Izvod iz knjige „ Filozofski aspekti modernog olimpizma ... - Ponude.biz

svet osuđen na propast, težnja ka savršenstvu ne podrazumeva borbu za očuvanje
postojećeg, pogotovu ne za stvaranje savršenog sveta, već činjenje takvih dela koja će
čoveka približiti kosmičkom savršenstvu. Pri tome, čovek je okrenut ka prošlosti budući da
su po antičkom shvatanju ljudi sve nesavršeniji kako se udaljuju od svog (božanskog)
prabitka. "Želja za usavršavanjem" u antičkoj Grčkoj ima konzervativni, a ne "progresivni"
karakter, kao što je to slučaj sa modernim olimpizmom. Uprkos tome što se poziva na
"progres", Kuberten odbacuje ideju budućnosti. Okrenutost ka idealizovanoj prošlosti
postaje izvorište "pravih" i "večnih" vrednosti koje simbolizuje plamen olimpijske baklje
koji "nikada ne sme da se ugasi" (Hitler). Kod Kubertena ideal ispravnog delanja nije
vrednosno zasnovan, već proističe iz logike koju nameće sam život koja se svodi na borbu
za opstanak i koja se nalazi s onu stranu dobra i zla. "Usavršavanje", kao "prevazilaženje
životinjskog u čoveku", postaje uništavanje slobodarskog dostojanstva i svođenje čoveka
na dehumanizovanog jurišnika vladajućeg poretka. Istovremeno, želja za usavršavanjem u
sportu vezana je za postizanje rezultata koji imaju "objektivnu" kvantitativnu sravnjivost i
koji podrazumevaju apsolutizovani princip učinka : "moderni" sport obračun je s erotskim,
etičkim i estetskim bićem čoveka. Na osnovu njih moguće je uspostaviti "piramidu uspeha"
(Kuberten) na čijem vrhu se nalazi pobednička "elita".
Kuberten je blizak antici u tome što njegov pedagoški koncept ima rasistički karakter.
Kuberten: "Grčka je bila konfederacija gradova u osnovi koje je nastala jedna ideja, ona o
superiornosti rase i njenoj predodređenosti. Samo to je bilo dovoljno pa da se protiv tuđina
digne jedna trenutno ujedinjena Grčka; ali, to su bili plodovi njihovog genija..."(41) I
Kubertenov buržuj otelotvorenje je rasnih kvaliteta bele rase - ona je "najčistija,
najinteligentnija i najjača" (42) - koji je čine "superiornom" u odnosu prema drugim rasama
i daju joj za pravo da pokori svet. "Čistota krvi" jedna je od najvažnijih odlika (bele) rase, a
"borba za čistotu bele rase ostaje najvažniji zadatak njenih članova" (Kuberten). Težnja ka
"savršenstvu" postaje težnja ka postizanju rasne perfekcije u odnosu prema "nižim rasama"
koje odgovaraju "varvarskim" narodima antike. Otuda "utilitarna pedagogija" predstavlja
najvažniji segment Kubertenove olimpijske filozofije, a ne (kritička) socijalna teorija.
Moderni i antički "sport"
Kuberten je još na tzv. "osnivačkom kongresu" olimpijskih igara, 1894. godine, izneo
stav koji ukazuje na njegov mitološko-propagandistički odnos prema antičkom "sportu":
"Grčko nasleđe je tako veliko, gospodo, da su svi oni koji su u modernom svetu otpočeli s
fizičkim vežbanjem, polazeći od jednog od njegovih brojnih aspekata, mogli legitimno da se
pozovu na Grčku u kojoj su svi (aspekti fizičkog vežbanja) bili obuhvaćeni."(43) Kuberten i
ovde primenjuje njegov oprobani metod: stvara utisak da je helenska telesna kultura
izvorište moderne telesne kulture i sporta, da bi sveo antičku telesnu kulturu na "svoju"
telesnu kulturu i sport i na taj način im pribavio legitimnost "kulturnog" i "večnog".
Istovremeno, Kuberten izbegava da ukaže na društvenu uslovljenost helenske telesne
kulture, jer ona na taj način prestaje da bude "nadistorijska" (mitološka) i postaje konkretna
istorijska pojava čija je bit neraskidivo vezana sa društvom u kojem je nastala i u kojem
jedino može da bude shvaćena na pravi način. U tom kontekstu Kuberten "previđa" da je
115