A corruption-monitoring magazine

A corruption-monitoring magazine 

CENTAR ZA MENADŽMENT AVGUST 2004 ― THE MANAGEMENT CENTER AUGUST 2004 

PULS THE PULSE 

Izdavač/Publisher: 

Centar za menadžment 

The Management Center 

Adresa izdavača/ 

Publisher's Address: 

Carigradska 3 

11108 Beograd 

Srbija i Crna Gora 

Tel/fax: (+381.11) 3346.368 

Tel: (+381.11) 3345.691 

Email: 

puls@management.org.yu 

Website: 

www.management.org.yu 

Urednica/Editor: 

Aleksandra Bulatović 

Pomoćnik urednika/ 

Assistant Editor: 

Srđan Korać 

Redakcija/Editorial Board: 

Aleksandar Fatić 

Aleksandra Bulatović 

Mijodrag Radojević 

Srđan Korać 

Dobrivoje Radovanović 

Olivera Purić 

Svjetlana Nikolić 

Milenko Popović 

Goran Antonić 

Sandra Milićević 

Tehnički urednik/Tehnical Editor: 

Đorđe Jovanović 

Lektura i korektura/ 

Linguistic editing: 

Slobodanka Živković 

Urednik internet izdanja/ 

Internet edition Editor: 

Đorđe Jovanović 

Projekat podržava/ 

Supported by: 

Švedska agencija za inostrani razvoj i 

saradnju (SIDA) 

Oduzimanje imovine stečene izvršenjem 

krivičnog dela 

Novi pravosudni zakoni 

Ekološki kriminal u Srbiji 

Antikorupcijska uloga nevladinih organizacija 

u balkanskim zemljama 

Projekat Saveta Evrope za primenu 

antikorupcijskih planova u jugoistočnoj Evropi 

AKTUELNI PROBLEMI 

REFORMA ZAKONODAVSTVA I JAVNE POLITIKE 

DR@AVNI ORGANI 

7 

U FOKUSU JAVNOSTI 

NEVLADINE ORGANIZACIJE 

2 

15 

OKO NAS 

19 

ME\UNARODNE INICIJATIVE 

Korupcija u zdravstvu kao univerzalni fenomen 

KORUPCIJA NEKAD 

Afera Omnium Serb 27 

23 

KORUPCIJA U SVETU 

25 

AKTIVNOSTI 

29 

35 

ISSUE HIGHLIGHTS 

37


ODUZIMANJE IMOVINE STEČENE 

IZVRŠENJEM KRIVIČNOG DELA 

Organizovani kriminal, kao društveno 

negativna pojava vešto, brzo i uspešno se 

transformiše i prilagođava promenama u 

društvu, na tržištu, i u zakonodavstvu, pa je 

danas borba protiv organizovanog kriminala, u 

svakoj pojedinačnoj zemlji, ali i na globalnom 

planu, teška i neizvesna. Ne postoji jedna, 

opšte prihvaćena, krivično pravna definicija 

organizovanog kriminala, uprkos njegovoj 

rasprostranjenosti, možda i zato što se 

različito manifestuje u različitim delovima 

sveta. Ipak, u praksi postoji saglasnost oko 

nekih uslova: da je to oblik kolektivnog 

kriminaliteta, čija je svrha sticanje ili 

uvećavanje finansijske dobiti ili moći, a 

osnovni instrument je povezanost nosilaca 

organizovanog kriminala sa državnim i 

političkim strukturama. Da bi se utvrdila 

efikasna politika borbe protiv organizovanog 

kriminala neophodno ga je jasno i precizno 

definisati da bi se smanjile mogućnosti 

manipulacije koje bi ugrozile ili poništile 

napore koji se ulažu. Rešavanje problema 

organizovanog kriminala se u suštini ipak 

sastoji samo u njegovom držanju pod 

određenom kontrolom, jer danas ne postoji 

država koja je uspela da potpuno suzbije 

organizovani kriminal bez obzira kakvo 

zakonsko rešenje primenjivala. 

Ne postoji univerzalna definicija pojma 

organizovani kriminal. Definicije različitih 

autora mogu se sistematizovati u dve grupe: 

1. Autor one koji smatraju da pored 

postojanja kriminalne organizacije sa 

visokim stepenom organizovanosti, 

hijerarhijom, podeljenim zadacima, 

disciplinom i planiranjem kriminalne 

delatnosti čiji je cilj stvaranje profita, 

postoji i određena povezanost sa 

državom i njenim organima; i 

2. Autor one koji ističu da za 

postojanje organizovanog kriminala 

nije potrebno da postoji veza između 

kriminalne organizacije i države, već je 

dovoljno postojanje kriminalne 

organizacije koja, radi sticanja 

protivpravne imovinske koristi i 

bogaćenja, vrši razne oblike 

kriminalnih delatnosti. 

Mnogo češće se o pojmu organizovanog 

kriminala raspravlja u naučnoj i stručnoj 

literaturi, nego što se zakonski definiše njegov 

pojam. 

Organizovani kriminal određuje se kao trajan 

kriminalni poduhvat nelegalne aktivnosti radi 

profita uz korišćenje sile, pretnje, kontrole 

monopola ili korumpiranje javnih zvaničnika. 1 

Nemačka policija pod organizovanim 

kriminalom podrazumeva grupu ljudi koji su se 

svesno i namerno odlučili na saradnju u 

nezakonitim aktivnostima, u određenom 

vremenskom razdoblju, uz međusobnu podelu 

zadataka, sa zajedničkim ciljem sticanja 

imovinske koristi. Interpolova definicija pri 

određivanju pojma organizovanog kriminala 

govori o tome da se radi o strukturiranoj grupi 

koja kroz nezakonite aktivnosti, posebno 

korupciju i nasilje, nastoji da ostvari zaradu. 

Pristup Evropske unije korišćen je u našem 

zakonodavstvu prilikom definisanja uslova za 

postojanje krivičnog dela organizovanog 

kriminala u odredbama člana 504 Zakona o 

krivičnom postupku. Određenje 

organizovanog kriminala se tako svodi na 

utvrđivanje 11 karakteristika, uz neophodno 

postojanje minimalnog broja obaveznih 

1 

Dr Mićo Bošković, Transnacionalni organizovani 

kriminalitet — Oblici ispoljavanja i metodi suprotstavljanja, 

Policijska Akademija, Beograd, 2003. 

Magazin o korupciji A corruption-monitoring magazine 


avgust 2004/August 2004 

2


karakteristika, kao i opcionih karakteristika 

koje bi određeno udruženje činile kriminalnom 

organizacijom. 2 

U konvenciji UN protiv transnacionalnog 

organizovanog kriminala, ovaj pojam nije 

precizno definisan, već je objašnjen kroz 

definiciju više pojmova. Npr.: 

− „Grupe za organizovani kriminal" — 

predstavljaju organizovane grupe od tri 

ili više lica koje postoje u izvesnom 

periodu, i koje deluju sporazumno u 

cilju činjenja jednog ili više teških 

zločina ili krivičnih dela utvrđenih u 

skladu sa ovom konvencijom, radi 

zadobijanja, posredno ili neposredno, 

finansijske ili druge materijalne koristi. 

− „Težak zločin'' označava radnju koja 

predstavlja krivično delo kažnjivo 

maksimalnom kaznom lišenja slobode 

u periodu od najmanje četiri godine ili 

nekom teškom kaznom. 

Konvencija UN definiše i sledeće pojmove: 

- „Konfiskacija,'' obuhvata oduzimanje, 

trajno lišavanje prava svojine na imovinu 

po nalogu suda ili drugog nadležnog 

organa. 3 

Problemi u vezi sa oduzimanjem imovine 

stečene činjenjem krivičnih dela 

Jedan od osnovnih problema koji se javljaju, 

kada govorimo o organizovanom kriminalu, je 

problem u vezi sa oduzimanjem imovine 

stečene kriminalnom delatnošću. Pristup 

ovom pitanju trebalo bi da se zasniva na 

razumevanju opštih problema oko oduzimanja 

svojine stečene krivičnom delatnošću kao i na 

uporednoj analizi različitičih pravnih sistema i 

načina na koji su regulisali ovaj problem. 

Osnovne pretpostavke za oduzimanje imovine 

stečene vršenjem krivičnih dela su da je profit 

glavni motiv organizovanog kriminala i da 

oduzimanje kriminalne imovine sprečava 

korupciju privrednog sistema kao i finansiranje 

budućih kriminalnih aktivnosti. 

- „Imovina'' označava materijalne ili 

nematerijalne stvari, pokretne ili 

nepokretne, procenjive ili neprocenjive, kao 

i pravna dokumenta ili instrumente kojima 

se dokazuje pravo ili interes u odnosu na 

takve stvari. 

- „Dobit od kriminala'' označava imovinu 

koja je ostvarena direktno ili indirektno 

izvršenjem krivičnog dela. 

- „Zamrzavanje'' ili „zaplena" označava 

privremenu zabranu prenosa, pretvaranja, 

raspolaganja ili premeštanja imovine ili 

privremeno preduzeto čuvanje ili kontrolu 

imovine na osnovu naloga koji izda sud ili 

drugi nadležni organ. 

2 To su sledeće karakteristike: 1. delovanje više od dva 

lica; 2. svaki član organizacije ima svoju ulogu; 

3.organizacija deluje u dužem ili neodređenom 

periodu; 4. u njoj postoje određeni oblici discipline i 

kontrole; 5. pripadnici organizacije vrše teža krivična 

dela; 6. organizacija deluje na međunarodnom nivou; 

7. organizacija upotrebljava nasilje i sredstva 

zastrašivanja; 8. pripadnici organizacije koriste 

privredne strukture ili druge profitno orjentisane 

institucionalane oblike; 9. organizacija je uključena u 

pranje novca; 10.organizacija ostvaruje uticaj političke 

strukture, sredstva javnog informisanja, izvršnu vlast, 

pravosuđe ili privredne subjekte; 11. pripadnici 

organizacije deluju radi ostvarivanja profita odnosno 

moći . 

Smisao oduzimanja imovine stečene vršenjem 

krivičnih dela jeste sprečavanje da se 

krivičnim delima dolazi do bilo kakve 

imovinske koristi. Pod imovinskom koristi 

podrazumevaju se ne samo novac već i 

predmeti, usluge i uopšte sve što ima neku 

imovinsku vrednost i omogućava finansijske 

efekte. Ovom odredbom nisu obuhvaćena 

samo nematerijalna pogodovanja lične 

prirode. 

Osnovni problemi u samom oduzimanju 

imovinske koristi stečene krivičnim delima jesu 

razgraničenje imovine koja je sredstvo 

izvršenja krivičnog dela od imovine stečene 

krivičnim delom, utvrđivanje njene visine i 

otuđivanje imovine od strane počinioca 

krivičnog dela. Utvrđivanje tačnog iznosa 

imovinske koristi dobijene od organizovanog 

kriminala, može da izazove brojne teškoće jer 

smanjuje brzinu i ekonomičnost suđenja. U 

slučaju da je nemoguće ovu meru ostvariti 

direktnim oduzimanjem imovinske koristi koja 

3 Konvencija i dopunski protokoli utvrđeni su u Palermu 

2000. godine, Zakon o potvrđivanju Konvencije i 

dopunskih protokola, objavljen u Službenom listu SRJ- 

Međunaroodni ugovori, broj 6, 27. jun 2001. godine. 




3


bi se sastojala u novcu, vrednosnim papirima 

ili stvarima, delimično ili potpuno, sud po 

slobodnoj proceni određuje visinu protivpravne 

imovinske koristi. Problem koji može nastati 

kod primene ove mere je njeno pretvaranje u 

imovinsku kaznu prema izvršiocu krivičnog 

dela. 4 Iskustva nekih zemalja u vezi sa 

oduzimanjem svojine stečene 

kriminaalnom delatnošću 

Neminovnost saradnje država u suzbijanju i 

sprečavanju organizovane kriminalne 

delatnosti stvorila je posebne materijalnopravne, 

organizacione i procesne propise na 

biletarnom i multilateralnom nivou među 

kojima se značajom ističu: 

- Konvencija Saveta Evrope o pranju, 

traženju, zapleni i konfiskaciji prihoda 

stečenih kriminalom iz 1990.god. 

Rezolucije Interpola o organizo-vanom 

kriminalu, 

- Rezolucija Evropskog saveta o 

sprečavanju organizovanog kriminala iz 

1998. 

- Izjava zemalja učesnica Londonske 

konferencije o organizovanom krimi-nalu u 

Jugoistočnoj Evropi, i 5 

- Konvencija UN protiv transna-cionalnog 

organizovanog kriminala. 6 

Države su u toku svog razvoja na različit 

način, u skladu sa usvojenim zakonskim 

rešenjima, regulisale konfiskaciju nelegalno 

stečene imovine. 

Pravna rešenja u Italiji 

Preteča zakona o oduzimanju imovine 

stečene izvršenjem krivičnih dela je zakon 

„Pio La Tore", donesen 1982. godine u Italiji, 

sa ciljem dugorоčne promene ekonomskog 

4 Problematika oduzimanja imovinske koristi, Internet, 

htp://www.vsrh.hr/CustomPages/Static/HRV/Files/DKos- 

Problematika_oduzimanja_imovinske_koristi.doc, 

30. april 2004. 

5 Potpisivanjem ovog dokumenta 25. decembra 2002. 

godine, Državna zajednica SCG preuzela je obavezu 

izolovanja i sprečavanja organizovanog kriminala u 

regionu. 

6 Dr Milan Milošević, Organizovani kriminal – Zbirka 

propisa sa uvodnim objašnjenjima i napomenana, 

Službeni list SCG, Beograd, 2003. 

ponašanja, odnosno primoravanja mafije da 

prebaci sredstva u legalnu ekonomiju kroz 

pasivne investicije. Glavne inovacije ovog 

zakona predstavljaju uvođenje inkriminacije 

„mafijaška zavera" i „oduzimanje imovine 

stečene organizovanim kriminalom''. Ovim 

zakonom ukinuta je finansijska privatnost 

osumnjičenih za „mafijašku zaveru" po pitanju 

poverljivosti bankarskih računa u slučaju 

istrage, uvedena je obaveza oduzimanja svih 

predmeta korišćenih ili namenjenih vršenju 

kriminalne delatnosti, kao i konfiskacija 

celokupne nezakonito stečene imovine, kako 

osumljičenih za mafijašku zaveru, tako i 

njihovih saradnika i srodnika. Ovakve odredbe 

predstavljaju strukturno rešenje u borbi protiv 

mafije, prisiljavajući je da putem pasivnih 

investicija, prebacuje novac u legalnu primenu 

a da nema odlučujuću reč u njoj. Cilj 

donošenja ovog propisa je bio da počinioci 

sami prebace novac investirajući u privredu, 

smanjujući time kapital u podzemlju što bi 

dovelo do dugoročne promene u ponašanju 

kriminalaca. 

Zakonom iz 1991. godine ustanovljen je 

Centralni biro kriminalističke policije za borbu 

protiv mafije (DIA). U borbi protiv mafije, 

Centralnom birou su data nova i šira pravna 

ovlašćenja (pokretanje istrage o poreklu 

imovine, zaplena imovine koja je u posedu 

osobe koja pripada mafiji). Zakon u kome je 

proširena mogućnost konfiskacije na svaki 

slučaj u kome je očigledan disparitet između 

prijavljenog prihoda i imovine koja se 

poseduje donet je 1992. godine. 7 

Italijanska vlada je osnovala i Komesarijat za 

rukovođenje zaplenjenom imovinom 

kriminalnih organizacija a jedan od prvih 

poteza bio je da se specijalni tretman 

nepokretne imovine mafijaša primeni i na 

pokretnu imovinu (pre svega na preduzeća 

pod kontrolom kriminalaca). Tako je bilo 

sprečeno da na javnim licitacijama, mafijaške 

organizacije ponovo uđu u posed 

konfiskovanih dobara (preduzeća, novca, 

transportnih sredstava, informativne opreme, 

obradive zemlje). Prema zakonskom rešenju 

iz 1996. godine, tom imovinom država je 

mogla da raspolaže na nekoliko načina. 

Konfiskovana preduzeća su direktno prelazila 

u vlasništvo države, koja je mogla da ih proda, 

7 Dr Đorđe Ignjatović, Organizovani kriminalitet II deo, 

Policiska akademija, Beograd, 1998, str. 128. 




4


likvidira ili poveri na rukovođenje nekoj 

državnoj instituciji. Novac dobijen prodajom, 

likvidacijom, ili prodajom na licitaciji, uplaćuje 

se u poseban fond. Nepokretna imovina se 

dodeljuje opštinama ili direktno državi, a 

uglavnom služi za socijalne inicijative ili se 

daje na uslugu sudskim ili policijskim 

organima. Imovina oduzeta mafijašu koji se 

bavio trgovinom narkoticima, dodeljuje se 

opštini, a kasnije usmerava u ustanove koje 

se bave lečenjem zavisnosti. Nepokretna 

imovina se može koristiti za kasarne, 

policijske zgrade, baze civilne zaštite illi 

sudske administracije. 8 Konfiskovana imovina 

se dodeljuje na osnovu odluke Ministarstva 

finansija, a donosi se na osnovu predloga 

lokalnih organa i procene vrednosti dobra, uz 

obavezno mišljenje prefekta i predsednika 

opštine. 9 

Pravna rešenja u Sjedinjenim Američkim 

Državama 

Savremeni „američki” kontekst zakona o 

oduzimanju imovine, zasnovan na principu 

Find it and grab it, zamenio je stariji – 

tradicionalni princip targeting up. Neki od 

razloga za promenu pristupa su rast potrošnje 

narkotika i kriminalnog profita koji predstavlja 

neoporezovano bogatstvo, uz istovremen 

budžetski deficit SAD-a. Pored rizika, 

oduzimanje imovine predstavlja dodatnu 

kaznu, i naglasak je upravo na kažnjavanju 

pojedinca. Obrazloženje novog pristupa je u 

profitu kao osnovnoj motivaciji organizovanog 

kriminala, te se samim njegovim oduzimanjem 

sprečava korupcija privrednog sistema ali se i 

oduzima kapital potreban za buduće 

kriminalne aktivnosti. Prigovor ovom pristupu 

je da predstavlja oduzimanje imovine 

organizacije, a ne celokupne kriminalne 

industrije, a zaključak je da se menja nosilac 

profita a ne uništava sama delatnost. 

Primećeno je da ako organizovani kriminal 

nema kontrolni paket, značajan broj 

8 

Primera radi, u čuvenom sicilijanskom mestu 

Korleone, gde je sniman film „Kum“ na imanju 

mafijaškog bosa Tota Rine, koji se sada nalazi u 

zatvoru, oformljena je poljoprivredna zadruga 

„Slobodna zemlja“, čiji je administrativni centar u vili 

uhapšenog bosa. 

9 Internet, 

htp://www.blicnews.com/no170/1sadrzaj/sadrzaj1.htm, 

30. april 2004. 

kriminalaca pokušava da prebaci novac u 

legalan biznis čime se smanjuje bogatstvo 

podzemlja. To se postiže pranjem novca za 

koji je, u SAD-u, rigoroznija kazna od 

nelegalnog sticanja kapitala. 

U SAD-u postoje dva načina oduzimanja 

imovine stečene kriminalnom delatnošću: 

- građansko oduzimanje (civil forfeiture), pri 

čemu lice ne mora biti osuđeno ili 

optuženo, čak ne mora ni da bude pokrenut 

krivični postupak, tj. lice može i da bude 

oslobođeno u krivičnom postupku, a da mu 

se imovina oduzme u građanskom 

postupku jer je dovoljno da postoji sumnja 

da imovina potiče od kriminala. 

- krivična konfiskacija (criminal forfeiture) 

kada sud izdaje nalog za oduzimanje cele 

imovine. 

Jedan od problema koji se javlja u SAD-u je 

što policija izbegava firme koje imaju 

suvlasnika koji nije mafijaš, jer je teško 

podeliti imovinu, samim tim do okončanja 

postupka policija mora da vodi firmu 

(događalo se da to bude i javna kuća, porno 

bioskop, kazino). Karakteristika američkog 

zakonskog rešenja jeste nerazlikovanje 

kriminalne imovine (imovine nastale 

činjenjem kriminalnih dela) od imovine 

kriminalaca (ne mora cela njegova imovina 

da bude kriminalna). 

Prihodi od konfiskovane imovine slivaju se u 

nekoliko fondova (npr. fond pri Ministarstvu 

pravde i Ministarstvu finansija), a prihodi iz tih 

fondova koriste se za unapređivanje rada i 

tehničke opremljenosti nadležnih institucija. 10 

Pravna rešenja u Belgiji 

U Belgiji se koristi pravni institut oduzimanja 

imovine kao jedan od najboljih načina 

odvraćanja ljudi od bavljenja nelegalnim 

aktivnostima. Osuđenima za organizovani 

kriminal oduzima se sva imovina, a posle 

toga, ako oni dokažu da je deo te imovine 

stečen legalno, država im taj deo i vrati. 

Ovakvom kaznenom merom rizici onih koji se 

upuštaju u nezakonite radnje postaju veći od 

dobitaka. Po ovom zakonu konfiskovana 

10 Ibid. 




5


imovina se rasprodaje i dobijena sredstva se 

potom koriste u socijalne svrhe, dok se 

luksuzni automobili predaju na poklon policiji 

da bi bila efikasnija u borbi protiv mafije. 

Pravna rešenja u Bugarskoj 

Početkom marta 2004, po uzoru na pravni 

sistem Irske, u parlamentu Bugarske Vlada je 

podnela predlog zakona o zapleni nezakonito 

stečene imovine, što je izazvalo pozitivne 

reakcije u širokim slojevima stanovništva, ali i 

protivljenje u Savetu poslodavaca. Kao 

argument protiv ističe se mogućnost za 

kršenje građanskih prava, zloupotrebe, 

policijsku i administrativnu samovolju, ucenu 

preduzetnika i političkih neistomišljenika. 

Suština ovog nacrta zakona je da lice protiv 

koga je pokrenuta istraga mora pred sudom 

da dokaže da je problematičnu imovinu 

zakonito stekao. Da bi se pokrenuo postupak 

blokade i zaplene imovine, potrebno je utvrditi 

da neko poseduje imovinu vredniju od 30 000 

eura, i da se protiv njega vodi krivična istraga 

zbog sumnje da je učinio neki od prestupa koji 

spadaju u oblast organizovanog kriminala: 

terorizam, nezakonita prodaja narkotika, 

trgovina oružjem, ljudima, iznuđivanje, pranje 

novca, krijumčarenje, falsifikovanje novca i 

dokumenata, prestup u službi sa elementima 

mita, pronevera fondova Evropske unije. 

Zahtev za blokiranje imovine pokreću posebni 

inspektori u Ministarstvu finansija, sud ima rok 

od 24 časa da odluči da li postoje dokazi, a 

osumnjičeni ima 3 meseca da prikupi dokaze 

da je imovinu stekao zakonito. Po ovom 

nacrtu zakona, konačan rok od blokiranja 

imovine do presude da li je stečena 

nezakonito, može da bude 13 meseci, a rok 

za ispitivanje porekla imovine je pet godina 

pre donošenja zakona. Jedan od problema 

koji se javlja zbog ove odredbe je shvatanje 

da se tako amnestiraju prestupi počinjeni u 

periodu prethodnog društveno–ekonomskog 

sistema. Zapadne diplomate su podržale 

zakon, dok su kritike upućene ovom nacrtu, od 

strane Saveta poslodavaca, da je 

protivustavan i da krši osnovne principe 

građanskog i krivičnog prava, dok Udruženje 

sudija smatra da postoji opasnost da se zakon 

pokaže nesprovodivim i neefikasnim. 

Pravno regulisanje oduzimanja svojine 

stečene protivpravnim delovanjem u Srbij i 

Crnoj Gori 

Konfiskacija imovine je u našem krivičnom 

zakonodavstvu postojala u periodu od 1945. 

do 1990. godine kada je ukinuta, da bi ponovo 

bila uvedena 11. aprila 2003. Konfiskacija je 

1990. izbačena iz krivičnog zakona kao 

politička mera .U kontekstu u kojem je 

postojala to nije bilo oduzimanje imovine 

stečene krivičnim delom, već je zadirala u 

imovinu koja nije bila u bilo kakvom 

kauzalnom odnosu sa krivičnim delom, i 

uglavnom je izricana za krivična dela protiv 

ustavnog uređenja i bezbednosti. U vezi sa 

donošenjem ovog zakona ugledni domaći 

teoretičar i predavač na Pravnom fakultetu 

Univerziteta u Beogradu, prof. Ljubiša 

Lazarević ističe da zakonodavac nije bio 

dosledan jer je uvrstivši konfiskaciju u sistem 

sankcija morao u posebnom delu da propiše 

za koja krivična dela se ova sporedna kazna 

može izreći, ali to nije učinjeno, što dovodi do 

mnogih nepravilnosti i nemogućnosti primene. 

Posle donošenja ovog zakona u javnosti su se 

provlačile ambiciozne izjave političara da će 

pristupiti razračunavanju sa finansiskim i 

privrednim kriminalom, ali nije bilo konkretne 

primene zakona o oduzimanje imovine 

stečene krivičnom delatnošću u praksi, sve do 

današnjih dana. 

U Zakoniku o krivičnom postupku prema članu 

504, ako postoji osnovana sumnja da je 

izvršeno krivično delo organizovanog 

kriminala, sud može odrediti meru 

privremenog oduzimanja predmeta i 

imovinske koristi. 11 Imovinom i sredstvima koji 

su privremeno oduzeti upravlja nadležni 

državni organ u republici dok mere traju. Da 

niko ne može da zadrži imovinsku korist 

pribavljenu krivičnim delom, regulisano je 

važećim propisom, članom 84. Krivičnog 

zakona a korist predviđena ovom odredbom 

biće oduzeta sudskom odlukom kojom je 

utvrđeno izvršenje krivičnog dela. 12 Od 

učinioca krivičnog dela oduzeće se novac, 

dragocenosti i vrednosti, kao i svaka druga 

imovinska korist pribavljena krivičnim delom. 

11 Zakonik o krivičnom postupku, Službeni list SRJ, 

br. 68/02, str.1, 19. decembar 2002. 




6


Ako oduzimanje nije moguće, učinilac će se 

obavezati da plati utvrđeni iznos, a u slučaju 

da je imovina preneta na druga lica, biće 

oduzeta. 

Narodna skupština Srbije je 11. aprila 

2003.godine usvojila čitav set izmena i 

dopuna krivičnih i pravosudnih zakona. U 

Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog 

zakona SRJ, koji je preimenovan u Osnovni 

krivični zakon, ubačena je i „Konfiskacija 

imovine”. Novi član 39 predviđa da se: 

„Konfiskacija imovine sastoji u oduzimanju 

imovine osuđenom licu bez naknade, u 

granicama propisanim zakonom. Konfiskacija 

imovine može se izreći kad je učiniocu 

krivičnog dela sa elementom organizovanog 

kriminala izrečena kazna zatvora u trajanju od 

najmanje četiri godine. 13 

U vezi sa regulisanjem oduzimanja imovine 

stečene protivpravnom delatnošću postoje bar 

dve dileme: 

Prva da su Zakonom određeni samo uslovi za 

izricanje ove kazne, ali nije u posebnom delu 

propisano za koja se krivična dela može izreći. 

Ako imamo u vidu da je pojam organizovani 

kriminal široko određen, i da postoji veliki broj 

krivičnih dela za koja se može izreći kazna 

koja nije manja od četiri godine, ova zakonska 

odredba se može primeniti u velikom broju 

slučajeva. 

I druga reatroaktivna primena ove kazne 

suprotna je načelu legaliteta i važećim 

odredbama „Osnovnog krivičnog zakona”. 

Prof. Lazarević smatra da se ova odredba ne 

može primenjivati retroaktivno,već samo za 

krivična dela koja su izvršena posle 11. aprila. 

Krivično zakonodavstvo sadrži odredbu po 

kojoj se učiniocu može izreći samo kazna koja 

je postojala u sistemu kazni i bila propisana za 

izvršeno krivično delo u vreme izvršenja 

krivičnog dela. 14 

Jedan od problema koji se kod nas javlja u 

vezi sa oduzimanjem novca je procedura koju 

bi trebalo ispoštovati da bi banke uopšte 

12 Osnovni krivični zakon, Službeni glasnik RS, br. 

39/03, str. 5, 11. april 2003. 

13 

Internet, htp:// www.dnevnik.co.yu /arhiva/28-05- 

2003, 30. april 2004. 

14 Član 3 Osnovnog krivičnog zakona, Službeni glasnik 

RS, br. 39/03, str. 5, 11. april 2003. 

razmatrale zahtev otuđenja novca. Naime, 

potrebna je sudska presuda o krivici, a takve 

presude za sada još uvek izostaju. Različita 

su mišljenja pravnika u vezi sa ovim zakonom 

od onih koji su protiv, ili onih koji smatraju da 

su postojeći poreski propisi dovoljni da 

omoguće konfiskaciju nelegalno stečene 

imovine, pa do izjava političara da se tako naš 

krivični zakon usklađuje sa krivičnim zakonima 

razvijenih demokratskih zemalja. Kako će se 

primeniti ovaj zakon u praksi, ostaje tek da se 

vidi. 

Završna razmatranja 

faktori koji otežavaju borbu protiv 

organizovanog kriminala u današnjem svetu 

su složena struktura, visok stepen 

organizovanosti, velika ekonomska moć, veliki 

stepen povezanosti sa nosiocima državne 

vlasti, elastičnost u odnosu na oblike 

delovanja itd. Sve države, bez obzira na 

veličinu ili razvijenost, suočene su sa ovim 

problemom i sve pokušavaju da na manje ili 

više uspešan način doprinesu njegovom 

rešavanju. 

Pravni propisi o oduzimanju svojine stečene 

krivičnom delatnošću postoje u svim pravnim 

sistemima, iako sa različitim pristupima i 

različitim efektima koji proizvode. Ipak, 

zajedničko svim pravnim sistemima je 

razumevanje oduzimanja svojine stečene 

protivpravnom delatnošću kao vrlo efikasne 

mere u borbi protiv organizovanog kriminala, 

jer sprečava sticanje imovinske koristi 

vršenjem krivičnih dela. Osnovni problemi u 

oduzimanju imovinske koristi stečene 

krivičnim delima jesu razgraničenje imovine 

koja je sredstvo izvršenja krivičnog dela od 

imovine stečene krivičnim delom, utvrđivanje 

njene visine i otuđivanje imovine od strane 

počinioca krivičnog dela. 

Sandra Milićević* 

* Ovaj tekst nastao je priređivanjem prvog seminarskog 

rada koji je autorka izradila pohađajući specijalističku 

obuku u savremenoj antikorupcijskoj metodojogiji. 




7


NOVI PRAVOSUDNI ZAKONI 

Izmene i dopune zakona koji uređuje položaj i 

organizaciju sudske vlasti i tužilaštva usledile 

su nakon konstituisanja nove vlade u martu 

2004. godine. Izvršene su izmene i dopune 

sistemskih zakona o pravosuđu: Zakona o 

uređenju sudova, Zakona o sudijama, Zakona 

o javnom tužilaštvu i Zakona o Visokom 

savetu pravosuđa. 1 Pomenutim propisima 

promenjen je način izbora predsednika 

sudova i tužilaca, uspostavljena je institucija 

Nadzornog odbora u okviru Vrhovnog suda 

kao posebnog oblika unutrašnje kontrole 

sudske vlasti, zabranjeni su izuzeci od načela 

zabrane premeštaja sudija, proklamovana je 

sudska nezavisnost, dozvoljeno je sudijama i 

tužiocima da slobodno obavljaju naučnu i 

stručnu delatnost, izvršene su izmene u 

nadležnosti, sastavu i načinu rada Visokog 

saveta pravosuđa i odloženo je konstituisanje 

apelacionih sudova i Upravnog suda. Narodna 

skupština je usvojila i Zakon o izmeni i dopuni 

Zakona o sudskim taksama koji omogućava 

poboljšanje položaja zaposlenih u pravosuđu. 2 

Donošenje pomenutih propisa usmereno je na 

uspostavljanje nezavisnosti i samostalnosti 

pravosuđa, poboljšanje efikasnosti i 

zakonitosti rada sudova i otklanjanje štetnih 

posledica izmena zakonskih propisa o 

pravosuđu usvojenih u toku 2002. i 2003. 

godine. Međutim, izmenama propisa nisu u 

potpunosti uspostavljene čvrste garancije 

1 

Videti: Zakon o izmenama Zakona o uređenju 

sudova, Službeni glasnik RS, br. 29/04, str. 1; Zakon o 

izmenama Zakona o sudijama, Službeni glasnik RS, br. 

29/04, str. 1; Zakon o izmenama i dopunama Zakona o 

sudijama, Službeni glasnik RS, br. 44/04, str. 1-2; 

Zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom 

tužilaštvu, Službeni glasnik RS, br. 44/04, str. 2-3; 

Zakon o izmenama i dopunama Zakona o Visokom 

savetu pravosuđa, Službeni glasnik RS, br. 44/04, str. 

3-4. 

2 Zakon o izmeni i dopuni Zakona o sudskim taksama, 

Službeni glasnik RS, br. 29/04, str. 1-2; 

sudske nezavisnosti, a propisani rokovi 

uspostavljanja apelacionih sudova i Upravnog 

suda ne obećavaju znatno poboljšanje 

efikasnosti sudova u narednom periodu. 

Prigovori se mogu uputiti i načinu usvajanja 

ovih propisa. Novi pravosudni zakoni usvojeni 

su bez održane javne rasprave i konsultovanja 

s predstavnicima sudske i tužilačke 

organizacije i uz tesnu parlamentarnu većinu. 

Odsustvo stručne i javne rasprave je osnovni 

prigovor na nove izmene i dopune 

pravosudnih zakona. O pojedinim zakonskim 

predlozima nisu imale priliku da se izjasne 

strukovna udruženja sudija i tužilaca ni 

stručna javnost. Sistemski zakoni o pravosuđu 

usvojeni su po hitnom postupku, bez 

konsultacije s predstavnicima pravosudne 

vlasti. 3 Većina opozicionih parlamentarnih 

stranaka je iznela veliki broj primedbi na 

predložene zakonske izmene. Većina 

amandmana opozicije nije prihvaćen. Zbog 

toga su tokom skupštinske rasprave pojedine 

opozicione stranke napustile sednicu i odbile 

da glasaju o pravosudnim zakonima. Protiv 

predloženih normativnih izmena u regulisanju 

položaja sudija i tužilaca izjasnili su se i 

predstavnici pravosudne vlasti. Kritike su 

upućene na postupak usvajanja izmena i 

dopuna zakona, na karakter promena i na 

odsustvo institucionalnih rešenja koja 

dosledno sprovode ideju nezavisnosti sudstva 

i samostalnosti pravosuđa. Sporna su i 

ovlašćenja novog organa, Nadzornog odbora, 

u ograničavanju ovlašćenja predsednika 

sudova i regulisanju prestanka dužnosti 

predsednicima sudova koji su izabrani na 

osnovu Zakona o izmenama i dopunama 

Zakona o sudijama od 2003. godine. Stav 

3 (Tanjug), „Sudije protiv izmena sistemskih zakona”, 

Politika, 20. 04. 2004, str. A10. 




8


dela parlamentarne opozicije je i da propisi o 

sudskim taksama ne omogućavaju 

poboljšanje materijalnog položaja zaposlenih 

u pravosuđu. 4 Oštre kritike na usvojene 

izmene i dopune propisa o pravosuđu 

upozoravaju da u stručnoj javnosti i političkim 

strankama ne postoji konsensuz u pogledu 

sprovođenja reforme pravosuđa u Srbiji, a 

takav ambijent ne predstavlja dobru osnovu za 

implementaciju novousvojenih propisa o 

sudijama i tužiocima. 

U martu i aprilu ove godine izvršene su 

izmene 11 pravosudnih zakona, čime je Vlada 

ispunila svoje obećanje da će u prvih 100 

dana rada predložiti donošenje sistemskih 

zakona o pravosuđu. Najzačajniji zakoni 

odnose se na regulisanje položaja sudija i 

tužilaca. U okviru ove oblasti usvojeno je pet 

zakona — o uređenju sudova, o sudijama i 

tužiocima, Visokom savetu pravosuđa i 

sudskim taksama. Zakonom o izmenama i 

dopunama Zakona o uređenju sudova ponovo 

je odloženo stupanje na snagu nove 

organizacije sudova i uvođenje dve nove vrste 

sudova — apelacionih i Upravnog suda. 

Zakon o uređenju sudova, usvojen početkom 

novembra 2001. godine, predvideo je da 

Apelacioni i Upravni sud počnu sa radom 1. 

oktobra 2002. godine. 5 Uspostavljanjem 

apelacionih sudova rasteretila bi se 

nadležnost okružnih sudova, jer bi oni 

odlučivali o sukobu nadležnosti između 

opštinskih sudova i o žalbama na odluke 

opštinskih sudova, a nadležnost odlučivanja o 

upravnim sporovima bila bi poverena 

posebnom pravosudnom organu — Upravnom 

sudu. Reorganizacijom postojećih sudova i 

uvođenjem specijalizovanih sudova poboljšala 

bi se efikasnost pravosuđa. U međuvremenu, 

početak rada apelacionih sudova je odlagan 

još četiri puta, na osnovu izmena i dopuna 

propisa o uređenju sudova. 6 Prethodna vlada 

je odlaganje uspostavljanja apelacionih 

sudova obrazložila nedostatkom materijalnih 

sredstava potrebnih za finansiranje 

funkcionisanja nove organizacije sudova. 

4 M. Nikić i M. R. Pavlović, „Od taksi novac za zaposlene 

u sudovima”, Politika, 18. mart. 2004, str. A5. 

5 Zakon o uređenju sudova, Službeni glasnik RS, br. 

63/01, čl. 81, str. 6. 

6 Čl. 1 Zakona o izmenama i dopunama Zakona o 

uređenju sudova (Službeni glasnik RS, br. 29/04) u 

vezi sa članom 81, stav 2 Zakona o uređenju sudova 

(Službeni glasnik RS, br. 63/04). 

Pošto Narodna skupština u prethodnom 

sazivu nije usvojila Predlog za izmenu i 

dopunu Zakona o uređenju sudova, usled 

blokade u njenom radu, Ustavni sud je doneo 

odluku na osnovu koje je suspendovao 

primenu odredaba o reorganizaciji sudova u 

Srbiji krajem 2003. godine, pa je bilo 

neophodno da Narodna skupština u novom 

sazivu usvoji izmene Zakona o uređenju 

sudova u kojima se određuju novi rokovi 

početka rada apelacionih sudova. Na osnovu 

Zakona o izmenama i dopunama Zakona o 

uređenju sudova, uvođenje apelacionih 

sudova i Upravnog suda je odloženo za 1. 

januar 2007. godine, a u skladu sa ovom 

odredbom pomereni su i rokovi za donošenje 

odluke o broju sudija i sudija–porotnika, o 

izboru sudija apelacionog suda i Upravnog 

suda i o početku nadležnosti apelacionih 

sudova za drugostepeno odlučivanje u 

predmetima krivičnih dela organizovanog 

kriminala. Problemi sa uvođenjem apelacionih 

sudova počivaju u činjenici da nova vlada nije 

obezbedila potrebne finansijske i 

organizacione pretpostavke za početak rada 

novih sudova. Teškoće postoje i u pogledu 

finansiranja sadašnje organizacione strukture 

pravosuđa. Pored toga, nisu pripremljeni i 

mehanizmi sprečavanja zloupotrebe prakse 

apelacionih sudova. Na osnovu odluka 

apelacionih sudova nastaje jedinstvena 

sudska praksa, koja predstavlja izbor prava, a 

koja može biti narušena i zloupotrebljena iz 

određenih političkih motiva poput 

separatističkih tendencija na određenim 

delovima teritorije Republike Srbije. Na taj 

način, mogu biti ugroženi jedinstveno 

funkcionisanje pravnog poretka i koherentnost 

pravnog sistema. Međutim, rokovi za 

implementaciju apelacionih sudova su 

predugi, što deo javnosti može tumačiti kao 

nedostatak volje nove vlasti za dobijanje 

kvalitetnog pravosuđa. 7 Pošto kvalitetno i 

efikasno sudstvo predstavlja jedan od ključnih 

instrumenata vladavine prava i suzbijanja 

korupcije i organizovanog kriminala, za Vladu 

Srbije bi jedan od prioriteta trebalo da 

predstavlja uvođenje nove organizacione 

strukture sudova u primerenom roku. 

Najvažnije izmene u Zakonu o sudijama 

7 Uporediti: Zoran Ivošević, „Pravosuđe umorno od 

nerada”, Danas, 02. april. 2004, str. 7. 




9


odnose se na promene u načinu izbora i 

razrešenja sudija i predsednika sudova i 

uspostavljanja posebnog organa koji nadzire 

sudske predmete. Usvajanjem novih 

zakonskih normi uklonjeni su neustavni propisi 

kojima su narušavana načela nezavisnosti 

sudstva i podele vlasti. Novim propisima je 

određeno da sudije bira Narodna skupština na 

predlog Visokog saveta pravosuđa, jedinog 

mogućeg predlagača kandidata za sudije. 

Ustavni sud je prethodno doneo rešenje i 

utvrdio neustavnost pojedinih propisa koji 

regulišu način predlaganja izbora sudije od 

strane Visokog saveta pravosuđa i nadležnog 

odbora Narodne skupštine. 8 Naime, Vrhovni 

savet pravosuđa je, na osnovu izmena i 

dopuna pravosudnih zakona usvojenih u toku 

2002. godine, postao organ manjeg značaja u 

postupku predlaganja kandidata za sudije. 

Narodnoj skupštini i njenom odboru 

nadležnom za pravosuđe i upravu tako je 

omogućeno da direktno kontrolišu način 

izbora sudija. 9 Na taj način, grubo su prekršeni 

principi nezavisnosti sudstva i dosegnuti 

standardi samostalnosti pravosuđa utvrđeni 

Zakonom o sudijama, što je u suprotnosti s 

međunarodnim standardima sudijske 

nezavisnosti. 

ljudska prava. 10 Normiranjem proširenih 

osnova razrešenja sudija u slučaju 

nesavesnog vršenja sudskih dužnosti 

nastojala se primeniti „lustracija na mala 

vrata”, što predstavlja pokušaj pročišćenja 

sudstva od sudija koji su svojim odlukama 

narušavali ljudska prava u periodu od 1991. 

do 2000. godine. Pomenuta odredba izazvala 

je protivrečne komentare u javnosti i 

pravosuđu. Kritička tumačenja su ukazivala na 

činjenicu da se primenom sporne odredbe vrši 

obračun s politički nepodobnim sudijama. 

Zbog toga je u novim izmenama i dopunama 

Zakona o sudijama izbrisana ova odredba. 

Pored toga, brisana je norma koja određuje da 

su predsednici sudova dužni da u određenom 

roku obaveste nadležni odbor Narodne 

skupštine o sudijama koje su navršile radni 

vek, precizirana je nadležnost i utvrđeni su 

rokovi za donošenje odluke o razrešenju 

sudija. Odluka o razrešenju sudija može se 

doneti i na opštoj sednici Vrhovnog suda u 

roku od 30 dana, ako u roku od 60 dana od 

dana pokretanja postupka Veliko personalno 

veće ne donese odluku. Članovima Velikog 

personalnog veća prestaje mandat u slučaju 

nedonošenja odluke o razrešenju sudija u 

Zakonom predviđenom roku. 11 

U Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o 

sudijama povećan je krug ovlašćenih 

predlagača za razrešenje sudija. Postupak za 

razrešenje sudija mogu pokrenuti: predsednik 

suda, predsednik neposredno višeg suda, 

predsednik Vrhovnog suda Srbije i ministar 

nadležan za pravosuđe, a u slučaju 

nastupanja određenih razloga za razrešenje 

sudija i novi organ — Nadzorni odbor. 

Izmenama propisa ukinuti su i pojedini razlozi 

za razrešenje sudija po osnovu nesavesnog 

vršenja sudske funkcije. U toku 2002. godine 

proširen je, u odnosu na osnovni tekst Zakona 

o sudijama, normativni osnov za razrešenje 

sudija. Sudije su nesavesno vršile dužnost 

ako su učestvovale u prekrajanju izborne volje 

građana, u politički montiranim suđenjima i 

ako su prilikom odlučivanja grubo kršile 

8 Videti: Odluku Ustavnog suda RS, IU broj 122/2002, 

Službeni glasnik RS, br. 17/02, str. 53-5. 

9 U čl. 10 Zakona o izmenama i dopunama Zakona o 

sudijama (Službeni glasnik RS, br. 42/02, str. 20), u 

vezi sa čl. 46 Zakona o sudijama, predviđeno je da 

nadležni odbor Narodne skupštine predlaže kandidate 

za sudije ako Narodna skupština ne usvoji predlog 

Visokog saveta pravosuđa. 

Na osnovu prethodnih pozitivnopravnih 

propisa, predsednici sudova birali su se na 

različit način od sudija. Predlog za izbor i 

razrešenje predsednika sudova utvrđivalo je 

veće za pitanja sudske uprave. U sastavu 

veća za pitanje sudske uprave nalazili su se 

predsednik odbora Narodne skupštine za 

pravosuđe i upravu, ministar pravde, 

predsednik Vrhovnog suda Srbije i četiri sudije 

okružnih i viših sudova koje je birala Narodna 

skupština. 12 Usvajanje odredbe da veće za 

pitanja sudske uprave bira predsednike 

sudova bilo je motivisano nepoverenjem u 

pravosuđe i željom da izvršna vlast ima veći 

uticaj na funkcionisanje sudova. U praksi, 

promena načina izbora predsednika sudova 

omogućila je prekomerni uticaj izvršne vlasti 

na pravosuđe, što je u suprotnosti s načelima 

nezavisnosti sudova i podele vlasti. Izabran je 


sudijama (Službeni glasnik RS, br. 42/02, str. 20) u vezi 

sa čl. 79a Zakona o sudijama. 

11 Čl. 10 u vezi sa čl. 56, stav 4 Zakona o sudijama. 

12 Zakon o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, 

Službeni glasnik RS, br. 27/03, čl. 70. 




10


jedan broj predsednika sudova na nezakonit 

način, tako što su postavljeni iz hijerarhijski 

nižih sudova. Ustavni sud je, postupajući po 

inicijativi za ocenu ustavnosti, doneo rešenje o 

neustavnosti odredbe po kojoj veće za pitanja 

sudske uprave utvrđuje predlog za izbor i 

razrešenje predsednika suda. Po mišljenju 

Ustavnog suda, pomenuta odredba o načinu 

izbora predsednika sudova nije u saglasnosti 

s principom podele vlasti, jer omogućava da o 

bitnim pitanjima sudske vlasti odlučuje 

zakonodavna vlast, ni sa opšteprihvaćenim 

načelima međunarodnog prava sadržanim u 

Evropskoj povelji o Zakonu za sudije 

(usvojenoj u Strazburu, 8–10. jula 1998. 

godine) i članom 1, stav 3 Zakona na osnovu 

koga se u nacionalnom zakonodavstvu ne 

može umanjiti već prihvaćeni stepen 

nezavisnosti i samostalnosti sudstva. 13 

Prekršeni su i međunarodni standardi 

nezavisnosti pravosuđa sadržani u Evropskoj 

povelji o Zakonu za sudije koji propisuju da 

prilikom izbora sudija u nacionalnim 

zakonodavstvima učestvuje i telo nezavisno 

od izvršne i zakonodavne vlasti, sa najmanje 

jednom polovinom članova tog izabranom od 

strane njihovih kolega. Ustav Srbije ne pravi 

razliku ni u pogledu vršenja i prestanka 

funkcije sudija i predsednika sudova, tako da 

je sporna odredba u nesaglasnosti s 

propisima koji uređuju da Vrhovni sud 

određuje postojanje razloga za prestanak, 

odnosno razrešenje sudije (čl. 101, stav 4 

Ustava Republike Srbije). 14 Ustavni sud je 

zastupao stanovište da je spornom odredbom 

nastala mogućnost da postupak predlaganja 

kandidata za izbor predsednika suda bude 

izvan uticaja sudske vlasti, čime su dovedeni 

u pitanje ostvarivanje ustavnih principa 

nezavisnosti sudstva i podele vlasti. Narodna 

skupština Republike Srbije je, nedugo nakon 

donošenja odluke Ustavnog suda o 

neustavnosti pravnog propisa po kome veće 

za pitanja sudske uprave podnosi predlog za 

14 Čl. 13, u vezi sa članom 70, stav 1 Zakona o 

sudijama. 

13 Videti: „Odluka Ustavnog suda RS o neustavnosti 

člana 70 Zakona o izmenama i dopunama Zakona o 

sudijama”, IU broj 232/2003, Službeni glasnik RS, br. 

35/03, str. 10-11; Tekst Evropske povelje o Zakonu za 

sudije videti na: European Charter on the Statute for 

Judges, DAJ/DOK(98)23, Internet, 

www.coe.int/T/E/Legal_Affairs/Legal_cooperation/Legal_professionals/Judges/Instruments_and 

documents/charte eng.pdf, 22.maj 2004. 

izbor i razrešenje predsednika sudova, 

usvojila Zakon o izmenama i dopunama 

Zakona o sudijama koji uređuje da se 

predsednici sudova i sudije biraju na isti način. 

Predsednici sudova, postavljeni po 

prethodnom Zakonu o izmenama i dopunama 

Zakona o sudijama, razrešavaju se dužnosti. 15 

Sa propisom o razrešenju predsednika 

sudova nisu se složile pojedine opozicione 

stranke i neki od nosilaca istaknutih 

pravosudnih funkcija. Po njihovom mišljenju, 

smenom predsednika sudova i zakonskim 

promenama propisa o pravosuđu vrši se 

njegova politizacija. 16 Na osnovu Izmena i 

dopuna Zakona o sudijama smanjen je i 

mandat predsednika sudova sa pet na četiri 

godine. 17 

Na osnovu Zakona o izmenama i dopunama 

Zakona o sudijama uspostavljena je institucija 

Nadzornog odbora (čl. 40 a i b). Nadzorni 

odbor predstavlja posebno telo u okviru 

Vrhovnog suda Srbije čija je nadležnost da, po 

prijavi ili po službenoj dužnosti, kontroliše 

sudske predmete. Nadzorni odbor (u daljem 

tekstu skraćeno: Odbor) ima pravo uvida u 

sudske predmete, raspolaže ovlašćenjem da 

pokrene postupak razrešenja sudije zbog 

nesavesnog ili nestručnog rada ili da predloži 

izricanje disciplinske mere. Odbor čine pet 

sudija iz sastava Vrhovnog suda Srbije s 

mandatom od četiri godine. Za članove 

Odbora ne mogu biti postavljene sudije koje 

su i članovi Velikog personalnog veća. Odbor 

je konstituisan na isteku zakonskog roka od 

30 dana od stupanja na snagu Zakona o 

izmenama i dopunama Zakona o sudijama. 

Članovi Nadzornog odbora izabrani su na 

opštoj sednici Vrhovnog suda Srbije krajem 

maja ove godine. 18 Prema mišljenju aktuelnog 

ministra pravde Zorana Stojkovića, 

konstituisanjem Nadzornog odbora 

institucionalno je rešeno pitanje kontrole 

pojedinih sudskih predmeta. Na osnovu 

kontrole sudskih predmeta moguće je 

poboljšati efikasnost i zakonitost rada sudske 

15 Uporediti čl. 70 Zakona o izmenama i dopunama 

Zakona o sudijama (Službeni glasnik RS, br. 27/03) i čl. 

15 Zakona o izmenama i dopunama Zakona o 

sudijama (Službeni glasnik RS, br. 44/03). 

16 M. N. – D. S. (nepotpuni podaci), „Čomić: Korak 

unazad”, Politika, 23. april 2004, str. A7. 

17 Čl. 12 u vezi sa čl. 66, stav 1 Zakona o sudijama. 

18 

(Tanjug), „Konstituisan i Nadzorni odbor”, Politika, 

25. maj 2004, str. A9. 




11


vlasti. U pravosuđu, po mišljenju Zorana 

Stojkovića, „nestručnost je znatno veći 

problem nego korupcija”. 19 Korupcija je, po 

njegovom tumačenju, prisutna i u pravosuđu, 

ali u znatno manjoj meri nego u drugim 

društvenim oblastima. Jedan od zadataka 

Odbora je da uspostavi poverenje javnosti u 

pravosudni aparat. 

Zakon o izmenama i dopunama Zakona o 

sudijama promenio je i odredbu kojom se 

definiše nezavisnost sudija, dozvolio je 

sudijama obavljanje naučne i stručne 

delatnosti i zabranio je izuzetke od zabrane 

premeštaja sudija. Prema ranijim propisima, 

naglašen je metapravni karakter sudske 

nezavisnosti isticanjem da je „sudija u 

izricanju pravde nezavisan”. 20 U skladu sa 

ustavnim načelom da su „sudovi samostalni i 

nezavisni u svom radu” (čl. 96, stav 1), u 

Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o 

sudovima određeno je da je „sudija u 

postupanju i donošenju odluke nezavisan” (čl. 

1, stav 1). Takođe, sudijama je dozvoljeno da 

obavljaju naučnu i stručnu delatnost i da 

primaju naknadu za ove poslove (čl. 2, u vezi 

sa članom 11, stav 2 Zakona o sudijama). 

Prema prethodno važećim propisima, 

sudijama je bilo dozvoljeno da vrše naučnu i 

stručnu delatnost samo uz odobrenje 

predsednika suda i u izuzetnim situacijama. 

Uklanjanjanjem odredbe koja dozvoljava 

kontrolu obavljanja naučne i stručne delatnosti 

sudija i postojanjem pravnih praznina u 

normativnom regulisanju oblasti sukoba 

interesa za nosioce pravosudnih funkcija 

nastaje mogućnost da se primanjem novčanih 

naknada za poslove koji nisu u direktnoj vezi 

sa obavljanjem sudskih poslova ugrožava 

nezavisnost nosilaca pravosudnih funkcija, što 

predstavlja osnov za pojavu sukoba interesa i 

korupcije u pravosuđu. Stoga, neophodno je 

da se usvoje propisi koji detaljno regulišu 

oblast konflikta interesa za sudije, tužioce i 

zaposlene u pravosudnom aparatu. 

Zakon o izmenama i dopunama Zakona o 

sudijama uređuje da „ako bude ukinut sud, 

sudija nastavlja dužnost u sudu iste vrste i 

istog stepena, ili približno istog ranga” (čl. 2, u 

19 (Tanjug), „Nadzorni organ će moći da procenjuje 

sudske predmete”, Politika, 07. april 2004, str. A10. 

20 Čl. 1, stav 1 Zakona o sudijama, Službeni glasnik 

RS, br. 63/01, str. 7. 

vezi sa čl. 11, stav 2). Na taj način, vraćena je 

na snagu ranija odredba Zakona o sudijama 

koja zabranjuje izuzetke od zabrane 

premeštaja sudije. Premeštajem sudija, 

suprotno njihovoj volji, narušava se 

samostalnost i nezavisnost pravosuđa. 

Narodna skupština je izmenama Zakona o 

sudijama, usvojenim sredinom prošle godine, 

omogućila izuzetke do zabrane premeštaja 

sudija, a pred Ustavnim sudom pokrenut je 

postupak za ocenu ustavnosti odredbe prema 

kojoj sudija može nastaviti dužnost u sudu čiju 

je nadležnost preuzeo, u slučaju ako sud bude 

ukinut ili ako nadležnost, u celini ili znatnim 

delom, bude preneta na drugi sud. 21 Naime, 

Ustav Republike Srbije ne dozvoljava izuzetke 

od zabrane premeštaja sudija, pa se 

usvojenim propisima uklanja neustavna 

odredba. 

Usvajanjem Zakona o izmenama i dopunama 

Zakona o javnom tužilaštvu obesnažene su 

odredbe koje su regulisale da Republičkog 

javnog tužioca i tužioce bira Narodna 

skupština na predlog Vlade Srbije, a zamenike 

javnih tužilaca predlaže ministar pravde. 22 

Pomenutim odredbama omogućen je uticaj 

izvršne vlasti na proces izbora tužilaca, čime 

je bila dovedena u pitanje njihova 

samostalnost. Pošto je Vrhovni savet 

pravosuđa izgubio ovlašćenje predlaganja 

kandidata za tužioce i zamenike tužioca, 

pravosudna vlast nije mogla učestvovati u 

postupku izbora tužilaca. Novim propisima 

uređeno je da za javne tužioce i njihove 

zamenike mogu biti izabrana samo lica koja 

predloži Visoki savet pravosuđa. Izvršene su i 

izmene propisa u pogledu radnog staža koji je 

potrebno da ispune kandidati za tužioce. 

Neophodno je da kandidati za opštinske javne 

tužioce imaju najmanje četiri godine radnog 

staža, a njegovi zamenici dve; da kandidat za 

okružnog javnog tužioca ima najmanje šest 

godina radnog staža, njegov zamenik četiri, 

dok se za republičkog javnog tužioca i 

njegovog zamenika zahteva dvanaest, 

odnosno osam godina radnog staža. U 

21 Uporediti: čl. 1 Zakona o izmenama i dopunama 

Zakona o sudijama, Službeni glasnik RS, br. 42/02, str. 

19. 

22 Videti: čl. 8 Zakona o izmenama i dopunama Zakona 

o javnom tužilaštvu (Službeni glasnik RS, br. 39/03, str. 

4) u vezi sa čl. 56 Zakona o tužilaštvu (Službeni glasnik 

RS, br. 63/01, str. 16). 




12


Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o 

tužilaštvu izvršene su i promene koje se 

odnose na položaj javnih tužilaca u slučaju 

njihovog razrešenja, ukidanja javnog 

tužilalaštva i obavljanja naučne i stručne 

delatnosti. Novim propisima predviđa se 

obavezno preispitivanje izbora javnih tužilaca i 

zamenika javnih tužilaca koji su prvi put 

imenovani nakon usvajanja izmena Zakona o 

tužilaštvu u aprilu prošle godine. Većina 

normativnih izmena je u skladu sa odredbama 

Zakona o tužilaštvu od 2001. godine, a njima 

se revidiraju propisi o tužilaštvu doneti u toku 

2002. i 2003. godine. Ovim propisima, u 

najvećem delu, vraća se samostalnost 

tužilačkoj organizaciji. Međutim, izvršenim 

izmenama u potpunosti se ne jemči 

samostalnost tužilaca. Pre svega, nisu 

promenjene odredbe o ovlašćenju ministra 

pravde da donosi odluku o udaljenju s 

dužnosti i utvrđuje razloge za razrešenje 

Republičkog javnog tužioca, nije promenjen 

sastav Visokog saveta pravosuđa u 

slučajevima kada odlučuje o položaju javnih 

tužilaca a mandat zamenika javnih tužilaca je 

ograničen na osam godina, tako da zbog 

reizbora oni nisu u poziciji da obavljaju svoju 

funkciju uz neophodan stepen samostalnosti. 

Visoki savet pravosuđa je postepeno izgubio 

osnovni deo svojih prerogativa u toku 2002. i 

2003. godine. Motivi marginalizacije uloge 

Visokog saveta pravosuđa počivaju u konfliktu 

vrha sudske vlasti i egzekutive. Neefikasnost 

Visokog saveta pravosuđa predstavljala je 

izgovor za primenu mehanizama 

institucionalne kontrole izvršne vlasti nad 

pravosuđem. 23 Na osnovu Izmena i dopuna 

Zakona o Visokom savetu pravosuđa 

povraćena su izvorna ovlašćenja ovom 

organu. Visoki savet pravosuđa ubuduće 

predlaže Narodnoj skupštini kandidate za 

predsednike sudova, sudije, tužioce i 

zamenike. Pored toga, Vrhovni savet 

pravosuđa (u daljem tekstu skraćeno: Savet) 

imenuje sudije porotnike. 24 Promenjen je i 

23 Podrobnije: Zoran R. Tomić, „Visoki savet pravosuđa 

na uzbrdici ili nizbrdici (1) – Presuda Veću za sudsku 

upravu”, Danas, 05. maj 2004, str. 7; „Visoki savet 

pravosuđa na uzbrdici ili nizbrdici (2) – Lansirna rampa 

ka znalačkom sudstvu”, Danas, 06. maj 2004, str. 7. 

broj, struktura članova i organizacioni oblici 

rada Saveta pravosuđa i regulisan je položaj 

sudija i javnih tužilaca u Savetu. Savet ima pet 

stalnih i osam pozivnih članova. Sudije imaju 

šest pozivnih članova, a tužioci dva. Zamenici 

Republičkog javnog tužioca biraju jednog 

pozivnog člana iz redova javnog tužioca, a 

drugog imenuju okružni javni tužioci. Vraćene 

su na snagu i odredbe koje regulišu način 

odlučivanja Saveta u proširenom i užem 

sastavu. 25 Ukinuta je odredba prema kojoj su 

sednice Saveta zatvorene za javnost, a 

propisano je da u roku od 30 dana od dana 

stupanja ovog zakona na snagu budu izabrani 

pozivni članovi Saveta, čime je praktično 

izvršena njihova smena. Formalno, to je i 

učinjeno krajem maja ove godine. U novim 

propisima nisu otklonjene ni manjkavosti u 

pravnoj regulativi posvećene položaju Saveta 

(nemogućnost uticaja Visokog saveta 

pravosuđa na postupak za razrešenje sudija). 

Najvažnija novina u Zakonu o izmenama i 

dopunama Zakona o sudskim taksama odnosi 

se na uvođenje „pravosudnog dodatka”. Na 

osnovu izmena Zakona o sudskim taksama 

predviđeno je da se 50% prihoda od 

naplaćenih sudskih taksi koristi za poboljšanje 

materijalnog položaja sudija, javnih tužilaca i 

drugih zaposlenih u pravosudnom aparatu. 

Zakon o sudskim taksama omogućava da 

novčana sredstva prikupljena od taksi ne budu 

raspoređena samo sudijama i tužiocima 

(„sudski dodatak”), što je bio do sada slučaj, 

već i ostalim zaposlenima („pravosudni 

dodatak”), čime se delimično mogu ispuniti 

zahtevi sindikata lica zaposlenih u pravosuđu 

koji su nezadovoljni svojim socijalnim 

položajem. 26 Novac od taksi, prema Zakonu, 

koristiće se za povećanje zarada i poboljšanje 


Visokom savetu pravosuđa, (Službeni glasnik RS, br. 

44/04) u vezi sa čl. 1, stav 2 Zakona o Visokom savetu 

pravosuđa, (Službeni glasnik RS, br. 63/01). 

25 Uporediti: čl. 5-8 Zakona o izmenama i dopunama 

Zakona o Visokom savetu pravosuđa i čl. 11-14 

Zakona o Visokom savetu pravosuđa. 

26 

Uporediti: čl. 6 Zakona o izmenama i dopunama 

Zakona o sudskim taksama (Službeni glasnik RS, br. 

9/2002, str. 20) u vezi sa članom 51, stav 2 Zakona o 

sudskim taksama i čl. 1 Zakona o izmenama i 

dopunama Zakona o sudskim taksama (Službeni 

glasnik RS, br. 29/04, str. 3) u vezi sa članom 51, stav 

2 Zakona o sudskim taksama. 




13


uslova rada zaposlenih u pravosuđu. 

Uvođenje pravosudnog dodatka i izmene 

Zakona o sudskim taksama, prema tvrdnjama 

ministra pravde u Vladi Srbije, predstavljaju 

prelazno rešenje do uvođenja posebnog 

sudskog budžeta. 27 

Na izmene seta pravosudnih zakona reagovali 

su udruženje javnih tužilaca i nevladine 

organizacije. Udruženje javnih tužilaca i 

zamenika javnih tužilaca nije izrazilo 

zadovoljstvo povodom promena Zakona o 

javnom tužilaštvu. Njihove primedbe se 

odnose na način pripreme i donošenja Zakona 

o izmenama i dopunama Zakona o javnom 

tužilaštvu i pojedine njegove odredbe. 

Posebno je naglašeno da propisi po kojima 

ministar pravde donosi odluku o udaljavanju 

sa dužnosti i utvrđuje razloge za razrešenje 

Republičkog javnog tužioca, ograničavanje 

mandata zamenika javnih tužioca na osam 

godina i sastav Visokog saveta pravosuđa u 

kojima tužioci ne predstavljaju većinu u 

slučaju kada odlučuju o položaju javnih 

tužilaca i zamenika javnih tužilaca „ukazuju da 

ove izmene nisu suštinske prirode i ne pružaju 

potrebne garancije za samostalnost javnog 

tužilaštva.” 28 Prema mišljenju tužilaca u Srbiji, 

oni se još uvek, u institucionalnom smislu, 

nalaze pod uticajem izvršne vlasti. 

Svoje nezadovoljstvo usvojenim izmenama i 

dopunama zakona o pravosuđu iznele su i 

nevladine organizacije. Tako je Komitet 

pravnika za ljudska prava, nevladina 

organizacija iz Beograda, podneo inicijativu za 

ocenu ustavnosti pojedinih odredbi Zakona o 

izmenama i dopunama Zakona o sudijama. U 

saopštenju ove nevladine organizacije 

istaknuto je da su propisima „narušeni ustavni 

principi vladavine prava, podele vlasti, 

nezavisnosti sudstva, jednakosti građana i 

zabrane povratnog (retroaktivnog) važenja 

zakona”. 29 

Proces reforme sudske vlasti u Srbiji, nakon 

političkih promena krajem 2000. godine, 

obeležile su česte izmene zakonskih propisa 

27 M. Nikić i M. R. Pavlović, „Od taksi novac za 

zaposlene u sudovima”, Politika, 18. mart 2004, str. A5. 

28 

(Tanjug), Nezadovoljni izmenama Zakona o 

tužilaštvu, Politika, 12. maj 2004, str. A11. 

29 (Tanjug), „Narušena vladavina prava”, Politika, 14. 

maj 2004, str. A10. 

koji uređuju organizaciju i položaj pravosuđa. 

One su usmerene, u toku 2002. i 2003. 

godine, ka negaciji postignutih standarda 

nezavisnosti sudova i samostalnosti tužilaca, 

što je u suprotnosti s međunarodnim 

standardima. Izmenama i dopunama Zakona 

o pravosuđu, usvojenim u martu i aprilu ove 

godine, zaustavljena je pomenuta negativna 

tendencija. Izvršna vlast je izgubila nadležnost 

u postupku izbora nosilaca pravosudnih 

funkcija i javnih tužilaca. Vlada i organi uprave 

su isključeni iz postupka izbora i razrešenja 

javnih tužilaca i njihovih zamenika a Visokom 

savetu pravosuđa je vraćeno ovlašćenje 

predlaganja sudija, javnih tužilaca i njihovih 

zamenika. Konstituisan je Nadzorni odbor, 

telo koje vrši nadzor nad sudskim predmetima, 

čiji je zadatak da poboljša efikasnost i kvalitet 

rada sudova, a doneti su i propisi kojima se 

omogućava poboljšanje materijalnog položaja 

svih zaposlenih u pravosuđu. Ipak, to je samo 

početni korak u reformi pravosuđa, koji 

uključuje greške i propuste. Primera radi, 

rokovi za primenu propisa o reorganizaciji 

sudova su predugi. Razlozi neefikasnosti i 

neažurnosti pravosuđa uslovljavaju da se 

vreme potrebno za uvođenje specijalizovanih 

sudova — apelacionih i Upravnog suda svede 

na razumnu meru. Takođe, potreban je viši 

stepen samostalnosti tužilaštva, koji je 

moguće ostvariti pozicioniranjem tužilaštva u 

okviru sudske vlasti. Uređivanje uloge i 

položaja Visokog saveta pravosuđa potrebno 

je uskladiti s međunarodnim standardima, a 

elemente uticaja izvršne vlasti na izbor i 

razrešenje sudija otkloniti. Reforma 

pravosudne vlasti zahteva visok stepen 

saglasnosti u trouglu: vlada — stručna javnost 

i esnafske organizacije sudija i tužilaca — 

političke stranke. Na ovaj način, moguće je 

dobiti kvalitetne propise uzi podršku 

zaposlenih u pravosuđu a neće, s promenama 

političke vlasti, biti stavljene van snage ni 

iznova menjane. Kvalitetni propisi doprinose 

uspostavljanju efikasnog i stabilnog 

pravosuđa. Efikasno sudstvo je neophodno 

Srbiji. Samo takvo sudstvo može biti jedan od 

osnovnih stubova u suzbijanju korupcije i 

organizovanog kriminala. 

Mijodrag Radojević 




14


EKOLOŠKI KRIMINAL U SRBIJI 

Čovek i priroda, neraskidiva veza — 

zasnovana na zakonitosti čije se važenje 

može primeniti na čitavu poznatu istoriju — 

od lovačko–sakupljačke zajednice u 

kamenom dobu do informatičkog društva u 

tzv. „atomskom” dobu. Civilizacija je zapravo 

proistekla iz upućenosti ljudske vrste na 

stalni preobražaj neposrednog okruženja, 

prirode, radi zadovoljenja egzistencijalnih 

potreba. U dugotrajnom procesu 

prilagođavanja raspoloživih prirodnih resursa 

potrebama zajednice, čovek je izgradio 

homocentričan odnos prema životnoj sredini. 

Homocentrizam je prvenstveno proizvod 

zapadnog civilizacijskog kruga i izražava se u 

uverenju da je čovek najveća vrednost na 

planeti, dok je sve ostalo vredno samo 

ukoliko može da posluži napretku 

čovečanstva. 1 Opisano uverenje zasniva se 

delom na tradiciji da se primena etičkih normi 

ograničava isključivo na međuljudske odnose 

ili, češće, samo na pripadnike sopstvene vere 

ili nacije. Posledica izmeštanja ostatka živog i 

neživog sveta „s onu stranu morala” je visok 

nivo ugroženosti životne sredine, jedan od 

najvećih globalnih problema današnjice. 

Postojanje homocentričnog stava u Srbiji 

posledica je ubrzane industrijalizacije u 

razdoblju posle Drugog svetskog rata, 

ideološki utemeljene u doktrini razvoja 

socijalističkog društva. Slabo interesovanje 

građana za pitanja zaštite životne sredine 

dodatno je opalo u godinama raspada 

jugoslovenske države, međunarodnog 

embarga i duboke ekonomske krize. U 

situaciji kada su se građani borili da 

obezbede elementarnu egzistenciju teško da 

se moglo razmišljati o očuvanju prirodnih 

1 O kritici homocentrizma detaljnije videti u: Stan Rowe, 

“The Living Earth and Its Ethical Priority”, The 

Trumpeter, Volume 19, Number 2 (2003), Internet, 

http://trumpeter.athabascau.ca/content/v19.2, 15. jun 

2004. 

dragocenosti. Ekološka pitanja dolaze u 

središte pažnje šire javnosti tek kao 

posledica napada Severnoatlantskog saveza 

na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. 

godine. Pet godina kasnije, prva asocijacija 

kada se govori o stepenu ugroženosti životne 

sredine u Srbiji upravo je zagađenje nastalo 

bombardovanjem municijom obogaćenom 

radioaktivnim materijalima i razaranja 

postrojenja za preradu i skladištenje 

zapaljivih materija. Tokom proteklih desetak 

godina mediji su u više navrata izveštavali o 

ekološkim incidentima prouzrokovanim 

ispuštanjem opasnih materija iz fabrika u 

vodene tokove i atmosferu, prevrtanjem 

cisterni i nepropisnim odlaganjem različitih 

vrsta otpada. 

U poslednjih nekoliko godina primetan je 

razvoj novog vida ugrožavanja životne 

sredine — ekološki kriminal. Pod ekološkim 

kriminalom podrazumeva se „radnja 

počinjena sa namerom da se načini ili 

potencijalno prouzrokuje šteta ekološkim i/ili 

biološkim sistemima radi sticanja poslovnog 

ili privatnog preimućstva”. 2 Shodno važećim 

međunarodnim pravnim normama kriminalno 

delovanje u oblasti životne sredine uključuje 

nekoliko područja ilegalnih aktivnosti: seču i 

trgovinu šumskom građom, neprijavljeno 

ribarenje, prevoz i odlaganje rizičnog otpada, 

trgovinu materijama koje oštećuju ozonski 

omotač i trgovinu divljim životinjskim vrstama. 

Mada nema preciznih statističkih podataka 

čini se da su u našoj zemlji najzastupljeniji 

vidovi ekološkog kriminala usmereni na 

nanošenje štete životinjskim vrstama. O tome 

posredno svedoči nalaz o stepenu 

očuvanosti biodiverziteta sadržan u Izveštaju 

o stanju životne sredine u Srbiji, koji je Vlada 

2 Mary Clifford, Environmental Crime: Enforcement, 

Policy, and Social Responsibility,Aspen Publishers, 

Gaithersburg, 1998, pp 26. 




15


Ekološki kriminal u Srbiji 

Republike Srbije usvojila juna 2001. godine 

kao zvanični dokument. Analiza stanja 

pokazala je da preterano korišćenje lovne i 

ribolovne faune, uz odsustvo mera na 

njihovom obnavljanju, predstavlja jedan od 

najštetnijih uticaja na opstanak raznolikosti 

živog sveta u Srbiji. 

Postoji nekoliko osnovnih činilaca koji 

povoljno utiču na razvoj ilegalnog korišćenja i 

trgovine životinjskim vrstama u Srbiji. 

Bogatstvo nastanjenog životinjskog sveta 

privlači ljubitelje prirode, ali i pojedince 

spremne da njene darove zloupotrebe radi 

sticanja lične koristi. Sa velikim brojem 

ekosistema u kojima su zastupljene brojne 

vrste faune od međunarodnog značaja, 

teritorija Srbije pripada jednom od 

najznačajnijih centara raznolikosti živog sveta 

u Evropi. 3 Na teritoriji naše zemlje prisutan je 

veoma bogat genofond divljih životinjskih 

vrsta i varijeteta. Raznovrsnost faune 

uslovljena je geološkom starošću, geološko– 

morfološkim i klimatskim odlikama, a delom 

proističe iz funkcije pribežišta za 

preživljavanje brojnih vrsta koju su područja 

Balkanskog poluostrva i Panonske nizije 

imala u vreme trajanja tzv. ledenih doba. 

Pored toga, domaća fauna privlači kriminalce 

zato što je stepen brojnosti faune daleko viši 

nego u ostalim evropskim zemljama. Primera 

radi, ukupan broj sisara, ptica gnezdarica, 

gmizavaca i vodozemaca nastanjenih na 

domaćoj teritoriji čini oko 43 odsto ukupnog 

broja ovih grupa životinja u Evropi. 4 

Na širenje ekološkog kriminala podsticajno 

deluje postojanje značajne potražnje za 

pojedinim jestivim a retkim vrstama na 

legalnom i tzv. „crnom” tržištu zemalja 

Evropske unije. Pošto visoka cena krajnjeg 

proizvoda u zemljama odredišta uslovljava 

visoku otkupnu cenu ilegalnim sakupljenjem 

ili lovom faune moguće je ostvariti ogromnu 

zaradu. Prema tvrdnjama Društva za zaštitu 

divljih ptica Jugoslavije, zarada koju 

kriminalne grupe svake godine ostvare na 

krivolovu i krijumčarenju zakonom zaštićenih 

divljih ptičjih vrsta iz naše zemlje procenjuje 

se na nekoliko miliona eura. Kriminalno 

3 Diverzitet ekosistema, flore i faune”, Izbor iz Izveštaja 

o stanju životne sredine u Srbiji, Internet, 

http://www.grida.no/enrin/htmls/yugo/serb/html/sflora/1 

sindex.htm, 14. jun 2004. 

4 

Ibid. 

delovanje u oblasti životne sredine olakšava 

zanemarljiva mogućnost otkrivanja ove vrste 

krivičnih dela. Za razliku od „klasičnih” vrsta 

kriminala gde su na meti počinilaca ljudi ili 

njihova imovina, u slučajevima ekološkog 

kriminala nema potencijalnih svedoka niti 

žrtava koji bi mogli da pomognu u 

pronalaženju izvršilaca. Može se zaključiti da 

je jedini pouzdan način otkrivanja i 

sprečavanja krivolova efikasan nadzor 

državnih organa nadležnih za očuvanje 

životinjskih vrsta. Pojačan nadzor ribljeg 

fonda na Dunavu primer je efikasne kontrole 

nezakonitog ribolova, tradicionalno prisutnog 

vida ekološkog kriminala u Srbiji. Rezultat 

napora da se zaštite rečne riblje vrste 

predstavlja spaljivanje 84 alaske mreže u 

Kladovu. Mreže su zaplenjene u krivolovu 

otkrivenom tokom prošle godine u ribolovnom 

području na delu Dunava između 

Hidroelektrane „Đerdap 1” i ušća Timoka. U 

prvih pet meseci 2004. godine protiv 

ribokradica je podneto 25 prljava, dok je 

prošle godine u nedozvoljenom ribolovu 

uhvaćeno 81 lice. 

Nadzor nad zaštićenim vrstama nije uvek 

moguće efikasno sprovesti. Ograničenja 

mogu biti posledica nedovoljne tehničke 

opremljenosti inspekcijskih i lovočuvarskih 

službi, manjak ljudstva i prostorna 

zastupljenost vrste koja se štiti. Nadzor živog 

sveta u reci ili jezeru jednostavnije je 

sprovesti pošto se radi o prostoru jasno 

definisanom fizičkom granicom vode i kopna. 

Problem se javlja kada treba zaštiti vrste 

široko rasprostranjene duž kopnenog dela 

teritorije, jer su zbog pristupačnosti u većoj 

meri izložene kriminalcima. O tome svedoči 

praksa masovnog sakupljanja puževa 

prisutna poslednjih par godina u Vojvodini. 

Iako je shodno važećim propisima 

sakupljanje dozvoljeno samo u letnjim 

mesecima (u junu, julu i avgustu), puževi su 

na meti građana i u vreme lovostaja pa je 

njihov opstanak u prirodi ugrožen. Uprkos 

uspešnoj akciji u kojoj je zatvarana najveća 

otkupna stanica u severnoj pokrajini, 

posmatrano na duži rok nije moguće suzbiti 

ilegalnu trgovinu puževima. Ograničenje se 

ogleda u činjenici da samo dva pokrajinska 

inspektora sprovode kontrolu poštovanja 

propisa u oblasti zaštite životne sredine i 

održivog razvoja na čitavoj teritoriji 




16



Vojvodine. Nezakonito sakupljanje puževa 

ukazuje na još jednu specifičnost koja 

otežava otkrivanje počinilaca krivičnih dela 

protiv životne sredine. Rasprostranjenost 

puževa omogućuje pojedinačno sakupljanje 

ili rad u malim labavo povezanim grupama i 

može se istovremeno odvijati na velikom 

broju mesta raspoređenih po čitavoj teritoriji 

Srbije. 

Odsustvo čvrste strukturisane organizacije 

kod ekološkog kriminala pogrešno navodi na 

zaključak da je šteta po životnu sredinu 

manja nego kada bi delovala jedna 

hijerarhijski uređena kriminalna grupa. 

Potencijalna opasnost malih kriminalnih 

grupa da ugroze opstanak faune potiče od 

težnje za ostvarivanjem što veće zarade, pa 

nastaje takmičenje ko će više primeraka 

određene vrste uloviti ili sakupiti. 5 Umerena 

eksploatacija divljih životinjskih vrsta 

najčešće je zastupljena u slučajevima 

postojanja monopola jedne kriminalne grupe 

tipa mafije i proizvod je planskog pristupa 

razvijanju „poslova”. Protivzakonito 

iskorišćavanje živog sveta, bez obzira na 

karakter unutrašnje organizacije kriminalnih 

grupa, ne može da opstane ukoliko nisu 

uspostavljene stabilne veze sa kriminalnim 

grupama iz inostranstva. Međunarodni lanac 

dobro organizovanog ekološkog kriminala 

obuhvata više nacionalnih mreža naručilaca, 

prevoznika, ilegalnih trgovaca i lovaca– 

sakupljača. Na primer, glavno ilegalno tržište 

puževa je u zapadnoevropskim zemljama, u 

susednoj Bosni i Hercegovini postoje fabrike 

za njihovu preradu, dok se prikupljanje 

obavlja u Srbiji. Pokretanje afere „Balkanske 

ptice”, kada je 2001. godine na italijansko– 

slovenačkoj granici otkrivena teretna pošiljka 

sa 12 tona mrtvih ptica poreklom iz naše 

zemlje, neposredan je dokaz da ekološki 

kriminal podrazumeva značajan stepen 

međunarodne organizovanosti. Navedenu 

tvrdnju potkrepljuju nalazi studije o 

organizovanom ekološkom kriminalu u 

zemljama članicama Evropske unije 

objavljene 2003. godine, prema kojima oko 

5 

Gavin Hayman and Duncan Brack, International 

Environmental Crime, Workshop Report, The Royal 

Institute of International Affairs, 2002, Internet, 

http://www.euractiv.com/cgi-in/cgint.exe?714& 

1015=8&1014=EUROPAEUINTIRONMENTDOCUM02 

544ENVIRONMENTALCRIMEWORKSHOPPDF, p. 7. 

70 odsto istraženih slučajeva ove vrste 

krivičnih dela imaju elemente prekograničnog 

kriminala. 6 

Na razvoj i širenje ekološkog kriminala u 

Srbiji povoljno utiču pravne praznine ili loša 

rešenja sadržanih u zakonima i propisima 

kojima je uređena zaštita životne sredine. 

Prema jednoj od loše osmišljenih odredbi 

ekološki inspektor nema zakonsko 

ovlašćenje da, na primer, zapleni puževe 

koje zatekne kod krivolovaca ukoliko utvrdi 

da je došlo do povrede propisa. Ekološki 

inspektor dužan je da u tom slučaju obavesti 

nadležnog tržišnog inspektora koji potom 

izlazi na uviđaj i oduzima ilegalno stečen 

ulov. U međuvremenu, moguće je različitim 

manipulacijama sakriti deo ulova. Kriminalne 

grupe koje su se specijalizovale za 

nezakonitu eksploataciju zaštićenih vrsta 

unapred računaju na plaćanje simboličnih 

iznosa novčanih kazni u slučaju da ih 

inspekcija ili čuvarske službe uhvate u 

prekršaju. 7 Na taj način prekršajne kazne 

postaju svojevrsni troškovi poslovanja i 

nadoknađuju se uključivanjem u strukturu 

otkupne cene. 

Uprkos tome što ne poznaje ekološki kriminal 

kao vid organizovanog kriminala sa 

značajnim stepenom opasnosti po javni 

interes, domaće zakonodavstvo sadrži 

dovoljan broj kaznenih odredbi za njegovo 

efikasno suzbijanje. U Krivični zakon 

Republike Srbije ugrađene su posebne 

odredbe kojima su sankcionisani nezakonit 

lov (član 162) i nezakonit ribolov (član 163). 

Za krivično delo lova retke ili proređene vrste 

čiji je lov zabranjen odnosno lova ribe veće 

biološke vrednosti u vreme mresta ili 

lovostaja, predviđena je zatvorska kazna u 

trajanju do tri godine. Zakonski osnov za 

suzbijanje ekološkog kriminala pruža i 

Uredba o zaštiti prirodnih retkosti usvojena 

1993. godine. 8 Mada predviđa prekršajne 

kazne Uredba jasno zabranjuje hvatanje, 

zarobljavanje, ubijanje, pribavljanje, 

6 

Organised Environmental Crime in the 15 EU 

Member States, 2003, Internet, 

http://europa.eu.int/comm/environment/crime/organised 

_environmental_crime_in_member_states_xsum.pdf, 

16. jun 2004. 

7 

Prekršajne kazne za nezakonit ribolov kreću se od 

300 do 600 dinara. 

8 

Službeni glasnik Republike Srbije, broj 50/93. 




17



prerađivanje i nuđenje za prodaju zaštićenih 

vrsta životinja. Ipak, zakoni koji se ne 

primenjuju u praksi, ma koliko da su valjano 

napisani, teško da mogu da dovedu do 

rezultata. Mogući uzrok odsustva 

sprovođenja propisa u oblasti očuvanja 

životne sredine je nizak nivo svesti policajaca 

i nosilaca pravosudnih funkcija o stvarnoj 

društvenoj opasnosti ekološkog kriminala. 

Solidna tehničko–tehnološka opremljenost, 

poznavanje ekološke problematike i 

angažovanje stručnjaka u postupku 

veštačenja neophodni su preduslovi za 

efikasno sprovođenje istrage i procesuiranje 

ove vrste krivičnih dela. Ukoliko navedene 

preduslove nije moguće obezbediti mala je 

verovatnoća da će u toku istražnih radnji biti 

prikupljeni sudski validni dokazi. Izostanak 

odgovarajuće reakcije nadležnih organa kada 

postoje brojni dokazi i podnete krivične 

prijave može da ukaže na pristrasnost u 

primeni krivično–procesnih normi. 

Pristrasnost u odlučivanju može biti naznaka 

prisustva korupcije u radu javne uprave i 

sudstva. Zabrinjavajuća činjenica da ni posle 

tri godine nisu uhapšeni niti procesuirani 

učesnici afere „Balkanske ptice” rađa 

osnovanu sumnju javnosti u pristrasnost rada 

policije i pravosudnih organa u tretiranju 

slučajeva nezakonitog iskorišćavanja 

zaštićenih životinjskih vrsta. Sumnju dodatno 

pojačava tvrdnja predstavnika Društva za 

zaštitu divljih ptica Jugoslavije da je u 

stotinak slučajeva prijavljivanja ekoloških 

kriminalnih dela potkrepljenog dokazima i 

svedočenjima usledilo odbacivanje krivičnih 

prijava od strane tužilaštva kao neosnovanih 

ili odugovlačenje krivično–procesnih radnji. 

Nezainteresovanost organa vlasti za 

suočavanje sa ekološkim kriminalom može 

se u izvesnoj meri opravdati jednakim stavom 

najviših nivoa vlasti u razdoblju posle 

političkih promena od 2000. godine. Osim 

deklarativnog zalaganja, Ministarstvo za 

zaštitu prirodnih bogatstava i životne sredine 

u vreme vladavine Demokratske opozicije 

Srbije nije načinilo nijedan značajniji korak ka 

unapređenju normativnih i institucionalnih 

mehanizama za sprečavanje ekološkog 

kriminala. Ministarstvo je doduše sačinilo 

predlog novog zakona o zaštiti životne 

sredine i nacrt ove uredbe o zaštiti prirodnih 

retkosti, ali je oba dokumenta zbog velikih 

nedostataka stručna javnost odbacila. Nacrt 

uredbe povučen je iz procedure, a predlog 

zakona nije došao na dnevni red parlamenta 

pre raspuštanja krajem 2003. godine. Iz 

nepoznatih razloga za javnost Ministarstvo je 

propustilo da poveća stepen zaštite retkih 

vrsta nastanjenih u nacionalnim parkovima, i 

nije podržalo zajednički predlog Zavoda za 

zaštitu prirode Republike Srbije i uprava više 

nacionalnih parkova podnet 2002. godine da 

se uvede stroga kontrola ulaska u nacionalne 

parkove. 

Niska ekološka svest žitelja Srbije posledica 

je marginalizovanja pitanja očuvanja životnog 

okruženja u javnoj politici i svakodnevnom 

životu, ideološki motivisanog u decenijama 

posle Drugog svetskog rata. Izostanak 

interesovanja većine građana za zaštitu 

bogatog divljeg životinjskog sveta proistekao 

je iz borbe za elementarnu egzistenciju u 

godinama duboke ekonomske krize i 

nakaradnog shvatanja prirode kao svačije, a 

time i ničije, svojine. Ministarstvo nauke i 

zaštite životne sredine u Vladi premijera 

Koštunice najavilo je, kao najvažniji zadatak, 

usklađivanje domaćeg zakonodavstva u 

oblasti zaštite životne sredine sa propisima 

Evropske unije i preduzimanje mera kako bi 

se do 2010. godine zaustavilo smanjivanje 

biološke raznovrsnosti. Cilj nacionalne 

ekološke politike ne sme da bude samo 

ugradnja evropskih standarda u domaću 

regulativu već širi pristup očuvanju prirodnog 

okruženja. Vladina ekološka politika trebalo 

bi da u akcioni plan uključi mere za podizanje 

opšteg nivoa svesti građana o neophodnosti 

očuvanja ekosistema, posebno retkih i 

ugroženih životinjskih vrsta, kroz obrazovni 

sistem i sprovođenje valjano osmišljenih 

medijskih kampanja. Nacionalna politika 

mora da predvidi program specijalističke 

obuke jednog dela policije, carine, tužilaštva i 

sudstva kako bi državni organi efikasno 

otkrivali i kažnjavali ekološke prestupe. Čini 

se da samo politika sprečavanja ekološkog 

kriminala utemeljena na podršci građana 

svesnih opasnosti uništavanja okruženja po 

ljudsku zajednicu može dati značajne 

rezultate. 




18

OKO NAS 

ANTIKORUPCIJSKA ULOGA 

NEVLADINIH ORGANIZACIJA U 

BALKANSKIM ZEMLJAMA 

Savremeni demokratski poredak počiva na 

institucionalizovanom učešću građana u 

javnim poslovima — posredno, preko 

predstavnika na različitim nivoima vlasti 

kojima se mandat poverava na 

višestranačkim izborima, i neposredno putem 

referenduma. Osnovna premisa 

demokratskog uređenja je da su građani 

uključeni u proces odlučivanja o pitanjima od 

opšteg značaja preko izabranih predstavnika 

koji su dužni da u organima vlasti zastupaju 

interese većine i neposredno su odgovorni za 

smer i rezultate javne politike. U političkom 

životu demokratskih društava decenijama 

unazad primetno je odstupanje od opisanog 

koncepta i manifestuje se u čestoj prevlasti 

stranačkog nad javnim interesom, odnosno 

razlici između proklamovanog političkog 

programa i delovanja vladajuće stranke. 

Ograničene mogućnosti za ostvarenje 

interesa institucionalnim putem podstakle su 

građane da preispitaju važeće demokratske 

vrednosti i potraže alternativne oblike uticaja 

na proces odlučivanja o javnim pitanjima. 

Loše funkcionisanje demokratskih institucija 

u razvijenim zemljama iznedrilo je sredinom 

sedamdesetih godina prošlog veka 

savremene društvene pokrete, poput 

ekološkog, feminističkog ili pokreta za 

građanska prava. Novina se sastojala u tome 

što su se zahtevi za promenama upućeni 

vlasti artikulisali u području samog 

građanskog društva, van postojećeg 

političkog sistema. Građani sa zajedničkim 

stavovima i interesima spontano su se 

povezivali u formalne ad hoc grupe kako bi 

izdejstvovali rešenje nekog javnog pitanja. 

Tako formirana grupa postojala je samo 

privremeno dok se ne ostvari postavljen 

konkretan cilj, što znači da ona nije 

posedovala organizacionu strukturu i trajno 

idejno opredeljenje. Ukoliko bi postojala 

kritična masa zainteresovanih građana, a za 

ostvarenje cilja je bila neophodna dugoročna 

akcija, inicijativa bi u pojedinim slučajevima 

dobijala određen stepen unutrašnje 

organizacije, konzistentan program delovanja 

i prepoznatljiv identitet u javnosti. Na taj 

način, postepeno je na tlu društvenih pokreta 

izrastao novi oblik učešća građana u životu 

zajednice — nevladina organizacija. 1 

Fenomenološka raznolikost nevladinih 

organizacija u značajnoj meri ograničava 

pokušaj da se ustanovi jednostavna i 

sveobuhvatna definicija. Prema jednoj od 

analitički sadržajnijih definicija, nevladina 

organizacija je grupa ljudi koja nezavisno od 

bilo kakve spoljne kontrole deluje sa ciljem 

da ostvari zadatke usmerene na izazivanje 

željenih promena u datoj zajednici, oblasti ili 

situaciji. 2 Nastanak i razvoj nevladinih 

organizacija u bivšim socijalističkim zemljama 

Balkana odigrao se u području sukoba 

privatnog sa totalitarnim. Za razliku od 

razvijenih zapadnih zemalja gde su nastale 

kao jedan od mogućih odgovora na krizu u 

funkcionisanju demokratskih ustanova, u 

1 O odnosu društvenih pokreta i nevladinih organizacija 

više pogledati u: Peter Willetts, „What is a Non– 

Governmental Organization?”, Output from the 

Research Project on Civil Society Networks in Global 

Governance, City University London, Internet, 

http://www.staff.city.ac.uk/p.willetts/NGOS/NGO- 

ART.HTM#Part11, 17. jun 2004. 

2 Workshop notes, „NGO Workshop”, Asian Institute of 

Technology, Bangkok, October 17-21, 1988, Internet, 

http://www.karl.aegee.org/aegsci.NSF/0/3050c997e8373bf0c12565b100819a07.html, 

22. jun 2004. 




19

OKO NAS 

balkanskim postkomunističkim društvima 

nevladine organizacije su proistekle iz 

nastojanja građana da osvoje što širi prostor 

za uživanje sloboda i prava nauštrb 

višedecenijske svemoći države. U 

okolnostima urušavanja mehanizama 

autoritarne vladavine i centralistički vođene 

ekonomije napori građana organizovanih u 

nevladin sektor bili su usmereni na 

podsticanje složenog i dugotrajnog procesa 

izgradnje institucija demokratije, vladavine 

prava i tržišne privrede. Nakon pokretanja 

sveobuhvatne društvene reforme tokom 

devedesetih godina dvadesetog veka 

nevladine organizacije prerasle su jedan od 

najznačajnijih stubova tranzicije, posebno na 

planu preobražaja odnosa vlasti prema 

građanima. Fenomen korupcije, najveća 

prepreka delovanju javnih službi i efikasnom 

sprovođenju reformskog procesa, neizbežno 

je pored ostalih tranzicionih problema postao 

predmet interesovanja nevladinog sektora. 

Angažman balkanskih nevladinih organizacija 

u borbi protiv korupcije u javnom sektoru 

zasniva se na relativno visokom stepenu 

poverenja javnosti. Posredan dokaz 

poverenja može se pronaći u rezultatima 

istraživanja javnog mnjenja o nivou 

korumpiranosti različitih profesionalnih grupa, 

sprovedenog 2002. godine u okviru projekta 

Inicijative za pravni razvoj jugoistočne 

Evrope. Procenat ispitanika koji su smatrali 

da su skoro svi ili većina predstavnika 

nevladinih organizacija umešani u korupciju 

daleko je manji od ostalih profesionalnih 

grupa i kretao se u rasponu od 15 (Rumunija, 

Hrvatska) do 28 odsto (Crna Gora). 3 Skoro 

svakodnevno izveštavanje medija o 

umešanosti političara, javnih funkcionera i 

službenika u korupcijske skandale dovodi u 

pitanje mogućnost organa vlasti da efikasno 

sprovode antikorupcijske mere. Međusobne 

optužbe političara o počinjenim 

zloupotrebama javnih ovlašćenja koje se po 

pravilu javljaju isključivo u funkciji 

predizborne kampanje, pokreću pitanje 

iskrenosti u zalaganju za suzbijanje 

3 Opširnije videti u: Martin Dimov, “Corruption in Balkan 

countries”, in: Global Corruption Report 2003, 

Transparency International, 2003, Internet, 

http://www.globalcorruptionreport.org/download/gcr200 

3/24_Data_and_ research.pdf, 20. mart 2003. 

korupcije. Slabi rezultati državnih organa 

zemalja regiona u sprečavanju, otkrivanju i 

procesuiranju krivičnih dela sa elementima 

korupcije predstavljaju jedno od mogućih 

objašnjenja zašto građani gaje veća 

očekivanja od delovanja nevladinog sektora u 

ovoj oblasti. Sledeći razlog značajnog 

poverenja javnosti delom proističe iz 

činjenice da su aktivisti nevladinih 

organizacija „obični” građani, najčešće 

ugledni članovi lokalnih zajednica sa jakim 

moralnim autoritetom, dok rukovodstvo čine 

stručnjaci čiji se lični i profesionalni integritet 

teško mogu osporiti. 

Nevladine organizacije u balkanskim 

zemljama sprovode antikorupcijske aktivnosti 

u nekoliko oblasti. Kampanje podizanja 

svesti građana o opasnosti korupcije po 

demokratski poredak i ljudska prava 

predstavljaju polje delovanja po kojem su 

nevladine organizacije najviše prepoznatljive 

u javnosti. Kampanje najčešće obuhvataju 

medijske nastupe stručnjaka, organizovanje 

tribina i distribuciju edukativnog i 

propagandnog materijala. Pojedine nevladine 

organizacije, poput albanske Advokatske 

kancelarije građana, povremeno mobilišu 

članove kako bi protestnim okupljanjima 

skrenuli pažnju javnosti i izvršili pritisak na 

organe vlasti. Navedena albanska nevladina 

organizacija održala je marta 2004. godine 

skup ispred predsedničke palate u Tirani 

kako bi šefa države podsetila da ispuni 

predizborno obećanje da će preduzeti mere 

za suzbijanje korupcije u sudstvu. Značajni 

napori na podizanju svesti o društvenoj 

opasnosti korupcije u javnom sektoru odvijaju 

se kroz realizaciju različitih obrazovnih 

programa. Bugarska Fondacija „Kultura i 

grad” sprovela je tokom 2002. i 2003. godine 

antikorupcijsku edukaciju srednjoškolaca u 

Varni, raspisivanjem konkursa za najbolji esej 

na temu kako mladi ljudi mogu da doprinesu 

suzbijanju korupcije u javnom životu. Deo 

obrazovnih aktivnosti koje sprovode 

nevladine organizacije usmeren je na stručno 

usavršavanje javnih službenika u cilju 

efikasnijeg suočavanja sa problemom 

korupcije u svakodnevnom radu sa 

građanima. Predstavljanje rezultata 

ispitivanja javnog mnjenja o različitim 

dimenzijama korupcije i ukazivanje na njene 

žarišne tačke, može efikasno da skrene 




20

OKO NAS 

pažnju građana na uticaj ovog fenomena na 

kvalitet pružanja javnih usluga. Redovno 

sprovođenje anketa o nivou korupcije u 

pojedinim segmentima javne administracije 

najviše praktikuju balkanski nacionalni 

ogranci međunarodne nevladine organizacije 

Transparency International. Primera radi, 

predstavnici hrvatskog ogranka pomenute 

organizacije posetili su, u sklopu 

predstavljanja rezultata ankete o nivou 

korupcije od maja 2003. godine, predsednika 

Republike Stjepana Mesića i upoznali ga sa 

podacima prema kojima su zdravstvo i 

pravosuđe ocenjeni kao najkorumpiraniji 

delovi javnog sektora. 

Istraživačka delatnost predstavlja sledeću 

oblast u kojoj nevladin sektor ima značajnu 

ulogu u suzbijanju korupcije u balkanskim 

zemljama. Nevladine organizacije okupljaju 

ugledne stručnjake iz različitih društvenih 

disciplina i kao svojevrsne nezavisne naučne 

ustanove mogu biti daleko efikasnije od 

javnih institucija sličnog karaktera. 

Upoznavanje svih dimenzija i aspekata 

fenomena korupcije u jednom društvu 

neophodan je korak u osmišljavanju efikasne 

nacionalne antikorupcijske strategije i 

politike. Zbog toga je deo projekata 

sprovedenih u proteklih nekoliko godina bio 

usmeren na prikupljanje podataka o prisustvu 

korupcije u različitim oblastima društvenog 

života. Na primer, Centar za ekonomska 

istraživanja Albanije izradio je 1997. godine 

studiju o pojavnim oblicima korupcije u 

tranzicionoj reformi i njenim društvenim i 

pravnim uzrocima. U okviru projekta 

„Antikorupcijska inicijativa” sprovedenog 

tokom 1998. i 1999. godine, Otvoreno 

društvo Albanije radilo je na prikupljanju 

podataka o obeležjima, stepenu prisustva i 

metodima korupcijske prakse u radu vladinih 

zvaničnika. 

Svrha sprovođenja istraživanja o korupciji 

nije puko sticanje saznanja o posmatranoj 

pojavi već postavljanje temelja za 

koncipiranje efikasnih protivmera. Izrada 

antikorupcijske strategije i politike 

prevashodno je zadatak najviših državnih 

organa, ali tamo gde ne postoji politička volja 

da se taj korak preduzme uloga nevladinih 

organizacija dolazi u prvi plan. Zajednička 

akcija više bugarskih nevladinih organizacija 

okupljenih u „Koaliciju 2000” jedan je od 

retkih uspešnih primera da civilni sektor u 

nekoj balkanskoj zemlji može imati vodeću 

ulogu u stvaranju i sprovođenju 

sveobuhvatne antikorupcijske kampanje na 

nacionalnom nivou. „Koalicija 2000” 

osnovana je 1998. godine kao inicijativa za 

suzbijanje korupcije kroz proces saradnje 

državnih institucija, nevladinog sektora i 

pojedinaca sa ciljem da se usvoji nacionalni 

antikorupcijski plan delovanja, sprovede 

kampanja podizanja svesti građana i 

uspostavi sistem nadzora toka reformi i rada 

organa vlasti. Nevladine organizacije u 

zemljama regiona imaju važnu ulogu na 

planu izgradnje normativnih pretpostavki za 

borbu protiv korupcije učešćem u pripremi, 

promociji modela i nacrta zakona i vršenju 

pritiska na vladu i parlament radi njihovog 

usvajanja. U poslednjih godinu dana pojedine 

crnogorske nevladine organizacije preduzele 

su niz koraka kako bi se podstaklo brže 

sprovođenje zakonodavne reforme u oblasti 

suzbijanja korupcije. Centar za monitoring je 

tokom 2003. godine realizovao dve 

kampanje: prva vršenje pritiska na Vladu 

kako bi se poboljšanjem pojedinih rešenja 

sadržanih u Nacrtu zakona o ombudsmanu 

osigurala samostalnost ove važne 

demokratske institucije; druga kampanja bila 

je podnošenje modela zakona o finansiranju 

političkih partija parlamentu na razmatranje i 

usvajanje. Hrvatski ogranak Transparency 

Internationala uspešno je prošle godine 

okončao kampanje lobiranja za donošenje 

zakona o pristupu informacijama i o sukobu 

javnih i privatnih interesa. 

Nadgledanje primene usvojenih propisa 

podjednako je važno područje delovanja 

nevladinog sektora. Čak i kada postoji 

antikorupcijska pravna regulativa nedosledno 

se sprovodi usled nedostatka političke volje i 

prisustva visokog stepena korupcije u radu 

javne administracije u čijoj se nadležnosti 

upravo nalazi primena propisa. Uz 

pretpostavku da su samostalni i nezavisni, 

predstavnici nevladinih organizacija mogu 

imati ključnu ulogu u otkrivanju uzroka 

neregularnosti i odstupanja od primene 

antikorupcijskih propisa. U središtu aktivnosti 

rumunskog ogranka Transparency 

International u poslednje tri godine bila je 

kontrola primene zakona o slobodnom 




20

OKO NAS 

pristupu informacijama čiji su rezultati 

pokazali da je praksa javne uprave u 

pružanju podataka od javnog značaja 

zainteresovanim građanima ostala 

restriktivna. Kontrolna funkcija nevladinog 

sektora došla je od izražaja u Bugarskoj u 

procesu privatizacije, gde je postojala jaka 

sumnja javnosti da su prisutne krupne 

zloupotrebe vladinih zvaničnika. 

Privatizaciona agencija pristala je 1998. 

godine da predstavnike nacionalnog ogranka 

Transparency Internationala uključi, u 

svojstvu posmatrača, u svim fazama 

postupka prodaje Bugarske kompanije za 

telekomunikacije, sa zadatkom da prate 

poštovanje i transparentnost zakonske 

procedure. 

U sprovođenju antikorupcijskih mera slabi 

rezultati vlasti balkanskih zemalja prisutni su 

u oblasti otkrivanja, procesuiranja i 

sankcionisanja ove vrste krivičnih dela. U 

strahu od osvete i zbog niskog stepena 

poverenja u funkcionisanje policije i 

pravosuđa građani lako odustaju od 

prijavljivanja slučajeva korumpiranosti javnih 

službenika, pa tako veliki broj zloupotreba 

javnih ovlašćenja ostaje nekažnjen. Oštećeni 

građani često upućuju žalbe nevladinim 

organizacijama koje nemaju zakonska 

ovlašćenja da istražuju slučajeve korupcije. 

Nevladine organizacije mogu jedino da pruže 

pravni savet građanima čija su prava 

prekršena i upute ih kako da se obrate 

nadležnim državnim institucijama. 

Transparency International Bosna i 

Hercegovina pokrenula je u februaru ove 

godine besplatnu telefonsku liniju za pomoć 

građanima u slučajevima za koje se utvrdi da 

je usled korupcije došlo do kršenja zakona ili 

ljudskih prava. Tim pravnika obrađuje prijave 

građana i nudi pravne savete. Pozivi na 

besplatni telefonski broj tretiraju se kao 

poverljivi, a građanima je obezbeđena 

anonimnost. 

Nevladin sektor u balkanskim zemljama dao 

je vredan doprinos nacionalnim naporima za 

suzbijanje korupcije u javnom sektoru. Ipak, 

čini se da antikorupcijska uloga nevladinih 

organizacija trpi određena ograničenja koja 

smanjuju efikasnost u ostvarenju postavljenih 

ciljeva. Iako je tokom poslednjih desetak 

godina nevladin sektor u regionu znatno 

uvećan, zanemarljiv procenat organizacija se 

neposredno i u potpunosti bavi 

antikorupcijskom problematikom. U 

poređenju sa tradicionalno prisutnim temama 

u civilnom sektoru borba protiv korupcije 

skorijeg je datuma, što utiče na manjak 

iskustva, novčanih sredstava i tehničkih 

kapaciteta neophodnih za uspešno delovanje 

u ovoj oblasti. U većini balkanskih zemalja 

još uvek ne postoji povoljan ambijent za 

delovanje nevladinih organizacija usled 

preživelih ostataka autoritarne prošlosti — 

zastarele i neodgovarajuće normativne 

regulative i nastojanja države da ostvari uticaj 

na građansko društvo. Najveća ograničenja 

uspeha nevladinih organizacija u borbi protiv 

korupcije posledica su odsustva obrazaca 

demokratske, participativne, političke kulture 

u delanju građana balkanskih zemalja. U 

većini zemalja regiona prevlast ima podanički 

tip političke kulture čije je glavno obeležje 

uverenje građana da je područje javnih 

poslova nepristupačno za „običnog” čoveka; 

kao takvo ono se nalazi van njegovih prava i 

obaveza. Članovi autoritarno ustrojene 

zajednice ne poseduju razvijene potrebe koje 

bi ih podstakle da ostvare samostalan uticaj 

na proces donošenja odluka. Iz tog razloga 

građani balkanskih zemalja u tranziciji nisu 

svesni uzročno–posledične veze između 

delovanja korupcije u radu javnih službi i 

kvaliteta usluga koje su dužne da pružaju. 

Izostanak interesovanja za odgovorno 

učestvovanje u vođenju javnih poslova 

manifestuje se u slabom odzivu u odnosu na 

antikorupcijske napore nevladinih 

organizacija. Usredsređenost većine građana 

isključivo na rešavanje egzistencijalnih 

problema moglo bi na duži rok da suzi 

perspektivu delovanja nevladinog sektora, 

posebno u pogledu budućeg finansiranja 

aktivnosti koje se sada obezbeđuje gotovo u 

potpunosti od stranih donacija. 

Srđan Korać 




22

MEĐUNARODNE INICIJATIVE 

PROJEKAT SAVETA EVROPE ZA 

PRIMENU ANTIKORUPCIJSKIH 

PLANOVA U JUGOISTOČNOJ 

EVROPI 

Implementacija antikorupcijskih planova u 

jugoistočnoj Evropi (PACO IMPACT) 

predstavlja novi projekat Saveta Evrope u 

oblasti borbe protiv korupcije. Projekat je 

pokrenut marta 2004. godine sa ciljem da pruži 

podršku vladama zemalja u tranziciji 

jugoistočne Evrope u primeni nacionalnih 

antikorupcijskih planova i strategija. Usvajanje 

i sprovođenje projekta PACO IMPACT 

zasnovano je na stanovištu da je efikasno 

sprečavanje i suzbijanje korupcije i 

organizovanog kriminala temeljna 

pretpostavka jačanja demokratskog poretka, 

uspostavljanja pravne države i stvaranja 

povoljnog ambijenta za privredni razvoj u 

jugoistočnoj Evropi. Suzbijanje korupcije u 

javnom sektoru zemalja jugoistočne Evrope 

posebno je značajno zbog toga što se time 

otklanja mogućnost da grupe organizovanog 

kriminala podmićivanjem utiču na delovanje 

vlasti. Suzbijanje korupcije na prihvatljivu meru 

posredno sužava prostor za delovanje 

organizovanog kriminala tako što dovodi do 

stabilizacije krhke bezbednosne situacije u 

regionu. Novi projekat Saveta Evrope 

predstavlja nastavak prethodnih napora ove 

panevropske organizacije usmerene na 

podsticanje vlada zemalja regiona da pristupe 

ugradnji evropskih antikorupcijskih standarda u 

nacionalno zakonodavstvo, usvajanju 

antikorupcijske strategije i politike i 

uspostavljanju institucionalnih mehanizama za 

borbu protiv korupcije. 

PACO IMPACT je povezan sa delovanjem 

Grupe država protiv korupcije (GRECO) i 

Antikorupcijske inicijative Pakta za stabilnost 

jugoistočne Evrope (SPAI). U realizaciji 

aktivnosti predviđenih projektom koriste se 

ocene i preporuke sadržane u evaluacionim 

izveštajima usvojenim pod okriljem GRECO, a 

očekuje se da projekat doprinese unapređenju 

delovanja SPAI. Sprovođenje projekta PACO 

IMPACT delom je zasnovano na obavezama 

koje su vlade zemalja jugoistočne Evrope 

preuzele na Ministarskoj konferenciji o 

organizovanom kriminalu, održanoj u Londonu 

novembra 2002. godine. Ispunjenje obaveza 

sa ministarske konferencije podržala je 

Evropska Komisija putem Programa pomoći 

Zajednice za obnovu, razvoj i stabilizaciju 

(CARDS). Evropska komisija je u novembru 

2003. godine pokrenula regionalni projekat 

CARDS za jačanje kapaciteta policije u borbi 

protiv teških oblika kriminaliteta u jugoistočnoj 

Evropi u saradnji sa Savetom Evrope. Pošto 

su ciljevi i oblast delovanja projekta Evropske 

komisije za jačanje kapaciteta policije i 

projekta Saveta Evrope PACO IMPACT 

podudarni, rukovođenje će biti organizovano 

kroz međusobno dopunjavanje ova dva 

projekta. 

Ciljevi projekta Implementacije antikorupcijskih 

planova u jugoistočnoj Evropi ostvarivaće se u 

nekoliko osnovnih područja: poboljšanja ili 

razrade antikorupcijskih planova, jačanja 

institucionalnih mehanizama za nadzor i 

rukovođenje antikorupcijskim planovima, 

usklađivanja antikorupcijskih normi krivičnog 

zakonodavstva sa evropskim standardima i 

pružanja podrške probnim vladinim 




23

MEĐUNARODNE INICIJATIVE 

aktivnostima u ovoj oblasti. 

Preduslov za efikasno suzbijanje korupcije 

predstavlja valjano osmišljen plan delovanja 

državnih organa koji može da se sprovede u 

praksi. Zbog toga je neophodno da plan 

delovanja sadrži precizno definisane uloge 

svih nosilaca politike borbe protiv korupcije i 

rokove za ostvarenje postavljenih dugoročnih 

i kratkoročnih ciljeva. Postojanje nedostataka 

u važećim nacionalnim antikorupcijskim 

planovima u regionu podstaklo je Savet 

Evrope da njihovo poboljšanje ili razradu 

uvrsti u prioritetni cilj projekta PACO 

IMPACT. Projektom je planirano da se 

organizovanjem sastanaka i obuke i 

pružanjem saveta vlade zemalja regiona 

podstaknu na unapređenje postojećih rešenja 

i operacionalizaciju antikorupcijskih planova 

tako da predstavljaju odraz ravnoteže između 

preventivnog delovanja, sprovođenja zakona 

i podizanja svesti građana o štetnosti 

korupcije po opšti interes. U okviru projekta 

održaće se nekoliko regionalnih seminara 

kako bi se omogućio međusobni uvid u 

nacionalne antikorupcijske planove i razmena 

iskustva državnih organa angažovanih u 

procesu njihovog kreiranja. 

Značajna pretpostavka efikasnog suzbijanja 

korupcije u javnom sektoru je dosledna 

primena usvojenog plana delovanja. Usled 

manjka političke volje u većini zemalja 

jugoistočne Evrope čak i najbolje koncipirani 

planovi u praksi daju slabe rezultate. Zato 

projekat PACO IMPACT predviđa niz 

aktivnosti na planu jačanja institucionalnih 

mehanizama za nadzor i rukovođenje 

antikorupcijskim planovima. Stručnjaci 

Saveta Evrope davaće preporuke o pravnim 

osnovama, zadacima, organizacionom 

ustrojstvu i upravljanju antikorupcijskim 

državnim organima i telima. Pored toga, 

Savet Evrope trebalo bi da obezbedi obuku 

za osoblje i tehničku i drugu opremu za 

antikorupcijske organe i tela. Važan deo 

aktivnosti odvijaće se na planu razmene 

iskustava i uspostavljanja veza između 

nacionalnih antikorupcijskih institucija 

zemalja u regionu. 

Uspeh sprovođenja antikorupcijskog plana 

može biti ograničen odsustvom kaznenih 

odredbi o krivičnim delima sa elementima 

korupcije u krivičnom zakonodavstvu ili 

nedostacima sadržanim u krivičnim 

procesnim normama. Zbog toga je u projektu 

PACO IMPACT posvećena pažnja 

aktivnostima koje bi trebalo da podstaknu 

vlasti zemalja regiona da donošenjem novih 

ili izmenama i dopunama postojećih zakona 

usaglase delove nacionalnog krivičnog 

zakonodavstva o korupciji sa evropskim 

standardima. Podrška vladama zemalja 

jugoistočne Evrope u procesu revizije 

krivičnog zakonodavstva ostvarivaće se u 

postupku pribavljanja pravnih mišljenja od 

Saveta Evrope i održavanjem radionica i 

obuke domaćih stručnjaka zaduženih za 

izradu zakonskih predloga. 

U svakom od, prethodno opisanih u tekstu, 

područja obuhvaćenim projektom PACO 

IMPACT biće pružena podrška realizaciji 

ograničenog broja aktivnosti visokog 

prioriteta koje bi mogle da ostvare uticaj i 

posluže kao uzor za dalje delovanje ili da 

obezbede učešće javnosti u vladinoj borbi 

protiv korupcije. Projektom je predviđeno da 

se u aktivnosti uključe državni organi u čijoj 

nadležnosti se nalazi sprečavanje, otkrivanje 

i procesuiranje krivičnih dela sa elementima 

korupcije: ministarstva pravde i unutrašnjih 

poslova, tužilaštva, sudovi i državna tela 

specijalizovana za borbu protiv korupcije. 

Očekuje se da će Vlade zemalja regiona 

imenovati po jednog nacionalnog direktora 

projekta Saveta Evrope koji će zajedno sa 

glavnim zvaničnim antikorupcijskim telom biti 

zadužen za njegovu realizaciju. Savet Evrope 

je dužan da u svakoj zemlji regiona postavi 

rukovodioca projekta sa zadatakom da 

svakodnevno pruža podršku lokalnim 

antikorupcijskim institucijama. Pored toga, 

planirano je stvaranje timova stručnjaka i 

konsultanata koji će davati kratkoročne 

doprinose projektu. Sprovođenje projekta za 

implementaciju antikorupcijskih planova u 

zemljama jugoistočne Evrope PACO 

IMPACT planirano je da se okonča do 

februara 2006. godine. 




24

KORUPCIJA U SVETU 

KORUPCIJA U ZDRAVSTVU KAO 

UNIVERZALAN FENOMEN 

Korupcija kao zloupotreba javnih ovlašćenja 

radi sticanja lične koristi na račun opšteg 

interesa predstavlja ponašanje suprotno 

etičkim normama. Zbog toga se korupcija u 

zdravstvu ubraja u najdrastičnije vidove 

kršenja opšteprihvaćenih moralnih normi. 

Lekar i pacijent su u neravnopravnom 

odnosu utoliko što je pacijent zbog mogućih 

loših posledica po zdravlje često prinuđen da 

plati mito kako bi dobio neophodnu 

zdravstvenu uslugu. Na udaru kritika javnosti 

upućenih zbog prisustva korupcije u oblasti 

zdravstva najčešće se nalazi rad javnih 

medicinskih ustanova, posebno u manje 

razvijenim zemljama. Sliku o rasprostranjenosti 

korupcije u zdravstvenom sistemu 

siromašnih zemalja često potkrepljuju analize 

stručnjaka međunarodnih organizacija. 

Prema izveštaju međunarodne nevladine 

organizacije Transparency International o 

korupciji u Bangladešu objavljenom 2003. 

godine, skoro 50 odsto pacijenata u državnim 

bolnicama prinuđeno je da pribegne 

dodatnim, „nezvaničnim” plaćanjima kako bi 

dobili neophodan tretman. Iako je najveći broj 

usluga, shodno propisima o zdravstvenom 

osiguranju, oslobođen plaćanja nadoknade 

nije dostupan pacijentima bez davanja mita. 

Predmet podmićivanja lekara i medicinskog 

osoblja su prijem na bolničko lečenje, 

izdavanje lekova, obavljanje pregleda 

rendgenom ili analiza krvi. Dodatnu prepreku 

lečenju predstavlja primanje pacijenata van 

zdravstvenih ustanova, u domu lekara — 

jedan od najraširenijih vidova korupcijske 

prakse u ovoj siromašnoj azijskoj zemlji. U 

manjim gradovima i u seoskim područjima 

lekari skoro uopšte ne obavljaju 

profesionalnu dužnost u ordinaciji gde su 

zvanično zaposleni. 

U javnom sektoru zdravstva manje razvijenih 

zemalja prisutne su zloupotrebe u javnim 

nabavkama, za građane manje vidljiv oblik 

korupcije, ali veoma štetan po ionako 

skromna budžetska sredstva namenjena 

održavanju zdravlja stanovništva. O 

razmerama korupcije u nabavci medicinskog 

i drugog materijala neophodnog za normalno 

funkcionisanje zdravstvenih ustanova 

svedoči istraživanje koje je 2001. godine u 

zemljama Latinske Amerike sprovela Banka 

za međuamerički razvoj. Studija je bila 

zasnovana na iskustvu pacijenata, lekara i 

medicinskog osoblja i na analizi strukture 

troškova javnih bolnica. Primera radi, 

procenjeno je da se u 32 državne bolnice u 

Bogoti, glavnom gradu Kolumbije, samo za 

nabavke nekoliko određenih vrsta lekova i 

materijala svake godine iz budžeta izdvoji 

dva miliona američkih dolara više nego što je 

potrebno. Navedeni iznos novca dovoljan je 

da se obezbedi redovna medicinska nega za 

hiljade dodatnih pacijenata u zemlji gde 

značajan procenat stanovništva nije 

obuhvaćen javnim sistemom zdravstvene 

zaštite. 

Otkrivanje više krupnih zloupotreba u 

poslednjih nekoliko godina u zemljama sa 

razvijenom privatnom medicinskom praksom 

ukazalo je na prisustvo fenomena korupcije 

tamo gde se prepliću privatni i javni sektor 

zdravstva. U središtu korupcijske prakse 

nalaze se različiti metodi prelivanja sredstava 

iz državnog budžeta namenjenog lečenju 

građana na račune privatnih zdravstvenih 

ustanova. U Južnoj Africi je u poslednje tri 

godine otkriveno više slučajeva koji ukazuju 

na postojanje „poslovnih” aranžmana između 

lekara iz javnih zdravstvenih ustanova i dve 




25


Korporacije i korupcija 

najveće patološke laboratorije — Ampath i 

Lancet, obe u privatnom vlasništvu. Istraga 

južnoafričke komore zdravstvenih radnika 

utvrdila je da su navedene laboratorije 

podmićivale lekare iz javnih zdravstvenih 

ustanova kako bi zauzvrat slali pacijente da 

rade patološke testove, iako potrebe 

postavljanja dijagnoze i lečenja nisu to 

iziskivali. Sredinom prošle godine otkrivena 

su četiri lekara sa Linksfield Park klinike koji 

su neopravdano upućivali pacijente u jednu 

privatnu radiološku laboratoriju kako bi 

povećali obim njenog poslovanja i profit. 

Prema procenama Uprave južnoafričkih 

zdravstvenih fondova čak četvrtina ukupnih 

godišnjih potraživanja privatne lekarske 

prakse za sredstvima državnog zdravstvenog 

fonda temelji se na neopravdano pruženim 

medicinskim uslugama. 

Korupcijski mehanizam može da deluje u 

okvirima privatnog sektora zdravstva kada su 

nezakonitosti usmerene na sticanje lične 

koristi nanošenjem štete privatnim fondovima 

zdravstvenog osiguranja. Opisana korupcijska 

praksa karakteristična je za razvijene 

pravno uređene zemlje gde su mogućnosti za 

neposredno uzimanje mita od pacijenta 

veoma ograničene. Naznake o potencijalnim 

metodima nezakonitog prelivanja novca iz 

zdravstvenih fondova na račune privatnih 

ordinacija pružaju rezultati istrage koju je 

sprovelo tužilaštvo u Hanoveru o 

korupcijskom lancu u kojem je učestvovalo 

19 lekara specijalista i fizioterapeuta iz 

nemačkog grada Burgdorfa. U Nemačkoj 

lekari u privatnom sektoru troškove pruženih 

usluga nadoknađuju na posredan način, 

potraživanjima od lekarske asocijacije za 

obavezno zdravstveno osiguranje. Lekari ne 

sklapaju ugovor direktno sa osiguravajućim 

kompanijama već sa regionalnim ogrankom 

asocijacije koji prima određeni iznos novca 

od osiguravajućih kompanija i deli ga u 

skladu sa brojem medicinskih usluga 

pruženih pacijentima. U težnji da uvećaju 

profit lažnim prikazivanjem većeg obima 

poslovanja lekari iz Burgdorfa slali su 

pacijente bez potrebe iz jedne u drugu 

privatnu ordinaciju. Najdrastičniji slučaj ove 

vrste zloupotrebe otkriven je kontrolom 

dokumentacije u ginekološkoj ordinaciji u 

kojoj je bilo navedeno da je obavljen pregled 

pacijenta muškog pola. Pored toga, lekari su 

potraživali novac za usluge koje nisu nikada 

pružili i uvećavali su iznose na izdatim 

računima. U razdoblju od pet godina 19 

lekara oštetilo je osiguravajuće kompanije za 

oko 10 miliona eura. 

Pojava korupcijske prakse u javnim 

zdravstvenim ustanovama često se smatra 

posledicom loših uslova rada ili niskih 

primanja. U zemljama sa nižim životnim 

standardom zloupotreba profesionalnog 

položaja može se u izvesnoj meri opravdati 

potrebom da se obezbedi egzistencija 

sopstvene porodice. Studije medicine 

zahtevaju značajna ulaganja, pa je za 

očekivati da lekari čija je zarada mala usled 

nedostatka sredstava u državnom budžetu, u 

naplaćivanju „dodatnih” troškova pacijentima 

nalaze ličnu i profesionalnu satisfakciju. U 

zdravstvenim sistemima razvijenih zemalja 

gde lekari uživaju u blagodetima visokog 

životnog standarda pojava zloupotreba u 

radu privatne medicinske prakse očigledno 

nije povezana sa materijalnim položajem 

zdravstvenih radnika. Težnja lekara u 

bogatim društvima da visoke prihode uvećaju 

nezakonitim delovanjem može se jedino 

objasniti pohlepom. Slučajevi kršenja 

kodeksa lekarske etike zabeleženi širom 

sveta — jednako u siromašnim i bogatim 

zemljama, ukazuju da antikorupcijske mere 

usmerene na poboljšanje standarda 

zdravstvenih radnika i kontrolu njihovog rada 

nisu dovoljne. Poštovanje načela lekarske 

etike zahteva daleko složeniji poduhvat — 

moralnu obnovu svakog pojedinca. 




26


AFERA OMNIUM SERB 

Po završetku Prvog svetskog rata 

jugoslovenska vojska bila je opremljena 

zastarelim modelima i nedovoljnom količinom 

naoružanja. Tek stvorena Kraljevina Srba 

Hrvata i Slovenaca imala je brojne spoljašnje 

i unutrašnje neprijatelje koji su nastojali da 

naruše njeno političko jedinstvo i ugroze 

teritoriju. Izgradnja fabrike oružja i municije 

bila je od strateškog značaja za očuvanje i 

bezbednost jugoslovenske države. 

Francuska kompanija Omnium Serb ponudila 

je 1921. godine vladi Kraljevine Srba Hrvata i 

Slovenaca da zajednički ulože sredstva za 

izgradnju fabričkog kompleksa u kome bi se 

pravile puške, topovi, puščana i artiljerijska 

municija, avioni i poljoprivredni alati. 

Grandiozni poduhvat u potpunosti je 

odgovarao potrebama tehnički nerazvijene 

jugoslovenske vojske. Međutim, ubrzo se 

ispostavilo da se iza primamljive ponude 

francuskog finansijera zapravo krije pokušaj 

brzog i enormnog bogaćenja na račun 

Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca. Kako bi 

stekli materijalnu korist u tom pokušaju 

učestvovali su pojedini predstavnici najviše 

državne vlasti i pojedinci sa velikim uticajem 

u političkom životu sa zadatkom da na 

protivzakonit način omoguće kompaniji da 

ostvari svoje interese. 

U leto 1921. godine beogradska štampa prva 

je počela da govori o ponudi Omnium Serba 

za izgradnju fabrike naoružanja i municije 

kao o „novoj” velikoj aferi. Javnost je bila 

zainteresovana da sazna kako je došlo do 

pregovora francuske kompanije sa 

jugoslovenskom vladom s obzirom da nije bio 

raspisan javni konkurs i, što je bilo mnogo 

značajnije, koji su bili uslovi poslovnog 

aranžmana. Takođe, zahtevano je da se o 

tako značajnom pitanju za državu ne 

odlučuje na sednicama ministarskog saveta 

već da se ono iznese pred Narodnu 

skupštinu. Pa ipak, vlada na čelu sa predsednikom 

Nikolom Pašićem nije odgovorila na 

upućen poziv. Nametao se utisak da se 

ogroman i važan posao završavao tajno i u 

krugu nekolicine ljudi. 

Zahtevi koje je postavljao Omnium Serb bili 

su krajnje nepovoljni po Kraljevinu Srba 

Hrvata i Slovenaca. Većinski deo akcija od 

51 odsto trebalo je da bude u francuskom 

vlasništvu, a sedište udruženja u Parizu. Od 

126 miliona francuskih franaka, koliko je 

iznosila vrednost izgradnje fabričkog kompleksa, 

jugoslovenska država trebalo je da 

obezbedi sumu od oko 50 miliona franaka 

kao početni kapital. Francuski partner bi svoj 

deo naknadno uložio. Kraljevina Srba Hrvata 

i Slovenaca trebalo je da obezbedi besplatno 

zemljište, železničku vezu sa glavnom prugom, 

besplatnu eksploataciju prirodnih snaga 

(vodeni tokovi i sl.), slobodan uvoz potrebnih 

artikala iz inostranstva oslobođenih carine i 

carinskog pregleda, popust od 50 odsto za 

železnički transport robe, pravo svojevoljnog 

prenosa vlasničkog prava na drugo francusko 

preduzeće i slično. Takođe, Omnium Serb je 

tražio da bude isključivi snabdevač vojske za 

sve vrste njenih potreba u narednih 25 

godina, da se unapred ugovori narudžbina 

vojne opreme za period od četiri do pet 

godina i da se višak proizvedenog oružja i 

municije može prodati u inostranstvu po 

slobodnom izboru. Cena proizvedene robe 

formirala bi se tako što bi se na proizvodne 

troškove dodalo 15 odsto zarade, a 

kompanija se „obavezivala” da njeni proizvodi 

neće biti skuplji više od 10 odsto za 

proizvode istog kvaliteta kod drugog stranog 

nabavljača. Država bi morala da gotovinski 

isplaćuje preuzetu robu u toku tekućeg 

meseca, umesto da to čini putem kredita. 

Eventualne sporove između kompanije i 

države ne bi rešavalo domaće sudstvo, već 

arbitar koga bi odredio čehoslovački predsednik. 

Zauzvrat, Kraljevina Srba Hrvata i 




27


Slovenaca „dobila” bi jedno poddirektorsko 

mesto i predstavnika na sednicama upravnog 

odbora. 

Beogradski list Republika pažljivo je pratio 

aferu i nastojao da mobiliše javnost za njeno 

sprečavanje iznoseći ubedljivu sumnju da se 

iza ponude Omnium Serba ne krije samo 

nepovoljan poslovni aranžman već i dobro 

smišljena prevara. S obzirom da je kompanija 

ponudila izradu isključivo starijih modela 

francuskog oružja i da je tražila mogućnost 

uvoza robe bez carinskog pregleda 

Republika je pretpostavila da će se umesto 

proizvodnje novog oružja zapravo uvoziti 

francusko rashodovano naoružanje iz rata, 

delimično sređivati u fabrici i potom prodavati 

jugoslovenskoj vojsci. Takođe list je 

optuživao kompaniju i njene saučesnike iz 

vlasti da nastoje da nezakonito dobiju pravo 

povlašćene eksploatacije jednog 

slovenačkog rudnika uglja, velikog šumskog 

kompleksa u Bosni i rudnika gvožđa Ljubija, 

navodno kao izvore sirovina. 

Umešanost uticajnih političkih ličnosti i 

visokih državnih funkcionera u aferu bila je 

očigledna. Vrlo uzdržana Politika, ne 

navodeći imena, komentarisala je da je 

„javna tajna” da postoji grupa ljudi 

organizovana „da bi bilo primljeno nešto što 

bez toga ne bi tako lako bilo primljeno”. 

Beogradski dnevnik pisao je sledeće: 

„Kompanija je živo radila, vrbujući ministre, 

poslanike i, naročito, novinare, ona je prosula 

stotine hiljada dinara, da savlada svaki otpor 

u političkim i novinarskim krugovima”. Za 

razliku od pomenutih novinskih listova 

Republika je direktno optužila kao glavne 

saučesnike Omnium Serba Radeta Pašića, 

sina predsednika vlade Nikole Pašića, 

ministra vojske generala Milivoja Zečevića, 

bivšeg ministra saobraćaja dr Velizara 

Jankovića, dr Vojislava Janjića i druge. 

Krajem septembra i početkom oktobra 1921. 

godine intenzivirana su nastojanja da vlada 

prihvati ponudu francuske kompanije. 

Javnosti je predstavljeno da će ugovor biti 

sklopljen u modifikovanom obliku kao rezultat 

kompromisa obe strane, mada Omnium Serb 

u suštini nije odstupala ni od jednog glavnog 

zahteva. U novinskim listovima vodila se 

oštra polemika za i protiv potpisivanja 

ugovora, zahtevano je da o tome odlučuje 

Narodna skupština i objavljivani su novi 

detalji u vezi sa aferom. Saznalo se da je 

francuska fabrika oružja Šnajder koja je 

opremala srpsku vojsku tokom proteklih 

ratova protestvovala kod jugoslovenske vlade 

zbog favorizovanja Omnium Serba i da je 

zahtevala raspisivanje javnog konkursa. 

Takođe, pisalo se da je u ministarstvu vojske 

postajalo još nekoliko ponuda za izgradnju 

fabrike oružja o kojima javnost nije bila 

informisana. Vrhunac otkrića bila je vest da je 

reparaciona komisija u Parizu ponudila 

Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca da joj u 

ime ratne odštete dodeli jednu nemačku 

fabriku oružja. Na sednici ministarskog 

saveta od 29. septembra od Nikole Pašića 

zatraženo je da o ponudi reparacione 

komisije podnese izveštaj, ali on to nikada 

nije učinio i pored javnog obećanja. 

Početkom oktobra pitanje Omnium Serba 

konačno je preneseno iz novinskih listova u 

Narodnu skupštinu. Na veliko zalaganje 

štampanih medija javnost je pokrenuta i 

izvršen je pritisak na vladu. 

Socijaldemokratski poslanik dr Milan Korun 

uputio je Nikoli Pašiću interpelaciju sa 

pitanjem hoće li vlada izneti pred narodne 

poslanike zahteve francuske kompanije, što 

je nekoliko dana kasnije učinio i republikanski 

poslanik Jovan Đonović. Umesto odgovora 

vlada je odustala od sklapanja ugovora, a 

dva meseca kasnije Omnium Serb javno je 

povukao poslovnu ponudu. 

Goran Antonić 




28

AKTIVNOSTI 

DRŽAVNI ORGANI 

Ministar pravde u Vladi Republike Srbije 

Zoran Stojković i ministar pravde u Vladi 

Republike Crne Gore Željko Šturanović 

potpisali su Memorandum o saradnji. 

Saradnja republičkih ministarstava odvijaće 

se u oblasti borbe protiv terorizma, 

organizovanog kriminala, korupcije, trgovine 

ljudima, pranja novca i drugih krivičnih dela u 

cilju efikasne zaštite ljudskih prava u skladu 

sa Evropskom konvencijom o ljudskim 

pravima. Ministarstva pravde koordinisaće 

rad prema organima državne zajednice radi 

ispunjavanja obaveza preuzetih Ustavnom 

poveljom državne zajednice Srbije i Crne 

Gore i Zakonom o sprovođenju Ustavne 

povelje. 

Narodna skupština Republike Srbije usvojila 

je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o 

krivičnom postupku. Usvojene izmene i 

dopune predviđaju duži maksimalni pritvor do 

izricanja presude — za najteža krivična dela 

četiri godine, a u ponovljenim suđenjima dve 

godine. Izmenama i dopunama smanjene su 

mogućnosti za opstrukciju sudskog postupka 

zato što branioci i stranke u sudskom 

postupku mogu da podnose zahtev za 

izuzeće sudije i tužioca samo do početka 

glavnog pretresa; nakon otvaranja glavnog 

pretresa sudsko veće ovlašćeno je da odbaci 

žalbu. Izmenama i dopunama Zakona o 

krivičnom postupku istražnom sudiji data je 

mogućnost da u istražnom postupku za 

krivična dela pranja novca izvrši uvid u 

poslovne knjige i lične račune građana. 

Tužiocima je omogućeno da u pretkrivičnom 

postupku u vezi sa pranjem novca zatraže 

podatke o određenom slučaju od svih 

zemalja sa kojima je naša zemlja potpisala 

konvenciju o međunarodnoj uzajamnoj 

pravnoj pomoći. 

Odbor za industriju Narodne skupštine 

pozitivno je ocenio rad Anketnog odbora za 

utvrđivanje činjenica i okolnosti oko trgovine 

strujom i povezanosti sa bankarskim 

poslovanjem zato što je doprineo da se 

nedozvoljene aktivnosti u radu javnih 

preduzeća prekinu. Anketni odbor dostavio je 

četiri izveštaja o trgovini strujom i finansijsko– 

bankarskim poslovima povezanim sa tom 

trgovinom. Od šest članova Anketnog odbora 

tri je potpisalo zajednički izveštaj, dok su tri 

člana dala pojedinačna, izdvojena mišljenja. 

U zajedničkom izveštaju predstavnika G17, 

Socijalističke partije Srbije i Demokratske 

stranke Srbije ocenjeno je da je bilo 

nedomaćinskog poslovanja Elektroprivrede 

Srbije, ali da nije moguće utvrditi da li je tim 

postupcima načinjena šteta državnom 

budžetu i narušen javni interes. Narodni 

poslanici Nove Srbije, Demokratske stranke i 

Srpske radikalne stranke izdvojili su mišljenja 

iz zajedničkog izveštaja jer je prema njihovoj 

oceni šteta načinjena. Odbor za industriju 

uputio je Narodnoj skupštini predlog za 

usvajanje mera navedenih u Izveštaju 

Anketnog odbora o utvrđivanju činjenica i 

okolnosti oko trgovine strujom i povezanosti 

sa bankarskim poslovanjem. Predloženo je 

da se angažuje nezavisna revizorska kuća 

kako bi se utvrdilo da li je državi naneta šteta 

poslovanjem Elektroprivrede Srbije. 

Odbor za privatizaciju Narodne skupštine 

uputio je zahtev Ministarstvu unutrašnjih 

poslova Republike Srbije i nadležnim 

tužilaštvima da ispitaju poštovanje ugovora o 

kupovini preduzeća „Putnik”, „Srbija turist”, 

„Transport”, „Strela Šumadija”, „Autoremont”, 

„Autoprevoz”, „Uzor” i „Gorica”. Zahtev je 

upućen zbog postojanja osnovane sumnje da 

je došlo do ozbiljnog kršenja ugovora o 

kupoprodaji navedenih preduzeća u delu koji 

se odnosi na valjanost dokumentacije o 

ispunjavanju ugovorenih obaveza, 

dostavljenoj Agenciji za privatizaciju. 




29

AKTIVNOSTI 

Državni organi 

Odbor za smanjenje siromaštva nije prihvatio 

Strategiju za smanjenje siromaštva koju je 

izradila i usvojila prethodna Vlada. Strategija 

nije prihvaćena zbog toga što su članovi 

Odbora iz Srpske radikalne stranke i 

Socijalističke partije Srbije bili uzdržani 

prilikom glasanja. Prema tvrdnji predsednice 

Odbora Snežana Stojanović–Plavšić, 

odbijanje vladine strategije neće uticati na 

plan aktivnosti ovog parlamentarnog tela, jer 

nije neposredno vezan za vladin dokument. 

U obrazloženju zašto nije podržao vladin 

dokument, član Odbora za smanjenje 

siromaštva iz Srpske radikalne stranke Paja 

Momčilov izneo je niz primedbi. Najvažnije 

primedbe odnose se na činjenicu da 

dokument ne sadrži politiku borbe protiv 

siromaštva, analizu šta je do sada urađeno 

na tom planu; metod kojim se određuje 

siromaštvo zasnovan je na istraživanju i 

reprezentativnom uzorku, umesto na stalnom 

utvrđivanju trendova siromaštva. Članovi 

Odbora iz redova poslanika Socijalističke 

partije Srbije predložili su da se o Strategiji 

izjasni aktuelna Vlada a potom uputi predlog 

startegije Narodnoj skupštini na razmatranje. 

Vlada Republike Srbije usvojila je Nacrt 

ustava Republike Srbije i uputila ga Odboru 

za ustavna pitanja Narodne skupštine na 

razmatranje. Vladina inicijativa za ubrzanje 

rada parlamenta na donošenju novog 

republičkog ustava pokrenuta je zbog sumnji 

u postojanje opstrukcija u delovanju Odbora 

za ustavna pitanja. Nacrt ustava zasnovan je 

na predlogu ustava Demokratske stranke 

Srbije sačinjenom 2002. godine i odobrile su 

ga sve članice vladajuće koalicije stranaka. 

Cilj donošenja novog republičkog ustava je 

otklanjanje niza protivrečnosti i pravnih 

praznina sadržanih u važećem Ustavu 

donetom 1990. godine. Nacrt ustava izrađen 

je u liberalno–demokratskom duhu sa jakim 

elementima socijalne države i detaljno 

definiše delovanje načela podele vlasti i 

institucija vladavine prava i pruža čvrste 

garancije za ostvarenje sloboda i prava 

građana. 

Vlada Republike Srbije usvojila je Akcioni 

plan za otklanjanje administrativnih prepreka 

za strana ulaganja, čija je izrada bila 

poverena Ministarstvu za ekonomske odnose 

sa inostranstvom. Akcioni plan je sačinjen na 

osnovu analiza resornog ministarstva, 

Svetske banke i Saveta stranih ulagača u 

Srbiji i Crnoj Gori i sadrži mere koje bi Vlada 

trebalo da preduzme u narednih 12 meseci 

radi unapređenja klime za strana ulaganja. 

Savet za borbu protiv korupcije Vlade 

Republike Srbije predstavio je podatke o 

pritužbama građana koje su od početka 

godine stigle na adresu ovog vladinog tela. 

Najveći broj predstavki, oko 80 odsto, odnosi 

se na sumnje u postojanje nelegalnosti u 

Mere predviđene Akcionim planom za 

otklanjanje administrativnih prepreka za 

strana ulaganja obuhvataju poboljšanja u 

oblasti osnivanja preduzeća sa stranim 

ulogom, razvoja infrastrukture, rada 

preduzeća, reforme državne uprave i 

sudstva. Nadzor primene mera iz Akcionog 

plana biće poveren posebnoj vladinoj komisiji 

sastavljenoj od predstavnika svih resornih 

ministarstava i odgovarajućih institucija. 

procesu privatizacije preduzeća u većinskom 

državnom ili društvenom vlasništvu. Značajan 

broj predstavki upućen je zbog sumnji da 

korupcija u radu sudova utiče na dužinu 

trajanja i ishod sudskog postupka. Građani 

se žale na odluke organa lokalne 




30

AKTIVNOSTI 


samouprave u postupku izdavanja 

građevinskih dozvola i legalizacije pojedinih 

objekata, dok je u poslednje vreme pristiglo 

nekoliko pritužbi na eventualnu korupciju u 

prosveti u vidu nenamenskog raspolaganja 

sredstvima budžeta pojedinih škola. U 

postupku utvrđivanja osnovanosti pritužbi 

građana službenici Saveta za borbu protiv 

korupcije suočavaju se sa više problema. 

Pritužbe građana često, umesto 

dokumentacije koje bi trebalo da ukažu na 

postojanje eventualnih zloupotreba, sadrže 

subjektivno mišljenje podnosioca ili samo 

dokumentaciju bez uputa na šta se konkretno 

žali. Sledeći problem sastoji se u nerealnom 

očekivanju građana da Savet sprovede 

istragu kako bi se rasvetlio konkretan slučaj, 

što je posledica nepoznavanja zakonskih 

nadležnosti ovog tela. 

Predstavnici Kancelarije Saveta za borbu 

protiv korupcije učestvovali su na okruglom 

stolu o primeni antikorupcijskih planova u 

Jugoistočnoj Evropi. Okrugli sto organizovao 

je Savet Evrope u okviru Programa za 

sprečavanje korupcije i organizovanog 

kriminala (skraćeno na engleskom: PACO) 

sa ciljem jačanja saradnje sa antikorupcijskim 

telima država u regionu u pripremi i 

primenjivanju strategija za suzbijanje 

korupcije u javnom sektoru. 

Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog 

centra za ljudska prava, podneo je ostavku 

na članstvo u Savetu za borbu protiv 

korupcije. Dimitrijević je kao osnovni razlog 

ostavke naveo veliko opterećenje koje je rad 

u Savetu predstavljao, jer umesto da daju 

mišljenja o izveštajima stručnjaka i da se 

bave sistemskim pitanjima, članovi ovog 

vladinog tela morali su da se angažuju u 

čitavom postupku pripreme izveštaja. 

Savet za borbu protiv korupcije odlučio je da 

dozvoli predstavnicima Kancelarije Saveta 

Evrope u Srbiji i Crnoj Gori da ubuduće 

prisustvuju sednicima ovog vladinog tela kao 

pridruženi član. 

Dušan Zlokas, nacionalni koordinator za 

borbu protiv trgovine ljudima Ministarstva 

unutrašnjih poslova Republike Srbije, 

predstavio je rezultate rada policije na planu 

otkrivanja i suzbijanja trgovine ljudima. U 

prethodne dve i po godine otkriveno je oko 

250 krivičnih dela sa elementima trgovine 

ljudima, samo tokom 2003. godine uhapšeno 

je tridesetak počinilaca. 

Uprava pogranične policije i Odsek za borbu 

Ministarstvo pravde Vlade Republike Srbije 

najavilo je da će preduzeti sve mere kako bi 

domaći antikorupcijski propisi bili u što 

kraćem roku usaglašeni sa Krivično pravnom 

konvencijom o korupciji i ostalim standardima 

usvojenim pod okriljem Saveta Evrope. U 

okviru realizacije najavljenih mera 

Ministarstvo pravde formiralo je radnu grupu 

protiv iznuda, otmica i terorizma dobili su 

najsavremeniju opremu u okviru mera koje 

Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike 

Srbije sprovodi na planu modernizacije 

tehničkih kapaciteta radi efikasnijeg 

delovanja policije u suzbijanju organizovanog 

kriminala i terorizma. Oprema vredna 

326.000 eura nabavljena je uz finansijsku 

pomoć Organizacije za evropsku bezbednost 

i saradnju i Vlade Kraljevine Norveške. 

za izradu Nacionalne strategije i Akcionog 

plana za borbu protiv korupcije u Srbiji. 

Ministarstvo pravde Vlade Republike Srbije 

predstavilo je plan aktivnosti u oblasti 

reforme pravosudnog zakonodavstva do 

kraja tekuće godine. Ministarstvo je sačinilo 

nacrte opšteg i posebnog dela krivičnog 




31

AKTIVNOSTI 


zakona, osnovnog zakona o advokaturi, 

zakona o maloletničkoj delinkvenciji, dok se u 

završnoj fazi izrade nalaze nacrti zakona o 

parničnom postupku, o izvršenju krivičnih 

sankcija i zakona o merama za zaštitu 

svedoka. Do kraja godine trebalo bi da bude 

okončana izrada novog zakona o prekršajima 

i zakona o javnom beležniku kako bi se 

sudovi rasteretili upravnih i prekršajnih 

predmeta da bi rad sudija bio brži i efikasniji. 

U procesu izrade zakonskih nacrta učestvuju 

stručnjaci Organizacije za evropsku 

bezbednost i saradnju; gotovi zakonski 

tekstovi upućuju se na analizu Savetu Evrope 

posle čega će Ministarstvo pravde 

organizovati javnu raspravu u vidu okruglih 

stolova. 

U okviru reforme javne administracije 

Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu 

samoupravu preduzelo je korake u cilju 

ustanovljavanja novog sistema plata za javne 

službenike. Glavni nedostatak postojećeg 

sistema plata ogleda se u tome što se 

obavljanje istog posla različito vrednuje. 

Nalazi kontrole koju je nedavno sprovelo 

Ministarstvo pokazali su da činovnici sa istim 

kvalifikacijama i istog zvanja imaju različita 

primanja. Zarade se razlikuju i od službe do 

službe u istom državnom organu pa tako u 

većem broju ministarstava pojedine 

sekretarice, zamenici i pomoćnici imaju veća 

primanja od ministara. Cilj preobražaja 

sistema plata je nagrađivanje javnih 

službenika prema stvarnim rezultatima rada i 

sužavanje prostora za nenamensko 

raspolaganje sredstvima iz republičkog 

budžeta. U izradi novog sistema činovničkih 

plata Ministarstvo za državnu upravu i 

lokalnu samoupravu primeniće savremene 

evropske standarde i nastojaće da ih ugradi 

u domaću regulativu u oblasti rada državne 

uprave. 

Ministarstvo finansija Vlade Republike Srbije 

predstavilo je javnosti Nacrt zakona o igrama 

na sreću. Cilj usvajanja zakonskog nacrta je 

regulisanje oblasti igara na sreću stavljanjem 

u legalne tokove, ukrupnjavanjem radi 

ostvarenja efikasnijeg nadzora i zaštita igrača 

u pogledu sigurnosti isplate dobitaka. Prema 

procenama Ministarstva, ukoliko zakon o 

igrama na sreću bude usvojen budžetski 

prihod biće uvećan za oko 70 miliona eura. 

Ministarstvo finansija planira da prihode 

stečene oporezivanjem igara na sreću 

U organizaciji Ministarstva za ekonomske 

odnose sa inostranstvom Vlade Republike 

Srbije održan je okrugli sto „Administrativne 

prepreke za ulaganja u Srbiji”. Učesnici 

raspodeli tako što bi 60 odsto završilo u 

budžetu Republike, a po deset odsto u četiri 

fonda: za invalidske organizacije, socijalno– 

humanitarne delatnosti, sport i lokalnu 

samoupravu. U oblasti klasičnih igara na 

sreću predviđeno je osnovanje Državne 

lutrije Srbije koja bi trebalo da se poslovno 

poveže sa postojećim lutrijama. U cilju 

efikasnije kontrole regularnosti igara 

Ministarstvo je Nacrtom zakona predvidelo 

formiranje Uprave za igre na sreću. 

skupa složili su se u oceni da u Srbiji i posle 

tri godine sprovođenja tranzicione reforme 

postoje značajne administrativne prepreke za 

ulaganja. Najveće prepreke predstavljaju 




32

AKTIVNOSTI 


dugotrajna i skupa procedura osnivanja 

preduzeća, nelojalna konkurencija, složena 

procedura izdavanja građevinskih i zemljišnih 

dozvola i neformalna plaćanja u vidu 

korupcije kako bi se ubrzao rad javnih službi. 

Privatne firme u osnivanju pet puta više su 

opterećene od društvenih, dok su pojedini 

fiksni troškovi jednaki za velika i mala 

preduzeća, što posebno opterećuje kapital 

malih preduzeća i prisiljava ih da posluju u 

tzv. „sivoj zoni” ekonomije. Učesnici okruglog 

stola predložili su da se reorganizacijom 

poslova otkloni preklapanje nadležnosti 

poreske i tržišne inspekcije, obezbedi 

efikasnost inspekcijskog sistema i izvršnost 

ugovora, jer sudstvo u Srbiji još nije efikasno. 

Predstavnici Ministarstva za ekonomske 

odnose sa inostranstvom najavili su da će 

Vlada preduzeti mere da se unapređenjem 

normativne regulative obezbedi povoljniji 

ambijent za strane investicije, jer one donose 

novu tehnologiju i nova radna mesta. U 

prioritetne zadatke Vlada je uvrstila usvajanje 

zakona o porezu na dodatu vrednost, zakona 

o stečaju, zakona o preduzećima i zakona o 

zaštiti životne okoline. 

Uprava carina Republike Srbije predstavila je 

javnosti podatke o povećanju efikasnosti u 

naplati carinskih dažbina i otkrivanju 

carinskih prekršaja. U prva tri meseca 2004. 

godine naplata uvoznih i drugih carinskih 

dažbina iznosila je tri miliona eura, dok je u 

aprilu i maju narasla na iznos od oko 10 

miliona eura. Na planu suzbijanja šverca, 

carinski organi su od početka godine do 

marta otkrili 174 carinska prekršaja, dok je 

tokom aprila i maja otkriveno 1.126 carinskih 

i deviznih prekršaja i privremeno zadržana 

roba i devize u vrednosti od oko 20 miliona 

eura. 

Poreska uprava Republike Srbije osnovala je 

Centar za obrazovanje i dokumentaciju sa 

ograncima u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, 

dok je za početak septembra predviđeno 

formiranje ogranka u Kragujevcu. Osnovni 

zadatak Centra za obrazovanje i 

dokumentaciju je da poreske službenike i 

građane poreske obveznike obuči za primenu 

Uprava za javne nabavke Republike Srbije 

najavila je da će u narednom periodu 

prioritetni zadatak biti veća zaštita opšteg 

interesa u javnim preduzećima, zbog toga što 

su u toj oblasti ostvarene najmanje uštede, 

svega pet odsto, iako 65 odsto vrednosti 

sprovedenih javnih nabavki otpada na javna 

preduzeća. 

Komisija za zaštitu prava ponuđača Uprave 

novih poreskih propisa. U sklopu Centra za 

obrazovanje i dokumentaciju predviđeno je 

smeštanje Centra za velike poreske 

obveznike kako bi se ovoj grupi poreskih 

obveznika omogućilo da brže i jednostavnije 

servisiraju obaveze. Finansijski je osnivanje 

ovog centara podržala Evropska agencija za 

rekonstrukciju 1,4 miliona eura. 

za javne nabavke Republike Srbije 

predstavila je javnosti rezultate prvih šest 

meseci rada. U razdoblju od sredine januara 

do sredine juna 2004. godine Komisija je 

rešila 144 zahteva, čija je ukupna vrednost 

132 miliona eura, a u oko 90 zahteva 

konačna odluka je bila da se postupci 

ponište. Komisija za zaštitu ponuđača uputila 

je predlog Upravi za javne nabavke da 

organizuje obuku lica odgovornih za 




33

AKTIVNOSTI 


sprovođenje javnih nabavki u preduzećima 

na lokalnom nivou kako bi se smanjio broj 

poništenih tenderskih procedura proistekao iz 

nedovoljnog poznavanja propisa u ovoj 

oblasti. 

Aleksandar Lukić, predsednik Komisije za 

zaštitu prava ponuđača, podneo je ostavku 

na ovu funkciju. U obrazloženju ostavke 

Lukić je naveo da je ovu odluku doneo zbog 

pritisaka koje je na njega pokušao da izvrši 

ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić 

prilikom razmatranja nepravilnosti u 

sprovođenju tendera za izbor izvođača 

radova za rekonstrukciju Terminala 2 

Aerodroma „Beograd”. Komisija za zaštitu 

prava ponuđača poništila je u januaru 2004. 

godine deo spornog tendera na osnovu žalbe 

austrijske kompanije „Strabag”. Suprotno 

odluci Komisije rukovodstvo Aerodroma 

„Beograd” nastavilo je sa radovima i potvrdilo 

prvobitnu odluku o sklapanju osporenog 

ugovora o izvođenju radova sa italijanskim 

izvođačima. Komisija donosi odluku da u 

celosti poništi postupak javne nabavke zbog 

kršenja odredbi Zakona o javnim nabavkama. 

Prema tvrdnjama Aleksandra Lukića, ministar 

Ilić je vršio pritisak da Komisija odbije žalbu 

austrijskog ponuđača i odustane od poništavanja 

tendera. Lukić je o pokušajima da se 

utiče na donošenje odluka u Komisiji pismeno 

obavestio republičkog premijera, ministra 

finansija i predsednika Narodne skupštine. 

Kako nije dobio odgovor odlučio je da podnese 

ostavku, jer ne želi da radi protivzakonito. 

Stupanjem na snagu 1. jula 2004. godine 

Zakona o izmenama i dopunama Zakona o 

javnim nabavkama Komisija za zaštitu prava 

ponuđača promenila je naziv u Komisija za 

zaštitu prava. Prvi izveštaj o radu Komisija za 

zaštitu prava trebalo bi da dostavi Vladi 

najkasnije do 1. februara 2005. godine. 

Veliko personalno veće Vrhovnog suda Srbije 

donelo je odluku o privremenoj suspenziji sa 

sudijske funkcije Gorana Kljajevića, 

predsednika Trgovinskog suda u Beogradu. 

Inicijativa za razrešenje sudije Kljajevića 

pokrenuta je na osnovu nalaza ad hoc 

komisije sastavljene od sudija Vrhovnog suda 

Srbije i Višeg privrednog suda o nizu 

nepravilnosti u radu Trgovinskog suda i 

postupanju u pojedinim predmetima. 

Stalna konferencija gradova i opština 

Jugoslavije počela je sprovođenje projekta 

„Nacionalna kampanja za usvajanje i 

implementaciju demokratskog kodeksa 

ponašanja izabranih i imenovanih lokalnih 

zvaničnika u Srbiji”. Nacionalna kampanja 

usmerena je na promociju etičkih standarda 

vezanih za ponašanje lokalnih izabranih 

predstavnika i zaposlenih u organima lokalnih 

vlasti. Osnovni cilj kampanje je podizanje 

nivoa svesti u društvu o neophodnosti da 

lokalni zvaničnici usvoje i primene jasna i 

čvrsta antikorpucijska pravila i principe u 

vođenju javnih poslova i komunikaciji sa 

građanima. Projekat finansiraju Evropska 

unija iz Programa CARDS, Fondacija Konrad 

Adenauer i Institut za otvoreno društvo. U 

okviru nacionalne kampanje za usvajanje i 

primenu etičkog kodeksa javnih službenika u 

lokalnoj samoupravi, održan je okrugli sto 

„Principi javne etike na lokalnom nivou — 

korak ka etičkom kodeksu za predstavnike 

lokalnih vlasti u Srbiji”. Učesnici skupa — 

zvaničnici domaće i lokalne vlasti iz više 

evropskih zemalja, predstavnici 

međunarodnih organizacija i domaći i strani 

stručnjaci, izneli su iskustva o problemima sa 

kojima su se suočili u primeni principa javne 

etike u radu organa lokalne samouprave. 

Učesnici okruglog stola složili su se da 

najveću potencijalnu prepreku primene 

Kodeksa ponašanja lokalnih zvaničnika može 

da predstavlja birokratska svest lokalnih 

funkcionera i službenika nasleđena iz ranijih 

autoritarnih poredaka. 




34

AKTIVNOSTI 

Nevladine organizacije 

NEVLADINE ORGANIZACIJE 

Udruženje sudskih veštaka za informacione 

tehnologije organizovalo je savetovanje 

„Zloupotrebe informacionih tehnologija” na 

kojem su učestvovali stručnjaci, predstavnici 

državnih organa i javnih preduzeća. Učesnici 

skupa složili su se da se zloupotrebe 

informacionih tehnologija brzo šire i da mogu 

imati negativne posledice na lokalnom, 

nacionalnom i globalnom planu. U cilju 

efikasnog sprečavanja pojave zloupotreba 

informacionih tehnologija u Srbiji na 

savetovanju je predloženo više preventivnih 

mera koje bi trebalo da preduzmu državni 

organi. Najznačajniji predlozi odnose se na 

izradu i donošenje zakonske regulative u 

oblasti informacionih tehnologija i nacionalnih 

standarda usklađenih sa evropskim i 

međunarodnim standardima. Posebno je 

važno donošenje novog zakona o uslovima 

za obavljanje poslova veštačenja i 

normativnog regulisanja veštačenja u oblasti 

informacionih tehnologija. Učesnici skupa 

predložili su izmene odredbe člana 225 stav 

2 Zakonika o krivičnom postupku Republike 

Srbije prema kojima bi policija dobila 

ovlašćenje da u pretkrivičnom postupku 

može da pregleda podatke na računaru ili 

računarskoj mreži, odnosno drugom uređaju 

ili predmetu koji sadrži takve podatke, 

presreće razmenu podataka i postavlja 

računarske zamke. U okviru mera za 

sprečavanje zloupotreba informacionih 

tehnologija predviđeno je ustanovljavanje 

posebnih krivičnih sudskih veća pri Okružnim 

sudovima u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, 

specijalizovanih za postupanje u predmetima 

računarskog kriminala i krivičnih dela koja 

proističu iz povreda prava intelektualne 

svojine. Preventivne mere trebalo bi sprovesti 

u državnim organima i privrednim subjektima 

koji obavljaju poslove od vitalnog značaja. 

Više o savetovanju videti na: 

www.itvestak.org.yu 

U okviru inicijative za reformu pravne 

regulative u oblasti zaštite tajnosti podataka 

kojima raspolažu državni organi, Centar za 

antiratnu akciju i Centar za unapređivanje 

pravnih studija sačinili su Model zakona o 

otvaranju dosijea službi državne bezbednosti 

i uputili Vladi Republike Srbije. Zakonskim 

modelom predviđena je predaja dosijea 

Nacionalnoj agenciji za dosijea službi 

državne bezbednosti, rukovanje, korišćenje, 

obezbeđenje i preuzimanje od strane Arhiva 

Srbije. Model zakona prethodno je, krajem 

aprila tekuće godine, bio upućen Ministarstvu 

unutrašnjih poslova Republike Srbije i 

Bezbednosno– informativnoj agenciji, uz 

predlog da se otvore dosijea vođena u Službi 

državne bezbednosti od 13. maja 1944. 

godine do dana stupanja zakona na snagu. 

Pošto su Ministarstvo unutrašnjih poslova i 

Bezbednosno–informativna agencija odbacili 

predloženi model zakona, predstavnici 

Centra za antiratnu akciju i Centra za 

unapređivanje pravnih studija odlučili su da 

model upute republičkoj vladi. Zakonodavna 

inicijativa pokrenuta je zbog toga što je 

otvaranje dosijea ostalo jedno od 

neostvarenih predizbornih obećanja novih 

vlasti posle političkih promena od 5. oktobra 

2000. godine. Otvaranje dosijea državne 

bezbednosti iz decenija posle Drugog 

svetskog rata neophodno je kako bi se 

utvrdila konačna istina o razdoblju vladavine 

komunističkog i režima Slobodana 

Miloševića, radi obeštećenja i rehabilitacije 

građana kojima je konfiskovana imovina zbog 

drugačijih političkih uverenja kako bi se 

sprečile eventualne zloupotrebe u 

budućnosti. 




35

AKTIVNOSTI 

Nevladine organizacije 

Više informacija videti na: www.caa.org.yu i 

www.cups.org.yu 

U sklopu kampanje vršenja pritiska na vlast 

da sprovede proces denacionalizacije, 

predstavnici Narodne inicijative „Mreža za 

restituciju” predali su 250 pisama poslanicima 

Narodne skupštine Republike Srbije. Cilj 

akcije je da se narodnim poslanicima ukaže 

na činjenicu da ni posle godinu dana od 

podnošenja inicijative građana za donošenje 

predloga zakona za povraćaj oduzete 

imovine starim vlasnicima, parlament nije 

uvrstio zakonski predlog u dnevni red. 

Predstavnici Narodne inicijative „Mreža za 

restituciju” podsetili su poslanike republičkog 

parlamenta da je Srbija jedina bivša 

socijalistička zemlja u Evropi koja nije 

usvojila zakon o vraćanju oduzete imovine. 




36


REFORM OF LEGISLATION AND PUBLIC POLICY 

IN THE NEIGHBOURHOOD 

New Judiciary Laws 

During Spring this year, Serbian Assembly 

has adopted amendments on legislation 

regulating positions of judges and 

prosecutors, by which the Government is 

fulfilling partially its program that envisaged 

setting up core judiciary laws during the first 

100 days of being in the office. New 

regulations substantially modify status of 

judges and prosecutors. Modifications have 

been made regarding the appointing and 

dismissal procedure. The Government and its 

officials have been excluded from the 

process of appointing and the dismissing 

judges and counselors, and High Judiciary 

Council has been given the authority of 

proposing judges, prosecutors and the 

assistants. The Supervisory Administration 

Board has been institutionalized within the 

Supreme Court as a separate body for 

internal control of judicial authority, which 

directs the court cases and carries out 

prerogatives of instigating disciplinary actions 

including dismissal of judges. Additionally, 

exceptions to the rule prohibiting the judges' 

repositions have been annulled, whereas 

judges and prosecutors are permitted to 

engage in scholar research independently. 

Changes in the authority, contents and the 

way of High Judiciary Council functions have 

been created. Establishment of special courts 

(Administrative Court and Court of Appeal) 

has been further postponed to the beginning 

of 2007. The National Assembly has adopted 

the new legislation amending contemporary 

provisions related to court taxes what 

enables living standard advancement for 

everyone working in the judiciary. 

Mission of the Anticorruption Non- 

Governmental Organizations in the 

Balkan Countries 

The Balkan non-governmental organizations 

carry out anticorruption activities in several 

areas. Campaigns for raising the citizens' 

awareness about the threat corruption poses 

for democratic system and human rights 

include: research and investigative journalism 

trainings, public media appearance of experts 

on corruption, organizing public discussions, 

distribution of educational material and 

organization of protest meetings so as to 

draw the attention of the public and make 

pressure on the government officials. 

Some non-governmental organizations 

focusing on anticorruption activities gather 

prominent experts, enabling advancement of 

research and educational activity in this field. 

The Balkans national branches of 

international non-government organization 

Transparency International perform regular 

running of surveys about the level of 

corruption in particular segments of public 

administration. Researching the scope and 

aspects of corruption as a social 

phenomenon is necessary step toward 

creation of effective counteractions 

strategies. Although it is primarily the task of 

the state to implement anticorruption 

strategies and policies, if political will 

resulting with decisions does not exist, nongovernmental 

organizations can become a 

key stakeholder. Joint action of several 

Bulgarian NGOs under the framework 

“Coalition 2000“ is one of exceptionally 

successful example of a civil sector institution 

in a Balkan country having the leading role in 

setting and carrying out a wide-ranging 

anticorruption campaign on a national level. 

“Coalition 2000“ was founded in 1998 as an 

initiative for controlling corruption by 




37


collaboration of state institutions, nongovernmental 

sectors, and individuals, with 

the aim of drafting the national anticorruption 

plan of action, to carry out a campaign for 

rising awareness of the citizens, and setting 

up a system to monitor reform process and 

the performance of state officials. 

NGOs in the Balkan countries play a 

significant part in developing normative 

framework needed for establishing control 

over corruption by way of participating in 

preparation, promotion of the models and 

creating proposal of an outline of law, and in 

making pressure on the government and the 

Parliament for their adoption. Supervising 

functioning of the adopted anticorruption laws 

is equally important field of non-governmental 

action. In Romania, in the last three years, 

implementation of provsions on free access 

to information has been monitored pointing 

out the practice of public administration in 

providing data of public interests to the 

concerned citizens remained restrictive. In 

Bulgaria, results achieved by NGOs among 

other triggered the initiative of the 

government privatization agency to except 

monitoring by the national branch of 

Transparency International representatives in 

all phases of privatization of Bulgarian 

telecommunication company, with the aim of 

enhancing transparancy of the process. 

conserning anti-corruptive efforts of nongovernmental 

organizations. The focus of the 

majority of the citizens is primarily placed on 

the existential problems which could in the 

long run confine the perspective of nongovernmental 

actions in the area of corrupton 

control, particularly with respect to the furhter 

financial support to the activities which have 

up to now been almost completely provided 

by the foreign donors. 

Despite contribution to the overall national 

efforts in controling the corruption in public 

sector, several elements influenced the 

limited success of the non-governmental 

organizations. A small number of 

organizations is fully focused on 

anticorruption activities. These organizations 

often lack competence and experience, but 

also financial means and technical support 

that are neccessary for achievement of 

success. The greatest limitations to success 

of the non-governmental organizations in 

fighting corruption derive from the lack of 

social infrastructure that is necessary 

framework for democratic, participative, 

political culture in civic actions in the Balkan 

countries. The lack of interest in responsible 

participation in leading public projects is 

manifested in the weak response by the 

public in the countries of the region 




38

A corruption-monitoring magazine

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?