Narodi i kulture Amerike i Australije

NARODI
I
KULTURE
AMERIKE

999. – 1000. god.
Prvobitni lovci – iz Azije preko Čukotskog poluostrva

Kristofer Kolumbo 1492. godine – Antilska ostrva, Kuba, Haiti
1493.
1498.
1502.
Magelan oplovio najjužniji rt Amerike
1519. godine –Ognjenu zemlju
Amerigo Vespući 1499.
1500.
1502.
Venecuela
Brazil

Mestici – indijanci+belci
Zambosi - indijanci + crnci
Mulati – belci + crnci

-"ćerka života"
- na "101" način, osim za hranu služio im
je i kao sklonište, dekoracija, pa čak i kao
gorivo.
- jelima od kukuruza dodavali neznatne
količine pepela, jer su verovali da ih to čini
zdravijima

‐naseljavaju priobalne delove
Aljaske, Aleustkih ostrva,
Bafinove zemlje, Labradora i
Grenlanda
‐ Boja kože im je žućkasta i
crvenkasta, lice pljosnato, imaju
razvijene vilice, istaknute
jagodice, male očne otvore,
crnu, pravu kosu, muškarci retku
bradu, srednjeg su rasta.
‐ Od domaćih životinja imaju psa
(koji služi kao čuvar skloništa i
za vuču).
- za stanovanje koriste iglo
- ishrana im se pretežno sastoji
od mesa, a ponekad koriste i
morsku travu. Zbog potrebe za
biljnom hranom, ponekad pojedu
sadržinu iz utrobe ubijenog
irvasa.
Od sredine XX veka oko 50.000!
•Odeća im je od kože, koje
štave usoljavanjem,
mazanjem krvlju i masnim
materijama, a žene, deo po
deo žvaću.
• žene se tetoviraju
provlačenjem obojenog
konca ispod kože.
• Mrtve ili napuštaju ili ih
ubacuju u vodu ili ledenu
pukotinu.
• Lovac – oružje, irvas,
čamac
• deca koža psa
•Eskimi često prave crteže
životinja ili čitave lovačke
prizore.
•Od muzičkih instrumenata
imaju vrstu gusala.

- Iglo 4ºC, neprovetravaju
-5-6 kg mesa
- smrznuta životinjska krv
- otopljena mast
-meso psa
- otimanje žena

Kanadski lovci
(Atapaska, Kenaj, Luše, Cipve, Sijuksi, Kučina, Dobro Indijanci, Zečji Indijanci Algonkine, Navaho, Apači)
Cipve
Atapasce
Navaho
Sijuksi- Crveni oblak i Bik koji sedi
Apači

Naseljavali su planine i ravnice južne Arizone i novog
Meksika, kao i sam Meksiko.
Samo ime plemena znači „neprijatelj”
Predstavlja najprkosnije pleme koje se poslednje predalo
Američkoj vojsci i to krajem 80-tih godina XIX veka.
Većina pripadnika ovog plemena živi u dva rezervata: „Bela
planina” i „San Karlos” u kome živi više od 10.000 ljudi
Prvobitna muška odeća sastojala se kože jelena, a
prekrivala je gornji deo tela i pola nogu i nosili su mokasine.
Žene su nosile suknje od jelenske kože i dublju varijantu
mokasina.
Bili su lovci, farmeri i zemljoradnici.
Religijske ceremonije su u stvari predstavljale plesove koji
su, po njihovim verovanjima, imali magičnu moć, tako su i
nastali: kišni ples, ples žetve, lova i dr.

Postoji šest plemena koja su deo apače “porodice” Zapadnih i Istočnih Apača.
•Zapadni Apači
Bili su jako mobilan narod i odlikovali su „sezonskim” kretanjima koja su bila izazvana
nestašicom biljaka i zbog lova na divljači. Oni su poznati kao narod koji je dosta
polagao na hortikulturu.
Takođe su se bavili i trgovinom koju su obavljali u vidu trampe sa nekim plemenima.
•Istočni Apači
Ovo pleme je lovilo bizone, jelene, antilope i dr. Zatim su se bavili pripitomljavanjem
konje, a od naoružanja u svojim ratovanjima su koristili koplje.
•Lipanski Apači
Zauzimali su prostore južnih delova Velike Ravnice i bavili lovom na bizone, antilope,
jelene i medvede, a živeli su u pećinama koje su predstavljale skloništa bizona.
Uglavnom su se bavili poljoprivredom i gajenjem duvana.
Smatraju se za jedno od najmiroljubivijih plemena Apača.

Navaho ili Dine, kako oni sebe nazivaju, su najveće pleme
Severno Američkih Indijanaca.
Navaho indijanci su živeli su u kućama koje su
nazivali „Hogans”, koje su pravili od drvenih stubova,
blata i kore drveta.
ulazna vrata u kuću kod svih Indijanaca okrenuta ka
istoku, kako bi mogli po verovanju da pozdrave
Sunce.
Svoje korpe dekorisali bi bojama i šarama.
Obično se ukrašavaju cvećem i perjem. Navaho
žene pre braka nose minđuše, nakon toga kače ih na
svoje brojanice koje nose oko ruke, sve dok njihove
ćerke ne budu dovoljno stasale da ih mogu nositi.
Za Navaho porodica je bitna.
Davanje imena tek rođenoj bebi, predstavlja
veoma važan događaj u životu Navaho Indijanaca. O
imenu bebe odlučuju rođaci, kao i poglavice ali
nikako roditelji. Kada beba napuni 20 dana, tetke i
sestre daju blagoslov detetu i iznose svoje predloge o
imenu bebe. Svoju prvu godinu života dete provodi
privezano vrpcom za majku, nakon čega brigu o
njemu preuzima i ostala rodbina i počinju ga učiti
plemenskim običajima.
Kada se Navaho beba prvi put nasmeje, tada je
vreme za slavlje i čast.
Navaho izvode svoje tradicionalne
plesove iz mnogo razloga. Jedan je
priprema za lov, prilikom koje se
Navaho mole za uspešan lov, ili za
odlazak u borbu, rođenje deteta,
plodnu godinu, dozivanje kiše, pa čak i
prilikom sahrane.

Irokez
Atlantska grupa Indijanaca
(Algonkini, Irokezi, Hjuroni, Muskoke)
Ova grupa Indijanaca zahvata krajeve između Atlantskog
okeana i reke Misisipi
Osnova privrednog života ovih plemena je ratarstvo, lov i
ribolov
Skloništa su im uglavnom okrugle i četvrtaste kolibe
prekrivene brezovom korom
Od oružja su uglavnom imali luk, koplje, praćke i štitove
od kože
Poseban značaj su imali pojasevi (vampuni), koji su bili
ukrašeni školjkama i služili su kao oznaka ranga, ali i kao
sredstvo plaćanja. Ukrašavali su se tetoviranjem
Ova plemena su imala jedan običaj dugo ukorenjen – lov
na glave (gde su ih preparirali tako što su u odranu kožu
glave sipali vreo pesak, čime bi se one smanjile na veličineu
pesnice i predstavljale trofej ratnika).

Prerijska plemena (Dakote, Šošoni, Kejo)
o Naseljavaju oblasti prerija, zapadno od reke Misisipi
o Ove grupe indijanaca su tipični lovci nomadi
o Stanovali su u kućama od zemlje ili šatorima kupastog
oblika.
o Oružje im se sastojalo od luka, praćke, koplja i štitova, koji
su bili išarani ornamentima. Kod njih je bio raširen običaj
skidanja sklapa neprijateljima.
o Odeća im je bila pretežno od kože. Nosili su pantalone
uvek, a u toku leta na gornjem delu tela nisu imali ništa.
o Ratnici su pravili ogrlice od medveđih šapa.
o Često su bojili lice i telo.
o Kod ovih grupa je poznato i postojanje „lule mira”.
o Imali su zajedničke toteme, ali je i svaki pojedinac imao
svog.
o Mrtve izvesno vreme izdižu na neko uzdignuto mesto,
potom ga zakopavaju sa ličnim predmetima, koje stavljaju uz
njega.

Severozapadna grupa Indijanaca (Hajda, Tlinkit)
Ova grupa indijanaca je naseljena južno od
Aljaske
Žive i: Čimčian, Jurok, Vakaš, Činuk
Osnova privređivanja im je lov i ribolov. Žene
ponekad leti sabiraju sitne životinje, školjke, ptičija
jaja, pečurke.
U toku zime žene pletu asure, konopce, šešire;
a muškarci izrađuju predmete od drveta: čunove,
posude, maske, totemske stubove
Oružje i oruđe čine luk, koplja, udice, maljevi i
dr.
Saobraćaj se uglavnom odvija u čunovima od
drvene kore
Najkarakterističniji oblik verovanja kod ovih ljudi
je totemizam
Tlinkit

Hajda

Kalifornijska grupa Indijanaca (Juma, Pomo, Klemant, Mivok, Jokut, Mandu i Vindum) / svi u rezervatima!!!
Najistaknutije pleme ove grupe je pleme
Juma na istoku poluostrva.
U Osnovu privrednog života čine sabiranje
plodova i manje lov.
Najviše se sabira jedna vrsta žira, zbog
ćega ih nazivaju „žirojedima”.
Za zimski period grade kolibe i nastrešnice
od granja i kore. Nekada su skloništa
ukopana u zemlju, pa se u njih ulazi kroz
otvor na krovu.
Odeća im se sastojala od ogrtača i
keceljica od kože ili pletenih vlakana.
Ukrašavaju se perjem i nizovima od školjki,
pužića i kamenčića.
Od oružja su koristili lukove, strele, koplja i
lasa.
Verovali su u demone, božansku moć
sunca, duše predaka, a poneki i u vrhovno
biće i božanstvo. Šamani su imali veliki
značaj u njihovom religioznom životu

Stanovništvo u Severnoj Americi danas
Oni žive u državama Pensilvaniji (16.000-18.000 Amiša-“Svedok”),
Ohaju, Indijani (oko 400 porodica)
dobili po vođi grupe Švajcarcu Jakobu Amanu, koji je emigrirao u
nemačku provinciju Alzas.
Kada je Alzas postao francuska provincija, početkom XVIII veka, kralj
Luj XIV je proterao Amiše, po ubeđenju anabptiste, pripadnike sekti menonita i
oni se iseljavaju za Ameriku
Amiši često govore 3 jezika. Kod kuće jenajčešći dijalekt nemačkog
(pensilvanski holandski),nemački pri molitvama i engleski, koji uče u školi
Osnovno pravilo ovih ljudi je naglašavanje skromnosti, očuvanje
porodice i zajednice i odvojenost od sveta
Oko 95% Amiša se bavi zemljoradnjom, a ostali zanatima i to kovačkim
isaračkim.
Svaki Amiš ima oko 40ha zemlje i za obradu svaka porodica ima
najmanje 10 konja
Deca redovno idu u školu (ali je 1972. godine Američka vlada popustila
pod njihovim zahtevima i dozvolila im da prekinu školovanje sa 14 godina).
Porodica ima četvoro, šestoro ili osmoro dece. Deca su sva jednako
obučena i jednako podšišana.
Imaju vunene ili slamne šešire sa velikim obodom. Amiši ne
dozvoljavaju da se fotografišu.

U periodu od 16-21. godine im je dozvoljeno da slušaju Rock muziku, nose farmerke i pripijenu odeću,
voze motocikle i izlaze u kafiće, kad prođe period tzv. “Rumspring”-a, većina se vraća u zajednicu i uplovljava u bračne vode.
Ako pak napuste zajednicu, rizikuju da ih ostali Amiši (uključujući i najbližu rodbinu) potpuno isključe iz svojih života.
Ovaj običaj izbegavanja naziva se “Majdung” i oni to tretiraju kao “sporu smrt”.
Devojke i žene se oblače u skromne haljine sa dugačkim rukavima. Preko njih nose ogrtače i kecelje, nikad ne seku
kosu, već je vezuju u punđu. Na glavi nose kapice, ako su neudate-crne, a ako su udate –bele.
Muškarci nose tamna odela, ravno sečene kratke kapute bez revera, crne čarape, crne cipele crni ili slamnati šešir sa obodom.
Nemaju brkove, ali nakon venčanja puštaju bradu.

Najstariji u kući se sluša
Porodične kuće grade kolektivno. U nasleđe se ostavlja kuća i zemlja, a novac ne!
Dečaci i devojčice počinju da traže svoje supružnike nakon 16-te godine. Udvaranje je kod
Amiša dugo i romantično.
U septembru odlučuju o svom venčanju. Vreme venčanja počinje poslednje nedelje
oktobra i traje do polovine decembra.
Mladina venčanica nije bela već je plava, ni malo raskošna, stroge linije, ravno sečena,
bez čipke, detalja, vela i cveća.
Amiška žena je veoma praktična pa svoju venčanicu sama kroji, kasnije joj koristi za svaku
svečanu priliku i najzad je sahrane u njoj.
Mladoženja nosi crno odelo, belu košulju sa kravatom, što nije uobičajeno i obavezno
šešir sa obodom.

Pre dolaska Evropljana bile razvijene visoke kulture Acteka (na području Meksika) i Maja (na Jukatanu).
Privreda ovih naroda se bazirala u velikoj meri na kukuruzu, a u primorju i na ribolovu. U ishrani je značajnu ulogu imao i
med, a pili su i opojno piće „pulk” pripremljeno od lista agave. Duvan su uglavnom žvakali. Od domaćih životinja su znali za
psa i ćurku.
Kod Acteka je bilo razvijeno i pletenje i tkanje od agavinih vlakana. Imali su razvijenu i metalurgiju. Obrađivali su meke
metale, ali su znali ta metale tvrđe od gvožđa. Kod Maja je bila razvijena i keramika.
Međusobno su trgovali svojim proizvodima, pa su imali i neku vrstu novca (komadi bakra i zlatan prah, a kod Maja i zrna
kakaoa).
Stanovi su im bili dvojaki. U višim krajevima imali su kuće od zemlje (naboja, građene, zemljom i pokrivene). U nižim
krajevima zgrade su bile od lakšeg materijala (drveta, trske, granja, lišća i asura). Od kamena su gradili samo reprezentativne
građevine (hramove i dvorce). Hramovi su im bili u obliku piramida.

Preko uvala i reka imali su viseće mostove. Pozanavali su i vrstu pošte koja se obavljala putem štafete.
Maje su imali već razvijeno pismo, kalendar, geografske karte. Slikovito pismo Maja još nije dešifrovano.
Astronomska i kalendarska znanja ovih naroda bila su veoma razvijena, ali i komplikovana.
Računali su tri vrste godine.
Značajnije ličnosti, naročito vladari, posle smrti su mumificirani, ostali pokojnici sahranjivani u sedećem položaju.
Posle tri godine grob se otvara, kosti se pokupe i sahranjuju u posebne grobnice obojene plavo-belom bojom.

Stanovništvo danas
Panama
Žene oblače raskošne kostime “la porela”, živo obojene, uz šešire, upletene sa crnom kosom, kao
nacionalni ornamentalni simbol, pod nazivom “tombleks”
Muškarci nose ogromne slammnate šešire “montuno”.
Igraju uz zvuk bubnjeva “tiniija” – starih indijanskih instrumenata, čegrtaljki i frule “kena” napravljene od
pelikanove kosti
Kuće su im od trske i rogoza, postelja – mrežasta ležaljka ispletena od suvog palminog lišća, razapeta
između dva stuba u kolibi
Govore anai jezikom
Udaju se i žene između sebe po sopstvenom izboru. Imaju četvoro-petoro dece i rano ih rađaju
Životni vek im je oko 40 godina
Žene vode brigu o deci i kuće i izrađuju “mola” tkanine
Čoko indijanci

Tropska kulturna oblast zahvata severne delove Južne Amerike i područje velikih reka.
U toj oblasti najvažnija su plemena: Araukanci, Karaibi i Tupi, a u istočnim delovima: Otomake, Peno-peno i Betoje.
• Osnovu privrednog života ovih ljudi čini lov i ribolov, a samo delimično zemljoradnja.
Nova zemlja za obradu se dobija paljenjem šuma.
• Stanuju u kolibama okruglog oblika, ređe četvrtastog. Kod Karaiba postoje i sojenice. Spavaju u visećim mrežama.
• Društveno uređenje je rodovsko-plemensko, ali sa tragovima matrijarhata (mladoženja mora jedno vreme u
tazbini da radi žena ima određena prava na nasleđe).
• Kod njih postoji i običaj kuvade.
• Mrtve sahranjuju i dva puta. Kako im ne bi nanali neko zlo mrtve često sakate, kolibe u kojima su umrli razaraju
ili ih neko vreme zatvore u neki sud.
•Od objekata se najviše poštuju Sunce i Mesec, koji se prikazuju u ljudskom obliku kao blizanci.
Tupi
Araukanci

Istočnobrazilska grupa Indijanaca živi u višim krajevima. Najvažnija grupa je Tupi, potom skup Žes sa plemenima:
Kajaro, Čavante, Botokudi. Južnije je pleme Bororo.
Sva ova plemena su primitivni sabirači i lovci. Koriste luk sa strelicama i koplje.
Na zadnji deo strelica stavljaju pera, kako bi one pravilnije letele.
Staništa su im od lakog materijala, a spavaju u visećim posteljama ili na asurama pored ognjišta.
Postoji običaj ponovnog sahranjivanja pokojnikovih kostiju, koje se peru, boje crvenom bojom
a potom se loži vatra na grobu.
Grupa indijanaca Čako živi u srednjem toku reke Urugvaja: Abiponi i Gvajakuru. Ove dve grupe su lovci i
delimično sabirači
grupa Gvarana odavno poznata kao sabirači meda od poludivljih rojeva pčela.
Skoro sav njihov život je upućen na traženje meda, pa ih nazivaju i „medena civilizacija”
Bororo Botokudi

Patagonska grupa indijanaca živi u južnim delovima kontinenta.
Glavni predstavnici ove grupe su Puelči, Tehuelči iMoluče („zapadni ljudi).
Skloništa su im uglavnom privremeni zakloni i improvizovane kolibe.
Odeća im se sastoji od ogrtača koji je na sredini probušen (pončo).
Vera im je animističkog tipa. Vrač igra značajnu ulogu u njihovom životu.
Alakaluf
Ognjenozemci žive na ostrvima na krajnjem jugu. Od davnina oni su živeli u čamcima, na kojima su uvek imali vatru
zbog čega su i nazvani „ognjenim”.
Najkarakterističnije grupe iz ovog kraja su: Alakaluf, Seleknem, Jamena Čomo i Oan.
Osnovu privrednog života ovih ljudi predstavlja ribolov i lov na vodene sisare.
Kod njih je izvedena i prirodna podela posla: muškarac lovi, žene veslaju ili na kopnu sabiraju korisne stvari.
Love lukom, kopljem (harpunom), mrežama,. Ribu love i tako što im bacaju ostatke hrane i kada se one
kupe oko toga, pogađaju ih kopljima.
Žive u hordama i velikim porodicama.
Veruju u razne demone i duše predaka. Mrtve bacaju u more ili zakopavaju. Kao znak žalosti nose duže pero na čelu

Na jeziku starih peruanaca njihova oblast se nazivala
Biru, pa su Španjolci prema ovome nazivu celoj oblasti
dali ime Peru
o Osnovu privrednog života u Peruu činilo je ratarstvo. Glavne zemljoradničke kulture bile su
kukuruz, krompir, agava, batata, bundeve, duvan, konoplja i pamuk. Poznavali su đubrenje zemlje kao i
navodnjavnje gde je za to bilo mogućnosti.
o Zemlju su obrađivali lopatom. Od domaćih životinja su imali lamu.
o Trgovina im je bila prilično razvijena.
o U dvorištu dvorca Inka vladara više predmeta bilo od čistog zlata. Sve je bilo u prirodnoj veličini.
o Putem štafete oni su vesti prenosili pomoću vatre i dima.
o Inka je prilično bila razvijena metalurgija. Meke metale su obrađivali do savršenstva. Vremenom su pronašli i
legure koje su bile tvrđe odgvožđa.
o Oružje im se sastojalo od luka, praćke, koplja, bola i oklopa.
o Vladar je bio oličenja sunca. On nije išao peške, a podanici ga nisu smeli videti. Vladara nasleđuje najstariji sin.
Vladar se ženi svojom rođenom sestrom ili najbližom rođakom.
o Sudstvo je bilo dosta strogo
o Inke su imali tri pravila i po životu i ponašanju: ne budi lenjivac, ne budi lažljivac i ne budi kradljivac
o Umrle vladare su odmah mumificirali, a njihova imena počinjali da unose u legende.

Australija je najmanji kontinent sa površinom blizu 8 miliona km 2 i populacijom od oko 20 miliona stanovnika.

Najveći deo stanovništva australije je doseljeničko (evropskog porekla), dok je svega 50-100.000 autohtonog.
Aboridžini je grupni naziv za domorodačka (lovačko-sakupljačka) plemena Australije koji oni smatraju uvredljivim.
Domorodci Australije podeljeni su na više stotina
plemena, govorilo se oko 600 jezika.
Domoroci su bili organizovani u malenim
porodičnim grupama. Svaka je imala vođu, obično
starijeg iskusnijeg muškarca.
Njihove socijalne porodice sastojale od očevog oca
i često od njegovog brata ili braće, oni se po njihovom
sistemu srodstva također nazivaju „očev otac“;
njegove žene ili žena; oca; i možda njegove braće (to
su ujaci).
Aboridžani su prosečno srednjeg rasta (1,67m)
Jedna od odlika Aboridžana koji žive oko reke Mari
jeste izrazita dlakavost po telu
Karakteristike domorodaca u pustinji Viktorija su
veoma tamna put, poput čokolade, istaknute obrve i
bronzanu kosu.
U zapadnoj Australiji, domoroci su veoma niskog
rasta (1,37-1,52m), neki nežne građe, a drugi
zdepasti.

•Domoroci se bave lovom i sakupljanjem
• Aboridžini, u lovu na australijskog noja – emua, oduvek su se služili posebnim lukavstvom.
Praktikovali su da nose glavu noja na štapu, vešto oponašajući njegovo kretanje.
•U hvatanju manjih životinja, ptica i sisara, služe se bumerangom
•Neki logori ovih domorodaca znali su imati 6-10 osoba, a bilo ih je čak do 400.
Njihove kolibe od kore drveta poznate su pod imenom „gunyah“.

Odeća im je bila vrlo oskudna. Na poluostrvu Jork i severozapadnoj obali, oni su sasvim
goli. U drugim delovima pojas i pregačica su najvažniji delovi odeće
Ukrašavaju se niskom od zuba, semenki, koštica. Ukrašavaju se bojenjem i ožiljcima, a
ređe sakaćenjem.
Glavna svečanost poznata je pod imenom korobori, a muzički instrumenti didžerido –
primitivna truba od drveta, štapići za udaranje i zvečke.
Trudnoću shvataju tako što tek kada dete oživi u majci, oni smatraju da je ona začela.
Mesto gde je ona to osetila se se posećuje i veruje da je tu nekada sahranjen neki od
predaka, koji je oplodio ženu, tako što je ušao u nju.

Inicijacija - prelazak mladih u red zrelih
•Kačenje minđuša na različitim delovima tela
•Čupanje zuba na živo bez ikakve anestezije
•Zasecanje dubokih rezova na leđima (od tri do dvanaest brazda)
•Čupanje noktiju
•Čupanje dlaka sa tela
•Krvni običaj – predstavlja postupak gde se dečakovo rame ili
polni organ zasecaju i tom krvlju se maže celo njegovo telo,ali i svi prisutni.
Ovaj postupak simbolizuje život i veliko poštovanje prema mrtvima.
•Upotreba vatre – pali se u krugu oko mladića za koga se obred vrši ili se vrti zapaljena u obliku kugle iznad
njegove glave, sve dok se on igrajući potpuno ne ošamuti.
• Obrezivanje je jedan od običaja koji možda ima i najjače obredno značenje.
Jedan izabranik iz plemena vrši obrezivanje dečaka, dok žene oko njih igraju, ne gledajući.
Sve vreme jecaju i jauču.
• Poznato je da mnoge muškarce i kastriraju (da bi se ograničilo rađanje) i posipaju krvlju – dva mlada i
odvažna saplemenika
(iz koje oni treba da crpe snagu i muške osobine).
• Dugo je postojao i običaj da odrasli muškarac mora da se pričesti mesom ubijenog neprijatelja, tako nova
snaga ulazi u njega.
•Kod njih je pronađen oblik braka poznat pod imenom „pirauri“. To je slučaj kada muž odlazi negde na izvesno
vreme,
on ostavlja svoju ženu na čuvanje nekom svom susedu. Ovaj je za to vreme pomoćni muž njegove žene.
•Mrtvaca sahranjuju, ali ne odmah već posle izvesnog vremena, ali nakon sušenja.

Tasmanija
Tasmanija je velika blizu 70.000km 2 .
Današnje stanovništvo (478.400) je
najvećim delom evropskog porekla.
Tasmanija je otkrivena 1642. godine od
strane holanđana Abela Tasmana.
Krajem XVIII veka ovamo dolaze Francuzi i
Englezi (Kuk).

Tasmanci ili Tasmanski Aboridžini je naziv za potomke domorodaca Tasmanije.
Današnji Tasmanci tvrde da potiču od dve grupe:
Palava - potomci kćeri poglavice Manalargene;
Lia Putah - potomci neimenovane tasmanske aboridžinke koja je za partnere
imala britanske vojnike, farmere i doseljenike.
Tasmanci su bili organizovani u devet glavnih plemena od po 40-50 ljudi.
Nakon dolaska Evropljana, u periodu od 1802. između 1833. godine
od 8.000 ljudi broj je sveden na 300.

Melanezija
Grupa ostrva severno i severoistočno od Australije.
Najvažnija: Bizmarkova, Solomonska, Novohebridska, Nova Kaledonija i
Nova Gvineja.
oNaučnici ističu danaovimostrvimaimaoko60dijalekata.
oMuškarci krče zemlju da bi je zajedno sa ženama obrađivali.
oUočeni su ostaci matrijarhalnih odnosa. Na primer, muškarac se seli u kuću
devojke i otada postaje član njenog roda. Bračna zajednica je pretežno
monogamna.
Pazi se i na totemsku srodnost prilikom orođavanja.
oPiju vino spremljeno od palminog soka.
oFidžijanci su nekada važili kao ljudožderi. Posebno su rado jeli meso belih
ljudi.
Kod papuanaca sve do našeg vremena očuvao se lov na ljuske glave (adat),
pa su u određenim prilikama i kod njih održavali kanibalističke obrede (da bi
se na taj način došlo do nove snage i hrabrosti).
o Odeća se sastoji od pojaseva i pregačica, a ređe ogrtača od tape
(preparirana drvena kora).
Ukrašavaju se bojenjem, ožiljcima, udaranjem pečata po telu nekim usijanim
predmetom.
oNosnu pregradu muškarci stavljaju veći životinjski zub (obično svinjski
očnjak) ili štapić os trske.
Nose minđuše, i narukvice oko ruku, vrata i nogu.

Mikronezija
Veliki broj ostrva severno od Melanezije se naziva Mikronezijom.
U ovu grupu spadaju: Karolinska, Maršalska, Marijanska i Gilbertova.
Osnovu privređivanja većine Mikronežana čini pomorstvo i ribolov. Ima nešto malo i ratarstva i stočarstva.
Poznati su kao trgovci. Kao novac često im služe i školjke, biseri, asure ...
Hranu pripremaju parenjem u jamama.
Kuće mikronežana su obično podignute na kolju, a pravljene su od drveta i trske sa ugnutim krovovima i
velikim nastrešnicama.
Odeću čine pojasevi i keceljice od biljnih vlakana.
Kitili su se i cvećem, perjem, a telo mazali kokosovim uljem i bojili ga. Rašireno je i tetoviranje (a govorili
su da se u grob nosi samo tatu).
Brak je po pravilu monogaman, a žene se kupuju. Kod bogatih se javlja i poligamija. Predbračni život je
prilično slobodan. Rastava braka je veoma laka.
Od duvačkih instrumenata imaju nosne frule (svira se duvajući jednom stranom nosa kroz njih) i trube od
puževih kućica.
Igre izvode u sedećem stavu, a sastoje se od kružnih pokreta gornjih delova tela, podrhtavanja ruku i
kruženja očima

Polinezija
Polineziju čini više grupa ostrva u Tihom okeanu.
Najvažnije grupe tih ostrva su: Samoa, Tonga, Havajska, Tahiti, Taumotu, a pripada joj i Novi
Zeland.
• Polinežani su mrko žućkaste boje, crne, sjajne, glatke kose, višeg rasta.
• Privreda polinezije se oslanja na more. Oni su ribari i pomorci. Od domaćih životinja imaju psa i svinju.
• Oruđe i oružje im se sastoji od: koplja, praćke, koštanih oštrica kamena.
• Odeća i nakit su prilično oskudni. Ukrašavaju se ogrlicama od cveća, plodova, semenki, perja, zuba.
• Društveni život u Polineziji odlikuje se time što su ljudi podeljeni na dve klase: povlašćeni i potčinjeni .
• Predbračni život je dosta slobodan. Raširen je običaj čestog usvajanja tuđe dece, tako da isto dete bude
više puta usvajano i presvajano.
• Za društveni život značajnu ulogu ima i „tabu“. Sama reč tabu je polinežanskog porekla i znači zabranu.
• Na primer, viši red nametne tabu da se neki predmet proglasi za „moa“ (svet).
Tada te predmete ne smeju da diraju pripadnici nižih slojeva.
Posle izvesnog vremena ta zabrana može da se skine i predmet se proglašava za „noa“ i
slobodno ga može svako upotrebljavati.

Tahiti
SAMOA
Tonga

Maori ili Māori je naziv za polinežansko
domorodačko stanovništvo
na Novom Zelandu.
Reč "Maori" na maorskom jeziku znači
"normalan" ili "čovek koji se razlikuje od
bogova".
•Novi Zeland jedno od poslednjih područja na koje je stupila
ljudska noga pre dolaska moderne civilizacije.
• Maori su živeli u izolaciji sve do XVIII veka kada su započeli
kontakti s Evropljanima.
•Maori Ostrva Kuk je naziv za polinežansko domorodačko
stanovništvo, srodno Maorima na Novom Zelandu, koje se nalazi
na Kukovim ostrvima.
•Anglonovozelanđani je naziv za stanovnike Novog Zelanda
koji potiču od anglosaksonskih doseljenika u XIX veku. Ponekad
se za njih koristi i izraz Pakeha, koji potiče od maorske reči za
nemaorsko stanovništvo