Izvod iz knjige „ Filozofski aspekti modernog olimpizma ... - Ponude.biz
Izvod iz knjige „ Filozofski aspekti modernog olimpizma ... - Ponude.biz
Izvod iz knjige „ Filozofski aspekti modernog olimpizma ... - Ponude.biz
Create successful ePaper yourself
Turn your PDF publications into a flip-book with our unique Google optimized e-Paper software.
<strong>Izvod</strong> <strong>iz</strong> <strong>knjige</strong> <strong>„</strong><strong>Filozofski</strong> <strong>aspekti</strong> <strong>modernog</strong> olimp<strong>iz</strong>ma“, autor Ljubodrag Simonović,<br />
<strong>„</strong>Lorka“, Beograd, 2001.<br />
MODERNI I ANTIČKI OLIMPIZAM<br />
Kuberten je imao isti onaj odnos prema helenskoj civil<strong>iz</strong>aciji koji su evropski<br />
kolonijalni zavojevači imali prema drevnim civil<strong>iz</strong>acijama. Čitajući njegove rasprave o<br />
antičkom svetu stiče se utisak da se radi o pljačkašu koji prevrće po antičkim iskopinama ne<br />
bi li pronašao nešto što će mu doneti dobit. Za razliku od onih vrlih predstavnika "evropske<br />
civil<strong>iz</strong>acije" koji su pljačkali materijalna bogatstva, Kuberten je pljačkao antičko duhovno<br />
blago, koje ima svoju pravu vrednost samo u okviru civil<strong>iz</strong>acije u kojoj je nastalo, da bi ga<br />
bespoštedno kasapio i prekrajao u nastojanju da od njega stvori sredstvo za obračun s<br />
emancipatorskim nasleđem <strong>modernog</strong> društva. Sama upotreba <strong>iz</strong>raza "olimpijske igre"<br />
skrnavljenje je antičke tradicije. Kuberten koristi taj <strong>iz</strong>raz ne zato što je bio inspirisan<br />
antičkim duhovnim nasleđem, već zato što mu je <strong>iz</strong>gledalo da on ima "svečarski karakter",<br />
što znači da je u njemu video svojevrsni dekor za međunarodna sportska takmičenja koja je<br />
nastojao da organ<strong>iz</strong>uje i institucional<strong>iz</strong>uje. Njegova politička koncepcija ključ je za<br />
razumevanje njegove olimpijske ideje, a samim tim i njegovog odnosa prema antici.<br />
Kuberten ne teži "obnavljanju antičkih olimpijskih igara" zbog razvoja sporta, već da bi<br />
doprineo "razvoju nacionalne snage" Francuske i njenoj kolonijalnoj ekspanziji. To je<br />
prvobitna pr<strong>iz</strong>ma kroz koju Kuberten sagledava "antičko nasleđe" i kriterijum po kome vrši<br />
odabir onoga što je "prihvatljivo" za moderno doba. Helenska duhovnost nema za<br />
Kubertena kulturnu, već praktično-političku vrednost; on je ne sagledava u kontekstu<br />
duhovnog razvoja <strong>modernog</strong> društva, već u kontekstu ostvarivanja nekulturnih i<br />
antikulturnih političkih i ekonomskih ciljeva vladajuće buržoaske "elite". Utilitar<strong>iz</strong>am čini<br />
polazište, a pozitiv<strong>iz</strong>am misaonu pr<strong>iz</strong>mu kroz koju Kuberten sagledava antičku Grčku.<br />
"Obnavljanje antičkih olimpijskih igara"<br />
Teza da moderne olimpijske igre predstavljaju "obnavljanje antičkih olimpijskih<br />
igara" zauzima centralno mesto u modernoj olimpijskoj mitologiji. Shodno njoj, Kuberten je<br />
dobio titulu "obnovitelja" ("Le Rénovateur"). Po Dimovom shvatanju, Kuberten je od<br />
samog početka postavio zahtev da moderne olimpijske igre treba da odgovaraju vremenu u<br />
kome nastaju. On "nije želeo da <strong>iz</strong>gradi muzejsku ruinu" koja će biti "kopija antike". To ne<br />
znači da antičke olimpijske igre, kao i antičko društvo, nisu bile inspiracija za Kubertena. Iz<br />
antike, te "visoke kulture čovečanstva", Kuberten će, po Dimu, preuzeti sledeće "olimpijske<br />
ideje" : "slavljenje praznika u znaku mira, posvećivanje ideal<strong>iz</strong>mu i zadatak da se dosegne<br />
ljudsko savršenstvo". Što se tiče sadržaja igara, on je trebalo da bude "moderan", što znači<br />
da bude <strong>iz</strong>raz vremena u kome nastaje, da njemu služi i da se menja zajedno sa njim.(1)<br />
Budući da je za Kubertena prošlost neistorična, on ne "obnavlja" antičko olimpijsko<br />
nasleđe, već uzima <strong>iz</strong> "prošlosti", koja mu je na dohvat ruke, ono što je "korisno" za<br />
obezbeđivanje nesmetanog razvoja "progresa" i istovremeno odbacuje ono što taj "progres"<br />
ometa. Što se tiče Malterove interpretacije Kubertenovog odnosa prema antičkom
olimp<strong>iz</strong>mu,(2) Prokopova s pravom tvrdi da je Malter pogrešno razumeo Kubertena :<br />
njegov cilj nije bio "restauracija klasične olimpijske ideje", već post<strong>iz</strong>anje određenog<br />
vaspitnog efekta preuzimanjem "formalnih elemenata" starogrčkog olimp<strong>iz</strong>ma. (3) Radi se<br />
o političkom instrumental<strong>iz</strong>ovanju antičkog olimp<strong>iz</strong>ma, a ne o pokušaju obnavljanja<br />
helenskog duhovnog nasleđa. Kuberten ideal<strong>iz</strong>uje antiku da bi njenu ideal<strong>iz</strong>ovanu sliku<br />
iskoristio za stvaranje odgovarajućeg duhovnog zaleđa za pribavljanje modernom<br />
olimp<strong>iz</strong>mu oreola "kulturnog" i za obračun s emancipatorskim nasleđem helenske<br />
civil<strong>iz</strong>acije, koje je utkano u građansko društvo, i kao emancipatorsko nasleđe čovečanstva<br />
predstavlja conditio sine qua non njegovog razvoja. Istovremeno, Kuberten nastoji da,<br />
poput Tena, helensko društvo prikaže kao "idealni svet" kome treba stremiti u odnosu<br />
prema "sivilu" svakodnevnog života,(4) što znači da stvori duhovno pribežište koje treba da<br />
predupredi čoveka da se u težnji za boljim svetom okrene ka budućnosti. Ideal<strong>iz</strong>ovani<br />
antički svet preuzima ulogu "drugog sveta" koji, poput Hu<strong>iz</strong>ingovog srednjeg veka, postaje<br />
neprikosnoveni i nedostižni uzor modernom svetu.<br />
Kuberten se neprestano poziva na <strong>iz</strong>vorne antičke tradicije i veliča njihov "besmrtni<br />
duh", ali je to bio rasistički duh slobodnih Helena, a ne "internacionalistički" (kolonijalni)<br />
duh monopolističkog kapital<strong>iz</strong>ma. Antičke olimpijske igre bile su oblik duhovne integracije<br />
Helena i demonstracija rasne "superiornosti" i rasne ekskluzivnosti u odnosu prema<br />
"varvarskim" narodima. Na antičkim olimpijskim igrama mogli su da učestvuju samo<br />
"čistokrvni" Heleni pod uslovom da nisu osuđivani i da nisu uvredili bogove. Antički<br />
olimp<strong>iz</strong>am nije težio global<strong>iz</strong>mu, niti je bio oblik duhovnog porobljavanja drugih naroda,<br />
već je bio povlačenje granice <strong>iz</strong>među "civil<strong>iz</strong>ovanog" sveta i "varvara". Moderni olimp<strong>iz</strong>am<br />
nastoji da bude sveobuhvatni i globalan duhovni pokret, i u tome je sled hrišćanske doktrine<br />
kao univerzalističke ideologije <strong>iz</strong> čega proističe "olimpijsko misionarstvo" jezuitističkog<br />
tipa. On je nastao kao kruna ideologije (kolonijalnog) buržoaskog "internacional<strong>iz</strong>ma" i kao<br />
takav je sredstvo za post<strong>iz</strong>anje određenih globalnih političkih i ekonomskih ciljeva. Već su<br />
prve zvanične Olimpijske igre, koje su 1896. godine održane u Atini, ogan<strong>iz</strong>ovane po uzoru<br />
na roman<strong>iz</strong>ovane olimpijske igre koje predstavljaju obračun s <strong>iz</strong>vornim religioznim i<br />
rasističkim duhom olimpijskih igara, što znači da je potpuna besmislica pozivati se, i sa tog<br />
aspekta, na "<strong>iz</strong>vornu čistotu" antičkog olimp<strong>iz</strong>ma i polazeći od takvih tradicija stvarati, u<br />
modernom dobu, "crkvu" u kojoj će se "besmrtnom duhu antike" - "klanjati svi narodi".(5)<br />
Po modernoj olimpijskoj doktrini helenski svet nema dinamiku svog razvoja i nalazi<br />
se u istoj vremenskoj ravni kao, uostalom, i čitava prošlost čovečanstva. Kuberten po<br />
potrebi uzima <strong>iz</strong> tog sveta ono što misli da može da mu koristi za njegovu olimpijsku ideju<br />
ne vodeći računa o konkretnom istorijskom trenutku u kome je pojava, o kojoj je reč,<br />
nastala - bez čega se ne može razumeti njena priroda. Sve ono što smatra da je upotrebljivo<br />
za njegovu koncepciju Kuberten diže na nivo mita i prebacuje u moderno doba, ne<br />
obraćajući pažnju na istorijsku distancu koja nas deli od antike. On govori o "obnavljanju<br />
antičkih olimpijskih igara" u želji da pokaže da postoji neposredna duhovna veza <strong>iz</strong>među<br />
antičkog olimpijskog duha i modernih olimpijskih igara. "Nadistorijski" karakter "antičkog<br />
olimp<strong>iz</strong>ma" <strong>iz</strong>raz je nastojanja da se modernom olimp<strong>iz</strong>mu pribavi mitski karakter i na taj<br />
način mu se obezbedi večnost. Držeći se neistorijskog pristupa antici Kuberten je<br />
"prevideo" da je u samom helenskom društvu došlo do degeneracije <strong>iz</strong>vornog (religioznog)<br />
olimpijskog duha, koja je započela još u doba Solona korumpiranjem igara,(6) da bi bila<br />
okončana makedonskim osvajanjem i u rimskom periodu. "Besmrtni duh antike" upokojen<br />
je u samom antičkom društvu. Već u njemu se "prave olimpijske igre" sele u sferu mita koji<br />
postaje osnov kritike uspostavljene "olimpijske" realnosti. Homerovska Helada, pretvorena<br />
101
u legendu, pravo je <strong>iz</strong>vorište prvobitnog olimpijskog duha koji će u samoj Grčkoj biti<br />
<strong>iz</strong>vitoperen i uništen. Postajanjem Grčke rimskom provincijom olimpijske igre gube svetost<br />
i postaju, organ<strong>iz</strong>ovane po principu panem et circences, banalna demonstracija rimskog<br />
"internacional<strong>iz</strong>ma" i kao takve zloupotreba helenskog kulturnog nasleđa za duhovno<br />
integrisanje (kolon<strong>iz</strong>ovanje) pokorenih naroda u rimsku imperiju.<br />
Kuberten je njegov odnos prema antičkim olimpijskim igrama i helenskoj civil<strong>iz</strong>aciji<br />
podredio stvaranju pozitivnog čoveka i pozitivnog društva. U tom kontekstu jedan od<br />
Kubertenovih ključnih stavova glasi da su se stari Grci "malo posvećivali razmišljanju, a još<br />
manje knjigama",(7) što postaje polazište za njegov obračun s helenskom duhovnošću i<br />
umnošću. Nastojeći da oduzme čoveku mogućnost da se sučelji s postojećim svetom,<br />
Kuberten <strong>iz</strong>bacuje <strong>iz</strong> helenske kulture - duhovne kolevke zapadne civil<strong>iz</strong>acije - sve ono što<br />
usmerava čoveka da postavi suštinska pitanja o njegovom ljudskom bivstvovanju, o svetu i<br />
odnosu prema njemu. Stožeri antičke religije (filozofije) nisu bili samo olimpijska i druga<br />
borilišta (Delfi, Istam, Korint), gimnazije i palestre, već pre svega hramovi, svetilišta,<br />
misterije, kultovi, akademije, pozorišta, trgovi, predavanja sofista, reč pesnika, dela vajara i<br />
arhitekata, Homerovi epovi i akordi harfe... Samo u svetlu tog duhovnog i umnog života<br />
može se prodreti u dubine antičkog poimanja života i olimpijske misterije. Svodeći život<br />
Helena na primitivni telesni agonalni aktiv<strong>iz</strong>am, Kuberten nije ni mogao da u olimpijskim<br />
igrama vidi najviši religiozni ceremonijal koji je predstavljao krunu duhovnog života i<br />
filozofije življenja antičkog sveta i kao takvim vrhunac antičkog agon-a. O tome Miloš<br />
Đurić : "Jer, svi oblici helenskog prosvetnog života razvijaju se u sferi agonske aktivnosti,<br />
kao najobilnijeg <strong>iz</strong>vorišta slave: i poezija, i muzika, i orhestika, i slikarstvo, i vajarstvo, i<br />
neimarstvo, i filosofija, i politika, te i oblici moralnog ponašanja. A svoj najkoncentrisaniji<br />
<strong>iz</strong>raz nalazila je agonistička volja u pravoj agonistici, tj.u stadionskim, hipodromskim i<br />
muzičkim nadmetanjima o velikim narodnim svetkovinama.""(8) Helenski kosmos pun je<br />
bogova koji simbol<strong>iz</strong>uju ne samo bogatstvo životnih oblika, već i kompleksnost čoveka i<br />
bogatstvo njegovog prirodnog, emotivnog, duhovnog i intelektualnog bića. Tek u<br />
celokupnosti helenskog života ideali i principi tog sveta dobijaju svoj puni smisao. Samo<br />
njihovo kritičko promišljanje, polazeći od konkretnog totaliteta u kome su nastali (dakle<br />
kao konkretne istorijske pojave), može da nam otkrije njihov humanistički naboj koji može<br />
da bude inspiracija za čoveka <strong>modernog</strong> doba. Kuberten nije mogao da primeni ovaj metod<br />
ne samo zbog toga što bi na taj način doveo u pitanje vrednost antičkih mitova koje je<br />
nastojao da iskoristi za građenje svog olimp<strong>iz</strong>ma, već što bi, istovremeno, doveo u pitanje<br />
legitimnost <strong>modernog</strong> olimp<strong>iz</strong>ma kao "humanističkog" pokreta. Pokazalo bi se da je<br />
moderni olimp<strong>iz</strong>am samo "humanistička" maska sveta koji, navodno, teži da prevaziđe. U<br />
nastojanju da od <strong>modernog</strong> olimp<strong>iz</strong>ma stvori kako sveobuhvatni religiozni pogled na svet,<br />
tako i sveobuhvatni način življenja, Kuberten je uklonio sa Olimpa sve one bogove koji<br />
dovode u pitanje njegov rigidni utilitarni pogled na svet i njegovog pozitivnog čoveka koji<br />
je otelotvorenje tog sveta. Treba imati u vidu da je princip "vladati u glavama", to znači<br />
stvaranje karaktera i svesti lojalnog i upotrebljivog (pozitivnog) građanina, korišćenjem<br />
romant<strong>iz</strong>ovanih mitova i pro<strong>iz</strong>vođenjem mitološke svesti, najvažniji postulat Kubertenove<br />
"utilitarne pedagogije". Kuberten se obračunava s emancipatorskim nasleđem helenske<br />
civil<strong>iz</strong>acije i od ubogaljenog i oskrnavljenog olimpijskog mita stvara polazište za<br />
uobličavanje "istorijske predstave" o antičkim olimpijskim igrama i helenskom društvu.<br />
Iskonstruisana imitacija, koja nastoji da pribavi mitološku dimenziju "nadvremenskim" i<br />
"večnim" vrednostima na kojima počiva kapital<strong>iz</strong>am, postaje osnov za rekonstrukciju<br />
originala.<br />
102
Antička religija predstavlja vrhunac antičke duhovnosti i životnosti. Bogatstvo<br />
kultnih radnji i neprestani agonalni aktiv<strong>iz</strong>am <strong>iz</strong>raz je bogatstva životnih oblika i intenzivnog<br />
doživljavanja života. Kuberten čitav život i samog čoveka nastoji da podredi modernom<br />
olimp<strong>iz</strong>mu kao totalitarnoj duhovnoj sili koja ne teži samo da stvori pozitivno jednoumlje i<br />
da "očisti" biće čoveka od svega ljudskog što može da dovede u pitanje ekspanziju<br />
kapital<strong>iz</strong>ma i neprikosnovenu dominaciju buržoazije nad radnim "masama", već nastoji da<br />
ga osakati i na taj način mu zauvek oduzme mogućnost da "povrati" svoju ljudskost. Kao<br />
fanatični Prokrustov sledbenik, Kuberten lišava čoveka Erosa, mašte, emocija, uma... Ono<br />
što je najvažnije, Kuberten je odbacio slobodarske impulse helenske kulture i to ne samo<br />
prometejski mit, već i kritičku misao koja je dovela u pitanje osnovne odnose i vrednosti na<br />
kojima se taj svet temeljio. Ni neprikosnoveni autoritet bogova nije mogao da spreči da se u<br />
helenskom društvu stvori otpor nepravdi i da se se razvije kritička misao. Miloš Đurić<br />
navodi da se "već i u samim Homerovim pesmama bogovi podvrgavaju živoj kritici, time<br />
što ili Olimpljani prekoravaju jedni druge", ili se "ljudi žale na njihovu svirepost", što<br />
"svedoči o slobodoumnosti tadašnjeg jonskog društva."(9) Najviši humanistički domet<br />
helenskog sveta je njegova sposobnost da na temelju emancipatorskih mogućnosti koje su u<br />
njemu stvorene <strong>iz</strong>nedri misao koja dovodi u pitanje sam taj svet, razotkrivajući laži i<br />
nepravdu koje su u njemu vladale, i pruži mogućnost za njegovo prevazilaženje. Tek na<br />
osnovu sučeljavanja stvarnosti i vladajuće ideologije, s jedne strane, i misli koja je nastojala<br />
da, sučeljavajući se s postojećim svetom, oslobodi čoveka i digne pojam humanum-a na viši<br />
nivo, s druge strane, moguće je doseći do prave prirode antičkog human<strong>iz</strong>ma. Ukratko,<br />
slobodarski agon istinska je bit helenskog human<strong>iz</strong>ma. U onome što je pružalo mogućnost<br />
za prevazilaženje helenskog sveta: buđenje svesti o univerzalnim stvaralačkim moćima i o<br />
slobodarskom dostojanstvu čoveka - da je sloboda najviša vrednost za čoveka - nalazi se<br />
ono najbolje od helenske kulture i to je seme koje je u modernom društvu proklijalo i dalo<br />
prave plodove. Jedan od najvažnijih zadataka <strong>modernog</strong> olimp<strong>iz</strong>ma je da zauvek zatre<br />
slobodarsko seme antike i da se i na taj način obračuna sa slobodarskim tradicijama<br />
čovečanstva i slobodarskim dostojanstvom čoveka.<br />
Kada se poziva na "besmrtni duh antike", Kuberten nema u vidu emancipatorske<br />
impulse helenske kulture, već konzervativni duh antičkih olimpijskih igara. Bliskost <strong>iz</strong>među<br />
<strong>iz</strong>vornog antičkog i <strong>modernog</strong> olimp<strong>iz</strong>ma je u tome, što i jedan i drugi nastoje da budu<br />
čuvari prošlosti. Kuberten je pokušao da u modernom društvu ukloni protivrečje koje je još<br />
u antici bilo uspostavljeno <strong>iz</strong>među <strong>iz</strong>vornog konzervativnog duha olimpijskih igara i<br />
emancipatorskih tendencija koje su, pogotovu sa pojavom demos-a na političkoj pozornici<br />
Helade, počele da se razvijaju. U tom smislu može biti reči o "kontinuitetu antičkog<br />
olimpijskog duha" u modernom dobu: uz pomoć "besmrtnog duha antike" moderni<br />
olimp<strong>iz</strong>am postaje bastion militantnog konzervativ<strong>iz</strong>ma.<br />
Moderni i antički olimpijski pagan<strong>iz</strong>am<br />
Antički olimp<strong>iz</strong>am činio je središte duhovnog kosmosa u okviru koga se odvijao<br />
čitav život polis-a u kome nije bilo razlike <strong>iz</strong>među religioznog i svetovnog života. O tome<br />
Fistel de Kulanž : "I tako, u vreme mira i u vreme rata, religija se mešala u sve poslove.<br />
Ona je bila svuda prisutna, ona je obmotavala čoveka. Duša, telo, privatan život, javan<br />
život, obedi, svetkovine, skupština, sudovi, bitke, sve je bilo pod vlašću ove gradske<br />
103
eligije. Ona je upravljala svim radnjama čovečjim, raspolagala svim trenucima života<br />
njegova, utvrđivala sve njegove običaje. Ona je upravljala ljudskim bićem sa tako<br />
apsolutnom vlašću, da nije ništa ostajalo što bi bilo <strong>iz</strong>van nje."(10) Moderni olimp<strong>iz</strong>am<br />
nastaje i razvija se u vremenu u kome se čovek emancipovao od religije i u kome je došlo<br />
do razdvajanja religioznog od svetovnog života. Kuberten pokušava da povrati status<br />
religiji kao dominirajućoj duhovnoj sili, ali ne hrišćanskoj, već paganskoj. U tom smislu<br />
Kuberten nastoji da reafirmiše mit i kult koji su, zajedno sa agonskim aktivnostima,<br />
predstavljali "glavni elemenat helenskog duhovnog postojanja" i bili "centralna odrednica u<br />
vaspitanju helenskog naroda i u pojavljivanju svih oblika njegova duhovnog<br />
<strong>iz</strong>ražavanja".(11) Moderni olimp<strong>iz</strong>am podrazumeva: mit o antičkim olimpijskim igrama,<br />
kult postojećeg sveta i agonalnu aktivnost u vidu sporta. Kao kult postojećeg sveta<br />
moderni olimp<strong>iz</strong>am nastoji da postane njegov sveobuhvatni i neprobojni duhovni svod. U<br />
njegovom okrilju nastaje kult mišićavog tela u borilačkom naponu koji postaje simbolični<br />
pojavni oblik postojećeg sveta.<br />
U antici olimpijske igre bile su jedan od najvažnijih stožera religije kao jedine i<br />
neprikosnovene duhovne sile; u modernom dobu one su način nametanja buržoaskog<br />
pogleda na svet koji se pojavljuje u odnosu prema pokretima (idejama) koji teže iskoraku <strong>iz</strong><br />
postojećeg sveta i u odnosu prema emancipatorskim tekovinama <strong>modernog</strong> društva koje<br />
pružaju objektivne mogućnosti za taj iskorak. Moderni olimp<strong>iz</strong>am postaje kamen temeljac<br />
nove "pozitivne" religije koja "prevazilazi" hrišćanstvo na taj način što se obračunava s<br />
njegovim humanističkim idejama, pogotovu s idejom o boljem svetu. U tom svetlu može<br />
biti reči i o "obnavljanju besmrtnog duha antike" koji je, ponovnim organ<strong>iz</strong>ovanjem<br />
olimpijskih igara, nanovo <strong>iz</strong>bio u prvi plan da bi sa istorijske pozornice potisnuo sve ono<br />
emancipatorsko što je u međuvremenu stvoreno i omogućio novi početak u razvoju<br />
civil<strong>iz</strong>acije koji odgovara vremenu u kome je bila uspostavljena neprikosnovena dominacija<br />
rodovske aristokratije nad demos-om. Kubertenov olimp<strong>iz</strong>am postaje kanal putem koga se<br />
osakaćena helenska kultura "preliva" u savremeno doba da bi se u njemu udavila ideja<br />
budućnosti. I ovom prilikom treba imati u vidu da je olimp<strong>iz</strong>am jedan od odgovora<br />
aristokratije i buržoazije na mogućnosti koje radnicima, u borbi protiv kapital<strong>iz</strong>ma, pruža<br />
emancipatorsko nasleđe čovečanstva i razvoj demokratskih institucija. Olimp<strong>iz</strong>am je<br />
prvorazredno političko sredstvo za duhovnu integraciju radnika u uspostavljeni poredak.<br />
Bez obzira na promene, ljudi treba zauvek da ostanu u duhovnom hor<strong>iz</strong>ontu kapitalističkog<br />
društva. Nije slučajno što princip "vladati u glavama" predstavlja "kategorički imperativ"<br />
Kubertenove "utilitarne pedagogije". Putem olimp<strong>iz</strong>ma treba usaditi ne samo u svest, već u<br />
biće čoveka duh koji vlada svetom i stvoriti od njega lojalnog i upotrebljivog podanika.<br />
Duhovno jedinstvo antičkog sveta zasnivalo se na jedinstvu države i religije. U antici<br />
slavljenje bogova istovremeno je i slavljenje države kao jedino mogućeg i neprikosnovenog<br />
oblika u kome se obezbeđuje zajednički život ljudi. Kulanž : "Ni Grci ni Rimljani nisu znali<br />
za one žalosne konflikte koji su bili tako česti u drugim društvima <strong>iz</strong>među Crkve i Države.<br />
Ali to je došlo jedino otuda, što je u Rimu, kao i u Šparti i Atini, Država bila podložna<br />
religiji. To ne znači, da je ikada bilo kakvo telo svešteničko, koje bi nametnulo svoje<br />
gospodstvo. Stara država nije se pokoravala kakvom sveštenstvu, ona je bila podložna<br />
samoj svojoj religiji. Ova Država i ova religija bile su potpuno smešane jedna s drugom,<br />
tako, da je bilo nemoguće, ne samo i pomisliti na kakav konflikt <strong>iz</strong>među njih, već čak ni<br />
razlikovati ih jedne od druge".(12) Kuberten je "razrešio" sukob <strong>iz</strong>među države i crkve na<br />
taj način, što ih je detron<strong>iz</strong>ovao kao vladajuće integrativne sile društva i na njihovo mesto<br />
ustoličio zakone koji vladaju u životinjskom svetu - proglašavajući buržoaziju za njene<br />
104
nosioce, MOK za svetog čuvara njihovog kulta, dok njegova dela postaju svojevrsni "sveti<br />
spisi" koji pokazuju put kojim čovečanstvo treba da ide. U antici životinjski svet je<br />
suprotnost ljudskoj zajednici i u tom smislu je negativni osnov polis-a. Kuberten proglašava<br />
zakone koji važe u životinjskom svetu za vrhovne i neprikosnovene. Ne ljudska, već<br />
životinjska zajednica, u kojoj je uspostavljena ni sa čim ograničena dominacija jačih<br />
(buržoazije) nad slabijima, osnov je društvene integracije. Otuda Kuberten, kada govori o<br />
antici, ima u vidu period u kome još nije došlo do učvršćivanja institucionalne strukture<br />
polis-a i u kome je bila uspostavljena neograničena vlast rodovske aristokratije nad demosom.<br />
Kuberten želi da umesto političkog ustrojstva društva, koje se zasniva na zajedničkom<br />
egzistencijalnom interesu i razumu građana, uspostavi prirodno-pravno ustrojstvo koje se<br />
zasniva na biološko reproduktivnim vezama (porodica, rasa) i na tiranskoj moći vladajuće<br />
bogataške "elite".<br />
U antičkoj religiji postojala su dva sveta: ljudski i božanski. O tome Mihailo Đurić :<br />
"U najmanju ruku, dve su osnovne tačke na kojima je grčka religija naročito insistirala. (...)<br />
Pre svega, grčka religija je poklanjala najveću mogućnu pažnju razgraničenju <strong>iz</strong>među<br />
ljudskog i božanskog sveta, ukazivala je na ograničenost, prolaznost i ništavnost ljudske<br />
egzistencije u poređenju s božanskom. Grčka religija je gledala na čoveka pre svega kao na<br />
smrtnika, za nju je smrtnost bila najdublja unutrašnja odrednica ljudske prirode. Zbog toga<br />
je ona toliko pozivala na umerenost, zbog toga je ona toliko opominjala čoveka da se ne<br />
nadmeće s bogovima, da se drži svog, ljudskog nivoa, da ne teži za tim da postane Zevs. S<br />
druge strane, grčka religija je veličala čulno-telesnu stvarnost, bila je ovozemaljski<br />
usmerena, potvrđivala je život na ovom svetu."(13) Kod Kubertena nema udvajanja sveta<br />
na ovozemaljski i onozemaljski, pogotovu ne sučeljavanja <strong>iz</strong>među zemaljskog i<br />
nadzemaljskog, prolaznog i večnog, lažnog i istinskog. Postoji samo jedan svet (život) koji<br />
je istovremeno otelotvorenje ideala sveta kome treba težiti. Kuberten : "Helen<strong>iz</strong>am je <strong>iz</strong>nad<br />
svega kult humanosti u njegovom postojećem životu i njegovo stanje ravnoteže. I nemojmo<br />
dozvoliti da grešimo u tome, jer to je bila velika novost u shvatanju svih naroda i vremena.<br />
Svuda drugde kultovi se temelje na težnji ka boljem životu, na ideji o nagradi nakon smrti i<br />
na strahu od kazne za onog ko je uvredio bogove. Ali, ovde je sadašnje postojanje ono što<br />
je sreća."(14) Moderni olimp<strong>iz</strong>am predstavlja totalitarni i apsolut<strong>iz</strong>ovani kult postojećeg<br />
sveta. Posredstvom olimpijske sfere ne potvrđuje se besmrtnost nebeskog, već besmrtnost<br />
ovozemaljskog sveta; umesto veličanja božanskog, dolazi do obogotvorenja postojećeg<br />
sveta.<br />
U antičkoj kosmogoniji čovek je pro<strong>iz</strong>vod kosmičkih (božanskih) sila - koje su<br />
stvorile život na zemlji. Svet (život, kosmos) je moguć bez zemaljskog života i čoveka koji<br />
je samo privremeni stanovnik na planeti stvoren neuhvatljivom voljom bogova. Večna i<br />
svemoguća božja volja <strong>iz</strong>vorište je zemaljskog života i osnov "večnog" postojanja čoveka<br />
(duše). Čovek je "igračka bogova" (Platon), što znači da bez obzira šta činio božja volja<br />
odlučuje šta će biti s njim. Radi se o okrutnoj igri bogova u kojoj se iskazuje njihova<br />
apsolutna moć nad čovekom i njegova ništavnost. Božanski svod postaje demonstracija<br />
potpune podređenosti čoveka uspostavljenom poretku i ubijanje dostojanstva čoveka kao<br />
slobodarskog bića i stvaraoca (svoga) sveta. Kubertenova koncepcija temelji se na<br />
socijalnom darvin<strong>iz</strong>mu: čovek je "životinja" koja nije stvorena aktom nadzemaljske volje,<br />
već je pro<strong>iz</strong>vod evolucije živoga sveta u kome dominira borba za opstanak. Otuda je za<br />
Kubertena besmisleno svako nastojanje da se logos <strong>iz</strong>digne <strong>iz</strong>nad postojećeg sveta i da<br />
pokuša da se odnosi prema njemu sa aspekta entiteta koji su pro<strong>iz</strong>vod težnje čoveka da<br />
dopre do istinskog. Antička civil<strong>iz</strong>acija popločala je čovekov put ka svetu koji se uzdiže<br />
105
<strong>iz</strong>nad zemaljskog; Kuberten nastoji da skrene čoveka sa tog puta i zauvek ga zatvori u<br />
postojeći svet.<br />
Po antičkoj teoriji o nastanku sveta stanje nereda je prvobitno i ono odlikuje<br />
životinjski svet. Prvi zadatak bogova (Uran) bio je da uspostave red čime je stvorena<br />
osnovna pretpostavka za uspostavljanje antičkog kosmosa. Kosmički red, koji se sastoji u<br />
harmoničnom jedinstvu delova sa celinom, postaje najviši ideal zemaljskom redu. Čak je i<br />
ljudsko telo pojavni oblik kosmičkog poretka. Po Platonu su bogovi "imitirajući sferični<br />
oblik univerzuma" došli do toga da glava čoveka najviše odgovara božanskom i da je kao<br />
takva "gospodar svega što je u nama".(15) Dominira holistički pristup: lepota je u harmoniji<br />
koja postaje način spajanja čoveka sa božanskim. Videli smo da je i kod Kubertena red<br />
osnovni egzistencijalni princip, ali kod njega nije (geometrijski ustrojeni) kosmos <strong>iz</strong>vorište,<br />
okvir i ideal sveta kome čovek treba da teži, već životinjski svet u kome vlada "pravo<br />
jačega". Za Kubertena je "harmonija sestra poretka" a estetika, koja ima instrumentalni i<br />
dekorativni karakter, oblik je spajanja čoveka sa vladajućim duhom. Euritmija, kao najviši<br />
duhovni <strong>iz</strong>raz "pomirenja" čoveka sa postojećim svetom, postaje put ka blaženstvu.<br />
Međutim, umesto na statičnom antičkom redu, Kuberten insistira na dinamičkom redu koji<br />
odgovara progresističkom duhu kapital<strong>iz</strong>ma i koji se temelji na neprestanoj borbi za<br />
opstanak. U tom kontekstu pojavljuje se i njegova maksima mens fervida in corpore<br />
lacertoso: nabrekli mišići simbolični su <strong>iz</strong>raz ekspanzivne snage kapital<strong>iz</strong>ma.<br />
I pored principijelnih razlika, Kubertenova olimpijska ideja bliska je praktičnopolitičkom<br />
duhu antičke religije. O tome Mihailo Đurić: "Utoliko, ne treba se čuditi tome<br />
što je grčka religija pridavala prvorazrednu važnost praktičnoj strani vere u boga, što je kult<br />
igrao tako važnu ulogu u njoj, što se ona gotovo poistovećivala s verskim obredima. Sa<br />
stanovišta države, to je bilo nejpotrebnije i najumesnije. Šta drugo može da posluži kao<br />
pouzdaniji znak da su građani odani državi nego činjenica da oni uredno obavljaju određene<br />
kultne radnje, da prinose žrtve, čitaju molitve, pevaju pobožne pesme? (...) Tome je mnogo<br />
doprinelo to što grčka religija nije znala za dogmatiku. Iako je imala za sobom autoritet<br />
državne vlasti, ona nije polagala pravo na isključivu nadležnost u pitanjima vere, niti je<br />
uopšte težila za tim da se dokopa ljudskih duša. U staroj Grčkoj nije bilo nikakvih svetih<br />
knjiga u kojima su svi mogli naći autoritativan obrazac religioznog iskustva, niti je bilo ma<br />
kakvih strogo utvrđenih učenja koja su svi morali da ispovedaju, koja su svi morali da<br />
prihvate bez pogovora."(16) U antici kultne radnje su oblik iskazivanja potpune pokornosti<br />
vladajućem poretku, i u tom smislu odgovaraju Kubertenovom olimp<strong>iz</strong>mu kao "kultu<br />
postojećeg života" sa kojim se iskazuje poštovanje "rasi" i "zastavi". Kuberten u jednom od<br />
svojih poslednjih razmatranja o olimpijskoj ideji ("<strong>Filozofski</strong> osnovi <strong>modernog</strong> olimp<strong>iz</strong>ma")<br />
konstatuje: "Prva suštinska karakteristika starog kao i <strong>modernog</strong> olimp<strong>iz</strong>ma je da je on<br />
religija. Oblikujući svoje telo vežbanjem kao što vajar oblikuje kip, antički atleta je<br />
iskazivao poštovanje bogovima. Čineći isto, moderni atleta slavi svoju zemlju, svoju rasu,<br />
svoju zastavu".(17) Ovde se vidi da nema opštih vrednosti, koje simbol<strong>iz</strong>uju antički bogovi,<br />
koje treba duhovno da ujedine učesnike olimpijskih igara i kojima oni iskazuju poštovanje,<br />
već se radi o obezduhovljenoj borbi olimpijaca, svedenih na puku telesnost, za svoju<br />
zemlju, rasu i zastavu. Ono što ih "ujedinjuje" je rat, a ne poštovanje vrednosti koje<br />
nadilaze postojeći svet. Boreći se za pobedu na olimpijskim igrama antički atleta iskazivao<br />
je poštovanje bogovima koji su predstavljali stožere rasne, kulturne i političke integracije<br />
Helena u odnosu prema "varvarima". U modernom dobu borba za pobedu na sportskom<br />
polju post<strong>iz</strong>anjem većeg rezultata postaje najviši oblik kultne radnje sa kojom se slavi<br />
postojeći svet. Kuberten sledi Konta po kome je okončana "teološka" i "metaf<strong>iz</strong>ička" faza u<br />
106
azvoju čovečanstva i uspostavljena "pozitivna" (i konačna) faza u kojoj vlada pozitivi um<br />
koji se zasniva na bespogovornom "poštovanju činjenica". On ne teži stvaranju religioznog,<br />
nego pozitivnog čoveka ; ne društva u kome će dominirati teološka svest, već društva koje<br />
će se zasnivati na pozitivnom jednoumlju. Obračunavajući se s najvažnijom intencijom<br />
Arnoldove pedagogije da se putem sporta i telesnog drila stvore "mišićavi hrišćani",<br />
Kuberten je pokazao da njemu nije stalo da razvije, nego da ukloni religioznu svest kod<br />
buržoaske mladeži da bi, poput Hitlera, putem sporta i telesnog drila dobio "čisti materijal"<br />
od koga može da stvori "novog čoveka" koji se ne plaši boga, niti ima odgovornost prema<br />
ljudima. Ne stvaranje religiozne, već aktivističko-fanatične svesti, koja se temelji na<br />
pozitivnom (<strong>iz</strong>vršilačkom) karakteru, predstavlja krajnji cilj Kubertenove "utilitarne<br />
pedagogije" i osnov njegovog religio athletae. Ništa ne sme da sputava osvajačkotlačiteljsku<br />
moć buržuja koji se ne rukovodi verom u sile koje nadilaze postojeći svet ili<br />
opšteljudskim vrednostima, već nezajažljivom pohlepom koja predstavlja otelotvorenje<br />
ovozemaljskog vladajućeg duha. Kuberten se ne zalaže za poredak koji se zasniva na<br />
običajnim, religioznim, moralnim ili zakonskim normama, već za poredak koji se zasniva na<br />
"pravu jačega" i prirodnoj selekciji. Olimp<strong>iz</strong>am postaje ne samo najviša religiozna svečanost<br />
posvećena veličanju kulta postojećeg sveta, i kao takva najviša integrativna "duhovna" sila<br />
postojećeg sveta, kao što je to bilo u antici, već sredstvo za uklanjanje svih drugih duhovnih<br />
oblika koji mogu da ograniče samovolju vladajuće klase: on postaje pozitivistički kult koji<br />
proždire svu duhovnost. Očistiti svet od naslaga teološkog i metaf<strong>iz</strong>ičkog, kao i kritičkog<br />
uma i ideje budućnosti, to je jedan od najvažnijih zahteva Kubertenovog olimp<strong>iz</strong>ma.<br />
Usmerenost ka ideal<strong>iz</strong>ovanoj prošlosti kao <strong>iz</strong>vorištu "pravih vrednosti" i potpuna<br />
podređenost čoveka uspostavljenom poretku predstavlja jednu od najvažnijih spona koja<br />
spaja antiku i Kubertenov olimp<strong>iz</strong>am. U antičkoj Grčkoj nije postojala ideja progresa ni<br />
novog sveta. Izraz prokopē označava dobro obavljeni posao. "Budućnost" se svodi na<br />
predstojeće (neminovne) događaje koji u linearnom n<strong>iz</strong>u slede jedni za drugima i koji<br />
predstavljaju učvršćivanje veza sa prošlošću i njeno glorifikovanje. Ono što je bitno već se<br />
odavno odigralo i svakodnevni život svojevrsna je kopija tog dešavanja. Približiti kopiju<br />
originalu, što znači nastojati da svakodnevni život što više liči na mitolog<strong>iz</strong>ovani ideal<br />
nekadašnjeg "pravog" života, najviši je <strong>iz</strong>azov za građanina. Čovek se ne odnosi prema<br />
svetu, niti sebe shvata kao njegovog stvaraoca. Svet se zbiva po neuhvatljivoj (samo)volji<br />
bogova, a život je neprestano sučeljavanje čoveka sa sopstvenom bezvrednošću i<br />
prolaznošću u odnosu prema večnom kosmičkom poretku čija je delotvorna moć<br />
otelotvorena u olimpijskim bogovima. Olimpijske igre su jedna od obogotvorenih niti koje<br />
unose red u haosu zbivanja sveta odvijajući se u senci Kronosovog brda koje je simbol<br />
trajanja u zadatom i večnom (olimpijskom) vremenu u kome nema budućnosti. "Sveti<br />
ritam" odvijanja olimpijada ne označava razvoj društva ni vremenski tok, već neumitni sled<br />
događaja koji prevazilaze ciklus rađanja i umiranja običnih smrtnika i predstavlja ritmično<br />
pulsiranje besmrtnog božanskog bila koje udahnjuje svetu život i određuje kontinuitet<br />
životnog toka. U strogoj (ritualnoj) formi olimpijskih igara ogleda se beznadežno nastojanje<br />
čoveka da spreči udaljavanje ljudskog sveta od njegovog božanskog <strong>iz</strong>vorišta i njegovo<br />
približavanje neumitnom kraju. Stalnost forme postaje potvrda duhovnog kontinuiteta i<br />
očuvanje veze sa kosmičkim životnim vrelom, poput "svete vatre" u hramovima. "Sveti<br />
ritam" održavanja olimpijskih igara pojavljuje se kao neprekinuti egzistencijalni i duhovni<br />
lanac koji povezuje sadašnjost sa prošlošću - bez budućnosti. Istovremeno, igre su oblik<br />
potkupljivanja bogova sa čim se ne stišava samo njihov gnev i obezbeđuje njihova<br />
blagonaklonost, već se održava njihova zainteresovanost za opstanak ljudskog sveta.<br />
107
Platonov stav da je "čovek igračka bogova" znači da su bogovi zainteresovani za opstanak<br />
ljudskog sveta sve dotle, dok ih ljudi zabavljaju i dok to godi njihovoj taštini. Ne <strong>iz</strong>azivaj<br />
bogove! - to je suština antičkog gnothi seauton. Iskušavati volju bogova, koji imaju ljudske<br />
odlike među kojima dominira sujeta i osvetoljubivost, znači dovesti u pitanje opstanak<br />
zajednice. Odnos moćnih prema demos-u, pogotovu prema robovima, postaje pr<strong>iz</strong>ma kroz<br />
koju se sagledava odnos bogova prema ljudima. Istovremeno, strah od nestanka - pri čemu<br />
glad, bolesti, prirodne katakl<strong>iz</strong>me i nepogode imaju karakter simboličnih pojava koje<br />
predskazuju uništenje - nagoni čoveka da stalno iskazuje pokornost bogovima. I Kuberten<br />
insistira na očuvanju "svetog ritma" odvijanja modernih olimpijskih igara, ali on nije vezan<br />
ni za prirodni, ni za religiozni poredak. Moderni olimp<strong>iz</strong>am je kult postojećeg života i kao<br />
takav lišen je svake prirodnosti i svetosti. On je bez-sadržajni i samim tim apstraktni ritam<br />
pulsiranja egzistencijalnog bila kapital<strong>iz</strong>ma u glavama ljudi, što znači nametnuti pokušaj<br />
uvođenja reda u duhovni haos koji stvara kapital<strong>iz</strong>am stalnim obračunom s umom i<br />
emancipatorskim nasleđem <strong>modernog</strong> društva. U tom kontekstu "sveti olimpijski ritam"<br />
nosilac je kontinuiteta jednoumlja i način stvaranja jednoobraznog karaktera - umesto<br />
tradicionalnih religija. Olimpijske igre su "festival proleća" i "mladosti", što znači ponovno<br />
rađanje životne snage kapital<strong>iz</strong>ma, a njihov "sveti ritam" simbolični je <strong>iz</strong>raz neraskidivog<br />
lanca umiranja i rađanja: smrt čoveka postaje osnovni uslov opstanka poretka. Kuberten<br />
nagoveštava ovu dijalektiku u njegovom (emitovanom) govoru na zatvaranju nacističkih<br />
Olimpijskih igara, kada govori o olimpijskim igrama kao "razumevanju" koje je "snažnije<br />
nego sama smrt".(18) Poredak je večan - čovek je prolazan i njegov život ima smisla jedino<br />
ukoliko je doprineo razvoju neminovnog "progresa". Otuda Kuberten daje takav značaj<br />
posvećenosti čoveka delu koje veliča vladajući duh: ono postaje način da se čovek spoji sa<br />
"božanskim". Što se tiče mita o prošlosti, on ima instrumentalni karakter i služi Kubertenu<br />
da se obračuna s idejom budućnosti.<br />
Po helenskom shvatanju sveta sama egzistencija društva ima privremeni karakter:<br />
društvo se poput biološkog organ<strong>iz</strong>ma razvija i propada. Smrtnost čoveka i prolaznost<br />
čovečanstva osnovni je uslov besmrtnosti bogova i neprolaznosti kosmičkog poretka.<br />
Čovek je fatalno podređen božanskim (kosmičkim) zakonima <strong>iz</strong> čega proističe<br />
egzistencijalni pesim<strong>iz</strong>am. Heraklitovo panta rei svojevrsni je usud, jer je budućnost<br />
ne<strong>iz</strong>vesna. Ono upućuje na prolaznost i njenu tragiku, da ono što prođe ne može više da se<br />
vrati, da je propušteno zauvek <strong>iz</strong>gubljeno. Radi se o protoku zbivanja u kome se čovek<br />
nalazi i kome je podređen. Starenje, kao gubljenje životne snage što vodi u smrt, najvažniji<br />
je empirijski osnov za shvatanje menjanja (promene). Oslanjajući se na "neuništivi" duh<br />
kapital<strong>iz</strong>ma i Kontovu filozofiju, Kuberten oslobađa čoveka antičke tragike i nudi mu<br />
nezaustavljivi "progres" u kome treba da pronađe smisao života i obezbedi večnost - <strong>iz</strong><br />
čega proističe egzistencijalni optim<strong>iz</strong>am. I kod Kubertena je prisutan fatal<strong>iz</strong>am, ali ne<br />
katakl<strong>iz</strong>mički (koji je prisutan i u hrišćanstvu), već progresistički: čovek je beznadežno<br />
podređen hodu "progresa" koji proističe <strong>iz</strong> ekspanzivne i neuništive biti kapitalističkog<br />
poretka - koji je otelotvorenje prirodnog poretka u najneposrednijem obliku i čiji se hod<br />
meri kvantitativnim pomacima u kojima nestaje kvalitet i samim tim ljudsko. Antičku<br />
tragiku i hrišćansko prokletstvo zamenjuje "prokletstvo progresa" (Horkhajmer /Adorno).<br />
U antičkoj kosmogoniji čovek je rođeni grešnik. On ne snosi odgovornost zbog<br />
svojih (ne)dela, već zbog toga što je čovek - smrtno biće. Čitav njegov život postaje<br />
svojevrsni obred okajavanja <strong>iz</strong>vornog greha i iskupljivanja po principima kosmičke pravde:<br />
ogrešenje, pravičnost, očišćenje (Hybris, Dike, Katarsis). Za Kubertena čovek nije grešnik,<br />
već najviši oblik u razvoju živog sveta. On je lišio čoveka hybris-a, a samim tim i očišćenja i<br />
108
puta ka oboženju (ekstaza), i na taj način se obračunao s etičkim (religioznim) bićem<br />
Helena i s tragikom njegove etičnosti. (19) U nastojanju da ukloni ograde koje sputavaju<br />
vladajuću samovolju, Kuberten je ukinuo antički normativni svod i apsolut<strong>iz</strong>ovao princip<br />
koristi. On oslobađa čoveka (buržuja) "greha" da bi ga oslobodio odgovornosti za njegova<br />
(ne)dela, i u tom kontekstu se obračunava s idejom o ličnoj odgovornosti koja je začeta u<br />
doba procvata antičke demokratije. Umesto borbe <strong>iz</strong>među dobra i zla, dominira borba za<br />
ostvarivanje interesa vladajuće klase koja je s onu stranu dobra i zla: efikasnost u očuvanju<br />
uspostavljenog poretka najvažniji je kriterijum po kome se određuje šta je "ispravno"<br />
delanje. Nema ničega što ograničava golu moć, jer se ona temelji na "pravu jačega" koja je<br />
osnov prirodne selekcije koja je, opet, osnov rasnog "usavršavanja" i društvenog<br />
"progresa". "Etika sile" postaje neprikosnoveno <strong>iz</strong>vorište olimpijskog morala.<br />
Kubertenova "utilitarna pedagogija" i antička paideia<br />
U nastojanju da <strong>iz</strong>gradi pozitivnog čoveka, Kuberten je odbacio osnovne principe na<br />
kojima se zasniva starogrčka paideia u kojoj je do najvišeg <strong>iz</strong>ražaja došlo humanističko<br />
nasleđe helenske civil<strong>iz</strong>acije - koje je bilo i ostalo jedan od najvažnijih <strong>iz</strong>vorišta samosvesti<br />
<strong>modernog</strong> čoveka.<br />
Antička paideia ima religioznu prirodu. Kosmos u kome vladaju bogovi i mit o<br />
božanskoj prirodi čoveka predstavljaju osnov ljudskog samoprepoznavanja i duhovni okvir<br />
postojećeg sveta koji se ni u mislima ne sme preći. Otuda zahtev za "samosavlađivanjem"<br />
čini suštinu principa gnothi seauton <strong>iz</strong> koga proističu opšti postulati antičke paideia-e:<br />
"ništa odviše" (meden agan); "mera je ono najbolje" (metron ariston); "drži se granice"<br />
(peras epitelei); "prikloni se pred božanstvom" (proskynei to theion); "savlađuj ambiciju"<br />
(thymou kratei).(20) Govoreći o Aristotelovoj filozofiji Mihailo Đurić konstatuje: "Po sebi<br />
se razume da ovaj zahtev za razvijanjem samosvesti, ovaj zahtev za osmišljavanjem<br />
vlastitog postojanja putem samoograničavanja ima dublji religiozni smisao. U okviru<br />
Apolonove religije, pitanje odnosa prema samom sebi bilo je nerazdvojno povezano s<br />
pitanjem odnosa prema višem od sebe."(21) Kubertenova olimpijska doktrina predstavlja<br />
odbacivanje religioznog osnova antičke paideia-e. Njegova "utilitarna pedagogija" najviši je<br />
oblik u kome se pojavljuje ideologija ekspanzionističkog i progresističkog duha<br />
kapital<strong>iz</strong>ma. U principima antičkog gnothi seauton Kuberten s pravom vidi (normativne)<br />
granice praksi buržuja koga tera napred nezajažljiva glad za sticanjem bogatstva, a samim<br />
tim granice "progresu". "Osmišljavanje vlastitog postojanja putem samoograničavanja"<br />
najgore je svetogrđe za Kubertenovog "pozitivnog" buržuja.<br />
Shvatanje kosmosa kao harmonične, geometrijski ustrojene celine u kojoj je<br />
uspostavljeno potpuno jedinstvo delova sa celinom, osnov je antičkog shvatanja mesta<br />
čoveka u kosmosu, a samim tim i njegovog bića kome odgovara pedagoški model koji je<br />
slika čoveka gledano <strong>iz</strong> kosmičke perspektive, i kao takav je najviši religiozni i životni<br />
<strong>iz</strong>azov. Duhovna i telesna veza čoveka sa kosmosom osnovna je pretpostavka za dovođenje<br />
čoveka u potpuni sklad sa kosmosom, a to znači dosezanja do njegove prirode u kojoj se<br />
ogleda njegova ništavnost i svemoć bogova. Antičkom shvatanju kosmosa i kosmičke<br />
suštine čoveka odgovara holistički pristup čoveku kao jedinstvenom telesnom, etičkom i<br />
estetskom biću, <strong>iz</strong> čega sledi princip harmoničnog razvoja ljudskih moći koji predstavlja<br />
jedan od osnova antičke euritmije. Istovremeno, telesno vežbanje postaje svojevrsna služba<br />
109
ogovima, na šta ukazuje i sam Kuberten tvrdeći da je antički atleta "oblikujući svoje telo<br />
vežbanjem kao što vajar oblikuje kip" - "iskazivao poštovanje bogovima". (22) Dominira<br />
duhovnost telesnog pokreta koja proističe <strong>iz</strong> "religioznog osećanja" koja prožima čitav<br />
život. Umesto insistiranja na mišićavom telu, kao što je to slučaj kod Kubertena, najviši<br />
<strong>iz</strong>azov za telesno vežbanje je geometrijski ustrojena telesna proporcija koja odgovara idealu<br />
zatvorenog i konačnog sveta i koja predstavlja osnov rasnog samoprepoznavanja Helena.<br />
Vladajući model telesnog i duhovnog, kao i sam princip harmoničnog razvoja telesnog i<br />
duhovnog, <strong>iz</strong>vedeni su <strong>iz</strong> vladajućeg pogleda na svet koji je proisticao <strong>iz</strong> same biti<br />
helenskog društva i nastojanja da se očuva uspostavljeni poredak: antička kultura telesnog<br />
imala je konzervativni karakter. Ukratko, telesni razvoj podrazumeva duhovni i karakterni<br />
razvoj, odnosno, postaje način vaspitavanja čoveka. U helenskom svetu pojavljuju se prvi<br />
obrisi pedagoškog modela koji će se u modernom dobu razviti u obliku "telesne kulture"<br />
koji, razume se, ima svoj pravi smisao samo u kontekstu ukupne helenske kulture, odnosno,<br />
konkretnog totaliteta helenskog društva. Imperijalistički buržuj nije otelotvorenje antičkog<br />
kosmosa u kome dominiraju bogovi koji simbol<strong>iz</strong>uju unutrašnje bogatstvo i konfliktnost<br />
ljudske prirode, već predstavlja otelotvorenje duha kapital<strong>iz</strong>ma koji sakati čoveka i svodi ga<br />
na one osobenosti koje pružaju mogućnost za ekspanziju kapital<strong>iz</strong>ma. Telo je u jedinstvu sa<br />
osvajačko-tlačiteljskim karakterom: čovek je "očišćen" od svih onih osobenosti koje mogu<br />
da ga zaustave da grabi napred, kao i da uspostavi kritičku distancu prema postojećem<br />
svetu i stvori ideju boljeg sveta. Sport i telesni dril postaju oruđa sa kojima se čovek prikiva<br />
za postojeći svet.<br />
Od prvorazrednog značaja za razumevanje antičkog "čovekobivstva" je to što je<br />
"čovek čija se slika otkriva u delima velikih Grka politički čovek.(...)Najveća dela helenstva<br />
su spomenici jedinstveno veličanstvene državotvornosti za koju se borba neprekidno vodi<br />
kroz sve stupnjeve razvitka, od herojstva Homerovih pesama do Platonove autoritarne<br />
države vladara-znalaca, u kojoj individuum i socijalna zajednica na tlu filozofije biju svoju<br />
poslednju bitku. Budući human<strong>iz</strong>am mora se bitno orijentisati prema toj osnovnoj činjenici<br />
u karakteru svekolikog grčkog vaspitanja da su humanitet, "čovekobivstvo", Grci stalno<br />
bitno vezivali za svojstvo čoveka kao političkog bića."(23) Kuberten odbacuje Aristotelov<br />
pojam humanitas-a u kojem je čovek odvojen od životinje državnošću.(24) Polazište<br />
njegove doktrine nije božanski ustrojeni kosmos, ni polis u kome dominiraju ljudski zakoni,<br />
već društvo kao životinjski čopor u kome se mesto pod suncem obezbeđuje stalnom i<br />
bespoštednom borbom za opstanak. Kubertenov čovek (buržuj) nije političko biće, već viši<br />
oblik zveri, zver nad zverima, koja je otelotvorenje ekspanzivne snage monopolističkog<br />
kapital<strong>iz</strong>ma. Iz njegovih očiju <strong>iz</strong>bija, kao kod nacističkog "natčoveka", pogled<br />
"veličanstvene zveri" (Hitler) koja je spremna da na znak svojih gospodara ščepa žrtvu.<br />
Human<strong>iz</strong>am je, po Jegeru, još u antičkom dobu shvatan kao "oznaka za ideju<br />
čovekovog obrazovanja". Za novo doba, "pojam human<strong>iz</strong>ma počiva na svesnoj vezi našeg<br />
obrazovanja sa klasičnom starinom. A ta veza, opet, zasnovana je samo na činjenici da naša<br />
ideja "opšteg" čovekovog obrazovanja vodi poreklo upravo <strong>iz</strong> antičke civil<strong>iz</strong>acije". (25)<br />
Nastojeći da istakne specifične osobenosti Grka u odnosu prema Orijentu, Jeger zaključuje:<br />
"Njihovo otkriće čoveka nije otkriće subjektivnog ja, nego je sticanje svesti o opštim bitnim<br />
zakonima čoveka. Duhovni princip Grka nije individual<strong>iz</strong>am nego "human<strong>iz</strong>am", ako je<br />
dozvoljeno tu reč svesno upotrebiti u tom njenom <strong>iz</strong>vornom antičkom smislu. Human<strong>iz</strong>am<br />
dolazi od humanitas. Ta reč je kasnije, od vremena Vara i Cicerona, dobila i drugi, viši i<br />
stroži smisao, pored starijeg i vulgarnog značenja humanitarnoga, koje ovde ne dolazi u<br />
obzir : ona označava vaspitanje čoveka za njegov istinski oblik, za pravo čovekobivstvo.<br />
110
To je prava grčka paideia, takvu kakvu je jedan rimski državnik osećao kao uzor. Ona ne<br />
polazi od pojedinca nego od ideje. Iznad čoveka kao bića čopora, kao i <strong>iz</strong>nad čoveka kao<br />
navodno autonomnog ja stoji čovek kao ideja, i tako su na njega stalno gledali Grci kao<br />
vaspitači, a i kao pesnici, umetnici i istraživači. Ali čovek kao ideja znači : čovek kao<br />
opštevažeća i obavezujuća slika roda. Davanje pečata pojedincu oblikom zajednice, koje<br />
smo spoznali kao bit vaspitanja, kod Grka sve svesnije polazi od takve slike čoveka i, u<br />
borbi koja se ne smiruje, najzad dovodi do takvog filozofskog zasnivanja i produbljivanja<br />
problema vaspitanja kakvo, u pogledu principijelnosti i sigurnosti cilja, inače nigde nije<br />
postignuto."(26) Kuberten ne polazi od "autonomnog ja" ni vrednosnog modela čoveka,<br />
već od klasnih osobenosti buržoazije i radnika koje su stečene u procesu evolucije : buržuj<br />
ima osobenosti zveri, a radnik osobenosti preživara - struktura životinjskog sveta osnov je<br />
strukture društva. Moderni olimp<strong>iz</strong>am kao "kult humanosti" (postojećeg sveta) ne zasniva<br />
se na veri u određene nadljudske ili opšteljudske vrednosti, već na življenju u postojećem<br />
svetu koje se svodi na neprestanu borbu za dominaciju i opstanak. On ne "označava<br />
vaspitanje čoveka za njegov istinski oblik, za pravo čovekobivstvo", već nastoji da uništi<br />
sve ono u čoveku što mu pruža mogućnost da stvori predstavu o sebi kao čoveku i stekne<br />
slobodarsko dostojanstvo. Kuberten odbacuje "ideju čovekove prirode" do koje su prvi<br />
došli sofisti,(27) a samim tim i teoriju obrazovanja koja se na toj ideji razvila. Čovek po<br />
Kubertenu nema specifičnu prirodu. On polazi od prirode, ali pojam fysis-a vezuje za<br />
životinjski svet, a ne za čoveka, kao što je to bio slučaj u sofistici. "Životinjska" priroda<br />
čoveka ne propisuje pravila koja treba poštovati, već sadrži ograničenja koja treba<br />
prevazići. Radi se, naime, o tome da je čovek "lenja životinja" što upućuje na ograničenost<br />
<strong>iz</strong>vornog (životinjskog) karaktera čoveka. Glavni zadatak Kubertenove "utilitarne<br />
pedagogije" nije oplemenjivanje (kultivisanje) životinjske prirode čoveka, već njen razvoj<br />
putem telesnog drila (princip "većeg napora") sa kojim se potiskuje i degeneriše instinktivna<br />
priroda čoveka i razvija bespoštedni osvajačko-tlačiteljski karakter.<br />
U antičkoj paideia-i vaspitanje i obrazovanje čine nerazdvojnu celinu. Polazište je<br />
ideal čoveka u odnosu prema kome se određuje ispravnost ljudskog delanja - koji je<br />
simbolično otelotvorenje vladajućih društvenih odnosa i vrednosti koji čine <strong>iz</strong>vorište antičke<br />
religije i koji predstavljaju osnov rasnog samoprepoznavanja Helena. Čovek kao biće u koje<br />
su bogovi udahnuli svoje raznovrsne božanske moći i nastojanje da se uspostavi njihovo<br />
harmonično međudejstvo, <strong>iz</strong>vorište je univerzalnih pedagoških principa koji su sredstvo za<br />
karakternu, duhovnu, intelektualnu i telesnu <strong>iz</strong>gradnju čoveka kao celovite ličnosti. Na toj<br />
osnovi razvio se kako aristokratski pedagoški model, koji je dominirao u helenskom<br />
"srednjem veku", tako i građanski model vaspitanja, začet od strane sofista, koji će postati,<br />
s prodorom demos-a na političku scenu Helade, vladajući oblik vaspitanja i koji će svoj<br />
najviši i najsistematičniji oblik dobiti u Platonovoj i Aristotelovoj filozofiji. Govoreći o<br />
antičkoj paideia-i Kuberten konstatuje: "Mišići su dobili zadatak da obave posao moralnog<br />
vaspitača. To je, u modernim uslovima, primena jednog od najkarakterističnijeg principa<br />
starogrčke civil<strong>iz</strong>acije: stvoriti od mišića najvažniji faktor u moralnom obrazovanju". I dalje:<br />
"... nije duh taj koji stvara karakter, već telo. Čovek antike je to znao, a mi to s dosta muke<br />
ponovo učimo".(28) Nikada u Heladi nisu "mišići bili vaspitači", kao što to tvrdi Kuberten.<br />
Ta teza treba da stvori iluziju o ne-normativnom karakteru antičke paideia-e, koja treba da<br />
pribavi "helenistički" legitimitet njegovoj "utilitarnoj pedagogiji" - koja insistira na<br />
vaspitanju bez obrazovanja. I u modelu vaspitanja antičke ratničke aristokratije, uprkos<br />
tome što je telesna snaga bila glavna odlika arete kolenovića, poštovanje zadatog<br />
vrednosnog (religioznog) modela, kao i običaja, predstavlja najviši imperativ. Što se tiče<br />
111
građanskog vaspitanja, Platonov stav da "spremno telo ne može svojom valjanošću učiniti<br />
dušu dobrom i <strong>iz</strong>vrsnom dok, obrnuto, <strong>iz</strong>vrstan duh može pomoći telu da se usavrši",(29)<br />
na najsažetiji način <strong>iz</strong>ražava osnovu građanske arete. U svojoj anal<strong>iz</strong>i helenske kulture<br />
Mozes Hadas ističe <strong>iz</strong>vanredno značajnu razliku <strong>iz</strong>među paideia-e kao "odgoja" (Bildung) i<br />
"treninga" kao njegove suprotnosti. Homerovi junaci bili su svesni da noblesse oblige i da<br />
mora da savladaju viteško držanje i vitešku savršenost u koju nije spadalo samo biti dobar<br />
na delu (u borbi), već i na rečima. Hadas navodi primer vaspitanja Odisejevog sina<br />
Telemaha od koga se nastoji napraviti "aristokrata koji je svestan svoje odgovornosti". U<br />
tom smislu se o Homerovom delu može govoriti kao o "bibliji Grka".(30) Kubertenov "kult<br />
humanosti" podrazumeva vaspitanje (stvaranje karaktera) bez obrazovanja, što jasno<br />
upućuje na to da on odbacuje humanističko nasleđe antike. Kod njega nema bilo kakvog<br />
normativnog posredovanja <strong>iz</strong>među čoveka i sveta. Glavno sredstvo za vaspitavanje deteta<br />
su "okolnosti" : čovek je od detinjstva zagnjuren u postojeći svet u kome vlada bespoštedna<br />
borba za opstanak. Ne razvoj čoveka kao kulturnog bića, već razvoj bespoštednog<br />
borilačkog karaktera uništavanjem ljudske samosvesti predstavlja osnovnu intenciju<br />
Kubertenove "utilitarne pedagogije". Otuda u <strong>iz</strong>vornoj Kubertenovoj "utilitarnoj<br />
pedagogiji" nema mesta za gimnastiku, dok ("francuski") boks dobija prvorazrednu ulogu u<br />
vaspitavanju buržoaske mladeži. Kuberten je neprestano sakatio antičku duhovnost da bi,<br />
kao i nacisti, došao do čoveka koji nije "opterećen" umom i duhom - koji mogu da budu<br />
prepreka za uspostavljanje potpune dominacije vladajućeg poretka nad čovekom. "Besmrtni<br />
duh antike" ne predstavlja kulturni most koji spaja moderno sa helenskim društvom, već<br />
sredstvo za uspostavljanje neposredne veze <strong>iz</strong>među osvajačko-tlačiteljske prakse antičke<br />
rodovske aristokratije i imperijalistički nastrojene buržoazije.<br />
Princip "lepog i dobrog" (kalokagathia) predstavljao je u helenskom društvu najviši<br />
<strong>iz</strong>azov kako za aristokratski, tako i za građanski model vaspitanja. Govoreći o kalokagatiji,<br />
Miloš Đurić konstatuje da se radi o "specifičnom helenskom pojmu robovlasničke klase"<br />
koji podrazumeva "telesnu lepotu udruženu s moralnim zdravljem". I dalje: "Ovaj pojam<br />
pokazuje da Heleni ne behu ni etički ni estetički jednostrani: lepo i dobro poklapaju se u<br />
najvišoj instanciji, tako da se oni pojavljuju kao narod koji je u svojoj estetici u isti mah i<br />
etičan, a u svojoj etici i estetičan".(31) Kalokagathos-a krasilo je snažno i skladno razvijeno<br />
telo, inteligencija, obrazovanje, duhovnost, osećanje odgovornosti za zajednicu, kao i<br />
aktivno sudelovanje u javnom život.(32) Radi se o atinskom modelu vaspitanja u kome<br />
dolazi do prožimanja telesnog i estetskog sa intelektualnim i moralnim. Kritikujući Lakonce<br />
zbog jednostranog telesnog vaspitanja Aristotel zaključuje: "Prema tome, na prvom mestu<br />
treba da stoji plemenito junaštvo, a ne divljačnost. Jer niti je vuk niti i jedna druga zver u<br />
stanju da pruži lepu borbu. To može samo dobar čovek. Oni koji dopuštaju da se dečaci<br />
suviše razviju u tom pravcu, zanemarujući neophodno obrazovanje, stvaraju uistinu od njih<br />
obične radnike sposobne samo za jednu građansku dužnost, pa i u tome su, kako smo rekli,<br />
gori od drugih."(33) Antičko shvatanje sveta i položaja čoveka u njemu misaoni je i<br />
duhovni osnov antičkog odnosa prema ljudskom telu. Ne bezumni i neduhovni agonalni<br />
telesni aktiv<strong>iz</strong>am, kako to hoće Kuberten, već telesna kultura predstavlja osnov antičke<br />
telesne agonistike. Atinski kalokagathos, otelotvorenje atinskog vaspitnog ideala, sušta je<br />
suprotnost Kubertenovom pozitivnom čoveku otelotvorenom u liku grabežljivog i<br />
mišićavog buržuja.<br />
Što se tiče muzike, ona je u antičkoj paideia-i imala prvorazredni značaj. Govoreći o<br />
starogrčkoj umetnosti, Jeger konstatuje da su "reč i ton i, ukoliko deluju rečju i tonom ili i<br />
jednim i drugim, ritam i harmonija za Grke su prosto snage koje oblikuju dušu, jer ono što<br />
112
je odlučujuće u svoj paideia je delatni element, koji kod obrazovanja duha postaje još<br />
važniji nego u agonu telesnih sposobnosti."(34) Da bi ilustrovao značaj koji su Heleni<br />
pridavali muzici Miloš Đurić navodi mit o Orfeju "koji magijom zvukova preobražava<br />
kosmički poredak, pripitomljuje zveri, pokreće drveće i kamenje i, naposletku, svoju dragu<br />
ženu, Euridiku, otima <strong>iz</strong> kandži smrti. Kad su toliko prodrli u duboke tajne muzičke<br />
umetnosti, onda nije čudnovato što je u njih muzika, u širem značenju te reči, obeležavala<br />
celokupan razvitak duhovnog života, što je <strong>iz</strong>raz "muzički čovek" (...), u suprotnosti sa<br />
"nemuzičkim čovekom" (...), označavao obrazovana čoveka uopšte, i što je ona, u užem<br />
značenju te reči kao tonska umetnost, imala centralan položaj, i po svojoj ne samo<br />
estetičkoj, nego i f<strong>iz</strong>iološko-etičkoj funkciji, bila vezana sa svima plemenitim ispoljavanjima<br />
njihova unutrašnja života i vršila jak moralno-vaspitni uticaj."(35) Muzika u Kubertenovoj<br />
"utilitarnoj pedagogiji" ne služi zato da "oblikuje dušu", već da doprinese stvaranju<br />
"kulturnog" dekora olimpijskim igrama kao kultnoj predstavi i stvori "svečarsku" atmosferu<br />
koja treba da <strong>iz</strong>azove "religiozno uzbuđenje" kod prisutnih. Što se tiče oblikovanja<br />
karaktera, to se ne postiže savladavanjem umetničke veštine ni razvojem muzičkog čula,<br />
već isključivo borilačkim telesnim aktiv<strong>iz</strong>mom i telesnim drilom koji podrazumeva<br />
potiskivanje i sakaćenje instikata, emocija, čula, duha... Nastojeći da se obračuna sa svim<br />
onim što može da oslabi bespoštedni osvajačko-tlačiteljski karakter buržuja i razbije<br />
njegovu fanatičnu svest, Kuberten odbacuje dionisko i orfičko, kao i antički poiesis. On,<br />
poput Hitlera, ne želi da stvara "miroljubive estete", već "nove ljude" koje odlikuje "čelično<br />
telo" i pogled "veličanstvene zveri". Kuberten nastoji da preuzme političko, a da odbaci<br />
kulturno nasleđe antičkog aristokratskog vaspitanja.<br />
Od <strong>iz</strong>vanredne važnosti je i to što je antičko društvo bilo par excellence erotska<br />
zajednica u kome je dominirao "pederastički eros" (Fuko) - o čemu će kasnije biti više reči.<br />
Otuda je briga o telesnom <strong>iz</strong>gledu i telesnom pokretu bila od prvorazrednog značaja. Za<br />
razliku od Kubertenovog "mišićavog tela", u antici dominira ideal harmonično razvijenog<br />
tela; umesto "čelične" čvrstine i eksplozivne mišićne snage, u antici je najviši <strong>iz</strong>azov postići<br />
gipkost udova, kao i mekoću i skladnost pokreta. Rukovodeći se "progresom" Kuberten<br />
odbacuje antički princip metron ariston, kao i aristokratski princip ordre et mesure;<br />
apsolut<strong>iz</strong>uje princip "većeg napora" i insistira na dual<strong>iz</strong>mu tela i duha, kao i na <strong>iz</strong>gradnji<br />
kulta mišićavog tela koje je simbolično otelotvorenje ekspanzivne moći kapital<strong>iz</strong>ma. On ne<br />
nastoji da telesnim vežbama "vaja telo" da bi čoveka doveo u duhovni i telesni sklad sa<br />
kosmosom, kao što se to činilo u antičkim gimnazijama i palestrama, već da bi stvorio<br />
borbeni i obezduhovljeni karakter buržuja koji treba da pokori svet. Za razliku od antike u<br />
kojoj gospodarenje nad sobom (samosavladavanje), kao osnovni uslov gospodarenja nad<br />
drugima, podrazumeva poštovanje prirodnih potreba, odnosno, dovođenje telesnih potreba<br />
u sklad sa prirodnim potrebama, kod Kubertena se gospodarenje nad sobom svodi na<br />
potiskivanje i sakaćenje prirodnih potreba. "Kult intenzivnih telesnih vežbi" svodi se na<br />
mučenje sopstvenog tela čime se postiže potiskivanje erotskog bića čoveka i preobražaj<br />
seksualne energije u osvajačko-tlačiteljski aktiv<strong>iz</strong>am. Kubertenov odnos prema telu<br />
(čoveku) posredovan je i hrišćanskim (jezuitskim) fanat<strong>iz</strong>mom, na šta nedvosmisleno<br />
ukazuje i njegov koncept pedagogije telesnog za XX vek.(36)<br />
U antici telesno zdravlje je najvažnija preokupacija čoveka i najvažniji zadatak<br />
telesnog vežbanja. Govoreći o rangiranju najviših vrednosti kod Helena Šefold navodi<br />
"staru pesmu" koja je nastala u antici: "Za smrtnika zdravlje je najvažnija stvar, / zatim<br />
dolazi njegova f<strong>iz</strong>ička građa, / na trećem mestu je bogatstvo, stečeno bez prevare, / a na<br />
četvrtom mladost u kojoj uživa sa prijateljima."(37) Kuberten odbacuje princip telesnog<br />
113
zdravlja, koji prepušta "slabima", obračunava se s maksimom mens sana in corpore sano i<br />
proglašava princip mens fervida in corpore lacertoso za polazište njegove "utilitarne<br />
pedagogije". I na primeru odnosa prema zdravlju vidi se pravi karakter Kubertenove<br />
"naturalističke" koncepcije. Umesto zdravog tela, koje je nesposredna priroda za čoveka i<br />
najneposredniji oblik postojanja čoveka kao prirodnog bića, Kuberten insistira na<br />
"borilačkom" i "snažnom" karakteru koji se stiče putem principa "većeg napora" i koji se<br />
svodi na bespoštedni obračun s prirodnim bićem čoveka. Još je Aristotel, govoreći o<br />
odgajanju dece, upozorio na pogubnost prekomernog telesnog naprezanja: "Složili smo se,<br />
dakle, u tome da gimnastiku treba primenjivati i kako je treba primenjivati. Sve do<br />
puberteta treba primenjivati lakše vežbe, <strong>iz</strong>begavati prinudni režim ishrane i prinudne<br />
napore da ne bi sprečili razvoj. Ima pouzdanih dokaza da to može da se dogodi: među<br />
olimpijskim pobednicima mogu se naći samo dvojica ili trojica koji su pobedili i kao dečaci i<br />
kao odrasli ljudi, jer su im naporne vežbe, dok su vežbali kao deca, iscrple snagu."(38) I<br />
dalje: "Naime, za dobre telesne osobine, kakve građani treba da imaju, kao i za zdravlje i<br />
rađanje dece nije korisna atletska konstrukcija kao ni ona koja zahteva odveć veliku brigu<br />
ili koja je odveć slaba, već neka na sredini <strong>iz</strong>među ovih dveju. Telo treba da bude<br />
prekaljeno, ali ne preteranim naporima i ne samo u jednom pravcu kao telo atleta, već za<br />
sve poslove koji spadaju u delokrug slobodnih ljudi. Ovo treba da važi podjednako i za<br />
muškarce i za žene."(39) Da je još u Heladi stvorena telesna kultura, u kojoj je<br />
prvorazredni značaj imao zdravstveni aspekt koji je postao osnov za kritiku olimpijskih<br />
igara, govori i Hipokratova kritika boksa (kao olimpijske discipline) zbog njegovog<br />
pogubnog dejstva na mentalno zdravlje boksera. Kubertenov oduševljeni odnos prema<br />
boksu, kao najautentičnijem <strong>iz</strong>razu duha kapital<strong>iz</strong>ma, pokazuje koliko je njegova pedagoška<br />
doktrina retrogradna u odnosu prema humanističkom nasleđu antike.<br />
Kubertenovo pozivanje na antiku problematično je i zbog toga što je, sudeći po<br />
Burkhartu, u antici vladalo shvatanje "da je karakter u celini urođen, neiskvarljiv kod dobrih<br />
i nepopravljiv kod loših, a obrazovanje posredstvom vaspitača i dadilje samo je sekundarna<br />
stvar, uprkos tome što se velika zasluga za postanak neke velike ličnosti pridaje takvim, a<br />
na primer, ne samo Ahil nego i Jason važe kao vaspitanici Hirona, koji se u mitu predstavlja<br />
kao idealan lik učitelja."(40) Kuberten smatra da se ljudi razlikuju po svojim rasnim<br />
karakteristikama, koje su rase stekle tokom borbe za opstanak, ali one imaju relativni<br />
značaj budući da je čovek po svojoj prirodi "lenja životinja". "Sport nije u prirodi čoveka",<br />
tvrdi Kuberten, jer je u suprotnosti sa principom "manjeg napora" koji važi za životinje.<br />
Otuda Kuberten daje prvorazredni značaj vaspitanju: osnovni cilj "utilitarne pedagogije"<br />
"prevazilaženje" je životinjske prirode čoveka stvaranjem bespoštednog i postojanog<br />
borilačkog karaktera. Budući da se pozitivni čovek nalazi s onu stranu dobra i zla, kod<br />
Kubertena nema "dobrog" i "lošeg", već samo "snažnog" i "slabog" karaktera, s tim što je<br />
bela rasa, oličena u buržoaskoj "eliti", predodređena na "snažni" borilački karakter na<br />
osnovu svog rasnog nasleđa koje je stekla u borbi za opstanak. Ono što je najvažnije,<br />
stvaranje borilačkog karaktera podrazumeva, po Kubertenu, obračun s duhom i umom, a<br />
samim tim s kulturnim nasleđem čovečanstva. On nastoji da stvori "novog čoveka" koji<br />
odgovara novom (pozitivnom) dobu i ekspanzionističkim interesima evropskih kolonijalnih<br />
metropola.<br />
Iz instrumentalnog odnosa koji Kuberten ima prema čoveku proističe i njegova<br />
koncepcija "usavršavanja". U antici "usavršavanje" podrazumeva dovođenje čoveka u sklad<br />
sa kosmičkim poretkom koji predstavlja nedostižni ideal (božanskog) savršenstva. Budući<br />
da je savršenstvo odlika večnosti, težeći savršenstvu čovek teži večnosti. Pošto je zemaljski<br />
114
svet osuđen na propast, težnja ka savršenstvu ne podrazumeva borbu za očuvanje<br />
postojećeg, pogotovu ne za stvaranje savršenog sveta, već činjenje takvih dela koja će<br />
čoveka približiti kosmičkom savršenstvu. Pri tome, čovek je okrenut ka prošlosti budući da<br />
su po antičkom shvatanju ljudi sve nesavršeniji kako se udaljuju od svog (božanskog)<br />
prabitka. "Želja za usavršavanjem" u antičkoj Grčkoj ima konzervativni, a ne "progresivni"<br />
karakter, kao što je to slučaj sa modernim olimp<strong>iz</strong>mom. Uprkos tome što se poziva na<br />
"progres", Kuberten odbacuje ideju budućnosti. Okrenutost ka ideal<strong>iz</strong>ovanoj prošlosti<br />
postaje <strong>iz</strong>vorište "pravih" i "večnih" vrednosti koje simbol<strong>iz</strong>uje plamen olimpijske baklje<br />
koji "nikada ne sme da se ugasi" (Hitler). Kod Kubertena ideal ispravnog delanja nije<br />
vrednosno zasnovan, već proističe <strong>iz</strong> logike koju nameće sam život koja se svodi na borbu<br />
za opstanak i koja se nalazi s onu stranu dobra i zla. "Usavršavanje", kao "prevazilaženje<br />
životinjskog u čoveku", postaje uništavanje slobodarskog dostojanstva i svođenje čoveka<br />
na dehuman<strong>iz</strong>ovanog jurišnika vladajućeg poretka. Istovremeno, želja za usavršavanjem u<br />
sportu vezana je za post<strong>iz</strong>anje rezultata koji imaju "objektivnu" kvantitativnu sravnjivost i<br />
koji podrazumevaju apsolut<strong>iz</strong>ovani princip učinka : "moderni" sport obračun je s erotskim,<br />
etičkim i estetskim bićem čoveka. Na osnovu njih moguće je uspostaviti "piramidu uspeha"<br />
(Kuberten) na čijem vrhu se nalazi pobednička "elita".<br />
Kuberten je bl<strong>iz</strong>ak antici u tome što njegov pedagoški koncept ima rasistički karakter.<br />
Kuberten: "Grčka je bila konfederacija gradova u osnovi koje je nastala jedna ideja, ona o<br />
superiornosti rase i njenoj predodređenosti. Samo to je bilo dovoljno pa da se protiv tuđina<br />
digne jedna trenutno ujedinjena Grčka; ali, to su bili plodovi njihovog genija..."(41) I<br />
Kubertenov buržuj otelotvorenje je rasnih kvaliteta bele rase - ona je "najčistija,<br />
najinteligentnija i najjača" (42) - koji je čine "superiornom" u odnosu prema drugim rasama<br />
i daju joj za pravo da pokori svet. "Čistota krvi" jedna je od najvažnijih odlika (bele) rase, a<br />
"borba za čistotu bele rase ostaje najvažniji zadatak njenih članova" (Kuberten). Težnja ka<br />
"savršenstvu" postaje težnja ka post<strong>iz</strong>anju rasne perfekcije u odnosu prema "nižim rasama"<br />
koje odgovaraju "varvarskim" narodima antike. Otuda "utilitarna pedagogija" predstavlja<br />
najvažniji segment Kubertenove olimpijske filozofije, a ne (kritička) socijalna teorija.<br />
Moderni i antički "sport"<br />
Kuberten je još na tzv. "osnivačkom kongresu" olimpijskih igara, 1894. godine, <strong>iz</strong>neo<br />
stav koji ukazuje na njegov mitološko-propagandistički odnos prema antičkom "sportu":<br />
"Grčko nasleđe je tako veliko, gospodo, da su svi oni koji su u modernom svetu otpočeli s<br />
f<strong>iz</strong>ičkim vežbanjem, polazeći od jednog od njegovih brojnih aspekata, mogli legitimno da se<br />
pozovu na Grčku u kojoj su svi (<strong>aspekti</strong> f<strong>iz</strong>ičkog vežbanja) bili obuhvaćeni."(43) Kuberten i<br />
ovde primenjuje njegov oprobani metod: stvara utisak da je helenska telesna kultura<br />
<strong>iz</strong>vorište moderne telesne kulture i sporta, da bi sveo antičku telesnu kulturu na "svoju"<br />
telesnu kulturu i sport i na taj način im pribavio legitimnost "kulturnog" i "večnog".<br />
Istovremeno, Kuberten <strong>iz</strong>begava da ukaže na društvenu uslovljenost helenske telesne<br />
kulture, jer ona na taj način prestaje da bude "nadistorijska" (mitološka) i postaje konkretna<br />
istorijska pojava čija je bit neraskidivo vezana sa društvom u kojem je nastala i u kojem<br />
jedino može da bude shvaćena na pravi način. U tom kontekstu Kuberten "previđa" da je<br />
115
još u antici uspostavljena razlika <strong>iz</strong>među stadionskog (hipodromskog) i gimnastičkog agona,<br />
koja bi (samo uslovno) odgovarala današnjoj podeli na sport i telesnu kulturu, i stvorena<br />
ideja o istinskoj telesnoj kulturi koja je otvorila prostor za uspostavljanje kritičke distance<br />
prema olimpijskim igrama i olimpijskim takmičarima.<br />
Antički svet ne poznaje progresistički princip citius, altius, fortius - na kome se<br />
zasnivaju moderne olimpijske igre. U antici ne postoji princip učinka, ni kriterijumi za<br />
njegovo merenje i sravnjivanje. Za razliku od antičkog "sporta", u modernom sportu<br />
"učinak koji može da se kvantifikuje" postao je "kriterijum za prihvatanje (Anerkennung)<br />
društvenih sistema" (Prokop), što je posledica vezanosti vladanja sa industrijal<strong>iz</strong>acijom pri<br />
čemu ne dominiraju zahtevi za slobodom i pravdom, već za zadovoljavanje privat<strong>iz</strong>ovanih<br />
potreba putem tehnički efikasne birokratske organ<strong>iz</strong>acije. "Sport je simbolička manifestacija<br />
ove legitimacije putem uma (Vernunft), čije je određenje svedeno za optimalno<br />
prilagođavanje sredstva cilju."(44) Osnovni smisao "takmičenja" na antičkim olimpijskim<br />
igrama nije bio post<strong>iz</strong>anje većeg razultata (rekorda), već pobeda. Umesto u obliku brojeva,<br />
istorija antičkih olimpijskih igara pojavljuje se u obliku liste pobednika - koju će, u petom<br />
veku pre n.e, sastaviti Hipija <strong>iz</strong> Elisa, i koju će dopuniti i sistemat<strong>iz</strong>ovati Aristotel. U<br />
<strong>iz</strong>vornom obliku, na njima je dominirao moral ratničke aristokratije: borbe su vođene do<br />
predaje ili smrti. Sve što vodi do pobede, sem povređivanja "mekih delova tela" (oči, polni<br />
organi), bilo je dozvoljeno, uključujući i udaranje protivnika dok je ovaj ležao na zemlji,<br />
kao i specijalni "zahvati" sa kojima su lomljeni prsti, podlaktice i potkolenice, zglobovi,<br />
rebra, ključne kosti i vratni deo kičme... Ubistvo protivnika bio je legitimni način dolaženja<br />
do pobede.(45)<br />
Ideja o ličnom dostignuću, bez koje se ne može zamisliti (moderni) sport, ne postoji u<br />
antičkom društvu. Pobeda nije <strong>iz</strong>raz ljudskih moći i u tom smislu ljudsko dostignuće, već je<br />
<strong>iz</strong>raz božje volje. Na to upućuje Miloš Đurić: "Slava Dorieja, najmlađeg Dijagorina sina,<br />
koji je u Olimpiji pobedio triput, na Istmu sedam puta i u Nimeji šest puta, beše tolika da ga<br />
Atenjani kao ratnog zarobljenika, za vreme Peloponeskog rata, pustiše slobodna ne nanevši<br />
mu uvrede, jer su u njegovim pobedama nalazili prst božji."(46) Isto je i sa telesnim<br />
osobenostima, sa snagom i brzinom : one nisu svojstvo čoveka, već božanski dar. Nema<br />
slobodne volje, lične inicijative, ličnog dostignuća i lične odgovornosti: čovek je "igračka<br />
bogova". Smisao borbe za pobedu nije razvoj ljudskih moći, već sticanje "slave"<br />
zadobijanjem božanske milosti koja obezbeđuje pobedu i sa kojom se stiče "besmrtnost".<br />
Pindar u svojim epinikijama ne veliča pobednike kao ljude, već kao božje <strong>iz</strong>abranike i<br />
predmet božanske milosti.(47) Bliskost antičkog i Kubertenovog koncepta je i u tome što<br />
smisao sportskog takmičenja nije, u krajnjem, razvoj individualnih moći čoveka, već<br />
osvajačko-tlačiteljske moći "gospodarske rase".<br />
U antičkom društvu čovek nije emancipovana individua i kao takav konstitutivni<br />
činilac (građanskog) društva, već je pripadnik polis-a i kao takav zoon politikon (Aristotel).<br />
Shodno tome čovek se na olimpijskim igrama ne takmiči kao pojedinac, nego kao<br />
predstavnik polis-a. Istovremeno, olimpijske igre oblik su rasne integracije Helena u<br />
odnosu prema "varvarima", što znači da im je stran princip "jednakosti na startu" na kome<br />
se zasniva moderni sport. U grčkom agon-u nije bitan pojedinac i lično dostignuće, već je<br />
bitna rasa koja se pojavljuje pod aristokratskim vrednosnim oreolom (aristokratsko arete<br />
kao osnov antičkog fair-play-a). Radi se o agon-u koji teži stvaranju gospodara, odnosno,<br />
odgajanju Helena kao gospodarske rase. Težiti da se bude ispred svojih sunarodnika<br />
istovremeno podrazumeva da se bude <strong>iz</strong>nad "varvarskih naroda". U antici agon je najviši<br />
oblik kulturnog ispoljavanja čoveka i kao takav pokazatelj njegove božanske prirode, dok<br />
116
je kod Kubertena olimp<strong>iz</strong>am obračun s kulturnim nasleđem čovečanstva i uklanjanje svih<br />
civil<strong>iz</strong>acijskih ograda "zverinjoj prirodi" čoveka (buržuja). Kuberten ukida <strong>modernog</strong><br />
građanina i odbacuje shvatanje po kome je čovek zoon politikon. Nije volja građanina, koja<br />
se zasniva na njegovim neotuđivim "ljudskim pravima", osnovna integrativna snaga društva,<br />
već je to tiranska moć vladajuće klase koja se zasniva na "pravu jačega"; ne politička, već je<br />
životinjska zajednica osnov i ideal društvenog strukturiranja. "Sportska republika", koju<br />
Kuberten nudi obespravljenima, nije prototip političkog organ<strong>iz</strong>ovanja društva kome treba<br />
težiti, već je sredstvo parazitskih klasa sa kojim treba "naučiti" potlačene da bespogovorno<br />
prihvate poredak u kome vladaju jači. Kod Kubertena nema opšteg dobra: klasni interes je<br />
<strong>iz</strong>nad interesa društva. Što se tiče olimpijskih igara, na njima se čovek ne pojavljuje kao<br />
emancipovana individua, već kao igračka vladajućeg socijalno darvinističkog i<br />
progresističkog duha koji putem rasnog (nacionalnog), klasnog i polnog kolektiviteta ukida<br />
individuu i od čoveka, u vidu "sportiste", stvara fanat<strong>iz</strong>ovanog jurišnika: d<strong>iz</strong>anje zastave na<br />
jarbol simbol<strong>iz</strong>uje pobedu vladajućeg poretka i poraz ljudskog.<br />
Antičke olimpijske igre imaju kultni karakter i predstavljaju najviši religiozni obred.<br />
Poredeći moralni lik <strong>modernog</strong> s antičkim "sportistom" Kuberten konstatuje: "Moralne<br />
kvalifikacije (atlete) u antičkom dobu bile su uslovljene religioznim zahtevima. Verujemo da<br />
će se to opet samo nametnuti u našem vremenu. Kako olimpijade stiču sve veći ugled, tako<br />
će se razvijati pokret da im se ukaže poštovanje (ako tako može da se kaže) (moralnim,<br />
prim.aut.) čišćenjem učesnika i stvaranjem prave elite koja je dostojna takve <strong>iz</strong>uzetne<br />
prilike."(48) Antičko religio athletae podrazumeva moralno čistunstvo: "<strong>iz</strong>abranik bogova"<br />
mogao je da postane samo onaj atleta koji nije osuđivan i koji nije uvredio bogove. Na<br />
olimpijskim borilištima olimpioniki se pojavljuju kao fanatični Zevsovi poklonici i kao<br />
pripadnici iste rase, klase i pola. Njihovi međusobni odnosi svedeni su na ritualno<br />
iskazivanje poštovanja jednih prema drugima kao predstavnicima najviših vrednosti<br />
uspostavljenog sveta i borcima za te vrednosti. "Druženje" boraca posredovano je ulogom<br />
koju su dobili i koju moraju dosledno da odigraju da ne bi bila dovedena u pitanje ozbiljnost<br />
i na taj način nadljudski karakter vrednosti koje predstavljaju. Pobednik je ideal<strong>iz</strong>ovano<br />
otelotvorenje volje bogova: veličanje pobednika postaje veličanje bogova. Samim tim što je<br />
"<strong>iz</strong>abranik bogova" sve što je sa njim u vezi, porodica u prvom redu, mora da dobije onu<br />
vrednost koja odgovara veličini božanske odluke - na šta ukazuju Pindarove olimpike.<br />
Vrednosti koje se pripisuju pobedniku ne pristaju čoveku, već samo pobedniku, što znači<br />
onome ko je <strong>iz</strong>abranik bogova. Pobednik je simbolični predstavnik i otelotvorenje<br />
aristokratske (vladajuće) arete koja se ne temelji na slobodoljublju i čovekoljublju, već na<br />
vlastoljublju i častoljublju. Pobeda nije dokaz ljudskih moći, već oblik u kome čovek<br />
iskazuje svoju potpunu i beznadežnu potčinjenost tradicionalnim društvenim strukturama i<br />
vrednostima. Pobeđujući čovek pro<strong>iz</strong>vodi vladajuće odnose i na taj način okove sa kojima<br />
prikiva sebe za postojeći svet. Ubistvom "protivnika", što je sastavni deo antičkih kao i<br />
modernih olimpijskih igara, čovek na simboličan način ubija svoje ljudsko dostojanstvo i<br />
iskazuje potpunu bezvrednost u odnosu prema vladajućem poretku koji se pojavljuje u<br />
obliku svemoćne olimpijske oligarhije. Nije slučajno što do kritike olimpijskih igara i<br />
olimpijskih pobednika dolazi u vreme uspona antičke demokratije.<br />
U kapitalističkom društvu uklonjen je božanski (normativni) svod koji je uslovljavao<br />
religioznu (duhovnu) prirodu antičkog agon-a koji je imao ograničavajući, a ne<br />
ekspanzionistički karakter. "Religiozni zahtevi" koje Kuberten, polazeći od antike, postavlja<br />
modernom atleti, ustvari su obračun s antičkim religio athletae koji je <strong>iz</strong>raz najvišeg<br />
religioznog (filozofskog) principa gnothi seauton. Kuberten insistira na strogoj ritualnoj<br />
117
formi olimpijskih igara nastojeći da stvori "religiozno osećanje" poput onoga koje je<br />
postojalo u antici. Pri tom, on "zaboravlja" da za to nedostaju bogovi koji simbol<strong>iz</strong>uju<br />
normativni svod koji je neprikosnoveno polazište u određivanju ponašanja ljudi i kriterijum<br />
za razlikovanje dobrog od lošeg, antički svet koji je u potpunosti prožet religijom, kao i<br />
antički čovek koji je fatalno podređen božjoj volji. Da bi <strong>iz</strong>azvao "osećanje uzvišenosti"<br />
(49) u čoveku, Kubertenu nedostaje vrednost koja nadvisuje postojeći svet i koja može da<br />
ga "<strong>iz</strong>vede" <strong>iz</strong> njega. Kubertenovo religio athletae svedeno je na sredstvo za fanat<strong>iz</strong>ovanje<br />
čoveka, za ubijanje njegove ljudske ličnosti i (kritičke) svesti i za njegovo potpuno<br />
potčinjavanje vladajućem poretku. Ono što čini sponu <strong>iz</strong>među antičkih i modernih<br />
olimpijskih igara je njihov beliciozni duh: igre su svojevrsni ratnički turnir na kome se borba<br />
ne vodi oružjem, nego telima i kao takve su obračun s pacifističkom svešću i priprema za<br />
rat. Otuda bespoštedno "rivalstvo", koje podrazumeva spremnost na ubistvo "protivnika",<br />
predstavlja glavnu osobenost sportskog "druženja".<br />
Po Milošu Đuriću, "agonska aktivnost" je, "pored mita i kulta, bila glavni elemenat<br />
helenskog duhovnog postojanja i centralna odrednica u vaspitanju helenskog naroda i u<br />
pojavljivanju svih oblika njegova duhovnog <strong>iz</strong>ražavanja".(50) Antički olimp<strong>iz</strong>am<br />
sveobuhvatni je religiozni pogled na svet i odgovarajući način življenja, a olimpijske igre<br />
jedan od najvažnijih ritualnih oblika otelotvorenja tog duha, odnosno, religiozni obred<br />
posvećen Zevsu, bogu rata i vrhovnom olimpijskom bogu. Kao takav, antički olimp<strong>iz</strong>am je<br />
kruna antičkog agon-a. Olimpijske igre su vrhunac aktivističke integracije helenskog sveta -<br />
duhovne, ratničke, erotske... One su, kao i druge slične manifestacije, svojevrsni oblik<br />
učestvovanja u javnoj službi koja je bila obavezna. Antički demos nije "masa", za razliku od<br />
rimskog parazitskog plebs-a. Iz toga proističe bitna razlika <strong>iz</strong>među starogrčkih olimpijskih<br />
igara i rimskih gladijatorskih borbi : prve su oblik aktivističkog integrisanja Helena radi<br />
očuvanja poretka, dok su druge oblik pasiv<strong>iz</strong>ovanja "masa". U Kubertenovoj koncepciji<br />
sadržana su oba principa: sport je sredstvo za razvoj borbenog (osvajačko-tlačiteljskog)<br />
karaktera buržuja i sredstvo za pacifikovanje (depolit<strong>iz</strong>ovanje) radnika.<br />
U antičkom društvu nastale su dve vrste agon-a : aristokratski i građanski. Govoreći<br />
o aristokratskom agon-u Miloš Đurić konstatuje : "Pravi cilj nadmetanja bio je samo<br />
pobeda, i nju su smatrali kao vrhunac zemaljske sreće, jer je pobedniku zajamčavala ono što<br />
je u osnovi cilj života svakome Helenu: biti predmet divljenja za života i predmet slavljenja<br />
posle smrti. Jedno vreme agonalna slava bila je bezmalo jedina slava u Helena, i ona je<br />
smatrana za najveću sreću na svetu.(...)Cilj nadmetanja, dakle, nije bilo koristoljublje, nego<br />
častoljublje, žudnja za prvenstvom i odlikom, ono što je Homer <strong>iz</strong>razio na usta likijskog<br />
junaka Hipolaha, koji je sinu Glauku, kad ga je opremao na Troju, naređivao : svagda<br />
najbolji biti i odličan <strong>iz</strong>među drugih. (Ilijada VI 208, XI 784). U tom stihu kratko i tačno<br />
<strong>iz</strong>ražen je vaspitni cilj viteškog plemstva."(51) Olimpijska agonistika u svom <strong>iz</strong>vornom<br />
smislu spada u "herojsko shvatanje života".(52) Gledano u širem socijalnom kontekstu,<br />
olimpijska agonistika ima višestruku prirodu i podrazumeva : borbu <strong>iz</strong>među pripadnika<br />
aristokratije za prvenstvo ("slavu") ; borbu za očuvanje neprikosnovene vlasti aristokratije<br />
nad demos-om; borbu za duhovnu integraciju helenske kao gospodarske rase u odnosu<br />
prema "varvarima" i očuvanje robovlasničkog poretka, kao i borbu za dominaciju <strong>iz</strong>među<br />
polis-a i borbu za očuvanje patrijalhalnog poretka.<br />
Jedna od najvažnijih osobenosti helenskog društva je da se društveni položaj stiče<br />
rođenjem. Aristokratski agon nije borba za zadobijanje, već za potvrdu društvenog statusa i<br />
u tom smislu je način veličanja poretka koji obezbeđuje privilegije po rođenju. "Slava" je<br />
privilegija kolenovića i kao takva je ulaznica za svet olimpijskih bogova, a olimpijska<br />
118
nadmetanja bespoštedna borba za očuvanje aristokratskog statusa nakon smrti, sa čim će se<br />
<strong>iz</strong>beći odlazak u Had i sudbina običnih ljudi. Olimpijci nisu prijatelji, već smrtni neprijatelji<br />
u borbi za sticanje mesta u večnosti. Umesto da su polis i duhovni svod koji čine olimpijski<br />
bogovi osnov ljudskog samoodređenja i posrednik u uspostavljanju međuljudskih odnosa, u<br />
modernom olimp<strong>iz</strong>mu životinjski svet i princip prirodne selekcije osnov su "samosvesti"<br />
čoveka i posrednik u uspostavljanju "međuljudskih" odnosa : Kubertenov agon ima<br />
socijalno darvinistički karakter. Buržuj ne teži sticanju "slave" sa kojom treba da obezbedi<br />
večnost u drugom svetu, već teži pobedi sa kojom će ukloniti svoje suparnike <strong>iz</strong> životne<br />
"utakmice". "Jači opstaju, slabiji bivaju odstranjeni" (Kuberten) - to je suština moderne<br />
olimpijske poslanice koja odgovara vladajućem duhu monopolističkog kapital<strong>iz</strong>ma koji je<br />
<strong>iz</strong>ražen u principu: "Uništi konkurenciju!" Budući da je za Kubertena prirodna selekcija<br />
nosilac "progresa", koji je sudbinska sila kojoj je čovek beznadežno podređen, razumljivo je<br />
zbog čega Kuberten sa takvim oduševljenjem govori o ratu: on u njemu vidi najviši i<br />
najneposredniji oblik delovanja zakona prirodne selekcije. U antici se u formi borbe<br />
pojedinaca za sticanje mesta na Olimpu odvija borba vladajuće klase za očuvanje privilegija;<br />
u modernom društvu se pod prividom sportskog nadmetanja odvija borba parazitskih klasa<br />
protiv emancipatorskog nasleđa čovečanstva i čoveka kao univerzalnog stvaralačkog bića<br />
slobode. U tom kontekstu, Kuberten se obračunava s takmičenjem koje ne podrazumeva<br />
eliminaciju i dominaciju čoveka nad čovekom, pogotovu s takmičenjem koje podrazumeva<br />
razvoj univerzalnih stvaralačkih moći čoveka i koje otvara mogućnost za prevazilaženje<br />
postojećeg i stvaranje novog sveta.<br />
Nastojeći da od antičkog društva stvori ideal pozitivnog sveta kome moderno<br />
društvo treba da teži, Kuberten stvara sliku antičkog kao beskonfliktnog društva koje nema<br />
dinamiku razvoja, pogotovu ne onu koja je uslovljena sukobom <strong>iz</strong>među socijalnih klasa i<br />
grupa, kao ni sukobom <strong>iz</strong>među novog i starog. Međutim, vladajući antički agon nije imao<br />
dijalektički karakter: <strong>iz</strong> sukoba ne sledi prevazilaženje postojećeg sveta i stvaranje novum-a.<br />
U njemu se ne radi o odnosu <strong>iz</strong>među "starog" i "novog", već o uklanjanju jednog<br />
(prethodnog) drugim, kao što je to slučaj "zamene" matrijarhata patrijarhatom. Pojam<br />
"starog" u antici ne dobija svoje određenje u odnosu prema "novome": ono se shvata kao<br />
vrelo života koje putem mitološkog vela dobija kultni karakter. U tom smislu "staro" je<br />
simbol postojanosti u odnosu prema ne<strong>iz</strong>vesnoj budućnosti. Kod Kubertena dominira<br />
apsolut<strong>iz</strong>ovana progresistička logika koja, na temelju socijalno darvinističkih zakona,<br />
postaje od čoveka otuđena sudbinska moć: on je okovao "progres" kvantifikovanjem<br />
uništavajući mogućnost novum-a. Opsednut nastojanjem da sačuva klasni poredak,<br />
Kuberten nije bio u stanju da uoči egzistencijalni r<strong>iz</strong>ik koji vladavina apsolut<strong>iz</strong>ovanog<br />
principa kompeticije i učinka nosi u sebi.<br />
Kuberten previđa da je još u antici došlo do sukoba <strong>iz</strong>među aristokratskog i<br />
građanskog vaspitnog (obrazovnog) modela koji se zbio u obliku borbe <strong>iz</strong>među "muškog<br />
ideala" ratničke aristokratije i "filozofskog čoveka" : "Sport ili duh, u tom ili-ili leži sva<br />
udarna snaga napada" - konstatuje Jeger.(53) Tako Ksenofan "nije kadar da, kao Pindar, u<br />
svakoj olimpijskoj pobedi, bilo u rvanju ili pesničenju, u trčanju ili kolskim trkama, vidi<br />
otkrivenje pobednikove božanske arete. "On tada u igrama zauzima počasno mjesto, grad<br />
mu ishranu daje od javnih dobara, još k tome za nagradu prima dragocjeni poklon.<br />
Pobjednik u trci konja čast istu ima a mene dostojan nije" - uzvikuje on - "jer našeg znanja<br />
moć, od snage ljudi i konja, ona je jača. Luda li suda! Uznositi tjelesnu snagu <strong>iz</strong>nad<br />
blagorodna uma, to nipošto pravedno nije. Jer ako je netko od svih u šakanju jači, u<br />
petoboju dobar ili u hrvanju vješt ili u brzini nogu...od toga uprava grada neće postati bolja<br />
119
(...). Slabašna je radost što grad obasja kad netko pobijedi u igrama kod potočića Pisa ; od<br />
toga r<strong>iz</strong>nica gradska neće postati veća"."(54) Insistiranje na "polisu i njegovoj sreći kao<br />
merilu svih vrednosti" prisutno je i kod Tirteja. U njegovim stihovima "duh političke etike"<br />
je ustao protiv "staroviteškog ideala".(55) "Kasnije je, u ime polisa, veličana pravda kao<br />
najviša vrlina, kad je pravna država došla na mesto stare. Sad u ime polisa Ksenofan<br />
proklamuje svoj novi oblik arete, duhovno obrazovanje (...). On nadilazi sve ranije ideale,<br />
utapajući ih u sebe i podređujući ih sebi. Snaga duha u državi stvara pravo i zakon, valjan<br />
poredak i blagostanje. Ksenofan je Tirtejevu elegiju svesno uzeo za uzor i u njen oblik, tako<br />
podesan za njegovu svrhu, ulio novu sadržinu svog mišljenja. S tim stupnjem je razvoj<br />
političkog pojma arete dostigao svoj cilj : hrabrost, razboritost i pravednost, najzad<br />
mudrost - to su osobine koje su još za Platona zbir građanske arete. U Ksenofanovoj elegiji<br />
ta nova "duhovna vrlina" ove sofia (...), koja će igrati tako veliku ulogu u filozofskoj vrlini,<br />
po prvi put ističe svoj zahtev za važenje. Filozofija je otkrila svoj značaj za čoveka, to jest<br />
za polis. Učinjen je korak od čistog sagledavanja istine do pretenzije na kritiku i<br />
rukovođenje ljudskim životom."(56) I Euripid se bori protiv tradicionalnog precenjivanja<br />
atleta kod Grka oružjem koje preuzima od Ksenofana, a i Platonova kritika korišćenja<br />
Homerovih mitova za vaspitanje sledi istu kritičku nit.(57) Kuberten nastoji da prikrije da je<br />
još u antičkom društvu došlo do detron<strong>iz</strong>ovanja aristokratskih vrednosti, od kojih on nastoji<br />
da stvori neprikosnoveni nadistorijski ideal čoveka koji se pojavljuje u obliku<br />
robovlasničke, aristokratske i buržoaske "gospodarske rase". Ovakva interpretacija antike<br />
služi Kubertenu da se obračuna s građanskim idealom čoveka koji je još u Francuskoj<br />
građanskoj revoluciji dobio opštečovečanski karakter i normativno je uobličen u neotuđivim<br />
"pravima čoveka i građanina". Jezdeći na krilima pagan<strong>iz</strong>ovanog i dehuman<strong>iz</strong>ovanog<br />
hrišćanstva Kuberten je <strong>iz</strong> antičkog dospeo u moderno doba. Ništa bitno se nije desilo ili,<br />
njegovim rečima kazano, "promenila se samo forma, suština je ostala ista". (58) Čovek gubi<br />
samostalnost, koju je stekao u modernom dobu, i nanovo postaje igračka (novih) bogova.<br />
U poređenju s antikom Kuberten je najbliži spartanskom modelu vaspitanja koje je bilo<br />
svedeno na vojnu obuku. Aristotelov sud o spartanskom vaspitanju kao "jednostranoj<br />
dresuri za rat" <strong>iz</strong>ražava bit Kubertenove "utilitarne pedagogije" koja je namenjena<br />
buržoaskoj omladini. Za razliku od Sparte u kojoj je vladao militaristički ustrojeni<br />
kolektiv<strong>iz</strong>am, koji je podrazumevao visok stepen solidarnosti i spremnosti na žrtvovanje<br />
radi opšteg dobra, Kuberten insistira na dominaciji principa prirodne selekcije koji<br />
podrazumeva gramzivost i "prirodno pravo" jačih da tlače slabije.<br />
Kuberten je "prevazišao" antički aristokratski i građanski model vaspitanja tako što<br />
je, rukovodeći se socijalno darvinističkim evolucion<strong>iz</strong>mom na koji je nakalemljen jezuitski i<br />
malograđanski duh buržuja, odbacio njihovu emancipatorsku bit. Kuberten se obračunava s<br />
kulturnim nasleđem antičke paideia-e i uspostavlja "odnos" sa antikom na nivou<br />
neduhovnog i neumnog osvajačko-tlačiteljskog aktiv<strong>iz</strong>ma. U ovakvom Kubertenovom<br />
odnosu prema antici ogleda se njegovo nastojanje da <strong>iz</strong>gradi "utilitarnu pedagogiju" u kojoj<br />
dominira vaspitanje bez obrazovanja i sa kojom će stvoriti novu "gospodarsku rasu" koju, u<br />
njenom nastojanju da pokori svet, ne sputavaju opšte-ljudski obziri. To je osnov<br />
Kubertenovog prokrustovskog odnosa kako prema antici i hrišćanstvu, tako i prema<br />
Tomasu Arnoldu i modernoj pedagoškoj misli. Kuberten je shvatio da normativni svod<br />
antičke paideia-e, sa svojim zahtevom da se čovek bespogovorno podredi božanskim<br />
silama koje prevazilaze postojeći (zemaljski) svet, otvara mogućnost za uspostavljanje<br />
granica samovolji vladajućoj "eliti", što on po svaku cenu nastoji da <strong>iz</strong>begne. Nije slučajno<br />
što je Kuberten u "herojskom dobu" antičke Grčke, u kome je bila uspostavljena potpuna<br />
120
dominacija rodovske aristokratije nad demos-om, pronašao <strong>iz</strong>vorište svog olimp<strong>iz</strong>ma.<br />
Osvajačko-tlačiteljski karakter robovlasničkog i rasističkog poretka antike "prirodni" je<br />
osnov <strong>modernog</strong> olimp<strong>iz</strong>ma kao ideologije monopolističkog kapital<strong>iz</strong>ma. U njemu je<br />
aristokrata Kuberten pronašao uzor za "humanističko" utemeljenje olimp<strong>iz</strong>ma koji će biti<br />
potvrđen u srednjovekovnom "viteškom" kodeksu. Cilj vaspitanja nije razvoj slobodarske i<br />
stvaralačke ličnosti, već sticanje odgovarajućeg klasnog statusa. Umesto čovekoljublja i<br />
slobodoljublja - koji se u modernom dobu pojavljuju u obliku ideala slobode, jednakosti i<br />
bratstva - častoljublje i vlastoljublje postaje okosnica njegove elitističke ideologije. Otuda<br />
pokoravanje "nižih rasa", bespoštedna pljačka radnih slojeva i spremnost na žrtvovanje<br />
života radi odbrane poretka (dvoboj kao "odbrana časti", rat kao "igra"), predstavljaju<br />
najvažnije odlike arete buržuja. "Viteški ideali", na koje se Kuberten poziva, samo su maska<br />
za gramzivog i nemoralnog buržuja.<br />
Uprkos tome što u stvaranju modela "svog" čoveka ima u vidu ratničku aristokratiju,<br />
Kuberten ne polazi od statičnog aristokratskog sveta u kome je sve podređeno strogim<br />
običajnim, etičkim i estetskim kanonima, već od dinamičkog buržoaskog sveta koji teži<br />
ekspanziji. On nastoji da od olimp<strong>iz</strong>ma stvori novu "dinamičku" (Brendidž) religiju koja<br />
odgovara duhu novog vremena i koja neće da ograničava, već da uklanja prepreke koje<br />
mogu da sputaju razvoj kapital<strong>iz</strong>ma. Moderni olimp<strong>iz</strong>am ideologija je buržuja koji hita da<br />
opljačka svet jezdeći na valu industrijske revolucije i kapitalističke ekspanzije i koji ruši sve<br />
normativne (običajne, moralne, pravne, religiozne) ograde koje ga u tome sputavaju. Nova<br />
osvajanja stvaraju u njemu novu snagu <strong>iz</strong> koje proističe sve veća glad za sticanjem - i tako<br />
ad infinitum. Kuberten se u svom pohodu ka modernim olimpijskim vrhovima ne rukovodi<br />
božanskim uzorima ni produktivističkom snagom kapital<strong>iz</strong>ma, pogotovu ne slobodarskim<br />
težnjama i stvaralačkim moćima čoveka, već najprimitivnijim malograđanskim motivima:<br />
"volja za moć" koja se zasniva na gramzivosti osnovna je pokretačka snaga u "razvoju"<br />
čovečanstva. Moderna olimpijska ideja u svom <strong>iz</strong>vornom obliku teži militar<strong>iz</strong>ovanju<br />
evropske buržoazije putem sporta radi uspešne kolonijalne ekspanzije : kolonijalni pohodi<br />
bez dobre sportske pripreme predstavljaju, po Kubertenu, "opasnu nepromišljenost".<br />
Olimpijske igre, kao svojevrsni viteški turnir na kome će se naći najbolji predstavnici<br />
"civil<strong>iz</strong>ovanih nacija", predstavlja najviši oblik duhovne integracije nove "gospodarske rase"<br />
radi pokoravanja sveta.<br />
Za razliku od Homerovih junaka, Kubertenov buržuj lišen je erosa, spontanosti,<br />
mašte... On je usresređen na samo jednu "socijalnu dužnost": odbraniti po svaku cenu<br />
uspostavljeni poredak i omogućiti njegovu ekspanziju. Rigidnost njegovog pozitivnog<br />
čoveka uslovljena je i prirodom poretka za koji se bori, koji je uklonio kvalitet i samim tim<br />
ljudsku posebnost i individualnu različitost. Dominira jedinstvo i kvantitet, što znači<br />
pozitivno jednoumlje i obračun sa stvaralačkom ličnošću. Kod Kubertena nema spontanosti<br />
i nepredvidivosti u ponašanju, što predstavlja najvažnije karakterne odlike antičkih likova.<br />
Voluntar<strong>iz</strong>am Kubertenovih heroja ima utilitarni karakter i strogo je racionalan : oni se<br />
rukovode maksimom "znati da bi se predvidelo, predvideti da bi se delovalo". Istovremeno,<br />
Kuberten je ukinuo bogove i bogatašku "elitu" proglasio nosiocem vladajuće moći. Za<br />
Kubertena čovek nije "ništavan" u odnosu prema bogovima, već stiče "vrednost" kao<br />
produžena ruka zakona evolucije koji se pojavljuju u obliku ekspanzivnog duha<br />
kapital<strong>iz</strong>ma. U tom kontekstu Kuberten daje prvorazredni značaj "velikim ljudima" kao<br />
nosiocima "progresa" i simboličnom otelotvorenju "volje za moć", od kojih se samo mali<br />
broj može pohvaliti "mišićavim telom" - što svakako ne važi za "oca" modernih olimpijskih<br />
igara koji je bio živi dokaz pogrešnosti teorije za koju se sa toliko žara zalagao. Kod<br />
121
Kubertena čovek i njegov život nisu objekti kosmičke moći, čija je delatna snaga<br />
otelotvorena u božjoj volji, već su otelotvorenje i nosioci duha kapital<strong>iz</strong>ma koji je <strong>iz</strong>raz<br />
prirodnih zakona u neposrednom obliku. Kuberten ne gleda na društvo (i čoveka) kao na<br />
biološki organ<strong>iz</strong>am, već kao na otelotvorenje neuništivih prirodnih zakona. Opstanak<br />
čoveka obezbeđuje se putem besmrtnog poretka koji podrazumeva večni ciklus rađanja i<br />
umiranja. Očigledno je da Kuberten pravi razliku <strong>iz</strong>među smrti (tela) i nestanka. Smrtnost<br />
čoveka postaje uslov besmrtnosti uspostavljenog sveta (poretka), što znači večnog<br />
obnavljanja kosmičkog ciklusa u kome se čovek pojavljuje kao "potrošni materijal"<br />
progresa : čovek je smrtan - poredak je večan. Otuda je spremnost na smrt osnovni oblik<br />
iskazivanja pokornosti poretku i kao takav najvažnija karakteristika kako aristokratske,<br />
tako i buržoaske arete.<br />
Pobednika na antičkim olimpijskim igrama ne određuje njegova snaga, brzina i<br />
spretnost, nego to što je <strong>iz</strong>abranik bogova, isto kao što brzinu i pravac kretanja strele ili<br />
koplja na bojištu ne određuje snaga i spretnost borca, nego samovolja svemoćne olimpijske<br />
oligarhije. "Čovek je igračka bogova", tvrdi Platon, što znači da je svet božje igralište. Kod<br />
Kubertena nema apsoluta koji nadilazi postojeći svet, budući da on sledi progresističku<br />
logiku za koju je budućnost otvorena i "prirodne" zakone koji podrazumevaju stalnu borbu<br />
za mesto pod suncem. Kuberten insistira na ličnoj inicijativi, ali je ona svedena na<br />
dehuman<strong>iz</strong>ovani i denatural<strong>iz</strong>ovani produktivistički aktiv<strong>iz</strong>am, pri čemu drugi ljudi, svedeni<br />
na "rivale", služe kao sredstvo za razvijanje individualnih moći. U svakom slučaju,<br />
Kubertenovi uzori nisu antički junaci, poput Hektora, koji se rukovode plemenitošću:<br />
Kubertenova "filozofija volje" postaje filozofija ni sa čim ograničene gramzivosti i<br />
samovolje moćnih.<br />
U antici se u olimpijskim nadmetanjima, kao i u telesnim vežbama, ogleda tragika<br />
ljudske egzistencije. Antički junaci su tragične ličnosti koje u svom najvišem uzletu<br />
doživljavaju svoj tragični kraj. U Kubertenovom gnothi seauton nema beznadežnog<br />
sučeljavanja čoveka sa njegovom sudbinom, već se čovek "miri" sa njom i to na taj način da<br />
nikada ne postane svestan tragičnosti svog položaja u postojećem svetu: tragedija je<br />
uklonjena <strong>iz</strong> Kubertenovog progresističkog i optimističkog kosmosa. Kubertenov pozitivni<br />
čovek ne teži višem - onom što nadilazi postojeći svet - već teži većem rušeći sve ograde<br />
koje ga u tome sputavaju. Njegov pogled nije okrenut ka nebu, nego ka prostorima sveta<br />
koje želi da osvoji i opljačka. On nema odgovornosti pred bogovima, koji simbol<strong>iz</strong>uju<br />
statični i zatvoreni svet u kome je čovek tragični sledbenik svoje sudbine koja je zadata<br />
njihovom voljom, već pred nezaustavljivom "progresom". Kubertenov kosmos nema<br />
spoljnih granica i na buržuju je da, razvojem svojih osvajačkih i tlačiteljskih moći, proširi<br />
njegove hor<strong>iz</strong>onte. Antički olimp<strong>iz</strong>am je, u svom <strong>iz</strong>vorom smislu, način dokazivanja<br />
potpune i beznadežne pokornosti čoveka božanstvima koja vladaju svetom, a to znači<br />
smrtnosti i ništavnosti čoveka u odnosu prema besmrtnosti i svemoći bogova. Govoreći o<br />
Sofoklovom shvatanju tragedije Miloš Đurić ukazuje na "tragično samosaznanje čovekovo,<br />
koje delfijsko gnothi seauton produbljuju do saznanja da su ljudska snaga i zemaljska sreća<br />
svojom ništavnošću slične senci".(59) Kubertenov pozitivni čovek ne sučeljava se sa<br />
svojom sudbinom beznadežno nastojeći da se isčupa <strong>iz</strong> njenih ruku, već sa fanatičnom<br />
odlučnošću nastoji da <strong>iz</strong>gradi sve više bedeme oko sveta u kome živi i koji doživljava kao<br />
jedini mogući prostor života i "sreće". Kubertenova maksima mens fervida in corpore<br />
lacertoso <strong>iz</strong>ražava jedinstvo čoveka sa postojećim svetom i istovremeno je simbolično<br />
otelotvorenje socijalno darvinističke i progresističke prirode kapital<strong>iz</strong>ma. Za njega ljudska<br />
egzistencija, čiji je nosilac buržuj, nije ništavna jer se u njoj otelotvoruje vladajući duh<br />
122
postojećeg sveta. To se vidi i po <strong>iz</strong>gledu sportiste : on nije ukalupljen u geometrijski šablon,<br />
poput antičkog atlete, niti lišen telesnosti, kao pokorni hrišćanin, već "puca" od (mišićne)<br />
snage.<br />
Kubertenova doktrina obračun je i s aristokratskim principom ordre et mesure.<br />
Neumerenost u posedovanju i gospodarenju osnovna je snaga "progresa". "Krik strasti"<br />
(Kuberten) olimpijskog pobednika <strong>iz</strong>raz je neukrotive ekspanzionističke moći poretka - na<br />
čemu se zasniva njegova egzistencija. Eksplozivna mišićna snaga i volja da se po svaku<br />
cenu ide dalje glavne su odlike "novog čoveka". Kapitalistička ekspanzija osnov je<br />
olimpijskog optim<strong>iz</strong>ma i ideje o "usavršavanju" čovečanstva. U modernom olimp<strong>iz</strong>mu<br />
uspostavljeno je jedinstvo stremljenja (gramzivost i neumerenost) buržuja sa vladajućim<br />
ekspanzionističko-progresističkim duhom kapital<strong>iz</strong>ma. Radi se o dinamičnoj ravnoteži:<br />
buržuj postaje nosilac moći koja vlada kapitalističkim kosmosom, a njegova neutoljiva<br />
pohlepa motor "progresa". Uklonjeno je sve ono što može da ga podseti da je ograničeno<br />
ljudsko biće, da ga zastraši i ukroti, pogotovu ono što može da mu razvije osećanje<br />
solidarnosti i tolerancije. Kod Kubertena nema odnosa čoveka prema samome sebi putem<br />
odnosa prema višem od sebe, jer ne postoji bilo kakva vrednost koja nadilazi postojeći svet<br />
i koja posreduje <strong>iz</strong>među života i ideala sveta kome treba težiti. Potpuno uklapanje čoveka u<br />
postojeći svet, bez nade u bolji svet, najviši je <strong>iz</strong>azov za Kubertenovu "utilitarnu<br />
pedagogiju". Kod Kubertena postoji "samoograničenje" sportom i telesnim drilom (princip<br />
"većeg napora"), ali se sa njim uništava igračka priroda čoveka i umnost i dobija se lojalni i<br />
upotrebljivi građanin (podanik). Isto tako, Kuberten insistira na "samoograničenju"<br />
buržoazije u kontekstu njihove dužnosti da sačuvaju uspostavljeni poredak, i<br />
"samoograničenju" potlačenih u kontekstu njihove dužnosti da rade i da bespogovorno<br />
podnose nepravdu.<br />
Kuberten je shvatio da je ekspanzija kapital<strong>iz</strong>ma najvažniji uslov njegovog opstanka.<br />
Osnovni smisao njegove euritmije je da uspostavi jedinstvo stremljenja vladajuće klase sa<br />
vladajućim ekspanzivnim i progresističkim duhom kapital<strong>iz</strong>ma (apsolut<strong>iz</strong>ovani princip<br />
učinka), za razliku od antike gde je božanski svod ograničavajući princip koji nalazi svoj<br />
<strong>iz</strong>raz u maksimi gnothi seauton, što "ipak ne umanjuje vitalni značaj tragedije"(60) i<br />
njegovog "borbenog životnog stava" u odnosu prema "pasivnom moralu mistike".(61)<br />
Budući da su "igračke bogova" i da ništa ne zavisi od njihove volje, antički heroji se<br />
ponašaju kao da nema šta da <strong>iz</strong>gube. Oni se ne bore da sačuvaju svet, jer on pripada<br />
bogovima i jer je osuđen na propast. Čovek u antici nije bio u jedinstvu sa sobom jer ništa<br />
nije bilo njegovo, uključujući i njegove "ljudske osobenosti". Pindar se u svojim epinikijama<br />
zahvaljuje Haritama, zaštitnicama umetnosti: "Za sve, što god je lijepo i ljupko kod ljudi /<br />
vama od srca zahvaliti treba; / ljepotu, mudrost i plemenitost / čovjek smatra darom<br />
neba".(62) To važi i za snagu, brzinu i druge osobenosti koje čine antičko arete : one nisu<br />
osobenosti svojstvene čoveku, već su ekskluzivno svojstvo i svojina bogova koje oni po<br />
svom nahođenju "daruju" pojedincima kao svojevrsne ukrase sa kojima se pokazuje da su<br />
oni predmet božanske milosti. Isto je sa pobednicima na olimpijskim igrama : pobeda je<br />
<strong>iz</strong>raz naklonosti bogova sa kojom se pokazuje ništavnost čoveka i njihova veličina. Pindar<br />
ne veliča pobednike, već božansku volju koja ih je udostojila pobede. Hvalospevima o<br />
pobednicima i njihovim dičnim precima on nastoji da pokaže da su oni po svom poreklu<br />
bliski božanskom <strong>iz</strong>vorištu života i da su dostojni božanske milosti. Istovremeno, tragika<br />
antičkih junaka uslovljena je i njihovim beznadežnim nastojanjem da se putem "slavnih dela"<br />
približe bogovima i da na taj način <strong>iz</strong>begnu poniženje koje ih čeka u podzemnom svetu, u<br />
kome će se njihova "senka koja putuje u Had i koja je puko ništavilo"(63) naći među<br />
123
senkama običnih i prezrenih smrtnika. Homerski čovek nalazi se <strong>iz</strong>među Olimpa i Hada i u<br />
odnosu prema tim sferama shvata i živi svoj život. Kuberten je ukinuo obe te sfere i samim<br />
tim je ukinuo antičku dijalektiku i dramatiku života. Kubertenov buržuj nije tragični heroj u<br />
svetu koji je osuđen na propast, već optimistični (pozitivni) heroj koji se pojavljuje kao<br />
otelotvorenje vladajućeg progresističkog duha kapital<strong>iz</strong>ma koji je osuđen na večnost. On<br />
preuzima zadatak koji je u antici bio privilegija bogova: da bude nosilac neprikosnovene<br />
moći kapitalističkog kosmosa, ali i da ga sačuva od neprijatelja koji je svakim danom<br />
brojniji i opasniji. Sve realnija mogućnost propasti poretka u kome parazitska "elita" ima<br />
vlast nad radnim "masama" uslovljava rigidni odnos prema buržuju : Kubertenov heroj<br />
sveden je na fanatičnog borca za interese bogataške "elite". Otuda se, za razliku od antičkih<br />
heroja koji poseduju protivrečne osobenosti ljudske prirode, Kubertenov "neprotivrečni"<br />
buržuj pojavljuje kao simbolično otelotvorenje "progresivnog duha" bogataške "elite" koja<br />
mora neprestano da potvrđuje svoju "superiornost" da bi opravdala "prirodni" osnov svoje<br />
dominacije nad "nižim rasama", radnim "masama" i ženom. U antici dokazivanje rasne<br />
superiornosti ima daleko širi spektar i pojavljuje se u bogatoj raznovrsnosti kulturnih<br />
oblika. Za razliku od Helena koji su "znali za jedan kosmos u kome su sva dela i strasti<br />
nalazile odjeka",(64) kod Kubertena sve je podređeno razvoju osvajačko-tlačiteljske moći<br />
buržoazije u kojoj on vidi ratničku kastu. Otuda je antička Sparta najbliža Kubertenovom<br />
modelu društva, s tim što kod Kubertena ne dominira asketski duh i solidarnost, već duh<br />
nezajažljive pohlepe koji je pokretačka snaga "progresa".<br />
Ono što Kubertena najviše približava antici je svođenje agon-a na borbu <strong>iz</strong>među ljudi<br />
za dominaciju uz bezuslovno poštovanje vladajućeg poretka, što znači da je isključena<br />
borba potlačenih protiv moćnih za slobodu, pogotovu borba za ukidanje poretka tlačenja.<br />
Borba protiv bogova, koji simbol<strong>iz</strong>uju neprikosnovenu vlast pljačkaške "elite" nad radnim<br />
"masama", najgori je zločin kako za vladajuću "elitu" antičke Grčke, tako i za Kubertena.<br />
Bliskost <strong>iz</strong>među antičkog i <strong>modernog</strong> olimpijskog agon-a je i u tome što se on pojavljuje<br />
kao univerzalni princip života. Antički agon potpaljivao je neprestanu i nemilosrdnu borbu<br />
<strong>iz</strong>među grčkih polis-a koja je dovela do slabljenja, degeneracije i propasti helenskog sveta.<br />
Motorna snaga toliko isticanog i hvaljenog "helenskog genija" dovela je helenski svet do<br />
uništenja. Jeger u svojoj "Paideia" ukazuje na "bezobzirnu međusobnu borbu grčkih<br />
gradova" ; na "brutalnu uništiteljsku pomamu s kojom su Grci ratovali jedni protiv drugih",<br />
kao i na "besmisleno uništavanje samih sebe u trenutku kada su njihova zemlja i njihova<br />
civil<strong>iz</strong>acija sa svih strana bile <strong>iz</strong>ložene sve većem pritisku tuđih, neprijateljskih naroda".(65)<br />
Antički olimp<strong>iz</strong>am bio je duhovni svod pod kojim se odvijala bespoštedna borba <strong>iz</strong>među<br />
grčkih polis-a koja će dovesti do propasti helenskog sveta, a olimpijske igre raspirivanje<br />
ratnog požara koji je progutao helensku civil<strong>iz</strong>aciju. Nedostatak verovanja u sopstvene<br />
ljudske moći i sposobnost da pronađu razumno rešenje koje treba da spreči uništenje i<br />
omogući zajednički opstanak, trasirao je put koji ih je odveo u provaliju. Da je Kuberten<br />
bio stvarno pacifista, on bi u sudbini helenskog sveta video upozorenje kuda vodi agon koji<br />
je motivisan težnjom za dominacijom i eksploatacijom i za koji je rat "najviši ispit muške<br />
zrelosti". Međutim, i za Kubertena čovek nije stvaralac svoje istorije, već je beznadežno<br />
podređen "sudbini" ("progresu"). Mitološka svest i iracional<strong>iz</strong>am zajedničke su osobenosti<br />
antičkog i Kubertenovog pogleda na svet. Otuda je Kuberten na prvo mesto stavio obračun<br />
s kritičkim umom i idejom slobode - nasleđem Francuske građanske revolucije i nemačke<br />
klasične filozofije - jer oni otvaraju mogućnost da čovek, polazeći od opšte-ljudskih<br />
interesa, stvori razumnu alternativu postojećem svetu.<br />
124
Telo i duh<br />
Po Kubertenu, u grčkom "sportu" postojalo je nešto do čega niko nije došao ni u<br />
srednjem veku, ni u modernom dobu - a što ima <strong>iz</strong>vanredan društveni i naučni značaj. Radi<br />
se o sledećem postulatu: "Čovek se ne sastoji <strong>iz</strong> dva dela - tela i duše (soul): postoje tri<br />
(dela) - telo, duh (mind) i karakter; nije duh taj koji stvara karakter, već je to telo. Čovek<br />
antike je to znao, a mi to s dosta muke ponovo učimo."(66) Radi se o jednom od<br />
najpogubnijih uputstava Kubertenove "utilitarne pedagogije" - na kome se temelji<br />
građanska teorija i praksa tzv. "telesne kulture" XX veka i sporta - koje <strong>iz</strong>dvaja telesno<br />
vežbanje <strong>iz</strong> sfere kulture i svodi ga na istrument za razvoj borilačkog karaktera i<br />
obezduhovljenje čoveka. Kuberten lišava telo osnovnih prirodnih osobenosti i svodi ga na<br />
predmet obrade i eksploatacije ; duša gubi božanski karakter i postaje sredstvo sa kojim<br />
vladajući poredak vlada nad telom čoveka, dok duh postaje drugo ime za karakter.<br />
U antici postoje dve sfere : prostor večnog u kome borave bogovi i prostor<br />
privremenog zemaljskog života u kome borave ljudi. Za ljudske duše, nakon smrti tela, koje<br />
je "grob duše" (Rebac), predviđen je podzemni svet mraka i užasa. Izvođenje duša na sunce<br />
i u tom kontekstu nastojanje da se putem "slave", koja se stiče pobedom na olimpijskim<br />
igrama, obezbedi večnost u oreolu božanske besmrtnosti - najviši je <strong>iz</strong>azov za smrtnika.<br />
Borba za pobedu, kao vrhovni kosmički (egzistencijalni) zakon, osnovni način je da se<br />
privuče pažnja bogova i stekne njihova naklonost. Poput fanatičnih hrišćana koji se takmiče<br />
u patnji da bi se <strong>iz</strong>borili za što bolje mesto za ulazak u raj, Heleni se bore za sticanje<br />
prvenstva da bi obezbedili mesto u večnosti. Čitav život postaje svojevrsna služba<br />
bogovima, što je jedan od povoda za Kubertenovu tvrdnju da je "antička religija bila religija<br />
bez knjiga". Otuda toliko bogatstvo i intenzitet agonalnih aktivnosti. Ono što je u<br />
hrišćanstvu činjenje "dobrih (bogougodnih) dela", u antici je to činjenje "herojskih dela" - u<br />
koje spada pobeda na olimpijskim igrama koja je jedan od načina da se obezbedi<br />
"besmrtnosti u slavi i u mističnom trajanju duše" večnost.(67) "Slava" postaje eho<br />
herojskog života koji večno odzvanja među olimpijskim vrhovima obezbeđujući smrtnom<br />
čoveku besmrtnost - i u tom smislu uskrsnuće duše u večnosti. Za Kubertena ovozemaljski<br />
život nije polazna stanica na putu ka Olimpu, već je početak i kraj puta. Međutim,<br />
Kuberten, poput antike i hrišćanstva, pravi razliku <strong>iz</strong>među smrti čoveka i njegovog<br />
nestanka. Smrt ne znači nestanak ukoliko je čovek doprineo "progresu" - što postaje način<br />
spajanja čoveka sa večnim. Umesto u bogu (bogovima), čovek ostvaruje večnost u<br />
"progresu". Insistirajući na značaju "velikih ljudi" Kuberten upućuje na to da je i po njemu<br />
"slava" ta u kojoj se otelotvoruje večni opstanak ("velikog") čoveka. U suštini, moderni<br />
olimpijski pagan<strong>iz</strong>am ne nastoji da obezbedi večnost čoveku, već postojećem svetu.<br />
Olimpijske igre nisu mesto na kome pojedinci stiču "slavu" koja im obezbeđuje pristup<br />
Olimpu, već mesto na kome se slavi postojeći svet. Zbog toga kod Kubertena nema<br />
hero<strong>iz</strong>ovanja sportista ni veličanje njihovih rezultata. Oni su samo sredstvo sa kojim<br />
moderni olimpijski sveštenici (MOK) <strong>iz</strong>vode najviši religiozni ritual posvećen veličanju<br />
kulta postojećeg sveta.<br />
Olimpijske igre bile su borba <strong>iz</strong>među polis-a koja je posvećena Zevsu, vrhovnom<br />
autoritetu među bogovima od čije odluke (milosti) zavisi sudbina polis-a. Nije slučajno što<br />
su pobednicima na olimpijskim igrama sugrađani rušili bedeme da bi ušli u grad: oni su bili<br />
simbolično otelotvorenje Zevsove volje i kao takvi <strong>iz</strong>aslanici koji donose polis-u dokaze<br />
125
njegove milosti (pobednički maslinov venac). Može se reći da se u Pindarovoj tvrdnji da su<br />
"bogovi prijatelji igara" nalazi ključ za odgonetanje karaktera antičkih olimpijskih igara.<br />
One su u svom <strong>iz</strong>vornom smislu bile posmrtne ritualne igre koje su bile organ<strong>iz</strong>ovane u<br />
slavu palog junaka, poput onih koje su nakon smrti Patrokla organ<strong>iz</strong>ovane ispod trojanskih<br />
zidina, sa čime je trebalo da se privuče pažnja bogova i <strong>iz</strong>moli da prime dušu umrlog u<br />
svoje okrilje. Iskušavanje volje bogova ostala je stalna odrednica olimpijskih igara: pobeda<br />
postaje znak da je božanska naklonost pripala onome ko je pobedio, što je bio dodatni<br />
motiv da bi se nastavilo sa ratovanjem. Istovremeno, olimpijske igre su put koji vodi<br />
čoveka ka njegovom božanskom <strong>iz</strong>vorištu. Osnovni smisao Pindarovih epinikija je da<br />
ispletu mitološku nit koja će da spoji pobednika sa božanskom prošlošću i na taj način mu<br />
obezbede večnost.<br />
Za razliku od sofista, koji pod čovekovom prirodom podrazumevaju "jedinstvo tela i<br />
duše, ali pre svega unutrašnje nastrojenje čoveka, njegovu duhovnu prirodu",(68) Kuberten<br />
polazi od dual<strong>iz</strong>ma tela i duše tvrdeći da "duša ima potrebu da muči telo da bi ono bilo<br />
pokornije". U antici se gimnastički trening pojavljuje kao "obrazovanje duše";(69) kod<br />
Kubertena se sport, kao bespoštedna borba telima, pojavljuje kao osnovni način stvaranja<br />
(sado-mazohističkog) karaktera. "Jedinstvo" telesnog i duhovnog pokreta u antici<br />
pojavljuje se kao podređenost smrtnog tela besmrtnom božanskom duhu - ne i ljudskoj<br />
duši. Božji duh je ona snaga koja udahnjuje život telu, a "slava", koja se stiče "dobrim<br />
delom", obezbeđuje čoveku mesto na Olimpu. Telesni <strong>iz</strong>gled i pokret <strong>iz</strong>raz su duhovnog<br />
pokreta, odnosno, otelotvorenje nastojanja da se bude u jedinstvu sa kosmosom.<br />
Geometrija, proporcionalnost, skladnost - osnov su umetničkog prikazivanja i mimetičkog<br />
impulsa. Radi se o zadatom vrednosnom i estetskom obrascu (koji je svoj metaforički <strong>iz</strong>raz<br />
dobio u olimpijskom kosmosu) koji teži očuvanju uspostavljenog poretka. U tom smislu<br />
može se govoriti i o "jedinstvu" tela i duha u Kubertenovoj koncepciji. U antici dominira<br />
ideal harmoničnog jedinstva tela sa kosmosom u kome se iskazuje potpuna potčinjenost<br />
čoveka uspostavljenom poretku. Antička telesna kultura podrazumeva geometrijski<br />
oblikovano telo koje postaje simbolični <strong>iz</strong>raz božanskog ustrojstva kosmosa. To najjasnije<br />
dolazi do <strong>iz</strong>ražaja u umetnosti u kojoj dominira "umetnikova vera da u savršenom obliku<br />
leži prototip svega ljudskog, samog božanstva".(70) Telo koje se pojavljuje na antičkim<br />
vazama slikoviti je <strong>iz</strong>raz helenskog shvatanja kosmosa i položaja čoveka u njemu. Otuda na<br />
njima ne dominira mišićna snaga, već proporcionalnost i gracioznost. "Vajanje tela" postaje<br />
ritualno iskazivanje pokornosti bogovima i uzd<strong>iz</strong>anje čitavog bića čoveka ka njima, slično<br />
hrišćanstvu u kome su molitve ritualni način uzd<strong>iz</strong>anja duše ka bogu. Istovremeno, antička<br />
telesna kultura sredstvo je za duhovnu i rasnu integraciju Helena i u tom smislu <strong>iz</strong>raz je<br />
njihove "superiornosti" u odnosu prema "varvarima". Rasna ekskluzivnost ne iskazuje se<br />
telesnom (mišićnom) snagom, nego osećajem za meru (metron ariston): sirova snaga i<br />
neproporcionalno mišićavo telo odlika su robova. Isto je i sa srednjovekovnim<br />
aristokratskim kriterijumima: osećaj za meru i eleganciju (ordre et mesure) ekskluzivna je<br />
odlika aristokratije - u odnosu prema neumerenosti i nezgrapnosti kmetova. Ukazujući na<br />
to da "zapadnjačka umetnost nikada nije prebrodila" - "podvojenost tela i duše", Šefold<br />
naglašava da "u grčkom telu, s druge strane, svaki nerv, svaki pokret odražava kretanje<br />
duše na način koji se danas sreće samo kod dece i životinja."(71) Da li je to onaj kvalitet<br />
koji čini da je antička umetnost "neprevaziđeni uzor" (Marks) umetnosti <strong>modernog</strong><br />
društva?<br />
Kuberten je bl<strong>iz</strong>ak Platonovoj filozofiji, po kojoj telo nije integralni deo individue,<br />
već se duh kao transcendentalni entitet pojavljuje kao vladar nad telom. Čovek je pojavni<br />
126
oblik odnosa <strong>iz</strong>među dve od čoveka nezavisne sfere: duhovne i materijalne. U pitanju je<br />
mehanicistički, a ne dijalektički odnos. Besmrtna "duša" ima prvenstvo nad smrtnim telom,<br />
kao što je to u "Timej"-u, i ono mora da joj bude podređeno.(72) Duša se pojavljuje kao<br />
simbol uspostavljenog sveta koji u obliku kosmičkog poretka dobija legitimnost večnog - u<br />
odnosu prema njegovim materijalnim pojavnim oblicima koji su privremeni. Drugim rečima,<br />
uspostavljeni nadljudski i od ljudske prakse nezavistan poredak je večan - čovek je<br />
prolazan. Kosmičko (božansko) ustrojstvo osnov je ovozemaljskog ustrojstva: čovek je<br />
bukvalno prikovan za nebeski svod. Kod Kubertena umesto božanskog dominira duh<br />
kapital<strong>iz</strong>ma koji je otelotvoren u mišićavom telu sportiste, koje je u borilačkom naponu, s<br />
tim što se umesto duše - karakter pojavljuje kao stecište i uporište vladajućeg duha u<br />
čoveku. Kuberten u "besmrtnom duhu antike", koji ima nadljudsku i nadvremensku<br />
dimenziju, vidi osvajačko-tlačiteljski duh ratničke aristokratije homerovskog doba, koji će<br />
se pojaviti u srednjem veku u obliku "viteškog duha", a u modernom dobu u obliku<br />
"sportskog duha". Moderne olimpijske igre postaju obnavljanje i očuvanje osvajačkotlačiteljskog<br />
kulta ratničke aristokratije kao "gospodarske rase", ovog puta u obliku buržuja<br />
koji teži da pokori čitav svet. Međutim, za Kubertena "besmrtni duh antike" nema<br />
transcendentalni karakter, već je pojavni oblik procesa evolucije koji neprestano pro<strong>iz</strong>vodi<br />
životno tle ("okolnosti") na kome se uvek <strong>iz</strong>nova rađa "gospodarska rasa". U tom smislu<br />
sport, kao otelotvorenje vladajućih društvenih odnosa u "čistom" obliku, postaje sredstvo<br />
za oplodnju čoveka socijalno darvinističkim i "progresivnim" duhom kapital<strong>iz</strong>ma <strong>iz</strong> čega će<br />
nastati Kubertenov "novi čovek".<br />
Dok u antici postoji spontani odnos čoveka prema telu, koji proističe <strong>iz</strong> doživljavanja<br />
tela kao dela kosmosa i kao <strong>iz</strong>vorišta životne energije čoveka, kod Kubertena dominira<br />
instrumentalni odnos čoveka prema svome telu koji je uslovljen prirodom kapitalističkog<br />
poretka. Sve je podređeno modeliranju koje se zasniva na kapitalistički (zlo)upotrebljenoj<br />
tehnici i nauci: kao što je u antici telesni <strong>iz</strong>gled trebalo da bude u jedinstvu sa<br />
uspostavljenim kosmosom, tako je i kod Kubertena telesni <strong>iz</strong>gled trebalo da bude u<br />
jedinstvu sa socijalno darvinističkim i progresističkim duhom kapital<strong>iz</strong>ma. Telo postaje<br />
sredstvo za stvaranje pozitivnog karaktera i pozitivne svesti čoveka, kao i sredstvo za<br />
demonstraciju ekspanzionističke moći kapital<strong>iz</strong>ma. To je ona moć koju će Kuberten<br />
nastojati da obogotvori i koja uslovljava odnos čoveka prema svome telu. Čovek je u liku<br />
buržuja postao sredstvo za ostvarivanje kapitalističkog "progresa". Umesto antičkog<br />
holističkog pristupa telu, Kuberten insistira na ekspanzivnoj mišićnoj snazi i istovremeno se<br />
obračunava kako s apolonskom, tako i s dioniskom prirodom čoveka. On nije samo<br />
obezglavio svog pozitivnog čoveka, već ga je lišio erosa, emocija, mašte, stvaralačkog...<br />
U antici postoji organsko i duhovno jedinstvo čoveka sa prirodom. Antički čovek<br />
nije ovladao prirodnim silama već je u vlasti njihovih životvornih i razornih moći koje<br />
dobijaju božansko obličje. Dodvoravanje bogovima prinošenjem žrtve <strong>iz</strong>raz je nastojanja da<br />
se predupredi pogubno dejstvo prirodnih sila i kao takvo je svojevrsni pokušaj ostvarivanja<br />
uticaja na prirodne sile. Ne "osvajanje prirode" i njena eksploatacija, već kroćenje prirode<br />
postaje najviši domet aktivističkog odnosa čoveka prema prirodi, što se ogleda i u antičkom<br />
shvatanju dresure životinja. Pegaz, kao kultna životinja, simbol je ukroćene snage prirode<br />
koja omogućava čoveku da se, u jedinstvu sa njom, vine ka božanskim prostorima. U<br />
modernoj olimpijskoj religiji priroda gubi sveti karakter: ona prestaje da bude sedište<br />
bogova i postaje predmet iskorištavanja. Čovek više nema strah od prirode i ne nastoji da<br />
živi u skladu sa njom, već nastoji da ovlada prirodom i postane njen "gospodar i posednik".<br />
Kod Kubertena priroda je svedena na objekt eksploatacije, ali se pojavljuje i kao <strong>iz</strong>vor<br />
127
"uživanja", što je vid aristokratskog otpora prema novonastalim gradovima, u kojima caruje<br />
beda i prljavština, i ideal<strong>iz</strong>ovanje seoskog života kao simbola spokojnog života koji se<br />
pojavljuje kao duhovno okrepljenje za nove osvajačko-pljačkaške poduhvate. Otuda se u<br />
Kubertenovoj filozofiji prepliću nostalgični aristokratski vapaji za idiličnim seoskim<br />
životom i bespoštedni eksploatatorski odnos prema prirodi, pogotovu u kolonijama. Za<br />
razliku od moderne humanističke misli koja u ovladavanju čoveka prirodnim zakonima<br />
(nauka i tehnika) vidi i razvoj stvaralačkih moći čoveka - čime se otvara mogućnost za<br />
"skok <strong>iz</strong> carstva nužnosti u carstvo slobode" (Engels) u kome će "duhovno bogatstvo biti<br />
mera ljudskog bogatstva" (Marks) - Kuberten u ovladavanju prirodom vidi mogućnost za<br />
nagomilavanje materijalnog bogatstva "elite", kao i osnov za razvoj njene gospodarskotlačiteljske<br />
moći. Instrumentalni i <strong>iz</strong>rabljivački odnos prema prirodi osnov je Kubertanovog<br />
odnosa prema ljudskom telu. Ono nije harmonični deo prirode koje, kao takvo, treba<br />
poštovati, već je svedeno na predmet obrade i sredstvo za post<strong>iz</strong>anje vladajućih interesa. U<br />
antici kult harmonično razvijenog tela istovremeno je kult prirode (kosmičkog poretka),<br />
dok je kod Kubertena reč o kultu mišićavog tela koje je simbolični <strong>iz</strong>raz razvojne snage<br />
kapital<strong>iz</strong>ma koja se pojavljuje u vidu "progresa" - koji postaje analog božanskoj moći. Radi<br />
se o sledu logike koja u kvantitetu posedovanog vidi osnov samovrednovanja čoveka i<br />
osnov društvene moći. Instrumental<strong>iz</strong>ovanje prirodnih zakona, u obliku tehnike i nauke,<br />
radi eksploatacije prirode, postaje instrumental<strong>iz</strong>ovanje čoveka i njegovog tela radi<br />
ostvarivanja "progresa". Antički odnos prema telu paradigma je odnosa prema prirodi. Još<br />
je u antici "priroda u čoveku prekoračila svoju puku "prirodnost"".(73) Interpretirajući<br />
Plutarhove stavove o antičkoj pedagogiji Jeger konstatuje: "Telesni trening i dresura<br />
životinja dokaz su da se fysis može oplemeniti".(74) Radi se o oplemenjivanju koje<br />
podrazumeva navođenje čoveka na određeno ponašanje, što se postiže uspostavljanjem<br />
vlasti nad njegovom instinktivnom prirodom. Vaspitanje se svodi na ukalupljivanje čoveka<br />
u model građanina koji odgovara prirodi vladajućeg poretka. Kubertenova koncepcija<br />
"usavršavanja" čoveka predstavlja obračun s idejom o oplemenjivanju ljudske prirode. On<br />
upotrebljava <strong>iz</strong>raz "plemenit" u istom smislu u kome građanska pedagogija naziva boks<br />
"plemenitom veštinom". To je oblik "human<strong>iz</strong>ovanja" i estet<strong>iz</strong>ovanja ubilačkih veština kao<br />
simbola vladajuće društvene moći.<br />
Antičko techne ne predstavlja savladane prirodne zakone od strane čoveka, već oblik<br />
u kome se ispoljava božanska volja koja simboliše delatnu moć kosmosa. Putem techne<br />
čovek se ne oslobađa zavisnosti od prirode i ne ovladava njome, već samo potvrđuje svoju<br />
beznadežnu potčinjenost božanskim silama. U tom smislu techne nema produktivistički i<br />
oslobađajući, već religiozni i ograničavajući karakter. Kuberten se ne naslanja na antičko<br />
techne, već na modernu tehniku, i to na onu tendenciju u njenom razvoju koja nastoji da od<br />
tehnike stvori sredstvo za iskorišćavanje prirode i potčinjavanje čoveka. To postaje osnov<br />
Kubertenovog odnosa prema telu čoveka, kao njegovoj neposrednoj prirodi, i prema<br />
sportskoj tehnici. Kuberten ne insistira na razvoju veštine i stvaralačkih moći čoveka, već<br />
na razvoju borilačkog karaktera i agresivnog muskular<strong>iz</strong>ma, kao i na kultu "intenzivnih<br />
telesnih vežbi" sa kojima se sistematski sakati telo i stvara sadističko-mazohistički karakter.<br />
U njegovoj "utilitarnoj pedagogiji" nema mesta za princip mere i optimalnog napora, koji<br />
polazi od poštovanja telesnih specifičnosti, zdravlja i ličnog integriteta čoveka. Umesto<br />
stvaralačkog tela i duha, stvara se osvajačko-tlačiteljsko telo i ubilački duh, glavne odlike<br />
"gospodarske rase", s tim što je prihvatljiva samo ona veština koja omogućava razvoj i<br />
real<strong>iz</strong>aciju osvajačko-tlačiteljskog duha buržuja. Jedina prava veština koju treba da savlada<br />
pripadnik "gospodarske rase" je borilačka veština, kao i tehnika ubijanja koja podrazumeva<br />
128
savladavanje rukovanja oružjem. Kuberten nema u vidu tehniku koja se pojavljuje u obliku<br />
mehaničkih naprava, u kojima su otelotvorene savladane prirodne sile sa kojima čovek<br />
upravlja putem razuma, već instrumental<strong>iz</strong>ovano telo koje stiče ubilačku moć. Ubilački<br />
karakter (spremnost na ubistvo) i ubilačka veština (sposobnost za ubistvo) sačinjavaju<br />
ubilačku moć koja predstavlja glavnu karakteristiku "volje za moć" buržuja. Oni se<br />
međusobno uslovljavaju: razvoj ubilačkog karaktera podrazumeva razvoj ubilačke veštine i<br />
obratno. Između ubilačke moći i ubilačkog karaktera nema umnog posredovanja, već se<br />
pojavljuje dehuman<strong>iz</strong>ovano i instrumental<strong>iz</strong>ovano znanje, kao i mimetički impulsi koji treba<br />
da popune erotske i duhovne praznine i doprinesu potpunom saživljavanju buržuja sa<br />
ubilačkom veštinom. Kubertenova ideja o boksu na konjima predstavlja vrhunac njegovog<br />
poimanja "jedinstva" prirode, čoveka i (borilačke) veštine. Priroda i telo postaju tehničko<br />
sredstvo za post<strong>iz</strong>anje neljudskih efekata.<br />
U antici čovek je u jedinstvu sa telesnom veštinom: nema posebne tehničke sfere<br />
koja se pojavljuje kao posrednik u odnosu čoveka prema prirodi i prema sebi, kao što je to<br />
slučaj u modernom dobu. U tom kontekstu nema tehničke racionalnosti ni progresističkog<br />
principa učinka koji u prvi plan stavlja efikasnost. Otuda je u antici estetika, u kojoj dolazi<br />
do <strong>iz</strong>ražaja nastojanje da se postigne potpuni sklad sa kosmosom, najviši <strong>iz</strong>azov. Duhovno<br />
jedinstvo sa kosmosom postiže se putem telesne harmonije: odnos prema telu posredovan<br />
je slikom geometrijski ustrojenog kosmosa. I Kubertenov pozitivni čovek uklapa se u<br />
kapitalistički kosmos putem tela i telesnog <strong>iz</strong>gleda - mens fervida in corpore lacertoso -<br />
koji odgovara dinamičkom i progresističkom duhu kapital<strong>iz</strong>ma. Kuberten, poput nacista, ne<br />
insistira na telu koje odgovara životinji (zveri), već na "čeličnom telu" kome odgovara<br />
"čelična volja". Telo je simbolični <strong>iz</strong>raz "prevazilaženja" "lenje životinjske" prirode čoveka i<br />
istovremeno simbol neuništive ekspanzivne snage vladajućeg poretka.<br />
U modernom društvu odnos prema telu posredovan je kapitalističkim kosmosom<br />
(industrijski mimezis, princip racionalnosti i efikasnosti) koji se pojavljuje u obliku od<br />
čoveka otuđene i nad čovekom dominirajuće tehničke sfere koja je neposredni mimetički<br />
impuls, kao i sveprisutna logika življenja. Putem nje kapital vlada čovekom i prirodom. Kao<br />
što je u antici posredstvom sfere olimpijskih bogova čovek bio rob vladajućeg poretka, tako<br />
je u kapital<strong>iz</strong>mu postao rob poretka posredstvom nauke i tehnike. U antici su prirodne<br />
pojave neposredni mimetički impuls i <strong>iz</strong>raz "spontanosti". Kubertenov olimp<strong>iz</strong>am se oslanja<br />
na Dekartovu mehanicističku filozofiju tela i pronalazi mimetički impuls u industrijskom i<br />
militarističkom pokretu. Umesto prirodnog pokreta i prirodnog tela, dominira mehanika<br />
pokreta, a telo postaje kavez tehničke racionalnosti. Ono što je najvažnije, Kubertenov<br />
olimp<strong>iz</strong>am postaje vladavina dehuman<strong>iz</strong>ovanog i denatural<strong>iz</strong>ovanog uma u glavama ljudi.<br />
Najviši "estetski" <strong>iz</strong>azov postaje efikasno telo koje odgovara visokospecijal<strong>iz</strong>ovanoj mašini.<br />
Svođenje tela na mašinu, a kretanja na mehaniku pokreta, podrazumeva tehn<strong>iz</strong>ovani um,<br />
potisnuti i osakaćeni eros, kao i osakaćeno emotivno i duhovno biće čoveka.<br />
U antici prirodni zakoni (pojave) se politički instrumental<strong>iz</strong>uju posredstvom<br />
olimpijskih bogova; kod Kubertena je uspostavljeno političko instrumental<strong>iz</strong>ovanje nauke i<br />
tehnike posredstvom olimp<strong>iz</strong>ma. Umesto obogotvorenja prirode (naturalna pro<strong>iz</strong>vodnja i<br />
sile prirode) dolazi, posredstvom progresističkog principa citius, altius, fortius, do<br />
obogotvorenja tehnike koja u rukama kapitala postaje "mistično" sredstvo za porobljavanje<br />
čoveka. To je još jedno protivrečje Kubertenovog olimp<strong>iz</strong>ma koji se "naslanja" na antiku.<br />
"Tehnička civil<strong>iz</strong>acija", koja je uslovljena destruktivnom prirodom monopolističkog<br />
kapital<strong>iz</strong>ma, postaje spiritus movens <strong>modernog</strong> olimp<strong>iz</strong>ma. Otuda Kuberten insistira na<br />
principu citius, altius, fortius, koji ne postoji u antičkoj Grčkoj, i polazi od Kontovog<br />
129
pozitiv<strong>iz</strong>ma i Le Pleovog "poštovanja činjenica" - što je u suprotnosti s metaf<strong>iz</strong>ičkim<br />
karakterom antičkih olimpijskih igara. Kuberten pokušava da prekorači <strong>iz</strong>vornu prirodnost<br />
čoveka, koju on ima kao "lenja životinja", tako što će sportom i telesnim vežbama da<br />
razvije u njemu potrebu za većim naporom - što znači gramzivi osvajačko-tlačiteljski<br />
karakter. "Potreba duše da muči telo da bi ono bilo pokornije" postaje opravdanje za<br />
obračun s erosom i za stvaranje mazohističkog karaktera. Ovladavanje telom i njegovo<br />
instrumental<strong>iz</strong>ovanje odgovara odnosu prema prirodi. U Kubertenovoj olimpijskoj doktrini<br />
se ogledaju obrisi novog antropološkog modela koji odgovara ekocidnom duhu kapital<strong>iz</strong>ma<br />
i koji obeležava put od "takmičarskog" do (samo)destruktivnog čoveka.<br />
U antičkoj kosmogoniji dominira statični geometrijsko-šematski pristup prostoru. Kosmos<br />
je sferično podeljen i svaka sfera ima svoje odlike, svrhu i simboličnu vrednost. Takvom<br />
ustrojstvu kosmosa odgovara ustrojstvo antičkog društva, što dolazi do svog najjasnijeg<br />
<strong>iz</strong>ražaja kod Platona. Još se u antici stvaraju posebni prostori za telesno vežbanje i borbu<br />
(stadioni, hipodromi, gimnazije, palestre) - koji dobijaju status kultnih mesta, svojevrsnih<br />
hramova u kojima se, putem gimnastičkih vežbi, nastoji doći u sklad sa kosmičkim<br />
poretkom i <strong>iz</strong>azvati erotski zanos bogova. Budući da je čovek "igračka bogova", atletska<br />
borilišta postaju božja igrališta na kojima prinošenjem darova bogove prvo treba nahraniti,<br />
a zatim im pružiti priliku da se zabave igrajući se ljudskim sudbinama. Prostor sveta<br />
omeđan je božanskim kosmosom i predstavlja njegovu simboličnu ovozemaljsku pojavu.<br />
Telesni pokret u antici <strong>iz</strong>raz je dramatike življenja koja ima tragični karakter jer se čovek<br />
neprestano sučeljava sa samovoljom bogova: život je pozornica bogova, a ljudi njihove<br />
"igračke". Životni tok čoveka i društva odgovara "kretanju" Zenonove strele: ona se uvek<br />
nalazi u istoj tački. Sudbina Ikara upućuje na to kuda vodi let ka slobodi. Doživeti svoje<br />
kosmičko bivstvovanje kretanjem kroz prostor, vinuti se prema bogovima i doživeti svoju<br />
tragičnu sudbinu - to je najviši domet antičkog čoveka. Za Kubertena kosmos nema<br />
geometrijsko-šematsku prirodu : čovek se ne nalazi u zadatom i statičnom prostoru, već u<br />
dinamičnom prostoru čija je priroda uslovljena progresističkim i ekspanzionističkim duhom<br />
kapital<strong>iz</strong>ma. Za razliku od antičkog zatvorenog kosmosa, kapitalistički kosmos je otvoren i<br />
ima ekspanzivni karakter. Radi se o jedinstvenoj sfernoj strukturi prostora pri čemu je duh<br />
kapital<strong>iz</strong>ma centar pulsirajuće moći koja se širi u svim pravcima. Kubertenov Ikar nema<br />
pored sebe mudrog Dedala, niti teži da se vine ka <strong>iz</strong>vorištu svetlosti koji simbol<strong>iz</strong>uje težnju<br />
čoveka da prevaziđe hor<strong>iz</strong>onte postojećeg i dopre do novih svetova. On se svodi na pticugrabljivicu<br />
koja se uvek <strong>iz</strong>nova usmerava ka plenu rukovodeći se ubilačkom rešenošću i<br />
nezajažljivom pohlepom. Kuberten nema razumevanja ni za romant<strong>iz</strong>am koji se razvija u<br />
Nemačkoj nakon Francuske građanske revolucije, kao njen duhovni refleks. On se<br />
obračunava s Klopštokovim "krilima" koja se nalaze na nogama čoveka koji teži da se<br />
oslobodi stega feudalnog društva i da, vođen maštom i verom u svoje ljudske moći, poleti<br />
ka novim prostorima da u njima dosegne do svoje istinske ljudskosti.<br />
Što se vremena tiče, ono se u antici ne shvata kao kretanje napred : trka je nebitna<br />
kao brzina kretanja kroz prostor i kao njegovo "savladavanje", i u tom smislu kao razvoj<br />
ljudskih moći, već kao borba za pobedu sa kojom se stiče "slava". U antici nema merenja<br />
vremena radi određivanja promena, već je ono potvrda postojanosti ovozemaljskog sveta<br />
(ne i večnosti). Isto je sa modernim olimpijskim igrama, s tim što se one, nasuprot<br />
egzistencijalnom pesim<strong>iz</strong>mu antike, zasnivaju na progresističkom optim<strong>iz</strong>mu. Protok<br />
vremena za Grke znači da su sve dalje od svog životnog <strong>iz</strong>vorišta, koje je i glavno<br />
(mitološko) duhovno pribežište. Nepromenljivi oblik u kojem se odvijaju olimpijske igre<br />
jedan je od načina odbrane "staroga" ritualnim ponavljanjem <strong>iz</strong>vorne olimpijske liturgije.<br />
130
Stroga forma postaje simbolično vraćanje na božansko <strong>iz</strong>vorište života i napajanje helenske<br />
rase <strong>iz</strong>vornom životnom (kosmičkom) snagom - koja se obnavlja na olimpijskim igrama.<br />
Slično je sa Kubertenom: kod njega je (ideal<strong>iz</strong>ovana) "prošlost" <strong>iz</strong>vorište "pravog" života<br />
koji dobija mitsku masku i postaje sredstvo za <strong>iz</strong>gradnju kulta postojećeg života. "Besmrtni<br />
duh antike" postaje nadljudska (nadistorijska) sila koja nanovo dovodi čoveka do <strong>iz</strong>vornog<br />
antičkog životnog vrela.<br />
Olimp<strong>iz</strong>am i Eros<br />
Helensko društvo bilo je par excellence erotska zajednica. Erotska bliskost <strong>iz</strong>među<br />
muškaraca predstavljala je jednu od najvažnijih integrativnih spona helenskog društva, a<br />
muško telo u borilačkom naponu najviši erotski <strong>iz</strong>azov. Olimpijske igre bile su<br />
prvorazredna erotska manifestacija. Sudar golih tela u krvavoj žestini, sa provokativnim<br />
položajima i pokretima, bila je dramatična erotska predstava i <strong>iz</strong>uzetni erotski stimulans.<br />
Borbe golih dečaka (efebi) predstavljale su posebnu poslasticu za publiku: olimpijske igre<br />
bile su festival pederastije. Budući da su olimpijski bogovi bili antropomorfni i da su<br />
predstavljali obogotvorenje osobenosti i sklonosti Helena, može se pretpostaviti da su<br />
olimpijske igre bile vrhunska erotska predstava i kao takve svojevrsno "zavođenje" bogova.<br />
Put u besmrtnost, putem pobedničke "slave", bio je popločan strasnim erotskim nabojem.<br />
Veličajući helensko društvo kao nedostižni uzor modernom dobu Kuberten, poput<br />
mnogih drugih građanskih helenista, zaobilazi homoseksualne i pedofiličarske "detalje" <strong>iz</strong><br />
antičkog nasleđa da ne bi pokvarili sliku ideal<strong>iz</strong>ovanog sveta u kome (malo)građanin treba<br />
da pronađe najviše domete ljudskog i duhovno pribežište. Na antičkim olimpijskim igrama,<br />
kao i u gimnazijama i palestrama, pulsirao je neskriveni erotski naboj (koji je bio <strong>iz</strong>vanredna<br />
provokacija za seksualnu fantaziju) sa kojim Kuberten, putem njegove muskularne<br />
pedagogije (rukovodeći se jezuit<strong>iz</strong>mom i progres<strong>iz</strong>mom), po svaku cenu nastoji da se<br />
obračuna i da na taj način steriliše životnu snagu helenskog društva. U antici telesne vežbe<br />
nisu bile oblik sputavanja i obračuna sa erosom, već njegovo neprestano podsticanje i<br />
oplemenjivanje. Arete gymnastike podrazumeva gospodarenje nad instinktima, ali ne i<br />
obračun s erotskom prirodom čoveka, kao što je to slučaj u Kubertenovoj "utilitarnoj<br />
pedagogiji". U gimnazijama, stecištu aristokratije, stari su se udvarali mladima koji su ih<br />
zavodili svojim telima. Radi se o telesnom vežbanju kao svojevrsnoj ljubavnoj predigri i<br />
najvišem obliku aristokratskog telesnog agon-a. Kuberten tvrdi da su u helenskom društvu<br />
"i stari i mladi živeli u bratskoj zajednici" - što ga ne sprečava da stav da je "bratstvo za<br />
anđele, a ne za ljude" proglasi za jedan od najvažnijh principa njegove olimpijske doktrine -<br />
ali ne govori ništa o prirodi tih odnosa. Uprkos tome što je u opravdavanju pedofiličarskih<br />
odnosa u antici prisutna hipokr<strong>iz</strong>ija, bitno je da se ljubavno zadovoljstvo stavlja u kontekst<br />
razvoja širih ("prijateljskih") međuljudskih odnosa. "Ljubavni odnosi" <strong>iz</strong>među pripadnika<br />
aristokratije pojavljuju se kao najviši oblik rasne i klasne integracije, odnosno, kao<br />
najneposredniji oblik stvaranja organskog jedinstva zajednice. Od <strong>iz</strong>uzetnog značaja je to<br />
što se, shodno antičkoj kulturi, erotski odnosi ne zasnivaju na sirovoj, već na<br />
produhovljenoj seksualnosti. To se ogleda u vladajućem modelu tela i pokreta koji su<br />
ovekovečeni u kipovima, na reljefima i slikama. Uprkos tome što telesnoj snazi daju<br />
prvorezredni značaj, gipkost udova i tela (ono najvažnije po čemu se razlikuje telo Helena<br />
od tela roba - koje je kruto i nezgrapno) predstavlja osnov ritmike erotskog pokreta:<br />
131
dominira telesna dinamika i "mekoća" pokreta. Istovremeno, snažno i negovano telo nije<br />
samo oblik isticanja rasne ekskluzivnosti i rasne superiornosti u odnosu prema "varvarskim<br />
narodima", već i <strong>iz</strong>raz konačne pobede patrijalhalnih ("svetlosnih"/ olimpijskih) nad<br />
matrijalhalnim (htoničkim) bogovima.<br />
U antici je post<strong>iz</strong>anje erotskog naboja povezano sa nastojanjem da se oblikuje telo<br />
tako, da bude u harmoniji sa geometrijski ustrojenim kosmosom. Otuda "vajanje tela" u<br />
gimnazijama, poput manifestacija obnažene telesne snage na olimpijskim borilištima, ima<br />
ritualni karakter. Telesno vežbanje postaje oblik pulsiranja erotskog naboja u čoveku i<br />
najviši oblik služenja božanstvima, što predstavlja jedan od osnova antičke euritmije.<br />
Istovremeno, ono postaje real<strong>iz</strong>ovanje nagonskog u religioznom obliku. U antici dominira<br />
težnja za potpunim uklapanjem čoveka u kosmos, pri čemu je telesni sklad sa kosmosom<br />
osnovna pretpostavka za duhovno jedinstvo sa kosmosom. Antička estetika pojavljuje se<br />
kao jedinstvo erotskog i kosmičkog. Otuda je harmonija najvažniji estetski <strong>iz</strong>azov. Budući<br />
da je najvažniji zadatak Kubertenove "utilitarne pedagogije" potpuno uklapanje čoveka u<br />
postojeći svet, i Kuberten ističe u prvi plan harmoniju u kojoj vidi "sestru poretka".<br />
Istovremeno, ritam dobija <strong>iz</strong>uzetan značaj budući da Kubertenova koncepcija "progresa"<br />
ima dinamički karakter. On simbol<strong>iz</strong>uje otkucavanje životnog bila kapital<strong>iz</strong>ma i večno<br />
obnavljanje njegove životne snage koja se pojavljuje kao sudbinska moć.<br />
Kuberten je dobro uočio da je Helen radeći na svom telu ustvari radio na svome<br />
duhu. "Vajanje tela" postaje religiozni ritual sa kojim se real<strong>iz</strong>uje antički princip gnothi<br />
seauton. Telesne vežbe postaju način potčinjavanja (podavanja) bogovima - koje Kuberten<br />
zamenjuje sa "zemljom" i "zastavom". Radi se o nastojanju da se obogotvori uspostavljeni<br />
poredak u obliku obožavanja njegovih najviših simbola. U modernom olimp<strong>iz</strong>mu nema<br />
antropomorfnih simbola koji predstavljaju vladajuću moć poretka, kao što su to bogovi u<br />
antici. Tu ulogu preuzimaju sportisti, s tim što je njihovo telo i <strong>iz</strong>gled u potpunosti<br />
podređeno prirodi vladajućeg poretka. Isto tako, u modernom olimp<strong>iz</strong>mu kult tela nema<br />
veze sa širim religioznim kontekstom, kao što je to bilo u antici, već se zasniva na socijalno<br />
darvinističkom i progresističkom duhu kapital<strong>iz</strong>ma, i na simboličan način je <strong>iz</strong>ražen u<br />
Kubertenovoj maksimi mens fervida in corpore lacertoso. Dominira industrijski mimezis i<br />
mehan<strong>iz</strong>acija tela i u vezi s tim obračun s erosom i s prirodnim potrebama čoveka. Pored<br />
toga, u antici nije bilo ni principa "većeg napora", već su dominirali principi "mera je ono<br />
najbolje" (metron ariston) i "ništa odviše" (meden agan), kao i princip "lepog i dobrog"<br />
(kalokagathia). Kod Kubertena je mišićavo muško telo u borilačkom naponu, kao<br />
simbolični pojavni oblik vladajućeg duha kapital<strong>iz</strong>ma, najviši erotski <strong>iz</strong>azov. U tom<br />
kontekstu Kuberten nastoji da se obračuna s erosom koji usmerava čoveka ka razvoju<br />
njegove afektivne prirode i ljudske bliskosti, i da tu energiju pretvori u pokretačku snagu<br />
"progresa". Za razliku od helenskog sveta koji se zasniva na geometrijski ustrojenom<br />
kosmosu čija je moć otelotvorena u olimpijskim bogovima, Kubertenov svet se zasniva na<br />
ekspanzionističkoj moći monopolističkog kapital<strong>iz</strong>ma. Osvajanje sveta i tlačenje "slabih"<br />
osnovni je erotski stimulans. Ljubav prema ubilačkoj moći, kao sredstvu za uspostavljanje<br />
dominacije nad "slabima", postaje zamena za ljubav prema bogovima kao sudbinskoj sili.<br />
Otuda ljubav prema oružju, kao najvišem simbolu osvajačko-tlačiteljske moći<br />
kapitalističkog sveta, predstavlja vrhunac "ljubavnog" zanosa, a oružje najviši seksualni<br />
simbol ("fetiš"). Seksualna želja se od detinjstva usmerava ka eksplozivnoj mišićnoj snazi,<br />
uniformi, konjima... Igra sa oružjem zamenjuje igru sa penisom.<br />
Kada su u pitanju odnosi <strong>iz</strong>među polova u antici, jedan od najvažnijih argumenata<br />
protiv ljubavi prema ženama, koja se nalazi u Plutarhovoj raspravi o ljubavi, je da je ona<br />
132
"ništa drugo do prirodna sklonost".(75) Fuko navodi Protogena: "Protogen se poziva na<br />
prirodnost odnosa <strong>iz</strong>među muškarca i žene zato da bi pokazao njihovu nesavršenost i da bi<br />
označio po čemu se ti odnosi razlikuju od ljubavi prema dečacima koja prezire te nužnosti i<br />
stremi nečemu mnogo uzvišenijem."(76) I dalje: "Prema tome, postoji samo jedna prava<br />
ljubav, a to je ljubav prema dečacima ; ona je prava zato što u njoj nema ružnih čulnih<br />
uživanja i zato što obavezno podrazumeva prijateljstvo koje je neraskidivo povezano sa<br />
vrlinom."(77) Još je u antičkoj Grčkoj razobličena pedofiličarska demagogija. O tome<br />
Fuko: "Dafnaj žigoše licemerstvo pederasta. Ljubitelj dečaka voli da se prikazuje kao<br />
filozof i kao mudrac, kao da uplakani Ahil nije pominjao Patroklova bedra, kao da Solon,<br />
govoreći o dečacima u cvetu mladosti, nije opevao "kadifenu mekotu njihovih bedara i<br />
njihovih usana"..."(78) Kuberten je odbacio kako naturalistički zasnovani eros, tako i<br />
antičku pedofiličarsku doktrinu. Odnos prema ženi pokazuje da se u antici pravi razlika<br />
<strong>iz</strong>među seksualnog odnosa kao zadovoljavanje čula i onog koji je usmeren na ostvarivanje<br />
"višeg" odnosa <strong>iz</strong>među ljudi, koji je povezan sa idejom duhovne bliskosti. Kod Kubertena<br />
nema ni jednog ni drugog: seksualni odnos se svodi na tehniku oplodnje, pri čemu su čula<br />
uključena samo u onom obimu i na način koji treba da omogući oplođenje. Što se tiče<br />
"prijateljstva" koje se zasniva na homoseksualnoj bliskosti ono bi, dosledno sledeći<br />
Kubertena, moglo da se ostvari u svetu anđela, ali ne i među ljudima jer oni ne mogu da<br />
budu "braća", već samo "rivali". Kuberten nije pedofiličar niti je njegova erotika uvijena u<br />
plašt platonske eratologije. On ne vezuje eros za "čednost", već za muževnu snagu i<br />
oduševljava se mišićavim muškim telom, vojnim paradama, konjima, oružjem... Kubertenu<br />
je strana "pederastička etika" (Fuko) koja, kao viši oblik prijateljstva, podrazumeva pomoć<br />
u nevolji, žrtvovanje u borbi, negovanje u starosti, miljenikovu obavezu da uzvrati ljubav i<br />
sl..(79) Nije slučajno što su kolektivni sportovi <strong>iz</strong>bačeni <strong>iz</strong> Kubertenove "utilitarne<br />
pedagogije". On je nastojao da spreči da se u čoveku razvije osećanje solidarnosti i na toj<br />
osnovi bliskost <strong>iz</strong>među ljudi. Bezgranična gramzivost i samoživost najvažnije su odlike<br />
buržuja. Kuberten odbacuje antički kult "ratničkog drugarstva" koji se zasnivao na<br />
seksualnoj bliskosti ratnika koju simboliše odnos <strong>iz</strong>među Ahila i Patrokla. Eros koji se<br />
"oduševljava sa ratničkom vrlinom i moralnom disciplinom" (80) <strong>iz</strong>bačen je <strong>iz</strong> moderne<br />
olimpijske mitologije. Postoji samo erot<strong>iz</strong>ovani rivalitet koji se zasniva na sudaru tela koja<br />
simbol<strong>iz</strong>uju ekspanzivnu moć kapital<strong>iz</strong>ma. Što se tiče "poštovanja" među "borcima", radi se<br />
o poštovanju vladajuće (ubilačke) moći koja je otelotvorena u "rivalima". U antici eros je<br />
podsticaj za razvoj borbenosti; kod Kubertena je to potiskivanje i sakaćenje erosa <strong>iz</strong> čega<br />
treba da proistekne "divna energija" koja će biti usmerena na instrumental<strong>iz</strong>ovanje čoveka<br />
radi ostvarivanja interesa vladajuće "elite". Ratnička strast kod antičkih junaka <strong>iz</strong>vire <strong>iz</strong><br />
njihove životne strasti koja se zasniva na poštovanju i razvoju svih telesnih moći, a ne na<br />
njihovom sakaćenju. Oni nisu sputani Kubertenovim malograđanskim predrasudama i<br />
progresističkom logikom (apsolut<strong>iz</strong>ovani princip učinka, kvantifikovanje, "princip većeg<br />
napora", mehan<strong>iz</strong>acija tela itd.), već nastoje da žive punim životom - koji je kratak i zato ga<br />
treba doživeti što intenzivnije - da bi se postigla "slava" i time obezbedila večnost.<br />
Kubertenova erotska energija nije samo agresivna, već i (samo)destruktivna budući da je<br />
odnos čoveka prema čoveku i odnos čoveka prema sebi posredovan principom "većeg<br />
napora" koji nema bilo kakvih spoljnih ili unutrašnjih granica. Istovremeno, Kubertenov<br />
eros nije pobeda nad prvobitnim neredom, kao što je to bilo u antici,(81) niti je vraćanje<br />
prvobitnom neredu, već je obračun kako s kulturnim, tako i s prirodnim bićem čoveka.<br />
Kuberten je, kao što smo videli, lišio čoveka potrebe da voli i da bude voljen. Iz<br />
seksualnih odnosa uklonjen je ne samo emotivni zanos, već i zanos parenja koji je<br />
133
karakterističan za životinje - što samo ukazuje na pravu prirodu Kubertenove<br />
"prirodnjačke" koncepcije. Oplođenje se <strong>iz</strong>vodi blokiranjem i potiskivanjem erotske prirode<br />
čoveka, kao i eliminacijom mašte. Žena je svedena na posednika materice, svojevrsni rasni<br />
(nacionalni) inkubator, muškarac na posednika materijala za oplodnju, a seksualni odnos na<br />
puku mehaniku oplođenja. Brak nije odnos emancipovanih ličnosti koje povezuje ljubav i<br />
potreba da imaju porodicu, već je institucional<strong>iz</strong>ovani spoj organa za paranje: supružnici su<br />
svedeni na oruđe za rasnu reprodukciju. Pater familias se odnosi prema ženi i deci kao<br />
protager, budući da po Kubertenu žena ne treba da ima ni ljudska, ni građanska prava.<br />
Kuberten ne polazi od čoveka (građanina) kao konstitutivnog segmenta društva, već od<br />
egzistencijalnih interesa rase čije su najviše vrednosti otelotvorene u vladajućoj "eliti".<br />
Po Kubertenu "Edipov kompleks" nije moguć, a samim tim ni oceubistvo i osećanje<br />
krivice. Porodica se ne zasniva na potrebi da se zadovolji seksualni nagon, već na potrebi<br />
da se obezbedi biološka reprodukcija rase i da se stvori inicijalna autoritarna struktura<br />
društva koja odgovara strukturi životinjske zajednice i predstavlja neposrednu vezu s njom.<br />
Porodica, kao "osnovna ćelija društva", osnov je organ<strong>iz</strong>ovanja društva i sredstvo za<br />
razaranje društvene strukture koja se zasniva na suverenitetu i jednakim pravima građana.<br />
Budući da je za Kubertena porodica "prirodni" osnov društvenog strukturiranja i temelj<br />
hijerarhije moći, uloga oca kao pater familias-a ima prvorazredan značaj. Autoritet pater<br />
familias-a ima prirodno-pravni karakter i počiva na njegovoj telesnoj snazi i poretku u<br />
kome ta snaga obezbeđuje dominirajući ekonomski položaj. On je nosilac volje za moć i<br />
kao takav je neprikosnoveni gospodar nad ženom i decom. Što se tiče odnosa prema ženi,<br />
ona kao simbol "slabosti" ne zavređuje da se za nju neko bori, pogotovu što se odnos<br />
sinova prema majci ne zasniva na seksualnom nagonu, već na modelu odnosa koji<br />
dominiraju u patrijalhalnom društvu: žena je nacionalni (rasni) inkubator i sluškinja. U<br />
Kubertenovoj koncepciji otac i sinovi su saveznici, a njihovo rivalstvo zasniva se na borbi<br />
za mesto u hijerarhiji moći. I ovde se vidi da Kuberten nije dosledan socijalni darvinista:<br />
<strong>iz</strong>među oca i sinova nema borbe za seksualnom dominacijom nad majkom ("ženkom"), koja<br />
je karakteristična za zveri. Oceubistvo od strane majke i sina nije moguće, jer ono<br />
simbol<strong>iz</strong>uje pobunu "slabih" protiv neprikosnovenog autoriteta pater familias-a na kome se<br />
zasniva postojeća hijerarhija moći u društvu. Sinovi se ne odnose prema ocu samo kao<br />
nekom ko je jači od njih, već i kao simboličnom otelotvorenju vladajuće moći. U njima ne<br />
sme da se stvori bilo kakva netrepeljivost prema ocu, jer ona može da bude klica pobune<br />
protiv vladajućeg poretka: otac je neprikosnoveni gospodar, vođa i uzor.<br />
Moderni olimp<strong>iz</strong>am predstavlja erot<strong>iz</strong>ovani "kult postojećeg sveta". Nije slučajno što<br />
Kuberten sa najvišim zanosom govori o francuskim kolonijalnim osvajanjima i što je<br />
posebno oduševljen sa militarističkim ceremonijama, koje su najviši oblik erot<strong>iz</strong>ovane<br />
osvajačko-tlačiteljske moći kapital<strong>iz</strong>ma. Umesto "ljubavi prema bogu", najviši <strong>iz</strong>azov<br />
postaje ljubav prema zakonima evolucije koji u kapitalističkom "progresu" dostižu svoj<br />
najviši i konačni oblik razvoja. Deerot<strong>iz</strong>acija čoveka i odnosa <strong>iz</strong>među ljudi (polova) praćena<br />
je kod Kubertena sa erot<strong>iz</strong>acijom odnosa prema sportu (naročito boksu) i sportistima kao<br />
simboličnom otelotvorenju duha kapital<strong>iz</strong>ma, pogotovu sa erot<strong>iz</strong>acijom olimpijskih igara.<br />
Ritmično pulsiranje mistifikovane vladajuće moći pojavljuje se u obliku militarističke<br />
pederastije: marširanje po taktu koračnice, zastave, histerična razdraganost... Olimpijski<br />
spektakl, sa svojom agresivnom koreografijom, predstavlja svojevrsnu ljubavnu predigru u<br />
kojoj se nadražuju čula i čovek drži u stanju erotske napetosti. Olimpijske igre postaju<br />
vrhunski ritual podavanja čoveka vladajućem duhu kapital<strong>iz</strong>ma, poput antičkih olimpijskih<br />
igara na kojima se čovek podavao olimpijskim bogovima. Međutim, kod Kubertena je<br />
134
prisutno deerot<strong>iz</strong>ovanje antičke telesne kulture putem jezuitskog puritan<strong>iz</strong>ma i progres<strong>iz</strong>ma<br />
koji podrazumeva kvantifikovanje i industrijski mimezis. Olimp<strong>iz</strong>am postaje vrhunac<br />
dehuman<strong>iz</strong>ovanja i denatural<strong>iz</strong>ovanja čoveka. Kuberten sledi tendenciju "deseksual<strong>iz</strong>acije<br />
organ<strong>iz</strong>ma koja je potrebna društvenom korišćenju organ<strong>iz</strong>ma kao oruđa rada",(82) i<br />
proširuje je na buržuja da bi od njega stvorio idealno oruđe za real<strong>iz</strong>aciju ekspanzionističkih<br />
težnji monopolističkog kapital<strong>iz</strong>ma. Razvoj kapitalističkog načina pro<strong>iz</strong>vodnje, koji se<br />
pojavljuju u obliku kvantifikovanja i tehn<strong>iz</strong>ovanja međuljudskih odnosa i odnosa čoveka<br />
prema samome sebi, je ona moć sa kojom se "nadgrađuju" zakoni evolucije. Sport postaje<br />
kapitalistički oblik denatural<strong>iz</strong>ovanja socijalnog darvin<strong>iz</strong>ma.<br />
Kubertenov "Eros" bl<strong>iz</strong>ak je fenomenu koji je Markuze nazvao "nerepresivnom<br />
sublimacijom" u kojoj "spolni poticaji, ne gubeći svoje erotske energije, nadilaze svoj<br />
neposredni predmet i erot<strong>iz</strong>iraju normalno ne-erotske i protuerotske odnose <strong>iz</strong>među<br />
pojedinaca, i <strong>iz</strong>među njih i njihove okoline".(83) Međutim, i pored insistiranja na<br />
spontanosti, kod Kubertena se radi o svojevrsnoj prinudi budući da "okolnosti", u kojima<br />
dete treba da se razvija, podrazumevaju primoravanje deteta da se ponaša na određeni<br />
način. Otuda je razvoj sado-mazohističkog karaktera neminovna posledica procesa<br />
sublimacije. Istovremeno, Kuberten poziva u pomoć (pozitivnu) svest koja treba da ubedi<br />
čoveka da je poredak nasilja neminovan i da je besmisleno suprotstavljati mu se. Jedan od<br />
najvažnijih zadataka sporta je da ukine dvojstvo <strong>iz</strong>među želje i htenja, u kontekstu<br />
nametnute borbe za opstanak i dominaciju, i stvori od čoveka beskonfliktnu ličnost. Uprkos<br />
tome što Kuberten nastoji da ukine sferu svesti i da, preko sporta i telesnog drila, utopi<br />
čoveka u svakodnevni život na nivou nesvesnog, (pozitivna) svest se neprestano pojavljuje<br />
kao korektiv i uputstvo za akciju. To je zato što društveni život nije jednoznačan i što uvek<br />
<strong>iz</strong>nova uslovljava i reprodukuje potrebu čoveka za ljudskom bliskošću i slobodom.<br />
Kod Kubertena ne dominira, kao što je to bilo u antici, stid i strah, kao ni Eros koji<br />
zahteva "vladanje sobom, uzdržavanje i vernost".(84) Uklonjena je normativna sfera koja<br />
omogućava da se čula održe "u stanju mira i spokojstva", da se ne robuje strastima, da se<br />
"dosegne takav način življenja kojem su svojstveni potpuno uživanje u samome sebi ili<br />
savršena vlast nad sobom"(85). Kuberten insistira na fanatičnom sado-mazohističkom<br />
aktiv<strong>iz</strong>mu sa kojim se erotska energija, koja usmerava čoveka prema čoveku, preobražava u<br />
osvajačko-tlačiteljski aktiv<strong>iz</strong>am. Radi se o stvaranju kulta postojećeg sveta agonalnim<br />
telesnim aktiv<strong>iz</strong>mom : borbom <strong>iz</strong>među ljudi za pobedu post<strong>iz</strong>anjem većeg rezultata i<br />
telesnim drilom koji se zasniva na principu "većeg napora". Telesne vežbe postaju obračun<br />
s seksualnom fantazijom i usmeravanje imaginacije ka pobedi i "progresu" koji se svodi na<br />
osvajanje sveta. Telesna patnja postaje oblik pražnjenja erotske energije, svojevrsni<br />
produženi orgazam, što je prisutno i kod Hu<strong>iz</strong>inge, s tim što on veliča krv, očaj, smrt - kao<br />
prvorazredni erotski <strong>iz</strong>azov. Kubertenov buržuj je u stanju stalne seksualne napetosti:<br />
seksualni nagon se "real<strong>iz</strong>uje" u osvajačko-tlačiteljskom aktiv<strong>iz</strong>mu i samo-kažnjavanju tela i<br />
pretvara se u udarnu snagu nagona za dominacijom. Sport postaje način sistematskog<br />
potiskivanja seksualnih potreba i usmeravanje "oslobođene" energije na <strong>iz</strong>gradnju<br />
fanatičnog borilačkog karaktera koji je usmeren protiv sopstvenog tela i protiv drugih ljudi.<br />
"Krik strasti" Kubertenovog olimpijskog pobednika postaje najviši oblik pražnjenja<br />
potisnutog erotskog bića čoveka, svojevrsni orgazam. Kuberten je dobro uočio da<br />
emotivna veza <strong>iz</strong>među ljudi dovodi u pitanje fanatičnu usresređenost sportiste na cilj koji je<br />
zadat. Razaranje istinskih međuljudskih odnosa postaje osnovni način stvaranja asocijalnog<br />
fanatika koji je usresređen na obračun sa svojim <strong>iz</strong>vornim ljudskim (prirodnim) potrebama i<br />
na razvoj eksplozivne mišićne snage, pri čemu dolazi do razvoja sado-mazohističkog<br />
135
karaktera. U Kubertenovom "human<strong>iz</strong>mu" čovek postaje čoveku predmet za iživljavanje<br />
potisnutih i degenerisanih nagona.<br />
Kubertenu je potrebna erotska simbolika koja će integrisati ljude kao rasu, klasu i pol<br />
na nivou "kolektivnog nesvesnog". Mišićavo telo u borilačkom naponu postaje ideal<strong>iz</strong>ovani<br />
rasni model i simbol ekspanzivne snage kapital<strong>iz</strong>ma. Nabrekli mišići odraslog muškarca,<br />
koji je spreman da zada udarac, i isukani mač, koji je spreman da prodre u telo "protivnika",<br />
predstavljaju najviše erotske simbole. Istovremeno, nabrekli mišići "gospodarskog tela"<br />
koje je spremno da osvoji svet postaju simbolično otelotvorenje falusa u vrhuncu napona, a<br />
sadističko nasilje čoveka nad čovekom najviši oblik seksualnog "opštenja". Kubertenova<br />
"utilitarna pedagogija" insistira na eksplozivnom pražnjenju potisnute erotske energije i u<br />
tom smislu na transformaciji erotske energije u ubilačku moć. Kubertenov odnos prema<br />
boksu upućuje na orgazmički karakter njegove koncepcije: "Boks je struggle for life,<br />
predstava borbe za život; čovek pažljivo bira svoj trenutak, odabira mesto i tras! - upućuje<br />
svom protivniku udarac pesnicom u koji ulaže svu svoju snagu i odlučnost. Kakvo<br />
zadovoljstvo!, a o korisnosti jedne takve vežbe ne treba ni govoriti."(86)<br />
U Kubertenovoj doktrini zadovoljenje seksualnih potreba preneto je sa polja<br />
međuljudskog (ljubavnog) odnosa <strong>iz</strong>među muškarca i žene na polje borbe <strong>iz</strong>među<br />
muškaraca za pobedu. Umesto ljubavne igre muškarca i žene, Kuberten nudi bespoštednu<br />
sportsku borbu <strong>iz</strong>među "protivnika"; umesto ljubavnog zanosa, Kuberten nudi borbeni<br />
fanat<strong>iz</strong>am i pobednički zanos. Frustracija zbog nezadovoljenih primarnih nagona <strong>iz</strong>vor su<br />
energije koja se putem telesnih vežbi i sporta preobražava u antiljudski (sado-mazohistički)<br />
aktiv<strong>iz</strong>am. Na Frojdov način rečeno, Kuberten vrši "premeštanje nagonskih ciljeva", s tim<br />
što se sublimacija seksualnog nagona ne vrši radom,(87) već osvajačko-tlačiteljskim<br />
aktiv<strong>iz</strong>mom. Za razliku od hrišćanstva koje potiskuje nagonsku prirodu čoveka njegovom<br />
telesnom pasiv<strong>iz</strong>acijom i sublimacijom u vidu intenzivnog duhovnog aktiv<strong>iz</strong>ma (duhovne<br />
onanije), kod Kubertena u agonalnom telesnom aktiv<strong>iz</strong>mu i telesnom drilu dolazi do<br />
potpune real<strong>iz</strong>acije seksualnog nagona. Sport je sredstvo sa kojim se erotska energija<br />
preobražava u agresivnu mišićnu energiju - koja postaje motorna snaga "progresa".<br />
Kod Kubertena se radi o heteroseksualnom odnosu: ljubav prema tlačiteljskoj moći<br />
istovremeno je podavanje čoveka toj moći. To se otvoreno ispoljava u Kubertenovom<br />
principu "većeg napora" koji se svodi na mazohističko iživljavanje na sopstvenom telu.<br />
Mučenje sopstvenog tela postaje svojevrsno seksualno opštenje podavanjem vladajućem<br />
duhu i kao takvo kompenzacioni oblik samozadovoljavanja. Heteroseksualnost je<br />
utemeljena u sadističko-mazohističkom karakteru. Tlačenje "slabih" i mazohističko<br />
podređivanje vladajućoj moći oblici su u kojima se ispoljava potpuna (aktivistička)<br />
potčinjenost čoveka postojećem poretku. Seksualno potiskivanje postaje način <strong>iz</strong>gradnje<br />
mazohističke ličnosti u kontekstu lišavanja (podnošenja bola, patnje) kao osnovne<br />
pretpostavke da bi se postigao projektovani rezultat: potiskivanje erosa, čula, duha, mašte<br />
postaje <strong>iz</strong>vor "volje za pobedom". Za Kubertenov sado-mazohistički karakter nije tipična<br />
"ljubav prema moćnima i mržnja prema nemoćnima", kao što je to slučaj kod nacista,(88)<br />
već ljubav prema moćnima i prezir prema nemoćnima koji se <strong>iz</strong>ražava u<br />
instrumental<strong>iz</strong>ovanom "milosrđu". Mržnja je rezervisana za one od kojih Kuberten ima<br />
smrtni strah: za revolucionarni proletarijat.<br />
Kod Kubertenovog pozitivnog buržuja nema neuroze budući da je Kuberten ukinuo<br />
normativnu sferu i lišio čoveka seksualnih potreba, a samim tim i mašte. Ideal<strong>iz</strong>ujući antički<br />
svet Kuberten konstatuje da je "postojeći svet bio sreća". (89) U njemu je već ostvareno<br />
ono čemu čovek teži, tačnije, čovek može da teži samo onome što je već ostvareno u<br />
136
postojećem svetu. Govoreći o snovima Frojd konstatuje: "Ja, oslobeđeno svih etičkih<br />
okova, saglašava se i sa svima zahtevima seksualnog nagona, onima koje je naše estetičko<br />
vaspitanje davno osudilo, i onima koji se protive svima moralnim zahtevima ograničenja.<br />
Težnja za zadovoljstvom - libido, kako mi kažemo - bira svoje objekte bez prepreke, i to<br />
najradije zabranjene." (90) U Kubertenovom pozitivnom svetu nema mesta za maštu koja je<br />
projekcija potisnutog. Kubertenov pozitivni buržuj sanja samo ono što odgovara<br />
"progresu" i interesima evropskih kolonijalnih metropola. Pozitivista Kuberten ukida, po<br />
Fromu, Frojdovo "najveće otkriće": "konflikt <strong>iz</strong>među mišljenja i bivstovanja". (91) Kod<br />
Kubertena sve se odvija "<strong>iz</strong>nad" prirode čoveka koji je po svojoj prirodi "lenja životinja".<br />
On ne računa sa nagonskim potrebama, kao što je to slučaj kod Ničea, već sa "progresom"<br />
kao najvišem stepenu u kome se pojavljuje evolucija. Ljudska priroda određena je prirodom<br />
kapitalističkog poretka: buržuj je najviši oblik u razvoju evolucije i kao takav je<br />
otelotvorenje kapitalističkog "progresa". Jednoznačnost i neprotivrečnost "progresa"<br />
uslovljava i jednoznačnost i neprotivrečnost prirode pozitivnog čoveka u kome se sve<br />
nalazi u funkcionalnom jedinstvu i koji se istovremeno nalazi u funkcionalnom jedinstvu sa<br />
"progresom". To je suština Kubertenove euritmije. Kuberten nastoji da se obračuna s<br />
civil<strong>iz</strong>acijskim ogradama koje sputavaju "borilački instinkt", što znači instinkt za<br />
dominacijom i posedovanjem. On ima za Kubertena onaj značaj koji kod Frojda ima Eros -<br />
kao <strong>iz</strong>raz životne energije i osnov opstanka čoveka. Kuberten ne teži da "ukroti" instinkt<br />
destrukcije i da ga usmeri prema drugim objektima i da pribavi egu vlast nad prirodom, već<br />
da razvije gramzivost u čoveku (buržuju) i na toj osnovi razvije njegov nagon za<br />
dominacijom i posedovanjem. U Kubertenovoj evolucionoj i progresističkoj koncepciji<br />
nema mesta za Frojdov instinkt smrti koji "djeluje u svakom živom stvoru i teži<br />
sjedinjavanju i svođenju života na prvobitne uvjete nežive materije".(92) Budući da se u<br />
Kubertenovom "progresu" <strong>iz</strong>ražava nezaustavljiv tok evolucije živog sveta i da je čovek<br />
najviši oblik u njegovom razvoju, u njemu ne postoji instinkt koji teži da svede život na<br />
prvobitne uslove nežive materije, već neprestano bukti životna snaga koja se ispoljava u<br />
obliku "volje za moć". Ukidanjem nagona za smrću, Kuberten je ukinuo i sukob uzmeđu<br />
Erosa i Tanatosa. Što se tiče "lenje" životinjske prirode čoveka, ona nije suprotnost, već<br />
osnov za razvoj njegovog osvajačko-tlačiteljskog karaktera. Kuberten odbacuje Frojdovo<br />
"načelo Nirvane", a time i "narcistički Eros, prvi stupanj svake erotske i estetske energije,"<br />
koji, po Markuzeu, "nastoji prije svega dostići smirenje"... To je "smirenje u kojem osjetila<br />
mogu opažati i slušati ono što se potiskuje u svakidašnjem radu i razonodi, ono u čemu<br />
zbilja možemo vidjeti, čuti i osjetiti ono što jesmo i ono što su stvari".(93) Kod<br />
Kubertenovog "natčoveka" dominira napetost koja je uslovljena bespoštednim sakaćenjem<br />
ličnosti čoveka i zadacima koje ekspanzivni kapital<strong>iz</strong>am postavlja pred buržuja: on je<br />
fanatik koji je opsednut željom za osvajanjem i bogaćenjem. Što se tiče smrti, ona je uslov<br />
ponovnog rađanja životne snage poretka. "Progres" je večan - čovek je prolazan i njegov<br />
život ima smisla jedino ukoliko je doprineo njegovom razvoju. On kao pojedinac nestaje u<br />
apstraktnom "čovečanstvu" koje se pojavljuje kao puko oruđe "progresa" sa kojim on<br />
uklanja prepreke na svome putu.<br />
Kubertenova doktrina u osnovi je bliska Frojdovoj koncepciji koja svodi civil<strong>iz</strong>aciju<br />
na represiju nad nagonima, koja proističe <strong>iz</strong> "večite primordijalne borbe za opstanak... koja<br />
traje do dana današnjeg". Kod Frojda razlog zbog koga društvo ograničava nagone ima<br />
ekonomsku prirodu : budući da društvo "nema dovoljno sredstava da osigura život svojim<br />
članovima ukoliko oni ne rade, mora se postarati da se broj tih članova ograniči i da se<br />
njihove energije usmjere sa spolnih djelatnosti na njihov rad".(94) Kod Kubertena ne<br />
137
dominira borba društva za opstanak, nego borba <strong>iz</strong>među pojedinaca, klasa i rasa za<br />
opstanak. Ne obezbeđivanje opstanka radom, već obezbeđivanje dominirajućeg položaja<br />
parazitskih klasa i njihovo bogaćenje pljačkom radnih slojeva, predstavlja polazište<br />
Kubertenove doktrine. Potiskivanje nagona ne zasniva se na ekonomskim razlozima<br />
("oskudica"), već pro<strong>iz</strong>ilazi <strong>iz</strong> potrebe da se kod parazitskih klasa razvije bespoštedni<br />
osvajačko-tlačiteljski karakter. Autoritet u društvu ne konstituiše se na osnovama podele<br />
rada, već na osnovama zakona evolucije koji omogućavaju da jači vladaju, a da im se slabiji<br />
pokoravaju. Kuberten ne polazi od civil<strong>iz</strong>acije, već pokušava da vrati čovečanstvo u<br />
"prirodno" stanje u kome ne važe bilo koje civil<strong>iz</strong>acijske norme koje ograničavaju tiraniju<br />
bogataške "elite" nad radnim "masama", s tim što je odnos <strong>iz</strong>među ljudi posredovan<br />
jezuitskim puritan<strong>iz</strong>om i dehuman<strong>iz</strong>ovanom tehnikom. Kuberten se zalaže za neograničeno<br />
dejstvo nagona, ali tako što se ono pojavljuje u obliku bespoštednog borilačkog karaktera i<br />
osvajačko-tlačiteljske prakse. Radi se o potiskivanju takvog ispoljavanja nagona koje vodi<br />
približavanju čoveka čoveku, i o usmeravanju ispoljavanja nagona ka obračunu čoveka<br />
(snažnih, buržoazije) s čovekom (slabih, radnika). Kuberten teži ukidanju svih normi i<br />
institucija koje ograničavaju osvajačko-tlačiteljski karakter buržuja, kao i odnosa i normi<br />
koje pospešuju real<strong>iz</strong>aciju nagona u obliku razvoja međuljudskih odnosa, što znači osećanja<br />
solidarnosti, prijateljstva i ljubavi. Potiskivanje primarnih potreba najvažnije je sredstvo za<br />
razvoj sado-mazohističkog karaktera buržuja pri čemu gramzivost postaje kompenzacija za<br />
neostvarene primarne potrebe. Kod Kubertena nisu nagonska ograničenja nametnuta<br />
oskudicom i radom, kao što je to kod Frojda, već gramzivošću koja je upila u sebe<br />
nagonsku strukturu čoveka i pretvorila ih u potrebu za dominacijom. On zadovoljstvo ne<br />
povezuje sa zadovoljavanjem seksualnog nagona, već sa zadovoljavanjem nagona za<br />
sticanjem i tlačenjem. Kod Kubertena nije seksualni nagon, već gramzivost životni<br />
imperativ parazitskih klasa koji proističe <strong>iz</strong> socijalno darvnističkog ustrojstva društva po<br />
kome pripadnici parazitskih klasa imaju zverinju prirodu, što znači da se njihov opstanak<br />
zasniva na otimanju. To je osnov nagona za sticanjem i gospodarenjem. U gramzivosti je<br />
zverinja priroda čoveka doživela kvalitetni skok posredstvom kapitalističkog principa<br />
"progresa": buržuj je kapitalistički mutirana zver. Sport i telesni dril, koji se zasnivaju na<br />
principu "većeg napora", najvažnije su sredstvo za transformaciju "lenje" životinjske prirode<br />
u aktivističko-gramzivu prirodu i za stvaranje "gospodarske rase". Što se tiče napretka, on<br />
se ne zasniva na radu, već na bespoštednoj borbi za opstanak i dominaciju <strong>iz</strong>među rasa u<br />
kojoj je bela rasa stekla osobenosti koje je čine "superiornom" u odnosu prema "obojenim"<br />
rasama i koja je omogućila da, u liku "bele" buržoazije, postane najviši i konačni oblik u<br />
razvoju živog sveta. Iz toga sledi da je "progres" moguć samo kao dalje "usavršavanje"<br />
bogataško-pljačkaške "elite", što postaje osnov "usavršavanja čovečanstva".<br />
Frojd je, poput Kubertena, lišio čoveka potrebe i sposobnosti da voli i sveo ga na<br />
ubicu, sadistu, zver... Frojd: "Delić rado poricane istine, koja se <strong>iz</strong>a svega toga krije, jeste<br />
da čovek nije krotko biće kome je potrebna ljubav, a ume i da se brani ako ga neko<br />
napadne, već da se zbog svojih nagonskih svojstava mora smatrati u velikoj meri sklonim<br />
agresiji. Bližnji mu, stoga, ne predstavlja samo mogućeg pomagača i seksualni objekt, već i<br />
iskušenje da na njemu zadovolji svoju agresiju, da iskoristi bez naknade njegov rad, da ga<br />
bez njegove saglasnosti seksualno iskoristi, da prisvoji njegovu imovinu, da ga pon<strong>iz</strong>i, da<br />
mu pričini bol, da ga muči i da ga ubije. Homo homini lupus. Ima li kogod hrabrosti da<br />
porekne ovu <strong>iz</strong>reku posle svih životnih i istorijskih iskustava? Po pravilu, svirepa agresija<br />
iščekuje neku provokaciju, ili stavlja u službu neke zamisli čiji bi se cilj mogao postići i<br />
blažim sredstvima. Pod okolnostima koje su za nju povoljne, kada otpadnu duhovne<br />
138
kontra-sile koje je obuzdavaju, ispolji se i spontano, te razobliči čoveka kao divlju zver,<br />
koja ne zna da štedi sopstvenu vrstu. Ko god se podseti grozota seobe naroda, prodora<br />
Huna, takozvanih Mongola pod Džingis-Kanom i Timur-Lenkom, osvajanjanja Jerusalima<br />
koje su <strong>iz</strong>vršili pobožni Krstaši, pa i užasa poslednjeg svetskog rata, moraće pred istinitosti<br />
ovoga gledišta pon<strong>iz</strong>no da pogne glavu."(95) Psihološki profil članova parazitskih klasa,<br />
koji odgovara prirodi vladajućeg pljačkaškog poretka, postaje kriterijum za određivanje<br />
"prave" ljudske prirode. Da stvar bude b<strong>iz</strong>arnija, Frojd nije samo sveo čoveka na patološki<br />
psihološki profil članova parazitskih klasa, već je to učinio i sa životinjama. Kuberten je<br />
bl<strong>iz</strong>ak Frojdu: agresija je prirodna potreba čoveka i putem nje on postiže jedinstvo sa<br />
svojim prirodnim bićem. Međutim, dok Frojd u agresivnim nagonima koji su dubinski<br />
povezani sa seksualnošću vidi neprestanu pretnju opstanku civil<strong>iz</strong>acije i prisiljavaju kulture<br />
da "mobil<strong>iz</strong>ira svako moguće pojačanje" protiv njih,(96) kod Kubertena stvaranje prirodnog<br />
stanja, u kome nesmetano deluje "zakon jačega" i prirodna selekcija, predstavlja<br />
najstabilnije egzistencijalno stanje čovečanstva: u njemu se red i progres nalaze u potpunom<br />
i nerazrušivom jedinstvu. Za Frojda je kapital<strong>iz</strong>am "najviši i najrazvijeniji oblik društvene<br />
strukture"; za Kubertena je kapital<strong>iz</strong>am najviši oblik u razvoju životinjskog sveta, a njegovo<br />
"usavršavanje" se svodi na uklanjanje svih emancipatorskih tekovina čovečanstva koje<br />
mogu da ugroze njegov nesmetani razvoj i na stvaranje "civil<strong>iz</strong>ovanog" zverinjaka u kome<br />
je ukinuta kultura. Po Kubertenu, upravo neograničena agresija omogućava kapital<strong>iz</strong>mu da<br />
preživi.<br />
Frojd ne pravi razliku <strong>iz</strong>među civil<strong>iz</strong>acije i kulture i u kulturi vidi represivni<br />
normativni mehan<strong>iz</strong>am koji drži agresivnu prirodu čoveka pod kontrolom, a ne i mogućnost<br />
za oplemenjivanje nagonske i za razvoj specifične ljudske prirode. Govoreći o Frojdu, From<br />
konstatuje da je "ključni pojam njegovog sistema kontrola".(97) Pri tome, From ima u vidu<br />
socijalni (politički) karakter Frojdove teorije: "Psihološki pojam odgovara društvenoj<br />
stvarnosti. Kao što u društvu manjina upravlja većinom, tako i psihom treba upravljati<br />
pomoću ega i superega. Opasnost od prodora nesvjesnog nosi sa sobom opasnost<br />
društvene revolucije. Potiskivanje je represivni, autoritarni oblik zaštite unutarnjeg i<br />
vanjskog status quo-a. To je, bez sumnje, jedini način otpora društvenim promjenama. Ali<br />
prijetnja silom, da bi se suzbila "opasnost", potrebna je samo u autoritarnim sistemima, gde<br />
očuvanje status quo-a predstavlja najviši cilj."(98) Svodeći prirodu čoveka na agresivnu i<br />
destruktivnu prirodu kapital<strong>iz</strong>ma, Frojdova teorija otvara vrata za uspostavljanje<br />
totalitar<strong>iz</strong>ma. Opstanak društva moguć je samo ukoliko postoje represivne društvene<br />
institucije koje mogu efikasno da drže čoveka pod kontrolom. Razvojem kapitalističke<br />
destrukcije, koja uslovljava sve agresivnije i destruktivnije ponašanje čoveka, nameće se<br />
potreba za povećavanjem represije nad čovekom. Umesto da je "pozitivna" energija čoveka<br />
usmerena na iskorenjivanje uzroka destruktivnog ponašanja, ona je usmerena na stvaranje<br />
od "društva" koncentracionog logora kapital<strong>iz</strong>ma - koji je osnovni generator destrukcije.<br />
Govoreći o protivrečnostima Frojdove teorije Markuze konstatuje: "Samo, Freud ponovno<br />
pokazuje da taj represivni sistem zaista ne rješava sukob. Civil<strong>iz</strong>acija zapada u razornu<br />
dijalektiku: stalna ograničavanja Erosa oslabljuju konačno životne nagone i tako ojačavaju i<br />
oslobađaju one iste snage protiv kojih su "mobil<strong>iz</strong>irani" - snage razaranja."(99) Kuberten u<br />
agresivnim nagonima vidi isto što i Frojd, ali umesto za njihovo ograničavanje, on se zalaže<br />
za njihovu nesmetanu real<strong>iz</strong>aciju : oni postaju glavno "antropološko" sredstvo za obračun s<br />
kulturom i stvaralačkim bićem čoveka. U ograničavanju agresivnih nagona Kuberten, poput<br />
Ničea, vidi slabljenje životne snage vladajuće klase koja se sastoji u tiranskoj volji za moć<br />
koja je osnovna integrativna snaga društva i nosilac progresa. Kod Kubertena postoji<br />
139
sučeljavanje <strong>iz</strong>među nagona i civil<strong>iz</strong>acije utoliko što je civil<strong>iz</strong>acija sa svojim normama i<br />
institucijama sputala najvažniji nagon čoveka: nagon za osvajanjem i dominacijom. Osnovi<br />
zadatak olimpijske doktrine i prakse je da ukloni sve civil<strong>iz</strong>acijske ograde koje sputavaju<br />
razvoj volje za moć nove "gospodarske rase". Kuberten nije protiv represije, ali je protiv<br />
represivnih institucija koje, u vreme uspona "masa", ograničavaju samovolju vladajuće klase<br />
i samim tim slabe njihovu volju za moć - koju Kuberten poistovećuje sa životnom moći. On<br />
se opredeljuje za neposredni obračun "elite" s "masama" pri čemu će doći do potpune<br />
real<strong>iz</strong>acije instinkta za gospodarenjem - koji je privilegija "gospodarske rase". Kod<br />
Kubertena životna snaga, u vidu agresivnih nagona, postaje moć koja kida okove kulture i<br />
vodi čoveka ka uništenju svega ljudskog. Kuberten nastoji da stvori civil<strong>iz</strong>aciju bez kulture,<br />
tačnije, civil<strong>iz</strong>aciju u kojoj je uklonjeno sve ono što može da oplemeni čoveka. U tom<br />
smislu Kuberten se zalaže za uklanjanje svih prepreka koje ograničavaju instinktivnu<br />
prirodu čoveka i za ostvarivanje potpunog jedinstva čoveka sa njegovom nagonskom<br />
prirodom, u kojoj neprikosnoveno dominira nagon za dominacijom. Istovremeno,<br />
insistirajući na "progresu" Kuberten je uneo u svoju koncepciju moć koja pruža mogućnost<br />
da se ovlada prirodom i radnicima, ali koja istovremeno potiskuje i degeneriše nagone<br />
budući da je njihova real<strong>iz</strong>acija posredovana apsolut<strong>iz</strong>ovanim principom učinka. Životna<br />
energija čoveka, koja se zasniva na njegovoj nagonskoj prirodi, prenosi se na nauku i<br />
tehniku, glavna oruđa fatalnog "progresa", i postaje sredstvo za uništavanje života. Sukob<br />
<strong>iz</strong>među ida i ega postaje oblik u kome superego, kao otelotvorenje ekspanzionističkog<br />
duha monopolističkog kapital<strong>iz</strong>ma, uništava nagonsko i kulturno biće čoveka. U tom<br />
kontekstu, Kubertenova koncepcija ne poznaje Frojdovu "nelagodnost u kulturi" jer se<br />
obračunava kako s kulturom, tako i s erotskim bićem čoveka: ona predstavlja<br />
"prevazilaženje" kako incesta, tako i svih drugih oblika seksualnog opštenja.<br />
Polazeći od Frojdove koncepcije o strukturi ličnosti, moglo bi se, samo uslovno, reći<br />
da Kubertenova "lenja" životinjska priroda odgovara idu, a da osvajačko-tlačiteljski<br />
karakter predstavlja ego - koji je pod kontrolom superega koji je otelotvorenje "progresa"<br />
u čoveku i koji usmerava ego da se obračunava s njegovom nagonskom prirodom da bi se<br />
na taj način dobila energija koju će on transformisati u osvajačko-tlačiteljsku praksu.<br />
Međutim, kod Kubertena superego nema normativnu prirodu i ne pojavljuje se u čoveku<br />
kao moralna svest (savest), već proističe <strong>iz</strong> životnih "okolnosti" i deluje na čoveka putem<br />
logike odnosa koji se zasnivaju na "pravu jačega" i prirodnoj selekciji. Budući da je<br />
Kuberten ukinuo istoriju "progresom" i da je prošlost i budućnost postavio u istu<br />
vremensku ravan, kod njega se superego ne zasniva na sučeljavanju <strong>iz</strong>među prošlog i<br />
budućeg, pogotovu ne na sučeljavanju <strong>iz</strong>među nužnosti i slobode, budući da je sloboda<br />
nemoguća. Govoreći o osećaju krivice koja se <strong>iz</strong>ražava kao "potreba za kažnjavanjem",<br />
Frojd konstatuje: "Civil<strong>iz</strong>acija, dakle, stječe prevlast nad pojedinčevom opasnom željom za<br />
agresijom time što ga čini slabijim i razoružava ga uspostavljanjem posrednika, unutar<br />
njega, koji ga nadgledava, kao što garn<strong>iz</strong>on nadgledava osvojeni grad."(100) Kuberten je<br />
lišio buržuja odgovornosti za njegova (zločinačka) dela, kao i moralne svesti (savesti), i na<br />
taj način ukinuo je mogućnost za Frojdovo "preobraženje destruktivnosti u<br />
samokažnjavajuću savjest".(101) Mazoh<strong>iz</strong>am njegovog "pozitivnog čoveka" ne proističe <strong>iz</strong><br />
potrebe za samokažnjavanjem, već <strong>iz</strong> potrebe da "pobedi" svoju "lenju" životinjsku prirodu<br />
koja je kočnica "progresu".<br />
Kuberten nije "pacifist" poput Frojda koji, u pismu Ajnštajnu, konstatuje da pacifisti<br />
poseduju "konstitucijsku intoleranciju prema ratu",(102) što znači da uspevaju da potisnu<br />
svoje instinkte, već u ratu vidi najviši oblik prirodne selekcije na kojoj se zasniva "progres" i<br />
140
"usavršavanje" bele rase. Što se tiče hrišćanskih ideja da su "ljudi braća", "ljubi bližnjeg<br />
svoga", suprotstavljanje nasilju ("Ne ubij!"), činjenje dobra kao najviši ljudski <strong>iz</strong>azov, a<br />
posebno da je čovek, po svojoj biti "božansko biće", što znači da ima pravo na dostojanstvo<br />
i poštovanje nezavisno od rasne pripadnosti i društvenog položaja - one predstavljaju za<br />
Kubertena budalaštinu. Polazeći od principa prirodne selekcije i "zakona jačega"<br />
Kubertenova najvažnija zapovest glasi: udri bližnjeg svog, pogotovu ako je slabiji od tebe!<br />
"Na terenu nema prijatelja, već samo neprijatelja" - jedno je od "zlatnih pravila" sporta koje<br />
je utemeljeno u Kubertenovoj olimpijskoj doktrini. Sport je priprema za rat i sve mora biti<br />
podređeno razvoju bespoštednog borilačkog karaktera i fanatične svesti. Kuberten u<br />
pokušaju pacifikovanja (buržoaske) mladeži vidi najgori zločin, pogotovu ako se ono<br />
nastoji postići razvojem afektivne prirode čoveka i na njoj zasnovanih međuljudskih odnosa.<br />
Sada postaje jasnije zbog čega se kod Kubertena, kao i u građanskoj filozofiji igre, ne<br />
pominje ljubavna igra. Ne radi se samo o tome da se "doživljavanjem ljubavi uklanja<br />
potreba za iluzijama", kako to konstatuje From,(103) već se dovodi u pitanje mehan<strong>iz</strong>am sa<br />
kojim se erotska energija preobražava u agresivno ponašanje i na taj način stvara<br />
bespoštedni borilački karakter. Kuberten je bio svestan da ljubav vraća čoveka njegovom<br />
ljudskom biću i razara beliciozni fanat<strong>iz</strong>am ("takmičarsku motivaciju") sa kojim on nastoji<br />
da ga zatruje. On napada devojke zbog njihovog "zavodničkog ponašanja", jer se seksualna<br />
energija buržoaske mladeži usmerava prema ženi i na taj način se razbija fanatična<br />
usresređenost na osvajačko-tlačiteljski aktiv<strong>iz</strong>am. U tom kontekstu treba sagledati i<br />
Kubertenovo odlučno suprotstavljanje učešću žena na javnim takmičenjima, kao i<br />
zajedničkim igrama dečaka i devojčica.<br />
Kod Kubertena vladajuća klasa ekskluzivni je nosilac volje za moć i samim tim<br />
progresa, što znači da kod nje dolazi do ekspanzije agresivnih nagona i samim tim do<br />
erupcije libida. Radne mase prepuštene su na milost i nemilost iscrpljujućem radu koji slabi<br />
njihove nagone i na taj način životnu snagu, čineći ih sve zavisnijim od "volje za moć"<br />
buržoazije uprkos tome što su oni nosioci reproduktivnih procesa i što stiču znanja koja ih<br />
čine superiornim u odnosu prema njihovim gospodarima. Zato je sport sredstvo za<br />
"disciplinovanje" radnika istovremeno kada je sredstvo za razvoj osvajačko-tlačiteljskog<br />
karaktera kod buržuja. Kuberten ne usmerava, poput mnogih drugih građanskih<br />
"humanista", čoveka na bekstvo od patnje, već traži od njega da u trpljenju nepravde i u<br />
dodvoravanju svojim gazdama pronađe "sreću". U tom kontekstu, on se naslanja na<br />
hrišćanskog čoveka koji u mučenju tela vidi najviši oblik "pobede" nad svojim prirodnim<br />
bićem. Budući da nastoji da obogotvori postojeći svet nepravde i da uništi svaki otpor<br />
čoveka prema njemu, Kuberten je od "uživanja" u trpljenju nepravde napravio najviši<br />
princip njegove socijalne teorije : stvaranje mazohističkog karaktera kod potlačenih jedan je<br />
od najvažnijih ciljeva njegove "utilitarne pedagogije". Sve ono što se pojavljuje kao<br />
mogućnost za razvoj otpora nepravedenom svetu postaje u Kubertenovoj "utilitarnoj<br />
pedagogiji" sredstvo za integraciju čoveka u postojeći svet.<br />
Na kraju treba reći i to da nije samo strah od radnih "masa" uslovio Kubertenovu<br />
histeričnu agresivnost. Patuljasti rast, piskav glas, bolni debakl u vojnoj akademiji zbog<br />
telesne inferiornosti, i ono što je najvažnije - strah od žena, sve je to uticalo na formiranje<br />
njegovog patološkog odnosa prema "slabima". Nesposoban da posegne za falusom<br />
Kuberten, poput Ničea, poseže za bičem.<br />
Stvaranje "pozitivnog čoveka"<br />
141
Osnovni cilj Kubertenove olimpijske doktrine i prakse je stvaranje pozitivnog društva<br />
stvaranjem "novog (pozitivnog) čoveka". Otuda "utilitarna pedagogija" zauzima centralno<br />
mesto u Kubertenovoj olimpijskoj doktrini. Krajnji cilj njegove olimpijske pedagogije je<br />
konačno i bespovratno uništenje svega onoga što može da dovede u pitanje uspostavljeni<br />
klasni poredak i stvaranje društva u kome će biti real<strong>iz</strong>ovane ideje vodilje Francuske<br />
građanske revolucije. Kubertenov "novi čovek" predstavlja završni oblik kapitalističkog<br />
degenerisanja čoveka.<br />
Uprkos tome što se obračunava s normativnom sferom, Kubertenova "utilitarna<br />
pedagogija" zasniva se na stvaranju modela čoveka koji ne polazi od individualnih,<br />
intelektualnih, duhovnih, emotivnih i telesnih specifičnosti čoveka, već od klasnog, rasnog i<br />
patrijalhalnog ustrojstva društva. U tom smislu ona sadrži dve posebne oblasti : pedagogiju<br />
za vladajuću bogatašku "elitu" (buržoaziju) i pedagogiju za potlačene (radne "mase", "niže<br />
rase" i ženu). Cilj prve oblasti je stvaranje od evropske buržoazije "gospodarske rase" koja<br />
će biti u stanju da zauvek održi dominaciju nad radnicima i ženom i osvoji svet; cilj druge<br />
oblasti je stvaranje "dobrih radnika", pokornih "nižih rasa", kao i pokorne žene. Olimpijska<br />
pedagogija ne polazi od neotuđivih ljudskih i građanskih prava čoveka, već od strateških<br />
interesa monopolističkog kapital<strong>iz</strong>ma koji se pojavljuju u obliku apsolut<strong>iz</strong>ovanog "prava<br />
jačega" otelotvorenog u buržoaskoj "eliti". Nepremostivi egzistencijalni antagon<strong>iz</strong>am<br />
<strong>iz</strong>među parazitskih klasa i potlačenih uslovljava beskompromisni i naturalistički karakter<br />
Kubertenove olimpijske pedagogije : potčinjeni bukvalno imaju isti onaj položaj u odnosu<br />
prema vladajućoj "eliti" kao što biljojedi imaju prema zverima. Zato Kuberten tvrdi da su<br />
ljudi kao individue međusobno samo "formalno" isti. Drugim rečima, ljudi samo liče jedni<br />
na druge, ali imaju različitu ljudsku vrednost - zavisno od toga kojoj rasi, klasi i polu<br />
pripadaju. Njihova "različitost" uslovljena je njihovim različitim društvenim ulogama koje<br />
im je nametnuo vladajući poredak: bogati su predodređeni da osvajaju i vladaju, a potčinjeni<br />
da rade. Iz toga proističe da "usavršavanje" buržoaske klase podrazumeva poboljšavanje<br />
njenih odlika kao gospodarske rase (klase), dok "usavršavanje" potlačenih podrazumeva<br />
uništavanje njihovog slobodarskog dostojanstva i razvoj "miroljubivog" karaktera i<br />
slugerajske svesti. Stvaranje "gospodara", s jedne, i stvaranje "kultivisanih" robova, s druge<br />
strane - to je najvažniji "praktični" cilj Kubertenove "utilitarne pedagogije".<br />
Ono što je zajedničko klasnim pedagoškim modelima, i što postaje osnov "opštečovečanskog"<br />
(olimpijskog) pedagoškog modela, je to što se oba obračunavaju s umom,<br />
igračkom prirodom čoveka (maštom, erosom, spontanošću), osećanjem za solidarnost,<br />
kritičkim umom, stvaralačkim potencijalima, slobodarskim dostojanstvom, moralnim<br />
rasuđivanjem : i jedan i drugi odgovaraju idealu pozitivnog čoveka koji predstavlja ukidanje<br />
emancipatorskog nasleđa čovečanstva. Kubertenov humanite nije samo ukidanje<br />
normativnog modela čovečnog koji je osnov ljudskog samoprepoznavanja, već i oblik<br />
telesne i mentalne degeneracije čoveka. Patološki psihološki profil imperijalističkog<br />
buržuja, koji se zasniva na nezajažljivoj gramzivosti, postaje osnov mentalnog profila<br />
Kubertenovog "uzornog" građanina. Izvorna potreba čoveka za čovekom pretvara se<br />
putem Kubertenove "utliitarne pedagogije" u "potrebu" čoveka da se sadistički iživljava na<br />
čoveku, što kulminira u njegovoj "potrebi" da ubija ljude i u tome pronađe najviše<br />
"zadovoljstvo". I Kubertenov model odnosa pater familias-a prema ženi jasno govori da<br />
Kubertenova "utilitarna pedagogija" podrazumeva mentalnu degeneraciju čoveka:<br />
Kubertenov buržuj ne samo da ne nastoji, već nije u stanju da prema ženi ima emotivni i<br />
142
erotski odnos, i može da se odnosi prema njoj jedino kao prema inkubatoru i objektu za<br />
seksualno pražnjenje. Govoreći o Kubertenovom odnosu prema ženi Bulonj konstatuje da<br />
je Kuberten bio "nepopravljivi ženomrzac" (104) što ukazuje na njegovu bolnu osakaćenost<br />
koja je, pored ostalog, uslovila Kubertenovo profiliranje mentalnih osobenosti njegovog<br />
uzornog buržuja.<br />
Osnovno antropološko polazište Kubertenove koncepcije je stav da je čovek po<br />
svojoj prirodi "lenja životinja". Tokom borbe za opstanak bela rasa, oličena u evropskoj<br />
bogataškoj "eliti", doživela je mutaciju i stekla osobenosti koje je čine "superiornom" u<br />
odnosu prema "obojenim rasama". Buržuj je za Kubertena samo jedan od istorijskih oblika<br />
u kome se pojavljuje bogataška "elita" i u tom smislu otelotvorenje "gospodarske rase".<br />
Njeni pripadnici su inteligentniji, telesno snažniji, imaju "čistu krv", što im omogućava da<br />
očuvaju i razviju svoje "plemenite" rasne odlike, i što je najvažnije - poseduju superiorni<br />
borilački karakter. Buržoazija, dakle, ima genetske predispozicije koje stvaraju osnov za<br />
prevazilaženje njene "lenje" životinjske prirode i razvoj gospodarskog karaktera, za razliku<br />
od pripadnika radnih "masa", "nižih rasa" i žene - koji su genetski predodređeni da budu<br />
robovi. Kuberten je pred sobom imao kao uzor antičko društvo i model aristokratije i roba.<br />
Otuda on toliko insistira ne samo na ekskluzivnom karakteru i svesti, već i na telesnoj<br />
ekskluzivnosti buržuja. U socijalno darvinističkom kontekstu, radi se o stvaranju modela<br />
(dresirane) zveri i modela ovce. Osnovna uloga sporta je da kod "gospodarske rase" razvije<br />
gospodarski, a kod potlačenih podanički karakter : njih sport treba da "nauči" da poštuju<br />
poredak u kome vladaju jači i "usisa" ih u duhovnu orbitu kapital<strong>iz</strong>ma na nivou<br />
"civil<strong>iz</strong>ovanih" robova. Imajući u vidu Kubertenovo nastojanje da od olimp<strong>iz</strong>ma stvori<br />
univerzalno političko sredstvo za rešavanje svih socijalnih problema i obezbeđivanje<br />
stabilnog razvoja kapital<strong>iz</strong>ma, može se reći da je Kubertenova "utilitarna pedagogija" u<br />
svojoj biti socijalna pedagogija (profilaktika), a njegova antropologija samo prirepak<br />
njegove socijalne (političke) teorije.<br />
Kuberten naglašava da je najveća Arnoldova zasluga to što je od telesnih vežbi<br />
(sporta) stvorio sredstvo za moralnu <strong>iz</strong>gradnju čoveka (buržuja) - što postaje<br />
neprikosnoveni uzor za Kubertenovu "utilitarnu pedagogiju". Veličajući Arnoldovu<br />
pedagogiju, Kuberten konstatuje: "Mišići su dobili zadatak da obave posao moralnog<br />
vaspitača. To je, u modernim uslovima, primena jednog od najkarakterističnijih principa<br />
starogrčke civil<strong>iz</strong>acije : stvoriti od mišića najvažniji faktor u moralnom obrazovanju". (105)<br />
I dalje:"..; nije duh taj koji stvara karakter, već je to telo. Čovek antike je to znao, a mi to s<br />
dosta muke ponovo učimo".(106) Radi se o jednom od najpogubnijih uputstava<br />
Kubertenove "utilitarne pedagogije" - na kojem se temelji čitava teorija i praksa tzv.<br />
"telesne kulture" XX veka, kao i sporta - koje <strong>iz</strong>dvaja telesno vežbanje <strong>iz</strong> sfere kulture (što<br />
je primenjeno i u tzv. "telesnom vaspitanju" u školama) i svodi ga na istrument za razvoj<br />
dehuman<strong>iz</strong>ovanog borilačkog karaktera. Međutim, Kubertenova tvrdnja da "nije duh taj<br />
koji stvara karakter, već je to telo" potpuno je besmislena jer osnov Kubertenove<br />
pedagogije nije poštovanje i spontani razvoj prirodnih potreba i osobenosti tela, već njihovo<br />
sakaćenje putem određenih telesnih vežbi da bi se na taj način dobio određeni karakter.<br />
Radi se o normativnom modelu koji se nameće čoveku od detinjstva u vidu "okolnosti"<br />
koje podrazumevaju bespoštednu borbu za opstanak u kojoj čovek mora da tlači druge - ili<br />
da bude tlačen, kao i o telesnim vežbama koje se svode na militaristički dril. Telesne vežbe<br />
(dril) na kojima Kuberten insistira projekcija su vladajuće ideologije koja predstavlja<br />
obračun s emancipatorskim nasleđem građanskog društva bez koga nema ni moderne<br />
(emancipovane) ličnosti. One postaju sredstvo sa kojim vladajući poredak nastoji da potisne<br />
143
i osakati one osobenosti čoveka (organ<strong>iz</strong>ma) koje su uslov za razvoj celovite i istinski<br />
srećne ličnosti i od njega stvori oruđe za post<strong>iz</strong>anje antiljudskih (antidruštvenih) ciljeva.<br />
Stvaranje "novih ljudi" koji su lišeni ljudskosti osnovni je cilj Kubertenove pedagogije.<br />
Kuberten je oduševljen Arnoldom jer je u njegovoj reformi telesnog vaspitanja u<br />
Ragbiju pronašao <strong>iz</strong>vorište kolonijalne snage britanske imperije. Govoreći o Arnoldu<br />
Kuberten konstatuje: "Bio je jedan od velikih Engleza koji je, sredinom 19.veka, učinio<br />
velika dela za dobrobit čovečanstva. Arnold je, naime, nastojao da u sportu pronađe<br />
najveću pokretačku snagu u ljudskom vaspitanju - nešto do čega niko ranije nije došao. Isto<br />
tako, bio je prvi koji je nastojao da putem njega <strong>iz</strong>gradi čoveka i građanina ne samo telesno,<br />
već moralno i socijalno. Tako se on poslužio sportom kao najdelotvornijim i<br />
najpouzdanijim elementom telesnog i duhovnog usavršavanja koje čovek, kada je u pitanju<br />
razvoj mladih, ima na raspolaganju". Radi se o "čudesnom preobražaju školskog<br />
obrazovanja" u Engleskoj, "koji je prvi i osnovni uzrok razvoja svih onih moći od kojih je<br />
britanska imperija u poslednje vreme imala koristi".(107) Kuberten, na tragu pedagogije<br />
Tomasa Arnolda, dolazi do zaključka da su "mišići i karakter" ono najvažnije za one koji<br />
hoće "da osvoje svet". "Zbog čega to", pita se Kuberten, "što se u Velikoj Britaniji<br />
pokazalo tako uspešno, ne bi moglo da se primeni u Francuskoj?"(108) Fanatični<br />
nacionalista Kuberten opsednut je idejom da obezbedi Francuskoj "vodeću ulogu među<br />
nacijama". Putem prirodnog ili božanskog zakona jedna visokorazvijena industrijska<br />
civil<strong>iz</strong>acija mora da zadobije kolonijalno carstvo da bi došla do sirovina i da bi pokazala<br />
svoju snagu. U ovom pogledu Kuberten se svrstava u duhovnu tradiciju Bara, Gobinoa i<br />
Lioteja. Treća francuska republika je, po Bulonju, "ispunila njegove želje".(109) U periodu<br />
do 1915. godine Kuberten, po Bulonju, zastupa stanovišta "militantnog imperijal<strong>iz</strong>ma".<br />
(110) On ne zagovara ratnu odmazdu protiv Nemačke, jer će na taj način obe zemlje samo<br />
<strong>iz</strong>gubiti, već predlaže Nemačkoj da sa Francuskom podeli Afriku i Aziju.(111) Kuberten<br />
stvara svoju pedagogiju za buržoasku "elitu" u nastojanju da stvori kolonijalne falange koje<br />
imaju "svetu misiju" da osvoje svet. Zbog toga je za Kubertena pacifističko vaspitanje<br />
buržoaske mladeži najveći zločin. "Momci koji uče da komanduju na utakmicama, uče da<br />
komanduju Indijcima" - osnovni je "pedagoški" postulat Kubertenove olimpijske pedagogije<br />
namenjene "gospodarskoj rasi".(112)<br />
Osnovni smisao Kubertenove "utilitarne pedagogije" nije stvaranje "zdravog tela",<br />
već stvaranje pozitivnog karaktera i svesti i određenih međuljudskih odnosa, u krajnjem -<br />
pozitivnog društva. Otuda kod Kubertena proces vaspitanja (stvaranje "pozitivnog"<br />
karaktera) prethodi procesu obrazovanja. "Prva među istinama koje je Kuberten usvojio"<br />
čitajući Arnolda jeste, po Bulonju, "istina da je vaspitanje važnije od obrazovanja.(...) On je<br />
tu praksu prihvatio bez ikakvih ograda : Kuberten hvali britanski školski sistem zato što je<br />
u njemu vaspitanje pomoću koga se stvaraju muževni ljudi i <strong>iz</strong>građuju ličnosti jake volje<br />
dobilo prednost nad obrazovanjem koje pruža znanje i obogaćuje duh. Vaspitačev zadatak<br />
"ne sastoji se u tome da stvara robove, nego gospodare! - gospodare koji mnogo ranije<br />
nego što im to zakon pr<strong>iz</strong>naje postaju slobodni da se služe onim što je podređeno i da ga<br />
zloupotrebljavaju"."(113) Bulonj konstatuje da je najvažnije Kubertenovo pedagoško<br />
pravilo, koje je usvojio od Arnolda, da "mladić sam određuje svoju sudbinu". Iz toga, po<br />
Bulonju, sledi da "sloboda mora da odredi odnose <strong>iz</strong>među učenika".(114) "Sloboda"<br />
postaje "prirodno pravo" jačih da pokore slabije ne vodeći računa o njihovim elementarnim<br />
ljudskim i građanskim pravima. Po Kubertenovoj doktrini čovek se ne rađa slobodan, već<br />
kao gospodar ili rob, zavisno od toga kojoj klasi, rasi i polu pripada i to je nepromenljivi<br />
osnov društvenog strukturiranja. Iz toga sledi da je besmisleno (što za utilitaristu Kubertena<br />
144
znači "štetno") vaspitanje koje teži stvaranju slobodnih ljudi. Radi se o nastojanju da se<br />
stvore ljudi koji su lišeni osećanja za solidarnost i toleranciju, kao i moralne odgovornosti<br />
za svoje postupke. Ono što je za Kubertena bilo od najvećeg značaja u Arnoldovoj<br />
pedagogiji je davanje privilegije telesno jačim učenicima da sirovom snagom primoravaju<br />
slabije učenike da im se pokore, i odbacivanje prava slabijih da se suprotstave tlačenju.<br />
Škola postaje svojevrsni "civil<strong>iz</strong>ovani" zverinjak i kao takva priprema buržoaske omladine<br />
za ispunjavanje njene najvažnije "socijalne dužnosti": uspostavljanje neprikosnovene vlasti<br />
nad radnicima i ženom i ostvarivanje "kolonijalne misije". Kao što smo videli, suština<br />
Kubertenovog elit<strong>iz</strong>ma svodi se na "prirodnu selekciju" - "u koledžima je kao i u svetu :<br />
slabe ličnosti bivaju odstranjene".(115) Sport postaje trening za život i način vršenja<br />
"prirodnog odabira" da bi se formirala "elita" najsnažnijih i najbeskrupuloznijih koji će biti<br />
pokretačka snaga u kolonijalnoj ekspanziji i glavna snaga za obezbeđivanje socijalnog mira<br />
kod kuće. O tome Urlike Prokop : "Da bi učvrstio sport kao instituciju, da bi praktično<br />
primenio njegove disciplinirajuće funkcije - hijerarhijsko mišljenje, kontrolu mašte i<br />
spontanosti, spremnost za <strong>iz</strong>vršavanje zadataka - i da bi osposobio građansku Francusku za<br />
birokrat<strong>iz</strong>aciju i za vođenje imperijalističke politike, Kuberten je nastojao da na<br />
međunarodnom planu uvede mehan<strong>iz</strong>am koji je Tomas Arnold uspešno primenio na<br />
području javnih škola - konkurenciju".(116) Kuberten: "Preostaje jedno sredstvo:<br />
međunarodno takmičenje. U njemu leži budućnost. Morali bi se uspostaviti kontakti <strong>iz</strong>među<br />
mlade francuske atletike i nacija koje se već duže bave sportom. Moralo bi se obezbediti da<br />
se ovi kontakti redovno obnavljaju i da (njihov) ugled ne bude doveden u pitanje."(117)<br />
U Arnoldovoj pedagogiji Kuberten će pronaći još jedan detalj koji će postati osnov<br />
njegove pedagogije : "Sportiste uvek <strong>iz</strong>nova uče same okolnosti, tako da im neminovnost<br />
naređenja, kontrole, poretka postaje očigledna".(118) Boreći se za primenu Arnoldovog<br />
vaspitnog sistema u francuskim školama, Kuberten konstatuje da u grupama koje se<br />
formiraju na osnovu konkurencije mladi uče ono što je prihvatljivo i za društvo : da<br />
prihvate poredak u kome vladaju stariji, inteligentniji, snažniji.(119) "Kvalitet" Kubertenove<br />
pedagogije je u tome što on ne nastoji da utiče neposredno na svest ljudi (dece)<br />
propagiranjem određenih normi, već tako što će ih dovesti u "okolnosti" koje će ih<br />
primorati da se ponašaju na takav način (što znači da od detinjstva prihvate takve<br />
međusobne odnose) koji će dovesti do stvaranja karaktera lojalnog i upotrebljivog<br />
građanina - što će postati osnov na koji će se nakalemiti odgovarajuća normativna svest. O<br />
tome Niče: "Ne "popravljati" ljude, ne govoriti im o kakvom moralu, kao da je dat bilo<br />
kakav "moral po sebi" ili neki idealan tip čoveka uopšte: nego stvarati okolnosti u kojima<br />
su jači ljudi neophodni : ovima će s njihove strane biti potreban jedan moral koji snaži (ili,<br />
bolje rečeno, <strong>iz</strong>vesna telesno-duhovna disciplina), i oni će ga prema tome i imati!"(120)<br />
Kuberten je bl<strong>iz</strong>ak Ničeu, s tim što on daje poseban značaj navici da se ponaša po<br />
komandama : "Dečaci koji dolaze u regimentu, već dobro upoznati s instrumentima sporta,<br />
i pošto su navikli da se ponašaju po komandama, poseduju dvostruku prednost; ne samo<br />
da već znaju deo onoga što bi trebalo da nauče, nego uče preostalo mnogo lakše; ne samo<br />
da su bolje pripremljeni za savladavanje napora, nego će, za njih, napor biti manji."(121)<br />
Okolnosti, što znači bespoštedna borba za opstanak, ukidaju svaku mogućnost <strong>iz</strong>bora i<br />
nameću čoveku postojeći poredak kao jedino moguć. "Očiglednost" isključuje kako znanje,<br />
tako i razmišljanje o uzročosti, prividu i suštini, lažnom i istinskom, dobrom i lošem... Za<br />
Kubertena je život koji se zasniva na principu prirodne selekcije i "prava jačega" <strong>iz</strong>vorište<br />
sporta. On postaje neposredni ("spontani") oblik stvaranja od društva "civil<strong>iz</strong>ovanog"<br />
čopora, što postaje osnov "neutralnosti" Kubertenove "utilitarne pedagogije". Ljudi treba<br />
145
da postanu neprijatelji pre nego što se u njima razvije ljudskost, da bi na zverinji karakter<br />
bila nasađena odgovarajuća normativna svest - bez ikakvog ljudskog otpora. Kubertenova<br />
pedagogija ne polazi od društva kao zajednice ravnopravnih i bliskih ljudi (sloboda,<br />
jednakost, bratstvo), već od egzistencijalnih zahteva koje pred čoveka postavlja<br />
kapitalističko društvo. "Borba svih protiv svih" i "čovek je čoveku vuk", kao najvažniji<br />
životni principi kapitalističkog društva, određuju karakter "uzornog građanina" kome<br />
odgovara određeni "model" tela i telesnog pokreta kome treba težiti.<br />
Kuberten tvrdi da njegova pedagogija ima za cilj razvoj karaktera čoveka nezavisno<br />
od vrednosnih opredelenja. "I kriminalci su hrabri" - konstatuje Kuberten. Nije slučajno što<br />
Kuberten poredi kriminalce, a ne borce za slobodu, i pripadnike vladajućih klasa:<br />
bespoštedni agresivni i pljačkaški mentalitet je zajedničko svojstvo kriminalaca, aristokrata i<br />
buržuja. Kao što po Šileru "vaspitanje putem umetnosti postaje vaspitanje za umetnost",<br />
tako vaspitanje putem bezumnog borilačkog telesnog aktiv<strong>iz</strong>ma postaje vaspitanje za<br />
ubijanje i pro<strong>iz</strong>vodnju "topovskog mesa" (Bloh). Izvorno stanovište Kubertenove "utilitarne<br />
pedagogije", da je "bitka na Vaterlou dobijena na sportskim poljima koledža Itona", na<br />
najbolji način upućuje na osnovni smisao Kubertenove olimpijske doktrine. Način na koji se<br />
stiče i razvija "snažna volja" i stiče "hrabrost" od odlučujućeg je značaja za stvaranje<br />
ličnosti. Podvala Kubertenovog "objektiv<strong>iz</strong>ma" je u tome što nisu mišići, već je priroda<br />
telesnih vežbi i način telesnog vežbanja, tačnije, odnos čoveka prema čoveku i odnos<br />
čoveka prema samome sebi, viđen u celokupnosti njegovog ljudskog razvoja, ono što utiče<br />
na stvaranje ličnosti čoveka. Zato je boks osnovna disciplina Kubertenove utilitarne<br />
pedagogije i glavno sredstvo za vaspitanje dece od najnižeg uzrasta, a ne gimnastika ili<br />
planinarenje, pogotovu ne umetnost. Nije slučajno što Kuberten, koji se inače neprestano<br />
poziva na antiku, nigde ne pominje muziku kao sredstvo za vaspitanje čoveka. Ono što je<br />
za Kubertena najvažnije je da spreči da se u čoveku razvije osećanje zajedništva i<br />
solidarnosti - glavni razlog što je Kuberten bio čak i protiv kolektivnih sportova. Homo<br />
homini lupus, to je polazište Kubertenove "vrednosno neutralne" koncepcije.<br />
Princip "prirodne selekcije" predstavlja suštinu Kubertenovog "takmičenja". Potreba<br />
čoveka da razvije svoje univerzalne stvaralačke moći, i na toj osnovi stekne poštovanje u<br />
zajednici, "pretvara se" putem sporta u "potrebu" čoveka da "bude bolji od drugih" tako što<br />
će se boriti protiv njih i pobeđivati ih : sport postaje simbolični oblik borbe za dominaciju<br />
uklanjanjem slabijih <strong>iz</strong> borbe za mesto pod suncem. On postaje način obračuna s kulturnim i<br />
slobodarskim bićem čoveka, i stvaranje egoističnih pojedinaca kojima je čovek "protivnik" i<br />
kao takav sredstvo za zadovoljavanje privatnih interesa. Umesto da je čovek, posredstvom<br />
njegove slobodarsko-stvaralačke prakse, čoveku ogledalo njegove ljudskosti on<br />
posredstvom sporta postaje (krivo) ogledalo neljudskog. Egzistencijalna logika koja važi u<br />
životinjskom svetu postaje osnovno <strong>iz</strong>vorište i uporište sporta. Sa njim treba prevazići<br />
"lenju" životinjsku prirodu čoveka i stvoriti od čoveka svojevrsnu nad-zver koja se<br />
pojavljuje kao najviši oblik u razvoju živog sveta. Govoreći o Arnoldu, Kuberten ističe da<br />
je suština njegove pedagogije stvaranje takvih međuljudskih odnosa koji odgovaraju<br />
socijalno darvinističkom modelu življenja, što znači bespogovorno potčinjavanje čoveka<br />
egzistencijalnoj logici kapital<strong>iz</strong>ma. Otuda je za njega boks (zajedno sa veslanjem sa kojim se<br />
razvija volja za "većim naporom"), "osnov efikasne i racionalne kulture" koji deca<br />
(uključujući i devojčice) treba da počnu da upražnjavaju, "za razliku od većine drugih<br />
vežbi", "već od osme i devete godine". Kuberten ima u vidu tzv. "francuski boks" u kome<br />
se udarci ne zadaju samo rukama, kao što je to slučaj u "engleskom boksu", već i nogama.<br />
(122) Da je boks, "taj fini muški sport", bio nepresušna inspiracija za Kubertenov maštoviti<br />
146
duh pokazuje i njegovo zalaganje da se zvanični program <strong>iz</strong>vođenja Betovenove "Devete<br />
simfonije", posebno njeno "jedinstveno finale", dopuni predstavom u kojoj će biti <strong>iz</strong>vedeno<br />
"nekoliko divnih napadačkih bokserskih stavova".(123) I kad je u pitanju boks Kuberten<br />
samo konstatuje "činjenicu" da "i u mladima i u čoveku postoji borilački instinkt" koji je<br />
"normalan" i stoga prihvatljiv. "Zbog toga", zaključuje Kuberten, "vaspitanje dečaka nije<br />
potpuno ukoliko nije u <strong>iz</strong>vesnoj meri povezano s borilačkim sportovima".(124) Očigledno<br />
je da se ne radi o slobodarskom ili stvaralačkom "borilačkom instinktu", već o instinktu za<br />
pokoravanjem i tlačenjem slabijih - koji dominira u socijalno darvinističkom i kosmološkom<br />
antropološkom modelu. Bokser je za Kubertena, kao i za Hitlera, jedan od najautentičnijih<br />
"civil<strong>iz</strong>ovanih" pojavnih oblika "natčoveka".<br />
Videli smo da se Kubertenova "utilitarna pedagogija" ne obračunava samo s<br />
kritičkom svešću, već nastoji da stvori takav karakter čoveka koji će odbaciti kritičku svest<br />
kao što organ<strong>iz</strong>am odbacuje strano telo. Obrazovanje koje odgovara takvom vaspitnom<br />
modelu se ne sastoji u razvoju samosvesti čoveka i u razvoju njegovih stvaralačkih moći,<br />
već u utvrđivanju jedinstva čoveka sa postojećim svetom i uklanjanju ne samo svake<br />
(kritičke) misli koja može da naruši to jedinstvo, nego i potiskivanje i uništavanje svega<br />
onoga u čoveku što može da <strong>iz</strong>nedri takvu misao. Obrazovanje postaje sredstvo za<br />
sakaćenje ljudske individualnosti da bi čovek mogao da bude uguran u kalup Kubertenovog<br />
"pozitivnog čoveka". Proces obrazovanja mora biti u jedinstvu sa stvorenim karakterom,<br />
što znači da je <strong>iz</strong> njega <strong>iz</strong>bačen razvoj kritičke svesti i menjalačkog odnosa prema<br />
postojećem svetu. Sa njim se v<strong>iz</strong>ija mogućeg zatvara u hor<strong>iz</strong>ont postojećeg sveta.<br />
Savetujući naciste šta treba da urade da bi učvrstili vlast Kuberten formuliše stav koji<br />
<strong>iz</strong>ražava suštinu njegove "utilitarne pedagogije" i predstavlja čarobnu formulu za rešavanje<br />
svih socijalnih problema: "Ne može se uspešno vladati u institucijama ukoliko se prethodno<br />
ne vlada u glavama."(125) Kubertenova pedagoška doktrina predstavlja raskidanje veze<br />
<strong>iz</strong>među pedagogije i kulture, koju će uspostaviti sofisti, koja predstavlja kamen temeljac<br />
moderne pedagogije: ona ne teži <strong>iz</strong>gradnji svestrano razvijenih ličnosti, već je svedena na<br />
dresuru sa kojom se pro<strong>iz</strong>vode telesno, karakterno i duhovno osakaćeni ljudi.<br />
Hitlerov koncept pedagoške reforme i stvaranje "novog čoveka" predstavlja <strong>iz</strong>laganje<br />
suštine Kubertenovog pedagoškog koncepta i model njegove pedagoške prakse. Hitler:<br />
"Moj veliki obrazovni posao počinjem s omladinom. Pogledajte ove momke i dečake!<br />
Kakav materijal! Od toga mogu da stvorim novi svet. Moja pedagogija će biti nemilosrdna.<br />
Mekoća mora biti odlučno odstranjena. U mojim ordensburgen će <strong>iz</strong>rasti omladina koja će<br />
prestraviti svet. Hoću moćnu, gospodarsku, odvažnu, nemilosrdnu omladinu. Kod nje ništa<br />
ne sme da bude slabo i nežno. Slobodna, veličanstvena zver uvek <strong>iz</strong>nova mora da seva <strong>iz</strong><br />
njihovih očiju. Hoću da moja omladina bude snažna i lepa. Upotrebiću sve moguće f<strong>iz</strong>ičke<br />
vežbe da bih je <strong>iz</strong>gradio. Hoću atletsku omladinu. To je prvo i najvažnije. Na taj način<br />
ukidam hiljade godina dosadašnjeg ljudskog razvoja. Tako imam čisti, plemeniti prirodni<br />
materijal pred sobom. Tako mogu da stvorim novo." I dalje : "Neću nikakvo intelektualno<br />
obrazovanje. Znanjem upropašćujem omladinu. Najradije im dopuštam da uče samo ono što<br />
oni, sledeći svoj igrački nagon, slobodno voljno usvajaju. Ali, da ovladaju sobom, to moraju<br />
naučiti. Moraju mi naučiti da u najtežim probama pobede strah od smrti. To je stupanj<br />
herojske omladine. Na njemu <strong>iz</strong>rasta stupanj slobodnih ljudi, koji su mera i središte sveta,<br />
stvaralački ljudi, ljudi-bogovi. U mojim ordensburgen će divni bogo-čovek koji gospodari<br />
sobom stajati kao slika kulta i pripremati omladinu za dolazeći stupanj muške zrelosti."<br />
(126) Na sličan način Hitler govori u "Mein Kampf"-u: "Narodna država nije čitav svoj<br />
obrazovni rad u prvom redu utemeljila na upumpavanju golog znanja, nego na odgajanju,<br />
147
kao dren, zdravog tela. Tek onda dolazi na red <strong>iz</strong>gradnja duhovnih sposobnosti. " I dalje :<br />
"Narodna država mora poći od pretpostavke da je jedan ne baš naučno obrazovan, ali zato<br />
telesno zdrav čovek s dobrim, čvrstim karakterom, ispunjen odvažnošću i snažnom voljom,<br />
vredniji za narodnu zajednicu nego jedan umni slabić."(127) Nacistička pedagoška doktrina<br />
gotovo je istovetna sa <strong>iz</strong>vornom intencijom Kubertenove "utilitarne pedagogije". Otuda nije<br />
slučajno što su nacisti imali toliko razumevanja za Kubertenovu doktrinu. U svom pismu<br />
Hitleru, od 17.marta 1937. godine, Kuberten ne krije svoje oduševljenje zbog "simpatija"<br />
koje su nacisti pokazali za njegovu pedagogiju: "Ekselencijo, bio sam duboko ganut<br />
posetom koju mi je učinio državni ministar H.Eser u ime i po nalogu Vaše ekselencije, i<br />
žurim da zbog toga <strong>iz</strong>razim svoju zahvalnost. Nemačka se time - i to na najdivniji način -<br />
pridružuje mojem jubileju koji je 20. januara ove godine bio svečano proslavljen na<br />
Univerzitetu u Lozani, povodom čega sam pozvan da zaokružim pedeset godina<br />
ostvarenog rada koji se sav, na ovaj ili onaj način, odnosi na reformu i usavršavanje<br />
vaspitanja. Nemačka je više puta pokazala simpatije za taj rad, i ja joj za to dugujem<br />
najdublju zahvalnost. Ukoliko mi u proleće moje obnovljeno zdravlje dopusti, imaću u vidu<br />
mogućnost da iskoristim tako ljubazan poziv koji mi je dostavljen u ime Vaše ekselencije, i<br />
koji je još jedan dokaz blagonaklonosti koji treba pridodati onima koje sam već primio.<br />
Molim Vašu ekselenciju da <strong>iz</strong>voli primiti <strong>iz</strong>raze mog poštovanja i duboke odanosti."(128)<br />
Nastojeći da se dodvori nacistima Kuberten, u svom intervjuu koji je objavljen povodom<br />
održavanja nacističkih Berlinskih olimpijskih igara, sledi nacistički natural<strong>iz</strong>am i insistira na<br />
"kriku strasti" pobednika. Nije slučajno što Kuberten govori o "kriku strasti" u kontekstu<br />
glorifikacije nacističkih Olimpijskih igara i nacističkog režima: on je u potpunom saglasju sa<br />
"pogledom veličanstvene zveri" koji odlikuje Hitlerove "arijevce". "Krik strasti" postaje<br />
svojevrsni "zov divljine" i povratak u prirodno (zverinje) stanje u kome su uklonjene sve<br />
civil<strong>iz</strong>acijske ograde "natčoveku" koje mogu da ga pokolebaju u njegovoj fanatičnoj<br />
rešenosti da zagospodari svetom. Kuberten i nacisti bili su jedinstveni u najbitnijem : treba<br />
stvoriti "novi svet" stvaranjem nove "gospodarske rase" koja će se zauvek obračunati s<br />
emancipatorskim tekovinama čovečanstva i uspostaviti totalnu i večnu vladavinu bele<br />
buržoaske "elite" nad radnicima, ženom i "nižim rasama". U svojoj "Poslanici nosiocima<br />
olimpijske baklje" Kuberten s oduševljenjem pozdravlja rađanje "novog" fašističkog sveta:<br />
"Preživljavamo svečane časove, jer oko nas vaskrsavaju neočekivani događaji. Dok se, kao<br />
u jutarnjoj magli, otkriva oblik (nove) Evrope i nove Azije, <strong>iz</strong>gleda da će najzad<br />
čovečanstvo uvideti da kr<strong>iz</strong>a s kojom se bori jeste pre svega kr<strong>iz</strong>a vaspitanja".(129)<br />
Jedan od glavnih razloga što je Kuberten svu svoju pisanu zaostavštinu poverio<br />
nacistima i što ih je naimenovao za "čuvare" njegove olimpijske ideje, (130) upravo je<br />
njihova neskrivena "simpatija" za njegovu pedagošku doktrinu. Kubertenovi tekstovi koje<br />
je objavio u nacističkim glasilima, u kojima savetuje naciste kako da iskoriste sport i telesne<br />
vežbe za stvaranje "lepe arijevske rase", kao i njegov (emitovani) govor sa kojim je<br />
okončana nacistička Olimpijada, nedvosmisleno upućuju na blikost Kubertenovog i<br />
nacističkog pogleda na svet. Uništavanje duhovnosti, kulturne svesti i stvaranje od čoveka<br />
fanatičnog jurišnika kapitala koga ne ograničavaju bilo kakve civil<strong>iz</strong>acijske norme, ljudsko<br />
dostojanstvo i ljudska osećanja, zajedničko je obema ideologijama. Kubertenovo nastojanje<br />
da putem sportskih predstava uništi kulturne tradicije čovečanstva odgovara vandalskim<br />
nacističkim pirovima na kojima su spaljeni milioni knjiga.<br />
Razlike u pedagoškim modelima Kubertena i nacista proističu <strong>iz</strong> prirode<br />
Kubertenovog i nacističkog ekspanzion<strong>iz</strong>ma: Kubertenov model buržuja odgovara<br />
kolonijal<strong>iz</strong>mu koji teži osvajanju i iskorišćavanju prirodnih resursa eksploatacijom "nižih<br />
148
asa", na čemu se zasniva njegova "civil<strong>iz</strong>atorska" uloga; Hitlerov model "arijevca"<br />
odgovara genocidnoj prirodi nacističkog ekspanzion<strong>iz</strong>ma. Otuda proističu i razlike u<br />
shvatanju olimp<strong>iz</strong>ma : Kubertenov olimp<strong>iz</strong>am otvara mogućnost za duhovnu integraciju<br />
"nižih rasa" u uspostavljeni poredak; Hitler ne samo da odbacuje svaku mogućnost da se<br />
"niže rase" uključe u duhovnu orbitu "gospodarske rase" putem olimp<strong>iz</strong>ma, već u njemu<br />
vidi ekskluzivno sredstvo za rasnu integraciju i militar<strong>iz</strong>aciju "arijevaca" radi uništenja<br />
"nižih rasa". Otuda nacistički model olimpijskih igara traži utemeljenje u <strong>iz</strong>vornom<br />
rasističkom karakteru antičkih olimpijskih igara i dobija naziv "Nacionalsocijalističke<br />
borilačke igre" ("Nationalsozialistische Kampfspiele"), koje je trebalo da se zauvek<br />
održavaju na "Nemačkom stadionu" ("Deutsche Stadion") u Nirnbergu (na kome je trebalo<br />
da bude mesta za 400 000 gledalaca) i čija je <strong>iz</strong>gradnja bila poverena vodećem Hitlerovom<br />
arhitekti Albertu Šperu.(131) Kuberten polazi od buržuja kao predstavnika parazitskih<br />
klasa koje sa prezirom gledaju na rad i kojima su "niže rase" neophodne kao radna snaga.<br />
"Arijevci", pak, nisu samo "gospodarska rasa" za koju će raditi robovi, već i "radni narod"<br />
koji je svojim radom u stanju da obezbedi sopstvenu egzistenciju i "progres". Ovde se jasno<br />
vidi razlika <strong>iz</strong>među Kubertena "elitiste" i Hitlera "populiste". Kuberten insistira na klasnim<br />
razlikama i na sportu kao sredstvu za militar<strong>iz</strong>aciju buržoazije i za pacifikaciju<br />
(depolit<strong>iz</strong>aciju) radnih slojeva ; nacisti insistiraju na rasnoj i nacionalnoj integraciji<br />
"nemačkog naroda" (Deutsche Volk) i na sportu kao obliku njegove militar<strong>iz</strong>acije. Umesto<br />
Kubertenovog strogog razdvajanja buržoazije i aristokratije, s jedne strane, i radničkih<br />
"masa" s druge, kod nacista postoji jedinstvo "nemačkog naroda" i "vođe" što je <strong>iz</strong>raženo u<br />
maksimi "Ein Volk - ein Führer!" Pored toga, prototip nacističkog "natčoveka" nije<br />
"internacionalni" aristokrata koji se pojavljuje u liku gentlemen-a, kao što je to kod<br />
Kubertena, već mitska figura Sigfrida koji je otelotvorenje rasnog duha "arijevaca". Pored<br />
"niskog porekla" (Bulonj) nacistički "natčovek" ima, po Kubertenovoj doktrini, i tu manu<br />
što kod njega ne dominira individual<strong>iz</strong>am i ego<strong>iz</strong>am, već kolektivistički duh "drugarstva"<br />
(Kameradschaft) i požrtvovanja za "narodnu zajednicu" (Volksgemeinschaft) koja dobija<br />
onaj karakter za "arijevca" koji je polis imao za antičkog čoveka. Za razliku od Kubertena<br />
koji insistira na individualnim i suprotstavlja se kolektivnim sportovima, nacisti insistiraju na<br />
kolektivnim sportovima koji postaju sredstvo za stvaranje "borbene zajednice"<br />
(Kampfgemeinschaft) pri čemu "zajednički (rasističko-militaristički) duh" postaje način<br />
potčinjavanja pojedinca kolektivu koji je podređen vrhovnom autoritetu (Führer-u).<br />
Kuberten u svojoj pedagogiji polazi od buržuja koji već poseduje "elitističku" svest i zato<br />
insistira na razvoju individualnog borilačkog mentaliteta. U tom kontekstu aristokratski<br />
model "viteštva" uzor je za Kubertenovu pedagogiju. On je u prvom redu nastojao da<br />
razvije borbenog i samoinicijativnog buržuja, a ne organ<strong>iz</strong>aciju kojoj će on biti podređen.<br />
To je jedan od osnovnih razloga zbog kojeg je Kuberten bio protiv kolektivnih sportova.<br />
Kubertenov pozitivni buržuj predstavlja obračun i s hrišćanskim modelom čoveka.<br />
Umesto hrišćanske skromnosti i smernosti, kod buržuja dominira duh agresivnog elit<strong>iz</strong>ma i<br />
nadmenosti; umesto duha pokornih - duh gospodara; umesto asket<strong>iz</strong>ma - pohlepa; umesto<br />
duhovnosti - materijalno bogatstvo; umesto kulta duha - kult mišićavog tela; umesto<br />
stremljenja ka drugom svetu - beskrajno veličanje postojećeg sveta; umesto greha i<br />
iskupljenja - ukidanje moralnog rasuđivanja i odgovornosti; umesto hrišćanskog<br />
bogočoveka, Kubertenov "natčovek" postaje obogotvorenje pozitivnog čoveka.<br />
Kuberten je pronašao gradivni materijal za svog "natčoveka" u parazitskim klasama<br />
za koje je karakteristična "zverinja priroda", "gospodarski" status i osvajački fanat<strong>iz</strong>am.<br />
Njegov "novi čovek" rezultat je ukrštanja osakaćenog i obezličenog antičkog "heroja",<br />
149
srednjovekovnog viteza, engleskog džentlmena, militantnog jezuite, pohlepnog buržuja,<br />
Ničeovog i nacističkog "natčoveka", dakle, pripadnika "gospodarske rase" koja je<br />
tiranskom silom sticala vlast i bogatstvo. Ljubav prema oružju i prezir prema radu čine<br />
glavne "vrline" bogataške "elite" koja je od osvajanja i pljačke stvorila vrhovni princip<br />
života. Od njih Kuberten stvara herojske ličnosti koje postaju najviši uzor buržoaskoj<br />
mladeži. Oni su sinteza najboljih rasnih odlika i kao takvi personifikacija ideal<strong>iz</strong>ovanog<br />
modela pripadnika "gospodarske rase". Otuda je "snaga krvi" jedna je od najvažnijih<br />
<strong>iz</strong>vorišta osvajačko-tlačiteljske snage bele rase, a očuvanje "čistote krvi" osnovni preduslov<br />
rasne postojanosti i rasne dominacije. Međutim, "veliki ljudi" <strong>modernog</strong> doba ne crpe svoju<br />
snagu samo <strong>iz</strong> svojih rasnih korena, ili aristokratskog nasleđa, već <strong>iz</strong> ekspanzionističke<br />
snage monopolističkog kapital<strong>iz</strong>ma (duh "progresa"). U osnovi se radi o neposrednom<br />
instrumental<strong>iz</strong>ovanju buržoaske mladeži od strane kapitalističkih monopola radi<br />
kolon<strong>iz</strong>acije sveta i ostvarivanja totalitarne vlasti nad radnim "masama" i ženom.<br />
Stvaranje od evropske buržoaske mladeži putem sporta i militarističkog telesnog<br />
drila "gospodarske rase", koja će biti u stanju da se zauvek obračuna s emancipatorskim<br />
tekovinama čovečanstva i da od sveta stvori koncentracioni logor zapadno-evropskih<br />
kolonijalnih metropola, opsesija je sa kojom je Kuberten bio zaokupljen čitavog života.<br />
Njegova olimpijska ideja predstavlja most koja spaja viktorijansku Englesku i<br />
imperijalističku Francusku sa nacističkom Nemačkom, a ovu s današnjim (američkim)<br />
"novim svetskim poretkom".<br />
x x x<br />
(1) Carl Diem, "Erneuerung der Olympischen Spiele", U:Carl Diem, Der Olympische<br />
Gedanke, Reden und Aufsätze, 22.s, Carl-Diem-Institut, Köln, 1967.<br />
(2) Uporedi: Rudolf Malter, Der "Olympismus" Pierre de Coubertin, Hrsg. Carl-Diem-<br />
Institut, Köln, 1969.<br />
(3) Uporedi: Urlike Prokop, Soziologie der Olympischen Spiele, 41.s, Kurz. U.P.<br />
(4) U svom eseju "Les jeunes gens de Platon" Ten konstatuje da je "ovaj moderni svet<br />
toliko tužan, jer je toliko civil<strong>iz</strong>ovan". (Taine H,Essais de critique et d" histoire, Septième<br />
Edition,155.s, Librairie Hachette et C-ie, Paris, 1896.) U istom eseju Ten tvrdi da je "antika<br />
mladost sveta" i upućuje nostalgični poziv da se "okrenemo prema tim divnim godinama<br />
koje nismo doživeli i da uživamo u njima bar putem uspomena". (Isto, 156.s.) Govoreći o<br />
antičkom čoveku, Ten konstatuje da je "ljubav prema pravdi, koja je u prirodi čoveka, u<br />
dubini njihovog srca..." (Isto, 169.s.)<br />
(5) Uporedi: Pierre de Coubertin, Olympische Erinerunngen, 109.s,Wilhelm Limpert<br />
Verlag, Berlin,1936. Olimpijske igre su vezane za pobedu nadzemaljskih nad htoničkim<br />
bogovima; pobedu patrijarhata nad matrijarhatom; za kolon<strong>iz</strong>aciju sredozemlja (magna<br />
Grecia) i za duhovnu integraciju Helena kao "gospodarske rase" u odnosu prema<br />
"varvarima"; za odbranu dominirajućeg društvenog položaja ratničke (rodovske)<br />
aristokratije pod čijim patronatom i u čiju čast se organ<strong>iz</strong>uju olimpijske igre. One se<br />
prvobitno održavaju svake osme godine, kao i pitijske igre u Delfima. Po nekim mišljenjima<br />
(engleski etnolog Frazer) do toga je došlo <strong>iz</strong> religioznih razloga budući da se verovalo da je<br />
toliko potrebno razdvojenim dušama da se spoje. Pindar peva o <strong>iz</strong>bavljenju duše "u devetoj<br />
godini". Tada Persefona krive duše nanovo <strong>iz</strong>vodi na sunce od kojih postaju "divni kraljevi i<br />
150
zi trkači i veliki pesnici". (Kod: Carl Diem, Weltgeschichte des Sports, I.knj. 252.s. Cotta<br />
Verlag, Stuttgart, 1971.) U svakom slučaju radi se o godini sunca, a igre se održavaju u<br />
avgustu ili septembru, u vreme punog meseca. Kasnije, ubrzanjem tempa života i razvojem<br />
međuplemenskih odnosa, dolazi do potrebe da se skrate periodi <strong>iz</strong>među olimpijskih<br />
svetkovina. Po Harisu, do uspostavljanja prvih olimpijskih igara u antici je došlo nakon<br />
"eksplozije" stanovništva u Grčkoj, što je dovelo do njihovog iseljavanja i kolonijal<strong>iz</strong>ovanja<br />
mediteranskog primorja. Pored jezika, religija je bila glavna spona koja je povezivala Grke.<br />
To je osnovni razlog što su veliki religiozni festivali u domovini (u Olimpiji, Delfima,<br />
Delosu, Epidaurusu, Nemeji, Istamu Korintskom) dobili na značaju upravo tokom ili<br />
neposredno nakon kolon<strong>iz</strong>acije. Oni si privlačili posetioce <strong>iz</strong> svih krajeva grčkog sveta, od<br />
južne Francuske do Crnog Mora. Za neke je to bio svojevrsno hodočašće; za druge,<br />
potvrđivanje njihove pripadnosti helenskoj civil<strong>iz</strong>aciji. Nakon mnogih vekova, većina je<br />
dolazila jedino da bi uživala u velikom događaju. Dva su osnovna razloga, po Harisu, zbog<br />
kojih je došlo do povezivanja atletike sa religioznim festivalima. Prvo, Grci su bili veoma<br />
antropomorfni u svom shvatanju bogova i smatrali su da ono što njima samima čini<br />
zadovoljstvo (muzika, drama, atletika) čini zadovoljstvo i bogovima. Istovremeno,<br />
okupljanja sportista <strong>iz</strong> udaljenih gradova neminovno je nametnulo potrebu da se<br />
standard<strong>iz</strong>uju pravila na igrama. Haris smatra da je povezanost atletike i religioznih festivala<br />
dovela do toga da se često preteruje u isticanju značaja ove povezanosti. Homerovo<br />
prikazivanje atletike pokazuje da takva povezanost nije postojala u vremenu koje je on<br />
opevao u svojim delima. Igre o kojima on govori u "Ilijadi" su deo pogrebnih svečanosti<br />
čiji je smisao da se zaostavština mrtvog Patrokla podeli <strong>iz</strong>među najvaljanijih heroja. Mnogi<br />
grčki atletski susreti nisu imali veze sa religioznim festivalima. Da bi potkrepio tu tezu<br />
Haris navodi pohode Aleksandra Makedonskog na kojima su u devetnaest slučajeva<br />
održani atletski susreti i to sve radi zabave trupa, s <strong>iz</strong>uzetkom jednog koji je bio deo<br />
pogrebnih svečanosti. Što se tiče atletskog programa i njegovih pravila, oni su bili<br />
bezuslovno prihvaćeni u čitavom grčkom svetu.Činjenicu da se olimpijski program i pravila<br />
nisu menjala više od hiljadu godina Haris objašnjava mogućim uticajem religije budući da su<br />
ceremonijali posvećeni božanstvima <strong>iz</strong>uzetno konzervativni. (Uporedi: Harris H.A, Sport in<br />
Greece and Rome, 15-17,Cornell Uni.Press, Ithaca, New York, 1972.) O značaju<br />
nadmetanja za Grke piše i Miloš Đurić: "Koliko su Grci voleli svoje agonalne igre uopšte,<br />
pokazuje ovaj slučaj. Kad su 10.000 grčkih plaćenika, koji se u vojsci Kira Mlađega borahu<br />
protiv njegova brata, Artakserksa II Mnemona, posle strašnih napora i svakojakih neprilika<br />
ponovo ugledali more, za kojim su toliko žudeli, i našli se u Trapezuntu, helenskom gradu,<br />
gde su čuli svoj jezik, prva im je stvar bila da zahvale "Divu spasiocu za svoje spasenje i<br />
Heraklu putniku za srećan put i ostalim bogovima kako se behu zavetovali". Smatrali su da<br />
će to najbolje učiniti ako prirede grčke igre. Izabraše Spartanca Drakontija da udesi<br />
trkalište i da upravlja igrom. Nadmetahu se u kratkom i dalekom trčanju, rvanju i<br />
pesničenju."(Miloš Đurić, "Značaj nadmetanja za Grčku prosvetu", U: Miloš Đurić, Ogledi<br />
<strong>iz</strong> grčke filosofije i umetnosti, 2o9.s. Savremenik srpske književne zadruge, Beograd,<br />
1936.)<br />
(6) Još je Solon propisao da se pobedniku na istamskim igrama "daje sto drahama, a<br />
pobedniku u olimpijskim igrama pet stotina drahama", što je predstavljalo protivuvrednost<br />
za pet stotina ovaca.(Uporedi:Plutarh,Slavni likovi antike, 93. s,I. knj.Matica srpska,Novi<br />
Sad,1987.)<br />
(7) Pierre de Coubertin,"Olympia", U: Pierre de Coubertin,The Olympic Idea, 109.s.<br />
151
(8) Miloš Đurić, Istorija helenske književnosti, 228.s. U nastojanju da ideal<strong>iz</strong>uje antičku<br />
Grčku, Miloš Đurić se služi oprobanim postupkom građanske helenistike: proglašava<br />
realnošću ono što se pojavljuje kao ideal vaspitanja koji je bio polazište za kritički odnos<br />
prema postojećem svetu. Istim postupkom se služi i Šefold. Pokušavajući da objasni "čudo"<br />
klasične umetnosti starih Grka V i IV veka pre n.e, Šefold navodi sedam preduslova,od<br />
kojih je drugi "zdrava,plemenita priroda Grka, njihova f<strong>iz</strong>ička građa, physis. Samo Grci su<br />
već primetili da se njihov pogled razlikovao od pogleda drugih naroda,da su im oči bile<br />
<strong>iz</strong>razito lepe.Zahvaljujući osećanju za meru, <strong>iz</strong>begavali su <strong>iz</strong>opačenosti do kojih je moglo da<br />
dođe prekomernim vežbanjima i suvišnim uzbuđivanjima. Držanje im je bilo slobodno i<br />
nikakvi preteški radovi nisu ih preopterećivali." (Karl Šefold, Klasična Grčka, 13.s.<br />
"Bratstvo jedinstvo",Novi Sad,1973.) Govoreći o grčkom odnosu prema prirodi Jeger<br />
konstatuje: "Grci imaju urođen smisao za to što odgovara "prirodi". Pojam prirode, koji su<br />
prvo oni skovali, nesumnjivo je proistekao <strong>iz</strong> njihove posebne duhovne nastrojenosti.<br />
Mnogo pre nego što je njihov duh stvorio tu misao, njihovo oko je stvari već posmatralo<br />
onim pogledom kojem se ni jedan deo sveta nikad nije prikazivao kao podvojen za sebe,<br />
pojedinačan, nego uvek samo učvršćen u živu povezanost celine <strong>iz</strong> koje je dobijao položaj i<br />
smisao. To posmatranje nazivamo organskim, jer ono to što je pojedinačno shvata kao deo<br />
jedne celine. Nagon grčkog duha za svesnim shvatanjem zakona stvarnosti,koji se očituje<br />
na svim područijima života, u mišljenju, govoru i delanju, kao i u svim vrstama umetničkog<br />
uobličavanja, povezan je s tim čulom za prirodnu, <strong>iz</strong>raslu, <strong>iz</strong>vornu, organsku strukturu<br />
bivstva."(Verner Jeger,Paideia,10.s.)Do kakvog besmisla može da vodi ideal<strong>iz</strong>acija antike<br />
pokazuje i Burkhart. U "Uvodnoj reči" za svoju "Povest grčke kulture" Burkhart deli rase i<br />
narode na "lepe" i "ružne" pri čemu rasna f<strong>iz</strong>iognomika koja se pripisuje Helenima postaje<br />
nadistorijski i univerzalni kriterijum za određivanje ljudske lepote.Biti "dosta visok, čvrst,<br />
bledolik, s dobro oblikovanim šakama i stopalima", imati "glavu osrednje veličine","jaki<br />
vrat","smeđu,talasastu kosu", "četvrtasto lice" i to "sa prilično jakim jagodičnim<br />
kostima","lepo <strong>iz</strong>vijene usne", "prav nos", "pogled sjajan, moćan" - to je slika "lepe rase"!<br />
(Uporedi: Burkhart Jakob,Povest grčke kulture,tom IV,7.s.IK Zorana Stojanovića,Novi<br />
Sad, 1992.) Stvaranju rasnog mita Helena je doprineo i Miloš Đurić. "Živa praktička etika<br />
Helena i celokupna njihova umetnička kultura osniva se na njihovu agonalnom nagonu, tj.<br />
nagonu za utakmicom, nadbijanjem, nadmetanjem, ogledanjem. Sve pojave helenskoga<br />
života, spoljašnjega i duhovnoga, razvijahu se u atmosferi agonistike, kojom ni jedan narod<br />
u istoriji nije bio prožet u tolikoj meri kao Heleni. Njihov agonistički život bio je ogledalo<br />
rasnih odlika, mladačke svežine i lepote i potonja građanske veličine."(Miloš Đurić, "Značaj<br />
nadmetanja za Grčku prosvetu",u: Miloš Đurić, Ogledi <strong>iz</strong> grčke filosofije i umetnosti, 199.s.<br />
Savremenik srpske književne zadruge, Beograd, 1936.) U sličnom tonu piše i Anica Savić-<br />
Rebac: "Jer helenski je genije tvorac najvišeg tipa čoveka, i najpotpunijeg, do sada,<br />
kosmosa". (Helenski vidici, 3.s. SKZ, Beograd, 1966.) Ni Jeger nije oslobođen rasnih<br />
predrasuda.Njegovo oduševljenje Spartom ne proističe samo <strong>iz</strong> toga što je u njoj individua<br />
bila u potpunosti podređena državi,već i zbog dorskog porekla Spartanaca odakle Pindar<br />
"uzima svoj idealni tip plavog čoveka visoke rase, kakvim zamišlja ne samo Homerovog<br />
Menelaja nego i nacionalnog junaka Ahileja i prosto sve "plavokose Danajce" herojske<br />
prošlosti helenstva". (Uporedi: Verner Jeger, Paideia, 55.s.)<br />
(9)Kod:Miloš Đurić,isto,73.s,kurz.M.Đ.<br />
(10)Fistel de Kulanž,Država starog veka,200.s,Beograd,1895.<br />
(11)Miloš Đurić,Istorija helenske književnosti,228.s.<br />
(12)Fistel de Kulanž,Država starog veka,200,201.s.<br />
152
(13)Mihailo Đurić,Human<strong>iz</strong>am kao politički ideal,165.s,Srpska književna zadruga,<br />
Beograd,1968.<br />
(14)Pierre de Coubertin,"Olympia",kod:MacAloon J,This Great Symbol,89.s. Antička<br />
Grčka <strong>iz</strong> doba pre Solona, u kojoj je bila uspostavljena neprikosnovena vladavina rodovske<br />
aristokratije nad radnim slojevima, je za Kubertena otelotvorenje srećnog života koji<br />
postaje nedostižni uzor za čoveka <strong>modernog</strong> doba. Govoreći o socijalno-ekonomskom<br />
stanju u Atini u tom periodu Plutarh konstatuje: "A kako je tada i nejednakost <strong>iz</strong>među<br />
siromaha i bogataša dostigla najviši stepen, grad se nalazio u veoma mučnu položaju,i činilo<br />
se da je uvođenje tiranide jedino sredstvo da se učini kraj neredima i da se uspostavi mir.<br />
Jer ceo je narod bio dužnik bogataša. Jedni su obrađivali zemlju i šesti deo prihoda morali<br />
davati bogatašima, zbog čega su se nazivali hektemeri (tj.sestinari) i kmetovi; a drugi su<br />
davali u zalog svoja tela i postajali robovi poverilaca, te su morali ili kod kuće robovati ili<br />
su kao roblje prodavani u inostranstvo. Mnogi su bili primorani da prodaju i svoju decu (jer<br />
to nijedan zakon nije zabranjivao) ili da zbog svireposti poverilaca beže <strong>iz</strong> otadžbine. A<br />
mnogi i najjači zbijahu se u redovima i jedni druge pozivahu da to duže ne podnose, nego<br />
da <strong>iz</strong>aberu za vođu poverljiva čoveka,zatim da one kojima je na imanje stavljena zabrana<br />
oslobode, a naposletku da ponovo <strong>iz</strong>vrše podelu zemlje i, uopšte, da sasvim <strong>iz</strong>mene<br />
datadašnji ustav." (Plutarh,Slavni likovi antike,I knj, 78.s. Matica srpska, Novi Sad,1987.)<br />
Iz ovog jasno sledi da je upravo u periodu koji Kuberten ideal<strong>iz</strong>uje došlo do organ<strong>iz</strong>ovanja i<br />
borbe potlačenih protiv tiranije bogataške oligarhije, a za slobodu i pravdu. To je takođe<br />
"činjenica" o antičkoj stvarnosti, ali ona ne odgovara mitu o antičkom društvu sa kojim<br />
Kuberten nastoji da stvori ideal "beskonfliktnog" društva kome treba težiti - da bi<br />
predupredio borbu potlačenih protiv nepravde i obračunao se s idejom o boljoj budućnosti.<br />
Inače, Hesiodova ideja pravde predstavlja <strong>iz</strong>vanredno polazište za kritiku Kubertenove<br />
koncepcije: "Primi to k srcu i slušaj pravdu, zaboravi svaku silu; jer to je običaj koji je<br />
ljudima propisao Zevs: ribe i divlje životinje i krilate ptice treba da se jedu uzajamno, pošto<br />
među njima ne postoji pravda. Ali ljudima je on dao pravdu,ono najviše od svih<br />
dobara."(Kod: Verner Jeger,Paideia,49.s.) Ideja pravde, koja je božanski utemeljena, javlja<br />
se i u "Odiseji". (Uporedi: Verner Jeger,Paideia, 49.s.) Intersantan je, u ovom kontekstu, i<br />
Pitagorin komentar, koji navodi Ruso,o olimpijskim igrama kao paradigmi antičkog sveta:<br />
"Pr<strong>iz</strong>or sveta, kaže Pitagora, naliči na pr<strong>iz</strong>or olimpijskih igara: jedni podignu dućane i misle<br />
jedino na svoju dobit; drugi stavljaju na kocku svoj život da bi stekli slavu;dok se treći,<br />
opet, zadovoljavaju gledanjem igara, i ovi poslednji nisu najgori."(Kod:Žan-Žak Ruso,<br />
Emil,264.s.)<br />
(15)Plato,Timeus,The Collected Dialogues of Plato,44.d.e.1173.s,Princenton University<br />
Press,Seventh Printing,1973.<br />
(16)Mihailo Đurić,Human<strong>iz</strong>am kao politički ideal,163,164.s.<br />
(17)Pierre de Coubertin,The Philosophic Foundation of Modern Olympism,U:Pierre de<br />
Coubertin,The Olympic Idea,131.s.<br />
(18)Pierre de Coubertin,"Speech by Baron de Coubertin at the Close of the Berlin Olympic<br />
Games",u:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,135,136.s.<br />
(19)Uporedi:Anica Savić-Rebac,Helenski vidici,21.s,Srpska književna zadruga,<br />
Beograd,1966.<br />
(20)Kod:Mihailo Đurić,Human<strong>iz</strong>am kao politički ideal,151.s.<br />
(21)Isto,152.s.<br />
(22)Pierre de Coubertin,"The Philosophic Foundation of Modern Olympism",u: Pierre de<br />
Coubertin,The Olympic Idea,131.s.<br />
153
(23)Jeger,Paideia,12.s.<br />
(24)Uporedi:Jeger,Paideia,69.s.<br />
(25)Jeger, Paideia,156,157.s.<br />
(26)Jeger,Paideia,11,12.s.<br />
(27)Uporedi:Jeger,159.s.<br />
(28)Pierre de Coubertin,"Speech by Baron de Coubertin at the Close of the Berlin Olympic<br />
Games",u:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,6,7.s.<br />
(29)Jeger,isto,355.s.<br />
(30)Uporedi:Moses Hadas,Helenistische Kultur,75.s.Ullstein,Wien,1981.<br />
(31)Miloš Đurić,Istorija helenske književnosti,471.s.<br />
(32)Uporedi:Jakob Burkhart,Povest grčke kulture,IV tom,IK Zorana Stojanovića, Novi<br />
Sad,1992.<br />
(33)Aristotel, Politika,1338b5, 265.s.Kultura,Beograd, 1970.<br />
(34) Jeger,isto,13.s.<br />
(35)Miloš Đurić,Istorija helenske književnosti,152.s.<br />
(36)Uporedi:Pierre de Coubertin,"L' éducation physique au XX siècle:la peur et le<br />
sport",u:Pierre de Coubertin,Textes choisis,I tom,374.s.<br />
(37)Karl Šefold,Klasična Grčka,15.s.kurz. K.Š."Bratstvo-jedinstvo",Novi Sad,1973.<br />
(38)Aristotel, Politika,265.s.<br />
(39)Aristotel,isto,255.s.<br />
(40)Burkhart,isto,34.s.<br />
(41)Pierre de Coubertin,L' Evolution Francaise sous la Troisième Republique,355.s.<br />
(42)Pierre de Coubertin,Histoire universalle,u:Pierre de Coubertin,Textes choisis,I<br />
tom,354.s.<br />
(43)Pierre de Coubertin,"Speech by Baron de Coubertin at the Close of the Berlin Olympic<br />
Games",u:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,6.s.<br />
(44)Uporedi:Urlike Prokop,Soziologie der Olympischen Spiele,113.s,Hanser,<br />
Munchen,1971,kurziv U.P.<br />
(45)Uporedi:Gardiner Norman,Athletics of the Ancient World,212-221.s. Clarendon,<br />
Oxford,1930.<br />
(46)Miloš Đurić,"Značaj nadmetanja za grčku prosvetu",u:Miloš Đurić,Ogledi <strong>iz</strong> grčke<br />
filosofije i umetnosti,Savremenik srpske književne zadruge,Beograd,1936, 210-211.s.<br />
(47)Pindar,Ode i fragmenti,Matica hrvatska,Zagreb,1952.<br />
(48)Pierre de Coubertin,"A Modern Olympia",u:Pierre de Coubertin,The Olympic<br />
Idea,31.s.<br />
(49)Uporedi: Urlike Prokop,Soziologie de Olympischen Spiele,43.s.<br />
(50)Miloš N.Đurić,Istorija helenske etike,74.s.<br />
(51)Miloš Đurić,"Značaj nadmetanja za grčku prosvetu",u:Miloš Đurić,Ogledi <strong>iz</strong> grčke<br />
filosofije i umetnosti,213,214.s.<br />
(52)Miloš Đurić,Istorija helenske književnosti,80.s.<br />
(53)Uporedi: Verner Jeger,Paideia,99.s.<br />
(54)Jeger,isto,99.s.<br />
(55)Jeger,isto,99.s.<br />
(56)Jeger,isto,99.s.<br />
(57)Jeger,isto,99,100.s.<br />
(58)Pierre de Coubertin,Un Programme,29.s.Imprimerie Chaix,Paris,1887.<br />
(59)Miloš Đurić,Sofoklove tebanske tragedije,30.s.Narodna knjiga,Cetinje,1955.<br />
154
(60)Anica Savić-Rebac,Helenski vidici,24.s.Srpska književna zadruga,Beograd, 1966.<br />
(61)Anica Savić-Rebac,isto,22.s.<br />
(62)Pindar,Ode i fragmenti, Olimpijska XIV,102.s.<br />
(63)Verner Jeger,Paideia,60.s.<br />
(64)Anica Savić-Rebac,Helenski vidici,6.s.<br />
(65)Uporedi: Verner Jeger,Paideia,369.s.<br />
(66)Pierre de Coubertin,"Speech by Baron de Coubertin at the Close of the Berlin Olympic<br />
Games",u:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,6,7.s.<br />
(67)Anica Savić-Rebac,Helenski vidici,107.s.<br />
(68)Verner Jeger,Paideia,159.s.<br />
(69)Verner Jeger,isto,162.s.<br />
(70)Karl Šefold,Klasična Grčka,13.s."Bratstvo-jedinstvo",Novi Sad, 1973.<br />
(71)Karl Šefold,isto,13.s.<br />
(72)Plato,Timeaus,The Collected Dialogues of Plato,34.c.1165.s,44.d.e 1173.s. Princenton<br />
Univesity Press,Seventh Printing,1973.<br />
(73)Uporedi:Gajo Petrović,Suvremena filozofija,186.s.Školska knjiga, Zagreb, 1979.<br />
(74)Verner Jeger,Paideia,162.s.<br />
(75)Mišel Fuko,Istorija seksualnosti, Staranje o sebi,223.s.Prosveta,Beograd,1988.<br />
(76)Mišel Fuko,isto,224.<br />
(77)Mišel Fuko,isto,225.s.<br />
(78)Mišel Fuko,isto,225.s. Umesto da stvari nazove pravim imenom i na taj način ukaže na<br />
njihovu pravu (pedofiličarsku) prirodu Jeger, govoreći o Sokratovom interesovanju za<br />
mladiće, piše: "Imao je oštro oko za mladost koja stasava i u tome mu niko nije bio ravan."<br />
(Verner Jeger,Paideia,247.s.) Sudeći po Kleantu, na koga se poziva Plutarh, "Sokrat vlada<br />
svojim ljubimcem držeći ga samo za uši,a drugi ljubavnici hvataju ga za mesta koja on ne<br />
dira,za trbuh,stid i grlo". (Uporedi: Plutarh, Slavni likovi antike,I knj.117.s.Matica<br />
srpska,Novi Sad,1987.) Po Harisu, nagost takmičara nije bila karakteristika najranijih<br />
atletskih takmičenja. Učesnici igara koje je opisao Homer nose svojevrsne šorceve, što se<br />
može videti i na vazama <strong>iz</strong> ranijeg perioda. Ova praksa je nastavljena i sa<br />
institucional<strong>iz</strong>ovanjem olimpijskih igara (776. god. pre n.e.). Na odbacivanje odeće<br />
presudno će, po Harisu, uticati sledeći događaji. Na olimpijadi <strong>iz</strong> 720. god. jednom<br />
takmičaru, koji je pobedio, spao je pojas u toku trke. Misleći da je on pobedio zato što je<br />
istrčao trku bez pojasa, sledeći takmičari su odbacili svoje pojaseve. Drugi događaj se zbio<br />
na Panataenaičkim igrama (Panathenaic Games) u Atini. Jednom od učesnika u trci je<br />
spao pojas, on se na njega sapleo i pri padu smrtno povredio. Sudija je reagovao tako što je<br />
zabranio da se ubuduće nosi pojas. (Upor.:Harris H.A,Sport in Greece and Rome,19.s,<br />
Cornell Uni. Press, Ithaca,New York,1972.) Harisov zaključak da su Grci "uvek bili<br />
spremni da se javno skinu" i da na taj način "istaknu svoju posebnost u odnosu prema<br />
varvarima", (Isto, 20.s.) bliže je objašnjenju prave prirode olimpijskog nud<strong>iz</strong>ma nego<br />
navedeni razlozi. Ne samo na olimpijskim igrama, na kojima su i treneri morali biti goli, već<br />
i u gimnazijama i palestrama prisutno je vežbanje golih mladića. Radi se o univerzalnom<br />
principu na kome se temeljio odnos prema telu i koji je važio i van olimpijskih borilišta. (O<br />
gimnazijama i kod: Moses Hadas, Helenistische Kultur, 81.i dalje.)<br />
(79)Mišel Fuko,isto,Istorija seksualnosti, Staranje o sebi,253.s.<br />
(80)Anica Savić-Rebac,Predplatonska eratologija,90,91.s.KZ Novog Sada,1984.<br />
(81)Uporedi: Mišel Fuko,isto,243.s.<br />
(82)Herbert Marcuse,Eros i civil<strong>iz</strong>acija,39.s,Naprijed,Zagreb,1965.<br />
155
(83)Herbert Marcuse,isto,9.s.<br />
(84)Mišel Fuko,isto,229.s.<br />
(85)Vidi:Mišel Fuko,Istorija seksualnosti,Korišćenje ljubavnih uživanja,31.s.<br />
(86)Pierre de Coubertin,Préface - J.B.:Ma Méthode,u:Pierre de Coubertin,Textes<br />
choisis,III tom,182.s.<br />
(87)Uporedi:Sigmund Frojd,Nelagodnost u kulturi,19.s.Rad,Beograd,1988.<br />
(88)Erih From,Bekstvo od slobode,208.s.Nolit,Beograd,1973.<br />
(89)Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,109.s.<br />
(90)Sigmund Frojd,Uvod u psihoanal<strong>iz</strong>u,156.s.kurz.S.F.Kosmos,Beograd,1964.<br />
(91)Erich Fromm,Veličina i granica Freudove misli,32.s.Naprijed,Zagreb,1986.<br />
(92)Kod: Erich Fromm,isto,132.s.<br />
(93)Herbert Marcuse,Umjetnost u jednodimenzionalnom društvu,u:Estetska dimenzija,<br />
123.s.Školska knjiga,Zagreb,1981,Kod:Milan Kangrga,Praksa,vrijeme, svijet, 434.s. Nolit,<br />
Beograd,1984.<br />
(94)Kod Sigmund Frojd,Uvod u psihoanal<strong>iz</strong>u,273.<br />
(95)Uporedi:Sigmund Frojd, Nelagodnost u kulturi,47.s.<br />
(96)Uporedi:Herbert Marcuse,Eros i civil<strong>iz</strong>acija,42.s.<br />
(97)Erich Fromm,Veličina i granica Freudove misli,14.s.<br />
(98)Erich Fromm,isto,14,15.s.<br />
(99)Herbert Marcuse,Eros i civil<strong>iz</strong>acija,42.s.<br />
(100)Kod:Erich Fromm,isto,130.s.<br />
(101)Erich Fromm,isto,130.s.<br />
(102)Kod:Erich Fromm,isto,133.s.pod.S.F.<br />
(103)Erih From,Zdravo društvo,53.s.Rad,Beograd,1963.<br />
(104)Uporedi:Iv-Pjer Bulonj,Olimpijski duh Pjera de Kubertena,103.s.Narodna<br />
knjiga,Beograd,1984.s.<br />
(105)Pierre de Coubertin,"The Olympic Games of 1896",u:Pierre de Coubertin,The<br />
Olympic Idea,11.s,Discourses and Essays,Carl-Diem-Institut Ed.,Pub.and Copy by Karl<br />
Hofmann Verlag,Schorndorf bei Stuttgart,1967. Marks preporučuje radničkoj mladeži<br />
"telesno vaspitanje, onakvo kakvo se daje u gimnastičkim školama i preko vojnih vežbi",<br />
dakle, ono koje je stvoreno u građanskom društvu i koje je privilegija aristokratske i<br />
buržoaske mladeži, da bi telesno ojačali i razvili borbeni klasni duh što, u krajnjem, treba da<br />
omogući osvajanje vlasti. Za razliku od građanskih pedagoga koji telesno vaspitanje<br />
pretpostavljaju duhovnom razvoju, Marks "duhovno vaspitanje" stavlja na prvo mesto,<br />
odnosno, telesno vaspitanje sagledava u kontekstu celovitog ljudskog razvoja. Telesne<br />
vežbe nisu sredstvo za stvaranje karaktera "uzornog građanina", već sredstvo za razvoj<br />
slobodnog čoveka. Vaspitanje radničke mladeži nosi u sebi impuls ljudske emancipacije, što<br />
je rezultat Marksovog shvatanja da se proletarijat ne bori za ispunjenje posebnih klasnih<br />
interesa, što je karakteristično za buržoaziju u prethodne klase, već za real<strong>iz</strong>aciju opšteljudskih<br />
interesa. "Poveravajući" proletarijatu "misiju" da oslobodi čoveka (čovečanstvo) od<br />
tiranije, telesno vaspitanje radničke mladeži dobija slobodarski karakter. Radnik se, dakle,<br />
još nije oslobodio vladajućih oblika telesnog vaspitanja, ali se odnosi prema njemu kao<br />
prema sredstvu koje će (zajedno sa plaćenim pro<strong>iz</strong>vodnim radom,duhovnim i politehničkim<br />
obrazovanjem) "uzdići radničku klasu znatno <strong>iz</strong>nad nivoa viših i srednjih klasa".<br />
Superiornost radničke mladeži se zasniva na celovitom razvoju ličnosti što otvara<br />
mogućnost da preuzmu neposredno upravljanje ukupnom društvenom reprodukcijom. U<br />
pitanju je pragmatična logika koja,"u datim uslovima", polazi od "opštih zakona, na čije<br />
156
poštovanje prisiljava državna vlast", a "sprovođenjem u život" radnička klasa "pretvara u<br />
svoje oruđe tu vlast koja se sada iskorišćava protiv nje". Građanske institucije treba da<br />
postanu oruđe radničke klase za borbu protiv kapitalističkog poretka. (Uporedi: K.Maks,<br />
"Instrukcije delegatima Privremenog centralnog veća", U:K. Marx-F.Engels,Dela,<br />
27.knj.157,158.s. Prosveta, Beograd, 1979.kurz. K.M.) Međutim, ukoliko je pravi cilj<br />
revolucionarne borbe proletarijata nije osvajanje vlasti, a pogotovu ne njeno očuvanje uz<br />
upotrebu institucija građanskog društva (Engelsov stav o "odumiranju" institucija<br />
građanskog društva u socijal<strong>iz</strong>mu), postavlja se pitanje kako je moguće ostvariti slobodu<br />
čoveka upotrebom sredstava koja po svojoj prirodi sprečavaju čoveka da razvije svoje<br />
istinske ljudske moći? Uzmimo za primer telesne vežbe koje Marks preporučuje radničkoj<br />
mladeži: radi se o militarističkom drilu, odnosno, o "disciplinovanju" deteta koje se svodi na<br />
potiskivanje seksulanosti, čulnosti, spontanosti, maštovitosti. Deca se svode na obezličene<br />
<strong>iz</strong>vršioce telesnih vežbi koje se svode na imitiranje rada mašina i koje su, po svojoj prirodi,<br />
obračun sa svim onim u čoveku što pruža mogućnost za razvoj duhovno bogate ličnosti -<br />
osnovni razlog zbog kojih ih je građanska pedagogija telesnog vaspitanja koristila za<br />
stvaranje "uzornog građanina". Upravo polazeći od Marksovog epohalnog stava da čovek<br />
menjajući svet menja sebe, može se postaviti pitanje koliko se svet ustvari promenio<br />
ukoliko je čovek ostao u duhovnom hor<strong>iz</strong>ontu građanskog društva? (Uporedi: Ljubodrag<br />
Simonović, Sport, kapital<strong>iz</strong>am,destrukcija, 104, 105.s. Lorka, Beograd, 1995.) Marks se, u<br />
"Kapitalu", poziva na Roberta Ovena i njegov "fabrički sistem" <strong>iz</strong> kojeg je ponikla "klica<br />
vaspitanja budućnosti, koje će za svu decu <strong>iz</strong>nad <strong>iz</strong>vesnog doba starosti spajati pro<strong>iz</strong>vodni<br />
rad s nastavom i gimnastikom, i to ne samo kao metod za povećavanje društvene<br />
pro<strong>iz</strong>vodnje, nego i kao jedini metod za pro<strong>iz</strong>vođenje svestrano razvijenih ljudi". (Dela,I<br />
t,21.knj.428.s. Prosveta, Beograd,1979.) O formiranju ljudskog karaktera i planovima za<br />
obuku dece,u koje spada i sticanje zdravog tela kao osnovnog uslova srećnog života,vidi i:<br />
Robert Owen, Novi pogledi na društvo i drugi radovi, Školska knjiga, Zagreb,1980.<br />
(106)Pierre de Coubertin,"Speech by Baron de Coubertin"- at the Paris Congress<br />
1894,u:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,6.s.<br />
(107)Pierre de Coubertin,L' Evolution Francaise sous la Troisième Republique,331.<br />
s,E.Plon,Nourittet C-ie,Paris,1896.<br />
(108)Yves-Pierre Boulongne,Pierre de Coubertin,Ein Beitrag zu einer wissenschaftlichen<br />
Untersuchung seines Lebens und seines Werkes,U:Die Zukunft der Olympischen<br />
Spiele,89.s.Hrsg.Hans-Jurgen Schulke,Pahl-Rugenstein,Köln, 1976.<br />
(109)Yves-Pierre Boulongne,isto,90.s.<br />
(110)Yves-Pierre Boulongne,isto,91.<br />
(111)Yves-Pierre Boulongne,isto,90.s.<br />
(112) Kod: Ljubodrag Simonović, Olimpijska podvala, 48.s.<br />
(113) Iv-Pjer Bulonj, Olimpijski duh Pjera de Kubertena, 78 s.Pod. Lj.S.<br />
(114) Yves-Pierre Boulongne, Ein Beitrag zu einer wissenschaftlichen Untersuchung<br />
seines Lebens und seines Werkes, U: Die Zukunft der Olympischen Spiele,89.s.<br />
(115) Kod: Iv-Pjer Bulonj, Olimpijski duh Pjera de Kubertena, 79.s.<br />
(116) Urlike Prokop,Soziologie der Olympischen Spiele,38.s.kurziv: U.P.Hanser,<br />
Munchen,1971.<br />
(117) Urlike Prokop,isto,38.s.<br />
(118) Urlike Prokop,isto,29.s.<br />
(119) Pierre de Coubertin,"Are The Public Schools a Failure?",kod:Urlike Prokop,<br />
isto,29.s.<br />
157
(120) Fridrih Niče,Volja za moć,187.s.kurz.F.N.Prosveta,Beograd,1972.<br />
(121) Pierre de Coubertin,"La Force Nationale et le Sport",Revue des Deux<br />
Mondes,1902,Tome Septième,923.s.kurz.P.d.K.<br />
(122) Pierre de Coubertin,"Les échelons d' une éducation sportive",u:Pierre de<br />
Coubertin,Textes choisis,III tom,443.s.<br />
(123) Pierre de Coubertin,"Arts,letters et sports",u:Pierre de Coubertin,Textes choisis,II<br />
tom,494.s.<br />
(124) Pierre de Coubertin,"Olympic Letters",U : The Olympic Idea,63.s.<br />
(125)Pierre de Coubertin,"Les sources et les limites du progrès sportif",u:Pierre de<br />
Coubertin,Textes choisis,I tom,494.s.<br />
(126)Hermann Rauschning,"Gaspräche mit Hitler", U: Hajo Bernett, Nationalsozialistische<br />
Leibeserziehung, 25, 26.s. Karl Hofmann, Schorndorf bei Stuttgart, 1971.<br />
(127)Kod:Gerhard Vinnai,"Leibeserziehung als Ideologie", U : Sport in der<br />
Klassengesellschaft,12.s. Izd. Gerhard Vinnai, Fischer Taschenbuch Verlag, Frankfurt<br />
a.M.1972.<br />
(128)Kod:Hans Joachim Teichler,"Coubertin und das Dritte Reich",<br />
Sportwissenschaft,1982,12(1),52.s.<br />
(129)"Vreme", 21.juli 1936.g.<br />
(130)Carl Diem, Iz: Olympische Akademie,Dortmund,1962.str.17-20,u:Carl Diem, Der<br />
Olympischen Gedanke,Rede und Aufsätze,Carl-Diem-Institut Köln, 1967.s. 127.<br />
(131)Uporedi:Hajo Bernett,Sportpolitik im Dritten Reich,73.s,Karl Hofmann Verlag,<br />
Schorndorf bei Stuttgart,1971.<br />
x x x<br />
158
Change language