne zaostaje za onom 

u ovom snu, ako odbijemo preterivanja. Diskusija 

nameće principijelna pitanja čije mi rešenje ne izgleda 

da skoro postoji. Ali moram priznati da argumentacija, 

na primer Egerova, na mene nije učinila 

nikakav utisak koji bi me ubedio upravo protiv Morijevog 

sna o giljotini. Ja bih predložio sledeće objašnjenje 

toga sna: Da li bi bilo baš tako neverovatno 

da Morijev san predstavlja fantaziju koja je u njegovom 

sećanju ostala godinama sačuvana i bila probuđena 

u onom trenutku — rekao bih: izvršena aluzija 

na nju — kad je prepoznao nadražaj koji ga je 

probudio? Onda, najpre, otpada celokupna teškoća 

da se komponuje jedna tako duga istorija sa svim 

njenim pojedinostima za preko mere kratko vreme 


koje ovde snevaču stoji na raspolaganju: ona je već 

bila komponovana. Da je drvo Morijev potiljak pogodilo 

u budnom stanju, bilo bi eventualno mesta za 

misao: To je upravo tako kao da je čovek giljotiniran. 

Ali pošto ga je daska pogodila za vreme spavanja, 

to rad sna dospevajući nadražaj koristi brzo za to 

da ostvari jedno ispunjenje želje, kao da misli (ovo 

treba shvatiti sasvim figurativno): „Sad je dobra prilika 

da se ostvari fantazija želje, koju sam u sebi 

stvorio u to i to vreme prilikom čitanja." Izgleda mi 

da se ne može osporiti to što je snevani roman upravo 

onakav kakav mladić obično stvara pod utiscima 

snažnih uzbuđenja. Ko se ne bi osećao — a osobito 

još kao Francuz i kulturni istoričar —, privučen opisivanjima 

iz doba strahovlade, u kome su aristokrati 

ja, plemstvo, ljudi i žene, cvet nacije, pokazali kako 

se može umreti vedre duše, i kad su oni svežinu duha 

i otmenost svoga načina života zadržavali sve do sud^ 

bonosnog poziva na sud? Kako zavodljivo za jednog 

mladog čoveka da se u svojoj fantaziji udubi u sve 

to, da samoga sebe zamisli kako se oprašta od jedne 

dame ljubeći joj ruku da bi se neustrašivo popeo na 

gubilište! Ili, ako je ambicija bila glavni motiv njegovog 

fantaziranja, da se premesti u jednu od tih 

strašnih ličnosti koje snagom svojih misli i plamenom 

rečitošću vladaju gradom u kome u to vreme 

srce čovečanstva grčevito kuca, koje hiljade ljudi 

šalju u smrt iz ubeđenja i pripremaju preporod Evrope, 

a pri tome nisu sigurne ni za svoje glave, i koje 

će ih jednoga dana staviti pod sečiva giljotine, možda 

u ulozi žirondista ili heroja Dantona? Da je Morijeva 

fantazija bila jedna od takvih — na to izgleda 

ukazuje jedna crta sačuvana u uspomeni „praćen 

nepreglednom gomilom ljudi". 

Ali nije neophodno potrebno da ova već dugo 

pripremljena fantazija treba da se ostvari za vreme 

spavanja; dovoljno je ako se samo, tako reći, „dodirne". 

Ja to mislim ovako: Ako se odsvira nekoliko 

taktova, pa neko (kao što je u Don Huanu) za to kaže: 

To je iz Mocartove Figarove ženidbe, onda se u meni 

smesta pojavi roj sećanja, a nijedno od njih ne može

150 

Tumačenje snova, U 

u prvom trenutku pojedinačno ući u moju svest. Prava 

reč (Schlagwort) služi kao mesto ulaza kroz koji 

se čitav splet odjednom stavlja u stanje uzbuđenja. 

Ništa drukčije ne bi trebalo da postoji i u nesvesnom 

mišljenju. Budni nadražaj uzbuđuje psihičku ulaznu 

stanicu koja otvara pristup celokupnoj fantaziji o giljotini. 

Ali se ova ne prelazi za vreme spavanja, nego 

samo u snevačevom sećanju posle buđenja. Posle buđenja, 

on se seća u svim pojedinostima fantazije koja 

je u snu bila probuđena kao celina. Pri tom nemamo 

nikakvog načina da se uverimo da se stvarno sećamo 

nečega što smo sanjali. Ovo isto objašnjenje — da 

se radi o gotovim fantazijama koje je budni nadražaj 

doveo kao celinu u stanje uzbuđenja — valja primeniti 

i na druge snove podešene na nadražaj buđenja, 

na primer i na Napoleonov san o borbi pre eksplozije 

paklene mašine. Među snovima koje je prikupila 

Justina Tobovolska, u svojoj disertaciji o prividnom 

trajanju u snu, izgleda mi da ima najveću 

dokaznu snagu onaj san o kome pripoveda Makario 

(Macario) 1857. godine, a koji je sanjao jedan dramski 

pisac, Kazimir Bonžur (Casimir Bonjour). 1 Ovaj 

čovek je jedne večeri hteo da prisustvuje prvom izvođenju 

jednog svoga komada, ali je bio toliko umoran 

da je na svom sedištu iza kulisa zadremao baš u 

trenutku kada se zavesa podigla. U snu je prošao svih 

pet činova svoga komada i posmatrao sve raznovrsne 

znake uzbuđenja koje su gledaoci ispoljavali prilikom 

izvođenja pojedinih scena. Posle završetka predstave 

čuo je, sav blažen, kako mu izvikuju ime uz 

naj živahni je odobravanje. Odjednom se probudio. 

Nije hteo da veruje ni svojim očima ni ušima: predstava 

nije krenula dalje od prvih stihova prve scene; 

on nije spavao duže od dva minuta. Svakako, nije 

suviše smelo tvrditi za ovaj san, gde snevač prolazi 

kroz svih pet činova i gde posmatra stav publike prema 

raznim mestima u drami, da nije morao nastati 

iz bilo kakve sveže neuroprodukcije za vreme spava- 

1 

Tobovolska, strana 53. 

Sekundarna obrado 151 

nj a, nego da je, možda, reprodukovao jedan deo aktivnosti 

fantazije (u onom smislu u kome sam to opisao) 

koja je već bila završena. Tobovolska, zajedno 

s ostalim autorima, ističe kao zajedničke osobine snova 

sa ubrzanim tokom predstava da izgledaju naročito 

koherentni, nikako kao ostali snovi, i da je sećanje 

na njih u mnogo većoj meri sumarno nego detaljno. 

A to bi upravo bili znaci koji bi morali pripadati 

ovakvim gotovim fantazijama, kojih se rad sna dotakao, 

dakle zaključak koji autori nikako ne povlače. 

Ja neću tvrditi da svi snovi buđenja dozvoljavaju ovo 

objašnjenje, ili da se na ovaj način može ukloniti 

problem ubrzanog toka predstava u snu. 

Neizbežno je da se na ovom mestu pobrinemo i 

za odnos ove sekundarne obrade sadržine sna prema 

faktorima rada sna. Treba li da pretpostavimo da faktori 

koji stvaraju san — tendencija ka sažimanju, neophodnost 

da se izbegne cenzura i obzir na mogućnost 

predstavljanja u psihičkim sredstvima sna — 

pre svega od materijala načine jednu prethodnu sadržinu 

sna, pa da se ova sadržina naknadno preoblikuje, 

da bi se, koliko je god mogućno, prilagodila zahtevima 

jedne druge instancije? To je jedva verovatno. 

Pre bismo morali pretpostaviti da zahtevi ove 

instancije od samoga početka daju jedan od uslova 

kojima san želi da udovolji, i da ovaj uslov, isto 

tako kao i uslov sažimanja, cenzure otpora i uslov 

mogućnosti predstavljanja, istovremeno deluje indukujući 

i birajući na veliki materijal misli sna. A među 

četiri uslova stvaranja sna, onaj koji smo naposletku 

upoznali svakako je baš taj čiji zahtevi izgleda da 

imaju najmanje prinudni uticaj na snove. Identifikovanje 

ove psihičke funkcije, koja preduzima takozvanu 

sekundarnu obradu sadržine sna, sa radom našeg 

budnog mišljenja sa velikom verovatnoćom proizlazi 

iz sledećeg razmišljanja: Naše budno (predsvesno) 

mišljenje ponaša se prema bilo kom perceptivnom 

materijalu tačno onako kao što se funkcija u 

pitanju ponaša prema sadržini sna. Za njega je prirodno 

da u jednom takvom materijalu stvara red, 

uspostavlja relacije, i da ga načini konformnim na-

152 


šim očekivanjima jedne intelegibilne celine. U stvari, 

mi u ovom pravcu idemo suviše daleko. Veštine 

opsenara varaju nas jer se oslanjaju na ovu našu 

intelektualnu naviku. U nastojanju da date čulne 

utiske razumno sastavimo, mi često činimo najneobičnije 

greške ili čak falsifikujemo istinu materijala 

koji je pred nama. Dokazi koji spadaju ovamo isuviše 

su dobro poznati da bi bilo potrebno neko opširnije 

izlaganje. Čitajući, mi prelazimo preko štamparskih 

grešaka koje remeti smisao, tako što iluzioniramo 

ono što je pravilno. Priča se da se neki urednik 

jednog mnogo čitanog francuskog lista usudio da 

se opkladi da će u svakoj rečenici jednog dužeg članka 

prilikom štampanja umetnuti reci „odnapred" ili 

„odostrag", a da to nijedan od čitalaca neće primetiti. 

On je dobio opkladu. Jedan komičan primer pogrešne 

povezanosti pao mi je u oči pre nekoliko godina 

prilikom čitanja novina. Posle one sednice u 

francuskoj skupštini, na kojoj je Dipii (Dupuis) odvažnim 

recima: ,,La seance continue" otklonio strah 

koji je zavladao u dvorani zbog eksplozije bombe 

koju je jedan anarhista bacio u dvoranu, saslušani su 

bili posetioci na galeriji kao svedoci o njihovom utisku 

o atentatu. Među njima su bila dva čoveka iz 

provincije, od kojih je jedan pričao da je odmah posle 

završetka govora doduše čuo neku detonaciju, ali 

da je mislio da u parlamentu postoji običaj da se 

uvek ispali jedan hitac čim neki govornik završi svoj 

govor. A drugi, koji je verovatno slušao već više govornika, 

dao je isti sud, samo sa izmenom da takvo 

pucanje predstavlja neko priznanje koje se odaje 

samo posle naročito uspelih govora. 

Nijedna druga psihička instancija, dakle, samo 

naše normalno mišljenje, ne pristupa sadržaju sna sa 

zahtevom da mora biti razumljiv, izlaže ga prvom 

tumačenju i, prema tome, dovodi do njegovog potpunog 

nerazumevanja. Za naše tumačenje ostaje propis 

da prividnu povezanost u snu, kao sumnjivu po njenom 

poreklu, ostavimo u svakom slučaju po strani i 

da od onog što je jasno i što je zbrkano krenemo 

istim putem natrag, na materijal sna. 


Ali, pri tom, primećujemo ono od čega skala 

kvaliteta sna, pomenuta ranije, bitno zavisi od zbr- • 

kanosti do jasnoće. Jasni nam izgledaju oni delovi 

sna u kojima je sekundarna obrada mogla nešto da 

izradi, a zbrkani oni drugi u kojima je snaga ovoga 

rada popustila. Pošto su pobrkani delovi sna tako često 

u isto vreme i delovi manje jasno izraženi, to 

možemo zaključiti da sekundarni rad sna treba načiniti 

odgovornim za jedan doprinos plastičnom intenzitetu 

pojedinih tvorevina sna. 

Ako za definitivno oblikovanje sna, onako kako 

proizlazi pod saradnjom normalnog mišljenja, treba 

ma gde da potražim neki predmet upoređivanja, onda 

mi se ne nameće nijedan drugi osim onih zagonetnih 

napisa kojima je humoristički list Fliegende Blater 

tako dugo zabavljao svoje čitaoce. Za jednu rečenicu, 

koja zbog kontrasta pripada dijalektu i koja ima što 

je mogućno prostački šaljivo značenje, treba da se 

izazove očekivanje da sadržava neki latinski napis. 

U tu svrhu istrgnuti su elementi slova reci iz ovog 

sastava i pretvoreni u slogove i tako iznova poredani. 

Tu i tamo pojavljuje se poneka prava latinska reč, 

na drugim mestima mislimo da pred sobom imamo 

skraćenice takvih reci, a na nekim mestima napisa, 

opet, mi dopuštamo da nas izgled trošnih delova ili 

praznina u napisu prevari da pređemo preko besmislenosti 

slova koja stoje pojedinačno. Ako ne želimo 

da nasednemo ovoj šali, moramo preći preko svih rekvizita 

jednog napisa; moramo pogledati dobro slo-r 

va i rastaviti ih bez obzira na red koji je dat u reci 

našeg maternjeg jezika. 

Sekundarna obrada jeste onaj momenat rada 

sna koji je primetila većina autora i ocenila o njegovoj 

vrednosti. Predstavljajući vedro ovu funkciju, 

H. Elis (Ellis) ovako piše: 

„Stvar možemo zaista zamisliti tako da svest 

spavanja kaže samoj sebi: Evo, ovde dolazi naš majstor, 

budna svest, polažući ogromnu vrednost na razum, 

logiku i slično. Dohvati se brzo stvari, dovedi ih 

u red, svaki poredak je dobar — pre nego što uđe 

da zaposedne prizorište."


Identitet ovog načina sa identičnošću budnog 

mišljenja naročito jasno potvrđuje Delakroa (Delacroix, 

str. 526). 

„Cette fonction d'interpretation n'est pas particuliere 

au reve; c'est le meme travail de coordination 

logique que nous faisons sur nos sensations pendant 

la veille." 1 

J. Sili (Sully) zastupa isto mišljenje. Isto tako i 

Tobovolska: 

„Sur ces successions incoherents d'hallucinations, 

l'esprit s'efforce de faire le meme travail de coordination 

logique qu'il fait pendant la veille sur les 

sensations. U relie entre elles par un lien imaginaire 

toutes ces images decousues et bouche les ecarts trop 

grands qui se trouvaient entre elles" (str. 93) . 2 

Neki autori dopuštaju da ova aktivnost sređivanja 

i tumačenja počinje još za vreme snevanja i da 

se nastavlja u budnom stanju. Tako Polan (Paulhan, 

str. 547): 

„Cependant j'ai souvent pense" qu'il pouvait y 

avoir une certaine deformation, ou plutot reformation 

du reve dans le souvenir ... La tendence systematisante 

de l'imagination pourrait fort bien achever 

apres le reveil ce qu'elle a ebauche pendant le sommeil. 

De la sorte, la rapidite realle de la pensee serait 

augmentee en apparence par les perfectionnements 

dus a l'imagination eveillee." 3 

1 

Funkcija interpretacije nije naročita za snove; to je isti 

rad logične koordinacije kao što ga vršimo na svojim senzacijama 

u budnom stanju. 

2 

Duh se trudi da na ovim inkoherentnim tokovima halucinacija 

obavi isti posao logične koordinacije koji vrši na 

senzacijama u budnom stanju. On sve odvojene slike povezuje 

jednom imaginarnom vezom i zatvara suviše velike 

otvore koji se nalaze između njih. 

3 

Ja sam, međutim, često mislio da u snovima postoji 

izvesna deformacija, ili bolje rečeno, reformisanje sna u sećanju... 

Tendencija imaginacije ka sistematizovanju mogla 

bi vrlo dobro dovršiti posle buđenja ono što je za vreme sna 

bila pokušala. Tako bi stvarna brzina misli bila prividno 

uvećana usavršenjima budne imaginacije. 


Leroa i Tobovolska (str. 592): 

„... dans le reve, au contraire, l'interpretation 

et la coordination se font non seulement a l'aide des 

donnees du reve, mais encore a l'aide de celles de la 

veille.. : n 

Nije moglo na taj način izostati to da je ovaj jedini 

prepoznati momenat pri stvaranju sna bio precenjen 

u svom značenju, tako da su mu pripisivali 

celokupan posao, da je stvorio san. Ovo stvaranje 

treba da se izvrši u trenutku buđenja, kao što pretpostavljaju 

Goblo (Goblot) i u još većoj meri Fuko 

(Foucault), koji budnom mišljenju pripisuju sposobnost 

da stvori san iz misli koje se porađaju u toku 

spavanja. 

Leroa i Tobovolska za ovo gledište kažu: „On a 

eru pouvoir placer le reve au moment du reveil et 

ils ont attribue a la pensee de la veille la fonction de 

construire le reve avec les images presentes dans la 

pensee du sommeil." 2 

Sa ovog raspravljanja o sekundarnoj obradi prelazim 

na diskusiju o jednom novom faktoru pri radu 

sna, na koji su skrenula pažnju duhovita zapažanja 

H. Zilberera. Zilberer je, kao što smo pokazali na 

jednom drugom mestu, uhvatio, tako reći, ,,in 

flagranti" pretvaranje misli u slike, tako što je u stanju 

premorenosti i pospanosti samoga sebe naterao 

na duševni rad. Tada se obrađena misao izgubila, i 

na njenom mestu pojavila se vizija, što se ispoljilo 

kao zamena misli koja je najčešće bila apstraktna. 

I kod ovih opita dogodilo se da je slika koja se pojavila 

i koju je trebalo uporediti sa elementom sna ponekad 

predstavljala nešto drugo nego misao koja je 

obrađivana, naime samu premorenost, teškoću ili ne- 

1 

U snu se, naprotiv, tumačenje i koordinovanje vrše ne 

samo pomoću podataka iz sna, nego i pomoću podataka Iz 

budnoga stanja... 

2 

Moglo se verovati da je moguće san plasirati u trenutak 

buđenja, i oni (autori) su budnoj misli pripisivali funkciju 

konstruisanja snova iz slika koje se javljaju u mislima 

u spavanju.


raspoloženje za ovaj rad, dakle subjektivno stanje i 

način funkcionisanja osobe koja se trudila, umesto 

predmeta njenog truda. Zilherer je ovaj slučaj, koji 

se kod njega veoma često pojavljivao, nazvao „funkcionalnim 

fenomenom", za razliku od „materijalnog" 

koji je trebalo očekivati. 

„Na primer: jedno poslepodne, ja veoma pospan 

ležim kod kuće na sofi, ali primoravam samoga sebe 

da razmišljam o jednom filozofskom problemu. Pokušavam 

naime da uporedim shvatanja Kanta i 80penhauera 

o vremenu. Ali mi, zbog moje pospanosti, 

ne polazi za rukom da misaone tokove obojice filozofa 

držim čvrsto jedan pored drugoga, što bi za upoređivanje 

bilo neophodno potrebno. Posle više uzaludnih 

pokušaja, ja sam još jednom zapamtio Kantovo 

izvođenje i ulažući sve svoje snage, da bih ga 

posle primenio na Sopenhauerovo postavljanje problema. 

Posle toga svoju pažnju obratio sam ovom 

Šopenhauerovom problemu; i kada sam, sad, hteo da 

se vratim natrag na Kanta, pokazalo se da se njegov 

argument ponovo izgubio, pa sam se uzalud trudio 

da ga se ponovo setim. Ovo uzaludno nastojanje da 

ovaj Kantov dosije, zaturen negde u mojoj memoriji, 

odmah ponovo nađem, pojavljuje mi se odjednom 

pred očima kao očigledno — plastički simbol, kao u 

snu: Ja tražim objašnjenje od nekog namrgođenog 

sekretara koji se, nagnut nad pisaćim stolom, nimalo 

ne uzbuđuje zbog moga navaljivanja. Upola se uspravivši, 

on me pogleda neprijatnim i odbijajućim pogledom 

(Jahrbuch, I, str. 514). 

Evo drugih primera koji se odnose na kolebanje 

između sna i budnog stanja: 

„Primer broj 2. — Uslovi: Ujutru pri buđenju. 

U izvesnoj dubini sna (sumrak), razmišljajući o jednom 

prethodnom snu, sanjajući ga na neki način naknadno 

i do kraja, osećam kako se približavam svesnom 

budnom stanju, ali želim da još ostanem u stanju 

sumraka. 

Scena: „Jednom nogom kročim preko nekog potoka, 

ali nogu odmah ponovo povlačim natrag; poku- 


šavajući da ostanem s ove strane" (Jahrbuch, III, str. 

625). 

„Primer broj 6. — Uslovi kao u primeru broj 4. 

(On želi još malo da leži a da se ne uspava). Ja želim 

još malo da se predam snu. 

Scena: „Ja se opraštam od nekoga i sporazumevam 

se s njim (ili s njom) da ću se s njim (s njom) 

uskoro naći." 

„Funkcionalni" fenomen, „predstavljanje jednog 

stanja umesto jednog objekta", posmatrao je 

Zilberer principijelno u dva uslova: uspavljivanja i 

buđenja. Nije lako razumeti zašto samo ovaj poslednji 

slučaj dolazi u obzir u tumačenju snova. Zilberer 

je dobrim primerima pokazao da krajnji delovi manifestne 

sadržine mnogih snova, na koje se 

neposredno nadovezuje buđenje, predstavljaju samu 

nameru ili sam proces buđenja. Ovoj svrsi služi: 

prelazak preko praga (Schwellensymbolik", simbolika 

praga), napuštanje jedne prostorije da bi se ušlo 

u neku drugu, odlazak na put, povratak kući, odvajanje 

od pratioca, zagnjurivanje u vodu i drugo. Nipošto 

ne mogu da se uzdržim od primedbe da sam u 

svojim sopstvenim snovima, kao i u snovima lica koje 

sam analizirao, neuporedivo rede nailazio na elemente 

sna koji se odnose na simboliku praga, nego što bi 

se to moglo očekivati prema Zilbererovim saopštenjima. 

Nimalo nije nezamišljivo niti neverovatno da bi 

ova „simbolika praga" mogla, takođe, objasniti mnoge 

elemente o samom snu, na primer na mestima gde 

je u pitanju kolebanje dubine spavanja i sklonost da 

se san prekine. Ali pouzdani primeri za ovo još nisu 

navedeni. Češće izgleda da je pred nama slučaj hiperdeterminisanja, 

da je jedno mesto san, koje svoju 

materijalnu sadržinu dobiva od sklopa misli sna, povrh 

toga bilo upotrebijeno za predstavljanje nekog 

stanja duševne aktivnosti. 

Ovaj Zilbererov veoma zanimljivi funkcionalni 

fenomen doveo je, bez krivice njegovog pronalazača, 

do mnogih zloupotreba tako što je stara sklonost ka 

apstraktno-simboličkom tumačenju snova u njemu


našla oslonac. Ovo davanje prvenstva „funkcionalnoj 

kategoriji" kod mnogih ide tako daleko da govore o 

„funkcionalnom fenomenu" gde god se u sadržrni 

misli sna pojave intelektualne aktivnosti, mada ovaj 

materijal nema ni više ni manje prava da uđe u san 

kao ostatak prethodnog dana nego bilo koji drugi. 

Spremni smo da priznamo da Zilbererovi fenomeni 

predstavljaju jedan drugi doprinos stvaranju 

sna od strane budnog mišljenja; ali je on na svaki 

način manje konstantan i značajan od prvoga, koji je 

uveden pod imenom „sekundarna obrada". Pokazalo 

se da je jedan deo pažnje, aktivne preko dana, i za 

vreme spavanja posvećen snu, da ga kontroliše, kritiku 

je i sebi zadržava moć da ga prekine. Izgledalo 

nam je verovatno da u ovoj duševnoj instanciji koja 

je ostala budna prepoznamo cenzora kome pripada 

jedan tako snažan uticaj ograničavanja oblikovanja 

sna. Ono što su Zilbererova zapažanja tome doprinela 

jeste činjenica da u izvesnim okolnostima neke vrste 

samoposmatranja igraju ulogu u tome i da daju doprinos 

sadržaju sna. O verovatnim odnosima ove samoposmatrajuće 

instancije, koja može biti naročito 

istaknuta u filozofskim umovima, prema endopsihičkom 

zapažanju, prema obmanama posmatranja, prema 

savesti i prema cenzoru sna, — o svemu tome 

biće reci na jednom drugom mestu. 1 

Pokušaću sada da rezimiram ova obimna razmatranja 

o radu sna. Mi smo se nalazili pred pitanjem: 

da li duša sve svoje sposobnosti upotrebljava 

u nesmetanom razvijanju za stvaranje sna, ili samo 

za jedan odlomak toga stvaranja, koji je funkcionalno 

ograničen. Naša ispitivanja nas navode do toga da ovakvo 

postavljanje pitanja uopšte odbacimo kao pitanje, 

budući da ono nije adekvatno prilikama. Ali ako 

pri odgovoru treba da ostanemo na istom tlu, na koje 

nas naše pitanje upućuje; morali bismo odgovoriti 

potvrdno na obe alternative, koje se zbog svoje su- 

1 

Zur Einfiihrung đes Narzissmus, Hahrbuch der Psychoanalyse 

VI, 1914 (Sabrana đela, sveska X). 


protnosti međusobno prividno isključuju. Duševni rad 

pri stvaranju sna sastoji se od dve funkcije: stvaranja 

misli sna i njihovog pretvaranja u sadržaj sna. 

Misli sna su sasvim korektno stvorene i konstruisane 

utroškom celokupne psihičke energije za koju smo 

sposobni; one pripadaju našem mišljenju koje nije 

postalo svesno, iz kojeg i svesne misli proizlaze, posle 

izvesne modifikacije. Ma koliko interesantnih i zagonetnih 

pitanja sadržavale misli sna, sve ove zagonetke 

nemaju neki naročiti odnos prema snu i ne 

zaslužuju da se o njima raspravlja među problemima 

sna. 1 S druge strane, druga funkcija mentalne 

aktivnosti za vreme stvaranja sna, pretvaranje nesvesnih 

misli u sadržinu sna, jeste nešto naročito i 

karakteristično za snevanje. Upravo ovaj rad sna 

udaljava se mnogo više od slike budnog mišljenja 

nego što su čak i najodlučniji potcenjivači psihičkog 

funkcionisanja mislili o stvaranju sna. San možda 

nije površniji, nekorektniji, zaboravniji, nepotpuniji 

od budnog mišljenja; on je nešto što se od toga kvalitativno 

potpuno razlikuje, pa se zbog toga najpre 

ne može s njim ni porediti. On uopšte ne misli, ne 

1 Nekad, ranije, za mene je naročito teško bilo da čitaoce 

naviknem na razlikovanje između manifestne sadržine 

sna i latentnih misli sna. Neprestano su se crpli argumenti 

i prigovori iz neprotumačenih snova, onako kako ih je sačuvalo 

sećanje, i prelazilo se preko potrebe da se protumače. A 

pošto su se bar analitičari sprijateljili s tim da manifestne 

snove zamene smislom nađenim pomoću tumačenja, mnogi od 

njih su učinili grešku da padnu u neku drugu zbrku koje su 

se isto tako uporno pridržavali. Oni suštinu sna traže u ovoj 

latentnoj sadržini i pri tome ne primećuju razliku između latentnih 

misli sna i rada sna. San u suštini nije ništa drugo 

do jedna naročita forma našeg mišljenja, koja je omogućena 

uslovima stanja spavanja. Ovu formu stvara rad sna, i on je 

jedini ono bitno u snu — objašnjenje njegove specijalne prirode. 

Ja ovo kažem zbog utvrđivanja vrednosti ozloglašene 

„prospektivne tendencije sna". Činjenica što se snovi bave pokušajima 

da rešavaju probleme koji stoje pred našim duševnim 

životom nije ništa neobičnija od onoga što treba da radi 

naš svesni budni život; ona samo doprinosi tome da se ovaj 

rad može obavljati i u predsvesnom stanju, što nam je, uostalom 

već poznato.

J60 Tumačenje snova, II 

računa, ne sudi, nego se ograničava na to da stvarima 

da nov oblik. Može se iscrpno opisati nabrajanjem 

svih uslova koje njegov proizvod treba da zadovolji. 

Ovaj proizvod, san, treba pre svega da izbegne 

cenzuru i u tu svrhu rad sna se služi pomeranjem 

psihičkih intenziteta sve do pridavanja nove 

vrednosti svima psihičkim vrednostima. Misli treba 

da budu reprodukovane isključivo ili pretežno u materijalu 

vizualnih ili akustičkih tragova sećanja, i 

ovaj zahtev nameće radu sna obzir na predstavljivost 

kome odgovara stvaranjem novih pomeranja. Treba 

da se (verovatno) stvore veći intenziteti nego što u 

mislima sna noću stoje na raspolaganju, a toj svrsi 

služi izdašno sažimanje sna koje se preduzima sa sastavnim 

delovima misli sna. Ne polaže se velika 

pažnja na logičke relacije misaonog materijala; te 

relacije bivaju najzad predstavljene u formalnim osobenostima 

snova. Afekti misli sna podleže neznatnijim 

promenama nego njihov sadržaj predstava. Takvi 

afekti, po pravilu, bivaju potisnuti; a gde su zadržani, 

oni su odvojeni od predstava koje im pripadaju, 

a afekti sličnog karaktera se sastavljaju. Samo 

jedan deo rada sna, i rad koji deluje u inkonstantnoj 

meri, obrađivanje materijala od strane delimično 

probuđenog budnog mišljenja, slaže se eventualno sa 

shvatanjem koje su drugi autori pokušali da primene 

na celokupnu aktivnost stvaranja sna. 

VII 

PSIHOLOGIJA PROCESA SNA 

Među snovima za koje sam saznao kazivanjem 

drugih ljudi, nalazi se jedan koji sada polaže naročito 

pravo na to da o njemu povedemo računa. San 

mi je ispričala pacijentkinja koja ga je i sama čula 

u jednom predavanju o snu; njegov pravi izvor ostao 

je za mene nepoznat. Ali taj san je svojom sadržinom 

načinio utisak na tu damu, jer ona nije propustila 

da ga „ponovo sanja", tj. da ponovi elemente 

toga sna u svom sopstvenom snu da bi ovim prenosom 

izrazila podudarnost u izvesnoj tački. 

Preduslovi za ovaj uzorit san su sledeći: Jedan 

otac bdeo je danima i noćima uz krevet svoga bolesnog 

deteta. Pošto je dete umrlo, on ode u susednu 

sobu da se malo odmori, ali ostavlja vrata otvorena 

da bi iz svoje spavaće sobe mogao da gleda u onu 

drugu prostoriju gde je na odru ležao detetov leš, 

okružen velikim svećama. Jedan stari čovek je bio 

angažovan da čuva stražu i on sedi pored mrtvog deteta, 

mrmljajući neke molitve. Posle nekoliko sati 

spavanja otac sanja da dete stoji pored njegove postelje, 

hvata ga za ruku i prebacujući mu šapće: Oče, 

zar ne vidiš da ja gorim? On se probudi, primeti jaku 

svetlost koja dolazi iz sobe u kojoj je odar, požuri 

u sobu, vidi starog čuvara kako je zadremao, pokrov 

i jedna ruka dragog pokojnika su izgoreli od svece 

koja je, zapaljena, pala na njih. 

11 Frdđd, Odabrana dela, VII


Objašnjenje ovog dirljivog sna je dosta jednostavno 

i, kako mi je pacijentkinja pričala, njega je i 

predavač pravilno dao. Laka svetlost prodirala je 

kroz otvorena vrata i padala snevaču u oči i u njemu 

izazvala isti zaključak koji bi načinio da je bio 

budan, naime da je padom jedne svece nastao požar 

u blizini lesa. Verovatno je i otac sam bio zabrinut 

da stari čuvar možda nije dorastao svome zadatku, 

pa je tu brigu poneo sobom u san. 

Ni mi ne nalazimo da bi išta trebalo izmeniti u 

ovom tumačenju, osim da možda dodamo da je sadržaj 

sna morao biti višestruko determinisan govor 

detetov sastavljen od reci i govora koje je ono stvarno 

vodilo u svom životu i koji su bili povezani^ sa 

važnim doživljajima u očevu životu. Na primer žalba: 

Ja gorim — sa groznicom od koje je dete umrlo, 

a reci: Oče, zar ne vidiš? — sa jednom drugom prilikom, 

nama nepoznatom, ali punom afekata. 

Ali pošto smo uvideli da je san pun smisla i da 

se može uklopiti u celokupnost psihičkog zbivanja, 

moći ćemo se začuditi što se pod ovakvim okolnostima 

uopšte pojavio jedan san gde je bilo na mestu 

što je moguće brže buđenje. I tu ćemo zapaziti da ni 

ovaj san nije bez ispunjenja jedne želje. U snu se 

mrtvo dete ponaša kao živo, ono čak pominje oca, 

prilazi njegovom krevetu i povlači ga za ruku, kao 

što je verovatno uradilo i u sećanju iz kojeg je san 

uzeo onaj prvi deo detetovog govora. Za ljubav 

ispunjenju ove želje otac je sad svoje spavanje produžio 

za trenutak. San je dobio preče pravo nad razmišljanjem 

u budnom stanju, pošto je mogao da dete 

još jednom pokaže živim. Da se njegov otac najpre 

probudio, pa zatim doneo zaključak koji ga je odveo 

u spavaću sobu, on bi detetov život tako reći skratio 

za ovaj jedan momenat. 

Ne može postojati nikakva sumnja o tome kojom 

svojom osobenošću ovaj mali san privlači naše interesovanje. 

Mi smo dosad uglavnom brinuli o tome 

u čemu se sastoji tajni smisao sna, kojim se putem 

on nalazi, i kojim se sredstvima rad sna poslužio da 

bi ga prikazao. Zadaci tumačenja sna stajali su do- 

Psihologija procesa sna 163 

sad u centru našeg vidika. A sad nailazimo na ovaj 

san koji tumačenju ne postavlja nikakav zadatak, 

čiji je smisao dat neuvijeno, i zapažamo da je taj san 

još uvek sačuvao bitne karakteristike kojima se jedan 

san očigledno odvaja od našeg budnog mišljenja 

i kojima u nama izaziva potrebu za objašnjenjem. 

Pošto smo odstranili sve ono što se tiče rada oko tumačenja, 

mi tek možemo zapaziti kako je nepotpuna 

ostala naša psihologija sna. 

Ali pre nego što sa svojim mislima krenemo na 

ovaj novi put, hoćemo da se zaustavimo i da bacimo 

pogled unazad, da li možda na svom putovanju dovde 

nismo nešto propustili da zapazimo. Jer nama 

mora postati jasno to da za nama leži udoban i ugodan 

deo našeg puta. Dosad su svi putevi kojima smo 

se kretali, ako se mnogo ne varam, vodili ka svetlosti, 

razjašnjenju i potpunom razumevanju; od trenutka 

kad hoćemo da dublje prodremo u duševne 

procese pri snevanju, sve staze će se završavati u 

mraku. Mi nipošto ne možemo doći dotle da san 

objasnimo kao psihički proces, jer objasniti nešto 

znači svesti ga na poznato, a dosad ne postoji nikakvo 

psihološko saznanje kome bismo mogli podrediti 

ono što bi se na osnovu psihološkog ispitivanja 

moglo smatrati kao razlog za objašnjenje snova. Mi 

ćemo, naprotiv, biti primorani da postavimo čitav 

niz novih hipoteza, čija će se naslućivan ja dotaći 

građe duševnog aparata i rada snaga koje u njemu 

deluju, i moraćemo paziti da te hipoteze ne raspredamo 

preko prve logičke veze, inače će se njihova 

vrednost rasplinuti u neizvesnosti. Čak i da ne načinimo 

nikakvu grešku u zaključivanju i da povedemo 

računa o svim logički datim mogućnostima, 

preti nam opasnost da, zbog verovatne nepotpunosti 

naših premisa, naš račun potpuno omane. Nikakav 

zaključak o konstrukciji i načinu rada duševnog instrumenta 

nećemo dobiti ni najbrižljivijim ispitivanjem 

sna ili bilo koje druge pojedinačne funkcije, 

ili taj zaključak bar nećemo moći obrazložiti; da bismo 

to postigli, biće potrebno da saberemo sve implikacije 

koje se pri komparativnom proučavanju či- 

ii»


tave serije psihičkih funkcija pokažu kao neophodne. 

I tako će psihološke pretpostavke koje crpemo 

iz analize procesa sna morati čekati kao na nekoj 

stanici dok se ne povezu sa rezultatima drugih ispitivanja, 

koja pokušavaju da sa druge polazne (napadne) 

tačke prodru do jezgra istog problema. 

A 

ZABORAVLJANJE SNOVA 

Predlažem, dakle, da se najpre okrenemo jednoj 

temi iz koje se izvodi prigovor o kome dosad nismo 

vodili računa, ali koji je ipak u stanju da upropasti 

sva naša nastojanja oko tumačenja snova. Sa više 

strana prebačeno nam je da san koji treba da tumačimo 

zapravo uopšte i ne poznajemo, bolje rečeno, 

da nemamo nikakvu garantiju da ga poznajemo 

onako kako se on u stvari dogodio. 

Ono čega se od sna sećamo i na čemu se u svojoj 

veštini tumačenja vežbamo, to je, pre svega, osakaćeno 

netačnošću našeg pamćenja koje izgleda u 

naročito visokom stepenu nesposobno da san sačuva, 

pa je možda i najznačajnije delove njegove sadržine 

izgubilo. Ta mi se tako često nalazimo pobuđeni 

da ga žalimo, ako želimo da poklonimo pažnju 

svojim snovima, da smo sanjali daleko više i da na 

žalost ne znamo o tome ništa više od ovog jednog 

odlomka, čije nam sećanje i samo izgleda neobično 

nesigurno. A, zatim, sve govori za to da nam naše 

sećanje reprodukuje san, ne samo sa puno praznina 

nego i netačno i falsifikovano. Kao što s jedne strane 

možemo sumnjati da li je ono što smo sanjali 

zaista bilo tako nepovezano i nejasno kao što to pamtimo, 

tako se s druge strane može sumnjati da li je 

neki san bio tako povezan kao što ga prepričavamo, 

da li prilikom pokušaja reprodukovanja nismo postojeće 

praznine, ili praznine nastale zaboravonl, 

Zaboravljanje snova 165 

ispunili samovoljno odabranim, novim materijalom, 

da li san ne ukrašavamo, zaokrugljujemo, podešavamo 

tako da je nemoguće suditi o tome kakva je bila 

stvarna sadržina našeg sna. Štaviše, kod jednog autora 

(Spita) 1 našli smo pretpostavku da se sve što predstavlja 

red i povezanost unosi u san tek pri pokušaju 

da ga se setimo. Tako se nalazimo u opasnosti 

da nam se sam predmet, čiju smo vrednost preduzeli 

da odredimo, izmigolji iz ruku. 

Dosad u našim tumačenjima snova nismo vodili 

računa o ovim upozorenjima. Staviše, mi smo, naprotiv, 

u najmanjim, najneupadljivijim i najnesigurni] 

im sastavnim delovima sadržine snova isto tako 

jasno čuli poziv za tumačenje kao i u delovima koji 

su nam razgovetno i sigurno sačuvani. U snu o Irminoj 

injekciji stajalo je: Brzo pozovem doktora N., i 

mi smo pretpostavili da ni ovaj dodatak ne bi dospeo 

u san da nije imao neko naročito poreklo. Tako 

smo došli na istoriju one nesrećne pacijentkinje, uz 

čiju sam postelju „brzo" pozvao jednog starijeg kolegu. 

U prividno apsurdnom snu, koji sa razlikom između 

pedeset i jedan i pedeset i šest postupa kao sa 

quantite negligeable, cifra pedeset i jedan pominje 

se više puta. Umesto da to smatramo samo po sebi 

razumljivim ili nevažnim, mi smo iz toga zaključili 

da postoji jedan drugi tok misli u latentnoj sadržini 

sna koji vodi ka broju pedeset i jedan, i trag koji 

smo dalje pratili vodio nas je do strahovanja da pedeset 

i jedna godina predstavlja granicu našeg života, 

u najoštrijoj suprotnosti sa dominantnim tokom 

misli koji se hvalisavo razmeće godinama života. 

U snu ,,non vixit" našlo se, kao beznačajan umetak 

koji u početku nisam zapazio, ovo mesto: „Pošto 

ga P. ne razume, pita me Fl.", itd. Kad je zatim tumačenje 

zapelo, vratio sam se na te reci i polazeći od 

njih našao put ka dečjoj fantaziji koja se u misli 

sna pojavljuje kao intermedijarna čvorna tačka. To 

se dogodilo posredstvom pesnikovih reci: 

1 Isto što i kod Fukoa (Foucault) i Tenerija (Tannery).

166 


Selten habt ihr mich verstanden, 

Selten auch verstand ich Euch, 

Nur, wenn wir im Kot uns fanden, 

So verstanden wir uns gleich! 1 

Svaka analiza bi mogla dati primere za to kako 

su upravo najbeznačajnije crte sna neophodne za 

tumačenje, i kako se rešenje zadatka odugovlači zato 

što se pažnja ovakvim crtama tek kasnije posvećuje. 

Pri tumačenju snova mi smo pripisali istu važnost 

svakoj nijansi jezičkog izraza kojim je san pred nas 

iznet. Štaviše, ako nam je bio iznet neki besmislen, 

ili nedovoljan tekst, kao da naporu nije uspelo da 

san prevede u pravu formu, respektovali smo i te 

nedostatke izraza. Ukratko, sve ono što su prethodni 

pisci smatrali svojevoljnom improvizacijom, skrpljenom 

u neprilici na brzu ruku, sve to smo tretirali 

kao kakav sveti tekst. Ovoj kontradikciji je potrebno 

objašnjenje. 

Objašnjenje je u našu korist, a da pri tom ne 

odbacujemo mišljenje autora. Sa gledišta naših novostečenih 

uvida u postanak sna kontradikcije u 

potpunosti nestaju. Tačno je da san izobličavamo 

prilikom pokušaja produkovanja; mi tu ponovo nalazimo 

ono što smo obeležili kao sekundarnu i često 

pogrešno shvaćenu obradu sna od strane instancije 

koja obavlja normalno mišljenje. Ali ovo izopačenje 

nije ništa drugo do jedan deo obrade, kojoj misli 

sna zbog cenzure sna zakonito podležu. Autori su 

ovde naslutili ili primetili onaj deo izopačenja sna 

koji radi manifestno; mi smo manje zainteresovani 

za to, jer znamo da je daleko izdašniji rad izobličavanja, 

ne tako lako uočljiv, u snu već izvršen od 

skrivenih misli sna. Autori greše samo u tome što 

pretpostavljaju da je modifikacija sna u toku sećanja 

i stavljanja u reci svojevoljna, da se dakle ne 

1 

Retko ste me razumeli, i ja sam vas takođe retko razumeo. 

Samo kad smo se našli u blatu, smesta smo se razumeli 

(Ovo je citat iz Hajneove, zbirke pesama, Buch der 

Lieder, Die Heimkehr, 78) (Prim. prev.). 


može dalje raščlaniti, pa je zato smatraju pogodnom 

da nas u razumevanju sna vodi na pogrešan put. Oni 

potcenjuju determinisanje u psihičkom procesu. Tu 

nema ničeg proizvoljnog. Može se sasvim uopšteno 

pokazati da jedan drugi tok misli odmah prima na 

sebe obrađivanje elementa koji je prvi tok misli propustio 

da obradi. Na primer, ja mogu hteti da sasvim 

proizvoljno zamislim jedan broj. Ali to je nemogućno; 

broj koji mi pada na pamet određen je 

jasno i nužno mojim mislima, makar one bile daleko 

od moje neposredne namere. 1 Isto tako nisu proizvoljne 

izmene koje san pretrpi pri redakciji od 

strane budnog života. One ostaju u asocijativnoj povezanosti 

sa sadržajem čije mesto zauzimaju i mogu 

poslužiti da ukazu na put do toga sadržaja, koji opet, 

sa svoje strane, može biti zamena za neki drugi sadržaj. 

Prilikom analize sna sa pacijentima, u vezi s ovim 

tvrđenjem ja obično vršim sledeću probu i to nikad 

bez uspeha. Ako mi izveštaj o nekom snu u početku 

izgleda teško razumljiv, zamolim pacijenta da mi 

ga ponovi. To se onda retko kada događa istim recima. 

A mesta na kojima je pacijent izmenio svoje 

reci meni se na ovaj način pokažu kao slaba tačka 

u prerušivanju sna, i one mi služe kao što je Hagenu 

poslužio izvezeni znak naSigfridovoj odeći. 2 

To je ono mesto odakle tumačenje sna može početi. 

Pripovedač sna je upozoren mojim zahtevom da nameravam 

posvetiti naročiti napor za rešenje ovog 

sna; on dakle, pod pritiskom otpora, brzo zaštićuje 

slabe tačke prerušenog sna time što će sve one izraze 

koji prete da će ga odati zameniti nekim dru- 

1 

Uporedi: Psihopatologija svakodnevnog života, I izdanje, 

1901. i 1904, II izdanje 1929 (Sabrana dela, sveska IV). 

Prevod dr Huga Klajna, Beograd, 1937, izdanje „Kosmos". 

2 

Po germanskoj mitologiji junak Sigfrid bio je ranljiv 

samo na jednom mestu, a to mesto je bilo poznato jedino 

Krimhildi! Hagen je prevarom naterao Krimhildu da na tom 

mestu izveze jedan krstić na Sigfridovoj haljini. I Hagen je 

u lovu kopljem pogodio Sigfrida upravo na tom mestu (Prim. 

prev.).


gim izrazom koji manje otkriva. I tako mi skreće 

pažnju na izraz koji je izostavio. Napor koji snevač 

ulaže da bi sprečio rešenje sna daje mi osnova da 

zaključim s kakvom brižljivošću je odelo sna bilo 

satkano. 

Manje su u pravu autori kada posvećuju tako 

mnogo prostora sumnji s kojom naš sud prima pričanje 

o snu. Jer za ovakvu sumnju ne postoji nikakva 

intelektualna garanti ja; naše pamćenje uopšte 

ne zna ni za kakvu garantiju; pa ipak smo češće nego 

što je to objektivno opravdano primorani da verujemo 

njegovim podacima. Sumnja u tačnu reprodukciju 

sna, ili pojedinih podataka iz sna, opet je 

samo derivat cenzure sna, otpora protiv prodora misli 

sna u svest. Ovaj otpor se nije uvek iscrpeo u 

pomeranjima i zamenama koje je ostvario, on traje 

i dalje u vidu sumnje prianjajući za materijal koji 

je propušten. Mi smo utoliko pre skloni da pogrešno 

shvatimo ovu sumnju ukoliko se ona čuva da nikad 

ne napadne intenzivne elemente sna, nego uvek samo 

slabe i nejasne. A mi već sada znamo da se između 

misli sna i sna desila celokupna ponovna procena 

svih psihičkih vrednosti. Izopačenje je bilo mogućno 

samo usled oduzimanja psihičke vrednosti; 

ono se redovno izražava u tome a katkad se time i 

zadovoljava. Ako se jednom nejasnom elementu sadržine 

sna pridruži još i sumnja, onda je u pitanju 

sigurna indikacija da je ta sumnja relativno 

posredan potomak jedne od proskribovanih misli sna. 

S ovim stvarima je onako kao što je bilo posle nekog 

velikog preokreta u jednoj od republika staroga 

veka ili renesanse. Plemenite i moćne porodice koje 

su ranije vladale sad su prognane, i sva visoka mesta 

zauzimaju skorojevići; u gradu trpe samo još 

potpuno osiromašene i nemoćne članove ili daleke 

pristalice oborenih velikaša. Ali ni ovi ne uživaju 

puna građanska prava: nad njima se vodi nadzor jer 

im se ne veruje. Umesto nepoverenja u datom primeru, 

u našem slučaju stoji sumnja. I zato tražim 

da se prilikom analize sna napusti celokupna skala 

izjava sigurnosti, da se i najmanja mogućnost da se 


nešto ovako ili onako u snu dogodilo tretira kao 

potpuna sigurnost. Dok god se neko pri praćenju 

jednog elementa sna nije odlučio da se odrekne ovog 

obzira, analiza će tu biti zaustavljena. Potcenjivanje 

vrednosti elementa koji je u pitanju ima na analizovanog 

takvo psihičko dejstvo da mu nijedna od 

neželjenih predstava koje se nalaze iza elementa 

neće pasti na pamet. Takvo dejstvo zapravo i nije 

samo po sebi razumljivo. Ne bi bilo besmisleno kad 

bi neko rekao: „Ne znam sigurno da li je ovo ili 

ono bilo u snu sadržano; ali pored toga mi pada na 

pamet i sledeće." On tako nikad ne kaže, i baš ovo 

dejstvo sumnje koje ometa analizu otkriva je kao derivat 

i oruđe psihičkog otpora. Psihoanaliza je s pravom 

nepoverljiva. Jedno od njenih pravila glasi: 

Otpor je sve što ometa nastavak rada na analizi. 1 

I zaboravljanje snova ostaje neobjašnjivo sve 

dok za njegovo objašnjenje ne uzmemo u obzir snagu 

psihičke cenzure. Osećaj da smo jedne noći veoma 

mnogo sanjali i od svega toga samo malo zapamtili 

može imati drugi smisao u nizu slučajeva, eventualno 

smisao da se rad sna tokom noći osetno odvijao, 

a ostavio za sobom samo onaj jedan kratki san. 

Inače ne postoji mogućnost sumnje u činjenicu da 

se san posle buđenja sve više zaboravlja. Često se 

on zaboravlja uprkos mučnih nastojanja da se zapamti. 

Ali ja mislim da kao što obim toga zaborava pre- 

1 Rečenica koja je ovde ovako peremptorički postavljena: 

Sve što ometa nastavak analitičkog rada jeste otpor — 

mogla bi se lako pogrešno shvatiti. Ta rečenica ima, razume 

se, samo značenje jednog tehničkog pravila, jedne opomene 

za analitičara. Ne treba poricati da se u toku analize mogu 

dogoditi različiti slučajevi, koji se ne mogu staviti na teret 

namere analizovanog subjekta. Može umreti pacijentov otac 

a da ga ovaj nije ubio, može izbiti i rat koji će načiniti kraj 

analizi. Ali iza očiglednog preterivanja u onoj rečenici krije 

se ipak jedan nov i dobar smisao. Iako je događaj koji ometa 

realan i od pacijenta nezavisan, ipak često samo od njega 

zavisi do koje mere će moći da bude smetnja, i otpor se pokazuje 

nepogrešivo u dragovoljnom i preteranom iskorišćavanju 

jedne takve prilike.


cenjujemo, tako precenjujemo i gubitak koji je vezan 

za isprekidanost sna, onoga što o njemu znamo. 

Sve što je usled zaboravljanja od sadržaja sna izgubljeno 

može se često ponovo nadoknaditi pomoću 

analize; bar u jednom velikom broju slučajeva možemo 

od jednog jedinog preostalog komadića sna 

pronaći, doduše ne čitav san, — ali on i nije važan 

— nego sve misli sna. Potreban je veći napor pažnje 

i samosavlađivanje pri analiziranju; to je sve — ali 

to pokazuje da pri zaboravljanju sna nije nedostajala 

ni jedna neprijateljska namera. 1 

1 Kao primer za značenje sumnje i nesigurnosti u snu, 

uz istovremeno sažimanje sadrzine sna u jedan pojedinačan 

elemenat uzimam iz svojih „Predavanja za uvod u psihoanalizu" 

(1916) sleđeći san, čija je analiza posle kratkotrajnog 

odlaganja ipak uspela: „Jedna skeptična pacijentkinja ima 

poduži san, u kome se događa da joj izvesne ličnosti pričaju 

o mojoj knjizi „Dosetka" i da je veoma hvale. Zatim se pomnije 

nešto o jednom „kanalu", možda o nekoj drugoj knjizi 

u kojoj se pojavljuje kanal, ili inače nešto u vezi sa kanalom 

... ona to ne zna... to je sasvim nejasno." Sad ćete sigurno 

biti skloni da verujete da elemenat ,kanal' neće moći 

da se objasni, pošto je i sam tako neodređen. U pravu ste 

što naslućujete teškoću, ali to nije teško zato što je nejasno, 

nego je nejasno iz jednog drugog razloga, onog istog koji i 

tumačenje čini teškim. Snevačici uz reč kanal ništa ne pada 

na pamet; ni ja, naravno, ne znam ništa da kažem. Nešto 

kasnije, u stvari sutradan, ona mi ispriča da joj je palo na 

pamet nešto što bi možda spadalo ovamo. Naime, opet jedan 

vic koji je bila čula. Na jednom brodu između Dovera i Kalea 

(Calais), jedan poznati pisac razgovara s jednim Englezom, 

koji u izvesnoj vezi citira rečenicu: Du sublime au ridicule 

il n'y a qu'un pas (= od uzvišenog do smešnog samo je jedan 

korak). Pisac odgovara: Oui, le pas de Calais (da, pa de Kale), 

čime želi da kaže da Francusku smatra veličanstvenom, a Englesku 

smešnom. Ali Pas de Calais je ipak .kanal', naime Engleski 

kanal, Canal La Manche. Ne mislim li da ova pomisao 

ima neke veze sa snom? Sigurno, velim ja, ona nam stvarno 

daje rešenje zagonetnog elementa sna. A zar vi sumnjate da 

je ovaj vic još pre sna postojao kao nesvesni deo elementa 

,kanal', možete li pretpostaviti da je on tek kasnije pronađen? 

Pomisao naime potvrđuje skepsu koja se u nje krije iza nametljivog 

divljenja, a otpor je svakako zajednička osnova i 

za jedno i za drugo, kako za to što joj je ta pomisao došla sa 

takvim oklevanjem, a i za to što je odgovarajući elemenat 


Ubedljiv dokaz za tendencioznu prirodu zaboravljanja 

sna 1 , koja služi otporu, dobićemo u analizama 

iz procenjivanja jednog prethodnog stepena 

zaborava. Dosta često se dešava da se u toku samoga 

rada na tumačenju sna odjednom pojavi izostavljeni 

deo sna koji je označen kao dosad zaboravljen. 

Ovaj deo sna, otrgnut od zaborava, uvek je ono što 

je najvažnije: on leži na najkraćem putu ka rešenju 

sna i zato je najviše bio izložen otporu. Među primerima 

snova koje sam uneo u sadržinu ove rasprave 

dogodilo se da sam jedan takav komadić sadrzine 

sna morao naknadno umetnuti. To je san o putovanju, 

kojim se snevač sveti dvojici neprijatnih saputnika 

i koji sam zbog njegove delimično veoma nepristojne 

sadrzine ostavio gotovo neobjašnjenim. Izostavljeni 

deo glasi: Ja kažem u vezi sa jednom Silerovom 

knjigom: It is from... Ali se ispravljam, 

primećujući i sam grešku, i kažem: It isby ... Čovek 

tada primeti svojoj sestri: Pa on je to pravilno rekao!" 

2 

Samoispravljanje u snu, koje se ponekim piscima 

činilo tako neobično, svakako ne zaslužuje da se 

njime pozabavimo. Radije ću kao primer za jezičku 

grešku u snu izneti jedan doživljaj iz svoga sećanja. 

Kad mi je bilo devetnaest godina, bio sam prvi 

put u Engleskoj i jedan dan sam se zadržao na obali 

sna ispao tako neodređen. Obratite ovde pažnju na odnos 

elementa sna prema njegovom nesvesnom. To je kao delić 

tog nesvesnog, kao aluzija na nj; svojom izolacijom on je postao 

sasvim nerazumljiv." 

1 

O nameri pri zaboravljanju uopšte vidi moju raspravicu 

„O psihičkom mehanizmu zaboravnosti" (Der psychiche 

Mechanismus der Vergesslichkeit) u „Monatsschrift fiir Psychiatrie 

und Neurologie", 1898 (To je postala prva glava „Psihopatologije 

svakodnevnog života", Sabrana dela IV. — Srpsko 

izdanje Beograd, 1937). 

2 

Takve korekture u služenju stranim jezicima u snovima 

nisu retke, ali se češće pripisuju stranim licima. Mori 

(str. 143) je jednom, kad je učio engleski, sanjao da je nekom 

drugom licu saopštio da ga je juče posetio, upotrebljavajući 

ove reci: I called for you yesterday. A onaj drugi je pravilno 

odgovorio: I called on you yesterday.


Irskog mora. Uživao sam, razume se, loveći morske 

životinje koje su ostale na obali posle oseke i upravo 

sam se bavio jednom morskom zvezdom (san počinje 

sa Hollthurn-Holothurien), kad mi priđe jedna 

ljupka devojčica i upita me: Is it a starfish? Is it 

alive? Odgovorih: Yes, he is alive, ali se postideh 

zbog nepravilnosti, pa sam rečenicu pravilno ponovio. 

A namesto jezičke greške koju sam tada načinio, 

san sad stavlja jednu drugu grešku, u koju Nemac 

isto tako lako upada. „Knjiga je od Silera" — u toj 

rečenici reč „od" ne smemo prevesti sa from..., 

nego sa by... To što rad sna ovu zamenu vrši zato 

što reč from zbog velike sličnosti u zvučan ju sa nemačkim 

pridevom fromm dozvoljava izvanrednu mogućnost 

sažimanja, ne sme više da nas čudi posle 

svega onoga što smo čuli o namerama rada sna i o 

njegovoj bezobzirnosti prilikom izbora sredstava u 

tu svrhu. Ali šta treba da znači sasvim bezazleno 

sećanje na morsku obalu u vezi sa ovim snom? Ono 

na jednom što je moguće nevinijem primeru objašnjava 

da upotrebljavam član na pogrešnom mestu, 

da dakle stavljam reč (he) kojom se određuje rod 

(pol) onde gde ona ne spada. To je svakako samo je 

dan od ključeva za rešenje sna. 1 

Ko je posle toga 

čuo još i izvođenje naslova knjige M a tter and Motion 

(M o liere u ,,M a lađe Imaginaire": La m atiere 

est-elle laudable? a m o tion of the boivels) 

moći će lako da popuni ono što nedostaje. 

Dokaz za to da je zaboravljanje sna većim delom 

učinak otpora mogu da dam jednom „demonstratio 

ad oculos." Jedan pacijent priča da je sanjao 

nešto, ali da od sna nikakav trag nije ostao u njegovom 

sećanju; san, dakle, važi kao nešto čega nije 

ni bilo. Mi nastavljamo rad, ja nailazim na otpor, 

objasnim ponešto bolesniku, pomažem mu nagovaranjem 

i privoljevanjem da se pomiri s jednom ne- 

1 

Nemci za gramatički član imaju reč ,,Geschlechtswort", 

tj. reč koja određuje pol, rod. U engleskom taj član glasi he 

(= on), she (=ona) i it (= ono) (Prim. prev.). 


prijatnom mišlju, i tek što mi je to pošlo za rukom, 

on viknu: Sad opet znam šta sam sanjao! Isti otpor 

koji mu je do toga dana smetao pri radu primorao 

ga je i da svoj san zaboravi. Savlađivanjem ovog 

otpora, ponovo sam san doveo u sećanje. 

Isto tako se može pacijent, kad je došao do izvesnog 

mesta rada, setiti jednog sna koji se dogodio 

pre tri, četiri ili više dana i koji je dotada mirovao 

u zaboravu. 1 

Psihoanalitičko iskustvo poklonilo nam je još jedan 

dokaz za to da zaboravljanje sna daleko više zavisi 

od otpora nego od raznorodnosti budnog stanja i 

stanja spavanja, kao što to pisci misle. Kao i ostalim 

analitičarima i pacijentima koji se nalaze na 

takvom lečenju događa se ne baš retko da mi, probuđeni 

iz jednog sna, kako bismo rekli, neposredno 

posle toga počinjemo da svoj san objašnjavamo u punom 

posedu aktivnog mišljenja. U ovakvim slučajevima 

često nisam mirovao dok nisam stekao potpuno 

razumevanje sna, pa ipak se moglo dogoditi da 

sam posle buđenja iz sna ovaj rad na tumačenju isto 

tako potpuno zaboravio kao i sadržaj sna, mada sam 

znao da sam sanjao i da sam san, štaviše, i protumačio. 

Mnogo češće je san sobom odneo u zaborav 

i rezultat tumačenja sna nego što je duševnoj aktivnosti 

uspevalo da san zadrži u sećanju. Ali, između 

ovoga rada na tumačenju i budnog mišljenja ne postoji 

ona psihička provalija kojom autori isključivo 

žele da objasne zaboravljanje sna. — Ako Morton 

Prins (Morton Prince) protiv moga objašnjenja zaboravljanja 

sna primećuje da je to samo jedan specijalan 

slučaj amnezije za razdvojena duševna stanja 

(dissociated states) i da nemogućnost da se moje. 

objašnjenje ove specijalne amnezije prenese na druge 

tipove amnezije ovu i za njene najbliže namere 

čini bezvrednom, onda on čitaoca podseća na to da 

1 

E. Džouns (Jones) opisuje analogan slučaj koji se često 

događa, da se tokom analize jednog sna pomene neki drugi 

san iste noći, koji je dotle bio zaboravljen i koji se čak nije 

ni naslućivao!


u svima svojim opisima ovih disociranih stanja nikada 

nije pokušao da nađe jedno dinamičko objašnjenje 

za ove fenomene. Inače bi morao otkriti da 

je potiskivanje (odnosno otpor koji ovo stvara) isto 

tako uzrok ovih disocijacija kao i amnezije za njenu 

psihičku sadržinu. 

Iskustvo koje sam mogao steći prilikom sastavljanja 

ovog rukopisa pokazuje mi da se snovi ne 

mogu zaboraviti kao što se ne zaboravljaju ni ostale 

duševne radnje, i da se moraju isto tako izjednačiti 

sa ostalim duševnim aktivnostima i u pogledu svog 

zadržavanja u pamćenju. Među svojim zabeleškama 

sačuvao sam vrlo mnogo sopstvenih snova koje sam 

onda iz bilo kakvih razloga mogao samo veoma nepotpuno, 

ili ih uopšte nisam mogao, podvrći tumačenju. 

Neke od tih snova pokušao sam da protumačim 

godinu-dve kasnije u nameri da sebi pribavim materijal 

za ilustraciju svojih tvrđenja. Takvi pokušaji 

su bez izuzetka uspevali; štaviše, tvrdio bih da 

je tumačenje, kasnije, išlo lakše nego dok su snovi 

bili još svezi doživljaji; za ovo bih, kao jedino mogućno 

objašnjenje, naveo da sam od toga vremena 

savladao mnoge otpore u svojoj unutrašnjosti koji su 

mi u ono vreme smetali. Prilikom ovakvih naknadnih 

tumačenja ja sam tada utvrđene misli sna upoređivao 

sa današnjima, najčešće mnogo bogatijim, pa 

sam ondašnje nalazio neizmenjene među današnjim. 

Svoje čuđenje zbog toga blagovremeno sam suzbio, 

pošto sam se setio da već odavna imam običaj da od 

svojih pacijenata tražim da snove iz ranijih godina, 

koje mi oni nekom prilikom ispričaju, tumače onako 

kao da su to snovi prethodne noći, po istom postupku 

i sa istim uspehom. Prilikom razgovora o snovima 

straha ja ću izneti dva primera ovakvog zakasnelog 

tumačenja sna. Kad sam ovaj eksperiment prvi put 

načinio rukovodilo me je u tome opravdano očekivanje 

da će se san i u tome ponašati kao neurotički 

simptom. Ako, naime lečim psihoneurotičara, eventualno 

neku histeriju, pomoću psihoanalize, moram 

da nađem objašnjenje za prve, odnosno savladane 

simptome što i danas još postoje, koji su ga doveli 


k meni, i nalazim da je prvi zadatak lakše resiti nego 

onaj što danas nagoni na rešavanje. Već u svome 

delu Studije o histeriji, objavljenom 1895. godine, 

mogao sam da iznesem objašnjenje prvog histeričnog 

napada koji je jedna žena od preko četrdeset godina 

imala u petnaestoj godini života. 1 

I ovde ću, ne strogo povezano, izneti još ponešto 

što imam da napomenem o tumačenju snova i što će 

možda uputiti čitaoca koji želi da me kontroliše naknadnim 

radom na sopstvenim snovima. 

Niko neće smeti očekivati da će mu tumačenje 

sopstvenih snova pasti bez muke s neba. Već za samo 

zapažanje endoptičkih fenomena i drugih senzacija 

koje se obično izmiču pažnji potrebna je vežba, mada 

se nijedan psihički motiv ne odupire ovoj grupi 

percepcije. Znatno je teže uhvatiti „nevoljne predstave". 

Ko to traži, moraće se ispuniti očekivanjima 

pokrenutim u ovoj raspravi i, pridržavajući se ovde 

datih pravila, moraće se truditi da u samoga sebe 

suzbija svaku kritiku, svako predubeđenje, svako 

afektivno ili intelektualno opredeljivanje u toku rada. 

On će se sećati propisa koji je dao Klod Bernar 

(Claude Bernard) za eksperimentatora u fiziološkom 

laboratorijumu: Travailler comme une bete, tj. raditi 

istrajno kao životinja, ali i tako isto ne hajući 

za rezultat. Ko se pridržava ovih saveta, za njega 

zadatak svakako neće predstavljati težak posao. Tumačenje 

jednog sna ne završava se uvek u jednom 

potezu; često osećamo da nam je naša radna sposobnost 

iscrpljena kad smo sledili jednom lancu pomisli, 

da nam san toga dana više ništa ne kazuje; 

onda je najbolje prekinuti rad i ponovo se vratiti 

na posao jednog od narednih dana. Onda će našu 

pažnju privući neki drugi deo sadržine sna, i mi će- 

1 

Snovi koji su se dogodili u prvim godinama detinjstva 

i koji su se često u sećanju sačuvali u punoj čulnoj svežini, 

i kroz decenije, dobijaju gotovo uvek velik značaj za razumevanje 

razvoja i neuroze snevačeve. Njihova analiza štiti 

lekara od grešaka i nesigurnosti koje bi ga mogle i teorijski 

zbuniti.


mo naći prilaz jednom novom sloju misli sna. To 

bismo mogli nazvati „frakcioniranim" tumačenjem 

sna. 

Početnik u tumačenju snova najteže se može 

naterati da prizna činjenicu da njegov zadatak nije 

u potpunosti završen ako ima u rukama potpuno tumačenje 

sna, koje je puno smisla, povezano i koje 

obaveštava o svim elementima sadržine sna. Osim 

toga može da postoji još jedno tumačenje istoga sna, 

jedno uporedno tumačenje koje mu je umaklo. Zaista 

nije lako u mislima stvoriti predstavu o bogatstvu 

nesvesnih tokova misli koji se bore da bi došli 

do izraza, i verovati u veštinu rada sna da višeznačnim 

načinom izražavanja tako reći uvek jednim udarcem 

pogodi sedam muva, kao što to radi krojački 

kalfa u bajci. Čitalac će uvek biti sklon da autoru 

prebaci izlišno rasipanje svoje duhovitosti; ali ko je 

lično stekao iskustvo, znaće to bolje. 

S druge strane, ne mogu se složiti sa tvrđenjem 

koje je prvi izneo H. Zilberer: da svaki san — ili 

možda samo mnogobrojni snovi i izvesne grupe snova 

— zahtevaju dva različita tumačenja, koja su čak 

u čvrstoj međusobnoj vezi. Jedno od ovih tumačenja, 

koje Zilberer naziva psihoanalitičkim, daje snu jedan 

proizvoljan, većinom infantilno-seksualni smisao; 

ono drugo, značajnije tumačenje, koje je on nazvao 

anagogičnim, otkriva ozbiljnije, često dubokoumne 

misli, koje je rad sna preuzeo kao materiju. Zilberer 

ovo tvrđenje nije dokazao saopštenjem niza snova 

koje bi analizirao u oba pravca. Nasuprot tome, moram 

izjaviti da takva činjenica ne postoji. Većina 

snova ne traži nikakvo uporedno tumačenje i pre 

svega ne može da se protumači anagogički. Sadejstvo 

jedne tendencije koja bi htela da zamagli osnovne 

odnose u stvaranju sna i da odvrati interesovanje od 

njegovih nagonskih korena zapaža se isto tako dobro 

u Zilbererovoj teoriji kao i u ostalim teorijskim nastojanjima 

u toku poslednjih godina. U nizu slučajeva 

mogao sam da potvrdim tačnost Zilbererovih podataka; 

analiza mi je onda pokazala da se rad sna 

našao pred zadatkom da niz veoma apstraktnih misli 


iz budnog života, podesnih za direktno prikazivanje, 

pretvori u san. Rad sna je pokušao da resi taj zadatak 

tako što se dočepao jednog drugog misaonog materijala, 

koji je sa onim apstraktnim mislima stajao 

u labavoj vezi (koju često treba nazvati alegoričnom), 

i koji se uz to mogao prikazati sa manje poteškoća. 

Apstraktno tumačenje sna koji je na ovaj 

način postao — snevač daje neposredno; a pravilno 

tumačenje podmetnutog materijala mora se tražiti 

pomoću poznatih tehničkih sredstava. 

Na pitanje da li se svaki san može tumačiti, treba 

odgovoriti sa ne. Ne smemo zaboraviti da prilikom 

tumačenja imamo protiv sebe one psihičke snage 

koje su krive za izopačenje sna. Tako postaje pitanje 

odnosa snaga da li nas naše intelektualno interesovanje, 

naša sposobnost samosavlađivanja, naše 

psihološko znanje i izvežbanost u tumačenju osposobljavaju 

da savladamo unutrašnje otpore. Donekle je 

to uvek moguće, bar dotle da steknemo ubeđenje o 

snu kao tvorevini punoj smisla, a većinom i da taj 

smisao bar naslutimo. Vrlo često nam san koji neposredno 

sledi dozvoljava da potkrepimo i nastavimo 

tumačenje koje smo bili prihvatili za prvi san. 

čitav niz snova koji se provlači nedeljama ili mesecima 

počiva često na zajedničkom tlu i onda ih treba 

podvrgnuti tumačenju zajedno. U snovima koji 

slede jedan za drugim možemo često primetiti kako 

jedan od njih uzima za središte ono što se u sledećem 

nagoveštava samo na periferiji, i obratno, tako 

da se oba sna uzajamno dopunjuju i za tumačenje. 

Na primerima sam već dokazao da različite snove iz 

iste noći treba pri tumačenju, uglavnom, obrađivati 

kao celinu. 

I u najbolje protumačenim snovima često jedno 

mesto moramo ostaviti u mraku, jer ćemo pri tumačenju 

primetiti da tamo počinje klupče misli sna koje 

se ne da odmotati, a koje više ne daje nikakav doprinos 

ni za rasvetl javan je sadržine sna. To je onda 

pupak sna, mesto gde se on nastavlja u nepoznato. 

Misli sna na koje nailazimo pri tumačenju moraju po 

samoj prirodi stvari ostati bez definitivnog kraja; 

12 Frojd, Odabrana dela, Vit


one moraju na sve strane prelaziti u zamršeni splet 

našeg misaonog sveta. A iz jednog gušćeg mesta ovoga 

spleta uzdiže se onda želja sna kao pečurka iz 

svoga micelijuma. 

Sad se vraćamo na činjenice koje se tiču zaboravljanja 

snova. Mi smo, naime, propustili da iz tih 

činjenica izvučemo jedan važan zaključak. Ako budni 

život pokazuje jasnu sklonost da zaboravi san koji 

je bio stvoren u toku noći, bilo celinu neposredno 

posle buđenja ili delove tokom dana, i ako mi kao 

glavnog učesnika u tom zaboravljanju otkrivamo psihički 

otpor protiv sna, otpor koji je već u toku noći 

učinio svoje protiv sna, onda se nameće pitanje šta 

je zapravo omogućilo da se stvori san uprkos ovakvom 

otporu. Uzmimo jedan ekstreman slučaj, u kome 

budno stanje ponovo odstranjuje san kao da ga uopšte 

nije ni bilo. Ako, pri tome, uzmemo u obzir igru 

psihičkih snaga, moramo izjaviti da san uopšte ne bi 

ni nastao da je otpor noću bio tako jak kao što je 

danju. Naš je zaključak taj da je on u toku noći 

izgubio jedan deo svoje snage; mi znamo da on nije 

bio uklonjen, jer smo dokazali da postoji njegov udeo 

u radu sna kao faktor izopačenja sna. Ali nameće 

nam se mogućnost da je u toku noći bio smanjen i 

da je ovim smanjenjem otpora bilo omogućeno stvaranje 

sna, i tako možemo razumeti da on, povrativši 

punu snagu buđenjem, ponovo odstranjuje ono što je 

morao da dopusti dok je bio slab. Opisna psihologija 

nas uči da je stanje spavanja duše glavni uslov za 

stvaranje sna. Mogli bismo dodati objašnjenje: stanje 

spavanja omogućava stvaranje sna time što umanjuje 

endopsihičku cenzuru. 

Mi smo svakako u iskušenju da ovaj zaključak 

smatramo jedinim koji je mogućno izvući iz činjenica 

zaboravljanja sna i da iz njega razvijamo dalje zaključke 

o odnosima energije za vreme spavanja i 

budnoće. Ali ćemo se zasad zaustaviti na ovom. Kad 

se još malo više udubimo u psihologiju sna, saznaćemo 

da faktore koji omogućavaju stvaranje sna možemo 

zamisliti i drukčije. Možda se otpor protiv osve- 


šćivanja misli sna može zaobići i kad on nije pretrpeo 

smanjenje svoje snage. A takođe izgleda 

prihvatljivija misao da su oba faktora povoljna za 

stvaranje sna — redukcija i zaobilaženje otpora — 

omogućena istovremeno stanjem spavanja. Ovde ću 

prekinuti da bih posle izvesnog vremena nastavio. 

Postoji jedan drugačiji niz prigovora protiv našeg 

postupka prilikom tumačenja sna sa kojim se moramo 

sad raspraviti. Naš se postupak sastoji u tome 

da napuštamo sve one ciljne predstave koje normalno 

upravljaju našim razmišljanjem, da svoju pažnju 

uperimo na jedan jedini elemenat sna i zatim beležimo 

koje nehotimične misli nam padaju na pamet 

u vezi s njim. Zatim uzimamo sledeći sastavni deo 

sadržine sna, ponovimo isti postupak na njemu i, ne 

vodeći računa o pravcu u kome se misli kreću, ostavljamo 

da nas one vode, pri čemu — kao što to obično 

kažemo — prelazimo s jedne stvari na drugu. Pri 

tome se pouzdano nadamo da ćemo na kraju bez 

ikakve aktivne intervencije s naše strane naići na 

misli sna od kojih je san nastao. Protiv toga će kritika 

možda imati ovo da primeti: Nikakvo čudo nije 

što od jednog jedinog elementa sna nekuda dospevamo. 

Na svaku predstavu može se nešto asocijativno 

nadovezati; čudnovato je samo to da ovaj besciljni 

i proizvoljni tok misli može dovesti upravo do 

misli sna. Verovatno je to samoobmana; mi idemo za 

lancem asocijacija polazeći od jednog elementa dok 

ne vidimo da se on iz bilo kakvog razloga prekida. 

Kad, zatim, prihvatimo drugi elemenat, onda je sasvim 

prirodno što je prvobitna neograničenost asocijacije 

sada pretrpela sužavanje: Još se sećamo ranijeg 

lanca misli i zato ćemo pri analizi druge predstave 

sna lakše naići na pojedine asocijacije koje 

imaju nešto zajedničko i sa asocijacijama iz prvog 

lanca. Pa onda uobražavamo da smo pronašli misao 

koja predstavlja čvorno mesto između dva elementa 

sna. Pošto inače imamo svu slobodu povezivanja misli, 

pa zapravo isključujemo samo one prelaze sa 

jedne predstave na drugu koji se javljaju u normalnom 

mišljenju, to naposletku neće biti teško da iz 

12*


jednog niza „među-misli" skrpimo nešto što nazivamo 

mislima sna, i što — bez ikakve garantije za to, 

pošto nam one inače nisu poznate — proglašavamo 

psihičkom zamenom sna. Ali sve je to potpuno proizvoljno 

i vickasto iskorišćavanje slučaja, i svaki onaj 

koji učini taj beskorisni napor može na ovaj način 

za bilo koji san da iskonstruiše bilo kakvo tumačenje. 

Ako nam se stvarno iznose ovakvi prigovori, 

možemo se u cilju odbrane od njih pozvati na utisak 

koji čine naša tumačenja snova, na iznenađujuće 

veze s ostalim elementima sna, koji se pojavljuju 

dok mi pratimo pojedine predstave, i na neverovatnoću 

da bi se nešto što san tako iscrpno pokriva i 

objašnjava kao neko od naših tumačenja sna moglo 

postići na drugi način nego idući za prethodno uspostavljenim 

psihičkim vezama. Mi bismo kao opravdanje 

mogli navesti i to da je naš postupak pri tumačenju 

sna identičan sa postupkom kojim rešavamo 

histerične simptome, gde tačnost našeg postupka garantu 

ju pojavljivanje i nestajanje tih simptoma na 

njihovom mestu, gde su dakle tumačenja teksta potkrepljena 

doda tim ilustracijama. Ali mi nemamo nikakvog 

razloga da izbegavamo problem kako da praćenjem 

jednog misaonog lanca koji se proizvoljno i 

besciljno ispreda dođemo do jednog preegzistentnog 

cilja, jer taj problem, doduše, nismo u stanju da resimo, 

ali u potpunosti možemo da ga odstranimo. 

Može se, naime, dokazati netačnost tvrđenja da 

se predajemo besciljnom toku predstava ako, kao pri 

radu na tumačenju sna, ostavimo razmišljanje i dozvolimo 

iskrsavanje nehotičnih predstava. Može se 

dokazati da se uvek možemo odreći samo nama poznatih 

ciljnih predstava i da sa prestankom tih predstava 

smesta dolaze na vlast nepoznate — mi netačno 

kažemo: nesvesne — ciljne predstave, koje sad 

određuju tok nehotimičnih predstava. Mišljenje bez 

ciljnih predstava uopšte ne možemo ostvariti sopstvenim 

uplivisanjem na naš duševni život; ali mi je takođe 

nepoznato u kakvim stanjima psihičkog rastroj- 


stva se ono inače uspostavlja. 1 Psihijatri su se ovde 

prerano odrekli verovanja u čvrstinu sklopa psihičkih 

procesa. Ja znam da se nesređen tok misli bez 

ciljnih predstava nikako ne javlja u okviru histerije 

i paranoje kao ni pri stvaranju i razrešavanju snova. 

Možda se on uopšte ne pojavljuje u endogenim psi- 

1 Meni je tek kasnije skrenuta pažnja na to da Eduard 

fon Hartman (von Hartmann) u ovoj psihološki značajnoj 

tački zastupa isto gledište: „Prilikom raspravljanja o ulozi 

nesvesnog u umetničkom stvaranju (Philosophie des Unbewussten, 

sveska I, odeljak B, glava V), Eduard fon Hartman 

je razgovetno i jasno izrekao zakon o asocijaciji ideja vođenih 

nesvesnim ciljnim predstavama, a da pri tom nije bio 

svestan dalekosežnosti ovoga zakona. Njemu je stalo do toga 

da dokaže da je ,svakoj kombinaciji čulnih predstava, ako 

nije potpuno prepuštena slučaju, nego treba da vodi jednom 

određenom cilju, potrebna pomoć nesvesnoga', i da svesno interesovanje 

za određen misaoni sklop predstavlja podstrek za 

nesvesno da između bezbrojnih mogućih predstava izabere 

svrsishodnu: ,Nesvesno je ono što vrši izbor prema svrhama 

interesovanja: i to važi za asocijaciju ideja pri apstraktnom 

mišljenju, kao čulnom predstavljanju ili umetničkom kombinovanju, 

i u duhovitoj dosetki.' Stoga je ograničenje asocijacija 

ideja na predstavu koja izaziva i onu koja je izazvana, 

u smislu čiste asocijacione psihologije neodrživo. Takvo ograničenje 

bi stvarno ,samo tada imalo opravdanja ako se u ljudskom 

životu događaju stanja u kojima je čovek slobodan ne 

samo od svake svesne svrhe nego i od vladavine ili sadejstva 

svakog nesvesnog interesovanja, svakog raspoloženja. A to jedva 

da je stanje koje se ikad može dogoditi, jer onda kad 

svoj tok misli prividno u potpunosti prepustimo slučaju, ili 

ako se sasvim prepustimo nehotičnim snovima fantazije, ipak 

vladaju uvek u jednom času drugi glavni interesi, merodavna 

osećanja i raspoloženja u duši nego u nekom drugom času, i 

ovi će imati uvek neki uticaj na asocijacije ideja' (Philosophie 

des Unbewussten, 11. izdanje, I, 246). U polunesvesnim snovima 

uvek se pojavljuju samo takve predstave koje odgovaraju 

trenutnom (nesvesnom) glavnom interesovanju (na navedenom 

mestu). Isticanje uticaja osećanja i raspoloženja na slobodan 

tok misli sad pokazuje da je metodski postupak psihoanalize 

i sa stanovišta Hartmanove psihologije potpuno oprava 

dan." (N. E. Pohorilles u Internationale Zeitschrift fiir arztliche 

PsA., I, 1913, str. 650. — Du Prel iz činjenice što nam 

jedno ime kojeg uzaludno pokušavamo da se setimo često odjednom 

pada neposredno na pamet zaključuje da postoji jedno 

nesvesno, ali ipak svrhovito mišljenje, čiji rezultat zatim 

dopre u svest (Philosophie der Mvstik, strana 107).


hičkim afekcijama; čak i delirijumi poremećenih su, 

prema jednoj duhovitoj slutnji Lereovoj (Leuret), 

puni smisla i nama postaju nerazumljivi samo zbog 

praznina u njima. Ja sam stekao isto ubeđenje gde 

god mi se pružila prilika za posmatranje. Delirijumi 

su delo cenzure koja se uopšte više ne trudi da sakrije 

svoje delovanje; umesto da sarađuje na jednoj 

obradi koja više ne bi bila neprilična, ona bez obzira 

briše sve protiv čega stavlja prigovor, tako da 

onda sve što preostane postaje bezvezno. Ova cenzura 

postupa potpuno analogno ruskoj cenzuri novina 

na granici, koja dozvoljava da inostrani časopisi 

u ruke čitalaca koje ona mora štititi dospeju 

samo kad su pune isprecrtanih redova. 

Slobodna igra predstava po proizvoljnom povezivanju 

asocijacija pojavljuje se možda pri destruktivnim 

organskim moždanim procesima; ono što se 

smatra takvim u psihoneurozama može se uvek objasniti 

delo van j em cenzure na misaoni niz potiskivan 

u prednji plan od ciljnih predstava koje su same 

ostale prikrivene. 1 Kao pouzdan znak asocijacije slobodne 

od ciljnih predstava smatrala se međusobna 

povezanost predstava (ili slika) koje se javljaju vezama 

takozvane površinske asocijacije, dakle asonancom, 

dvosmislenošću reci, vremenskim podudaranjem 

bez unutrašnjeg smisaonog odnosa, svim onim 

asocijacijama kojima sebi dopuštamo da se koristimo 

u dosetki i u igri recima. To je zaista karakteristično 

za misaone veze koje nas vode od elemenata 

sadržaja sna ka među-mislima i od ovih ka pravim 

mislima sna; primere za to nalazili smo u mnogim 

analizama snova i oni su morali izazvati naše čuđenje. 

Nijedno povezivanje tu nije bilo suviše labavo, 

nijedna dosetka suviše za osudu da ne bi mogli poslužiti 

kao most od jedne misli prema drugoj. Ali 

pravilno razumevanje ovakve popustljivosti nije da- 

1 

Uporedi sjajnu potvrdu za ovo tvrđenje koje je izneo 

C. G. Jung na analizama u „Dementia praecox" (Zur Psvchologie 

der Dementia praecox, 1907). 

Zaboravljanje snova- 183 

leko. Kad god je jedan psihički elemenat povezan sa 

drugim elementom nekom zazornom ili površnom 

asocijacijom, postoji i jedna korektna i dublja veza 

medu njima koja podleže otporu cenzure. 

Pritisak cenzure, a ne ukidanje ciljnih predstava, 

pravi je razlog za preovlađivanje površnih asocijacija. 

Površne asocijacije u prikazivanju zamenjuju 

duboke asocijacije ako cenzura ove normalne 

spoj ne puteve čini neprohodnim. To je kao kad jedna 

opšta saobraćajna prepreka, na primer poplava, 

u planinama načini velike i široke drumove neprohodnim; 

saobraćaj se tada održava nezgodnim i strmim 

stazama kojima bi inače samo lovac prolazio. 

Ovde je potrebno razdvojiti dva slučaja koja su 

u suštini jedno. Ili je cenzura upravljena samo protiv 

veze između dve misli kojima se, ako su odvojene 

jedna od druge, ne može ništa prigovoriti. U 

tom slučaju obe misli ulaze u svest jedna za drugom; 

njihova povezanost ostaje skrivena; ali nam 

zato pada na pamet jedna površna veza među njima 

na koju inače ne bismo pomislili. Ova veza po 

pravilu polazi od nekog drugog kraja kompleksa 

predstava nego ona potisnuta, ali bitna veza. Ili, pak, 

obe misli same po sebi podležu cenzuri zbog svoje 

sadržine; onda se one obe pojavljuju ne u pravom, 

nego u modifikovanom, zamenjenom obliku, i obe 

zamenjujuće misli su odabrane tako da jednom površnom 

asocijacijom obnavljaju onu bitnu vezu u 

kojoj se nalaze one od njih zamenjene misli. Pod pritiskom 

cenzure izvršeno je ovde u oba slučaja pomeranje 

s jedne normalne, ozbiljne asocijacije na 

površnu asocijaciju koja izgleda apsurdna. 

Znajući za ova pomeranja, mi se prilikom tumačenja 

snova poveravamo i površnim asocijacijama, 

potpuno i bez ikakvog dvoumljenja. 1 

1 

Ova ista razmišljanja važe, naravno, i kad se u sadržaju 

sna javno pojavljuju površne asocijacije, kao na primer 

u oba sna koja nam je ispričao Mori (strana 62): pelerinage — 

Pelletier — pelle; Kilometer — Kilogramm — Gilolo — Lobalia 

— Lopez — Lotto). Iz moga rada sa neurotičarima po-


hičkim afekcijama; čak i delirijumi poremećenih su, 

prema jednoj duhovitoj slutnji Lereovoj (Leuret), 

puni smisla i nama postaju nerazumljivi samo zbog 

praznina u njima. Ja sam stekao isto ubeđenje gde 

god mi se pružila prilika za posmatranje. Delirijumi 

su delo cenzure koja se uopšte više ne trudi da sakrije 

svoje delovanje; umesto da sarađuje na jednoj 

obradi koja više ne bi bila neprilična, ona bez obzira 

briše sve protiv čega stavlja prigovor, tako da 

onda sve što preostane postaje bezvezno. Ova cenzura 

postupa potpuno analogno ruskoj cenzuri novina 

na granici, koja dozvoljava da inostrani časopisi 

u ruke čitalaca koje ona mora štititi dospeju 

samo kad su pune isprecrtanih redova. 

Slobodna igra predstava po proizvoljnom povezivanju 

asocijacija pojavljuje se možda pri destruktivnim 

organskim moždanim procesima; ono što se 

smatra takvim u psihoneurozama može se uvek objasniti 

delovanjem cenzure na misaoni niz potiskivan 

u prednji plan od ciljnih predstava koje su same 

ostale prikrivene. 1 Kao pouzdan znak asocijacije slobodne 

od ciljnih predstava smatrala se međusobna 

povezanost predstava (ili slika) koje se javljaju vezama 

takozvane površinske asocijacije, dakle asonancom, 

dvosmislenošću reci, vremenskim podudaranjem 

bez unutrašnjeg smisaonog odnosa, svim onim 

asocijacijama kojima sebi dopuštamo da se koristimo 

u dosetki i u igri recima. To je zaista karakteristično 

za misaone veze koje nas vode od elemenata 

sadržaja sna ka među-mislima i od ovih ka pravim 

mislima sna; primere za to nalazili smo u mnogim 

analizama snova i oni su morali izazvati naše čuđenje. 

Nijedno povezivanje tu nije bilo suviše labavo, 

nijedna dosetka suviše za osudu da ne bi mogli poslužiti 

kao most od jedne misli prema drugoj. Ali 

pravilno razume van je ovakve popustljivosti nije da- 

1 

Upoređi sjajnu potvrdu za ovo tvrđenje koje je izneo 

C. G. Jung na analizama u „Dementia praecox" (Zur Psvchologie 

der Dementia praecox, 1907). -* 

Zaboravljanje snova- 183 

leko. Kad god je jedan psihički elemenat povezan sa 

drugim elementom nekom zazornom ili površnom 

asocijacijom, postoji i jedna korektna i dublja veza 

medu njima koja podleže otporu cenzure. 

Pritisak cenzure, a ne ukidanje ciljnih predstava, 

pravi je razlog za preovlađivanje površnih asocijacija. 

Površne asocijacije u prikazivanju zamenjuju 

duboke asocijacije ako cenzura ove normalne 

spojne puteve čini neprohodnim. To je kao kad jedna 

opšta saobraćajna prepreka, na primer poplava, 

u planinama načini velike i široke drumove neprohodnim; 

saobraćaj se tada održava nezgodnim i strmim 

stazama kojima bi inače samo lovac prolazio. 

Ovde je potrebno razdvojiti dva slučaja koja su 

u suštini jedno. Ili je cenzura upravljena samo protiv 

veze između dve misli kojima se, ako su odvojene 

jedna od druge, ne može ništa prigovoriti. U 

tom slučaju obe misli ulaze u svest jedna za drugom; 

njihova povezanost ostaje skrivena; ali nam 

zato pada na pamet jedna površna veza među njima 

na koju inače ne bismo pomislili. Ova veza po 

pravilu polazi od nekog drugog kraja kompleksa 

predstava nego ona potisnuta, ali bitna veza. Ili, pak, 

obe misli same po sebi podležu cenzuri zbog svoje 

sadržine; onda se one obe pojavljuju ne u pravom, 

nego u modifikovanom, zamenjenom obliku, i obe 

zamenjujuće misli su odabrane tako da jednom površnom 

asocijacijom obnavljaju onu bitnu vezu u 

kojoj se nalaze one od njih zamenjene misli. Pod pritiskom 

cenzure izvršeno je ovde u oba slučaja pomeranje 

s jedne normalne, ozbiljne asocijacije na 

površnu asocijaciju koja izgleda apsurdna. 

Znajući za ova pomeranja, mi se prilikom tumačenja 

snova poveravamo i površnim asocijacijama, 

potpuno i bez ikakvog dvoumljenja. 1 

1 

Ova ista razmišljanja važe, naravno, i kad se u sadržaju 

sna javno pojavljuju površne asocijacije, kao na primer 

u oba sna koja nam je ispričao Mori (strana 62): pelerinage — 

Pelletier — pelle; Kilometer — Kilogramm — Gilolo — Lobalia 

— Lopez — Lotto). Iz moga rada sa neurotičarima po-


Psihoanaliza neuroza obilno se koristi ovim dvema 

postavkama: da napuštanjem ciljnih predstava 

kontrola nad tokom predstava prelazi na skrivene 

ciljne predstave, i da su površne asocijacije samo zamena 

pomeranjem za potisnute dublje asocijacije. 

Staviše, psihoanaliza obe ove teoreme čini osnovnim 

stubovima svoje tehnike. Ako pacijentu naredim da 

ostavi svako razmišljanje i da mi ispriča što god mu 

tada padne na pamet, onda se čvrsto držim pretpostavke 

da on neće moći ostaviti ciljne predstave 

vezane za lečenje, i smatram da sam u pravu ako 

zaključim da je i sve ono na izgled najbezazlenije 

i najproizvoljnije što mi priča u vezi s stanjem njegove 

bolesti. Jedna druga ciljna predstava, o kojoj 

moj pacijent ništa ne sluti, jeste predstava o mojoj 

ličnosti. Potpuna ocena važnosti ove dve teoreme 

kao i detaljnije obaveštenje o njima spadaju, prema 

tome, u domen prikazivanja psihoanalitičke tehnike 

kao terapeutske metode. Mi smo ovde stigli do 

jednog od onih mesta na kojima namerno ostavljamo 

predmet tumačenja snova. 1 . 

Samo je jedno tačno, i taj je prigovor opravdan, 

naime da ne treba za svaku asocijaciju koja se javlja 

za vreme rada na tumačenju tražiti mesto u noćnom 

radu sna. Jer mi, vršeći tumačenje u budnom 

stanju, idemo putem koji vodi natrag od elemenata 

sna ka mislima sna. Rad sna je išao putem u suprotnom 

pravcu. Nije nimalo verovatno da su ovi 

putevi u suprotnom pravcu prohodni. Pokazuje se, 

naprotiv, da danju prelazimo preko novih misaonih 

veza po rovovima koji među-misli i misli sna dodiruju 

čas na ovom, čas na onom mestu. Možemo vi- 

znato mi je kakva se reminiscencija rado prikazuje na ovaj 

način. To je upravo i traženje u konverzacijskom leksikonu 

(u leksikonima uopšte), iz kojeg većina mladih ljudi u vreme 

pubertetske radoznalosti utoljava svoju žeđ za objašnjenjem 

seksualnih zagonetaka. 

1 

Ove ovde iznete teoreme, koje su tada izgledale vrlo 

neverovatne, doživele su kasnije eksperimentalno opravdanje 

i primenu u „Dijagnostičkim studijama o asocijacijama" Junga 

i njegovih učenika. 

Regresija 185 

deti kako se svezi misaoni materijal dana uvlači u 

nizove tumačenja. Verovatno je takođe da povećanje 

otpora koje je nastupilo po isteku noći čini neophodnim 

nove i udaljenije zaobilazne puteve. Ali broj ili 

priroda kolaterala, koje mi tako danju ispredemo, 

psihološki je bez ikakvog značenja, sve dok nas ovi 

vode putem ka mislima sna koje tražimo. 

B 

REGRESIJA 

A sada, pošto smo se odbranili od prigovora ili 

bar pokazali gde se naše odbrambeno oružje nalazi, 

više ne smemo odlagati psihološko istraživanje za 

koje smo se već odavna pripremili. Sažmimo glavne 

rezultate dosadašnjeg istraživanja. San je punovažan 

psihički akt; njegova pokretna snaga je uvek želja 

koja traži ispunjenje; to što se ne može prepoznati 

kao želja, i njegove mnogobrojne osobenosti i apsurdnosti 

— sve je to posledica psihičke cenzure 

koju je san prilikom procesa stvaranja pretrpeo. 

Osim neophodnosti da se oslobodi ove cenzure, pri 

stvaranju sna delovali su i drugi faktori; neophodnost 

da se sažme psihički materijal, obzir na mogućnost 

da bude predstavljen u čulnim slikama i — 

mada ne redovno — obzir na to da spoljna pojava 

sna bude racionalna i shvatljiva. Od svakog ovog 

stava vodi put dalje ka psihološkim postulatima i nagađanjima: 

treba ispitati odnos između želje koja je 

pokretač sna i četiri uslova, kao i ovih između sebe; 

san treba da zauzme svoje mesto u spletu duševnog 

života. 

Mi smo na čelo ovog odeljka stavili jedan san 

da bi nas podsetio na zagonetke čije rešenje još nedostaje. 

Tumačenje toga sna o detetu koje gori nije 

nam stvaralo nikakve teškoće, mada ono nije bilo u


našem smislu potpuno. Pitali smo se zašto je snevač 

ovde uopšte sanjao umesto da se probudi, i videli 

smo da je jedan motiv snevačev bila želja da dete 

zamisli kao živo. Da pri tome igra ulogu još jedna 

druga želja moći ćemo uvideti posle kasnijih raspravljanja. 

Pre svega, dakle, proces mišljenja za vreme 

spavanja bio je pretvoren u san radi ispunjenja želje. 

Ako eliminišemo ispunjenje želje, videćemo da 

preostaje samo još jedna karakteristika koja obe 

vrste psihičkih zbivanja među sobom odvaja. Misao 

sna bi glasila: Vidim kako nekakav sjaj dolazi iz 

sobe u kojoj leži leš. Možda se preturila neka sveca 

i dete sad gori! San je rezultat ovog mišljenja reprodukovao 

neizmenjen, ali ga je predstavio u situaciji 

koja stvarno postoji i koju bi čula mogla percipirati 

kao doživljaj budnoga stanja. A to je upravo 

najopštiji i najupadljiviji psihološki karakter procesa 

snevanja; jedna misao, po pravilu misao o nečemu 

što se želi, objektivira se u snu, predstavlja se 

kao scena ili se, kako nam se čini, doživljava. 

Kako dakle treba da objasnimo ovu karakterističnu 

osobenost rada sna ili — skromnije rečeno — 

kako da nađemo mesta za nju u spletu psihičkih procesa? 

Ako sad stvar malo pažljivije sagledamo, videćemo 

da su u obliku pojavljivanja ovoga sna izražene 

dve međusobno gotovo nezavisne karakteristike. 

Jedna je ta što je misao predstavljena kao neposredna 

situacija sa izostavljenim „možda", a druga 

je ta što se misao pretvara u vizuelne slike i 

govor. 

Preobražaj koji zadesi misli sna usled toga što 

se u njima izraženo očekivanje stavlja u prezent 

možda u ovom snu nije veoma upadljiv. To je u vezi 

s naročitom, zapravo sporednom ulogom ispunjenja 

želje u ovom snu. Uzmimo mesto toga jedan drugi 

san, u kome se želja sna ne odvaja od budnih misli 

prenetih u san, na primer san o Irminoj injekciji. 

Ovde misao koju će san prikazati predstavlja optativ: 

Kad bi samo Oto bio kriv za Irminu bolest! San 

potiskuje optativ i zamenjuje ga običnim prezentom: 

Regresija 187 

Jeste, Oto je kriv za Irminu bolest. Ovo je dakle prva 

od promena koju i neizopačeni san vrši na mislima 

sna. Nećemo se dugo zadržavati na ovoj prvoj osobenosti 

sna. Nju možemo likvidirati ukazivanjem na 

svesnu fantaziju, na budan san koji isto tako postupa 

sa svojim sadržajem. Ako Dodeov Monsieur Joyeuse 

besposlen luta pariškim ulicama, dok njegove 

kćeri moraju verovati da je zaposlen i da sedi u 

svom uredu, on o događajima koji će mu pomoći da 

dođe do protekcije i do nekog mesta takođe sanjari 

u prezentu. San dakle upotrebljava prezent na isti 

način i s istim pravom kojim to čini i sanjarenje. 

Prezent je vreme u kome se želja predstavlja kao 

ispunjena. 

Ali snovi se razlikuju od sna u budnom stanju 

po jednoj drugoj osobenosti, naime po tome što se 

sadržaj predstava ne pretvara u misli, nego se pretvara 

u čulne slike, kojima se onda poklanja vera i 

koje čovek misli da doživljava. Dodajmo odmah da 

se promena predstave u čulnu sliku ne nalazi u svim 

snovima; postoje snovi koji se sastoje isključivo od 

misli, a kojima se ipak ne može osporiti da su u 

suštini snovi. Moj san: „autodidasker — budna fantazija 

sa profesorom N." jeste jedan takav san u 

koji se jedva umešalo više čulnih elemenata nego da 

sam njegovu sadržinu mislio preko dana. Takođe i u 

svakom dužem snu postoje elementi koji nisu prošli 

kroz promenu u čulno, koji se jednostavno misle ili 

znaju onako kao što smo navikli u budnom stanju. 

Dalje ćemo odmah ovde pomisliti na to da ovakvo 

pretvaranje predstava u čulne slike ne pripada samo 

snu, nego isto tako i halucinaciji, vizijama, koje 

se pojavljuju eventualno samostalno u zdravlju ili 

kao simptomi psihoneuroza. Ukratko, odnos koji ovde 

istražujemo ni u kom pravcu nije isključiv; ali ostaje 

da nam ovaj karakter sna, gde postoji, izgleda kao 

najznačajniji, tako da ne bismo mogli ni zamisliti 

svet snova bez njega. Ali da bismo ga razumeli, moramo 

se upustiti u mnogo obuhvatnija objašnjenja. 

Među svim napomenama uz teoriju snevanja, 

koje možemo naći u pisaca, hteo bih da istaknem

188 


jednu kao polaznu tačku. Veliki G. T. Fehner (G. Th. 

Fechner), u svom delu Psychophysik (II deo, strana 

520) u vezi s nekim raspravljanjima posvećenim snovima 

izražava slutnju da je pozornica akcije snova 

različita od pozornice budnog života u predstavama. 

To je jedina hipoteza koja dozvoljava da se shvate 

naročite osobenosti snevanja. 

Ideja koja nam je ovako stavljena na raspolaganje 

jeste ideja psihičkog lokaliteta. Ostavićemo sasvim 

po strani da nam je duševni aparat o kome je 

ovde reč poznat i kao anatomski preparat, i hoćemo 

da se brižljivo sklonimo s puta iskušenju da psihički 

lokalitet eventualno anatomski odredimo. Mi ostajemo 

na psihološkom tlu i nameravamo da se držimo 

samo poziva da instrument koji služi duševnom 

radu zamislimo onako kao što zamišljamo otprilike 

jedan složen mikroskop, fotografski aparat i slično. 

Psihički lokalitet odgovara onda mestu unutar aparata, 

na kome se pojavljuje jedan od prethodnih stupnjeva 

slike. Kod mikroskopa i teleskopa to su, kao 

što je poznato, delimično idealna mesta, krajevi u 

kojima ne leži nijedan dohvatljiv deo aparata. Smatram 

da je izlišno tražiti opravdanje za nepotpunosti 

ovih i svih ostalih sličnih slika. Ova upoređenja 

treba da nam pomognu samo pri našem pokušaju koji 

uzima na sebe zadatak da nam učini razumljivom 

složenost psihičkog rada, tako što ovaj rad rastavljamo, 

i svaki pojedinačni rad pripisujemo pojedinim 

sastavnim delovima aparata. Koliko je meni poznato, 

pokušaj da ovim načinom rastavljanja pogodimo 

sastav duševnog aparata, još nije dosad načinjen, 

a on mi se čini bezazlen. Mislim da našim naslućivanjima 

možemo ostaviti slobodan tok ako, pri 

istom, samo sačuvamo svoj hladnokrvan sud, i da 

skelu ne smatramo građevinom. Pošto nam ništa 

drugo nije potrebno sem pomoćnih predstava za 

prvo približavanje nečem nepoznatom, mi ćemo, u 

početku, ispred svih ostalih, dati vrednost najgrubljim 

i najopipljivijim pretpostavkama. 

Duševni aparat dakle zamišljamo kao jedan složen 

instrument, čije ćemo sastavne delove nazvati 

Regresija 189 

instancijama ili, za ljubav veće jasnoće, sistemima. 

Zatim treba očekivati da ovi sistemi imaju međusobno, 

možda, stalni prostorni odnos, otprilike onakav 

kakav imaju sistemi sočiva u teleskopu, smešteni 

jedan iza drugoga. Strogo uzev, mi ne moramo 

pretpostaviti da su psihički sistemi stvarno poredani 

u jednom prostornom poretku. Dovoljno nam 

je da je time uspostavljen jedan čvrst redosled, tako 

što u izvesnim psihičkim zbivanjima (nadražaj) prolazi 

kroz sisteme u jednom naročitom vremenskom 

nizu. U ostalim procesima možda će taj redosled biti 

drugačiji: takvu jednu mogućnost mi ćemo ostaviti 

otvorenu. Zbog kratkoće, ubuduće ćemo o sastavnim 

delovima aparata govoriti kao o „¥ sistemima". 

Prvo što nam pade u oči jeste da ovaj aparat, 

sastavljen po ¥ sistemu, ima jedan pravac. Naša celokupna 

psihička delatnost polazi od (spoljnih i unutrašnjih) 

nadražaj a i završava se u inervacijama. 

Prema tome, aparatu pripisujemo jedan senzibilni i 

motorni kraj; na senzibilnom kraju nalazi se jedan 

sistem koji prima percepcije, na motornom leži jedan 

drugi koji otvara brane motilitetu (= motornoj 

aktivnosti). Psihički proces teče uglavnom od perceptivnog 

kraja ka motornom. Najopštija shema psihičkog 

aparata imala bi, dakle, ovakav izgled: 

Fig. 1 

Ali to tek ispunjava jedan nama odavno poznat 

zahtev da, naime, psihički aparat mora biti izgrađen 

kao jedan refleksni aparat. Refleksni procesi 

ostaju model i za svaku psihičku funkciju.

190 


Mi, sada, imamo razloga da na senzibilnom kraju 

uspostavimo prvu diferencijaciju. Od percepcija 

koje dopiru do nas, u našem psihičkom aparatu ostaje 

jedan trag koji možemo nazvati tragom sećanja. 

Funkciju koja se odnosi na ovaj trag sećanja zovemo 

„pamćenjem". Ako smo ozbiljno shvatili svoju 

nameru da psihičke procese povežemo sa sistemima, 

onda trag sećanja može postojati samo u trajnim 

promenama elemenata sistema. Ali, kao što smo na 

drugom mestu već izložili, postoje očigledne teškoće 

ako pretpostavimo da jedan te isti sistem može verno 

sačuvati promene svojih elemenata pa da ipak 

bude uvek sposoban za primanje svežih i novih povoda 

za promenu. Po principu koji upravlja našim 

opitom, podelićemo, dakle, obe ove funkcije na različite 

sisteme. Pretpostavljamo da sistem koji se nalazi 

sasvim napred na aparatu prima nadražaje opažanjem, 

ali da nikakav trag od njih ne sačuva, dakle 

da nema pamćenja; i da se iza ovog nalazi jedan 

drugi sistem koji trenutni nadražaj prvog pretvara 

u trajne tragove. Onda bi slika našeg psihičkog aparata 

bila ovakva: 

Fig. 2 

Poznato je da od percepcija koje deluju na sistem 

P kao nešto trajno zadržavamo nešto više osim 

same njihove sadržine. Naše percepcije takođe su 

međusobno povezane u pamćenju, i to pre svega 

prema istovremenosti zbivanja. To nazivamo činjenicom 

asocijacije. Sad je jasno: ako sistem P uopšte 

nema nikakvog pamćenja, onda ne može sačuvati ni 

Regresija 191 

tragove za asocijaciju; pojedini P-elementi bili bi 

nepodnošljivo ometeni u svojoj funkciji kad bi se 

jednoj novoj percepciji usprotivio neki ostatak jedne 

ranije povezanosti. Mi dakle možemo pretpostaviti 

da osnova asocijacije leži u mnemičkim sistemima. 

Činjenica asocijacije sastoji se onda u tome da 

se, zbog smanjenja otpora i probijanja jednog od 

S-elemenata, nadražaj pre prenosi na jedan drugi 

nego na jedan treći S-elemenat. 

Pri detaljnijem razmatranju ukazuje se neophodna 

potreba da je nužno pretpostaviti ne samo jedan 

nego više takvih S-elemenata u kojima jedan 

te isti nadražaj, prenošen preko P-elemenata, doživljava 

različitu fiksaciju. Prvi od ovih S-sistema sadržavaće 

svakako određivanje asocijacije u pogledu 

na istovremenost, a u udaljenijim sistemima isti perceptualni 

materijal biće poredan prema drugim vrstama 

koincidencije, tako da bi odnosi sličnosti i dr. 

bili predstavljeni ovim kasnijim sistemima. Bilo bi, 

naravno, uzaludno pokušati da se recima iskaže psihičko 

značenje jednog ovakvog sistema. Njegova bi 

karakteristika bila u uskoj povezanosti njegovih odnosa 

prema raznim elementima grubog materijala 

sećanja, tj. ako želimo da ukažemo na jednu teoriju 

koja dublje ulazi u problem, u gradiranju efikasnosti 

otpora prema prolazu nadražaj a od ovih elemenata. 

Ovde bi trebalo učiniti jednu napomenu opšte 

prirode koja možda ukazuje na nešto značajno. Sistem 

P koji nema nikakve sposobnosti da zadrži promene, 

koji dakle nema nikakvo pamćenje, daje našoj 

svesti čitavu raznovrsnost čulnih kvaliteta. S druge 

strane, naša sećanja, ne izuzimajući ni ona koja 

su najdublje utisnuta u naš duh, sama po sebi su 

nesvesna. Ona se, međutim, mogu načiniti svesnim; 

ali nema nikakve sumnje da ona mogu proizvesti 

sva svoja dejstva dok se nalaze i u nesvesnom stanju. 

Ono što nazivamo našim karakterom oslanja se 

na tragove pamćenja naših utisaka; a baš oni utisci 

koji su najsnažnije delovali na nas — a to su utisci 

iz naše prve mladosti — upravo su oni što gotovo


nikad ne postaju svesni. A ako sećanja ponovo po~ 

stanu svesna, onda ona ne pokazuju nikakvo čulno 

svojstvo, ili ga ispoljavaju sasvim neznatno u poređenju 

sa čulnim opažanjima. Kad bi se sad moglo 

potvrditi da se u * sistemima pamćenje i svojstvo 

koje karakteriše svest međusobno isključuju, onda 

bi se na uslove koji upravljaju nadraživanjem neurona 

bacila svetlost koja mnogo obećava 1 kad bi se 

utvrdilo da u ¥ sistemima pamćenje i svojstvo što 

karakteriše svest jedno drugo isključuju. 

Fig. 3 

Ono što smo dosad pretpostavili o sastavu psihičkog 

aparata na senzibilnom kraju, urađeno je bez 

obzira na san i na psihološka objašnjenja koja se 

iz njega mogu izvesti. Ali san će nam poslužiti kao 

izvor za saznanje o jednom drugom delu aparata. 

Videli smo da smo u stanju da objasnimo formiranje 

sna, samo smo hteli da se usudimo da pretpostavimo 

postojanje dveju psihičkih instancija, od kojih 

jedna izlaže aktivnost druge kritici, čija je posledica 

isključenje iz svesti. 

Kritikujuća instancija, zaključili smo, održava 

tešnje odnose sa svešću od kritikovane instancije. 

Ona se između ove i svesti nalazi kao nekakav zaklon. 

Dalje, obrazložili smo da kritikujuću instanci- 

1 

Kasnije sam bio mišljenja da svest nastaje upravo na 

samom mestu traga sećanja (Vidi naposletku: Notiz uber den 

Wunderblock, 1925, Sabrana dela, sveska XIV). 

Regresija 193 ? 

ju izjednačujemo sa onim što upravlja našim budnim 

životom i odlučuje o našim slobodnim, svesnim radnjama. 

Ako sad ove instancije u smislu naših pretpostavki 

zamenimo sistemima, onda će na osnovu 

pomenutog saznanja kritikujući sistem naposletku 

biti pomeren na motorni kraj. Mi ćemo sad oba sistema 

uneti u našu shemu i nazivima koje smo im 

dali izraziti njihov odnos prema svesti. 

Poslednji od sistema na motornom kraju nazivamo 

predsvesnim — da bismo naznačili da nadražajni 

procesi u njemu bez ikakvog daljeg zadržavanja 

mogu stići do svesti kada su ispunjeni još neki uslovi, 

na primer dostignuće izvesnog stepena intenziteta, 

izvesne raspodele one funkcije koju moramo nazvati 

pažnjom, i slično. U isto vreme, to je sistem 

koji drži ključ za namerni motilitet. Sistem posle 

ovoga nazivamo nesvesnim, budući da nema pristupa 

u svest, sem preko predsvesnog, a pri tom prolazu 

njegov nadražujući proces mora pretrpeti izmene. 1 

U koji od ovih sistema da stavimo sad podstrek 

na stvaranje sna? Radi jednostavnosti u sistem Nsv. 

Doduše, u kasnijim raspravljanjima mi ćemo saznati 

da to nije baš sasvim tačno, da je stvaranje 

sna nužno povezano s mislima sna koje pripadaju 

sistemu predsvesnog. Ali ćemo takođe na jednom 

drugom mestu, kada budemo raspravljali o želji sna, 

saznati da pokretačku snagu za san daje nesvesno 

(Nsv), te ćemo zbog ovog poslednjeg faktora prihvatiti 

nesvesni sistem kao polaznu tačku za stvaranje 

sna. Ovo izazivanje sna izražavaće, kao i sve ostale 

misaone tvorevine, težnju da se produži u predsvesno 

i da, polazeći od njega, dobije pristup u svest. 

Iskustvo nas uči da je cenzura otpora zatvorila 

ovaj put mislima sna preko dana — put koji kroz 

predsvesno vodi u svest. Noću one sebi krče pristup 

u svest, ali se postavlja pitanje kojim putem i zbog 

1 

Dalje izvođenje ove linearno otvorene sheme moraće 

računati s pretpostavkom da je sistem koji sledi predsvesnom 

sistem kome moramo pripisati svest, da je, prema tome, 

P = svest. 

13 Frojd, Odabrana dela, VH


koje promene. Kad bi mislima sna ovo bilo omogućeno 

time što noću opada otpor, koji čuva granicu 

između nesvesnog i predsvesnog, onda bismo dobili 

snove u materijalu naših predstava koji ne pokazuju 

halucinatoričan karakter koji nas sada interesuje. 

Opadanje cenzure između oba sistema Nsv i Psv 

(nesvesnog i predsvesnog) može nam dakle objasniti 

samo takve tvorevine sna kao što je autodidasker, 

ali ne može objasniti snove kao što su oni o detetu 

koje gori, a koje smo sebi postavili kao problem na 

samom početku ovih rasprava. 

Šta se zbiva u halucinatoričnom snu nemogućno 

je opisati drukčije nego da kažemo: Nadražaj kreće 

putem unazad. Umesto ka motornom kraju aparata, 

on se pomera ka senzibilnom kraju i stiže najzad 

do perceptivnog sistema. Ako ovaj pravac kojim se 

psihički proces nastavlja iz nesvesnog u budnom stanju 

— nazovemo progredijentnim, onda ćemo za san 

reći da ima regredijentni karakter. 1 

Ova regresija sigurno je tada jedna od psiholoških 

osobenosti procesa sna; ali ne smemo zaboraviti 

da ona ne pripada samo snevanju. I namerno sećanje 

i drugi delimični procesi našeg normalnog mišljenja 

odgovaraju retrogresivnom kretanju u psihičkom 

aparatu od bilo kog kompleksnog akta predstavljanja 

natrag na sirovi materijal tragova sećanja 

koje ima u osnovi. Ali u toku budnog stanja ovo 

vraćanje nikad ne ide ispred slika sećanja; ono ne 

može stvoriti halucinatorno oživljavanje perceptualnih 

slika. Zašto je to u snu drukčije? Kad smo govorili 

o radu sažimanja u snu, nismo mogli da izbegnemo 

pretpostavku da rad sna može u potpunosti 

1 

Prvi nago vesta j faktora regresije nalazi se već u Alberta 

Magnusa. Imaginatio, pisao je on, izgrađuje san iz sačuvanih 

slika senzornih objekata. Proces se obavlja u obratnom 

smislu nego u budnom stanju (prema Dipgenu, Diepgen, 

str. 14). — Hobs (Hobbes) veli (u Leviatanu, 1651): In sum, 

our dreams are the reverse of our waking imaginations, the 

motion, when we are awake, beginning at one end, and when 

we dream at another." (Prema H. Elisu, str. 112). 

Regresija 195 

prenositi intenzitete koji prianjaju za predstave, 

s jedne na drugu. Verovatno je to ona izmena u 

normalnom psihičkom procesu koja inače omogućava 

katheksu sistema P u suprotnom pravcu do potpune 

čulne živosti, polazeći od misli. 

Nadam se da smo daleko od toga da bismo se 

varali u dalekosežnosti ovih razmatranja. Mi nismo 

uradili ništa drugo no što smo dali ime jednom fenomenu 

koji se ne može objasniti. Mi ga nazivamo 

regresijom, ako se u snu predstava pretvori natrag 

u čulnu sliku iz koje je ponikla nekad, bilo kad. Ali 

i ovaj korak traži opravdanje. Zašto davati ime nečemu 

ako nas ono ne uči ničem novom? Ja mislim 

da nam naziv „regresija" služi utoliko što nama poznatu 

činjenicu povezuje sa shemom psihičkog aparata 

opremljenog jednim pravcem. Ali na ovom mestu 

se prvi put isplaćuje to što smo postavili takvu 

shemu. Jer druga jedna osobenost stvaranja sna postaće 

nam jasna bez novog razmišljanja, jednostavno 

uz pomoć sheme. Ako proces sna posmatramo kao 

regresiju unutar našeg hipotetičkog psihičkog aparata, 

onda se bez daljeg moramo prihvatiti kao empirijski 

utvrđene činjenice da se gube sve logičke 

relacije koje pripadaju mislima sna pri njegovom 

radu, ili da se mogu izraziti samo s teškom mukom. 

Prema našoj shemi ove misaone relacije ne nalaze 

se u prvim S-sistemima, nego su sadržane u kasnijim 

sistemima koji leže dalje prema početku, i pri 

regresiji moraju gubiti svako sredstvo izražavanja, 

osim u perceptualnim slikama. Sklop misli sna rastvara 

se pri regresiji u svoj sirovi materijal. 

Ali, kakva to promena omogućava regresiju, koja 

je danju nemogućna? Ovde se moramo zadovoljiti 

samo naslućivanjem. Nema sumnje da se radi o promenama 

u katheksama energije vezanim za pojedine 

sisteme, kojima postaju prohodniji ili neprohodniji 

za nadražajni sistem. Ali u svakom aparatu takve 

vrste mogućno je ostvariti isti efekat na prolaz 

nadražaj a na više načina ovakvih promena. Naravno, 

mi odmah pomišljamo na stanje spavanja i na promene 

u katheksi koje ono izaziva na senzornom kra 

li«

196 


ju aparata. Danju postoji stalno strujanje od ¥ sistema 

percepcije (P) koji struji u pravcu motorne 

aktivnosti; to se strujanje noću završava i ono više 

ne bi moglo stvarati nikakvu prepreku vraćanju nadražaja 

u suprotnom pravcu. To bi bilo „zatvaranje 

od spoljašnjeg sveta", koje po teoriji nekih naučnika 

treba da razjasni psihološke karakteristike sna. 

Međutim, prilikom objašnjenja regresije sna, mi ćemo 

morati povesti računa o onim drugim regresijama 

koje se javljaju u patološkim momentima budnog 

stanja. Kod ovih oblika ovo upravo dato objašnjenje 

ostavlja nas, prirodno, na cedilu. Do regresije 

dolazi uprkos neprekidnom senzibilnom strujanju u 

progredijentnom pravcu. 

Za halucinacije u histeriji, u vizijama duševno 

normalnih lica mogu dati objašnjenje da one stvarno 

odgovaraju regresijama, to jest da su misli pretvorene 

u slike, i da su samo one misli izložene ovoj 

promeni koje su u bliskoj vezi sa potisnutim sećanjima, 

ili pak sa onim sećanjima koja su ostala nesvesna. 

Jedan od mojih najmlađih pacijenata, na primer, 

jedan dvanaestogodišnji histerik osećao je smetnje 

i nije mogao zaspati plašeći se „zelena lica sa 

crvenim očima". Izvor ove pojave bilo je potisnuto, 

nekad svesno sećanje na nekog dečaka koga je pre 

četiri godine više puta viđao, i koji je za njega predstavljao 

odvratan primer za sve one dečje nepristojnosti, 

među ovima i onanije, zbog kojih on sada, 

naknadno, samome sebi prebacuje. Njegova majka 

je tada primetila da taj nevaspitani deran ima zelenkastu 

boju lica i crvene (tj. crveno oivičene) oči. 

Otuda i priviđenje straha koje je uostalom određeno 

samo za tu svrhu da bi ga podsetilo na neko drugo 

mamino proricanje, da naime takvi dečaci postaju 

idioti, da u školi ništa ne mogu naučiti i da rano 

umiru. I naš mali pacijent ispunio je jedan deo ovoga 

proročanstva: u gimnaziji on ne može da napreduje 

i, kao što nam pokazuje jedan deo njegovih 

nenamernih misli, užasno se plaši i drugoga dela toga 

proročanstva. Lečenje, doduše, posle kratkog vremena 

uspešno se završava tako da đečak sada može 

Regresija 197 

da spava, izgubio je plašljivost a školsku godinu završio 

je sa odličnim svedočanstvom. 

Na ovom mestu hteo bih da objasnim jednu viziju 

o kojoj mi je pričala druga jedna histerična bolesnica 

(žena od četrdeset godina) iz vremena pre 

nego što se razbolela. Jednoga jutra ona otvara oči 

i primećuje u sobi svoga brata koji se, međutim, kao 

što dobro zna, nalazi u ludnici. Kraj nje u postelji 

spava njen sinčić. Da se dete ne bi uplašilo i dobilo 

grčeve kad primeti ujaka, ona preko njega navlači 

pokrivač, i priviđenje onda nestaje. Vizija predstavlja 

obradu jednog sećanja iz detinjstva te dame, i 

ono je bilo, doduše, svesno, ali je stajalo u najbližem 

odnosu sa celokupnim nesvesnim materijalom u njenoj 

duši. Dadilja joj je nekada pripovedala da je 

njena majka koja je vrlo rano umrla (njoj samoj je 

prilikom majčine smrti bilo tek osamnaest meseci) 

patila od epileptičnih ili histeričnih napada, i to 

posle straha koji je preživela kada se njen brat 

(ujak moje bolesnice) nad njenom glavom pojavio 

kao strašilo, kao duh, uvijen u krevetski čaršav. Vizija 

sadrži iste elemente kao i sećanje: pojam brata, 

pokrivač, strah i njegovo delovanje. Ali ovi 

elementi su sad poredani u jednu novu celinu i preneti 

na druga lica. Očigledni motiv vizije, misao 

njome zamenjena, i jeste zabrinutost da bi njen sinčić, 

koji je fizički toliko ličio na svoga ujaka, mogao 

da doživi njegovu sudbinu. 

Oba primera koja sam ovde naveo nisu bez 

ikakvog odnosa prema stanju spavanja, pa su zato 

možda i nepodesna za dokazivanje onog zašto su mi 

potrebni. Stoga upućujem na moju analizu jedne 

žene koja je patila od halucinatorne paranoje, 1 i na 

rezultate mojih još neobjavljenih studija o psihologiji 

psihoneuroza, za potvrdu da se u ovakvim slučajevima 

regresivne transformacije misli ne srne izgubiti 

iz vida uticaj jednog potisnutog sećanja ili se- 

1 Dalje napomene o odbrambenim neuropsihozama, Neurologisches 

Zentralblatt 1896, Nr. 10 (Sabrana đela, sveska I).

198 


ćanja koje je ostalo nesvesno, u najviše slučajeva 

infantilnog sećanja. Ove misli, povezane sa sećanjem 

takve vrste, a čije je izražavanje zabranjeno 

cenzurom, uvučene su tako reći od sećanja u regresiju 

kao u onaj oblik predstavljanja u kome je sećanje 

prisutno samo psihički. Na ovom mestu mogu 

navesti kao rezultat proučavanja o histeriji da se infantilne 

scene (bilo da su one sećanje ili fantazije), 

ako je uspelo da se načine svesnim, vide kao halucinacije 

i da one taj karakter gube tek pošto budu 

saopštene drugima. Poznato je, takođe, da čak i u ličnostima 

čije sećanje inače nije vizuelnog tipa, sećanja 

iz najranijeg doba detinjstva sačuvaju svoj karakter 

čulne živahnosti sve do kasnih godina. 

Ako se sad setimo kakva uloga u mislima sna 

pripada infantilnim doživljajima, ili na njima zasnovanim 

fantazijama, u kojoj meri se delovi tih doziv* 

ljaja često i ponovo pojavljuju u sadržim sna, koliko 

često se i same želje izvode iz njih, onda i za san 

nećemo poreći verovatnoću da bi pretvaranje misli 

u vizuelne slike moglo biti posledica privlačnosti 

koju vizuelno predstavljeno sećanje što teži da ponovo 

oživi vrši na misao koja se bori da bude izražena, 

a koja je odsečena od svesti. Prema ovom shvatanju, 

san bi se mogao takođe opisati kao zamena za 

infantilnu scenu koja je izmenjena prenošenjem na 

recentno iskustvo. Infantilna scena ne može sprovesti 

u delo svoju obnovu: ona mora da se zadovolji 

tako što će se ponovo vratiti kao san. 

Ukazivanje na način na koji infantilne scene (ili 

njihove reprodukcije kao fantazije) funkcionišu u 

izvesnom smislu kao primeri za sadržaj snova čini 

izlišnom jednu od Semerovih pretpostavki i pretpostavki 

njegovih pristalica o unutrašnjim nadražajnim 

izvorima. Serner pretpostavlja da postoji stanje „vizuelne 

stimulacije", unutrašnje nadraženosti u čulu 

vida, kad snovi pokazuju naročitu živahnost svojih 

vizuelnih elemenata ili naročito bogatstvo takvih elemenata. 

Mi se ne moramo protiviti ovoj pretpostavci, 

i možemo se zadovoljiti otprilike time da jedno takvo 

stanje nadraženosti konstatujemo samo za psihički 

Regresija 199 

perceptivni sistem organa vida, ali ćemo istaći da je 

ovo stanje nadraženosti stanje izazvano sećanjem, 

osveženje jednog vizuelnog nadraženja koje je svojevremeno 

bilo aktuelno. Momentano ja ne raspola- 

Žem nijednim dobrim primerom iz svoga ličnog iskustva 

kojim bih dokazao jedan takav uticaj infantilnog 

sećanja; moji su snovi uopšte manje bogati čulnim 

elementima no što mi se čini da su u ostalih ljudi; 

ali u najlepšem i najživljem snu tokom ovih poslednjih 

godina postalo mi je lako da halucinatornu jasnoću 

sadržine sna svedem na čulne kvalitete svežih 

i nedavno doživljenih utisaka. Na strani 116 pomenuo 

sam jedan san, u kome su tamnoplava boja vode, 

mrka boja dima iz brodskih dimnjaka i tamnomrka 

i crvena boja građevina koje sam video na mene ostavili 

dubok utisak. Ovaj san, kao nijedan drugi, morao 

se tumačiti na osnovu vizuelnog nadražaja. A šta 

je moj organ vida dovelo u ovo stanje nadraženosti? 

Jedan recentni utisak koji se spojio sa čitavim nizom 

ranijih utisaka. Boje koje sam video bile su najpre 

boje jedne kutije sa kamenčićima od kojih su, dan 

pre moga sna, moja deca podigla čitavu jednu divnu 

zgradu i pokazala mi je da bih joj se divio. Tu je 

bila i ista tamna crvena boja na velikim kamenčićima, 

a plava i mrka boja bile su na malim kamenčićima. 

Tome su se pridružili i utisci boja sa poslednjih 

putovanja po Italiji, divna plava boja reke Soče 

i lagune i mrka boja krasa. Lepota boja u snu predstavljala 

je samo ponavljanje one lepote koju sam 

video u sećanju. 

Da obuhvatimo sad sve što smo saznali o naročitoj 

sklonosti sna, da svoju predstavnu sadržinu prelije 

u čulne slike. Ovaj karakter rada sna mi možda 

nismo objasnili, sveli smo ga na poznate zakone psihologije, 

a pri tome smo ga izdvojili kao da ukazuje 

na nepoznate odnose i okarakterisali imenom ,,regredijentnog" 

karaktera. Rekli smo da ova regresija, 

svakako, svuda gde se pojavljuje predstavlja efekat 

otpora, koji se suprotstavlja probijanju misli u svesno 

normalnim putem, kao i istovremene privlačno-


sti koju na misao vrše postojeća sećanja što imaju 

veliku senzornu snagu. 1 

U slučaju sna, regresija bi možda bila olakšana 

prestankom progresivnog strujanja koje ide za 

vreme dana od čulnih organa; u ostalim oblicima regresije, 

odsustvo ovog dodatnog faktora mora biti 

nadoknađeno većim intenzitetom ostalih motiva regresije. 

Nećemo takođe zaboraviti da zapamtimo da 

bi kod ovih patoloških slučajeva regresije kao u snu 

postupak prenošenja energije morao biti neki drugi 

nego kod regresije u normalnom duševnom životu, 

pošto se njime omogućava potpuna halucinatorna 

katheksa perceptualnih sistema. Ono što smo prilikom 

analize sna opisali kao „obzir prema mogućnosti 

predstavljanja" moglo bi se odnositi na vezu sa 

selektivnom 'privlačnošću vizuelno prikupljenih scena 

koje dodiruju misli sna. 

O regresiji ćemo napomenuti još i to da ona u 

teoriji strujanja neurotičkih simptoma ne igra manje 

važnu ulogu od one koju igra u snu. U tom slučaju 

razlikujemo tri vrste regresije: a) topičku regresiju 

u smislu ovde razvijene sheme 'l' sistema; b) vremensku 

regresiju, ukoliko se radi o vraćanju na starije 

psihičke tvorevine; i c) formalnu regresiju, ako primitivni 

načini izražavanja i predstavljanja zamene 

uobičajene načine. Ali sve tri vrste regresije u osnovi 

su jedno i po pravilu se sastaju, jer ono što je vremenski 

starije ujedno je formalno primitivnije i u 

psihičkoj topografiji bliže perceptualnom kraju. 

Ali temu regresije u snu ne možemo napustiti 

a da ne pomenemo i ne damo izraza utisku koji nam 

se već više puta nametnuo i koji će se ponovo vratiti 

posle udubljivanja u proučavanje psihoneuroza; naime: 

da je snevanje u celini deo regresije na najra- 

1 

U opisu učenja o potiskivanju trebalo bi izneti da jedna 

misao bude potisnuta zajedničkim delovanjem dva faktora 

koji na nju deluju. S jedne strane (od cenzure svesnog) ona 

se odbacuje, a sa druge (od nesvesnog Nsv) ona se privlači, 

dakle onako kao što se dolazi na vrh visoke piramide (Uporedi 

članak „Potiskivanje", Sabrana dela, sveska X). 

Ispunjenje želja 201 

nije prilike snevača, ponovno oživljavanje njegovog 

detinjstva, instinktivnih impulsa koji su u njemu 

preovlađivali i načina izražavanja koji su mu tada 

stajali na raspolaganju. Iza ovog individualnog detinjstva 

obećava nam se uvid u filogenetsko detinjstvo, 

u sliku razvoja ljudskoga roda čiji je razvoj pojedinca 

u stvari samo skraćena rekapitulacija na 

koju su uticale slučajne životne prilike. Mi naslućujemo 

koliko su tačne reci Fridriha Ničea (Nietzsche) 

da se ,,u snu nastavlja prastari ostatak čovečanstva, 

do kojeg se direktnim putem više teško može doći": 

to u nama budi iščekivanje da će nas analiza snova 

dovesti do poznavanja čovekovog arhajičnog nasledstva, 

da u njemu upoznamo ono što mu je psihički 

prirođeno. Izgleda da su nam san i neuroza sačuvali 

više od duševnih starina nego što smo to mogli naslućivati 

tako da psihoanaliza može polagati pravo 

na visok rang među naukama koje se trude da rekonstruišu 

najstarije i najmračnije faze porekla ljudske 

rase. 

Lako je mogućno da nas prvi deo ovog našeg 

psihološkog proučavanja sna neće naročito zadovoljiti. 

Ali tešićemo se time što smo primorani da gradimo 

i krčimo put u mrak. Ako nismo sasvim zalutali, 

onda moramo sa neke druge polazne tačke stići 

otprilike u istu oblast u kojoj ćemo se možda bolje 

snalaziti. 

C 

ISPUNJENJE ŽELJA 

San, ispričan na početku ove glave, o detetu 

koje gori zgodan je povod da ocenimo teškoće na 

koje nailazi teorija o ispunjenju želja. Sigurno smo 

svi sa čuđenjem čuli da san treba da nije ništa drugo 

do ispunjenje želje, i to ne možda samo zbog kontra-


dikcije koja dolazi od strašnog sna. Pošto su nas prva 

razjašnjenja pomoću analize poučila da se iza sna 

kriju smisao i psihička vrednost, nismo bili nimalo 

spremni da se ovaj smisao odredi tako jednostavno. 

Prema korektnoj, ali nepotpunoj definiciji Aristotelovoj, 

san je — ukoliko se spava — samo mišljenje 

koje se nastavlja u stanju spavanja. Ako pak naše 

mišljenje danju stvara tako raznolike psihičke akte, 

sudove, zaključivanja, osporavanja, očekivanja, namere 

itd. zašto bi ono noću moralo da se ograniči 

isključivo na stvaranje želja? Zar, naprotiv, ne postoji 

obilje snova koji jedan drugačiji psihički akt, 

na primer neku brigu, donose u vidu sna, i nije li 

upravo takav san onaj naročito prividni san jednog 

oca kojim smo ovu glavu otpočeli? Kad na oca koji 

spava padne zrak svetlosti, on zabrinuto zaključuje 

da se preturila jedna sveca i da je mogla zapaliti 

mrtvo telo njegovog deteta. Ovaj zaključak on pretvara 

u san tako što ga odeva u jednu očiglednu situaciju 

i u sadašnje vreme. Kakvu ulogu pri tom igra 

ispunjenje želje? Zar je mogućno u njemu prevideti 

preovlađivanje jedne misli koja se nastavlja od budnog 

stanja ili koja je podstaknuta novim čulnim utiskom? 

Sve je to tačno i primorava nas da se detaljnije 

upustimo u ulogu koju ima ispunjenje želje u snu, i 

na značaj budnih misli koje se u spavanju nastavljaju. 

Upravo ispunjenje želje nas je već podstaklo da 

snove podelimo u dve grupe. Nailazili smo na snove 

koji su očigledno predstavljali ispunjenje želje; i na 

druge, čije je ispunjenje želje bilo nejasno, često i 

svim mogućim sredstvima prikriveno. U ovim drugim 

snovima prepoznali smo delovanje cenzure sna. 

Neizopačene željene snove nalazili smo prvenstveno 

u dece. Izgledalo je da se kratki, otvoreno željeni 

snovi — ovo ograđivanje naročito podvlačim — pojavljuju 

i u odraslih. 

Sada možemo da se pitamo odakle svaki put dolazi 

želja koja se u snu ostvaruje. Ali na koju oprečnost 

ili na koju raznovrsnost se odnosi ovo naše ,,oda- 


kle"? Ja mislim, na oprečnost između dnevnog života 

koji je postao svestan i jedne psihičke aktivnosti koja 

je ostala nesvesna, i koju tek tokom noći možemo 

primetiti. Za poreklo jedne želje nalazim da postoje 

tri mogućnosti: 1) ona je mogla biti izazvana tokom 

dana i, zbog spoljnih prilika, ostati nezadovoljena; u 

tom slučaju za noć preostaje jedna priznata i nerešena 

želja; 2) ona se mogla pojavit danju, ali biti odbačena; 

u tom slučaju nam ostaje jedna nerešena, 

ali potisnuta želja; ili 3) ona može biti bez ikakve 

veze sa dnevnim životom i pripadati onim željama 

koje se u nama tek noću bude iz potisnutog. Ako posegnemo 

za našom shemom psihičkog aparata, onda 

ćemo želju prve vrste lokalizovati u sistem predsvesnog 

(Psv); za želju druge vrste pretpostavljamo da 

je iz sistema predsvesnog potisnuta u nesvesno (Nsv) 

i samo tamo se sačuvala, ako se uopšte sačuvala; a 

za izazivanje želje treće vrste verujemo da je uopšte 

nesposobna da prekorači sistem nesvesnog. Imaju li 

želje koje su ponikle iz tih različitih izvora istu vrednost 

za san, istu moć da podstaknu san? 

Pregled snova koji nam stoje na raspolaganju 

da bismo mogli odgovoriti na ovo pitanje skreće nam 

pre svega pažnju na to da kao četvrti izvor želje sna 

dodamo aktuelne impulse želja koji se javljaju noću 

(na primer želje stimulisane žeđu, seksualnom potrebom). 

Onda će nam postati verovatno da poreklo 

želje sna ni u čemu ne menja njenu sposobnost da 

izazove san. Podsećam na san male devojčice u kojem 

se nastavlja njena vožnja jezerom koja je danju 

bila prekinuta, i na druge dečje snove; oni se objašnjavaju 

jednom neispunjenom, ali ne suzbijenom željom 

prethodnog dana. Za to da se jedna danju suzbijana 

želja razbukti u snu mogu se navesti bezbrojni 

primeri; jedan najprostiji te vrste mogao bih 

ovde naknadno izneti. Jedna dama, pomalo sklona 

podsmevanju, čija se mlađa prijateljica verila, preko 

dana na pitanje poznanika da li poznaje mladoženju 

i šta o njemu misli odgovara sa neograničenim 

slavopojkama; pri tome svoj pravi sud ućutkuje jer 

bi rado kazala istinu: on je sasvim prosečan čovek.


Noću ona sanja da joj je upućeno isto pitanje, pa na 

njega odgovara formulom: Pri naknadnim porudžbinama 

dovoljno je navesti broj. 1 Naposletku, kao rezultat 

mnogobrojnih analiza saznali smo da u svim 

snovima koji su pretrpeli izopačen je želja potiče iz 

nesvesnog i da danju nije mogla biti primecena. I 

tako, na prvi pogled, da za stvaranje sna sve želje 

imaju istu vrednost i istu moć. 

Na ovom mestu ne mogu dokazivati da stvari 

zapravo drukčije stoje, ali sam veoma sklon da pretpostavim 

da su želje sna strože uslovljene (determinisane). 

Dečji snovi ne ostavljaju nikakvu sumnju o 

tome da izazivač sna može biti jedna želja koja danju 

nije bila ispunjena. Ali se ne srne zaboraviti da je to 

onda želja jednoga deteta, impuls želje one snage koja 

je svojstvena infantilnom. Za mene je sasvim sumnjivo 

da li je jedna želja koja preko dana nije bila 

ispunjena u odraslog čoveka dovoljna da stvori san. 

Izgleda mi, naprotiv, da smo sa progresivnom kontrolom 

koju nad našim instinktivnim životom vrši naša 

aktivnost mišljenja mi smo sve više i više skloni da 

se kao nekorisnog odreknemo formiranja ili zadržavanja 

tako intenzivnih želja kakve su one što ih po-* 

znaju deca. Mogućno je da se pri tom u ovom pogledu 

mogu pojaviti individualne razlike, i da pojedini ljudi 

infantilni tip mentalnog procesa zadržavaju duže 

od drugih, upravo kao što postoje slične razlike i u 

slabljenju vizuelnog predstavljanja koje je u prvim 

godinama života tako živo. Ali uglavnom — tako mislim 

— želja koja je preko dana ostala neispunjena u 

odraslog čoveka neće biti dovoljna da izazove san. 

Rado priznajem da će podsticaj želje koji dolazi iz 

svesnoga doprineti izazivanju sna, ali verovatno ni- 

1 

U prevodu se izgubila veza između danju suzbijanog 

suda o prijateljičinom vereniku i duhovito primenjene poslovne, 

trgovačke formule u snu. U originalu — i u latentnim mislima 

sna — prećutkivani sud podrugljive dame glasi: ,,Er ist 

ein Dutzendmensch", tj. čovek kakvi se nalaze tucetima, običan 

kao roba koja se proizvodi serijski, na tuce, artikl koji 

je potpuno označen brojem u katalogu (Prim. prev.). 


šta više. San se ne bi ostvario da predsvesna želja 

nije uspela u tome da pojačanje pronađe na nekoj 

drugoj strani. 

Naime, iz nesvesnog. Ja zamišljam da svesna 

želja može postati izazivačem sna samo ako joj uspe 

da probudi jednu isto takvu nesvesnu želju kojom 

još i sama biva pojačana. Ove nesvesne želje ja posmatram, 

prema nagoveštaj ima dobij enim iz psihoanalize 

neuroza, kao uvek žive, uvek spremne da se 

probiju do izraza ako im se pruži prilika da se povezu 

s nekim podsticaj em iz svesnoga, da svoj veliki 

intenzitet prenesu na njihov manji intenzitet. 1 Onda 

mora izgledati kao da se jedino svesna želja realizovala 

u snu; i samo jedna mala neobičnost u oblikovanju 

toga sna daće nam znak kako da uđemo u trag 

snažnom pomagaču iz nesvesnoga. Ove uvek žive. 

tako reći besmrtne želje našeg nesvesnog, koje podsećaju 

na Titane iz mitologije na kojima od pamtiveka 

leže teški planinski masivi što su ih, nekada, 

bogovi pobednici na njih svalili, i koji i sada, s vremena 

na vreme, zadrhte pod trzajima udova Titana; 

— ove želje koje se nalaze u potiskivanju, velim, i 

same su infantilnog porekla kao što to saznajemo iz 

psihološkog istraživanja neuroza. Ja bih, dakle, ranije 

iskazanu misao da je poreklo želje sna irelevantno 

uklonio i zamenio jednom drugom koja glasi: 

želja koja je predstavljena u snu mora biti infantilna. 

Ona onda u odraslih ljudi vodi poreklo iz nesvesnog 

(Nsv); u dctcta gde još ne postoje odvajanje i 

cenzura između predsvesnog (Psv) i nesvesnog (Nsv), 

1 One ovaj karakter neuništivosti dele sa svima stvarno 

nesvesnim aktima, to jest onima koji pripadaju jedino sistemu 

nesvesnog (Nsv). To su putevi prokrčeni jednom zauvek, 

koji nikad ne opuste i koji su uvek spremni da ekscitatorni 

proces vode do pražnjenja kad god ih nesvesno nadraženje 

kathektira. Da se poslužim jednim upoređenjem: za njih postoji 

samo onaj isti način uništenja koji postoji za seni Odisejevog 

podzemlja: one se bude u nov život čim popiju malo 

krvi; a procesi zavisni od predsvesnog sistema razori vi su u 

sasvim drugom smislu. Na ovoj razlici zasniva se psihoterapija 

neuroza.

206 


ili gde se tek postepeno javlja, to je neispunjena, nepotisnuta 

želja iz budnoga života. Ja znam da se ovo 

shvatanje ne može uopšteno dokazati, ali tvrdim da 

se često može dokazati i onde gde ga ne bismo ni naslućivali, 

i da se uopšte uzev, ne može poreći. 

Impulse želja koji su preostali iz budnog stanja, 

dakle, ja stavljam u pozadinu u vezi sa stvaranjem 

sna. Ne priznajem im nikakvu drugu ulogu sem, možda, 

ulogu materijala senzacija koje postaju aktuelne 

za sadržaj sna za vreme spavanja (uporedi ranija izlaganja). 

Ja se, dakle, pridržavam linije koju mi propisuje 

ovaj tok razmišljanja ako sad uzmem u obzir 

ostale psihičke nadražaje (podsticaje) koji su preostali 

iz dnevnog života a koji nisu želje. Ako se odlučimo 

da idemo na spavanje, može nam poći za rukom da 

katheksije energije našeg budnog života privremeno 

zaustavimo. Ko je u stanju da to dobro uradi, taj je 

dobar spavač. Kažu da je Napoleon I bio primer takve 

vrste ljudi. Ali to nam ne polazi uvek za rukom 

i u tome ne uspevamo uvek u potpunosti. Nerešeni 

problemi, teške brige koje nas muče i prevlast utisaka 

produžavaju našu misaonu aktivnost i za vreme 

spavanja i održavaju psihičke procese u sistemu koji 

smo obeležili kao predsvesno. Ako nam je stalo do 

toga da podelimo ove impulse mišljenja koji se u snu 

nastavljaju, onda ih možemo podeliti u četiri grupe: 

1. one što za vreme dana zbog slučajne sprečenosti 

nisu bili dovršeni; 2. one što nisu izvršeni i nisu rešeni 

zbog slabljenja naše snage mišljenja; 3. one što 

smo ih preko dana potisnuli i uklonili. Tome se pridružuje 

i snažna četvrta grupa: utisci što su aktivnošću 

predsvesnog preko dana u našem nesvesnom 

(Nsv) pokrenuti, i najzad, kao 5. grupu možemo dodati: 

indiferentne utiske dana koji su zbog toga ostali 

nerešeni. 

Psihičke intenzitete koje ovi ostaci duševnog života 

uvode u stanje spavanja, pre svega one iz grupe 

nerešenog, ne smemo nikako potcenjivati. Sigurno je 

da se ovi nadražaji i za vreme noći bore da bi došli 

do izraza, i sa isto takvom sigurnošću možemo pretpostaviti 

i to da stanje spavanja onemogućava nastav- 

Ispunjenjc Želja 207 

ljanje ovog ekscitatornog procesa na uobičajeni način 

u predsvesnom, i njihov završetak preko dolaženja 

svesti. Ukoliko smo u stanju da postanemo svesni naših 

misaonih procesa normalnim putem, i noću, mi 

jednostavno ne spavamo. Kakvu promenu izaziva 

stanje spavanja u sistemu predsvesnog (Psv), to ne 

umem da kažem 1 ali nema nikakve sumnje da psihološku 

karakteristiku sna treba u suštini tražiti baš 

u modifikacijama u katheksiji upravo ovoga sistema, 

sistema koji takođe kontroliše pristup motilitetu koji 

je u snu paralizovan. S druge strane, nijedna stvar 

u psihologiji snova ne daje mi razloga za pretpostavku 

da san stvara bilo kakve modifikacije, osim 

sekundarnih, u odnosima sistema nesvesnog (Nsv). 

Noćnom uzbuđenju u predsvesnom (Psv) ne preostaje 

dakle nijedan drugi put nego onaj kojim idu podsticaji 

želje iz nesvesnog (Nsv). Predsvesni nadražaji 

moraju tražiti pojačanje iz nesvesnog (Nsv) i moraju 

pratiti nesvesna uzbuđenja duž njihovih zaobilaznih 

puteva. A kakav je odnos predsvesnih ostataka 

prethodnoga dana prema snovima? Nema nikakve 

sumnje da oni u velikom broju prodiru u sadržaj sna, 

da ga koriste da bi se i noću nametnuli svesti; štaviše, 

oni katkad dominiraju sadržinom sna, primoravaju 

je da nastavi aktivnost u toku dana. Sigurno je, 

tnkođe, da ostaci prethodnog dana moraju imati i 

svaki drugi karakter isto tako kao i karakter želja; 

ali pri tome je u najvećoj meri poučno, i za učenje o 

ispunjenju želja upravo odlučujuće, utvrditi kakvom 

se uslovu moraju povinovati da bi bili primljeni 

u san. 

Uzmimo jedan od ranije navedenih primera snova, 

na primer san koji mi mog prijatelja Otona prikazuje 

sa znacima Bazedovljeve bolesti. U toku dana 

1 

Dalje prodiranje u poznavanje prilika stanja spavanja 

i uslova halucinacija pokušao sam da prikazem u svom 

članku „Metapsihološka dopuna učenju o snovima" (Metapsychologische 

Erganzung zur Traumlehre), objavljenom u 

Internationale Zeitschrift fvir Psychoanalyse IV, 1916/18, Sabrana 

dela, sveska X..


sam bio zabrinut a povod za to davao mi je Otonov 

izgled; a zabrinutost mi je padala teško kao i sve drugo 

što se te osobe tiče. I ona je, mogu pretpostaviti, 

pošla sa mnom i u spavanje. Verovatno sam želeo da 

utvrdim šta to s njim nije u redu. Noću je ova zabrinutost 

našla izraza u snu, koji sam ispričao, a čija 

je sadržina pre svega bila besmislena a, zatim, nije 

odgovarala nikakvom ispunjenju želje. Ali ja sam 

počeo istraživati odakle potiče ovaj neumesni izraz 

zabrinutosti koju sam preko dana osetio, te sam pomoću 

analize našao neku vezu u tome što sam Otona 

identifikovao sa nekim baronom L., a sebe sa profesorom 

R. Zašto sam baš morao izabrati ovu zamenu 

za misao preko dana postojalo je za to samo jedno 

objašnjenje. Za identifikaciju sa profesorom R. 

morao sam biti uvek spreman u Nsv, pošto se preko 

nje ispunjavala jedna od besmrtnih želja iz moga detinjstva 

— želja za veličinom. Ružne misli koje bih 

preko dana sigurno odbacio, upravljene prema mome 

prijatelju, iskoristile su priliku da se uvuku zajedno 

i da budu izražene, ali i zabrinutost toga dana je 

preko jedne zamene u sadržaju sna došla do neke 

vrste izražaja. Dnevna misao, koja sama po sebi nije 

bila nikakva želja, nego, naprotiv, zabrinutost, morala 

je na bilo koji način pronaći neko vezivanje za 

jednu infantilnu, sada nesvesnu i potisnutu želju 

koja bi je dalje, istina doteranu na odgovarajući način, 

„stvorila" za svest. Ukoliko je ova briga više dominirala, 

utoliko je nasilnije mogla biti uspostavljena 

veza koju je valjalo stvoriti: između sadržine želje 

i sadržine strahovanja uopšte nije morala ni da postoji 

neka veza, i u našem slučaju stvarno nije ni postojala. 

Možda bi bilo korisno da o ovom istom pitanju 

raspravljamo i u obliku istraživanja o tome kako se 

san ponaša ako mu se u njegovim mislima pruži materijal 

koji potpuno protivureči ispunjenju želje, dakle 

opravdane brige, bolnih razmišljanja, mučnih 

zapažanja. Raznovrsnost mogućnih rezultata može se 

onda razvrstati na ovaj način: a) Radu sna uspeva 

da sve neprijatne predstave zameni suprotnim pred- 


stavama i da neprijatne afekte, koji njima pripadaju, 

potisne. To onda daje jedan čist san zadovoljenja, 

konkretno „ispunjenje želje" za koje izgleda da više 

ništa ne treba reći. b) Neprijatne predstave dolaze, 

u manifestni sadržaj sna više ili manje izmenjene, ali 

još uvek dovoljno jasne. Ovo je slučaj koji izaziva 

sumnju u vrednost teorije želje kod snova i traži 

dalje istraživanje. Takvi snovi neprijatne sadržine 

mogu se osetiti ili kao indiferentni, ili mogu biti praćeni 

čitavim neprijatnim afektom koji izgleda opravdan 

njhovom predstavnom sadržinom ili, pak uz razvijanje 

straha, mogu dovesti čak do buđenja. 

Analiza potom ukazuje da su i ovi neprijatni 

snovi ispunjenja želja. Neka nesvesna i potisnuta 

želja, čije ispunjenje snevačevo Ja ne bi moglo osetiti 

drukčije nego kao mučno, poslužila se pogodnom prilikom 

koja joj se pruža postojećom katheksom neprijatnih 

ostataka prethodnog dana, pružila je svoju 

pomoć, i tako im omogućila da uđu u san. Ali dok se 

u slučaju a nesvesna želja poklopila sa svesnom, u 

slučaju b otkriva se nesuglasica između nesvesnog i 

svesnog — između potisnutog Ja — i situacije bajke 

o trima željama koje vila dozvoljava onom bračnom 

paru — a koja biva ostvarena (vidi na str. 231). A zadovoljstvo 

zbog ispunjenja potisnute želje može ispasti 

tako veliko da može održati ravnotežu u neprijatnim 

afektima vezanim za ostatke iz prethodnog 

dana. San je tada u osećajnom tonu ravnodušan, mada 

s jedne strane predstavlja ispunjenje želje, a s druge 

ispunjenje nekog strahovanja. Ili se može dogoditi 

da spavajuće Ja uzme još obilnije učešće u stvaranju 

sna, da na ostvareno zadovoljstvo potisnute 

želje reaguje žustro i indignirano i da samo načini 

kraj snu uz izbijanje straha. Nije dakle teško videti 

da su neprijatni snovi i snovi straha u smislu teorije 

isto tako ispunjenje neke želje kao što su to direktni 

snovi zadovoljenja. 

Neprijatni snovi mogu biti i snovi kazne. Mora 

se priznati da se njihovim priznavanjem u izvesnom 

smislu doprinosi nešto novo teoriji snova. Sto se njima 

ispunjava isto tako je nesvesna želja: želja da sne- 


210 


vač bude kažnjen za potisnuti i nezadovoljeni impuls 

želje. Snovi te vrste u toj meri se uklapaju u ovde 

zastupljen zahtev da je pokretačka snaga za stvaranje 

jednog takvog sna morala biti data od neke želje 

koja pripada nesvesnom. Jedna tanani ja psihološka 

analiza, međutim, pokazuje kako se takve želje razlikuju 

od ostalih želja sna. U slučajevima grupe b 

pripadala je nesvesna, želja koja san stvara potisnutom, 

kod snova kazne to je isto tako nesvesna želja, 

ali ovu treba smatrati kao da ne pripada potisnutom, 

nego ,,egu". Snovi kazne, dakle, ukazuju na mogućnost 

još dalekosežnijeg učešća ,,ega" u stvaranju sna. 

Mehanizam stvaranja sna postaje uopšte mnogo providni 

j i ako — umesto suprotnosti (kontrasta) između 

„svesnog" i „nesvesnog" — stavimo kontrast između 

,,ega" i „potisnutog". To se ne može dogoditi ako ne 

povedemo računa o zbivanjima kod psihoneuroze, pa 

zato u ovoj knjizi to nije ni sprovedeno. Na ovom 

mestu samo napominjem da snovi kazne nisu uopšteno 

vezani za uslov da neprijatni ostaci prethodnog 

dana budu neprijatni. Oni, naprotiv, nastaju najlakše 

pod suprotnom pretpostavkom: da su ostaci 

prethodnog dana zadovoljavajuće prirode, ali da izražavaju 

zabranjena zadovoljenja. Od ovih misli ništa 

ne dolazi u manifestni san kao njihova dijametralna 

suprotnost, baš kao što je to bio slučaj sa snovima koji 

pripadaju grupi a. Suštinski karakter snova kazne bio 

bi, dakle, da stvaralac sna ne postaje nesvesna želja 

iz potisnutog sistema nesvesnog (Nsv), nego kaznena 

želja koja reaguje protiv nje, i koja pripada egu, iako 

nesvesna (tj. kao predsvesna).* 

Zeleo bih da nešto od ovoga što sam ovde izneo 

objasnim na jednom svom ličnom snu, pre svega način 

kako rad sna postupa sa ostatkom mučnih iščekivanja 

od prethodnog dana. 

„Nejasan početak. Kažem svojoj ženi da imam 

neku novost za nju, nešto naročito. Ona se uplaši i 

1 Ovde je pogodno mesto da se unese super-ego (nad-ja), 

jedan od kasnijih pronalazaka psihoanalize. 


neće ništa o tome da čuje. Ja je, međutim, uveravam 

da je to nešto što će je veoma obradovati, i počinjem 

da pričam da je oficirski kor našeg sina poslao jednu 

lumu novaca (5000 kruna?) ... kao nešto o priznanju 

... podeli... Pri tom odem s njom u jednu sobicu, 

nalik na ostavu, da bih onde nešto potražio. Odjednom 

vidim svoga sina, on nije u uniformi, odelo 

mu više liči na neko tesno sportsko odelo (kao morski 

pas?) sa nekom malom kapom. On se penje na 

jednu korpu, koja se nalazi pored jednog ormana, kao 

da želi da nešto stavi na taj orman. Ja ga pozovem, ali 

odgovora nema. Izgleda kao da su mu lice, ili čelo, 

povezani; nešto doteruje u ustima, nešto stavlja u 

usta. I kosa mu se presijava kao da je seda. Ja pomislih: 

Zar može biti toliko iznuren? I zar ima lažne 

zube? Pre nego što mogu ponovo da ga pozovem, ja 

se probudih — bez straha, ali sa lupanjem srca. Sat 

pokazuje: dva i po." 

I ovoga puta je nemogućno dati potpunu analizu. 

Ograničavam se na to da istaknem nekoliko odlučujućih 

tačaka. Povod za san su dala neprijatna iščekivanja 

prethodnoga dana: od sina koji se borio na 

frontu ponovo su izostale vesti više od dve nedelje. 

Lako se može vide ti da u sadržaju san izražava uverenje 

da je sin ranjen ili da je poginuo. Na početku 

sna zapaža se energično nastojanje da se neprijatne 

misli zamene suprotnim. Imam da kažem nešto veoma 

prijatno, nešto u vezi sa slanjem novca, sa priznanjem, 

sa podelom. (Suma novaca potiče od jednog 

prijatnog događaja u mojoj lekarskoj praksi, hoće dakle 

uopšte da skrene sa teme). Ali to nastojanje ne 

uspeva. Majka naslućuje nešto strašno i neće da me 

sasluša. Prerušivanja su takođe suviše tanka, svuda 

se probija odnos prema onom što treba da bude potisnuto. 

Ako je sin poginuo, onda će njegovi drugovi 

poslati kući njegove stvari; ono što on ostavlja, imaću 

da podelim između braće i sestara i drugih; priznanje 

— oficiru često se ukazuje posle njegove „junačke 

smrti". San dakle teži za tim da neposredno 

izrazi što je najpre želeo da porekne, pri čemu se njegova 

težnja ka ispunjenju želje ističe još i izopača- 

14«

212 


vanjima. (Prema švečreru, promenu mesta u snu 

treba svakako razumeti kao simboliku praga). Mi, naravno, 

ne slutimo šta je dalo snu pokretačku snagu 

koja je za to bila potrebna. Ali sin se ne pojavljuje 

kao neko koji „pada", nego kao neko koji se „penje". 

On nije u uniformi nego u sportskom odelu, to jest, 

na mesto jedne nesreće koje se sada plašimo, došla 

je neka druga, ranija, koju je pretrpeo u sportu, kad 

je na skijanju pao i slomio gornju butnu kost. Ali način 

kako je obučen, da liči na morskog psa, odmah 

podseća na jednog mlađeg dečaka, na našeg smešnog 

malog unuka; seda kosa podseća na njegovog oca koji 

je u toku rata bio teško pogođen, na našeg zeta. Sta 

sve ovo treba da znači? Ali dosta s tim! Mesto: jedna 

ostava, orman iz kojeg želi da izvadi nešto (u snu: 

da nešto stavi na njega) — sve su to jasne aluzije na 

moj sopstveni udes koji sam imao kad sam bio nešto 

malo preko dve godine, ali još ni pune tri. Popeo sam 

se na jednu klupicu u ostavi da bih dohvatio neki 

slatkiš koji je bio na ormanu ili na stolu. Stoličica se 

preturila i pogodila me ivicom ispod donje vilice. Mogao 

sam i sve zube da izbijem. Pri tome se javlja 

jedna opomena: To si i zaslužio — kao neprijateljski 

impuls protiv hrabrog ratnika. Dublja analiza mi je 

najzad omogućila da pronađem taj skriveni impuls 

koji se mogao zadovoljiti nesrećom moga sina od koje 

smo svi strepeli. To je zavist što se oseća prema mladosti 

i koju čovek koji je već ostareo misli da ju je 

tokom života ugušio u korenu. I ne može biti nikakve 

sumnje da baš snaga bolnog uzbuđenja — da se 

ovakva nesreća zaista dogodila — pronalazi ovakvo 

potisnuto ispunjenje želje u cilju njegovog olakšanja. 

Sada sam u stanju da jasno kažem šta nesvesna 

želja znači za san. Hteo bih da priznam da postoji 

čitava jedna klasa snova za koje podsticaj pretežno, 

ili čak i isključivo, dolazi iz ostataka dnevnog života; 

i mislim, čak, da bi me želja da jednom postanem 

„profesor extraordinarius" (= vanredni profesor) one 

noći mogla ostaviti da mimo spavam, da briga o 

zdravlju moga prijatelja koju sam prethodnog dana 

osetio nije još uvek bila tako živa. Ali ova briga, 

•€"• 


sama, ne bi još stvorila nikakav san; pokretačkoj 

snazi koja je snu bila potrebna morala je doprineti 

jedna želja; to je bila stvar zabrinutosti da jednu takvu 

želju stvori kao pokretačku snagu za izazivanje 

sna. Da to odmah izrazim jednim poređenjem: sasvim 

je mogućno da misao prethodnog dana igra ulogu 

nekog preduzimača za san; ali preduzimač koji, kao 

što se kaže, ima ideju i težnju da tu ideju ostvari, 

ipak bez kapitala ne može ništa da uradi; njemu je 

potreban kapitalista koji će na sebe primiti troškove, 

a taj kapitalista koji doprinosi psihičkim troškovima 

za san, uvek je i bezuslovno, ma šta bila dnevna misao, 

— jedna želja iz nesvesnog. 

Drugi put je preduzimač sam kapitalista; to je 

za san čak i uobičajeniji slučaj. Dnevni rad izazvao 

je neku nesvesnu želju, i ona sada stvara san. I ostale 

mogućnosti ekonomskog odnosa koji sam ovde naveo 

kao primer imaju svoju paralelu u procesima sna; 

preduzimač može i sam doneti sobom neku malenkost 

od kapitala; može se i veći broj preduzimača obratiti 

jednom istom kapitalisti; mogu i više kapitalista zajednički 

da prikupe sumu koja je potrebna preduzimaču. 

Na isti način postoje i snovi, nošeni više od 

jedne želje sna, a postoji i više takvih varijanata koje 

se vrlo lako mogu prevideti i koje nam ne pružaju 

više nikakav interes. Sve što je ostalo još nepotpuno 

u ovom raspravljanju o želji sna, moći ćemo dopuniti 

tek kasnije. 

Tertium comparationis (treći stepen poređenja) 

poređenja koji je ovde upotrebljen — kvantitet stavljen 

preduzimaču na raspolaganje u odgovarajućoj 

količini — dopušta da bude primenjen u još većim 

pojedinostima za objašnjenje same strukture sna. U 

većini snova može se prepoznati jedan centar, opremljen 

naročitim čulnim intenzitetom, kao što je to ranije 

objašnjeno. Po pravilu, to je direktno predstavljanje 

ispunjenja želje, jer ako poništimo pomeranje 

koje je izvršio rad sna, naći ćemo da je psihički intenzitet 

elemenata u mislima sna zamenjen čulnim 

intenzitetom elemenata u sadržaju sna. Elementi koji 

se nalaze u blizini ispunjenja želje često nemaju ni-


kakva posla s njegovim smislom, nego se pokazuju 

kao izdanci neprijatnih misli koje su u protivrečnosti 

sa željom. Ali oni su često, zbog veštački stvorene 

veze sa centralnim elementom, dobili toliko intenziteta 

od njih da su sposobni da budu u snu predstavljeni. 

Tako se snaga ispunjenja želje da stvori predstavu 

difundira nad izvesnom sferom oko nje, unutar 

koje svi elementi, pa i oni koji su sami po sebi bez 

sredstava, dobivaju snagu da budu predstavljeni. U 

slučaju snova aktiviziranih sa više želja lako je odvojiti 

sfere pojedinih ispunjenja želja jednu od druge, 

i lako je takođe shvatiti praznine u snu kao granične 

zone između sfera. 

Iako smo značenje uloge koju ostaci prethodnog 

dana vrše u snu ograničili primedbama koje smo 

sada izneli, ipak se isplaćuje trud da im poklonimo još 

malo pažnje. Oni ipak moraju predstavljati neopho^ 

dan ingrediens u stvaranju sna, ako nas iskustvo 

može iznenaditi činjenicom da svaki san u svom sadržaju 

odaje neko vezivanje za jedan recentni utisak 

iz prethodnog dana, često i najbeznačajnije vrste. 

Dosad još nismo bili u mogućnosti da objasnimo neophodnost 

za ovaj dodatak mešavini koja predstavlja 

san. Ta neophodnost data je samo onda ako se 

čvrsto držimo uloge koju vrši nesvesna želja, pa onda 

za objašnjenje pitamo psihologiju neuroze. Od psihologije 

neuroza saznajemo da nesvesna predstava 

kao takva uopšte, nije u stanju da uđe u predsvesno, 

i da onde može da dejstvuje samo uspostavljanjem 

veze sa jednom predstavom koja već pripada predsvesnom, 

prenoseći svoj intenzitet na nju, a da, pri 

tome, sama bude od nje pokrivena. To je činjenica 

prenošenja koja pruža objašnjenje tako mnogih upadljivih 

pojava u duševnom životu neurotičara. Prenošenje 

ovu presvesnu predstavu koja na taj način stiče 

nezasluženi stepen intenziteta može ostaviti ili neizmenjenu, 

ili joj može nametnuti jednu modifikaciju 

izvedenu iz sadržaja predstave koja prenos vrši. Neka 

mi se ne zameri što sam sklon iznošenju poređenja 

iz svakodnevnog života, ali nalazim se u iskušenju 

da kažem da su prilike u kojima se nalazi potisnuta 

Ispunjenje željo 215 

predstava slične prilikama u našoj otadžbini za jednog 

američkog zubara koji ne srne da obavlja svoju 

praksu, ako se ne posluži jednim rite promovisanim 

doktorom medicine kao firmom i zaštitom pred zakonom. 

I upravo kao što lekari sa ne baš najvećom 

praksom ulaze u ovakve odnose sa zubotehničarima, 

tako ni u psihičkom svetu za pokrivanje jedne potisnute 

predstave ne bivaju odabrane one predsvesne 

ili svesne predstave koje su već privukle dovoljnu 

količinu pažnje što radi u predsvesnom. Nesvesno voli 

da svoje veze ispreda prvenstveno oko predsvesnih 

utisaka i predstava koje su ostale ili nezapažene ili 

indiferentne, pa im zato nije poklanjana nikakva pažnja, 

ili su bile odbačene pa im je tako pažnja odmah 

oduzeta. U učenju o asocijaciji postoji jedna poznata 

postavka, potvrđena celokupnim iskustvom, da predstave 

koje su povezane veoma intimnom vezom u 

jednom pravcu tako reći teže da odbace čitave grupe 

novih veza; ja sam jednom načinio eksperiment da 

na ovoj postavci zasnujem jednu teoriju o histeričnim 

paralizama. 

Ako prihvatimo da slična potreba za prenošenjem 

u stranu potisnutih predstava dolazi do izražaja 

i u snu, koju smo otkrili pri analizama neuroze, 

onda se takođe jednim udarcem objašnjavaju dve zagonetke 

sna: da svaka analiza sna dokazuje da je 

jedan recentni utisak utkan u njegov sklop, i da je 

ovaj recentni elemenat često najbanalnije vrste. Mi 

ćemo dodati razlog što smo već na jednom drugom 

mestu saznali zašto recentni i indiferentni elementi 

tako često dospevaju u sadržaj sna kao zamena za 

najstarije elemente misli snova, što u isto vreme treba 

najmanje da se plaše cenzure otpora. Ali dok nam 

sloboda od cenzure objašnjava samo pretpostavljanje 

trivijalnih elemenata, činjenica što su recentni elementi 

tako konstantni ukazuje na postojanje potrebe 

za prenošenjem. Obe grupe utisaka zadovoljavaju 

pravo potisnutog na materijal koji je još uvek slobodan 

od asocijacija: indiferentni utisci zato što nisu 

dali nikakvog povoda za stvaranje izdašnih veza, a recentni 

zato što još nije bilo vremena za to da ih stvore.


Tako mi vidimo da ostaci prethodnog dana, među 

koje možemo sad ubrojiti i indiferentne utiske, ne 

samo što nešto pozajmljuju od nesvesnog (Nsv) ako 

im uspe da uzmu učešće u stvaranju sna, naime, pokretačku 

snagu kojom potisnuta želja raspolaže, nego 

i da nesvesnome pružaju nešto neophodno potrebno, 

naime neophodno vezivanje za prenošenje. Kad bismo 

ovde hteli da dublje prodremo u duševna zbivanja, 

morali bismo jasnije osvetliti igru nadražaja između 

predsvesnog i nesvesnog našta nas svakako 

goni proučavanje psihoneuroza, ali zašto nam upravo 

san ne pruža nikakav oslonac. 

Samo još jedna napomena o ostacima prethodnog 

dana. Nema nikakve sumnje da su upravo oni narušivači 

spavanja, a ne san, koji se naprotiv trudi da 

spavanje čuva. Na ovo ćemo se kasnije još jednom 

vratiti. 

Dosad smo proučavali želju sna, izvodili je iz 

nesvesnog i analizirali njen odnos prema ostacima 

prethodnog dana, koji sa svoje strane mogu biti ili 

želje ili psihički nadražaji bilo koje vrste, ili jednostavno 

recentni utisci. Na taj način smo stvorili mesta 

za svako pravo koje bi mogla istaći bilo koja od mnogobrojnih 

misaonih aktivnosti u vezi sa važnošću uloge 

koju one igraju u procesu stvaranja sna. Ne bi 

bilo nemogućno da na osnovu našeg razmišljanja objasnimo 

čak i one ekstremne slučajeve u kojima san 

nastavljajući dnevni rad, srećno dolazi do rešenja 

jednog nerešenog zadatka budnog stanja. Nedostaje 

nam samo jedan primer te vrste, da bismo njegovom 

analizom otkrili infantilni ili potisnuti izvor želje 

čija je pomoć tražena i tako uspešno pojačala nastojanje 

predsvesne aktivnosti. Ali mi nismo načinili ni 

jedan jedini korak bliže rešenju zagonetke: zašto nesvesno 

u spavanju ne može da pruži ništa drugo osim 

pokretačke snage za ispunjenje jedne želje. Odgovor 

na ovo pitanje mora baciti svetlost na psihičku prirodu 

izražavanja želja, i ja mislim da on mora biti 

dat na osnovu sheme psihičkog aparata. 

Ne sumnjamo ni u činjenicu da je i ovaj aparat 

svoje sadašnje savršenstvo stekao putem jednog du- 


žeg razvoja. Pokušajmo sad da ga vratimo natrag u 

jedan raniji stepen njegove radne sposobnosti. Pretpostavke 

čije opravdanje moramo tražiti u drugom 

pravcu kazuju nam da su nastojanja aparata najpre 

bila upravljena težnji da ostane što je mogućno dalje 

od nadražaja; stoga je on u svojoj prvoj konstrukciji 

primio izgled jednog refleksnog aparata, što mu je 

dozvoljavalo da je svaka čulna senzacija koja je na 

njega delovala mogla odmah da bude ispražnjena motornim 

putem. Ali zahtevi života smetaju ovoj jednostavnoj 

funkciji; i tim zahtevima aparat ima da zahvali 

podstrek za svoj dalji razvoj. Potrebe života mu 

prilaze najpre u obliku snažnih telesnih potreba. Uzbuđenje 

izazvano unutrašnjom potrebom potražiće 

pražnjenje u motilitetu koji možemo obeležiti kao 

„unutrašnja promena" ili „izraz emocije". Gladno 

dete bespomoćno plače ili se koprca. Ali situacija 

ostaje neizmenjena, jer nadražaj koji proizlazi iz unutrašnje 

potrebe ne odgovara snazi koja samo momentano 

gura, nego snazi koja kontinuirano operiše. Preokret 

može nastupiti tek onda, kad se bilo kojim putem, 

kod deteta ukazivanjem pomoći spolja, stvori 

iskustvo doživljaja zadovoljenja koji ukida unutrašnji 

stimulus. Bitni sastavni deo toga doživljaja jeste 

pojava izvesnog opažaj a (u našem primeru hrane), 

čija slika sećanja odsad ostaje asocijirana sa tragom 

sećanja stimulacije izazvane potrebom, čim se ova 

potreba pojavi sledeći put, doći će zbog uspostavljene 

veze do psihičkog nadražaja koji će ponovo katheksirati 

sliku sećanja onog zapažaja i ponovo izazvati 

samo zapažanje, dakle ponovo uspostaviti situaciju 

prvog zadovoljenja. Impuls takve vrste je ono što nazivamo 

željom; ponovno pojavljivanje percepcije jeste 

ispunjenje želje, i potpuna katheksa percepcije, 

počev od izazivanja potrebe, jeste najkraći put ka 

ispunjenju želje. Ništa nam ne stoji na putu da pretpostavimo 

da je postojalo primitivno stanje psihičkog 

aparata, u kome se ovaj put zaista ovako obavlja, 

dakle da željen je završava u haluciniranju. Cilj ove 

prve psihičke aktivnosti jeste dakle identitet opaža- 

ywm


ja — naime ponavljanje onog opažaja (percepcije) 

koje je vezano sa zadovoljenjem potrebe. 

Mora da je neko gorko životno iskustvo ovu primitivnu 

aktivnost mišljenja modifikovalo u jednu 

celishodniju, sekundarnu aktivnost. Uspostavljanje 

perceptualnog identiteta na kratkom regredijentnom 

putu u unutrašnjosti aparata, na drugom mestu nema 

onu posledicu koja je spolja povezana sa katheksijom 

iste percepcije. Zadovoljenje ne nastupa, a potreba i 

dalje traje. Da bi unutrašnja katheksa mogla imati 

istu vrednost kao spoljašnja, morala bi se neprestano 

održavati, kao što se stvarno događa u halucinatoričnim 

psihozama i u fantazijama gladi, koje svoju celokupnu 

psihičku aktivnost iscrpljuju tako što se 

čvrsto drže željenog objekta. Da bi se postigla jedna 

svrsishodni]a primena psihičke snage, potrebno je da 

se puna regresija zaustavi pre nego što postane potpuna, 

tako da ne može ići iznad slike sećanja, i da 

može potražiti druge puteve koji naposletku vode do 

uspostavljanja željenog perceptualnog identiteta iz 

pravca spoljašnjeg sveta. 1 Ova inhibicija regresije i 

skretanje nadražaja koje posle toga dolazi postaju zadatak 

jednog drugog sistema koji kontroliše proizvoljan 

pokret, to jest što se prvi put koristi pokretom 

za one svrhe kojih smo se ranije setili. Ali celokupna 

komplikovana misaona aktivnost koja se nastavlja 

od slike sećanja pa sve do uspostavljanja identiteta 

percepcije od strane spoljašnjeg sveta predstavlja 

ipak samo jedan zaobilazan put ka ispunjenju želje 

koji je iskustvom postao neophodan. 2 

To mišljenje 

nije ništa drugo do zamena za halucinatornu želju, i 

ako je san ispunjenje želja, to onda postaje samo po 

sebi razumljivo pošto jedino želja može naš psihički 

aparat pokrenuti na rad. San koji svoje želje ispunja- 

1 

Drugim recima, postaje jasno da tu mora postojati 

neko sredstvo za „proveravanje realnosti". 

2 

O ispunjenju želje sna Le Loren (Le Lorrain) s pravom 

kaže: Sans fatigue serieuse, sans etre oblige de recourir 

a cette lutte opiniatre et longue qui use et corrode les 

jouissances poursuivies." 

Ispunjenje željo 219 

va na kratkom regredijentnom putu sačuvao nam je 

time samo jednu probu za primoran način rada psihičkog 

aparata koji je, kao necelishodan, napuštan. 

Izgleda da je u noćni život prognano sve ono što je 

nekad dominiralo u budnom stanju, dok je psihički 

život bio još mlad i nesposoban, kao što na primer u 

dečjoj sobi nalazimo primitivno oružje koje je odraslo 

čovečanstvo napustilo: luk i strelu. Sanjanje je 

jedan deo infantilnog mentalnog života koji je prevaziđen. 

Ovi metodi rada psihičkog aparata koji su 

u budnom stanju normalno potisnuti dolaze do izražaja 

još jednom u psihozama, i onda otkrivaju svoju 

nesposobnost da zadovolje naše potrebe u odnosu na 

spoljašnji svet. 1 

Nesvesni impulsi želja očigledno teže za tim da 

se i danju istaknu, i činjenica prenošenja kao i psihoze 

pokazuju da bi oni želeli da na putu kroz sistem 

predsvesnog prodru u svest i da steknu kontrolu nad 

motilitetom. U cenzuri između nesvesnog (Nsv) i 

predsvesnog (Psv), čije nam prihvatanje san upravo 

nameće, moramo dakle prepoznati i poštovati čuvara 

našeg duševnog zdravlja. Nije li onda to jedna čuvareva 

nepažnja što u toku noći smanjuje svoju delatnost, 

što dozvoljava da potisnuti impulsi nesvesnog 

dođu do izražaja, što ponovo omogućava halucinatornu 

regresiju? Ja tako ne mislim. Jer čak i kad kritički 

čuvar odlazi na spavanje — mi raspolažemo dokazima 

za to da on ipak ne spava dubokim snom, da 

on ipak zatvara kapiju snazi motiliteta. Bez obzira na 

to kakvi se impulsi iz inače inhibiranog nesvesnog 

javljali na pozornici, možemo ih ostaviti na miru, pošto 

nisu u stanju da motorni aparat stave u pokret 

koji jedini može modifikovati spoljni svet. Stanje 

spavanja garantuje bezbednost tvrđave koju treba 

čuvati. Položaj je manje bezazlen ako pomeranje sna- 

1 

Ove misli sam opširnije izložio na jednom drugom 

mestu (Formulisanja o dva principa psihičkog zbivanja, Formulierungen 

iiber die zwei Prinzipien des psvchischen Geschehens, 

Sabrana dela sveska VIII) i kao oba principa postavio 

princip zadovoljstva i realnosti.

220 


ga nije izvršeno noćnim popuštanjem u primeni snage 

kritičke cenzure, nego njenim patološkim slabljenjem 

ili patološkim jačanjem nesvesnih nadražaja, 

sve dok je predsvesno još uvek kathektirano i dok 

vrata ka motilitetu stoje otvorena. Onda je čuvar savladan, 

nesvesni nadražaji ovladavaju predsvesnim 

(Psv), a potom ovladaju i našim govorom i radnjama, 

ili pak iznuđavaju halucinatornu regresiju i upravljaju 

tokom aparata koji nije stvoren za njihovu upotrebu 

zbog privlačenja što ih percepcije vrše na raspodelu 

naše psihičke energije. To stanje nazivamo 

— psihozom. 

Sada se nalazimo na najboljem putu da dalje izgrađujemo 

psihološko postolje koje smo napustili 

uvođenjem oba sistema — nesvesnog (Nsv) i predsvesnog 

(Psv). Ali imamo još dovoljno motiva da se zadržimo 

na ocenjivanju želje kao jedine psihičke pokretačke 

sile pri stvaranju sna. Prihvatili smo objašnjenje 

da je san zato svaki put ispunjenje želje što 

je on rad sistema nesvesnog čija aktivnost ne zna ni 

za kakav drugi cilj osim za ispunjenje želje i koji ne 

raspolaže nikakvim drugim snagama osim snagama 

impulsa želje. Ako sad, ma samo i za trenutak, nastojimo 

da se zadržimo na pravu da na tumačenju snova 

zasnivamo tako dalekosežne psihološke spekulacije, 

onda nam se nameće obaveza da pokažemo da su nam 

te spekulacije omogućile da san uvrstimo u jedan 

sklop koji može obuhvatiti i druge psihičke tvorevine. 

Ako tako što postoji kao sistem nesvesnog (Nsv) 

— ili nešto što je za naša razmatranja njemu analogno 

—, onda san ne može biti njegova jedina manifestacija; 

svaki san može biti ispunjenje jedne želje, 

ali pored snova mora da postoje i drugi oblici nepravilnih 

ispunjenja želja. I, zaista, teorija svih psihoneurotičkih 

simptoma kulminira u jednoj rečenici da 

se i oni moraju shvatiti kao ispunjenje želja nesvesnog. 

1 

Na osnovu našeg objašnjenja san postaje samo 

1 

Korektnije rečeno: Jedan udeo simptoma odgovara 

nesvesnom ispunjenju želje, drugi stvaranju reakcije protiv 

želje. 

Ispunjenje zelja 221 

prvi član u jednom za psihijatra veoma značajnom 

nizu, čije razumevanje znači rešenje čisto psihološkog 

udela psihijatrijskog zadatka. 1 Ostale delove 

ovoga niza ispunjenja želja, na primer histerične 

simptome, smatram samo bitnim karakterom, koji se 

ne može otkriti u snovima. Naime, iz istraživanja na 

koja sam u toku ove rasprave često ukazivao, znam 

da za stvaranje jednog histeričnog simptoma moraju 

konvergirati oba strujanja našeg duševnog života. 

Ovaj simptom nije samo izraz jedne realizovane nesvesne 

želje; mora da je prisutna još neka želja iz 

predsvesnog koja je ispunjena istim simptomom, tako 

da je simptom najmanje dva puta determinisan, svaki 

put jednim od sistema koji se nalaze u konfliktu. 

Nema granica za dalje determinante. Jednom daljem 

predeterminisanju — kao i kod sna — nisu postavljene 

nikakve prepreke. Determinisan je koje ne potiče 

iz nesvesnog (Nsv) jeste, koliko se može videti, redovno 

tok misli koji reaguje protiv nesvesne želje, na 

primer neko kažnjavanje samoga sebe. Mogu, dakle, 

sasvim uopšteno reći da jedan histeričan simptom nastaje 

samo onde gde se dva suprotna ispunjenja želje, 

svako iz izvora jednog drugog psihičkog sistema, 

mogu uzajamno približavati u jednom izrazu (Uporedi 

u vezi s tim moje poslednje formulacije o postanku 

histeričnih simptoma u članku: „Hvsterische 

Phantasien und ihre Beziehung zur Bisexualitat", 

1908, Sabrana dela, sveska VII — Histerične fantazije 

i njihov odnos prema biseksualnosti). Primeri bi 

nam ovde malo koristili, budući da samo iscrpno otkrivanje 

postojeće komplikacije može izazvati ubeđenje. 

Stoga se zadovoljavam samo ovim tvrđenjem i 

iznosim jedan primer samo zbog njegove očiglednosti 

a ne zbog njegove dokazne snage. Histerično povraćanje, 

dakle, kod jedne pacijentkinje pokazalo se 

s jedne strane kao ispunjenje jedne nesvesne fanta- 

1 

Hughlings Jackson je izjavio: Pronađite suštinu sna, 

pa ste pronašli sve što se može znati o ludilu (Find out ali 

about dreams and you will have found ali about insanitv).

222 


zije iz godina njenog puberteta, naime želje da neprestano 

bude gravidna, da ima bezbroj dece, čemu 

se kasnije pridružilo i proširenje: od što je više mogućno 

ljudi. Protiv ove neumerene želje pojavila se 

snažna reakcija odbrane. Ali pošto je pacijentkinja 

povraćanjem mogla izgubiti svoje obline i svoju lepotu, 

tako da se nijednom muškarcu više nije dopadala, 

to je simptom odgovarao i mislima kažnjavanja; 

i pošto je bio pripušten od one strane, on se mogao 

i ostvariti. To je isti način upuštanja u jedno ispunjenje 

želja kojim se služila kraljica Parćana prema 

ijumviru Krasu. Ona je mislila da je Kras preduzeo 

ratni pohod iz gramzivosti, pa je naredila da njegovom 

lesu u usta sipaju rastopljeno zlato. „Evo ti ono 

što si želeo!" O snu zasad znamo samo to da on izražava 

ispunjenje želja iz nesvesnog; izgleda da vladajući 

predsvesni sistem ovo ispunjenje dopušta, pošto 

mu je nametnuo izvesna izobličenja. Mi stvarno nismo 

u stanju da dokažemo postojanje jednog toka misli 

koji bi bio suprotan želji sna, koji se u snu ostvaruje 

kao njegov protivnik. Samo, u analizama snova 

ovde-onde smo se sreli sa znacima stvaranja reakcije, 

kao što su, na primer, moja nežna osećanja prema 

prijatelju R. u snu o ujaku. Ali, dodatak iz predsvesnog 

koji nedostaje možemo naći bilo gde na drugom 

mestu. San srne da izrazi jednu želju iz nesvesnog, 

posle svakojakih izobličenja, dok se vladajući 

sistem povukao u želju za spavanjem, i ovu želju 

ostvario uspostavljanjem modifikacija koje može 

stvoriti u katheksi unutar psihičkog aparata, da bi 

najzad u njoj istra jao tokom celokupnog trajanja spavanja. 

1 

Ova čvrsto određena želja od strane predsvesnog 

da spava sada vrši opšti olakšavajući efekat na 

formiranje sna. Pomislimo na san oca koga snop svetlosti 

iz sobe mrtvog deteta podstiče na zaključak da 

1 Ovu misao pozajmio sam iz Lieboove (Liebault) teorije 

o spavanju; on je oživio hipnotičko istraživanje u našim 

danima (Du sommeil provoque etc, Pariš, 1889. — O izazvanom 

spavanju). 


se leš možda zapalio. Kao jednu od psihičkih sila koje 

su odlučujuće za to da otac u snu donosi ovaj zaključak 

umesto da dozvoli da ga snop svetlosti probudi, 

mi smo ukazali na želju koja za trenutak produžava 

život deteta predstavljenog u snu. Ostale želje koje 

potiču iz potisnutog verovatno su nam umakle, budući 

da ne možemo izvršiti analizu toga sna. Ali kao 

drugu pokretačku silu ovoga sna možemo pored toga 

uzeti i očevu potrebu za spavanjem; kao što se život 

deteta produžava kroz san za jedan trenutak, tako se 

i očevo spavanje produžava za jedan trenutak. „Neka 

se san produži" — tako glasi ova motivacija — „jer 

inače moram da se probudim." Ranije smo pričali o 

snovima koji se, očigledno, prikazuju kao snovi komoditeta. 

Zapravo, svi snovi imaju pravo na to da 

budu tako označeni. U snovima buđenje, koje spoljni 

čulni nadražaji tako obrađuju da se saglašavaju sa 

nastavljanjem spavanja, koji ih utkivaju u jedan san 

da bi im oteli pravo koje bi mogli polagati kao opomenu 

za spoljni svet, najlakše se može prepoznati 

efikasnost želje da se spavanje nastavi. Ali ta ista 

želja mora imati isto tako svoj udeo u dozvoljavanju 

svih ostalih snova, koji kao budioci samo iznutra 

mogu da prodrmaju subjekat iz stanja spavanja. U 

nekim slučajevima, ako san ide isuviše daleko, predsvesno 

saopštava svesti: „Ostavi to i spavaj dalje, sve 

je to samo san." Ali to, uglavnom, opisuje stav naše 

dominantne mentalne aktivnosti, prema snovima, 

mada nije glasno izrečeno. Iz svega toga moram izvući 

zaključak da mi, u toku čitavog stanja spavanja, 

isto tako sigurno znamo da sanjamo, kao što znamo i 

da spavamo. Neophodno je potrebno da ne poklonimo 

mnogo pažnje prigovoru da naša svest nikad nije 

skrenuta na jedno znanje, a na drugo samo pri određenom 

povodu, kad se cenzura oseti kao da je na nju 

izvršen prepad. S druge strane, postoje osobe koje su 

tokom noći sasvim jasno svesne da spavaju i da sanjaju 

i koje, izgleda, na taj način poseduju sposobnost 

da svesno upravljaju svojim snovima. Jedan takav 

snevač, na primer, nezadovoljan obrtom koji san 

uzima, prekida ga ne budeći se i počinje da ga sanja


iznova, da bi ga nastavio drukčije, sasvim onako kao 

što neki popularni pisac svom pozorišnom komadu na 

zahtev publike daje jedan srećniji završetak. Ili, drugi 

put, pošto ga je san doveo u seksualno uzbudljivu 

situaciju, misli: „To neću dalje da sanjam da se ne 

bih u polučiji iscrpeo, nego ću to radije ostaviti za 

jednu realnu situaciju." 

Markiz d'Ervej (D'Hervev) Vaschide je tvrdio da 

je stekao toliku vlast nad svojim snovima da je njihov 

dalji tok mogao po svojoj volji ubrzati i dati im 

onaj pravac koji je želeo. Izgleda da je u njega želja 

za spavanjem ustupila mesto jednoj drugoj predsvesnoj 

želji, naime želji da svoje snove posmatra i da 

u njima uživa. Sa jednom takvom željom spavanje je 

isto tako saglasno kao i sa ogradom da se probudi ako 

je ispunjen neki naročiti uslov (na primer, spavanje 

dadilje). Poznato je, takođe, da interesovanje za san 

u svih ljudi znatno povećava broj onih snova kojih se 

sećaju posle buđenja. 

O nekim drugim posmatranjima u upravljanju 

snovima Ferenci veli: „San sa svih strana obrađuje 

misao kojom je duševni život upravo zabavljen; on 

će odbaciti jednu sliku sna ako postoji opasnost da 

ispunjenje želje neće uspeti, pokušaće sa jednom novom 

vrstom rešenja, sve dok mu naposletku ne pođe 

za rukom da iskonstruiše jedno ispunjenje želje koje 

će kompromisno zadovoljiti obe instance duševnog 

života." 

D 

BUĐENJE KROZ SAN — FUNKCIJA 

SNA — SAN STRAHA 

Otkako znamo da je predsvesno u toku noći 

usredsređeno na želju za spavanjem, možemo proces 

sna s razumevanjem pratiti dalje. Ali najpre ćemo 

Buđenje kroz san — Funkcija sna 225 

sažeti naše dosadašnje znanje o njemu. Uzmimo dakle 

da su od budnog rada preostali ostaci prethodnog 

dana i od njih se nije mogla oduzeti celokupna u njih 

uložena energija. Ili da je aktivnost budnog života 

preko dana pokrenula jednu od nesvesnih želja, ili 

pak da oba ova događaja koincidiraju; o raznim mogućnostima 

u vezi s tim već smo govorili. Još u toku 

dana, ili tek s nastupanjem stanja spavanja prokrčila 

je nesvesna želja sebi put do ostataka prethodnog 

dana, i uspostavila prenos na njih. Tako sad nastaje 

jedna želja prenesena na recentni materijal, ili je potisnuta 

recentna želja ponovo oživela usled pojačanja 

iz nesvesnog. Ta želja bi sad htela da normalnim putem 

tokova misli kroz predsvesno, kojem jednim delom, 

i pripada prodre u svest. Ali ona nailazi na cenzuru 

koja još postoji i čijem uticaju sada podleže. Tu 

ona pretrpi izopačenje koje je već započelo prenošenjem 

na recentno. Dosad je ona na putu da postane 

nešto slično prinudnoj predstavi, sumanutoj ideji 

i slično, naime misao koja je prenošenjem pojačana, 

a cenzurom izobličena u izrazu. Ali sad zaspalost 

predsvesnog ne dozvoljava dalje nadiranje; verovatno 

se sistem zaštitio od prodiranja smenjivanjem svojih 

nadražaja. Stoga proces sna kreće putem regresije, 

koji je i otvoren upravo zbog osobitosti stanja 

spavanja, i pri tom podleže privlačenju od strane 

grupe sećanja, koje delimično i same postoje samo 

kroz vizuelne energije, a ne kao nešto prevedeno u 

terminologiju kasnijih sistema. Na putu ka regresiji 

proces sna stiče mogućnost da bude prikazan. O kompresiji 

ćemo raspravljati kasnije. On je sad prešao 

drugi deo svoga više puta zatomljenog puta. Prvi deo 

je vodio napred od nesvesnih scena ili fantazija ka 

predsvesnom; drugi deo opet teži od granice sa cenzurom 

ka percepcijama. Ali kad je proces sna postao 

sadržaj percepcija, on je tako reći zaobišao prepreku 

koju su mu u predsvesnom postavili cenzura i 

stanje spavanja. On uspeva da skrene pažnju na sebe 

i da bude primećen od svesti. Svest naime, koja za 

nas predstavlja čulni organ za shvatanje psihičkih 

kvaliteta, može se u budnom stanju nadražiti sa dva 

15 Frojđ, Odabrana dela, VII


mesta; u prvom redu, sa periferije celokupnog aparata, 

od perceptivnog sistema; osim toga od nadražaja 

zadovoljstva i nezadovoljstva, koji čine gotovo 

jedini psihički kvalitet pri transpoziciji energije u 

unutrašnjosti aparata. Inače su sva zbivanja u sistemima, 

i ona u predsvesnom, lišena svakog psihičkog 

kvaliteta, pa prema tome nisu ni objekat svesti, ukoliko 

joj ne donose zadovoljstvo ili nezadovoljstvo u 

percepiranju. Moraćemo da se odlučimo za pretpostavku 

da ova oslobađanja zadovoljstva automatski 

regulišu tok procesa snabdevanja energijom. Ali 

se kasnije pokazalo neophodnim da se tok predstava, 

da bi se omogućila tanani ja postignuća, načini manje 

zavisnim od prisustva ili odsustva nezadovoljstva. U 

tu svrhu su sistemu predsvesnog bili potrebni sopstveni 

kvaliteti koji bi mogli privući svest, i on ih je 

najverovatnije stekao povezivanjem predsvesnih procesa 

sa mnemičkim sistemom lingvističkih simbola, 

sistemom koji nije bio bez kvaliteta. Zahvaljujući 

kvalitetima ovog sistema svest, koja je ranije bila 

samo čulni organ za percepcije, sada postaje i čulnim 

organom za jedan deo naših misaonih procesa. Sada 

postoje tako reći dve senzorne površine, jedna okrenuta 

percepciji, a druga predsvesnim misaonim procesima. 

Moram pretpostaviti da senzornu površinu svesti 

koja je okrenuta predsvesnome, stanje spavanja 

čini daleko manje nadražljivom nego onu koja je 

upravljena perceptivnim sistemima. Ovo napuštanje 

interesovanja za noćne procese mišljenja ima i svoju 

svrhu. Mišljenje treba da prestane; predsvesno traži 

da spava. Ali kad je san jednom postao percepcija, on 

može, kvalitetima koje je sad stekao, da pobudi svest. 

Ovo čulno nadraženje postiže ono u čemu se njegova 

funkcija i sastoji: ono jedan deo energije raspoložive 

u predsvesnom upravlja kao pažnju na izazivača nadražaja. 

Prema tome, moramo priznati da san svaki 

put budi, da jedan deo mirujuće snage predsvesnog 

stavlja u akciju. Od ove snage sad snu pritiče ono 

dejstvo koje smo označili kao sekundarnu obradu 

s obzirom na povezanost i razumljivost. To znači da 


ona sa snom postupa kao sa svakim drugim perceptualnim 

sadržajem; on se podvrgava istim anticipativnim 

predstavama ukoliko ih njegov materijal dopušta. 

Ukoliko u ovom trećem delu procesa sna dolazi 

u obzir neki pravac kretanja, on je opet progredijentan. 

Da bismo izbegli nesporazume, biće na mestu da 

kažemo neku reč o hronološkim osobinama ovih procesa 

sna. Jedna vrlo privlačna misao Gobloa (Goblot), 

očigledno podstaknuta Morijevim (Maury) snom o giljotini, 

pokušava da ustanovi da se san ne koristi nijednim 

drugim vremenom osim prelaznog perioda između 

spavanja i buđenja. Buđenju je potrebno vreme. 

I u tom vremenu se zbiva san. Ljudi misle da je 

poslednja slika sna bila tako snažna da ih je primorala 

da se probude. U stvari, ona je samo zato bila 

tako snažna što smo u tom trenutku bili već sasvim 

blizu buđenju. ,,Un reve c'est un reveil qui commence" 

(San je buđenje koje počinje). 

Već je Diga (Dugas) istakao da Goblo mora odstraniti 

mnoge činjenice da bi njegova teza mogla zadobiti 

opšte važenje. Postoje takođe snovi iz kojih se 

ne budimo, na primer mnogi snovi u kojima sanjamo 

da sanjamo. Prema onom što znamo o radu sna, 

nipošto se ne možemo složiti s tim da se taj rad proteže 

samo na period buđenja. Naprotiv, verovatno 

prvi deo rada sna počinje već danju, još pod dominacijom 

predsvesnog. Drugi deo toga rada, modifikacija 

nametnuta cenzurom, privlačenje od strane nesvesnih 

scena, prodiranje do percepcije — sve to se svakako 

nastavlja preko ćele noći, i utoliko bismo uvek 

mogli biti u pravu ako izrazimo osećanje da smo sanjali 

ćelu noć, i onda kad ne umemo da kažemo šta 

smo sanjali. Ali ja ne smatram potrebnom pretpostavku 

da se procesi sna sve do našeg osvešćenja 

stvarno drže opisanog hronološkog reda; da najpre 

postoji prenesena želja sna, da se zatim obavlja izopačen] 

e zbog cenzure, da posle toga dolazi do promene 

pravca u smislu regresije itd. Pri opisivanju smo 

morali uspostaviti takvu uzastopnost; u stvari je svakako 

pre reč o istovremenom isprobavanju ovih i 

15«

228 


onih puteva, o kolebanju nadražaja u ovom ili onom 

pravcu dok naposletku, nagomilavanjem u najpovoljnijem 

pravcu, jedno naročito grupisanje ne postane 

stalno. Posle izvesnih ličnih iskustava, poverovao bih 

čak da je radu sna često potrebno više od jednog 

dana i jedne noći da bi dao svoj rezultat, pri čemu 

onda izvanredna veština u izgradnji sna gubi sve što 

je na njoj čudesno. Po mom shvatanju čak i zahtev 

da san postane razumljiv kao perceptivni događaj 

može doći do dejstva pre nego što sebi privuče svest. 

Od toga trenutka proces je svakako ubrzan, jer se 

sad san podvrgava istom postupku kao i ostalo što je 

percipirano. To je kao vatromet koji se satima priprema 

a koji se zatim ispali u jednom trenutku. 

Proces sna kroz rad sna dobij a sad ili dovoljan 

intenzitet da svest može privući sebi i da probudi 

podsvesno, potpuno nezavisno od vremena i dubine 

spavanja, ili pak njegov intenzitet nije dovoljan za 

to, i on mora pričekati dok mu neposredno pre buđenja 

ne dođe u susret pažnja koja je sad postala življa. 

Izgleda da većina snova radi sa uporedno neznatnim 

psihičkim intenzitetima, jer oni većinom čekaju 

do trenutka buđenja. Ali ovako se objašnjava i činjenica 

da mi po pravilu percipiramo nešto što smo 

sanjali, ako nas neko odjednom trgne iz dubokog sna. 

Prvi pogled pri tome, kao i prilikom spontanog buđenja, 

pogađa perceptivni sadržaj stvoren od rada 

sna, a sledeći pogađa sadržaj koji nam je dat spolja. 

Međutim, veće teorijsko interesovanje posvećuje 

se onim snovima koji su u stanju da nas probude 

usred spavanja. Možemo se setiti svrsishodnosti koja 

se svuda može dokazati, i postaviti sebi pitanje: zašto 

se snu, dakle, nesvesnoj želji, ostavlja snaga da 

ometa spavanje, dakle ispunjenje predsvesne želje. 

Objašnjenje je svakako u relaciji energije u koju nam 

nedostaje uvid. Kada bismo raspolagali takvim znanjem, 

verovatno bismo našli da dozvoljavanje da san 

uzme svoj tok i da utroši izvesnu količinu više ili 

manje odvojene pažnje, za njega predstavlja jednu 

uštedu energije u poređenju sa slučajem da nesvesno 

treba da držimo noću pod kontrolom isto tako kao 


i preko dana. Snevanje, kao što pokazuje iskustvo, 

ostaje u pomirljivom odnosu sa spavanjem, pa čak i 

onda ako ga više puta u toku jedne noći prekida. Čovek 

se probudi za trenutak, pa odmah ponovo zaspi. 

Kao kad u snu oteramo muvu: čovek se probudi ad 

hoc. I kad ponovo zaspimo, mi smo smetnju odstranili. 

Ispunjenje želje za spavanjem, kao što pokazuju 

poznati primeri o spavanju dadilje i slično, sasvim je 

spojljivo sa održavanjem izvesnog utroška pažnje u 

određenom pravcu. 

Na ovom mestu valja saslušati prigovor koji se 

temelji na boljem poznavanju nesvesnih procesa. I 

same nesvesne želje mi smo prikazivali kao uvek aktivne. 

Uprkos tome, one danju nisu dovoljno snažne 

da bi se u toku dana primetile. Ali ako postoji stanje 

spavanja i ako je nesvesna želja pokazala snagu da 

formira jedan san i da s njim probudi nesvesno, zašto 

onda ova snaga usahne pošto je san primljen na 

znanje? Zar ne bi trebalo da se san neprestano obnavlja, 

upravo onako kao što i muva, pošto je oterana, 

uvek voli da se ponovo vraća? S kojim pravom 

smo tvrdili da san uklanja smetnju spavanja? 

Sasvim je tačno da nesvesne želje uvek ostaju 

aktivne. One su uvek prohodni putevi, kad god se 

njima posluži izvesna količina nadražaja; čak i pored 

istaknute osobenosti nesvesnih procesa, one ostaju 

nerazorive. U nesvesnom se ništa ne može završiti, 

ništa nije prošlo ili zaboravljeno. O tome se najsnažniji 

utisak stiče prilikom proučavanja neuroza, naročito 

histerije. Nesvesna staza misli koja dovodi do 

pražnjenja u jednom histeričnom napadu smesta je 

ponovo prohodna ako se nagomilalo dovoljno nadražaja. 

Uvreda koja se dogodila pre trideset godina deluje 

kao sveza, pošto je sebi izborila pristup do nesvesnih 

izvora afekta, tokom svih ovih trideset godina. 

Kad god se sećanje dotakne nje, ona ponovo 

oživljava i pokazuje se kathektirana nadražajem koji 

u napadu nalazi motorno pražnjenje. I upravo ovde 

mora da se umeša psihoterapija. Njen zadatak je da 

za nesvesne procese nađe rešenje i zaborav. Jer ono 

što smo skloni da smatramo samo po sebi razumlji-


vim, i što proglašavamo primarnim uticajem vremena 

na duševne ostatke sećanja, bleđenja sećanja i 

emocionalnu slabost utiska koji više nisu recentni, to 

su u stvari sekundarne promene ostvarene mukotrpnim 

radom. Predsvesno je ono što ovaj posao obavlja, 

i psihoterapija ne može krenuti nijednim drugim putem 

osim da nesvesno (Nsv) stavi pod dominaciju 

predsvesnog (Psv). 

Za svaki pojedini nesvesni ekscitatorni proces 

postoje dakle dva izlaza. Ili on ostaje prepušten samom 

sebi, u tom slučaju najzad izbija bilo na kom 

mestu i tada za svoje nadraženje nalazi pražnjenje 

u pokretu; ili pak pada pod uticaj predsvesnog, i ovo 

nadraženje, umesto da se isprazni, ostaje povezano 

s predsvesnim. A ova druga alternativa dešava se u 

procesu snevanja. Katheksa koja dolazi u susret snu 

od strane predsvesnog koji je postao perceptualan 

zato što je bio skrenut na njega nesvesnim nadražajem 

u svesti, vezuje nesvesni nadražaj sna i čini ga 

nemoćnim da bi mogao delovati kao smetnja. Ako se 

snevač probudi za jedan trenutak, on je stvarno oterao 

muvu koja je pretila da mu omete san. Sad možemo 

naslutiti da je zaista bilo svrhovitije i ekonomičnije 

prepustiti nesvesnu želju da ide svojim tokom, 

prokrčiti joj put kao regresiji tako da može konstruisati 

san, pa zatim ovaj san malim utroškom predsvesnog 

rada vezati i svršiti s njim, negoli nesvesno 

držati na uzdi za čitavo vreme spavanja. Trebalo je 

stvarno očekivati da će se san, mada je prvobitno bio 

jedan proces bez korisne svrhe, u igri snaga duševnog 

života dočepati jedne funkcije. Mi vidimo koja 

je to funkcija. Snevanje je preuzelo zadatak da nadražaj 

nesvesnog koji je ostao slobodan podvede pod 

kontrolu predsvesnog: pri tome ono prazni nadražaj 

nesvesnog, služi mu kao ventil i u isto vreme osigurava 

spavanje predsvesnog uz neznatan utrošak budne 

aktivnosti. Tako ono istovremeno kao kompromis 

stupa u službu oba sistema, baš kao i ostale psihičke 

strukture u čijem nizu je član, tako što ispunjava 

želje oba sistema ukoliko su one međusobno saglasne. 

Jedan pogled na Robertovu „teoriju o izdvajanju", 


iznetu ranije, pokazaće nam da ovom autoru moramo 

priznati da je bio u pravu u glavnoj stvari, u određivanju 

funkcije sna, dok se s njim ne slažemo u 

pretpostavkama i u samom vrednovanju procesa sna. 1 

Ograničenje „ukoliko su obe želje međusobno 

saglasne" sadržava ukazivanje na one moguće slučajeve 

u kojima funkcija sna dolazi do propadanja. 

Procesu sna se najpre dozvoljava da počne kao ispunjenje 

želje nesvesnog; ako ovo pokušavano ispunjenje 

želje tako intenzivno potresa predsvesno da ovo 

više ne može sačuvati svoj mir, onda je san prekinuo 

kompromis, i više nije ispunio drugi deo svoga zadatka. 

On se tada smesta prekida i zamenjuje ga puno 

buđenje. Zapravo i ovde nije krivica do sna, ako on, 

1 Da li je ovo jedina funkcija koju snovima treba pripisati? 

Meni je nepoznata bilo koja druga. A. Meder (Maeder), 

doduše, načinio je pokušaj da pokaže da snovi imaju i druge, 

„sekundarne" funkcije. On je pošao od pravilnog posmatranja 

da mnogi snovi sadržavaju pokušaje rešavanja 

konflikata, koji se kasnije zaista ostvaruju i koji se dakle 

ponašaju kao da su prethodne vežbe za budne akcije. Zato 

je snevanje uporedio sa igrama životinja i dece što se može 

smatrati kao praksa u operisanju urođenih instinkata i kao 

priprema za ozbiljne aktivnosti kasnije, i postavio je hipotezu 

o fonction ludique („funkcija igre") snevanja. Kratko 

vreme pre Medera, Alfred Adler je takođe istakao da snovi 

imaju funkciju „mišljenja unapred". (U jednoj analizi, koju 

sam objavio 1905. godine, jedan san koji se mogao smatrati 

samo kao san koji izražava neku nameru, ponavljao se svake 

noći sve dok nije ispunjen). 

Ali malo razmišljanja mora nas, međutim, ubediti da 

ova „sekundarna" funkcija sna ne zaslužuje nikakvo priznanje 

u okviru tumačenja sna. Mišljenje unapred, formiranje 

namera, planiranje pokušaja rešenja koji bi zatim u 

budnom stanju eventualno mogli biti ostvareni, to i još mnogo 

drugih stvari delo su nesvesne i predsvesne aktivnosti 

duha, koje se u stanju spavanja nastavljaju kao „ostatak 

prethodnog dana" i mogu zatim kombinovati sa jednom nesvesnom 

željom u oblikovanju sna (vidi str. 214). Funkcija 

sna koja misli unapred jeste, dakle, pre funkcija predsvesnog 

budnog mišljenja, čiji nam rezultat može biti dat 

analizom snova i drugih fenomena. Dugo je postojao običaj 

da se snovi smatraju identičnim sa njihovim manifestnim 

sadržajem; sad se moramo čuvati i od toga da san ne zamenimo 

sa latentnim mislima sna. 

i


koji je inače čuvar spavanja, mora nastupiti kao njegov 

ometač; ta činjenica ne srne da u nama stvori 

predrasudu protiv njegove celishodnosti. To takođe 

nije jedini slučaj u organizmu da jedan uređaj koji 

je inače svrhovit, postane nesvrhovit i da smeta, čim 

se u uslovima njegovog postanka nešto izmenilo; onda 

smetnja služi bar novom cilju da pokaže promenu i 

da ponovo stavi u pokret regulativnu mašineriju organizma 

protiv nje. Ja naravno imam pred očima 

slučaj sna straha i da se ne bi mislilo da izbegavam 

ovog svedoka protiv teorije o ispunjenju želje, gde 

god na njega nailazim, ja ću objašnjenju sna straha 

pristupiti bar sa nekim nagoveštajima. 

To što jedan psihički proces koji razvija strah, 

zbog toga ipak može biti ispunjenje želje, za nas 

odavno više ne predstavlja nešto kontradiktorno. Mi 

znamo da se to može objasniti tako da želja pripada 

jednom sistemu, nesvesnom (Nsv), dok je sistem 

predsvesnog ovu želju odbacio i potisnuo. 1 I pri pot- 

1 „Jedan drugi, mnogo važniji momenat, i koji dopire 

dublje, a koji laik isto tako zanemaruje, jeste ovaj: Jedno 

ispunjenje želje moralo bi svakako doneti osećaj zadovoljstva, 

ali se takođe postavlja pitanje, kome? Onome, naravno, 

koji ima želju. Ali o snevaču nam je poznato da on 

prema svojim željama održava sasvim naročiti odnos. On ih 

odbacuje, cenzuriše ih, ukratko rečeno, on za njih ne mari. 

Ispunjenje želje, prema tome, ne može da mu donese nikakvo 

zadovoljstvo, nego samo nešto što je tome suprotno. 

Iskustvo zatim pokazuje da ova suprotnost — a to treba 

još objasniti — nastupa u vidu straha. Snevač se u odnosu 

prema svojim željama sna može izjednačiti samo sa šumarijom 

dve ličnosti koje su ipak povezane jednom snažnom 

zajednicom. Umesto daljeg izlaganja, ja vam iznosim jednu 

poznatu bajku, u kojoj ćete moći da nađete iste odnose: 

Jedna dobra vila obećava siromašnom paru, mužu i ženi, 

da će im ispuniti njihove prve tri želje. Oni su srećni i odlučuju 

da će sve tri želje pažljivo izabrati. Ali ženu navodi 

miris pečenih kobasica iz obližnje kolibe i ona zaželi jedan 

takav par kobasica. One su za tren oka tu; i to je prvo ispunjenje 

želje. Sad se muž naljuti i u svojoj ogorčenosti poželi 

da kobasice ostanu viseći o ženinom nosu. I to se smesta 

dogodi i kobasice se više ne mogu ukloniti sa ovog novog 

mesta na kome se nalaze. I to je drugo ispunjenje želje, 

ali je to sad želja muža; za ženu je ovo ispunjenje želje 


punom psihičkom zdravlju potčinjavanje nesvesnog 

od strane predsvesnog nije kompletno; mera ovog potiskivanja 

označava stepen naše psihičke normalnosti. 

Neurotički simptomi pokazuju da se oba sistema 

među sobom nalaze u konfliktu, oni su rezultati jednog 

kompromisa, koji konfliktu zasad čine kraj. Oni, 

s jedne strane, nesvesnom dozvoljavaju put za pražnjenje 

njegovog nadražaja, služe mu kao kapija kroz 

koju se vrši ispad a ipak, s druge strane, predsvesnome 

daju mogućnost da nesvesno donekle kontroliše. 

Poučno je posmatrati, na primer, značaj jedne histerične 

fobije ili značaj agorafobije. Pretpostavimo da 

neurotičar nije u stanju da ide sam preko ulice, što 

s pravom navodimo kao „simptom". Ako sad ovaj 

simptom uklonimo tako što ćemo ga primorati da 

izvrši radnju za koju se sam smatra nesposobnim, posledica 

toga će biti napad straha, kao što je često i 

napad straha na ulici dao povoda za stvaranje agorafobije. 

Tako saznajemo da je simptom bio konstruisan 

zato da bi izbegao izbijanje straha; fobija je protiv 

straha podignuta kao neko granično utvrđenje. 

Našu raspravu ne možemo nastaviti ako se ne 

upustimo u razmatranje uloge afekata u ovim procesima, 

što je, međutim, ovde samo nepotpuno mogućno. 

Postavimo dakle tezu da je suzbijanje nesvesnog 

(Nsv) potrebno pre svega zato što bi tok predstava 

u nesvesnom (Nsv), prepušten samom sebi, stvorio 

jedan afekat koji bi prvobitno imao karakter zadovoljstva, 

ali koji posle procesa potiskivanja ima karakter 

nezadovoljstva. Suzbijanje ima za cilj ali i da 

uspešno spreči ovaj razvoj nezadovoljstva. Suzbijanje 

se prostire na sadržaj predstave nesvesnog (Nsv), 

veoma neprijatno. Vi znate kako se u bajci priča nastavlja. 

Pošto su njih dvoje u osnovi ipak jedno, muž i žena, mora 

treća želja da glasi da se uklone kobasice sa ženinog nosa. 

Mi bismo ovu bajku mogli više puta primeniti i u drugim 

prilikama; ovde neka nam ona posluži samo kao ilustracija 

mogućnosti da ispunjenje želje jednoga može dovesti do 

neprijatnosti za drugoga, ako oni među sobom nisu složni" 

(Vorlesungen zur Einfuhrung in die Psychoanalyse, XIV, Sabrana 

dela sveska XI). Srpski prevod: Uvod u psihoanalizu.

234 

Tumačenje snova, H 

pošto bi se pražnjenje nezadovoljstva moglo razviti 

iz toga sadržaja predstava. Ovo pretpostavlja jednu 

sasvim određenu prirodu razvoja afekta. Ova se smatra 

kao motorna ili sekretorna funkcija, i ključ za 

njenu inervaciju leži u predstavama nesvesnog. Savlađivanjem 

od strane predsvesnog, ove predstave 

se tako reći prigušuju i inhibiraju u slanju impulsa 

koji rađaju afekat. Ako dakle prestane katheksisa od 

strane predsvesnog, postoji opasnost u tome da nesvesni 

nadražaji oslobode takav afekat koji se — zbog 

potiskivanja što je izvršeno ranije — može osetiti 

samo kao nezadovoljstvo, kao strah. 

Ova opasnost ostvaruje se ako se procesu sna 

dozvoli da ide svojim tokom. Uslovi koji određuju 

njeno ostvarenje su istiskivanja koja su se dogodila, 

i to tako što suzbijeni impulsi želje mogu postati 

dovoljno snažni. Oni se nalaze dakle sasvim izvan 

psihološkog okvira stvaranja sna. Kad ne bi postojala 

činjenica da je naša tema ovim jednim momentom, 

oslobođenjem nesvesnog za vreme spavanja, povezana 

sa temom razvijanja straha, mogao bih se 

odreći svakog raspravljanja o snu strana i mogao 

bih sebi uštedeti sve nejasne strane koje ga okružuju. 

Učenje o snu straha, kao što sam već više puta 

napomenuo, spada u psihologiju neuroza. Mi nemamo 

više nikakvog posla s njim pošto smo jednom 

otkrili njegove dodirne tačke sa temom procesa sna. 

Mogu učiniti samo još jednu stvar. Pošto sam tvrdio 

da neurotički strah izvire iz seksualnih izvora, mogu 

izložiti snove straha analizi da bih dokazao da u 

njihovim mislima sna postoji seksualni materijal. 

Iz opravdanih razloga, ovde se odričem navođenja 

svih primera koji mi u izobilju pružaju moji neurotični 

pacijenti, i dajem prednost snovima straha 

koje sanjaju mladi ljudi. 

Već decenij ama, ja lično nisam imao nikakav 

san straha. Iz svoje sedme ili osme godine života sećam 

se jednog takvog sna koji sam otprilike trideset 

godina kasnije izložio tumačenju. San je bio veoma 

živ i pokazao mi je moju voljenu majku sa neobično 

mirnim, pospanim izrazom na licu, kako je dva (ili) 


tri lica sa ptičjim kljunovima nose u sobu i stavljaju 

na krevet. Probudio sam se- plačući i ometao sam san 

svojih roditelja. Prekomerno visoke — neobično drapirane 

— figure sa ptičjim kljunovima uzeo sam iz 

ilustracija Filipsonove (Philippson) Biblije: mislim 

da su to bili bogovi sa glavom kopca, uzeti s jednog 

egipatskog nadgrobnog reljefa. Inače mi analiza pruža 

sećanje na jednog nevaspitanog dečka, sina našeg 

domara, koji se obično igrao s nama na livadi 

ispred kuće; mogao bih reći da se zvao Filip. Onda 

mi se čini kao da sam od toga dečaka prvi put čuo 

vulgarnu reč kojom se označava seksualno opštenje 

i koju obrazovani ljudi zamenjuju samo jednom latinskom 

rečju, „koitirati", što je, međutim, izborom 

glave kobca dovoljno jasno obeleženo. Mora da sam 

seksualno značenje reci saznao iz usta mog iskusnog 

učitelja. Izraz lica moje majke u snu bio je kopiran 

sa lica mog dede, koga sam nekoliko dana pre njegove 

smrti video kako u komi hrče. Objašnjenje sekundarne 

obrade u snu je dakle moralo glasiti da 

majka umire, i tome odgovara takođe nadgrobni reljef. 

U strahu, ja sam se probudio i nisam ustao sve 

dok nisam probudio roditelje. Sećam se da sam se 

odjednom smirio kad sam spazio majku, kao da mi 

je bilo potrebno umirenje: ona dakle nije umrla. Ali 

ovo sekundarno tumačenje sna dogodilo se već pod 

uticajem razvijenog strana. Ne što bih bio uplašen 

zato što sam sanjao da majka umire; nego sam san 

u predsvesnoj obradi tako tumačio što sam već stajao 

pod dominacijom straha. A strah se pomoću potiskivanja 

može svesti na jedno nejasno, očigledno 

seksualno uživanje koje je svoj dobar izraz našlo u 

vizuelnom sadržaju sna. 

Jedan dvadeset i sedmogodišnji čovek, koji je od 

pre godinu dana teško bolestan, sanjao je između 

svoje jedanaeste i trinaeste godine nekoliko puta pod 

teškim strahom da ga juri neki čovek sa sekirom; 

on želi da potrči, ali je kao ukočen i ne može da se 

pomeri s mesta. To je, svakako, dobar primer za 

jedan vrlo uobičajeni san straha za koji se nikad ne 

bi moglo posumnjati da je seksualan. Prilikom ana- 

T


liže, snevač dolazi na jednu priču, vremenski kasniju, 

kako je njegovog ujaka neka sumnjiva individua 

napala noću na ulici, i iz ovoga zaključuje da 

je možda u vreme sna mogao čuti nešto o nekom 

sličnom doživljaju. Uz sekiru seća se da je u onim 

godinama jednom prilikom cepao drva i povredio 

se sekirom po ruci. Zatim dolazi neposredno na svoj 

odnos prema mlađem bratu koga je obično zlostavljao 

i bacao na zemlju; seća se specijalno jednog slučaja 

kad ga je čizmom pogodio po glavi tako da je 

ovaj krvario i da je njegova majka posle toga rekla: 

Plašim se da ga jednoga dana ne ubije. Dok je još 

uvek izgledao kao da misli na nasilje, odjednom se 

u njemu pojavi sećanje iz doba kada mu je bilo devet 

godina. Roditelji su došli kasno kući, pošli na počinak, 

dok se on pretvarao da spava, i zatim je čuo 

dahtanje i neke druge šumove koji su mu izgledali 

neobični i tajanstveni; mogao je da pogodi čak i položaj 

roditelja u postelji. Njegove dalje misli pokazuju 

da je između ovog odnosa roditelja i svoga odnosa 

prema mlađem bratu uspostavio jednu analogiju. 

On je supsumirao ono što se dogodilo sa roditeljima 

pod jedan pojam: nasilje i tuča. Kao dokaz 

za ovo shvatanje poslužilo mu je to što je u postelji 

svoje majke često primećivao krv. 

To što seksualno opštenje odraslih ljudi deci koja 

ga primete izgleda nešto strašno i u njima izaziva 

strah jeste, rekao bih, rezultat svakodnevnog iskustva. 

Ja sam za ovaj strah dao objašnjenje da se radi 

o seksualnom nadraženju sa kojim se njihovo razumevanje 

ne može nositi, pa zato svakako nailazi kod 

njih na odbijanje, pošto su u nj upleteni roditelji, 

pa se ono zbog toga pretvara u strah. U jednom još 

ranijem periodu života seksualno nadraženje upravljeno 

prema roditelju suprotnoga pola još ne nailazi 

na potiskivanje i, kao što smo videli, slobodno se 

izražava. 

Ovo isto objašnjenje bez oklevanja primenio bih 

i na noćne napade straha praćene halucinacijama 

koji su kod dece tako česti (na pauor noctumus). I 

ovde se može raditi samo o neshvaćenim i otklonje- 


nim seksualnim impulsima. Istraživanje bi verovatno 

pokazalo periodičnost u pojavljivanju napada, pošto 

povećanje seksualnog libida mogu stvoriti isto tako 

slučajni nadražujući utisci kao i spontani procesi 

razvoja koji se pojavljuje u sukcesivnim talasima. 

Nedostaje mi potreban materijal zasnovan na 

posmatranju da bih ovo objašnjenje mogao sprovesti 

do kraja. 1 Izgleda da dečjim lekarima nedostaje vidik 

koji jedini dozvoljava da se shvati čitav niz fenomena 

kako sa somatske tako i sa psihičke strane. 

Kao komičan primer za to kako se može zaobići razumevanje 

ovakvih slučajeva, ako je čovek zaslepljen 

naočnjacima medicinske mitologije, hteo bih da 

navedem jedan slučaj koji sam našao u tezi o „pauor 

noctumus" Debakera (Debacker, 1881, str. 66). 

Jedan trinaestogodišnji dečak slabog zdravlja počeo 

je postajati plašljiv i zanesen; san mu je postajao 

nemiran i gotovo svake nedelje jednom prekidan 

teškim napadom straha praćenim halucinacijama. 

Sećanje na te snove bilo je uvek veoma jasno. 

Mogao je dakle pričati da se na njega izdrao đavo: 

Sad smo te uhvatili, sad si naš! — pa je onda mirisalo 

na smolu i sumpor, i vatra mu je izgorela kožu. 

Iz toga sna bi se onda trzao, nije najpre mogao da 

viče, dok mu se glas nije oslobodio, te su ga čuli 

kako jasno kaže: „Ne, ne, ne mene, nisam ništa uradio!" 

Nekoliko puta je takođe dodao: „Albert nije 

to uradio". Kasnije je izbegavao da se svuče „pošto 

ga vatra zahvata samo onda kad je go". Tokom ovih 

snova o đavolu koji su dečakovo zdravlje doveli u 

opasnost poslali su ga na selo; tamo se u toku godine 

i po dana oporavio, i kad mu je bilo petnaest 

godina, on je priznao: ,,Je n'osais pas l'avouer, mais 

j'eprouvais continuellement des picotements et des 

surexcitations aux parties 2 

, a la fin, ćela m'enervait 

1 

Od tada je psihoanalitička literatura došla do obilja 

ovog materijala. 

2 

Podvukao autor, uostalom potpuno razumljivo. Prevodi 

„Nisam se usuđivao da priznam, ali sam stalno osećao 

bockanje i nadraženja na tim delovima; naposletku, to me

238 


tant que plusieurs fois, j'ai pense me jeter par la 

fenetre du dortoir." 

Zaista nije teško pogoditi: 1) da je dečak u ranijim 

godinama masturbirao, da je to verovatno poricao 

i da su mu zbog toga pripretili teškim kaznama. 

(Njegovo priznanje: „Je ne le ferai plus", njegovo 

poricanje: „Albert n'avait jamais fait ćela"); 

2) da se navalom puberteta u dražici na genitalijama 

ponovo probudila želja za masturbiranjem; a da 

je sad 3) u njemu izbila borba za potiskivanje koja 

je suzbijala libido i pretvarala je u strah, a taj strah 

je naknadno primio one kazne kojima mu je tada 

bilo priprećeno. 

A sad čujmo zaključke našeg autora (strana 69): 

„Iz ovog posmatranja proizlazi da 1) uticaj puberteta 

u jednog dečaka oslabljenog zdravlja može dovesti 

do stanja velike slabosti, i da pri tom može 

doći do veoma znatne anemije mozga. 1 

2) Ova anemija mozga stvara promenu karaktera, 

demonomanične halucinacije i veoma snažna noćna, 

možda i dnevna stanja straha. 

3) Demonomanija i dečakova samoprebacivanja 

svode se na uticaj religioznog vaspitanja koje je na 

njega delovalo dok je bio dete. 

4) Sve ove pojave su se izgubile posle dužeg 

boravka provedenog na selu, u telesnim vežbama i 

povratkom snaga posle završenog puberteta. 

5) Mogućno je da se može pripisati naslednosti i 

starom očevom sifilisu predisponirajući uticaj na postanak 

stanja mozga kod deteta. 

Zaključna reč: „Nous avons fait entrer cette 

observation dans le cadre des delires apyretiques 

d'inanition, car c'est a l'ischemie cerebrale que nous 

rattachons cet etat particulier." (Ovo zapažanje uneli 

smo u okvir apiretičnih delirija, jer ovo naročito 

stanje vezujemo za cerebralnu ishemiju). 

je toliko nerviralo da sam više puta mislio da se bacim kroz 

prozor spavaonice." 

1 

Podvukao pisac. 

Primarni i sekundarni proces — Potiskivanje 239 

E 

PRIMARNI I SEKUNDARNI PROCES 

— POTISKIVANJE 

Pokušavajući da dublje prodrem u psihologiju 

procesa sna, uzeo sam na sebe težak zadatak, kome 

je i moja veština prikazivanja jedva dorasla. Izložiti 

istovremenost jedne tako komplikovane celine uzastopnim 

opisivanjem, a činiti to kao da se u svima 

tim postavkama ništa ne pretpostavlja — sve to postaje 

odviše težak problem za moje snage. Sad mi 

se sveti što u svom prikazu psihologije sna ne mogu 

da idem istorijskim redom kojim su se razvila moja 

saznanja. Moja gledišta o shvatanju sna odredili su 

moji prethodni radovi o psihologiji neuroza, na koje 

ovde ne treba da se pozivam, ali se ipak moram neprestano 

pozivati na njih, dok bih želeo da idem 

obratnim pravcem i da, polazeći od sna, stignem do 

psihologije neuroza. Poznate su mi sve teškoće koje 

otuda nastaju za čitaoca, ali mi nije poznato kako 

da ih mimoiđem. Nezadovoljan ovim stanjem stvari, 

rado se zadržavam na jednom drugom gledištu, koje 

izgleda da mojim nastojanjima podiže vrednost. Kao 

što je pokazao uvod u prvi odeljak, ja sam se našao 

pred temom o kojoj su autori imali sasvim oprečna 

mišljenja. Posle naše obrade problema sna stvoreno 

je mesto za većinu ovih kontradiktornih mišljenja. 

Samo dvema od iznetih shvatanja: da je san 

samo jedan besmislen i somatski proces, morali smo 

se energično suprotstaviti; inače smo svim međusobno 

kontradiktornim mišljenjima na bilo kom mestu 

zamršene celine mogli dati za pravo i dokazati 

da su pronašla nešto tačno. To da san nastavlja podsticanje 

i interesovanja budnog života, potpuno je 

potvrđeno otkrivanjem skrivenih misli sna. Ove se 

misli bave samo onim što nam se čini važnim i što 

nas snažno interesu je. San se nikad ne bavi sitnicama. 

Ali smo našli da važi i suprotno gledište, da 

san napabirči ravnodušne otpatke prethodnog dana 

i da se ne može dočepati nekog velikog dnevnog in-

240 


teresovanja pre nego što se donekle izvukao iz budne 

aktivnosti. Našli smo da to važi za sadržaj sna, 

koji mislima sna izopačavanjem daje izmenjen izraz. 

Proces sna, rekli smo, iz razloga asocijacione 

mehanike lakše se dočepa svežeg ili ravnodušnog 

predstavnog materijala koji budno mišljenje još nije 

uzaptilo, a iz razloga cenzure prenosi psihički intenzitet 

sa onog što je značajno, ali i zazorno, na nešto 

indiferentno. Hipermnezija sna i raspolaganje materijalom 

iz detinjstva postali su osnovni stubo vi našeg 

učenja; u našoj teoriji o snu mi smo želji koja 

vodi poreklo iz infantilnog pripisali ulogu motorne 

snage neophodne za stvaranje sna. Naravno, nije 

nam moglo pasti na pamet da sumnjamo u značaj 

spoljnih čulnih nadražaja, koji je dokazan eksperimentalnim 

putem za vreme spavanja; ali smo pokazali 

da je taj materijal u istom odnosu prema želji 

sna u kome su i misli, preostale od dnevne aktivnosti. 

Ne moramo osporavati da san objektivni čulni 

nadražaj tumači onako kako to radi iluzija; ali smo 

dodali motiv za ovo tumačenje koji autori nisu odredili. 

Tumačenje se vrši tako da percipirani objekat 

ne ometa spavanje, a postaje upotrebljiv za ispunjenje 

želje. Subjektivno stanje nadraženosti čulnih 

organa za vreme spavanja, koje je, izgleda, dokazao 

Trambl Led (Trumbull Ledd), za nas ne važi kao 

naročit izvor sna, ali mi znamo da ga objasnimo regredijentnim 

oživljavanjem uspomena koje deluju 

iza sna. I za unutrašnje organske senzacije, koje se 

pri objašnjenju snova rado uzimaju kao stožer, u 

našoj teoriji preostala je jedna, mada skromnija uloga. 

Za nas one — senzacije padanja, lebdenja, inhibiranosti 

— predstavljaju materijal koji je uvek pri 

ruci i kojim se rad sna, kad god je to potrebno, služi 

za izražavanje misli sna. 

Da je proces sna rapidan, trenutan, izgleda nam 

tačno u odnosu na svesnu percepciju prethodno stvorene 

sadržine sna; za tok prethodnih delova procesa 

sna našli smo da je verovatno spor i fluktuirajući. 

Zagonetki o prebogatoj, u kratak trenutak zbijenoj 

sadržini sna mogli smo doprineti da je po sredi pri- 


hvatanje već gotovih tvorevina psihičkog života. 

Našli smo da je tačno da sećanje izopačuje i osakaćuje 

san, ali da to ne predstavlja smetnju, jer je to 

samo poslednji manifestni deo jednog rada na izopačenju 

koji deluje od samog početka formiranja 

sna. Sto se tiče ogorčenog i naoko nepomirljivog 

spora, da li duševni život noću spava ili raspolaže celokupnom 

svojom radnom sposobnošću kao i danju, 

mogli smo dati pravo i jednoj i drugoj strani, ali ni 

jednoj u potpunosti. U mislima sna našli smo dokaze 

za jedan izvanredno komplikovan intelektualni 

rad koji se služi gotovo svima sredstvima duševnog 

aparata; ali se ne može odbaciti mogućnost da su 

ove misli sna nastale danju, i neophodno je pretpostaviti 

da postoji neko stanje spavanja duševnog aparata. 

Tako je stekla priznanje i teorija o parcijalnom 

spavanju; ali karakteristiku stanja spavanja 

nismo našli u dezintegraciji duševnih veza, nego u 

usredsređenju psihičkog sistema koji za vreme dana 

utiče na želju za spavanjem. Faktor odvraćanja od 

spoljnog sveta sačuvao je svoj značaj i za naše shvatanje; 

on pomaže, iako ne kao jedini činilac, da se 

omogući regresivni karakter u prikazivanju sna. 

Odustajanje od samovoljnog upravljanja tokom predstava 

je neosporno: ali psihički život stoga ne postaje 

besciljan, jer smo videli da posle napuštanja 

voljnih ciljnih predstava vlast preuzimaju nevoljne. 

Labavo asocijativno povezivanje u snu ne samo 

što smo priznali, već smo mu i odredili mnogo veći 

obim nego što se moglo naslutiti; ali smo utvrdili da 

ovo labavo asocijativno povezivanje predstavlja samo 

prinudnu zamenu za jedno drugo, korektno i smisaono 

povezivanje. Tačno je da smo i mi nazvali san 

apsurdnim; ali su nas primeri mogli poučiti kako pametan 

može biti san kad se pretvara da je apsurdan. 

Naše mišljenje o funkcijama koje su priznate 

snu ne protivreči ostalima. Gledište da san rasterećuje 

dušu kao ventil i da, po Robertovim recima, 

sve moguće štetne stvari postaju neškodljive kad su 

predstavljene u snu, ne samo što se tačno slaže s našim 

učenjem o dvostrukom ispunjenju želja koje san 

16 Frojd, Odabrana dela, VH


donosi već je za nas prema njegovom tekstu čak i 

jasnije nego kod samog Roberta. Gledište da se duša 

u snovima slobodno igra svojim funkcijama predstavljeno 

je u našoj teoriji time što predsvesna 

aktivnost dozvoljava snovima da idu svojim tokom. 

Rečenice kao „povratak duševnog života na embrionalno 

stanovište u snu" i napomena Hevloka Elisa 

(Havelock Ellis), o ,,an archaic world oj vast emotions 

and imperject thoughts" (,,u drevnom svetu 

silnih osećanja i nedovršenih misli"), izgledaju nam 

kao srećne anticipacije naših izlaganja da su primitivni, 

danju potisnuti načini rada učesnici u stvaranju 

sna; tvrđenje Silija (Sully) da nam „san ponovo 

vraća naše ranije sukcesivno razvijene ličnosti, 

naš stari način posmatranja stvari, naše impulse 

i načine reagovanja koji su pre davnih vremena 

nama dominirali", to tvrđenje mogli smo u potpunosti 

prihvatiti kao svoje; kao kod Delaža (Delage) i 

kod nas ono što je „suzbijeno" postaje pokretačka 

snaga snevanja. 

Uloga koju Šerner pripisuje fantaziji sna i sama 

objašnjenja Sernerova prihvatili smo u potpunosti, 

ali smo im morali tako reći odrediti jedno drugo mesto 

u problemu. Ne stvara san fantaziju, nego u konstrukciji 

misli sna najveći udeo pripada nesvesnoj 

aktivnosti fantazije. Mi dugujemo Serneru zahvalnost 

što nam je skrenuo pažnju na izvor misli sna; 

ali gotovo sve ono što on pripisuje radu sna treba 

pripisati aktivnosti nesvesnog koja je danju živa, 

koja je podstičući agens ne manji za snove no što 

je za neurotične simptome. Had sna morali smo od 

ove aktivnosti odvojiti kao nešto sasvim različito i 

mnogo više povezano. Naposletku, mi nipošto nismo 

napustili i odnos sna prema duševnim smetnjama, 

nego smo ga na novom tlu bolje učvrstili. 

Tako smo mogli da u našoj građevini nađemo 

mesta za na j različiti je i kontradiktorne rezultate do 

kojih su raniji pisci došli blagodareći novinama u našoj 

teoriji o snovima, koja ih tako reći povezuje u 

jednu višu jedinicu. Neke od njih okrenuli smo drukčije, 

a samo smo neke u potpunosti odbacili. Ali i 

Primarni i sekundarni proces — Potiskivanje 24$ 

naša zgrada još uvek nije dovršena. Na stranu mnoge 

nejasnoće, koje smo na sebe navukli prodirući u 

mrak psihologije: izgleda da nas pritiskuje još jedna 

nova kontradikcija. S jedne strane, pretpostavili 

smo da misli sna nastaju kroz potpuno normalnu 

duhovnu aktivnost, a s druge strane mi smo među 

mislima sna otkrili niz potpuno abnormalnih procesa 

misli koje se prostiru dalje u sadržaj sna i koje 

mi onda u toku našeg tumačenja -sna ponavljamo.. 

Sve ono što smo nazvali „radom sna" izgleda da se 

tako mnogo udaljava od svih procesa mišljenja nama 

poznatih kao korektnih da i najoštriji sudovi 

ranijih pisaca o niskom nivou psihičkog funkcionisanja 

u snovima moraju izgledati potpuno na svome 

mestu. 

Možda ćemo u ovim teškoćama naći objašnjenje 

i pomoć samo ako ovo prodiranje nastavimo još dalje. 

Izabraću jednu od konstelacija koje vode ka formiranju 

sna: 

Saznali smo da san zamenjuje niz misli koje 

vode poreklo iz našeg dnevnog života i koje su potpuno 

logički sklopljene. Stoga ne možemo sumnjati 

da ove misli izviru iz našeg normalnog duševnog života. 

Sve ove osobine koje visoko cenimo kod našeg 

toka misli i koje se karakterišu kao komplikovani 

rad višeg reda, u mislima sna mi ponovo nalazimo. 

Ali nas ništa ne primorava da pretpostavimo 

da je ovaj misaoni rad bio obavljen za vreme spavanja 

— mogućnost koja bi u velikoj meri pobrkala 

onu čvrstu sliku koju smo dosad imali o psihičkom 

stanju spavanja. Naprotiv, ove misli mogu vrlo lako 

da vode poreklo od prethodnog dana, one su se mogle, 

neprimećene od naše svesti, od samog početka 

nastaviti i mogle su biti već gotove na početku spavanja. 

Najviše što na osnovu toga možemo zaključiti 

jeste u krajnjem slučaju dokaz da su i najkomplikovanije 

radnje misli moguće i bez pomoći svesti — 

a to je činjenica koju smo već inače morali saznati 

iz svake psihoanalize jednog histeričnog bolesnika ili 

lica sa opsesionim predstavama. Ove misli sna same 

po sebi sigurno nisu nepristupačne svesti; ako nam 

i«»*

244 


preko dana nisu postale svesne, za to mogu postojati 

razni razlozi. Osvešćivanje je povezano sa primerom 

jedne naročite psihičke funkcije, funkcije 

pažnje, koja je, kao što izgleda, dostupna samo u određenom 

kvantitetu, i koju su drugi ciljevi mogli da 

skrenu sa odgovarajućeg toka misli. Postoji još jedan 

način kako se ovakvi tokovi misli mogu uskratiti 

svesti: od našeg svesnog razmišljanja znamo da 

prilikom primenjivanja pažnje idemo jednim određenim 

putem. Ako na ovom putu naiđemo na neku 

predstavu koja ne može izdržati kritiku, mi prekidamo; 

mi napuštamo katheksiju pažnje. Sad izgleda 

da se započeti i napušteni tok misli može i dalje 

raspredati, a da se pažnja ne skreće ponovo ka njemu, 

osim ako na jednom mestu ne postiže neki naročito 

visok intenzitet koji onda pažnju iznuđuje. 

Tako, ako je jedan tok misli na početku odbačen 

(možda svesno) od strane kritike kao pogrešan ili nekoristan 

za aktuelnu svrhu akta mišljenja, uzrok 

može biti da se proces mišljenja, neprimećen od svesti, 

nastavi sve do početka spavanja. 

Rezimirajmo sada: da mi jedan takav tok misli 

zovemo predsvesnim, da ga smatramo potpuno korektnim, 

i da on može biti isto tako samo jedan zanemareni 

tok, kao što može biti prekinuti ili pak 

suzbijeni tok. Kažimo, takođe, sasvim otvoreno na 

koji način zamišljamo tok predstave. Mi verujemo 

da od jedne ciljne predstave izvesna količina nadraženja 

koju nazivamo kathektičkom energijom biva 

pomerena duž asocijacionih puteva izazvanih od ove 

ciljne predstave. Jedan „zanemareni" tok misli takvu 

katheksu nije primio; od jednog „suzbijenog" ili 

„odbačenog" toka katheksa je ponovo oduzeta; oba 

su ostavljena svojim sopstvenim nadraženjima. Pod 

izvesnim uslovima, jedan tok misli sa svrhovitom 

katheksom u stanju je da privuče pažnju svesti na 

sebe, i tako njenim posredstvom prima jednu „hiperkatheksu". 

Malo kasnije ćemo morati objasniti naše 

pretpostavke o prirodi u funkciji svesti. 

Jedan tok misli, podstaknut na ovaj način u 

predsvesnom, može se spontano ugasiti ili se održa- 


ti. Prvi od ovih ishoda zamišljamo tako da se njegova 

energija difundira u svim asocijacionim pravcima 

koji od njega polaze, da čitav lanac misli dovodi u 

stanje nadraženosti koje neko vreme traje, a zatim 

nestaje, pošto nadraženje kome je potrebno pražnjenje 

bude pretvoreno u mirujuću katheksu. Ako nastupi 

onaj prvi ishod, onda proces više nema nikakvog 

značaja za formiranje sna. Ali u našem predsvesnom 

vrebaju druge ciljne predstave koje vode 

poreklo iz naših nesvesnih i uvek spremnih želja. 

Ove mogu preuzeti kontrolu nad nadraženjem vezanim 

za krug misli prepušten samom sebi, uspostavljaju 

vezu između njega i nesvesne želje, prenose 

na njega energiju sopstvenu nesvesnoj želji, i od 

toga trenutka dalje zanemareni ili suzbijeni tok misli 

u stanju je da se održi, mada ovim pojačanjem ne 

stiče nikakvo pravo na pristup u svest. Možemo reći 

da je tok misli koji je dosad bio predsvestan bio odlučen 

u nesvesno. 

Druge konstelacije za formiranje sna bile bi da 

je predsvesni tok misli od samog početka stajao u 

vezi sa nesvesnom željom i da je zato naišao na odbijanje 

od strane dominantne ciljne kathekse, ali da 

je neka nesvesna želja iz drugih (eventualno somatskih) 

razloga postala aktivna i da pokušava da izvrši 

prenos na psihičke ostatke koje predsvesno 

nije kathektiralo. Sva tri slučaja slivaju se najzad 

u jedan rezultat da se jedan tok misli stvara u predsvesnom, 

koji je bez predsvesne kathekse, ali je katheksu 

primio od nesvesne želje. 

Od ovoga trenutka dalje tok misli trpi čitav niz 

transformacija koje više ne priznajemo kao normalne 

psihičke procese, i koje nam daju jedan rezultat 

što nas iznenađuje — jednu psihopatološku tvorevinu. 

Mi ćemo ove procese izdvojiti i klasifikovati: 

1) Intenziteti pojedinih predstava postaju sposobni 

da se prazne ,,en bloc" i prelaze s jedne 

predstave na drugu, tako da se stvaraju pojedine 

predstave opremljene velikim intenzitetom. Pošto se 

ovaj proces nekoliko puta ponovi, može intenzitet 

celokupnog toka misli naposletku da bude koncen^-


trisan u jednom jedinom predstavnom elementu. To 

je činjenica kompresije ili sažimanja, sa kojom smo 

se upoznali za vreme rada sna. Ono nosi glavnu krivicu 

za neobičan utisak koji san na nas čini, jer nešto 

njemu analogno potpuno nam je nepoznato iz 

normalnog duševnog života koji je dostupan svesti. 

I u normalnom duševnom životu mi takođe imamo 

predstave koje imaju veliko psihičko značenje kao 

čvorne tačke, ili krajnji rezultati čitavih lanaca misli, 

ali njihovo značenje se ne izražava ni u jednom 

obliku koji bi na senzorni način bio jasan za unutrašnje 

percipiranje; njihovo perceptualno predstavljanje 

nije ni u kom pogledu intenzivnije zbog njihovog 

psihičkog značaja. V, procesu sažimanja, celokupna 

psihička povezanost pretvara se u intenzitet 

sadržine predstava. To je isti slučaj kao kad ja u jednoj 

knjizi pripremanoj za štampu jednu reč, kojoj 

pridajem naročitu važnost za razumevanje teksta, 

štampam spacionirano ili masno. U govoru, ja bih 

tu istu reč izgovorio glasno i polagano i naročito je 

naglašujući. Prvo od ova dva poređenja podseća nas 

neposredno na jedan primer uzet iz rada sna (trimethylamin 

u snu o Irminoj injekciji). Istoričari 

umetnosti skreću nam pažnju na to da se najstarije 

> istorijske skulpture pridržavaju jednog sličnog principa, 

tako što veličinu po rangu predstavljenih lica 

izražavaju veličinom slike. Kralj je predstavljen kao 

dva ili tri puta veći od njegove pratnje ili od pobeđenog 

neprijatelja. Jedna skulptura iz rimskog doba 

poslužiće se finijim sredstvima u istu svrhu. Ona će 

figuru imperatora postaviti na sredinu, prikazaće ga 

visoko uspravljenog, naročito pažljivo obradiće njegov 

stas, neprijatelje će mu staviti pred noge, ali 

više ga neće prikazati kao džina među patuljcima. 

Savijanje leđa potčinjenog pred njegovim pretpostavljenim 

danas, u našoj sredini, jeste odjek onog 

starog principa predstavljanja. 

Pravac kojim se sažimanje sna kreće napred 

propisan je s jedne strane korektnim predsvesnim 

relacijama misli sna, a s druge strane privlačenjem 

koje vrše vizuelna sećanja u nesvesnom. Uspeh rada 


na sažimanju postiže one intenzitete koji se traže 

za probijanje puta u perceptualne sisteme. 

2) Još jednom, zbog slobode kojom se intenziteti 

mogu prenositi, i u službi sažimanja stvaraju se 

međupredstave kao neki kompromisi (uporedi mnogobrojne 

primere). To je opet nešto nečuveno u normalnom 

toku predstava, gde se glavna pažnja polaže 

na izbor i pridržavanje „pravog" elementa predstave. 

S druge strane, mešovite tvorevine i kompromisne 

tvorevine pojavljuju se izvanredno često, ako 

pokušavamo da nađemo jezički izraz za predsvesne 

misli. One se smatraju kao neka vrsta „grešaka u 

govoru". 

3) Predstave koje intenzitete prenose jedna na 

drugu međusobno su u najlabavijim odnosima. One 

su povezane asocijacijama takve vrste koje naše 

normalno mišljenje prezire, i ostavljaju se samo duhovitom 

efektu da se njima koristi. Naročito asocijacije 

bazirane na homonimima i sličnostima reci 

važe kao ravnopravne po vrednosti sa ostalima. 

4) Misli koje su jedna drugoj kontradiktorne ne 

teže za tim da jedna drugu odstrane, nego postoje 

jedna pored druge. One se često kombinuju da bi 

stvorile proizvode sažimanja — kao da među njima 

uopšte ne postoji kontradikcija; ili pak stvaraju kompromise 

koje našem mišljenju nikad ne bismo oprostili, 

ali koje u našim akcijama često odobravamo. 

To bi bili neki od najupadljivijih abnormalnih 

procesa kojima su misli sna, prethodno racionalno 

konstruisane, podvrgnute u toku rada sna. Vidimo 

da je njihova glavna karakteristika u tome da se sva 

vrednost polaže na to da kathektička energija bude 

pokretljivija i sposobna da se isprazni; sadržina i 

sopstveno značenje psihičkih elemenata za koje su 

ove kathekse vezane postaju sporedne stvari. Covek 

bi mogao još pomisliti da se sažimanje i stvaranje 

kompromisa dešava samo u službi regresije, ako je 

to pitanje pretvaranja misli u slike. Ali analiza — 

a još jasnije sinteza — takvih snova koji ne sadržavaju 

regresiju na slike, na primer „Autodidasker

248 


— razgovor s profesorom N." pokazuju iste procese 

pomeranja i sažimanja kao i ostali. 

Tako ne možemo a da ne zaključimo da dve 

fundamentalno različite vrste psihičkih procesa učestvuju 

u formiranju sna; jedan stvara potpuno korektne 

misli sna, koje imaju istu vrednost kao i normalno 

mišljenje; drugi postupa s ovim mislima na 

krajnje iznenađujući i nekorektan način. Ovaj drugi 

psihički proces izdvojili smo već u odeljku VI kao 

istinski rad sna. Šta imamo sad da iznesemo o poreklu 

ovog poslednjeg psihičkog procesa? 

Ovde ne bismo mogli dati odgovor da nismo prodrli 

malo dalje u psihologiju neuroza, naročito histerije. 

A iz ove saznajemo da isti iracionalni psihički 

procesi, — i drugi koje nismo specifikovali — 

dominiraju produkcijom histeričnih simptoma. I u 

histeriji nalazimo najpre jedan niz potpuno korektnih 

misli koje su potpuno iste vrednosti kao i naše 

svesne misli, ali o čijoj egzistenciji u ovom obliku ne 

možemo ništa saznati i možemo ih samo naknadno 

rekonstruisati. Ako su one igde prodrle do našeg 

percipiranja, mi iz analize stvorenog simptoma vidimo 

da su ove normalne misli pretrpele jednu abnormalnu 

obradu i da su posredstvom sažimanja, stvaranja 

kompromisa, preko površnih asocijacija, pod 

pokrivanjem kontradikcija, eventualno putem regresije 

bile pretvorene u simptom. Pri punom identitetu 

između osobenosti rada sna i osobenosti psihičke 

aktivnosti koje prelaze u psihoneurotičke simptome, 

mi osećamo da smo u pravu ako zaključke na 

koje nas histerija primorava prenesemo i na san. 

Iz nauke o histeriji uzimamo tezu da se jedna 

ovakva abnormalna psihička obrada jednog normalnog 

toka misli javlja samo onda kad ovaj prenosi 

jednu želju koja vodi poreklo iz infantilnog i koja 

se nalazi u stanju potiskivanja. Ovoj rečenici za ljubav 

mi smo svoju teoriju o snovima zasnovali na 

pretpostavci da želja sna koja daje pokretačku snagu 

uvek vodi poreklo iz nesvesnog, što se, kao što 

smo i sami priznali, ne može dokazati ni kao nešto 

opšte, iako se ne može ni odbiti. Ali, da bismo mogli 


reći šta je to „potiskivanje" — s tim nazivom smo 

se već tako često igrali — mi moramo na našem psihološkom 

postolju graditi još jedan komad. 

Mi smo se udubili u fikciju jednog primitivnog 

psihičkog aparata čiji je rad reguli san težnjom da 

se izbegne nagomilavanje nadraženja i da se po mogućstvu 

održi bez njih. Stoga je aparat bio izgrađen 

prema shemi jednog refleksnog aparata. Pokretljivost 

koja je najpre put ka unutrašnjoj promeni 

tela, predstavljala je put pražnjenja koji mu je stajao 

na raspolaganju. Mi smo zatim nastavili sa raspravljanjem 

o psihičkim posledicama jednog doživljaja 

zadovoljenja i mogli bismo u vezi s tim dodati 

već i drugu hipotezu da se nagomilavanje nadražaja 

— prema izvesnim modalitetima koji nas ne interesuju 

— oseća kao nezadovoljstvo i da stavlja 

aparat u pokret da bi ponovo doveo osećanje zadovoljenja 

kod kojeg se smanjenje nadražaja oseća 

kao zadovoljstvo. Jedno takvo strujanje u aparatu, 

koje polazi od nezadovoljstva i koje cilja ka zadovoljstvu, 

mi nazivamo željom; rekli smo da ništa 

drugo osim želje nije u stanju da aparat stavi u pokret, 

i da se tok nadraženja u njemu automatski reguliše 

osećanjima zadovoljstva i nezadovoljstva. Prva 

želja je izgleda bila halucinatorična katheksa sećanja 

zadovoljenja. Ali se ova halucinacija ako ne treba da 

bude održavana do iscrpljenja, pokazala nesposobnom 

da dovede do prestanka potrebe, dakle da dovede do 

zadovoljstva povezanog sa zadovoljenjem. 

Tako je postala neophodna jedna druga aktivnost 

— po našem načinu izražavanja, aktivnost jednog 

drugog sistema koja nije dozvolila mnemičkoj 

katheksi da prodre do percepcije i da odande veže 

psihičke snage; umesto toga, ona je nadraženje, nastalo 

iz potrebe, skrenula jednim zaobilaznim putem 

koji je naposletku putem namernog kretanja 

spoljni svet toliko izmenio da je bilo omogućeno da 

se dođe do realne percepcije predmeta zadovoljenja. 

Dotle smo već pratili shemu psihičkog aparata; oba 

sistema predstavljaju klicu za ono što smo u potpuno 

izgrađenom aparatu opisali kao Nsv i Psv.


Da bismo mogli koristiti snagu kretanja i da bismo 

izvršili izmene u spoljnom svetu koje će biti 

efikasne, potrebno je nagomilati velik broj iskustava 

u sistemima sećanja i mnogostruko fiksiranje odnosa 

koje raznovrsne ciljne predstave izazivaju u ovom 

mnemičkom materijalu. Mi sad u pretpostavkama 

idemo dalje. Aktivnost ovog drugog sistema, stalno 

pipajući svoj put, i naizmenično šaljući i povlačeći 

kathekse, mora s jedne strane imati celokupan 

materijal sećanja slobodno pod svojom komandom; 

a s druge strane, bilo bi nepotrebno trošenje energije 

kad bi velike količine kathekse slala na pojedine 

misaone puteve koji bi onda nesvrhovito oticali 

i smanjivali kvantitet potreban za izmenu spoljnjeg 

sveta. Zbog svrsishodnosti, dakle, ja postuliram da 

drugom sistemu pođe za rukom da zadrži veći deo 

svojih katheksa energije u stanju mirovanja, i da 

samo jedan manji deo upotrebi na pomeranje. Mehanika 

ovih procesa potpuno mi je nepoznata; svako 

ko želi da ove predstave ozbiljno shvati morao bi 

potražiti fizičke analogije za njih i prokrčiti sebi 

put da pronađe način kako da predstavi pokrete koji 

prate nadraženje neuroze. Ja se samo čvrsto pridržavam 

ideje da je aktivnost prvog fy sistema upravljena 

na slobodno pražnjenje kvantiteta nadražaja, 

i da drugi sistem katheksama koje od njega potiču 

dovodi do intoniranja ovog pražnjenja, do pretvaranja 

u mirujuće kathekse, svakako uz simultano 

podizanje njegovog nivoa (potencijala). Ja dakle 

pretpostavljam da pod dominacijom drugog sistema 

pražnjenjem nadražaja upravljaju mehanički uslovi 

sasvim različiti od onih koji su na snazi pod dominacijom 

prvog sistema. Ako je drugi sistem završio 

svoju istraživačku misaonu aktivnost, on ukida i inhibiciju 

i nagomilavanje nadražaja i prepušta im da 

se isprazne u kretanju. 

Sad dolazimo do interesantnog razmišljanja, ako 

posmatramo odnose između te inhibicije pražnjenja, 

vršene od strane drugog sistema, i regulacije koju 

vrši princip nezadovoljstva. Potražimo sada antitezu 


primarnom doživljaju zadovoljstva, naime doživljaj 

spoljašnjeg straha. Neka perceptivni nadražaj deluje 

na primitivni aparat, koji je izvor jednog bolnog 

nadražaja. Slediće nekoordinisane motorne manifestacije 

sve dotle dok jedna od njih ne ukloni aparat 

iz percepcije i istovremeno iz bola. Ako se ova percepcija 

ponovo javi, pokret će se odjednom ponoviti 

(možda kao pokret bežanja) dok se percepcija ponovo 

ne izgubi. U ovom slučaju neće ostati nikakva sklonost 

da percepciju izvora bola rekathektira halucinatorno 

ili na bilo koji drugi način. Naprotiv, u primarnom 

aparatu će postojati sklonost da ovu bolnu 

sliku sećanja smesta ponovo napusti ako ona slučajno 

nekako ponovo oživi, iz razloga što bi prelivanje 

njegovog nadražaja u percepciju izazvalo nezadovoljstvo 

(tačnije rečeno: počelo da ga izaziva). 

Izbegavanje sećanja koje je samo ponavljanje nekadašnjeg 

bekstva iz percepcije olakšano je takođe time 

što sećanje nema dovoljno kvaliteta kao što ga ima 

percepcija da bi nadražilo svest i time na sebe privuklo 

novu katheksu. Ovo nenaporno i redovno izbegavanje 

od strane psihičkog procesa sa sećanja na 

nešto što je nekad bilo bolno daje nam prototip i 

prvi primer za psihičko potiskivanje. Opšte je poznato 

koliko se mnogo od ovog otklanjanja, od neprijatnog, 

— još uvek može videti u normalnom duševnom 

životu odraslih. 

Zbog principa nezadovoljstva, dakle, prvi vp sistem 

uopšte je nesposoban da u kontekst misli unese 

nešto neprijatno. Sistem je nesposoban za sve 

drugo, osim da želi. Kad bi to tako ostalo, bila bi 

inhibirana misaona aktivnost drugog sistema, pošto 

je njemu potreban slobodan pristup do svih sećanja 

skupljenih u iskustvu. Sad se otkrivaju dve mogućnosti: 

ili se rad drugog sistema potpuno oslobađa 

principa nezadovoljstva, i svoj put nastavlja 

vodeći računa o neprijatnosti sećanja; ili pak pokušava 

da nađe način kako da kathektira neprijatna sećanja 

da bi se pri tom izbeglo oslobođenje od nezadovoljstva. 

Mi možemo odbaciti prvu mogućnost, jer 

se princip nezadovoljstva pokazuje takođe kao regu-

252 


lator toka nadraženja u drugom sistemu; tako smo 

upućeni na drugu mogućnost, da ovaj sistem tako 

kathektira jedno sećanje da je njegovo pražnjenje 

inhibirano, uključujući, dakle, i inhibiciju pražnjenja 

(koja se može uporediti sa motornom inervacijom) 

u pravcu razvoja nezadovoljstva. Dve polazne 

tačke su nas odvele do hipoteze da katheksa od strane 

drugog sistema u isto vreme predstavlja simultanu 

inhibiciju za pražnjenje nadražaja, s obzirom 

na princip nezadovoljstva i princip najmanjeg utroška 

inervacije. Toga se moramo čvrsto držati — jer 

je to ključ do učenja o represiji — da drugi sistem 

može kathektirati jednu predstavu samo onda ako je 

u stanju da inhibira razvoj nezadovoljstva koji od 

nje polazi. Sve što bi eventualno izbeglo ovu inhibiciju 

bilo bi nepristupačno i za drugi sistem kao i 

za prvi, ali bi zbog principa nezadovoljstva uskoro 

bilo napušteno. Inhibicija nezadovoljstva, međutim, 

ne mora biti potpuna; mora se dopustiti jedan njen 

početak, pošto on drugom sistemu pokazuje prirodu 

odgovarajućeg sećanja i eventualno njegovu nepodobnost 

za cilj koji misaoni proces ima u vidu. 

Psihički proces koji jedini dopušta prvi sistem 

nazvaću sad primarnim procesom, a sekundarnim procesom 

nazvaću onaj koji proizlazi iz inhibicije drugog 

sistema. Mogao bih još i na jednoj drugoj tački 

pokazati u koju svrhu drugi sistem mora da koriguje 

primarni proces. Primarni proces teži za pražnjenjem 

nadraženja da bi uz pomoć količine nadraženja, 

na ovakav način akumulirane, uspostavio identitet 

percepcije; sekundarni proces je ovu nameru napustio 

i mesto nje preuzeo drugu da bi postigao identitet 

mišljenja. Celokupno mišljenje je samo zaobilazni 

put od sećanja jednog zadovoljenja (sećanja 

koje je bilo prihvaćeno kao ciljna predstava) do identične 

kathekse istog sećanja koja treba da se ponovo 

postigne na putu preko motornih iskustava. Mišljenje 

se mora interesovati za spoj ne puteve između 

predstava a da ne bude zavedeno na pogrešan put 

intenzitetima ovih predstava. Ali je jasno da sažimanja 

predstava, posrednih i kompromisnih tvore- 

Primami i sekundarni proces — Potiskivanje 253 

vina, smetaju u postizanju ovoga cilja identiteta, 

time što jednu novu predstavu zamenjuju drugom, 

skreću s puta koji bi nas odveo dalje polazeći od prve 

predstave. Takvi procesi se dakle u sekundarnom mišljenju 

pažljivo izbegavaju. Može se takođe lako videti 

da princip nezadovoljstva, koji procesu mišljenja 

kojeg inače snabdeva svojim najznačajnijim uporištima, 

takođe stavlja teškoće na njegovom putu ka 

utvrđivanju identiteta mišljenja. Tendencija mišljenja 

mora, prema tome, ići u tom pravcu da se sve 

više oslobađa od isključivog regulisanja od strane 

principa nezadovoljstva i da razvoj afekta kroz misaoni 

rad svede na najmanju meru koja se još može 

upotrebiti kao signal. Jednom novom hiperkatheksijom, 

koju daje svest, treba da se postigne ova veća 

delikatnost (prefinjenost) u funkcionisanju. Ali mi 

znamo da nam to čak i u normalnom duševnom životu 

retko kada u potpunosti uspeva i da je naše 

mišljenje uvek izloženo falsifikovanju jer se u to 

mesa princip nezadovoljstva. 

Ali ovo nije praznina u funkcionalnoj efikasnosti 

našeg duševnog aparata koja omogućuje mislima 

(koje se predstavljaj u kao proizvodi sekundarne misaone 

aktivnosti) da postanu subjekt primarnog psihičkog 

procesa — jer ovo je formula kojom mi sada 

možemo opisati aktivnost koja vodi do snova i do 

histeričnih simptoma. Slučaj neefikasnosti dolazi do 

sukoba dva faktora iz istorije našeg razvoja, od kojih 

jedan u potpunosti pripada duševnom aparatu i 

vrši merodavan uticaj na odnose između oba sistema, 

dok se drugi oseća u promenljivom iznosu, i u duševni 

život uvodi pokretne snage organskog porekla. Oba 

faktora vode poreklo iz detinjstva i predstavljaju talog 

promene, koju su naš duševni i somatički organizam 

pretrpeli od vremena našeg detinjstva. 

Ako sam jedan od psihičkih procesa u duševnom 

aparatu nazvao primarnim, nisam to uradio samo 

s obzirom na rang i na efikasnost; mislio sam pri davanju 

imena i na hronološke odnose. Jedan psihički 

aparat koji bi posedovao samo primarni proces, doduše, 

koliko nam je poznato, ne postoji, pa je prema

254 


tome samo jedna teorijska fikcija. Ali ovoliko je činjenica: 

primarni procesi prisutni su od samog početka 

u mentalnom aparatu, dok se sekundarni procesi 

stvaraju tek postepeno u toku života, inhibiraju 

primarne, naslažu se iznad njih i svoju punu vlast 

nad njima stiču može biti tek u punom cvetu života. 

Zbog ove zakasnele pojave sekundarnih procesa, srž 

našeg bića koja se sastoji od nesvesnih željnih impulsa 

ostaje neshvatljiva, nepristupačna razumevanju 

i inhibiciji predsvesnog, čija je uloga jednom zauvek 

ograničena na to da impulsima želje koje vode 

poreklo iz nesvesnog pokazuje na j svrhoviti je (najpogodnije) 

puteve. Ove nesvesne želje vrše prinudnu 

snagu na sva kasnija psihička nastojanja, kojoj se 

one moraju pokoravati, ili smeju da nastoje da je 

skrenu i upute višim ciljevima. Jedna velika oblast 

mnemičkog materijala ostaje takođe nepristupačna 

za predsvesnu katheksu zbog ovog zakašnjenja pojave 

sekundarnog procesa. 

Među ovim impulsima želja, koje vode poreklo 

iz infantilnog, koje su nerazorive i koje se ne mogu 

inhibirati, nalaze se i takvi impulsi čija su ispunjenja 

došla u odnos kontradikcije prema ciljnim predstavama 

sekundarnog mišljenja. Ispunjenje ovih želja 

više ne bi izazvalo efekat zadovoljstva nego nezadovoljstva, 

i upravo ova promena afekta sačinjava suštinu 

onoga što mi označavamo kao „potiskivanje". 

Problem potiskivanja leži u pitanju kojim putem i 

zbog kojih pokretačkih snaga se ovakva promena 

može dešavati, ali to je problem kojeg se ovde moramo 

samo ovlaš dotaći. Dovoljno je da utvrdimo da 

se ovakva promena afekta dešava u toku razvoja (treba 

da se setimo samo pojave odvratnosti koja u detinjstvu 

u početku nedostaje), i da je ona vezana za 

aktivnost sekundarnog sistema. Sećanja, na osnovu 

kojih nesvesna želja izaziva pražnjenje afekta, nikada 

nisu bila pristupačna predsvesnom (Psv), stoga se 

i pražnjenje afekta vezanih za ta sećanja ne može 

inhibirati. Baš zbog ovog razvoja afekta ove predstave 

su sada nepristupačne čak preko predsvesnih 

misli na koje su prenele svoju snagu želje. Naprotiv, 


na. snagu stupa princip nezadovoljstva i prouzrokuje 

to da se predsvesno okrene od ovih prenosnih misli. 

Ove su sad prepuštene same sebi — „potisnute su" 

— i na taj način prisustvo jedne količine infantilnih 

sećanja, koja su od samog početka bila odstranjena iz 

predsvesnog, postaje preduslov za potiskivanje. 

U najboljem slučaju razvoj nezadovoljstva prestaje 

čim je katheksa oduzeta od prenosnih misli u 

predsvesnom; i ovaj uspeh znači da se intervencija 

principa nezadovoljstva pokazala kao svrhovita. Ali 

stvari stoje drukčije kad potisnuta nesvesna želja dobije 

organsko pojačanje, koje može pozajmiti svojim 

prenosnim mislima, i time ih staviti u mogućnost da 

svojim nadraženjem pokušaju da izvrše prodor, i onda 

kad ih je katheksa predsvesnog ostavila. Onda dolazi 

do odbrane tako što predsvesno pojačava svoju opoziciju 

prema potisnutim mislima, to jest stvara antikatheksu, 

i posle toga prenosne misli koje su nosioci 

nesvesne želje probijaju put u nekoj vrsti kompromisa 

postignutog stvaranjem jednog simptoma. A od 

onoga trenutka, u kome su potisnute misli snažno 

kathektirane od nesvesnog željnog impulsa, a od 

predsvesne kathekse napuštene, one podležu primarnom 

psihičkom procesu i njihov jedini cilj jeste motorno 

pražnjenje, ili, ako je put otvoren, halucinatorno 

oživljavanje željenog identiteta percepcije. Mi 

smo već ranije empirički videli da se opisani iracionalni 

procesi odigravaju samo s onim mislima koje 

su u potiskivanju. Sada možemo celokupno stanje sagledati 

malo dalje. Ovi iracionalni procesi koji se 

javljaju u psihičkom aparatu jesu primarni; oni se 

javljaju svuda gde god su predstave napuštene od 

predsvesne kathekse, prepuštene same sebi, i gde se 

mogu ispuniti neinhibiranom energijom od nesvesnog, 

koja teži za pražnjenjem. Neka druga zapažanja pomažu 

nam da podržimo gledište da ovi procesi, koje 

smo opisali kao iracionalne, u stvari nisu falsifikati 

normalnih procesa, greške u mišljenju, nego su načini 

rada psihičkog aparata oslobođenog od inhibicije. 

Tako mi vidimo da se prevođenje predsvesnog nadražaja 

na pokretnost vrši na osnovu istih procesa, i


da povezivanje predsvesnih predstava sa recima lako 

može pokazati ista pomeranja i konfuzije koje se pripisuju 

nepažnji. Najzad, dokaz za povećanje aktivnosti, 

koje postaje neophodno kad se ovi primarni načini 

funkcionisanja inhibiraju, može se naći u činjenici 

da mi postižemo jedan komičan ejekat, to jest 

višak energije koja treba da se isprazni u smehu, 

ako dozvolimo da ove vrste mišljenja prodru u svest. 

Teorija o psihoneurozama tvrdi sa neospornom 

sigurnošću da samo seksualni željni impulsi iz detinjstva, 

koji su u razvojnim periodima detinjstva 

pretrpeli potiskivanje (to jest transformaciju afekta), 

mogu u kasnijim razvojnim periodima biti obnovljeni, 

bilo zbog seksualne konstitucije (koja se izvodi iz 

prvobitne biseksualnosti), ili zbog nepovoljnih uticaja 

na tok seksualnog života, i da su tako sposobni 

da daju pokretačku snagu za stvaranje svih mogućnih 

psihoneurotskih simptoma. Samo uvođenjem ovih 

seksualnih snaga mogu se zatvoriti sve praznine čije 

se postojanje u teoriji o potiskivanju još može dokazati. 

Ostavljam otvoreno pitanje da li se ovi seksualni 

i infantilni faktori podjednako mogu tražiti i za 

teoriju o snovima; ovu teoriju ostaviću ovde nedovršenu, 

budući da sam već samom pretpostavkom da 

svaka želja sna vodi poreklo iz nesvesnog načinio jedan 

korak dalje od onoga što se može dokazati. 1 

Ta- 

1 I ovde, kao i na drugim mestima, postoje praznine u 

obradi teme, i ja sam te praznine namerno ostavio nepopunjenim, 

jer bi njihovo popunjavanje s jedne strane iziskivalo 

odveć velik napor, a sa druge strane oslanjanje na 

materijal koji je snovima stran. Tako sam, na primer, izbegao 

da kažem da li pod izrazom „suzbijen" mislim nešto 

drugo nego pod izrazom „potisnut". Moglo je samo postati 

jasno to da ovo poslednje jače ističe svoju pripadnost nesvesnom 

nego ono prvo. Ja se nisam upuštao u ovaj bliski 

problem — zašto misli sna pretrpe izobličenje od strane cenzure 

i za slučaj da se odreknu progredijentnog nastavka puta 

do svesti i da se odlučuju za put regresije, i sličnih propusta 

više. Pre svega mi je stalo do toga da stvorim impresiju o 

problemima, do kojih vodi dalje analiziranje rada sna, i 

da nagovestim druge teme s kojima ovo analiziranje dolazi 

u dodir. Odluka na kome mestu ovo treba da se prekine za 


kode neću dalje istraživati u čemu je priroda distinkcije 

između igre psihičkih snaga u formiranju snova 

i stvaranju histeričkih simptoma; za to nam nedostaje 

tačnije poznavanje jednog od članova koje treba 

uporediti. Ali ja polažem važnost na jednu drugu 

tačku i moram priznati da sam se samo i isključivo 

zbog ove tačke upustio ovde u sva ta raspravljanja o 

oba psihička sistema, o njihovim načinima aktivnosti 

i potiskivanju. Jer sad nije važno to da li sam psihološke 

odnose koji su u pitanju približno pravilno 

shvatio, ili sam ih shvatio pogrešno ili nepotpuno, kao 

što je to kod tako teških stvari lako mogućno. Bilo 

kako da se menja objašnjenje psihičke cenzure, korektne 

ili abnormalne obrade sadržine sna, ostaje da 

važi da su takvi procesi efikasni pri formiranju snova 

i da pokazuju najveću analogiju u suštini sa procesima 

s kojima smo se upoznali kod histeričkog stvaranja 

simptoma. A san nije nikakav patološki fenomen; 

on ne pretpostavlja nikakav poremećaj psihičke 

ravnoteže; on za sobom ne ostavlja nikakvo slabljenje 

radne sposobnosti. Prigovor da moji snovi i 

snovi mojih neurotičnih pacijenata ne dopuštaju zaključak 

na snove zdravih ljudi mogao bi se svakako 

bez procenjivanja njegove vrednosti odbaciti. Ako 

dakle sa fenomena zaključujemo na njihove pokretne 

snage, saznajemo da psihički mehanizam kojim se 

mene nije uvek bila laka. — Što nisam iscrpno obradio 

ulogu koju seksualni predstavni život ima za san, i što sam 

izbegavao tumačenje snova sa očigledno seksualnim sadržajem, 

zasniva se na jednoj naročitoj motivaciji koja se 

možda ne poklapa s očekivanjem čitaoca. Upravo to je daleko 

od mojih pogleda i teorijskih mišljenja koja zastupam 

u neuropatologiji; da, naime, seksualni život smatram kao 

nešto sramno, što se ne tiče ni lekara niti pak naučnog 

istraživača. Takođe nalazim da je smešno moralno ogorčenje 

koje je podstaklo prevodioca dela Artemidora iz Daldisa o 

„Simbolici snova", da od čitalaca sakrije glavu o seksualnim 

snovima koja se u tom delu nalazi. Za mene je bilo 

merodavno isključivo gledište da bih se pri objašnjavanju 

seksualnih snova morao uplesti duboko u još neobjašnjene 

probleme perverzije i biseksualnosti, pa sam zato celokupan 

materijal ostavio za neku drugu priliku. 

17 Frog'd, Odabrana dela, VU


neuroza služi, nije stvoren tek nekom bolesnom 

smetnjom koja je zahvatila duševni život, nego da 

već leži u normalnoj strukturi mentalnog aparata. 

Oba psihička sistema, prelazna cenzura između njih, 

inhibicija i superponiranje jedne aktivnosti drugom, 

odnosi obeju prema svesti — ili što bi na njihovom 

mestu moglo dati jedno pravilnije tumačenje stvarnih 

prilika — sve to spada u normalnu strukturu 

našeg duševnog instrumenta, i san nam pokazuje jedan 

od puteva koji vode poznavanju njegove strukture. 

Ako hoćemo da se zadovoljimo minimumom 

potpuno osiguranog povećanja saznanja, onda ćemo 

reći da potisnute misli postoje i u normalnog čoveka 

dalje i da ostaju sposobne za psihičko funkcionisanje. 

Sami snovi jedna su od manifestacija ovog potisnutog 

materijala; oni su to po teoriji u svakom slučaju, 

i mogu se empirički posmatrati bar u velikom broju 

slučajeva koji upravo najjasnije iznose upadljive osobenosti 

snevanja. Ono što je duševno potisnuto, što je 

u budnom stanju sprečeno da se izrazi kontradiktornim 

rešavanjem suprotnosti, i što je bilo odsečeno od 

unutrašnje percepcije — sve to u noćnom životu i 

pod dominacijom kompromisnih tvorevina nalazi 

sredstva i puteve da se nametne svesti. 

Flectere si nequeo Superos, 

Acheronta movebo 1 

Tumačenje snova jeste vio. regia za poznavanje 

nesvesnog u duševnom životu. 

Prateći analizu sna, dobij amo bolji uvid u sastav 

ovog najčudesnijeg i najtajanstvenijeg instrumenta; 

samo jedan mali korak, naravno, ali time je načinjen 

početak da sa drugih tvorevina — koje moramo nazvati 

patološkim — prodremo dalje u njegovu analizu. 

Jer bolest — bar ona koja se s pravom naziva 

funkcionalnom — nema kao preduslov rušenje ovog 

1 

Ako ne mogu dirnuti višnje bogove, ganuću Aheront 

(Vergilije, Enejida, VII 312). 

Nesvesno i svest — Realnost 259 

aparata, stvaranje novih pukotina u njegovoj unutrašnjosti; 

ona se mora objasniti dinamički pojačavanjem 

ili slabljenjem komponenata igre snaga, koja 

pokriva tako mnoga dejstva za vreme normalne funkcije. 

Na nekom drugom mestu moglo bi se još pokazati, 

kako sastav aparata od obeju instancija dozvoljava 

da normalni duh profinjenije funkcioniše nego 

što bi to bilo mogućno sa samo jednom od njih. 1 

F 

NESVESNO I SVEST — REALNOST 

Ako tačnije pogledamo, videćemo da nas psihološka 

razmatranja u prethodnim odeljcima ne upućuju 

na pretpostavku o postojanju dva sistema blizu 

motornog kraja aparata, nego o postojanju dvojakog 

procesa ili načina pražnjenja nadražaja. Nama bi to 

bilo svejedno, jer uvek moramo biti spremni da napustimo 

naše pomoćne predstave ako mislimo da ih 

možemo zameniti nečim drugim što je približni je nepoznatoj 

stvarnosti. Pokušajmo sada da ispravimo 

neka shvatanja, koja su se mogla pogrešno stvoriti 

dok smo sebi predočavali oba sistema u najbližem i 

1 San nije jedini fenomen koji dozvoljava da psihopatologiju 

zasnivamo na psihologiji. U malom nizu članaka, 

koji još nije završen, objavljenom u listu „Monatsschrift fur 

Psvchiatrie und Neurologie" (tfber den psychischen Mechanismus 

der Vergesslichkeit, 1898 — "Ober Deckerinnerungen, 

1899. — O psihičkom mehanizmu zaboravnosti, 1898. — O 

uspomenama pokrivalicama, 1899), pokušao sam da objasnim 

niz svakodnevnih psihičkih pojava kao dokaz za iste zaključke. 

Ovi i drugi članci o zaboravljanju, o greškama u 

govoru, o omaškama i tako dalje, prikupljeni su sada pod 

naslovom: Psihopatologija svakodnevnog života (Psvchopathologie 

des Alltagslebens, 1904, 11. izdanje 1929. (Sabrana 

dela, sveska IV). Srpsko izdanje: preveo dr Hugo Klajn, 

Beograd 1937. 

17»

260 


najgrubljem smislu kao dva lokaliteta unutar psihičkog 

aparata, shvatanja koja su ostavila tragove 

u izrazima „potiskivati" i „prodirati". Ako dakle kažemo 

da jedna nesvesna misao teži za prelaskom u 

podsvesno, kako bi zatim prodrla u svest, mi ne mislimo 

da treba da se stvori jedna druga misao koja 

leži na nekom novom mestu, tako reći jedan prepis 

pored kojeg i dalje postoji original; a i prodiranje 

u svest brižljivo ćemo osloboditi od svake predstave 

o nekoj promeni mesta. Ako kažemo da jedna predsvesna 

misao biva potisnuta, pa onda prihvaćena od 

nesvesnog, onda bi nas ove slike, pozajmljene iz predstava 

o borbi za neki teren, mogle navesti na pretpostavku 

da se stvarno u jednom psihičkom lokalitetu 

jedan poredak narušava i zamenjuje novim poretkom 

u drugom lokalitetu. Mesto ovih poređenja 

stavićemo nešto što možda bolje odgovara stvarnom 

stanju činjenica, da se jedna investirana energija 

stavlja na određeni poredak ili sa njega povlači, tako 

da psihička tvorevina dolazi pod dominaciju jedne 

instancije ili se iz njene dominacije izuzima. Mi ovde 

opet jedan topički način predstavljanja zamenjujemo 

dinamičkim. Ono što smatramo pokretljivim nije psihička 

tvorevina, nego njena inervacija. 1 

Ipak, smatram da je korisno i opravdano da se 

i dalje služimo očiglednim predstavljanjem oba sistema. 

Izbeći ćemo svaku zloupotrebu ovog načina 

prikazivanja ako se setimo da se predstave, misli, psihičke 

tvorevine uopšte ne smeju nikako lokalizovati 

u organskim elementima nervnog sistema, nego tako 

reći između njih, gde njima odgovarajući korelat 

predstavljaju otpori i utiranje novih puteva (Bahnungen). 

Sve ono što može postati predmetom naše unutrašnje 

percepcije jeste virtuelno, kao što je i slika 

stvorena u durbinu prolaženjem svetlosnih zrakova. 

1 

Ovo shvatanje je nadograđeno i izmenjeno, pošto se 

uvidelo da je suštinski karakter jedne pređsvesne predstave 

u njenoj povezanosti s ostacima predstava reci (Das Unbewusste, 

1915, Sabrana dela, sveska X — Nesvesno, 1915). 


Ali sisteme, koji sami nisu ništa psihičko i koji nikad 

ne postaju pristupačni našoj psihičkoj percepciji — 

njihovo postojanje možemo s pravom pretpostaviti, 

kao i sočiva durbina koja projiciraju sliku. I ako produžimo 

ovo upoređenje, onda bi cenzura između dva 

sistema odgovarala prelamanju zrakova prilikom prelaska 

u jedan novi medijum. 

Dosad smo se psihologijom bavili na svoju ruku; 

a sad je vreme da bacimo pogled na teorijska gledišta 

koja vladaju današnjom psihologijom, i da ispitamo 

njihov odnos prema našim postavkama. Pitanje 

nesvesnog u psihologiji je, prema snažnom izrazu 

Lipsovom (Lipps), 1 manje psihološko pitanje nego 

što je pitanje psihologije. Sve dok je psihologija ovo 

pitanje rešavala verbalnim objašnjavanjem da je 

„psihičko" upravo „svesno", i da su „nesvesni psihički 

procesi" očigledna besmislica — sve dotle je 

bilo isključeno svako psihološko korišćenje zapažanja 

do kojih je lekar mogao doći posmatranjem abnormalnih 

duševnih stanja. Lekar i filozof će se tek onda 

naći zajedno kad obojica priznaju da su nesvesni psihički 

procesi „svrhovit i potpuno opravdan izraz za 

jednu nepobitnu činjenicu". Lekar ne može da sleganjem 

ramena odbije ubeđivanje „da je svest neophodno 

svojstvo psihičkog" i da, možda, u slučaju da 

je njegov respekt pred izjavama filozofa još dovoljno 

jak, pretpostavi da oni ne raspravljaju o istom 

objektu i da se ne bave istom naukom. Jer i samo 

jedno jedino, s razumevanjem vršeno posmatranje 

duševnog života nekog neurotičara, jedna jedina analiza 

sna mora mu nametnuti nepokolebljivo ubeđenje 

da najkomplikovaniji i najkorektniji procesi mišljenja, 

kojima se ipak ne može odreći naziv psihičkih 

procesa, mogu da se zbiju a da ne izazovu svest 

1 

Der Begriff des Unbewussten in der Psvchologie. — 

Vortrag auf dem Dritten Internationalen Kongress fiir Psvchologie 

zu Munchen, 1897 (Pojam nesvesnog u filozofiji 

Predavanje na Trećem međunarodnom kongresu za psihologiju 

u Minhenu, 1897),


osobe. 1 Sigurno je da lekar za ove nesvesne procese 

neće saznati pre nego što su oni svojim delovanjem 

na svest omogućili da budu saopšteni ili posmatrani. 

Ali psihički karakter ovog efekta svesti može da se 

sasvim razlikuje od nesvesnog procesa, tako da unutrašnja 

percepcija ne može prepoznati jedno kao zamenu 

za drugo. Lekar mora da za sebe zadrži pravo 

da pomoću jednog procesa zaključivanja prodre od 

efekta svesti do nesvesnog psihičkog procesa; tim putem 

on saznaje da je efekat svesti samo jedno daleko 

psihičko dejstvo nesvesnog procesa, i da ovaj nije 

postao svestan kao takav, nego da je i postojao i delovao 

a da se svesti nikako nije odao. 

Napuštanje precenjivanja osobine svesti postaje 

neophodan preduslov za svaki pravilan uvid u tok 

psihičkog. Nesvesno se mora, prema Lipsovim recima, 

prihvatiti kao opšta osnova psihičkog života. Nesvesno 

je veći krug koji u sebi obuhvata onaj manji 

krug svesnog; sve što je svesno ima prethodni stepen 

nesvesnog, dok nesvesno može da ostane na tom 

stepenu a da ipak polaže pravo na potpunu vrednost 

jedne psihičke funkcije. Nesvesno je ona stvarna 

psihička realnost, nama po svojoj unutrašnjoj prirodi 

isto tako nepoznata kao i realnost spoljnog sveta, 

i ono nam je u podacima svesti isto tako nepotpuno 

dato kao i spoljni svet u podacima naših čulnih 

organa. 

Ako je stara antiteza između svesnog života i života 

sna umetanjem psihički nesvesnog pala u vred- 

1 Milo mi je što mogu ukazati na jednog autora koji je 

iz proučavanja snova izvukao isti zaključak o odnosu svesne 

aktivnosti prema nesvesnoj. 

Di Prel (Du Prel) kaže: „Pitanje šta je duša očigledno 

traži prethodno istraživanje o tome da li su svest i duša 

identični. San upravo na ovo prethodno pitanje odgovara 

odrečno, jer nam pokazuje da se pojam duše izdiže iznad pojma 

svesti, otprilike kao što privlačna sila jednog nebeskog 

tela prelazi granicu sfere svetlosti" (Philosophie der Mvstik, 

str. 47). 

„Da svest i duša nisu pojmovi istog obima, to je istina 

koja se ne može dovoljno jasno istaći." 


nosti na mesto koje joj pripada, uklonjen je takođe 

i čitav niz problema koji su ranijim piscima zadavali 

mnogo posla. Tako mnogobrojne aktivnosti, čijem su 

se izvršenju u snu mogli čuditi, sada se više ne mogu 

pripisivati na račun sna, nego nesvesnom mišljenju 

koje radi i danju. Ako, prema Serneru, san izgleda 

kao da se igra sa jednim simboličnim predstavljanjem 

tela, onda znamo da je to aktivnost izvesnih 

nesvesnih fantazija koje verovatno popuštaju seksualnim 

nadražajima, i koje nalaze izraz ne samo u 

snu nego i u histeričkim fobijama i drugim simptomima. 

Ako san nastavlja radove preko dana i završava 

ih, pa čak i dragocene ideje iznosi na svetlost, 

onda preostaje da sa njega skinemo samo prerušenost 

koja je posledica rada sna i obeležje pomoći što 

je pružaju tamne snage duševnih dubina (uporedi 

đavola u Tartinijevom snu o sonati). Sam intelektualni 

rad pripada istim duševnim snagama, koje 

svaki takav rezultat preko dana ostvaruju. Mi smo 

verovatno u daleko preteranoj meri skloni precenjivanju 

svesnog karaktera intelektualne, a takođe i 

umetničke produkcije. Iz izjava nekih visoko produktivnih 

ljudi — kao što su Gete (Goethe) i Helmholc 

(Helmholtz) — saznajemo ipak pre da im je ono 

što je bitno i novo u njihovim stvaranjima bilo dato 

kao nešto bez prethodnog razmišljanja, i da je to njihovo 

saznanje stiglo kao nešto gotovo dovršeno. Pomoć 

svesne aktivnosti u drugim slučajevima nema na 

sebi ničeg neobičnog onde gde je postojala koncentracija 

svih duševnih snaga. Ali postoji mnogo zloupotrebljavana 

privilegija svesne aktivnosti da, gde god 

igra neku ulogu, od nas može sakriti svaku drugu 

aktivnost. 

Jedva da se isplaćuje trud da se istorijsko značenje 

snova postavi kao neka naročita tema. Tamo 

gde je neki san nekog poglavicu odredio za jedan 

važan podvig čiji je uspeh u istoriji izazvao neku 

promenu javlja se jedan nov problem samo dotle 

dok se sam san smatra kao neka strana sila u kontrastu 

sa ostalim poznatijim duševnim silama; nikakav 

takav problem više ne postoji ako se prizna da


je san jedan oblik izražavanja impulsa koji su danju 

pod pritiskom otpora, ali koji su tokom noći mogli 

da nađu pojačanje iz dubokih izvora nadražaja. 1 Ali 

poštovanje koji su snovima ukazivali stari narodi 

predstavlja poštovanje zasnovano na pravilnom psihološkom 

naslućivanju pred nečim neukroćenim i 

nerazorivim što u čovekovoj duši postoji, pred demonskim 

koje stvara želju sna i koje u našem nesvesnom 

ponovo nalazimo. 

Ne kažem: u našem nesvesnom — bez namere, 

jer ono što mi tako nazivamo ne pokriva se sa nesvesnim 

filozofa, pa ni sa nesvesnim kod Lipsa. Tamo 

ono treba da predstavlja samo kontrast u odnosu 

na svesno; da osim svesnih procesa postoje i nesvesni 

psihički procesi teza je koja je žestoko osporavana a 

i energično branjena. Lips ide još i dalje tvrđenjem 

da sve što je psihičko postoji kao nesvesno, a nešto 

od toga postoji i kao svesno. Ali mi se fenomenima 

sna i histeričnim stvaranjem simptoma nismo poslužili 

da bismo dokazali ovu tezu; posmatranje normalnog 

života preko dana dovoljno je i samo da ovu 

tezu dokaže van svake sumnje. Novo što nas je naučila 

analiza psihopatoloških struktura i već samog 

njihovog prvog člana, sna, sastoji se u tome što se 

nesvesno — dakle psihičko — javlja kao funkcija 

dva odvojena sistema i da se tako javlja već u normalnom 

duševnom životu. Postoje dakle dve vrste 

nesvesnog, što psiholozi još nisu diferencirali. I jedno 

i drugo je nesvesno u smislu psihologije; ali, po 

našem mišljenju, ono jedno što nazivamo nesvesno 

(Nsv) takođe je nesposobno za svest, dok smo ono 

drugo predsvesno (Psv) tako nazvali zato što njegovi 

nadražaji mogu dospeti u svest, doduše takođe 

posle pridržavanja izvesnih pravila, može biti tek pošto 

su izdržali jednu novu cenzuru, ali ipak bez obzira 

na sistem nesvesnog (Nsv). Činjenica da nadražaji, 

da bi dospeli u svest, moraju da prođu kroz 

1 

Uporedi sa ovim ranije ispričani san Aleksandra Velikog 

prilikom opsade grada Tira (2a--:0po


turom ovog aparata. Nadrazaj ni materijal teče kao 


takvih zbivanja, ja ću završiti ovim psihološkim razmatranjima. 

Jedan konzilijum odveo me je prošle godine do 

jedne devojke koja je gledala inteligentno i prirodno. 

Njena odeća bila je veoma neobična; tamo gde se 

inače o odeći žene vodi računa sve do poslednjeg 

nabora, ona je nosila spuštenu čarapu a dva dugmeta 

na bluzi bila su joj nezakopčana. Devojka se žali na 

bolove u jednoj nozi i, bez poziva da to učini, sama 

otkriva list na nozi. Ali glavno na što se žalila bilo 

je po njenim recima: U telu ima osećaj kao da se 

u njemu nalazi nešto što se kreće ovamo i onamo i 

što je potresa skroz i skroz. Ponekad joj, pri tome, 

čitavo telo postaje kao kruto. Kolega, koji je prisutan, 

pogleda me na te reci; on ne nalazi da je nerazumljivo 

ono na šta se ona žali. Obojici nam se 

čini neobično što majka bolesnice pri tome ništa ne 

misli; ona mora da se već više puta nalazila u položaju 

koji joj sad opisuje njeno dete. Devojka sama 

i ne sluti ništa o značenju svojih reci, jer ih inače 

ne bi izgovorila. U ovom slučaju cenzuri je uspelo 

da se u toj meri prikrije da jednoj fantaziji koja bi 

inače ostala u predsvesnom dopušta da se u punoj 

svesti pojavi pod maskom jedne žalbe. 

Još jedan primer. Počinjem psihoanalitičko lečenje 

jednog četrnaestogodišnjeg dečaka koji pati od 

,,tic convulsif", od histeričnog povraćanja, glavobolje 

i sličnog. Ja ga uveravam da će, pošto zatvori oči, 

videti slike ili će dobiti neke ideje koje zatim treba 

da mi ispriča. On odgovara u slikama. Poslednji 

utisak, pre nego što je došao k meni, oživljava vizuelno 

u sećanju. Sa svojim ujakom igrao je „damu" 

i sad pred sobom vidi ploču. Raspravlja o raznim pozicijama, 

povoljnim i nepovoljnim, o potezima koji 

se ne smeju povući. Zatim primećuje kako na ploči 

leži jedan bodež, predmet čiji je sopstvenik njegov 

otac, ali koji njegova fantazija stavlja na ploču. Na 

ploči leži i jedan srp, zatim se tome pridružuje jedna 

kosa, i sad se pojavljuje i slika nekog starca, seljaka, 

koji kosi travu pred roditeljskom kućom. 

Posle nekoliko dana shvatio sam šta ovo redanje sli- 


ka znači. Neprijatni porodični odnosi uzbudili su dečaka. 

Jedan neosetljiv, plahovit otac koji s majkom 

živi u nesrećnom braku, čija su vaspitna sredstva 

bile pretnje; razvod očev sa blagom i nežnom majkom; 

njegov ponovni brak kad je jednoga dana u 

kuću doveo jednu mladu ženu kao novu majku. 

Prvih dana posle toga pojavila se bolest četrnaestogodišnjeg 

dečaka. To je bio potisnuti bes protiv oca 

i taj bes je sastavio one slike u razumljive aluzije. 

Materijal za to dala je jedna reminiscencija iz mitologije. 

Srp je onaj kojim je Zevs uškopio oca; kosa 

i slika seljaka predstavljaju Kronosa, starca-nasilnika, 

koji ždere svoju decu i kome se Zevs sveti na način 

tako nedostojan jednoga sina. Očev brak je predstavljao 

priliku da mu vrati sva prebacivanja i pretnje 

koje je dete ranije jednom nekad od njega čulo, 

pošto se igralo sa genitalijama (igra dama; zabranjeni 

potezi; bodež kojim se neko može ubiti). Tu su 

ova davno potisnuta sećanja i njihovi derivativi koji 

su ostali nesvesni i uvlače se u svest zaobilaznim putem 

koji im je otvoren, kao prividno besmislene slike. 

Tako bih ja teorijsku vrednost bavljenja snovima 

potražio u doprinosima psihološkom saznanju i u pripremi 

za razumevanje psihoneuroza. Ko može naslutiti 

važnost do koje se još može uzdići jedno temeljno 

poznavanje strukture i funkcije duševnog aparata, 

kad već današnje stanje našeg znanja dozvoljava 

srećno terapeutsko uplivisanje na forme psihoneuroza 

koje su, same po sebi, izlečive? A praktična 

vrednost ovog bavljenja — čujem kako se postavlja 

pitanje — za poznavanje duše, otkrivanje karakternih 

osobina u pojedinaca? Zar nesvesni impulsi koje 

otkriva san nemaju vrednost realnih snaga u duševnom 

životu? Treba li etičkom značenju potisnutih 

želja pripisivati malu vrednost koju mogu, kao što 

stvaraju nove, jednoga dana da stvore i nešto drugo? 

Ne osećam da sam u pravu da na ova pitanja odgovorim. 

Moje misli nisu dalje pratile ovu stranu 

problema. Ja samo mislim da onaj rimski car svakako 

nije bio u pravu kad je naredio da se njegov 

podanik ubije stoga što je sanjao da je ubio impera-


tora. Trebalo je, pre svega, da se poštara o tome da 

shvati šta taj san znači: Vrlo verovatno, taj san nije 

značio ono što je iznosio. Pa čak i kad bi jedan san, 

koji je drukčije glasio, imao ovo značenje zločina protiv 

veličanstva, bilo bi još uvek na mestu da se car 

seti Platonovih reci da se čestit čovek zadovoljava 

time da sanja o onome što loš čovek radi u životu. 

Zato mislim da je najbolje da se snovi oslobode. Da 

li nesvesnim željama treba priznati realnost — ne 

mogu da kažem. Ona se, naravno mora, odreći svih 

prelaznih misli i međumisli. Ako pred sobom imamo 

nesvesne želje, dovedene do njihovog poslednjeg i 

najistinitijeg izraza, moramo svakako reći da je psihička 

realnost nesumnjivo naročita forma egzistencije, 

koja se ne srne zameniti sa materijalnom realnošću. 

Onda, čini se, nema opravdanja za to ako se 

ljudi protive da na sebe prime odgovornost za imoralnost 

svojih snova. Vrednovanjem načina funkcionisanja 

duševnog aparata i uvidom u odnos između 

svesnog i nesvesnog obično se gubi ono što je u našem 

životu snova i u našoj fantaziji u etičkom pogledu 

neprilično. 

„Ono što nam je san otkrio u odnosima prema 

sadašnjosti (realnosti) potražićemo i u svesti i ne smemo 

se čuditi ako onda čudovište koje smo našli pod 

uveličavajućim staklom analize — ponovo nađemo 

kao sitnu inf uzori ju" (H. Zaks, Sachs). 

Za praktičnu potrebu procenjivanja čovekovog 

karaktera najvećim delom zadovoljavaju njegova akcija 

i svesno izražene misli. Akcija pre svega zaslužuje 

da bude stavljena na prvo mesto, jer mnogi 

impulsi koji su prodrli u svest bivaju osujećeni od 

strane realnih snaga duševnog života još pre njihovog 

ulaska u akciju; štaviše, oni zbog toga na svom 

putu često ne nailaze ni na kakvu psihičku smetnju, 

pošto je nesvesno ubeđeno da će oni biti zadržani negde 

na nekom drugom mestu. U svakom slučaju ostaje 

poučno da upoznamo mnogo puta preoravano tlo 

na kome se gordo uzdižu naše vrline. Kompleksnost 

čovekovog karaktera, u svim pravcima dinamički 

pokretana, vrlo retko se prepušta rešenju nekom 


jednostavnom alternativom kao što bi to želeo naš 

zastareli moral. 

A vrednost sna za poznavanje budućnosti? Na 

to se, naravno, ne može misliti. Umesto toga bi se 

moglo reći: za poznavanje prošlosti. Jer san u svakom 

pogledu vodi poreklo iz prošlosti. Doduše, ni 

staro verovanje da nam san pokazuje budućnost nije 

sasvim bez istinite sadržine. Time što nam san jednu 

želju prikazuje kao ispunjenu, on nas svakako vodi 

u budućnost; ali ova budućnost, koju snevač smatra 

za sadašnjost, svojom nerazorivom željom oblikovana 

je u sliku i priliku one prošlosti.

O SNU

I 

U vremena koja možemo nazvati prednaučnint 

ljudi nisu bili u neprilici prilikom objašnjavanja snova. 

Kad bi se sna posle buđenja sećali, on bi za njih 

važio ili kao milostivo ili neprijateljsko ispoljavanje 

viših, demonskih ili božanskih sila. Sa napretkom 

prirodnonaučnih načina mišljenja ova duhovita mitologija 

pretvorila se u psihologiju, i danas samo 

neznatna manjina među obrazovanim ljudima sumnja 

u to da je san sopstvena psihička funkcija snevača. 

Ali otkako je mitološka hipoteza odbačena pojavila 

se potreba da san bude objašnjen. Uslovi njegovog 

postanka, njegov odnos prema duševnom životu 

u budnom stanju, njegova zavisnost od nadražaja 

koji se za vreme stanja spavanja probijaju u 

zapažanje, mnoge osobine njegove sadržine koje su 

neprilične za budno mišljenje, neslaganje između 

njegovih predstavnih slika i afekata vezanih za njih, 

najzad i nepostojanost sna, način na koji ga budno 

mišljenje gura u stranu kao nešto strano, kako ga 

u sećanju osakaćuje ili sasvim briše: — svi ovi problemi, 

a pored toga još mnogi drugi, već stotinama 

godina traže rešenja koja sve do danas nisu mogla 

biti data u zadovoljavajućem obliku. Ali na prvom 

meštu interesovanja stoji pitanje o značenju sna koje 

u sebi sadržava dvostruki smisao. Prvo pitanje je pitanje 

o psihičkom značenju snevanja, o položaju sna 

prema ostalim duševnim procesima i o njegovoj 

eve&tualnoj biološkoj funkciji; a na drugom mestu,

302 O snu 

ono bi htelo znati da li se san može tumačiti, da li 

pojedini sadržaj sna ima neki „smisao" kakav obično 

nalazimo u ostalim psihičkim kompozicijama. 

U procenjivanju vrednosti sna mogu se zapaziti 

tri pravca. Jedan od njih koji je tako reći sačuvao 

odjek starog precenjivanja našao je izraza kod mnogih 

filozofa. Kao osnova za snevanje za njih važi 

jedno naročito stanje duševne aktivnosti; ovo stanje 

oni čak slave kao izdizanje na jedan viši stepen: Tako, 

na primer, misli Šubert (B. Schubert) da je san 

oslobođenje duha od sila spoljne prirode, oslobođenje 

duše od okova čulnosti. Drugi mislioci ne idu 

tako daleko, ali se čvrsto pridržavaju mišljenja da 

snovi proizlaze u suštini iz duševnih podstreka i da 

predstavljaju ispoljavanja duševnih sila koje su preko 

dana ometene u svom slobodnom razvoju (fantazije 

sna — Serner, Folkelt). Mnogi posmatrači pripisuju 

snevanju, bar u izvesnima oblastima (sećanje), 

sposobnost za naročitu višu funkciju. 

U oštroj suprotnosti sa ovim gledištima većina 

autora-lekara zastupa shvatanje koje snu jedva da 

ostavlja još vrednost jednog psihičkog fenomena. 

Prema njima, izazivači sna isključivo su senzorni i 

somatski nadražaji, koji snevača pogađaju ili spolja 

ili se slučajno bude u njegovim unutrašnjim organima. 

Ono što je snevano ne polaže pravo na smisao i 

značenje više nego što je možda niz tonova koji izaziva 

deset prstiju čoveka, potpuno neveštog muzici, 

kad prelaze preko dirki instrumenta. San treba prosto 

označiti kao „jedan somatski, u svim slučajevima 

nekorisni, a u mnogim slučajevima bolesni proces" 

(Bine, Binz). Sve osobenosti snevanja objašnjavaju 

se iz nepovezanog rada pojedinih organa, iznuđenog 

fiziološkim nadražajima, ili grupa ćelija mozga, 

koji je inače utonuo u spavanje. 

Ovaj sud nauke nije mnogo uticao na mišljenje 

ljudi; ne vodeći računa o izvorima sna, oni se, čini 

se, čvrsto drže verovanja da san ipak ima nekakav 

smisao koji se odnosi na predskazivanje budućnosti 

i da se ovaj smisao, pomoću tumačenja, može na bilo 

koji način steći iz njegove često zbrkane i zagonetne 

O snu 

303 

sadržine. Metodi tumačenja koji su primenjivani sastoje 

se u tome da se deo sna kojeg se sećaju zamenjuje 

drugim delom, bilo deo po deo na osnovu jednog 

utvrđenog ključa, ili da se celokupan san zameni 

jednom drugom celinom prema kojoj on stoji u 

odnosu jednog simbola. Ozbiljni ljudi se smeše ovim 

nastojanjima. „Snovi su kao pena." 

II 

Jednog dana otkrio sam, na svoje veliko iznenađenje, 

da se istini o tome šta je san ne približava 

shvatanje lekara, nego laičko shvatanje koje je upola 

još obuzeto praznoverjem. Do novih otkrića o snu 

došao sam, naime, tako što sam na san primenio jedan 

nov metod psihološkog istraživanja koji mi je 

izvrsno poslužio pri rešavanju fobija, opsesionih ideja, 

sumanutih ideja itd.; to istraživanje je otad pod 

imenom „psihoanalize" bilo prihvaćeno od čitave jedne 

škole istraživača. Mnogobrojni istraživači-lekari 

s pravom su zapazili mnogostruke analogije snevanja 

sa najraznovrsnijim stanjima psihičke bolesti u budnom 

stanju. Od samog početka je dakle izgledalo 

da mnogo obećava ako i za objašnjenje sna upotrebimo 

jedan postupak ispitivanja koji se iskazao kao 

dobar kod psihopatskih tvorevina. Ideje straha i 

opsesije strane su normalnoj svesti na sličan način 

kao što su snovi strani svesnom budnom stanju; njihovo 

poreklo je isto tako nepoznatno svesti kao što 

je i poreklo snova. Kod ovih psihopatskih tvorevina 

gonio nas je praktičan interes da utvrdimo njihovo 

poreklo i način postanka, jer nam je iskustvo pokazalo 

da jedno ovakvo otkriće misaonih puteva, skrivenih 

od svesti, kojima su bolesne ideje povezane sa 

ostalom psihičkom sadržinom, odgovara rešenju ovih 

simptoma, da ima za posledicu savlađivanje ideje 

koja» se dosad nije mogla inhibirati. Postupak kojim

304 O snu 

sam se služio za rešenje snova dolazio je dakle od psihoterapije. 

Ovaj postupak se lako može opisati, mada bi 

njegovo izvođenje moglo zahtevati i pouku i vežbu. 

Ako treba da ga primenimo nad nekim drugim, eventualno 

nad jednim bolesnikom sa predstavom straha, 

mi ga pozivamo da svoju pažnju upravi prema određenoj 

ideji, ali da o njoj ne razmišlja, kao što je to 

već toliko puta učinio, nego da sebi objasni sve, bez 

izuzetka, i da lekaru ispriča sve što mu u vezi s njom 

padne na pamet. Tvrđenje koje se možda posle toga 

javlja da njegova pažnja ne može ništa obuhvatiti, 

odstranjuje se energičnim ubeđivanjem da je jedno 

ovakvo izostajanje jedne predstavne sadržine potpuno 

nemoguće. I, zaista, vrlo brzo se javljaju mnogobrojne 

pomisli na koje se nadovezuju nove misli, 

koje se uvode redovno sudom samoposmatrača da su 

one besmislene ili nevažne, da ne spadaju ovamo, da 

su mu pale na pamet sasvim slučajno i bez ikakve 

veze sa datim zadatkom. Odmah se primećuje da je 

upravo ova kritika isključila sve ove pomisli od 

saopštenja, štaviše i od dolaženja svesti o njima. Ako 

sad dotičnu osobu možemo privoleti na to da se odrekne 

ovakvog kritikovanja svojih misli i da nastavi 

sa ispredanjem nizova misli koje se pojavljuju ako 

se zadržava pažnja, onda dobij amo psihički materijal 

koji će se ubrzo razgovetno vezati za bolesnu ideju, 

uzetu za temu, otkriti njene veze sa ostalim idejama 

i u daljem praćenju dozvoliti da se bolesna ideja 

zameni jednom novom koja se na razumljiv način 

uklapa u duševnu povezanost. 

Ovde nije mesto da opširnije raspravljamo O 

pretpostavkama na kojima se ovaj opit zasniva i o 

zaključcima koji se izvode iz njegovog redovnog 

uspeha. Neka bude dovoljna konstatacija da pri svakoj 

bolesnoj ideji dobij amo materijal dovoljan za 

njeno rešenje, ako svoju pažnju posvetimo upravo 

„neželjenim" asocijacijama, onima koje „ometaju na" 

še razmišljanje", i koje kritika inače odstranjuje kao : 

otpadak bez vrednosti. Ako se u ovom postupku vežbamo 

na samom sebi, onda se pomažemo prilikom^ 

O snu 305 

ispitivanja najbolje tako što ćemo smesta zabeležiti 

sve misli koje su u početku nerazumljive. 

Želim sad da pokažem kuda to vodi ako ovaj 

metod ispitivanja primenim na san. Za to bi svaki 

primer sna morao biti pogodan: ali iz izvesnih motiva, 

ja ću odabrati jedan svoj sopstveni san koji mi 

u sećanju izgleda nejasan i besmislen, i koji se može 

preporučiti svojom kratkoćom. Možda će ovim zahtevima 

odgovarati upravo san poslednje noći. Njegov 

sadržaj, koji sam fiksirao neposredno posle buđenja, 

glasi ovako: 

„Neko društvo, sto ili Table d'hote... Jede se 

spanać... Gospođa E. L. sedi pored mene, okreće se 

sasvim prema meni i prijateljski mi stavlja svoju 

ruku na koleno. Ja se branim i sklanjam njenu ruku. 

Ona zatim kaže: Uvek ste imali tako lepe oči... Zatim 

vidim nejasno nešto kao što su dva oka, kao nekakav 

crtež ili konturu jednog stakla naočara ..." 

Ovo je čitav san, ili bar sve čega se sećam. San 

mi izgleda taman i besmislen, ali pre svega čudan. 

Gospođa E. L. je osoba prema kojoj jedva da sam negovao 

prijateljske odnose i, koliko znam, nikad nisam 

poželeo da s njom imam srdačnije odnose. Dugo 

je nisam viđao i ne sećam se da je tokom poslednjih 

dana bilo govora o njoj. Tok snevanja nije praćen 

bilo kakvim afektima. 

Razmišljanje o ovom snu nije me dovelo bliže razumevanju. 

Ali, sad ću bez ikakvih namera i bez kritike 

zabeležiti sve pomisli koje mi se budu javile u 

mom samoposmatranju. Ubrzo primećujem da je pri 

tom od koristi da san rastavim na njegove elemente i 

da za svaki od ovih fragmenata potražim pomisli koje 

se za njega vezuju. 

Društvo, sto ili Table d'hote. Za ovo se smesta 

povezuje sećanje na jedan mali doživljaj koji je zaključio 

jučerašnje veče. U pratnji jednog prijatelja 

otišao sam iz jednog društva; on se ponudio da uzme 

kola i da me odveze kući. „Pretpostavljam kola sa 

taksimetrom", reče on, „to čoveka tako prijatno zabavlja; 

čovek uvek ima nešto što može da posmatra." 

Kad smo sedeli u kolima i kad je kočijaš namestio 

S0 Frojđ, Odabrana dela, vn

306 ° STlu 

ploču tako da su se mogli videti prvih šezdeset nov^ 

čića, ja sam šalu nastavio: Tek što smo se popeli, a 

već mu dugujemo šezdeset novčića. Mene kola sa taksimetrom 

uvek podsećaju na Table d'hote. On me 

čini škrtim i samoživim, jer me neprestano podseća 

na moj dug. Izgleda mi kao da taj dug suviše brzo 

raste, i bojim se da ću biti oštećen, upravo kao što 

se i kod Table d'hote ne mogu odbraniti od smešne zabrinutosti 

da ću dobiti suviše malo, da moram misliti 

o svojoj koristi." U daljoj vezi s ovim ja citiram: 

„Ihr fiihrt ins Leben uns hinein, 

Ihr lasst đen Armen schuldig \verden". 1 

Još jedna pomisao u vezi sa Table d'hote: Pre 

nekoliko nedelja ja sam se za jednim stolom u gostionici 

u Tirolu, u jednom visinskom lečilištu, jako 

naljutio na svoju dragu ženu koja po mom mišljenju 

nije bila dovoljno rezervisana prema nekim od 

suseda s kojima nisam hteo da imam bilo kakve 

veze. Molio sam je da se više bavi sa mnom nego sa 

strancima. A to upravo jeste kao da sam za Table 

d'hote bio suviše oštećen. Sada mi pada na pamet i 

suprotnost između ponašanja moje žene za onim stolom 

i ponašanja gospođe E. L. u snu, „koja se okreče 

sasvim prema meni." 

Dalje: Ja sad primećujem da je tok sna reprodukcija 

jedne male scene koja se sasvim slično odigrala 

između moje žene i mene u vreme mog tajnog 

prošenja. Milovanje pod stolnjakom bio je njen odgovor 

na moje pismo u kome sam je ozbiljno prosio. 

A u snu je moja žena zamenjena ovom stranom osobom 

E. L. 

Gospođa E. L. je kći čoveka kome sam dugovao 

novac! Ne mogu a da ne napomenem da se ovde 

otkriva jedna nenaslućena veza između delova sadržaja 

sna i mojih pomisli. Ako pratimo lanac aso- 

1 

Vi nas vodite u život, i ostavljate siromaha da bude 

dužan. 

O snu 307; 

cijacija koji polazi od jednog elementa sadržaja sna, 

uskoro ćemo biti vraćeni natrag jednom od drugih 

elemenata. Moje pomisli uz san stvaraju veze koje se, 

u samome snu ne mogu videti. 

Ako neko očekuje da drugi ljudi treba da brinu 

o njegovoj koristi, tako da u tome ne nalaze nikakvu 

svoju ličnu korist, zar ovakvog čoveka, poznavaoca 

sveta, ne pitamo obično: Mislite li vi da će se to dogoditi 

zbog vaših lepih očiju? Onda reci gospođe E. L. 

u snu: „Vi ste uvek imali tako lepe oči" ne znače 

ništa drugo do: Vama su ljudi uvek sve činili iz ljubavi; 

vi ste sve imali badava. Istina je, naravno, suprotno: 

Ja sam skupo platio sve što god su mi drugi 

možda dobro učinili! Mora da sam u sebi stvorio 

utisak da sam juče kola, kojima me je prijatelj odvezao 

kući, dobio zabadava. 

U stvari, prijatelj kod koga smo juče bili u gostima, 

često me je načinio svojim dužnikom. Tek nedavno 

sam priliku da mu se za to odužim propustio 

neiskorišćenu. On ima jedan jedini poklon od mene, 

jednu antičku pliticu, na kojoj su svuda unaokolo 

naslikane oči, jedan takozvani occhiale za odbranu 

od „malocchia" 1 . On je uostalom očni lekar. Ja sam 

se te iste večeri raspitivao o jednoj pacijentkinji 

kojoj sam bio preporučio da ode u njegovu ordinaciju 

da bi joj odredio naočare. 

Kao što primećujem, dovedeni su u novu vezu 

gotovo svi delovi sadržaja sna. Ali, držeći se konzekventnosti, 

mogao bih još da upitam: Zašto se u snu 

iznosi na sto baš spanać? Zato što spanać podseća na 

jednu malu scenu koja se odigrala nedavno za našim 

porodičnim stolom kada se jedno dete — upravo ono 

koje možemo hvaliti zbog njegovih lepih očiju — 

usprotivilo da jede spanać. Ja sam se isto tako ponašao 

kao dete: spanać je neko vreme za mene predstavljao 

pravu odvratnost sve dok se moj ukus kasnije 

nije izmenio te sam ovo jelo uvrstio među 

1 

Occhiale — italijanski naočari. Malocchio = urok. Dakle: 

protiv uroka (Prim. prev.). 

20*

308 ° sn 

« 

svoja najomiljenija jela. Pominjanje ovoga jela na 

ovaj način uspostavlja približavanje između moje 

mladosti i mladosti moga deteta. „Budi zadovoljan 

što imaš spanać", doviknula je majka tom malom 

sladokuscu. „Ima dece koja su bila veoma zadovoljna 

sa spanaćem." I tako me to podseća na dužnosti roditelja 

prema njihovoj deci. Geteove reci: 

,,lhr fuhrt ins Leben uns hinein, 

Ihr lasst den Armen schuldig werden" 

u ovoj vezi pokazuju jedan novi smisao. 

Ovde ću se zaustaviti da bih pregledao dosadašnje 

rezultate analize sna. Idući za asocijacijama koje 

su se vezivale na pojedine elemente sna istrgnute iz 

svoje sadržine, ja sam došao do jednog niza misli i 

sećanja u kojima moram da prepoznam dragocena 

ispoljavanja svoga duševnog života. Ovaj materijal, 

koji je pronađen analizom sna, stoji u bliskom odnosu 

prema sadržaju sna; ali je ipak taj odnos takav 

da ovo što je nanovo pronađeno ja nikad ne bih 

mogao zaključiti iz sadržaja sna. San je bio bez afekta, 

nepovezan i nerazumljiv; dok razvijam misli koje 

se nalaze iza sna osećam aktivne i dobro utemeljene 

pokrete afekta; misli same sklapaju se izvrsno u 

logički povezane lance u kojima se neke predstave 

kao centralne nekoliko puta pojavljuju. Ovakve predstave 

koje same nisu zastupljene u snu u našem primeru 

su kontrasti između samoživ •— nesamoživ, 

elementi biti dužan i raditi zabadava. U tkivu koje 

se analizi otkriva mogao bih da konce jače stegnem 

i onda bih mogao pokazati da se oni svi stiču u jednom 

čvoru; ali me u tome da ovaj rad izvršim javno 

sprečavaju obziri privatne prirode, nikako naučne. 

Ja bih morao suviše odati što je bolje da ostane moja 

tajna, pošto sam na putu ka ovom rešenju svašta 

sebi objasnio što vrlo nerado samome sebi priznajem. 

Ali, zašto nisam radije izabrao jedan drugi san čija 

je analiza pogodnija za iznošenje, tako da bih mogao 

probuditi bolje ubeđenje za smisao i sadržaj i vezu 

materijala koji je analizom pronađen? Odgovor gla 

ci snu 309 

si: zato što će svaki san s kojim želim da se bavim 

voditi istim stvarima koje se teško iznose i dovesti 

me u istu neophodnu potrebu da budem diskretan. 

Tu teškoću ne bih mogao izbeći ni onda kad bih neki 

drugi san izložio analizi, osim ako bi prilike dopustile 

da bez ikakve štete po one koji u mene imaju 

poverenja ostavim svako prikrivanje. 

Shvatanje koje mi se već sada nameće ide u 

pravcu da je san neka vrsta zamene za one tokove 

misli koji su puni afekata i smisla, do kojih sam 

došao posle završene analize. Ja još ne poznajem 

proces koji je iz ovih misli stvorio san, ali uviđam da 

je nepravda da ovaj proces smatram čisto telesnim t 

psihički beznačajnim procesom koji je nastao izolovanom 

aktivnošću pojedinih grupa moždanih ćelija 

probuđenih iz sna. 

Još dve stvari treba da zapamtim: da je sadržaj 

sna mnogo kraći nego što su misli koje proglašavam 

njegovom zamenom, i da je analiza kao izazivača 

sna otkrila jedan nevažan događaj koji se odigrao 

one večeri pre snevanja. 

Razume se da neću izvesti jedan tako dalekosežan 

zaključak ako imam pred sobom tek jednu jedinu 

analizu sna. Ali ako mi je iskustvo pokazalo da 

praćenjem asocijacija bez kritike od svakog sna mogu 

doći do jednog takvog lanca misli, pod čijim se elementima 

sastojci sna ponovo vraćaju i koji su među 

sobom povezani korektno i smisaono, onda će se svakako 

napustiti neznatno očekivanje da bi se prvi put 

primećene međusobne veze mogle pokazati kao čist 

slučaj. Onda osećam da sam u pravu da ovaj novi 

uvod fiksiram davanjem imena. San, koji je preda 

mnom u sećanju, upoređujem sad sa pripadajućim 

materijalom koji je pronađen analizom, pa prvi nazivam 

manifestnom sadržinom sna, a drugi — najpre 

bez daljeg odvajanja — latentnom sadržinom 

sna. Sad se nalazim ispred dva nova problema koja 

dosad nisu formulisana: 1) koji je to psihički proces 

koji je latentnu sadržinu sna preveo u manifestnu 

sadržinu koja mi je poznata iz sećanja; 2) koji je to 

motiv, ili motivi koji su zatražili ovakvo prevode-

310 O snu 

nje. Proces pretvaranja iz latentne u manifestnu sadržinu 

sna nazvaću radom sna. Suprotnost ovom radu 

koji obavlja suprotno pretvaranje, već poznajem 

kao rad na analizi. O ostalim problemima sna, pitanjima 

o izazivačima sna, o poreklu materijala sna, 

o eventualnom smislu sna, i funkciji snevanja, i o 

razlozima zaboravljanja sna, ja neću raspravljati na 

manifestnoj sadržini sna, nego na novostečenom latentnom 

sadržaju sna. Pošto sve protivrečne kao i 

sve netačne podatke o snevanju u literaturi svodim 

na nepoznavanje latentnog sadržaja sna koji treba 

otkriti tek analizom, pokušaću da odsad što je mogućno 

pažljivije, izbegavam brkanja manifestnog sna 

sa latentnim mislima sna. 

III 

Pretvaranje latentnih misli sna u manifestnu sadržinu 

sna zaslužuje našu punu pažnju kao primer 

pretvaranja jednog psihičkog materijala koji nam je 

najpre postao poznat iz jednog načina izražavanja u 

drugi, iz jednog načina izražavanja koji nam je bez 

daljeg razumljiv, u jedan drugi u čije razumevanje 

možemo prodreti tek preko uvoda i napora, mada se 

i on mora priznati kao funkcija naše duševne aktivnosti. 

S obzirom na odnos između latentne sadržine 

sna prema manifestnoj sadržini sna snovi se mogu 

podeliti na tri kategorije. Mi najpre možemo razlikovati 

takve snove koji su smisaoni i ujedno razumljivi, 

to jest, koji bez ikakve dalje prepreke mogu 

biti uvršteni u naš duševni život. Takvih snova 

ima mnogo; oni su većinom kratki i izgledaju nam 

uglavnom malo značajni, pošto ne sadrže ništa što 

bi izazivalo začuđenost i neobičnost. Njihovo pojavljivanje 

uostalom predstavlja jedan snažan argument 

protiv učenja koje veli da san postaje izolovanom 

delatnošću pojedinih grupa moždanih ćeli- 

O snu 

31t 

ja; nedostaju im svi karakteristični znaci smanjene 

ili raskomadane duševne delatnosti, pa ipak im kao 

snovima nikad ne prigovaramo i ne mešamo ih sa 

produktima budnog stanja. Drugu grupu sačinjavaju 

oni snovi koji su, doduše, u sebi povezani i koji imaju 

jasan smisao, ali koji deluju iznenađujuće, pošto 

ne znamo kako da ovaj njihov smisao smestimo u našem 

duševnom životu. Takav jedan slučaj, na primer, 

postoji ako sanjamo da je neki naš dragi rođak 

umro od kuge, dok nam nije poznat nikakav razlog 

za jedno takvo očekivanje, zabrinutost ili pretpostavku, 

pa se onda u čudu pitamo: kako samo dolazim 

na tu ideju? U treću grupu spadaju, najzad, oni snovi 

koji nemaju ni jedno ni drugo, ni smisao ni razumljivost, 

koji izgledaju nepovezani, zbrkani i besmisleni. 

Pretežna većina produkata našeg snevanja 

pokazuje ove karakteristike koje su dovele do toga 

da se snovi nipodaštavaju i utemeljili medicinsku 

teoriju o ograničenoj duševnoj aktivnosti. Naročito 

što u dužim i komplikovanijim kompozicijama sna 

samo retko kada primećujemo odsustvo najjasnijih 

znakova inkoherencije. 

Suprotnost između manifestne i latentne sadržine 

sna očigledno ima značenje samo za snove druge, 

a još tačnije, za snove treće kategorije. Tu se nalaze 

zagonetke koje nestaju tek onda kad manifestni 

san zamenimo latentnom sadržinom misli, i na jednom 

primeru ovakve vrste, na jednom zbrkanom nerazumljivom 

snu, mi smo izveli i analizu sna, koju 

smo u prethodnom odeljku izneli. Ali mi smo protiv 

očekivanja naišli na motive, koji su nam zabranili 

potpuno upoznavanje sa latentnim mislima sna, i 

ponavljanjem istoga iskustva mogli bismo biti dovedeni 

do pretpostavke da između nerazumljivog i 

zbrkanog karaktera sna i poteškoća pri saopštavanju 

misli sna postoji bliska i zakonita povezanost. Pre 

nego što ispitamo prirodu ove povezanosti, biće korisno 

ako svoje interesovanje posvetimo lakše razumljivim 

snovima prve kategorije, u kojima se poklapaju 

manifestna i latentna sadržina, gde dakle izgleda 

da je ušteđen rad sna.

312 O snu 

Istraživanje ovih snova preporučuje se i sa jednog 

drugog gledišta. Snovi dece su naime te vrste, 

dakle smisaoni i ne izazivaju čuđenje sna — uzgred 

budi rečeno — daje jedan nov prigovor protiv svođenja 

sna na disocijarnu delatnost mozga u spavanju; jer 

zašto bi ovakvo smanjenje psihičkih funkcija u odraslih 

pripadalo osobenostima stanja spavanja, a u dece 

ne bi? Ali mi se s punim pravom možemo prepustiti 

očekivanju da će se objašnjenje psihičkih procesa u 

deteta, gde oni mogu biti bitno uprošćeni, pokazati 

kao neophodno potreban prethodni rad za psihologiju 

odraslih. 

Izneću dakle nekoliko primera snova koje sam 

prikupio od dece. Jedna devoičica od 19 meseci preko 

dana ostaje bez hrane, jer je ujutru povraćala, i 

prema izjavi dadilje pokvarila je stomak od jagoda. 

U noći posle ovog dana gladovanja čuli su je 

kako u snu viče svoje ime i uz to dostavlja: ,,Er(d)beer, 

Hochbeer, Eier(s)peis, Papp." Ona dakle sanja 

da jede, i od svoga obroka ističe upravo ono što joj 

je, kako misli, u poslednje vreme suviše škrto dodeljivano. 

— Slično o jednom zabranjenom uživanju 

sanja jedan dečak od dvadeset i dva meseca koji je 

dan ranije svom ujaku morao da kao poklon ponudi 

korpicu sa svežim trešnjama, od kojih je naravno 

smeo samo da proba. On se budi sa radosnim recima: 

He(r)mann alle Kirschen aufgessen. — Jedna 

devojčica od tri godine i tri meseca preko dana se 

vozila jezerom; vožnja joj nije trajala dovoljno dugo, 

jer je plakala kad je trebalo da iziđe iz čamca. 

Ujutru je pričala da se noću vozila jezerom, nastavljala 

je, dakle, prekinutu vožnju. — Jedan dečak od 

pet godina i tri meseca nije bio baš zadovoljan pešačenjem 

u okolini Dahštajna; kad god bi se pojavila 

neka nova planina, on bi se raspitivao da li je 

to Dahštajn, i odbijao je posle toga đa pođe s ostalima 

do slapa. Njegovo ponašanje pripisivano je umoru, 

ali je bolje objašnjeno kad je sutradan ujutru 

ispričao svoj san da se popeo na Dahštajn. On je očigledno 

očekivao da će cilj toga izleta biti penjanje 

na Dahštajn, pa se on neraspoložio kad nije ugledao 

O snu 313 

zaželjenu planinu. U snu je nadoknadio ono što mu 

dan nije doneo. — Sasvim slično ponašao se san 

jedne šestogodišnje devojčice čiji je otac prekinuo 

šetnju pre postignutog cilja jer je vreme bilo poodmaklo. 

Na povratku pao joj je u oči jedan putokaz 

koji je ukazivao na jedno drugo izletište, a otac joj 

je obećao da će je drugi put i tamo odvesti. Idućeg 

jutra je svoga oca dočekala saopštenjem da je sanjala 

da je s njim bila i na jednom i na drugom 

mestu. 

Ono što je u ovim dečjim snovima zajedničko —» 

očigledno je. Svi ti snovi ispunjavaju želje koje su 

se danju pojavile i ostale neispunjene. Takvi snovi 

su jednostavna i neprikrivena ispunjenja želje. 

Ništa drugo do ispunjenje želje jeste i sledeći 

dečji san koji na prvi utisak nije potpuno razumljiv. 

Jedna devojčica od nepune četiri godine doneta je 

sa sela u grad zbog polijemijelitskog oboljenja, pa je 

prenoćila kod neke tetke koja je bila bez dece — u 

postelji, koja je za nju, razume se, bila preko mere 

velika. Sledećeg jutra pričala je kako je sanjala da 

joj je postelja bila suviše mala tako da u njoj nije 

našla mesta. Rešenje ovog sna kao sna želje odvija 

se odmah ako se setimo da je „biti velik" želja koju 

deca često izražavaju. Veličina postelje podsećala je 

malu hvalisavicu isu više snažno na njen mali stas: 

zato je ona u snu korigovala taj — njoj neprijatni — 

odnos i postala tako velika da joj je veliki krevet 

bio još uvek suviše mali. 

I onda kad se sadržaj dečjih snova komplikuje i 

postaje finiji, shvatanje sna kao ispunjenja želje" 

svaki put je veoma jasno. Jedan dečak od osam godina 

sanjao je kako se s Ahilom vozi na borbenim 

kolima kojima upravlja Diomed. Ispostavilo se da se 

dan ranije udubio u čitanje grčkih junačkih priča; 

lako se može konstatovati da je ove junake primio 

kao uzor i da je zažalio što ne živi u njihovo doba. 

Iz ove male zbirke snova bez daljeg postaje jasan 

jedan drugi karakter dečjih snova: njihova povezanost 

sa dnevnim životom. Zelje koje se u njima 

ispunjavaju preostale su od dana, po pravilu od pret-

314 O snu 

hodnog dana, a u budnom mišljenju opremljene su 

intenzivnim čulnim naglašavanjima. Sve što je nebitno 

i ravnodušno, ili što detetu tako treba da izgleda, 

to u sadržaju sna nije bilo prihvaćeno. 

I kod odraslih ljudi možemo prikupiti mnogobrojne 

primere ovakvih snova infantilnog tipa koji su, 

kao što smo pomenuli, vrlo škrti sadržajem. Čitav 

niz osoba, tako, na noćni nadražaj žeđi redovno odgovara 

snom da piju, koji dakle teži da nadražaj 

ukloni i da spavanje nastavi. U mnogih ljudi ovakve 

snove komoditeta nalazimo često pre buđenja — onda 

kad im prilazi zahtev da ustanu. Tada oni sanjaju da 

su već ustali, da stoje kraj umivaonika ili da se već 

nalaze u školi, u kancelariji i slično, gde u određeno 

vreme treba da budu. U" noći pre nameravanog putovanja 

čovek dosta često sanja da je stigao na 

mesto opredeljenja; pre neke pozorišne predstave, 

pre nekog društva san često anticipira — tako reći 

nestrpljivo — očekivano zadovoljstvo. Drugi put san 

izražava ispunjenje želje za jedan stepen indirektni 

je; potrebno je još uspostavljanje jednog odnosa, 

jedan zaključak, dakle početak rada na objašnjenju, 

da bi se ispunjenje želja moglo prepoznati. Tako, na 

primer, kad mi neki čovek priča o snu svoje mlade 

žene da joj je prestala menstruacija, tada moram da 

pomislim na to da mlada žena očekuje gravidnost 

ako joj je perioda izostala. Onda je saopštenje sna 

izjava o graviditetu, a njegov smisao jeste da ispoljava 

želju kao ispunjenu, da gravidnost još neko 

vreme izostane. Pod neobičnim i ekstremnim prilikama 

ovakvi snovi infantilnog karaktera naročito su 

česti. Vodič jedne polarne ekspedicije, na primer, 

priča da njegovi ljudi u toku prezimi]ivanja na ledu, 

pored monotone hrane i malih obroka redovno sanjaju 

kao deca o bogatim obedima, brdima duvana i 

o tome da se nalaze kod kuće. 

Nipošto nije redak slučaj da se iz jednog dužeg, 

komplikovanog i u celini zbrkanog sna stiče jedan 

naročito jasan deo koji sadržava očigledno ispunjenje 

želje, ali koji je zalemljen za drugi nerazumljiv 

materijal. Ako češće pokušavamo da analiziramo i 

O snu 315 

one snove odraslih koji su prividno neprovidni, saznaćemo 

često na naše iznenađenje da su ovi snovi 

retko kada tako jednostavni kao što su snovi dece i 

da iza jednog ispunjenja želje prikrivaju još i neki 

drugi smisao. 

Bilo bi, svakako, jednostavno i zadovoljavajuće 

rešenje zagonetaka sna kad bi nam rad na analizi 

eventualno omogućio da i besmislene i zbrkane snove 

odraslih svodimo na infantilni tip ispunjenja jedne 

intenzivno osećane želje iz prethodnog dana. Izgled, 

bez sumnje, ne odgovara ovom očekivanju. Snovi su 

najčešće puni najravnodušnijeg i najneobičnijeg materijala, 

i u njihovom sadržaju ne može se primetiti 

ništa od bilo kakvog ispunjenja želje. 

Ali, pre nego što ostavimo infantilne snove koji su 

neprikriveno ispunjenje želje, nećemo propustiti priliku 

a da ne pomenemo jedan odavno zapaženi karakter 

sna koji se upravo u ovoj grupi pojavljuje u najčistijem 

obliku. Svaki od ovih snova mogao bih zameniti 

jednom željenom rečenicom: „Ah, kad bi 

ova vožnja na jezeru potrajala duže!" — „Samo da 

sam se već umio i obukao!" — „Da sam samo mogao 

zadržati one trešnje umesto što sam ih predao ujaku!" 

Ali san daje više od ovog optativa. On pokazuje 

želju kao već ispunjenu, predstavlja ovo ispunjenje 

kao realno i prisutno, i materijal predstavljanja 

sna sastoji se u pretežnoj meri — ako ne i 

isključivo — od situacija i najčešće vizuelnih slika. 

I u ovoj grupi se ne primećuje kao da u potpunosti 

nedostaje neka vrsta promene — koju možemo označiti 

kao rad sna —: Jedna misao koja stoji u optativu 

zamenjena je jednim posmatranjem u prezentu. 

IV 

Bićemo skloni da pretpostavimo da je ovakvo 

preobraćanje u jednu situaciju izvršeno i pri zbrkanim 

snovima, mada ne možemo znati da li ih je i

316 ° sn « 

ovde pogodio optativ. Primer sna koji smo na samom 

početku naveli, u čijoj smo analizi otišli malo dalje, 

daje nam svakako na dva mesta povod da tako nešto 

možemo naslutiti. U analizi se događa da se moja 

žena za stolom bavi drugim ljudima pri čemu se ja 

osećam neprijatno; san od toga zadržava tačnu suprotnost, 

da se, naime, osoba koja zamenjuje moju 

ženu, obraća sasvim prema meni. A za koju želju 

može i jedan neprijatan doživljaj dati bolji povod 

nego za želju da se dogodilo suprotno od onoga što 

san sadržava kao izvršeno? U potpuno sličnom odnosu 

nalazi se gorka misao u analizi da ništa nisam 

uradio zabadava — prema recima žene u snu: Vi ste 

uvek imali tako lepe oči. Jedan deo suprotnosti između 

manifestne i latentne sadržine sna mogao bi se, 

dakle, svesti na ispunjenje želje. 

Ali još više pada u oči jedno drugo delo rada 

sna, kojim se stvaraju inkoherentni snovi. Ako na 

bilo kom primeru uporedimo broj predstavnih elemenata 

ili obim zabeležaka kod sna i kod misli sna, 

do kojih vodi analiza, i od kojih nalazimo traga u 

snu, onda ne možemo sumnjati u to da je rad sna 

ovde ostvario vanredno zgušnjavanje ili sažimanje. 

O razmeri ovog sažimanja najpre nismo u mogućnosti 

da stvorimo sud; ali nam ono imponuje utoliko 

više ukoliko smo dublje prodrli u analizu sna. Tu 

onda nećemo naći nijedan elemenat sadržine sna od 

kojeg ne bi išli asocijacioni konci u dva ili više pravaca, 

nikakvu situaciju koja ne bi bila sastavljena od 

dva ili više utisaka i doživljaja. Jednom sam, na primer, 

sanjao o nekakvom plivačkom basenu u kome 

su se kupači kretali u svima pravcima; na jednom 

mestu na ivici basena stajala je osoba koja se nagnula 

prema nekoj drugoj osobi koja se kupala, kao da 

želi da je izvuče napolje. Situacija je bila sastavljena 

od sećanja na jedan događaj iz doba puberteta 

i od dve slike od kojih sam jednu video kratko vreme 

pre ovog sna. Obe slike bile su jedna o iznenađenju 

na kupanju iz Svindovog (Schwind) ciklusa 

Meluzina (vidi kupače koji beže na sve strane) a druga 

je predstavljala sliku potopa, delo jednog italijan- 

O snu 317 

skog majstora. A mali doživljaj se sastojao u tome 

što sam mogao posmatrati kako je u školi plivanja 

neki učitelj plivanja pomogao jednoj dami da iziđe iz 

vode, jer je bila zakasnila a došlo je vreme za kupanje 

muškaraca. — Situacija u primeru koji sam odabrao 

za analizu vodi me prilikom analize malom nizu 

sećanja od kojih je svako ponešto doprinelo sadržini 

sna. Pre svega, tu je ona mala scena iz vremena moje 

prosidbe, o kojoj sam već govorio; stisak ruku pod 

stolom, koji se onda dogodio, za san je dao detalj 

„ispod stola", koji kasnije moram uvrstiti u sećanje. 

O nekom „okretanju prema meni" tada, naravno, 

nije bilo ni govora; iz analize znam da je ovaj elemenat 

ispunjenje želje kroz suprotnost, i ono pripada 

ponašanju moje žene za „Table d'hote". Iza ovog 

recentnog sećanja krije se, međutim, sasvim slična 

ili mnogo značajnija scena iz vremena naše veridbe, 

koja nas je razdvojila za čitav jedan dan. Prisnost da 

se ruka stavi na koleno pripada potpuno različitoj povezanosti 

i sasvim drugim osobama. Ovaj elemenat 

sna postaje sam ponovo polazna tačka za dva naročita 

niza sećanja itd. 

Materijal iz misli sna koji se prikuplja za stvaranje 

situacije o snu mora biti, prirodno već unapred 

upotrebljiv za ovu primenu. Za ovo je potrebna jedna, 

ili više zajedničkih crta koje postoje u svim komponentama. 

Rad sna onda postupa kao što postupa 

Francis Galton pri stvaranju svojih porodičnih fotografija. 

Rad sna sad pokriva razne komponente kao 

da su jedna iznad druge; onda se ono što je zajedničko 

— jasno ističe u zajedničkoj slici, a pojedinosti 

koje jedna drugoj protivreče gotovo da jedna drugu 

brišu. Ovaj postupak stvaranja jednim delom objašnjava 

i nestalna određivanja naročite nerazgovetnosti 

tako mnogih elemenata u sadržaju sna. Tumačenje 

sna, oslanjajući se na ovo zapažanje, daje sledeće 

pravilo: Gde se u analizi izvesna neodređenost 

može rastaviti u jedno „ili-ili", tamo treba ovo da 

za tumačenje zamenimo jednim ,,i" i svaki član alternative 

treba da uzmemo kao nezavisni završetak 

niza misli.

318 O snu 

Gde između misli sna ne postoji ovakvo zajedničko 

tamo se rad sna trudi da takvo zajedničko stvori, 

da bi omogućio zajedničko prikazivanje u snu. 

Najlakši put da se dve misli sna koje još ništa zajedničko 

nemaju jedna drugoj približe sastoji se u tome 

da se jezički izraz za jednu misao izmeni, pri čemu 

joj eventualno dolazi u susret i druga misao preko 

odgovarajućeg prelivanja u jedan drugi izraz. To je 

sličan proces kao pri kovanju rima, pri čemu istoglasnost 

zamenjuje ono zajedničko za čim se traga. 

Priličan deo rada sna sastoji se u stvaranju takvih 

među-misli koje često izgledaju veoma duhovite, ali 

su često i nategnute; te misli dopiru od zajedničkog 

predstavljanja u sadržini sna pa sve do misli sna koje 

se razlikuju po obliku i suštini, ali su motivisane povodima 

za san. I u analizi našeg primera sna ja nalazim 

da postoji jedan ovakav slučaj preoblikovanja 

jedne misli u cilju poklapanja sa jednom drugom 

mišlju koja je ovoj u suštini strana. Pri nastavljanju 

analize ja naime nailazim na misao: I ja bih jednom 

hteo da imam nešto zabadava; ali ovaj oblik je neupotrebljiv 

za sadržinu sna. Zato on biva zamenjen 

jednim drugim oblikom: Ja bih želeo da nešto uživam 

a da nemam „troškova". Reč troškovi sad sa svojim 

drugim značenjem spada u krug predstava oko 

Table d'hote i ona može da nađe, da bude predstavljena 

u spanaću koji se u snu iznosi na sto. Kad se 

kod nas iznese na sto neko jelo koje deca odbijaju, 

onda majka najpre pokušava da bude blaga i zahteva 

od dece: Probajte samo malo. To što rad sna ovu 

dvosmislenost reci tako bezobzirno iskorišćava, izgleda 

doduše neobično ali se pri bogatijem iskustvu pokazuje 

kao nešto što se sasvim obično dešava. 

Pomoću rada sna na sažimanju objašnjavaju se 

takođe pojedini sastojci njegove sadržine koji su karakteristični 

samo za njega i koji se u budnom predstavljanju 

ne nalaze. To su skupne i mesovite osobe 

i neobične mesovite tvorevine, stvaranja koja se mogu 

uporediti sa kompozicijama životinja u orijentalnoj 

narodnoj fantaziji, ali koje su u našem mišljenju već 

postale ukočene jedinice, dok se kompozicije sna uvek 

O snu 3ig 

iznova stvaraju u neiscrpnom bogatstvu. Svako zna 

za takve tvorevine iz svojih sopstvenih snova; načini 

kako se one stvaraju veoma su raznovrsni. Ja mogu 

da sastavim jednu osobu tako što ću joj dati crte 

jedne ili druge osobe, ili tako što ću joj dati stas jedne 

osobe a pri tome u snu misliti na ime one druge, 

ili mogu da jednu osobu predstavim vizuelno ali da 

je stavim u situaciju koja se dogodila sa onom drugom 

osobom. U svima ovim slučajevima sastavljanje 

raznih osoba u jednog jedinog zastupnika u sadržini 

sna jeste smisaono, ono treba da znači jedno ,,i", 

„kao", izjednačenje originalnih osoba u izvesnom pogledu, 

koje može i u samom snu biti pomenuto. Ali 

po pravilu ovu zajedničnost stopljenih osoba treba 

potražiti tek analizom i ona je u sadržini sna naznačena 

upravo samo stvaranjem skupne osobe. 

Ista raznovrsnost u načinu stvaranja i isto pravilo 

pri rešavanju važi i za neizmerno bogate sadržajem 

mesovite tvorevine sadržine sna, za koje svakako 

ne treba da navodim primere. Njihova neobičnost 

se sasvim gubi ako se odlučimo da ih ne stavimo u isti 

red sa objektima percepcije u budnom stanju, nego 

se setimo da one predstavljaju rad sažimanja sna i 

da u pogodnom skraćivanju ističu jedan zajednički 

karakter ovako kombinovanih objekata. Zajedničnost 

treba i ovde većinom zameniti analizom. Sadržaj sna 

tako reći kazuje samo: Sve ove stvari imaju zajedničko 

jedno X. Rastavljanje ovakvih mešovitih tvorevina 

analizom često najkraćim putem vodi do značenja 

sna. Tako sam jednom sanjao da sa jednim od 

svojih ranijih profesora na univerzitetu sedim u istoj 

klupi koja sred ostalih klupa odjednom počinje brzo 

da se kreće unapred. To je bila kombinacija od slušaonice 

i pokretnog trotoara (Trottoir roulant). Prelazim 

preko daljeg praćenja ove misli. — Drugi put 

sedim u vagonu i na krilu držim neki predmet koji 

ima oblik cilindra (šešira) ali koji se sastoji od providnog 

stakla. Situacija me smesta podseća na poslovicu: 

Sa šeširom u ruci čovek prolazi kroz ceo svet. 

Stakleni cilindar podseća na kratkim zaobilaznim putevima 

na Auerovu svetlost, i ja ubrzo znam da bih

320 O snu 

mogao stvoriti jedan pronalazak koji će me načiniti 

ovako bogatim i nezavisnim kao što je mog zemljaka, 

doktora Auera iz Velsbaha načinio njegov pronalazak, 

i da bih onda mogao da putujem umesto da ostajem 

u Beču. U snu ja putujem sa svojim pronalaskom — 

šeširom-cilindrom od stakla koji se svakako još ne 

upotrebljava. — Rad sna naročito voli da predstavi 

dve predstave koje su među sobom u suprotnim odnosima, 

istom mešovitom tvorevinom, tako, na primer, 

kad neka žena u snu vidi samu sebe kako nosi 

visoko u ruci struk cveća, onako kao što je predstavljen 

anđeo na slikama Bogorodičnih Blagovesti (nevinost 

— Marija je njeno ime), a struk je posut krupnim 

belim cvetovima koje su slične kamelijama (suprotnost 

nevinosti: Dama s kamelijama). 

Priličan deo onoga što smo saznali o sažimanju 

sna može se obuhvatiti ovom formulom: svaki od 

elemenata sadržaja sna predeterminisan je materijalom 

misli sna, on ne svodi svoje poreklo iz pojedinačnog 

elementa misli sna nego iz čitavog niza misli 

sna koje u ovima ne moraju biti jedna pored druge 

nego mogu pripadati naj različitij im oblastima tkiva 

sna. Elemenat sna je u pravom smislu zastupništvo 

u sadržaju sna za celokupan ovaj disparatan materijal. 

Ali analiza otkriva i jednu drugu stranu ovog 

složenog odnosa između sadržine sna i misli sna. Kao 

što od svakog elementa sna vode veze ka više misli 

sna, tako je po pravilu jedna misao sna zastupljena 

sa više od jednog elementa sna; asocijacione niti ne 

konvergiraju prosto od misli sna ka sadržini sna, nego 

se ukrštaju na tom putu mnogostruko i protkavaju. 

Pored pretvaranja jedne misli u situaciju („dramatizacije"), 

sažimanje je najvažnija i najosobenija 

karakteristika rada sna. Ali o jednom motivu koji bi 

primoravao na jedno ovakvo zbijanje sadržine, nije 

nam najpre ništa otkriveno. 

O snu 321 

V 

U komplikovanim i zbrkanim snovima koji nas 

sada zanimaju ne može se celokupni utisak o nesličnosti 

između sadržine sna i misli sna svesti na sažimanje 

i dramatizovanje. Postoje svedočanstva o delatnosti 

jednog trećeg faktora i ona zaslužuju da se 

brižljivo prikupe. 

Kad sam analizom stigao do poznavanja misli 

sna, ja pre svega primećujem da manifestna sadržina 

sna obrađuje sasvim druge materijale nego latentna. 

To je naravno samo spoljašnji izgled koji se pri tačnijem 

istraživanju gubi, jer najzad nalazim da je 

celokupna sadržina sna izvedena u mislima sna, i da 

su gotovo sve misli sna ponovo zastupljene sadržinom 

sna. Ali ipak nekakva razlika je ostala. Sto je u 

snu naširoko i jasno prikazano kao suštinska sadržina, 

to se posle analize mora zadovoljiti jednom krajnje 

podređenom ulogom među mislima sna, i ono što 

po kazivanju mojih osećaja među mislima sna ima 

pravo na najveću pažnju, njegov predstavni materijal 

se u sadržini sna ili uopšte ne nalazi, ili je zastupljen 

nekom dalekom aluzijom u jednom nejasnom regionu 

sna. Ovu činjenicu mogu opisati ovako: Za 

vreme rada sna psihički intenzitet sa misli i predstava 

kojima opravdano pripada prelazi na druge koji 

po mome sudu nemaju nikakvo pravo na takvo isticanje. 

Nijedan drugi proces ne doprinosi toliko tome 

da se smisao sna sakrije i da mi vezu između sadržine 

sna i misli sna čini nejasnom. Za vreme ovog 

procesa, koji želim da nazovem pomeranjem sna, vidim 

da se i psihički intenzitet, značenje ili sposobnost 

misli za afekte pretvaraju u čulnu živahnost. 

Ono što je u sadržini sna najjasnije izgleda mi bez 

daljeg kao najvažnije; ali baš u nejasnom elementu 

sna mogu često prepoznati naj direktni jeg potomka 

bitne misli sna. 

Ono što sam nazvao pomeranjem sna mogao bih 

označiti i kao pridavanje nove vrednosti psihičkim 

vrednostima. Ali ja fenomen nisam iscrpno ocenio 

ako ne dodam da ovaj rad na pomeranju ili pridava- 

21 Frodd. Odabrana dela, VII 

•MM

322 O snu 

nju nove vrednosti vrlo promenljivo učestvuje u pojedinim 

snovima. Postoje snovi koji su se ostvarili 

gotovo bez ikakvog pomeranja. To su u isto vreme 

smisaoni i razumljivi snovi, onako kao što smo na 

primer upoznali neprikrivene snove želja. U ostalim 

snovima jedan deo misli sna više nije zadržao vrednost 

koja mu je sopstvena, ili se sve što je bitno iz 

misli sna pokazuje kao zamenjeno sporednim. A između 

toga može se prepoznati najpotpuniji red prelaza. 

Ukoliko je jedan san tamniji i zbrkaniji, utoliko 

u njegovom stvaranju veći udeo možemo pripisati 

faktoru pomeranja. 

Naš primer koji smo odabrali za analizu pokazuje 

bar onoliko od pomeranja što njegova sadržina izgleda 

drukčije centrirana nego što su misli sna. Na 

prvo mesto u sadržini sna probija se jedna situacija 

kao da mi neka žena daje ohrabrenje; glavno težište 

u mislima sna počiva na želji da jednom uživam u 

nesebičnoj ljubavi koja „ništa ne staje", i ova ideja 

krije se iza fraze o lepim očima i daleke aluzije 

„spanać". 

Ako analizom osujetimo pomeranje sna, dolazimo 

do sasvim pouzdanih obaveštenja o dva veoma 

osporena problema sna: o izazivačima sna i 

o povezanosti sna sa budnim životom. Postoje snovi 

koji neposredno otkrivaju svoje vezivanje za doživljaje 

prethodnog dana; u drugim snovima ne može se 

otkriti nikakav trag o jednom takvom odnosu. Ako 

sad uzmemo u pomoć analizu, možemo pokazati da 

se svaki san bez mogućeg izuzetka vezuje za jedan 

utisak iz poslednjih dana — verovatno je pravilnije 

reći: poslednjeg dana pre sna (dana snevanja). Utisak 

kome pripada uloga izazivača sna može biti tako 

značajan da nas ne čudi ako se njim bavimo u budnom 

stanju, i u tom slučaju mi za san s pravom kažemo 

da on nastavlja najvažnije interesovanje iz 

budnog života. Ali obično je on, ako se u sadržini sna 

nalazi jedan odnos prema dnevnom utisku, tako neznatan, 

beznačajan i dostojan zaborava, da ga se bez 

izvesnog napora ne možemo čak ni setiti. Tada izgleda 

da se sadržina sna sama, i onde gde je san po- 

O snu 090 

vezan i razumljiv, bavi najbeznačajnijim sitnicama 

koje bi bile nedostojne našeg interesovanja u budnom 

. stanju. Priličan deo preziranja sna izvodi se iz ovog 

davanja prednosti onom što je ravnodušno i ništavno 

u sadržini sna. 

Analiza ruši izgled na kome se zasniva ovaj prezrivi 

sud. Tamo gde sadržina sna jedan indiferentan 

utisak iznosi u prvi plan kao izazivača sna, tu analiza 

redovno pokazuje da postoji jedan značajan, s pravom 

uzbuđujući doživljaj, koji se zamenjuje ravnodušnim 

doživljajem, s kojim je uspostavio izdašne 

asocijativne veze. Gde je materijal sna beznačajan i 

gde obrađuje neinteresantan predstavni materijal, 

tamo analiza otkriva mnogobrojne spoj ne puteve, pomoću 

kojih je povezano ovo bez vrednosti s onim što 

je od najveće vrednosti u psihičkom procenjivanju 

pojedinca. To su samo akti pomeranja kad umesto 

utiska koji s pravom nadražuje u sadržaj sna bude 

primljen indiferentni utisak, umesto materijala koji 

je s pravom interesantan — u sadržaj sna bude primljen 

ravnodušni materijal. Ako sad na pitanje o izazivačima 

sna i o vezi snevanja odgovorimo svakodnevnim 

jurenjem za novim shvatanjima koja smo 

stekli zamenom manifestnog sadržaja sna latentnim 

sadržajem, onda moramo reći: san se nikad ne bavi 

stvarima koje nisu dostojne ni danja da nas zabave, 

i sitnice koje nas danju ne snalaze nisu takođe u 

stanju da nas prate na spavanje. 

Koji je izazivač sna u primeru koji smo odabrali 

za analizu? Doživljaj zaista beznačajan, da mi je jedan 

prijatelj pomogao besplatnom vožnjom kolima. 

Situacija Table d'hote u snu sadržava aluziju na ovaj 

indiferentni povod, jer ja sam u razgovoru uporedio 

kola s taksijem sa Table d'hote. Ali ja mogu da pomenem 

i značajan doživljaj koji biva zastupljen ovim 

beznačajnim doživljajem. Nekoliko dana ranije ja 

sam izdao neku veću sumu novaca za jednu osobu 

svoje porodice koja mi je bila draga. Nikakvo čudo, 

kaže se u mislima sna; kad bi mi ta osoba bila za to 

zahvalna, onda ova ljubav ne bi bila „besplatna". Što 

sam nedavno sa dotičnim rođakom načinio više vo- 

21*

324 O snu 

žnji kolima omogućava jednoj vožnji kolima s mojim 

prijateljem da me podseti na moje odnose prema onoj 

drugoj osobi. — Indiferentni utisak koji ovakvim povezivanjima 

postaje izazivač sna podleže još jednom 

uslovu koji ne važi za stvarni izvor sna; on svaki put 

mora da bude recentan, mora da dolazi od dana pre 

snevanja. 

Ne mogu ostaviti temu o pomeranju sna a da se 

ne setim jednog neobičnog procesa pri stvaranju sna 

pri kome efikasno sarađuju i sažimanje i pomeranje. 

Već prilikom sažimanja upoznali smo se sa slučajem 

da se dve predstave u mislima sna, koje imaju 

nešto zajedničko, jednu dodirnu tačku, u snu zamenjuju 

mešovitom predstavom, u kojoj jedno jasnije 

jezgro odgovara onom što je zajedničko, a nejasna 

sporedna određenja odgovaraju osobenostima i 

jednog i drugog. Ako se ovom sažimanju pridruži još 

pomeranje, onda ne dolazi do stvaranja jedne mešovite 

predstave, nego do jednog srednjeg zajedničkog, 

koje se prema pojedinim elementima odnosi kao rezultanta 

u paralelogramu sila prema svojim komponentama. 

U, sadržini jednog od mojih snova govori se 

na primer o jednoj injekciji propilena. U analizi dolazim 

najpre samo do jednog indiferentnog doživljaju 

koji deluje kao izazivač sna, u kome igra ulogu 

amilen. Zamenu amilena s propilenom ne mogu još 

opravdati. Ali u krug misli istog sna spada i moje 

sećanje na prvu posetu u Minhenu gde su mi pale 

u oči propileje. Bliže okolnosti analize preporučuju 

mi da pretpostavim da je delovanje drugog kruga 

predstava na prvi krug skrivilo pomeranje sa amilena 

na propilen. Propilen je tako reći srednja predstava 

između amilena i propileja i zato je kao neki 

kompromis istovremenim sažimanjem i pomeranjem 

dospela u sadržaj sna. 

Još snažnije nego pri sažimanju javlja se pri 

radu na pomeranju potreba da potražimo motiv za 

ova zagonetna nastojanja rada sna. 

O snu 325 

VI 

Ako uglavnom misli sna treba staviti na teret 

radu na pomeranju, ako ih ne nalazimo ili ne prepoznamo 

u sadržini sna — a da ne saznamo za motiv 

jednog takvog izopačen ja —, onda nas jedan drugi 

i blaži način pretvaranja koji se vrši sa mislima sna 

vodi otkrivanju jednog novog, ali lako razumljivog 

rada sna. Jer najbliže misli sna koje analizom razvijamo 

padaju često u oči svojim neobičnim predstavljanjem; 

izgleda kao da nisu date u trezvenim jezičkim 

oblicima kojima se naše mišljenje najradije 

služi, nego su, naprotiv, predstavljene na simbolički 

način parabolama i metaforama, kao u pesničkom 

jeziku punom slika. Nije teško naći motivaciju 

za ovaj stepen povezanosti u izrazu misli sna. 

Sadržina sna se većim delom sastoji od očiglednih situacija; 

misli sna moraju, dakle, najpre pretrpeti 

neko doterivanje koje će ih načiniti upotrebljivim za 

ovaj način prikazivanja. Postavimo se otprilike pred 

zadatak da rečenice jednog političkog uvodnog članka 

ili jedne odbrane u sudnici zamenimo nizom crtanih 

slika, i onda ćemo lako shvatiti promene na koje 

primorava rad sna obzir prema mogućnosti predstavljanja 

u sadržini sna. 

Među psihičkim materijalom misli sna nalaze se 

redovno sećanja na upečatljive doživljaje — ne baš 

retko iz detinjstva —, koji su dakle sami shvaćeni 

kao situacije sa većim delom vizuelnom sadržinom. 

Gde god je to mogućno, ovaj sastavni deo misli sna 

vrši određujući utisak na oblikovanje sadržine sna, 

tako što tako reći deluje kao tačka kristalizacije privlačno 

i raspoređujući na materijal misli sna. Situacija 

sna često je samo modifikovana i zbog umetanja 

komplikovana reprodukcija jednog takvog doživljaja 

punog utisaka; ali verne i nepomešane reprodukcije 

realnih scena san donosi samo retko kada. 

Ali se sadržaj sna ne sastoji isključivo iz situacije, 

nego uključuje i nesjedinjene fragmente vizuelnih 

slika, govora pa čak i komade neizmenjenih misli. 

Stoga će možda delovati podstrekavajuće ako na naj-

326 O snu 

zbijeniji način pregledamo sredstva predstavljanja 

koja radu sna stoje na raspolaganju, da bi na osobeni 

način izražavanja reprodukovao misli sna. 

Misli sna za koje saznajemo analizom pokazuju 

se kao psihički kompleks najzamršenije građe. Delovi 

toga kompleksa stoje među sobom u najraznovrsnijim 

logičkim relacijama; oni stvaraju prednju stranu 

i pozadinu, uslove, udaljavanja, objašnjavanja, dokazivanja 

i prigovore. Gotovo redovno pored jednog 

toka misli stoji njegov kontradiktorni deo. Ovom materijalu 

ne nedostaje nijedna od karakteristika koje 

su nam poznate od budnog mišljenja. Ako sad od 

svega toga treba da postane san, onda ovaj psihički 

materijal podleže jednom presovanju koje ga izdašno 

zbija (sažma), jednom unutrašnjem rasparčavanju i 

pomeranju koje tako reći stvara nove površine, i 

jednom selektornom delovanju najsposobnijih delova 

za stvaranje situacije. S obzirom na genezu ovog materijala 

jedan ovakav postupak zaslužuje naziv „regresije". 

Logičke veze koje su dosad psihički materijal 

držale zajedno gube se sad prilikom ovog pretvaranja 

u sadržinu sna. Rad sna tako reći preuzima 

na obradu samo stvarni sadržaj misli sna. Prepušta 

se radu na analizi da uspostavi vezu koju je rad sna 

prekinuo. 

Izražajna sredstva sna treba dakle smatrati 

skromnim u poređenju sa našim misaonim govorom, 

ali san ipak ne treba da se u potpunosti odrekne vraćanja 

logičkih relacija među mislima sna; naprotiv, 

njemu dosta često uspeva da ih zameni formalnim karakteristikama 

svoga sopstvenog sklopa. 

San, pre svega, vodi računa o nepobitnoj vezi između 

svih delova misli sna tako što ovaj materijal 

objedinjuje u jednu situaciju. On stvara logičku vezu 

kao približavanje u vremenu i prostoru, slično slikaru 

koji sastavlja sve pesnike za sliku Parnasa, koji 

nikad nisu bili zajedno na nekom planinskom vrhu, 

ali koji pojmovno svakako tvore jednu zajednicu. 

Ovaj način predstavljanja, on nastavlja u pojedinostima 

i kad dva elementa pokaže u sadržaju sna blizu 

jedan do drugog, garantu je za jednu naročitu i 

O snu 

32? 

blisku vezu između elemenata koji im u mislima sna 

odgovaraju. Ovde, uostalom, treba napomenuti da svi 

snovi, produkovani iste noći, prilikom analize pokazuju 

da vode poreklo iz istog misaonog kruga. 

Kauzalni odnos između dve misli ostavlja se ili 

bez predstavljanja ili se zamenjuje dvema različito 

dugim delovima sna koji dolaze jedan za drugim. Cesto 

je ovo predstavljanje obrnuto tako što početak 

sna donosi zaključivanje, a njegov završetak — pretpostavku. 

Direktna promena jedne stvari u drugu u 

snu izgleda da predstavlja relaciju između uzroka i 

posledica. 

Alternativu ,,ili"-„ili" san nikad ne izražava, nego 

njena oba dela uzima u istu vezu kao ravnopravna. 

Već sam spomenuo da to„ili-ili", što se pri reprodukciji 

sna upotrebljavaju, treba prevesti sa ,,i". 

Predstave koje među sobom stoje u suprotnosti, 

u snu se rado izražavaju istim elementom. 1 Izgleda 

da „ne" za san ne postoji. Opozicija između dve misli, 

relacija preokretanja, nalazi u snu jedno krajnje zanimljivo 

predstavljanje. Ono se izražava tako što jedan 

drugi deo sadržine sna — tako reći naknadno — 

biva pretvoren u njegovu suprotnost. Jedan drugi 

način da se izrazi protivrečnost upoznaćemo kasnije. 

A senzacija inhibiranog kretanja koja je tako česta 

u snu, služi zato da bi predstavila jednu protivrečnost 

između impulsa, jedan konflikt volje. 

Jednoj jedinoj među logičkim relacijama — relaciji 

sličnosti, zajedničnosti, slaganju — mehanizam 

stvaranja sna koristi u najvećoj meri. Rad sna se ovim 

slučajevima služi kao uporištima za sažimanje sna, 

tako što sve što ovakvo slaganje pokazuje skuplja u 

jednu novu jedinicu. 

Ovaj kratak niz grubih napomena, naravno, nije 

dovoljan da bi ocenio vrednost čitavog obilja formal- 

1 Značajno je da čuveni jezikoslovci tvrđe da su najstariji 

jezici ljudi potpuno kontradiktorne suprotnosti izražavali 

istom rečju (jak—slab; unutra—spolja i tako dalje) 

„Suprotni smisao prareči" (Gegensinn đer Urworte). 

m

328 

O snu 

nih sredstava predstavljanja sna za logičke relacije 

njegovih misli. Pojedini snovi su u ovom pogledu izrađeni 

tanani je ili površni je, oni su se svpga teksta 

koji leži pred njima držali više ili manje pažljivo, i 

u većoj ili manjoj meri koristili se sredstvima rada 

sna. U poslednjem slučaju, snovi izgledaju tamni, 

zbrkani, nepovezani. Ali onde gde san izgleda opipljivo 

apsurdan, gde u svojoj sadržini uključuje očiglednu 

besmislicu, tu je on takav namerno i izražava 

svojim prividnim zanemarivanjem svih logičkih zahteva 

jedan deo intelektualne sadržine misli sna. Apsurdnost 

u snu znači protivrečnost, pogrdu i porugu 

u mislima sna. Pošto ovo objašnjenje izaziva najjači 

prigovor protiv shvatanja koje tvrdi da san postaje 

disocijiranom, nekritičkom duhovnom aktivnošću, ja 

ću ga istaći jednim primerom. 

Jednog od mojih poznanika, gospodina M., napao 

je u jednom članku niko manji no Gete i, kao 

što svi mi mislimo, neopravdano velikom žestinom. 

Gospodin M. je ovim napadom, naravno, uništen. On 

se u jednom društvu za stolom gorko žali na ovo; ali 

njegovo obožavanje Getea pri ovom ličnom doživljaju 

nije dovedeno u pitanje. Ja pokušavam da malo 

objasnim vremenske odnose koji mi izgledaju neverovatni. 

Gete je umro 1832. godine. Budući da je do 

njegovog napada na gospodina M., prirodno, moralo 

doći ranije, tada je gospodin M. bio sasvim mlad čovek; 

čini mi se verovatnim da mu je bilo osamnaest 

godina. Ali ja nisam siguran u kojoj smo godini sada, 

i tako celokupan račun postaje nejasan. Napad je, 

uostalom, objavljen u poznatom Geteovom članku „O 

prirodi." 

Besmislica ovog sna postaje još oštrija ako kažem 

da je gospodin M. mlađi poslovni čovek kome su 

strana sva pesnička i literarna interesovanja. Ali ako 

se upustim u analizu ovog sna, svakako će mi poći 

za rukom da pokažem koliko „metoda" se krije iza 

ove besmislice. Svoj materijal san uzima iz tri izvora: 

1) Gospodin M., koga sam upoznao u jednom 

društvu za stolom, molio me je jednog dana da pre- 

O snu 329 

gledam njegovog starijeg brata koji pokazuje znake 

poremećene duševne aktivnosti. Prilikom razgovora 

sa bolesnikom dogodila se neprijatna stvar da je ovaj 

bez ikakvog povoda doveo u nepriliku svoga brata 

aluzijom na njegove mladalačke ludorije. Ja sam bolesnika 

pitao za njegovu godinu rođenja (u snu godi- 

*na smrti) i podstakao ga na razna računanja kojima 

je trebalo da se dokaže njegova slaboumnost. 

2) Jedan medicinski časopis koji s ponosom na 

naslovnoj strani nosi i moje ime primio je od jednog 

veoma mladog recenzenta upravo poražavajuću 

kritiku o jednoj knjizi moga prijatelja F. u Berlinu. 

Ja sam zbog toga pozvao redaktora na odgovornost, 

koji mi je, doduše, izrazio žaljenje zbog toga, ali nije 

hteo da obeća da će stvar ispraviti. Posle toga sam 

prekinuo odnose sa časopisom i u pismu kojim sam 

odrekao saradnju istakao sam svoje očekivanje da 

naši lični odnosi neće trpeti zbog ovog slučaja. To je 

onaj pravi izvor sna. To što knjiga moga prijatelja 

nije bila primljena učinilo je na mene dubok utisak. 

Knjiga je prema mojoj oceni sadržavala jedno fundamentalno 

biološko otkriće koje tek sada — posle 

mnogo godina — počinje kolegama stručnjacima da 

se sviđa. 

3) Malo ranije pre toga ispričala mi je jedna pacijentkinja 

istoriju bolesti svoga brata koji je pao u 

ludilo vičući „Natur, Naturi" Lekari su pomislili da 

ovaj usklik dolazi iz lektire onog lepog Geteovog 

članka i da ukazuje na bolesnikovu premorenost u 

njegovim studijama. Ja sam rekao da mi se čini verovatnim 

da uzvik „Natur" treba uzeti u onom seksualnom 

smislu koji je kod nas poznat i manje obrazovanim 

ljudima. Činjenica što -se nesrećnik kasnije 

osakatio na polnim organima izgleda da je potvrdila 

da sam u pravu. Osamnaest godina bilo je tome bolesniku 

kad se pomenuti napad dogodio. 

U sadržini sna krije se iza „Ja" pre svega moj 

priptelj s kojim je kritika tako zlo postupila. Ja pokušavam 

da malo razjasnim vremenske odnose." 

Knjiga moga prijatelja bavi se, naime, sa vremenskim 

odnosima života i između ostalog i Geteovo tra-

330 O snu 

janje života svodi na mnogostruki iznos broja dana 

koji su važni za biologiju. Ali ovo Ja se izjednačuje 

sa jednim paralitičarom („Ne znam sigurno koja je 

sada godina"). San dakle prikazuje da se moj prijatelj 

ponaša kao paralitičar, i pri tom se raspi injava 

u apsurdnosti.. A misli sna ironično glase: „Naravno, 

on je luđak, budala, a vi ste geniji koji to bolje shvataju. 

Ne bi li trebalo da bude obrnuto?" — Ovo obrtanje 

je sad izdašno zastupljeno u sadržini sna tako 

što je Gete napao mladog čoveka, što je apsurdno, 

dok bi jedan sasvim mlad čovek još i danas mogao 

napasti velikog Getea. 

Ja bih tvrdio da nijedan san nije nadahnut nekim 

drugim podstrecima osim egoističkim. J a u snu 

zaista ne stoji samo umesto moga prijatelja, nego 

i za — samog mene. Ja se identifikujem s njim pošto 

mi sudbina njegovog otkrića izgleda kao simbolična 

za prihvatanje mojih sopstvenih nalazaka. Kad budem 

istupio sa svojom teorijom koja ističe seksualnost 

u etiologiji psihoneurotičkih smetnji (vidi aluziju 

na osamnaestogodišnjeg bolesnika „Natur, Natur"), 

ponovo ću naći istu kritiku i ja joj se već sad 

na isti način podsmevam. 

Ako sad i dalje pratim misli sna, nalazim uvek 

podsmeh i ruganje kao korelat apsurdnosti u snu. 

Pronalazak jedne napukle ovčje lobanje na Lidu kod 

Venecije dao je, kao što je poznato, Geteu ideju za 

takozvanu teoriju pršljenova lobanje. — Moj prijatelj 

se hvali da je kao student izazvao buru da bi se 

uklonio jedan stari profesor koji je, iako nekad veoma 

zaslužan (između ostalog i za ovaj deo uporedne 

anatomije), sada postao nesposoban da drži nastavu 

zbog staračke slaboumnosti. Agitacija koju je on podstakao 

otklonila je ovo zlo, da na nemačkim univerzitetima 

nije ostavljena granica starosti za akademsko 

delovanje. — Starost ne štiti od ludorija. — U 

ovoj bolnici ja sam imao čast da godinama služim 

pod jednim primari]usom, koji je odavno bio fosilan, 

decenij ama notorno sldbouman, ali je ipak smeo 

da svoj posao, pun odgovornosti, i dalje vodi. Meni 

se ovde nameće jedna karakteristika posle nalaska 

O snu 331 

na Lidu. — Ovom čoveku su nekad mlade kolege 

ispevale u bolnici prevod jednog u ono vreme omiljenog 

šlagera: Das hat kein Goethe g'schrieben, das 

hat kein Schiller g'dicht itd .. - 1 

VII 

Još nismo došli do kraja sa ocenjivanjem vrednosti 

rada sna. Vidimo da smo primorani da radu 

sna, osim sažimanja, pomeranja i očiglednog doterivanja 

psihičkog materijala, treba da pripišemo još i 

jednu drugu delatnost, čiji se doprinos, doduše, ne 

može prepoznati u svim snovima. O ovom delu rada 

sna ne bismo hteli da govorimo opširno; želeli bismo 

samo da navedemo da o njegovoj suštini najlakše možemo 

stvoriti predstavu ako se odlučimo za pretpostavku 

(verovatno neprikladnu): da on tek naknadno 

delu je na već unapred stvorenu sadržinu sna. Njegov 

rad se onda sastoji u tome da sastavne delove 

tako raspoređuje da se otprilike sklapaju u jednu 

celinu, u kompoziciju sna. Na taj način san dobija 

nekakvu fasadu koja, naravno, ne pokriva njegovu 

sadržinu na svim stranama; pri tome dobija svoje 

prvo prethodno tumačenje koje biva potpomognuto 

umecima i neznatnim izmenama. Ova obrada sadržine 

sna omogućena je svakako samo tako što sve 

ostavlja da ide kako ide, ona i dalje daje samo jedno 

eklatantno nerazumevanje misli sna, i ako počnemo 

sa analizom, moramo se najpre osloboditi ovog pokušaja 

tumačenja. 

U ovom delu rada sna naročito je providna motivacija. 

Ovu poslednju preradu sna prouzrokuje 

obzir na razumljivost; time se odaje i poreklo ove 

delatnosti. Ona se prema sadržini sna koja je pred 

1 

Nije*to napisao ni Gete, nije to ispevao ni Siler.

332 

O STIM 

njom ponaša kao naša normalna psihička delatnost 

uopšte prema bilo kakvoj perceptivnoj sadržini koja 

joj se pruža. Ona ovu sadržinu obuhvata pod izvesnim 

predstavama očekivanja, sređuje je još pri percepciji 

pod pretpostavkom njene razumljivosti, izlaže 

se pri tom opasnosti da je falsifikuje i, zaista, ako 

.se ne može staviti u red ničeg što je poznato, upada 

pre svega u najneobičnija pogrešna razumevanja. 

Poznato je da mi nismo u stanju da posmatramo jedan 

niz stranih znakova i da saslušamo redosled nepoznatih 

reci a da pre svega njihovu percepciju ne 

falsifikujemo prema obziru na razumljivost, prema 

•oslanjanju na nešto što nam je poznato. 

Snove koji su pretrpeli ovu obradu od strane 

jedne psihičke aktivnosti potpuno analogne budnom 

mišljenju možemo nazvati dobro komponovanim. U 

•ostalim snovima ova delatnost je u potpunosti otkazala; 

nijednom nije načinjen pokušaj da se uspostave 

red i tumačenje, i dok se posle buđenja osećamo 

identični sa ovim poslednjim delom rada sna, mi sudimo 

da je san potpuno „zbrkan". Ali za našu analizu 

taj san, koji liči na gomilu bez reda nepovezanih 

fragmenata, ima isto toliku vrednost kao i lepo 

uglačani san sa površinom. U prvom slučaju sebi 

ušteđujemo trud da ponovo razorimo preradu sa- 

-držine sna. 

Ali bismo pogrešili kada bismo u ovim fasadama 

sna hteli da vidimo samo ovakve zapravo nerazumljive 

i prilično svojevoljne obrade sadržine sna od 

strane svesne instance našeg duševnog života. Za 

stvaranje fasade sna upotrebljavaju se, ne baš retko, 

fantazije želje koje se nalaze već predoblikovane 

u mislima sna, i koje su iste vrste kao i fantazije 

koje su nam poznate iz budnog života i koje 

s pravom nazivamo „dnevnim snovima". Fantazije 

želje koje analiza otkriva u noćnim snovima pokazale 

su se često kao ponavljanja i prerađivanja infantilnih 

scena; fasada sna nam tako pokazuje u mnogim 

snovima neposredno pravo jezgro sna, koje je 

izopačeno mešanjem sa drugim materijalom. 

• 

O snu 33$ 

Druge aktivnosti, osim četiri navedene, ne mogu. 

se otkriti u radu sna. Ako se čvrsto držimo pojmovnog 

određenja da „rad sna" označava prevođenjemisli 

sna u sadržinu sna, onda moramo kazati da rad 

sna nije stvaralački, da ne razvija nikakvu fantaziju, 

koja bi mu bila sopstvena, da ne sudi, ne zaključuje, 

da uopšte ne radi ništa drugo do što sažima materijal, 

pomera ga i prerađuje tako da postane očigledan; 

uz to dolazi još i nekonstantni poslednji delić objašnjavajuće 

obrade. U sadržini sna se, doduše, nalazi 

mnogo štošta, što bismo mogli shvatiti kao rezultat, 

jednog drugog i višeg intelektualnog rada, ali analiza 

uvek uverljivo dokazuje da su se ove intelektualne 

operacije dogodile već u mislima sna i da ih 

je sadržina sna samo preuzela. Zaključivanje u snu. 

je samo ponavljanje jednog zaključka u mislima sna; 

ono izgleda kao da ne vređa, ako je bez promeneprešlo 

u san; ono postaje besmisleno, ako je radom 

sna bilo eventualno prebačeno na neki drugi materijal. 

Računanje u sadržini sna ne znači ništa drugo* 

nego to da se među mislima sna nalazi neko preračunavanje. 

I dok je ovo uvek tačno, račun u snu može 

sažimanjem njegovih faktora i pomeranjem istog načina 

operacije na drugi materijal dati najluđi rezultat. 

Cak ni govori koji se već nalaze u mislima sna 

nisu ponovo komponovani; pokazuju se kao da su 

sastavljeni od isečaka govora koji su u mislima sna. 

bili obnovljeni kao saslušani ili pročitani; njihov 

tekst kopiraju najvernije, dok povod za njih ostavljaju 

potpuno po strani i njihov smisao najnasilnijemenjaju. 

Možda nije izlišno ako ova poslednja tvrđenja 

potkrepimo primerima. 

I) Jedan san koji zvuči bezazleno, dobro komponovan 

san jedne pacijentkinje: 

Ona odlazi na trg sa svojom kuvaricom koja nosi 

korpu. Mesar joj kaže, pošto je nešto zatražila: „To 

se iMe ne može dobiti", i hoće da joj da nešto drug& 

uz napomenu: To je takode dobro. Ona to otklanja v 

odlazi piljarici. Ova hoće da joj proda nekakvo neobično 

povrće povezano u svežanj, ali koje je crno

334 O snu 

-po boji. Ona kaše: „Ovo ja ne poznajem, to neću 

uzeti". 

Govor: „To se više ne može dobiti" — potiče od 

lečenja. Ja sam lično pacijentkinji, nekoliko dana ranije, 

doslovce rekao da se najstarija sećanja iz detinjstva 

više ne mogu kao takva dobiti, nego samo 

zameniti prenosima i snovima. 

Drugi govor: „Ovo ja ne poznajem" — dogodio 

se u jednoj sasvim drugačijoj vezi. Dan ranije ona 

je sama prekorno prebacila svojoj kuvarici koja se 

uostalom takođe pojavljuje u snu: „Ponašajte se pristojno: 

ja to ne poznajem", to jest, svakako, ja jedno 

takvo ponašanje ne priznajem, ne dozvoljavam. Bezazleniji 

deo ovog govora dospeo je pomeranjem u 

sadržinu sna; u mislima sna igrao je ulogu samo onaj 

drugi deo, jer ovde je rad sna izmenio jednu situaciju 

fantazije do potpune nerazgovetnosti i do krajnje 

bezazlenosti: situaciju u kojoj se ja prema ovoj 

dami na izvestan način nepristojno ponašam. A ova 

situacija očekivana u fantaziji samo je novo izdanje 

jedne situacije koja je jednom stvarno bila doživljena. 

II) Jedan naoko sasvim beznačajan san u kome 

se javljaju brojke: Ona hoće nešto da plati; njena 

ćerka uzima iz novčanika tri forinte i 65 krajcara; 

ali ona kaže: Šta radiš? Pa to staje samo 21 krajcaru. 

Snevačica je bila strankinja koja je svoje dete 

bila smestila u jedan bečki vaspitni institut i koja 

je mogla da nastavi lečenje kod mene sve dok joj 

je ćerka ostajala u Beču. Na dan pre sna objasnila 

joj je upraviteljica instituta da dete može ostaviti 

još godinu dana. U ovom slučaju ona bi i lečenje 

produžila za godinu dana. Brojevi u snu dobijaju značenje 

ako se setimo da je vreme novac. Time is 

money. Jedna godina je 365 dana, izraženo u krajcarama: 

365 krajcara ili 3 for. 65 krajcara. 21 krajcara 

odgovara trima nedeljama, koje su tada od dana 

sna preostajale do završetka školske godine, pa prema 

tome i do kraja lečenja. Očigledno su novčani 

obziri naterali damu da otkloni predlog upraviteljice; 

oni su odgovorni i za mali iznos novca u snu. 

O snu 335 

III) Jedna mlada dama, već godinama udata, saznaje 

da se verila gospođica Eliza L., njena poznanica 

otprilike istih godina. Ovaj povod izaziva sledeći 

san: 

Ona sa svojim mužem sedi u požarištu, jedna 

strana parketa je potpuno prazna. Njen muž joj priča 

da su i gospođica Eliza L. i njen verenik hteli 

da idu, ali da su dobili samo loša sedišta, tri za 1 forintu 

50 krajcara, a takva mesta naravno nisu mogli 

uzeti. Ona kaže da to ne bi bila nikakva nesreća. 

Ovde će nas interesovati poreklo brojki iz materijala 

misli sna i promene koje su one pretrpele. 

Odakle dolaze 1 for. 50 kr.? Iz jednog indiferentnog 

povoda prethodnog dana. Njena zaova je od svoga 

muža dobila na poklon sumu od 150 forinata i požurila 

da ih se oslobodi tako što je za tu sumu kupila 

za sebe nakit. Mi želimo napomenuti da je 150 

forinata sto puta više od 1 forinte 50 kr. Za trojku 

koja stoji uz pozorišne karte nalazi se samo jedna 

veza, naime što je gospođica Eliza L. tačno tri meseca 

mlađa od snevačice. Situaciju u snu predstavlja 

reprodukciju jednog malog događaja zbog kojegju 

je njen muž često zadirkivao. Ona se jednom toliko 

požurila da pre vremena kupi karte za jednu pozorišnu 

predstavu, i kad je zatim došla u pozorište, 

jedna strana parketa bila je gotovo prazna. Nije, 

dakle, bilo nužno da se toliko žuri. —- Naposletku 

ne treba prevideti i apsurdnost sna što dve osobe treba 

da uzmu tri karte za pozorište! 

A sad misli sna: Bila je ipak besmislica udati se 

tako rano; ja nisam imala potrebu da se žurim. Na 

primeru gospođice L. vidim da bih još uvek dobila 

muža, i to sto puta boljeg (muža, dragana) samo da 

sam čekala. Tri takva čoveka mogla bih da kupim 

za svoj novac (miraz).

336 O snu 

VIII 

Pošto smo u prethodnim izlaganjima upoznali 

rad sna, bićemo svakako skloni da ga proglasima 

jednim naročitim psihičkim procesom kakvih inače, 

koliko znamo, nema. Na rad sna je tako reći prešlo« 

čuđenje koje je inače u nama obično budio njegov 

proizvod, san. U stvari, rad sna je samo prvi u čitavom 

nizu psihičkih procesa koji smo prepoznali,, 

na koji se svodi postanak histeričnih simptoma, ideja 

straha, prinudnih i sumanutih ideja. Sažimanje i 

pre svega pomeranje su takođe karakterističnosti 

koje i ovim drugim procesima nikad ne nedostaju. 

Međutim, prerada u očiglednost ostaje svojstvena 

samo radu sna. Ako ovo objašnjenje dovodi san vt 

isti red sa stvaranjem psihičkih oboljenja, onda će 

za nas postati utoliko važnije da saznamo za bitne 

uslove ovakvih procesa kao što je stvaranje sna. Mi 

ćemo verovatno biti začuđeni kad čujemo da među 

ove neophodne uslove ne spadaju ni stanje spavanja 

ni bolest. Jer čitav niz fenomena svakodnevnog života 

zdravih ljudi — zaboravljanje, pogrešno izgovaranje, 

pogrešno shvatanje i jedna izvesna klasa grešaka 

— duguju svoj postanak jednom analognom psihičkom 

mehanizmu kao što su san i ostali članovi 

niza. 

Jezgro problema leži u pomeranju, tom izdaleka 

najupadljivijem među pojedinačnim radovima rada 

sna. Bitni uslov za pomeranje upoznajemo pri 

temeljnom udubljenju u predmet kao čisto psihološki; 

on je neke vrste motivacija. Mi joj ulazimo u> 

trag, ako cenimo vrednost iskustva koje nam nemože 

umaći prilikom analize snova. Pri analizi primera 

sna na strani 307 ja sam morao prekinuti iznošenje 

misli sna, pošto su se među njima, kao štosam 

priznao, nalazile i takve misli koje rado krijem, 

od stranaca i koje ne mogu saopštiti a da teško ne 

povredim važne obzire. Dodao sam da ne bi bilo nikakve 

koristi kad bih umesto ovog izabrao neki drugi 

san za saopštenje njegove analize; pri svakom snu„ 

čiji je sadržaj nejasan ili zbrkan, naišao bih na misli 

O snu 337 

sna koje zahtevaju da se drže u tajnosti. A kad nastavljam 

analizu sam za sebe, bez obzira na druge 

ljude za koje jedan ovako lični doživljaj kao što je 

san uopšte nije određen, ja naposletku dolazim do 

misli koje me iznenađuju, koje u sebi nisam poznavao, 

koje mi nisu samo strane nego i veoma nepri^ 

jatne, i koje bi zbog toga hteo energično da pobijem, 

dok mi ih neumoljivo silom nameće povezanost 

misli koje ide kroz analizu. O ovom sasvim običnom 

stanju stvari ne mogu da povedem računa drukčije 

nego uz pretpostavku da ove misli zaista postoje u 

mom duševnom životu i da su posedovale izvesni 

psihički intenzitet i energiju, ali da su se našle u 

jednoj osobenoj psihološkoj situaciji zbog koje mi 

nisu mogle postati svesne. Ovo naročito stanje nazi-» 

vam potiskivanje. Ja ne mogu drukčije a da između 

tame sadržine sna i stanja potiskivanja, nesposobnosti 

za svest, nekih od misli ne uspostavim jedan kau-r 

zalni odnos i da ne zaključim da san mora biti taman 

zato da ne bi otkrio zabranjene misli sna. I tako dolazim 

do pojma izopačenje sna, koje je delo rada 

sna, i do prerušivanja, namere da prikriva. 

Izvršiću probu na primeru sna koji sam odabrao 

za analizu i zapitaču se: koja je to misao koja sebi 

u ovom snu pribavlja vrednost kao izopačena dok 

bi, neizopačena, izazvala moj najoštriji protest. Sećam 

se da me je besplatna vožnja kolima podsetila 

na moje poslednje skupe vožnje kolima s jednom 

osobom iz moje porodice, i da se kao objašnjenje 

sna pokazalo: Hteo bih jednom da upoznam ljubav 

koja me ništa ne staje, i na to da sam kratko vreme 

pre sna morao da upravo za ovu osobu isplatim jednu 

veću sumu novaca. U vezi s tim ne mogu da se odbranim 

misli da mi je žao zbog tog izdatka. Tek pošto 

sam priznao ovaj motiv dobij a smisao to da u 

snu želim ljubav koja me neće primoravati na iz-> 

datke. Pa ipak mogu pošteno da kažem da se prilikom 

donošenja odluke da onu sumu utrošim, nisam 

ni jedan trenutak kolebao. Žaljenje zbog toga, suprotna 

struja, nije mi postala svesna. Iz kojih razloga, 

to je svakako drugo pitanje, koje vodi daleko, 

22 Frctfđ, Odabrana dela, vrt 

mm^^^^^'^mmmm^m^mmtmmmmmmmmmmmm

338 ° snw 

i odgovor na to pitanje, koji mi je poznat, spada u 

drugi domen. 

Ako analizi izložim san neke druge osobe, a ne 

svoj sopstveni, rezultat ostaje isti; ali se menjaju 

motivi za ubeđivanje. Ako je to san jednog zdravog 

čoveka, ne preostaje mi nijedno drugo sredstvo nego 

da ga privolim da prizna pronađene potisnute ideje 

kao sastavni deo misli sna, pa makar se on protivio 

takvom priznanju. Ali ako se radi o neurotičkom 

bolesniku, eventualno o nekom histeriku, onda 

on mora priznati postojanje potisnute misli zbog povezanosti 

ove misli sa njegovim simptomima bolesti 

i zbog poboljšanja koje on doživljava prilikom 

zamene simptoma za potisnute ideje. Kod pacijentkinje, 

na primer, od koje dolazi onaj san sa tri ulaznice 

za 1 forintu i 50 krajcara, analiza mora pretpostaviti 

da ona svoga muža nipodaštava, da joj je žao 

što se za njega udala, da bi želela da ga zameni nekim 

drugim. Ona naravno tvrdi da svoga muža voli, 

da njen osećajni život ništa ne zna o ovom nipodaštavanju 

(jednog sto puta boljeg!), ali svi njeni simptomi 

vode do istog razrešenja kao i ovaj san; i pošto 

su njena potisnuta sećanja na jedno određeno vreme 

ponovo oživljena, u kome svoga muža i svesno nije 

volela, ovi simptomi su razrešeni, i njen otpor protiv 

tumačenja sna je nestao. 

IX 

Pošto smo fiksirali pojam potiskivanja i izopačen 

je sna doveli u vezu sa potisnutim psihičkim materijalom, 

možemo potpuno uopšteno izneti glavni 

rezultat koji daje analiza snova. O razumljivim i smisaonim 

snovima saznali smo da su neprikrivena 

ispunjenja želje, to jest, da situacija sna u njima 

prikazuje kao ispunjenu jednu želju koja je svesti 

O snu 339 

poznata i preostala od dnevnog života, i koja je svakako 

vredna interesovanja. O tamnim i zbrkanim 

snovima analiza uči nešto sasvim analogno: situacija 

sna opet prikazuje jednu želju kao ispunjenu, želju 

koja se redovno uzdiže iz misli sna, ali je predstavljanje 

nerazgovetno, i treba ga tek analizom objasniti; 

želja je ili potisnuta, strana svesti, ili je ipak 

najbliže povezana sa potisnutim mislima i njima nošena 

Formula za ove snove dakle glasi: Oni su prikrivena 

ispunjenja potisnutih želja. Pri tome je zanimljivo 

napomenuti da je narodno mišljenje u pravu 

kad tvrdi da san apsolutno objavljuje budućnost. 

U stvari, budućnost koju nam san pokazuje nije ona 

koja će se dogoditi, nego ona za koju želimo da se 

dogodi. Duša naroda ovde postupa kao što je i inače 

navikla: ona veru je u ono što želi. 

U svom odnosu prema ispunjenju želje snovi se 

dele na tri klase: Najpre su snovi koji nepotisnutu 

želju prikazuju neprikriveno; to su snovi infantilnog 

tipa koji u odraslih bivaju sve redi. Drugo: snovi koji 

jednu potisnutu želju izražavaju prikriveno; to je, 

svakako, najveći broj naših snova za čije je razumevanje 

potrebna analiza. Treće: To su snovi koji, 

doduše, predstavljaju potisnutu želju, ali bez prikrivanja 

ili nedovoljno prikriveno. Ovi poslednji snovi 

redovno su praćeni strahom koji prekida san. Strah 

je ovde zamena za izopačen je sna; strah je uštedeo 

rad sna samo u snovima druge klase. Mogućno je, 

bez neke naročite teškoće, dokazati da je predstavna 

sadržina koja nam sad u snu stvara strah nekad bila 

želja i da je otada podlegla potiskivanju. 

Postoje, takođe, snovi neprijatne sadržine koja 

se u snu ne oseća kao neprijatna. Stoga te snove ne 

možemo ubrojiti među snove straha; ali su oni uvek 

služili za to da dokažu beznačajnost i psihičku bezvrednost 

snova. Analiza jednog takvog primera pokazaće 

da se ovde radi o dobro prikrivenim ispunjenjima 

potisnutih želja, dakle o snovima druge klase, 

i ujedno će pokazati izvrsnu sposobnost rada na 

pomeranju za prikrivanje želje. 

S2»

340 

O snu 

Jedna devojka sanja da jedino dete svoje sestre 

gleda mrtvo pred sobom u istoj okolini u kojoj 

je nekoliko godina ranije gledala njeno prvo dete kao 

leš. Ona pri tom ne oseća nikakav bol, ali se, razume 

se, buni protiv shvatanja da ova situacija odgovara 

jednoj njenoj želji. To se i ne zahteva; ali ona 

je kraj odra toga deteta pre nekoliko godina videla 

poslednji put čoveka koga je volela i razgovarala 

s njim; kad bi ovo drugo dete umrlo, onda bi toga 

čoveka sigurno ponovo srela u kući svoje sestre. Ona 

žudi za tim susretom, ali se buni protiv tog svog 

osećaja. Ona je na sam dan snevanja kupila ulaznicu 

za predavanje koje je objavio čovek koga je još 

uvek volela. Njen san je prosto san nestrpljenja, kao 

što se obično javlja pred putovanje, pri poseti pozorištu 

i sličnim uživanjima. Ali da bi joj tu čežnju 

sakrila, situacija je pomerena na jednu priliku, najnepovoljniju 

za jedno takvo prijatno osećanje, a tak^ 

va Se prilika ipak jednom zaista desila. Treba paziti 

i na to da držanje afekta u snu nije prilagođeno napred 

pomerenom sadržaju sna, nego stvarnom, ali 

uzdržavanom. Situacija sna je preduhitrila davno 

željeno viđenje; ona ne daje nikakvo nadovezivanje 

za jedno bolno osećanje. 

X 

Filozofi dosad nisu imali nikakvog povoda da se 

bave psihologijom potiskivanja. Dopušteno je, dakle, 

da u prvom pristupu još nepoznatom činjeničkom 

stanju stvorimo jednu očiglednu predstavu o toku 

stvaranja sna. Shema do koje ne dolazimo samo od 

proučavanja sna, doduše, već je prilično komplikovana; 

ali s jednom jednostavnijom shemom mi ne 

možemo izići na kraj. Pretpostavljamo da u našem 

duševnom aparatu postoje dve instance koje stvara- 

O snu 341 

ju misli; druga od ovih instanca ima prednost što 

njeni proizvodi nalaze otvoren pristup u svest, dok 

je delatnost prve sama po sebi nesvesna i može dospeti 

u svest samo preko druge instance. Na granici 

obeju instanca, na prelazu sa prve ka drugoj, nalazi 

se cenzura koja propušta samo ono što je njoj 

prijatno, dok ostalo zadržava. Onda se, prema našoj 

definiciji, ono što je cenzura odbacila nalazi u 

stanju potiskivanja. Pod izvesnim uslovima, od kojih 

je jedan stanje spavanja, menja se odnos snaga 

između obe instance na taj način što potisnuto više 

ne može biti u potpunosti zadržano. To se u stanju 

sna dešava eventualno popuštanjem cenzure; onda 

će onom što je dosad bilo potisnuto uspeti da sebi 

prokrči put u svest. Ali pošto cenzura nikad nije 

ukinuta, nego samo smanjena, ona će pri tom morati 

dopustiti neke izmene koje ublažavaju njegove 

nepristojnosti. Ono što u takvom slučaju postaje svesno 

predstavlja kompromis između onog što jedna 

instanca namerava a druga zahteva. Potiskivanje- 

-popuštanje cenzure-stvaranje kompromisa — to je 

osnovna shema za postanak vrlo mnogih drugih 

psihopatskih tvorevina na isti način kao i za san, 

i pri stvaranju kompromisa posmatraju se, ovde kao 

i onde, procesi sažimanja i pomeranja i uzimanje 

površnih asocijacija, što smo ih upoznali pri radu sna. 

Nemamo nikakvog razloga da prećutimo elemenat 

demonizma koji je igrao ulogu pri postavljanju 

našeg objašnjenja rada sna. Stekli smo utisak da se 

stvaranje tamnih snova zbiva tako kao da jedna osoba, 

koja je zavisna od jedne druge osobe ima da kaže 

nešto što ovoj drugoj mora biti neprijatno da čuje 

i, polazeći od ovog upoređenja, svorili smo pojam 

izopačen ja sna i pojam cenzure i potrudili se da naš 

utisak prevedemo na jednu svakako grubu, ali bar 

očiglednu psihološku teoriju. Čime god se prilikom 

daljeg objašnjenja predmeta naša prva i druga instancija 

budu identifikovale, mi ćemo očekivati da 

će se potvrditi jedan korelat naše pretpostavke da 

druga instanca dominira ulaskom u svest i da prvu 

može od svesti isključiti.

342 O snu 

Kad je stanje spavanja savladano, cenzura se 

brzo ponovo uspostavlja u punoj visini i ponovo može 

sad da poništi ono što joj je za vreme njene slabosti 

bilo oteto. To da zaboravljanje sna bar delimično 

traži ovakvo objašnjenje proizlazi iz iskustva koje je 

nebrojeno puta potvrđeno. Za vreme prepričavanja 

jednog sna ili za vreme njegove analize dešava se 

često da se ponovo pojavi jedan fragmenat sadržine 

sna za koji se mislilo da je zaboravljen. A ovaj deo, 

otet od zaborava, redovno sadrži najbolji i najbliži 

pristup značenja sna. Trebalo je, verovatno, da samo 

zato pripadne zaboravu, to jest ponovnom potiskivanju. 

XI 

Ako sadržaj sna shvatimo kao predstavljanje 

jedne ispunjene želje a njegovu ne jasnoću svedemo 

na promene koje je cenzura izvršila na potisnutom 

materijalu, neće nam biti teško da dokučimo ni njegovu 

funkciju. U neobičnoj suprotnosti sa izrekama 

koje kažu da snovi ometaju san, moramo priznati 

san kao čuvara spavanja. Naše tvrđenje lako bi 

moglo biti potvrđeno mišljenjem o dečjim snovima. 

Stanje spavanja ili psihološka promena spavanja, 

ma u čemu se ona sastojala, ostvareno je odlukom 

koja je detetu nametnuta ili ju je ono donelo 

na osnovu senzacija umora, da spava, i omogućena 

je jedino time što se po strani drže nadražaji koji 

psihičkom aparatu postavljaju druge ciljeve nego 

što je spavanje. Sredstva koja služe za to da se spoljni 

nadražaji drže daleko poznata su; ali koja nam 

sredstva stoje na raspolaganju da bismo kočili unutrašnje 

duševne nadražaje koji se protive usnuću? 

Posmatrajmo majku koja uspavljuje svoje dete. Ono 

neprestano izražava svoje potrebe, zahteva još jedan 

poljubac, htelo bi još da se igra. Ovim potre- 

O snu 343 

bama se delimično udovoljava, a drugim delom one 

se ostavljaju za sutrašnji dan. Jasno je da su želje 

i potrebe koje se javljaju smetnje za usnuće. Kome 

nije poznata vedra priča o nevaljalom deranu (Balduin 

Grollers) koji, probudivši se noću, kroz san viče: 

Das Nashorn tviller? (= Traži nosoroga). Neko 

valjanije dete, umesto da viče, sanjalo bi da se igra 

sa nosorogom. Pošto san koji ispoljava želju kao ispunjenu 

za vreme spavanja nalazi verovanje, on ukida 

želju i omogućuje spavanje. Ne može se ukloniti misao 

da ovo verovanje pripada slici sna, pošto se i 

ova oblači u psihičku pojavu percepcije, dok detetu 

još nedostaje sposobnost koju će kasnije steći, da 

razlikuje halucinacije ili fantaziju od realnosti. 

Odrastao čovek upoznao je ovo razlikovanje, on 

je takođe shvatio beskorisnost željen ja, a nastavljanjem 

vežbe postigao je da svoje težnje odlaže sve 

dok preko dalekih zaobilaznih puteva, preko promene 

spoljnog sveta, mogu naći svoje rešenje. Shodno 

tome u njega su retka i ispunjenja želje na kratkom 

psihičkom putu u spavanju; čak je mogućno 

da se one uopšte i ne pojave, i da sve ono što se čini 

da je stvoreno po ugledu na dečji san zahteva mnogo 

komplikovanije rešenje. A zato se u odraslog čoveka 

— a svakako i u svakog normalnog bez izuzetka 

— oblikovala diferencijacija psihičkog materijala, 

koja je detetu nedostajala. Stvorila se jedna 

psihička instanca koja, poučena životnim iskustvom, 

održava dominantni i inhibitorni uticaj na duševne 

impulse sa ljubomornom strogošću, i koja je svojim 

stavom prema svesti i prema svojevoljnom kretanju 

opremljena najvećim sredstvima psihičke moći. A 

jedan deo dečjih impulsa potisnut je od ove instance 

kao beskoristan za život, i celokupni materijal 

misli koji dolazi od ovih nalazi se u stanju potiskivanja. 

Dok se sad instanca u kojoj prepoznajemo naše 

normalno Ja priprema na želju da spava, izgleda da 

je psihofiziološkim uslovima spavanja primorana da 

popusti u energiji kojom je pritiskivala ono što je 

danju bilo potisnuto. Ovo popuštanje doduše, samo 

mmmmm lHM)i(HHHH»' J

344 ° snu 

je bezazleno; uzbuđenja potisnute dečje duše mogu 

se kojekako poigravati; zbog tog istog stanja spavanja 

njihov pristup u svest je otežan a pristup u motilitet 

zatvoren. Ali opasnost da bi san njima mogao 

biti ometen treba da bude odstranjena. Mi ionako 

moramo dozvoliti pretpostavku da se čak i u dubokom 

snu javlja izvestan iznos slobodne pažnje kao 

čuvar od senzornih nadražaja koji buđenje prikazuju 

kao uputnije nego nastavak spavanja. Inače se ne 

bi mogla objasniti činjenica da nas u svako doba 

mogu probuditi čulni nadražaji izvesnog kvaliteta, 

kao što je već stari fiziolog Burdah isticao: majku 

može, na primer, probuditi stenjanje njenog deteta, 

vodeničara ako vodenički točak stane, a većina ljudi 

može se probuditi ako se tiho pozovu imenom. Ova 

pažnja koja čuva stražu okreće se sad i unutrašnjim 

nadražajima želje iz potisnutog i zajedno s njima 

stvara san koji kao kompromis u isto vreme zadovoljava 

obe instance. San stvara neku vrstu psihičkog 

rešenja za potisnutu želju, ili želju formiranu 

pomoću potisnutog, time što je prikazuje kao ispunjenu; 

ali ona zadovoljava i drugu instancu time što 

dozvoljava nastavak spavanja. Naše Ja se pri tom 

rado ponaša kao dete, ono slikama sna poklanja veru 

kao da želi kazati: Dobro, dobro, u pravu si, ali ostavi 

me da spavam. Potcenjivanje koje mi, pošto se 

probudimo, pokazujemo prema snu i koje se poziva 

na zbrkanost i njegovu prividnu nelogičnost, verovatno 

nije ništa drugo do sud našeg usnulog Ega o 

impulsima iz potisnutog koje se oslanja na motoričnu 

nemoć ovih narušivača spavanja. Ovaj potcenjivački 

sud postaje nam ponekad i u samom spavanju 

svestan; ako sadržina sna suviše prekorači cenzuru, 

mi mislimo: Pa to je samo san — i nastavljamo 

da spavamo. 

Nije to nikakav prigovor ovom shvatanju, iako 

i za san postoje granični slučajevi, u kojima svoju 

funkciju da sačuva spavanje od prekida više ne može 

zadržati — kao pri snu straha — i menja je za drugu 

funkciju da ga blagovremeno prekine. On, pri 

O snu 345 

tom, postupa isto kao i savesni noćni čuvar koji najpre 

vrši svoju dužnost tako što prvo stiša smetnje 

da građane ne bi probudio, a zatim svoju dužnost 

nastavlja time što sam budi građanstvo ako mu uzroci 

smetnji izgledaju podozrivi i kad s njima sam 

ne može da iziđe na kraj. 

Naročito jasna postaje takva jedna funkcija sna 

ako se spavaču pridruži nadražaj za čulna osećanja. 

Opšte je poznato da čulni nadražaji, izazvani za vreme 

spavanja, utiču na sadržaj sna, koji se eksperimentalno 

mogu dokazati i spadaju među manje pouzdane, 

ali veoma precenjene rezultate lekarskog 

istraživanja sna. Ali za ovo otkriće vezana je i jedna 

zagonetka koja dosad nije mogla biti rešena. Čulni 

nadražaj kojim eksperimentator deluje na spavača 

izgleda, naime, da u snu nije pravilno prepoznat, 

nego podleže bilo kome od neodređeno mnogih tumačenja, 

čije je determinisanje ostavljeno psihičkoj 

.samovolji. Psihička samovolja, naravno, ne postoji. 

Spavač može na više načina reagovati na jedan čulni 

nadražaj koji dolazi spolja. Ili se probudi ili mu pođe 

za rukom da uprkos tome nastavi da spava. U 

ovom poslednjem slučaju on se može poslužiti snom 

•da bi uklonio spoljašnji nadražaj, i to opet na više 

načina. On, na primer, može da otkloni nadražaj 

tako što sanja jednu situaciju koja je potpuno nepodnošljiva 

s nadražajem. Tako se, na primer, ponašao 

jedan spavač kome je smetao jedan bolan 

absces na perineumu. On je sanjao da jaše na konju 

pri čemu se služio, kao sedlom, oblogom od kaše 

koja je trebalo da mu ublaži bolove, i tako je savladao 

smetnju. Ili pak, što je češći slučaj, spoljni 

nadražaj dobij a drugo tumačenje koje san dovodi u 

vezu sa jednom potisnutom željom koja upravo vre- 

1>a na ispunjenje, lišava ga na taj način njegove realnosti 

i s njim postupa kao s jednim delom psihičkog 

materijala. Tako neko sanja da je napisao 

jednu komediju koja oličava određenu osnovnu ideju, 

da se komad izvodi u pozorištu, da je prvi čin 

prošao i da dobija oduševljeno priznanje. Pljeska se

346 O snu 

besomučno... Mora da je snevaču ovde uspelo da 

svoje spavanje produži uprkos smetnji, jer kad se 

probudio, više nije čuo nikakav šum, ali je s pravom 

ocenio da su se tresli tepisi ili postelja. — Snovi 

koji se glasnim šumom javljaju neposredno pre buđenja, 

pokušali su svi da očekivani nadražaj buđenja 

poreknu nekim drugim tvrđenjem da bi još za 

kratko vreme san produžili. 

XII 

Onaj koji se pridržava gledišta da je cenzura 

glavni motiv za izopačenje sna neće biti iznenađen 

kad iz rezultata tumačenja snova sazna da se većina 

snova odraslih ljudi analizom svode na erotske 

želje. Ovo tvrđenje ne cilja na snove sa neprikrivenom 

seksualnom sadržinom, koji su svakako svim 

snevačima poznati iz sopstvenog doživljavanja i koji 

se obično jedini opisuju kao „seksualni snovi". Takvi 

snovi još uvek pružaju dosta neobičnosti izborom 

osoba koje su načinili seksualnim objektima, na 

kojima snevač u budnom životu zaustavlja svoje seksualne 

potrebe, nego i mnogim neobičnim pojedinostima 

koje podsećaju na takozvano perverzno. Analiza 

pokazuje da se veliki broj mnogih drugih snova 

koji u svojoj manifestnoj sadržini ne pokazuju ništa 

erotično radom na tumačenju demaskiraju kao 

seksualna ispunjenja želje, i da s druge strane mnoge 

misli koje su preostale od misaonog rada iz budnog 

stanja, kao „ostaci prethodnog dana", dospevaju 

da budu predstavljene u snu jedino uz pomoć potisnutih 

erotskih želja. 

U cilju objašnjenja ovog činjeničkog stanja koje 

se teorijski ne pretpostavlja kao uslov, neka bude 

skrenuta pažnja na to da nijedna druga grupa nago-r 

na nije pretrpela tako obimno potiskivanje zbog za- 

O snu 347 

hteva kulturnog vaspitanja kao upravo seksualni 

nagoni, ali i da se seksualni nagoni kod većine ljudi 

umeju najlakše izvući iz vladavine najviših duševnih 

instancija. Otkako smo upoznali infantilni seksualitet, 

koji je u svojim ispoljavanjima često taka 

neugledan, redovno previđen i pogrešno shvaćen, mi 

smo u pravu da kažemo da je gotovo svaki kulturni 

čovek u bilo kojoj tački zadržao infantilno oblikovanje 

seksualnog života; i tako shvatamo da potisnute 

infantilne seksualne želje daju najčešće i najsnažnije 

pokretačke snage za stvaranje snova. 1 

Ako snu koji izražava erotske želje može da uspe 

da u svom manifestnom sadržaju izgleda bezazleno' 

aseksualan, onda se to može dogoditi samo na jedan, 

način. Materijal seksualnih predstava kao takav ne 

srne da bude predstavljen, nego u sadržini sna mora 

biti zamenjen aluzijama, nagoveštajima i sličnim 

vrstama indirektnog predstavljanja, ali za razliku 

od ostalih slučajeva posrednog predstavljanja, predstavljanje 

primenjeno u snu mora biti lišeno neposredne 

razumljivosti. Navikli smo da predstavna 

sredstva koja odgovaraju ovim uslovima označavamo 

kao simbole onoga što se njima predstavlja. Njima je 

posvećeno naročito interesovanje otkako se primetilo 

da se snevači istog jezika služe istim simbolima, 

štaviše, da u pojedinim slučajevima zajednica simbola 

premaša i jezičku zajednicu. Pošto snevači sami 

ne znaju značenje simbola koje upotrebljavaju, ostaje 

najpre zagonetno odakle dolazi njihov odnos prema 

onom što zamenjuju i označavaju. Ali je sama 

činjenica nesumnjiva i ona postaje značajna za tehniku 

tumačenja sna, jer pomoću poznavanja simbolike 

sna mogućno je razumeti smisao pojedinih elemenata 

sadržine sna, a ponekad i čitavih snova a da 

snevača ne moramo pitati za njegove pomisli. Tako 

se približavamo popularnom idealu prevođenja sna 

1 

Upoređi s ovim autorovo đelo „Drei Abhanđlungen zur 

Sexualtheori" (Tri rasprave o seksualnoj teoriji), 1905, ponovljeno 

izdanje, 1922 (Sabrana dela sveska V).

348 O snu 

i s druge strane vraćamo se tehnici tumačenja starih 

naroda za koje je tumačenje snova bilo identično 

sa tumačenjem pomoću simbolike. 

Mada su proučavanja simbola sna još daleko od 

toga da budu završena, ipak sa sigurnošću možemo 

zastupati čitav niz tvrđenja i specijalnih podataka o 

njima. Postoje simboli koji se mogu gotovo jednosmisleno 

prevesti: Tako car i carica (kralj i kraljica) 

znače — roditelje, sobe predstavljaju — žene 1 , izlazi 

i ulazi u njima — telesne otvore. Najveći broj simbola 

služi predstavljanju osoba, delova tela i poslova 

koji su istaknuti sa erotskim interesom; naročito 

mogu genitalije biti predstavljene velikim brojem 

.simbola koji često veoma iznenađuju, i za simbolično 

obeležavanje genitalija upotrebljavaju se najraznovrsniji 

predmeti. Ako oštro oružje, dugi i kruti 

predmeti, kao na primer stabla i štapovi, zastupaju 

.muški polni organ, a ormani, kutije, kola, peći žensko 

telo u snu, onda nam je „tertium comparationis" 

— ono što je u ovim zamenama zajedničko — bez 

•daljeg razumljivo; ali shvatanje ovih odnosa koji 

povezuju nije nam time olakšano u svim simbolima. 

Simboli kao što su stepenice i penjanje stepenicama 

za seksualno opštenje, kravata za muški polni 

organ, drvo za žensko telo — izazivaju naše neverovanje 

sve dok drugim putevima nismo stekli 

uvid u označavanje simbola. Uostalom čitav jedan 

niz simbola sna je biseksualan, i može se prema smislu 

primeniti na muški ili na ženski polni organ. 

Postoje simboli sa univerzalnom rasprostranjenošću 

na koje nailazimo u svih snevača iz jednog 

jezickog kruga ili jednog kruga obrazovanja, i drugi 

koji se javljaju krajnje ograničeno i individualno, a 

Jeo je je pojedinac stvorio iz svoga predstavnog materijala. 

Među prvima razlikujemo takve simbole 

1 

Nemački: Zimmer = soba; Frauen (zimmer) = žene. 

.Ali reč Frauenzimmer može značiti dvoje: 1. soba za žene; 

X žena. Danas reč Frauenzimmer ima više pejorativno znamenje 


O snu 34$ 

čije je pravo da zastupaju seksualno jezičkom upotrebom 

bez daljeg opravdano (kao što su na primer 

simboli koji vode poreklo iz zemljoradnje, uporedi 

rasplođavanje, seme) od drugih, čiji odnos prema seksualnom 

životu izgleda da dopire u najstarija vremena 

i najtamnije dubine našeg stvaranja pojmova. 

Snaga koja stvara simbole nije se ugasila ni danas 

u obe vrste simbola koje smo gore odvojili. Možemoposmatrati 

kako se novopronađeni predmeti (na primer 

vazdušna lađa) odmah izdižu do seksualnih simbola 

koji se univerzalno upotrebljavaju. 

Bilo bi, uostalom, pogrešno očekivati da će nas 

još temeljnije poznavanje simbolike sna („jezika 

sna") učiniti nezavisnim od toga da snevača pitamoza 

njegove pomisli u vezi sa snom, i da se ponovovratimo 

tehnici antičkog tumačenja snova. Bez obzira 

na individualne simbole i na kolebanja u upotrebi 

univerzalnih simbola, nikada se ne zna da li jedan 

element sadržine sna treba tumačiti simbolički 

ili u njegovom pravom smislu, a sa sigurnošću se 

zna da se simbolički ne može tumačiti celokupna sadržina 

sna. Poznavanje simbolike sna uvek će nas 

dovoditi samo do prevođenja pojedinih sastavnih delova 

sadržine sna i neće načiniti izlišnim primenjivanje 

ranije datih tehničkih pravila. Ali kao najdragocenije 

pomoćno sredstvo, ona će nastupiti, 

upravo onde gde nas pomisli snevačeve ostavljaju na 

cedilu ili gde su nepotpune. 

Simbolika sna je neophodna i za razumevanje 

takozvanih „tipičnih" snova ljudi i snova pojedinaca 

„koji se vraćaju". Ako je ocenjivanje vrednosti 

simboličnog načina izražavanja sna u ovom kratkom, 

prikazu ispalo tako nepotpuno, onda se ovo zanemarivanje 

opravdava upućivanjem na jedno saznanje 

koje spada među najvažnije što o ovom predmetu 

možemo reći. Simbolika sna vodi daleko iznad sna;, 

ona ne pripada snu kao svojina, nego na isti način 

dominira prikazivanjem u pričama, mitovima i legendama, 

u vicevima i u folkloru. Ona nam dopušta 

IfflfflPPHfflfPfflPiP^

350 

O snu 

•da pratimo intimne odnose sna prema ovim proizvodima; 

ali moramo reći da ona nije ostvarena radom 

sna, nego da je svojstvenost — verovatno našeg 

nesvesnog mišljenja ono što radu sna daje materijal 

za sažimanje, pomeranje i dramatizovanje. 1 

XIII 

Ne polažem pravo na to da sam ovde osvetlio 

sve probleme sna niti da sam uverljivo resio one 

probleme o kojima sam na ovom mestu raspravljao. 

Onog koji se interesu je za celokupan obim literature 

0 snovima upućujem na knjigu: Sante de Sanctis: 

1 sogni (Snovi), Torino 1899; onaj ko traži detaljnije 

obrazloženje shvatanja sna koje sam ja izneo, neka 

;se obrati mome delu: Die Traumdeutung, Lajpcig i 

Beč, 1900. Ja ću ukazati samo još na to na koji bi 

način valjalo nastaviti moja raspravljanja o radu sna. 

Ako kao zadatak tumačenja sna postavljam zamenu 

sna njegovim latentnim mislima, dakle rešenje 

onog što je rad sna ispleo, onda s jedne strane 

nabacujem čitav niz novih psiholoških problema koji 

se odnose na sam mehanizam ovog rada sna kao i 

na prirodu i uslove takozvanog potiskivanja; s druge 

strane, ističem postojanje misli sna, kao veoma 

bogatog materijala psihičkih tvorevina najvišeg reda, 

opremljenog svim znacima normalnog intelektualnog 

rada: taj materijal se ipak kloni svesti dok je, 

oštećen sadržinom sna, nije obavestio. Primoran sam 

da pretpostavim da su ovakve misli prisutne u sva- 

1 

Više o simbolici sna, osim u starim spisima o tumačenju 

snova (Artemidor iz Daldisa, Serner, „Das Leben des 

Traumes", 1861) nalazi se u delu „Tumačenje snova" autora, 

u mitološkim radovima psihoanalitičke škole i takođe u radovima 

Stekelovim (Stekel, „Die Sprache des Traumes", 1911). 

O snu 351 

kog čoveka, pošto su gotovo svi ljudi, i najnormalniji, 

sposobni da sanjaju. Na nesvesno u mislima 

sna, na njegov odnos prema svesti i prema potiskivanju 

nadovezuju se dalja pitanja, značajna za psihologiju, 

čije se rešenje svakako mora odložiti sve 

dok analiza ne objasni postanak ostalih psihopatskih 

tvorevina, kao i histeričkih simptoma i prinudnih 

ideja.

VI 

RAD SNA 

SADRŽAJ 

E. Predstavljanje kroz simbole u snu 

— Još neki tipični snovi 

F. Primeri — Računanje i govorenje u snu 

G. Apsurdni snovi 

— Intelektualne aktivnosti u snu 

H. Afekti u snu 

I. Sekundarna obrada 

VII 

PSIHOLOGIJA PROCESA SNA 

A. Zaboravljanje snova 

B. Regresija 

C. Ispunjenje želja 

D. Buđenje kroz san — Funkcija sna 

— San straha 

F. Nesvesno i svest — Realnost 

VIII 

LITERATURA 

© SNU 

* 

* * 

5 

5 

59 

78 

118 

140 

161 

184 

185 

201 

224 

259 

273 

302

Sigmund Freud - Tumacenje snova2.pdf - Ponude.biz

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?