62 Deroko slog - Univerzitetska biblioteka "Svetozar MarkoviÄ"

LEGENDE BEOGRADSKOG 

UNIVERZITETA 

Aleksandar Deroko

Univerzitet u Beogradu 

Univerzitetska biblioteka “Svetozar Markoviñ” 

u Beogradu 

Legende Beogradskog 

univerziteta 

Aleksandar Deroko 

1894–1988 

Katalog izloæbe 

BEOGRAD 

2004

slika na korici 

Autoportret, 1977. 

tempera, 470 × 320 mm 

iz zbirke SANU, inv. br. 869

LEGENDE BEOGRADSKOG UNIVERZITETA dugoroåni je ciklus 

izloæbi i razgovora u okviru koga Univerzitetska biblioteka “Svetozar 

Markoviñ” u Beogradu æeli da predstavi one profesore sa naãeg 

najstarijeg univerziteta koji nisu viãe meœu æivima, a svojom profesionalnom 

i vanprofesionalnom biografijom su obogatili duhovni 

æivot naãeg naroda. 

U odabirawu liånosti koje se predstavqaju, naã koncept prvenstveno 

podrazumeva obrnutu hronologiju, kako bi predavaåi ili uåesnici u 

razgovoru mogli da budu savremenici: studenti, prijateqi, kolege. 

Oni bi æivim señawem, iz razliåitih uglova, osvetlili odreœenu 

liånost. Naravno, govoriñe se i o profesorima za koje se podaci nalaze 

u arhivama, spomenicama, istorijama kulture ili nauke – u kolektivnom 

pamñewu akademske i ãire javnosti. Predstaviñemo one koji 

su naãu nauku uåinili svetski priznatom ili je obogatili evropskim 

dostignuñima, one koji su punili svoje sluãaonice studentima svih 

fakulteta, one koji su predavali ãirom sveta, one åija je æivotna priåa 

u nekom smislu bila vanstandardna. 

Izloæbe na svoj naåin, vizuelno, ilustruju æivot i rad odabrane liånosti 

preko kwiga, fotografija, prepiske ili rukopisne zaostavãtine 

iz fondova prvenstveno naãe Biblioteke i åine podlogu za daqa verbalna 

oslikavawa. 

Katalozi koji prate izloæbe treba da budu pisani trag o wihovom odræavawu 

i neka vrsta destilovanog preseka kroz æivotni i radni put 

odabrane liånosti. 

Predavawa nisu zamiãqena kao suva i strogo akademska valorizacija 

nauånog doprinosa naãih uglednih profesora, veñ pre svega kao toplo, 

qudsko priseñawe najkvalifikovanijih i najbliæih saradnika i prijateqa. 

Wihove liåne uspomene na kontakte sa legendama uneñe u predstavqawe 

onaj æeqeni, prisni ton. 

Kriterijum za izbor liånosti biñe diktiran vaæeñim stavovima nauåne 

javnosti, kvalitetom graœe koju na izloæbi moæemo da prezentiramo i 

svakako, nezaobilaznim liånim naklonostima, koje su, uprkos æeqi za 

objektivnoãñu, podloæne svakoj vrsti kritike. 

Namera organizatora jeste da se na svake dve godine izlagawa ãtampaju 

u Zborniku koji bi nosio naslov ovog ciklusa i da se tako postupno 

ispiãe jedna, åini se, najznaåajnija stranica istorije Univerziteta – 

istorija wegovih stvaralaca. Prva takva publikacija izaãla bi 2005. 

godine u godini kada se slavi sto godina postojawa Univerziteta u Beogradu 

pod ovim imenom. 

3

ALEKSANDAR DEROKO (1894–1988) 

Veñina nas, bivãih studenata arhitekture, upoznala je profesora 

Deroka i pre nego ãto smo ga videli. Wegovi karakteristiåni zapisi 

o narodnom stvaralaãtvu u zemqi, na velikim tablama uverqivo 

su propagirale da “nisu arhitektura samo Partenon i Aja Sofija. 

I mnogo primitivniji oblici zasluæuju da se na wih obrati paæwa i 

to ne samo sa funkcionalne i konstruktivne strane, veñ i sa estetske”. 

Gledajuñi nas sa zidova hodnika po kojima smo se åesto i bez naroåitog 

ciqa kretali u mnoãtvu i sivilu, ovi belezi nisu mogli ostati neprimeñeni. 

Otvarali su jedan vid stvari åije smo tajne pokuãavali dokuåiti. 

“Nisu dimenzije i bogatstvo kriterijumi za vrednosti u umetnosti 

a najmawe merilo za interesantnost arhitekture”. Tako su poåela naãa 

druæewa uprkos razlici u godinama. 

Pored zvaniånih i obaveznih åinova priznawa izreåenih profesoru 

Deroku, wegovom doprinosu opãtoj kulturi zemqe, ostao je nedoreåen 

i odnos wegove liånosti sa drugima; upravo to ãto se deãavalo u pedagoãkoj 

delatnosti ostavilo je duboke tragove na sve wegove œake i savremenike. 

Viãe od trideset i osam godina rada na Arhitektonskom 

fakultetu u Beogradu daju dovoqne dokaze o znaåaju wegovog osnovnog 

zanimawa – profesora – i jednog meœu prvim istoriåarima sredwovekovne 

i narodne arhitekture u Srbiji. 

Sporazumevawe u specifiånim uslovima fakulteta – primopredaje znawa 

– nekonvencionalno je sprovodio, postajuñi istovremeno poãtovani 

profesor i prijateq. Ovakav odnos je bio rezultat izgraœivawa zajedniãtva 

uz puno poãtovawe slobode liånih kretawa duha. Izvesna skepsa 

prema doktrinarnosti nekih istina, ãto ih je vreme nanosilo, iskazana 

iz nemira sopstvenih sumwi i velikog æivotnog iskustva, a bez 

izraæavawa autoriteta ex cathedra, vremenom je dobijalo snagu; ona se 

pamtila. Tako je on i materiju istorije umetnosti spuãtajuñi se u sve 

wene vidove, od duha do tehnike, otkrivao u svim dimenzijama; bilo je to 

novo gledawe, æivo i neoptereñeno pretpostavkama åije su granice uvek 

promenqive. Ukus liånog stvaralaãtva i podozrewa raœao je respekt i 

moguñnost prodirawa u tajne “zanata” umetnosti, a to je boqe do iko do 

wega znao profesor Deroko. 

Potrebno je zabeleæiti da je on veñ 1929. u jednom krañem osvrtu u åasopisu 

“Raãka” 20–22 pod naslovom Zlatno doba stare srpske arhitek- 

5

6 

ture objasnio suãtinu wenog dvostrukog razvoja: u prvom periodu 

izraæene potrebe za unutarwom prostornoãñu “Tu su joã tragovi velikih 

vizantijskih principa” i drugog perioda, “sve viãe negovawa 

efekata spoqaãnosti na ãtetu onog prvog” (unutarweg prostora). Ovaj 

organski zakquåak niãta mawe nije vredan od iznetih stanoviãta 

Bruna Zevija u svojoj kwizi Arhitektura kao prostor/Kako gledati 

arhitekturu a nastao 1957. Istovremeno to je i dobra pouka svima koji 

se danas bave graœewem mnogih, svakojakih crkava u Srbiji. 

Radna soba profesora na fakultetu, wegov kabinet, nije bila radionica, 

mesto eksperimenta. Za to su potrebni mir i koncentracija. Tu smo 

se –pokretaåi svezaka Crteæa – mi mlaœi nastavnici i profesor jednom 

nedeqno sastajali i tako je nastala ta plemenita pobuda druæewa 

kroz rad (1956) gde “samo iskrena umetnost opravdava svoje postojawe”. U 

neãto oãtrijem tonu tu se moglo åuti da su “nedopuãteni siromaãtvo 

duha i blefirawe; da jedan akord moæe sam za sebe da bude vrednost a ti 

crteæi nemaju drugih pretenzija nego da budu takvih nekoliko akorda”. 

Wegov crteæ je dovoqno autentiåan – to je priroda o kojoj se govori 

– ali je pre svega i deo sopstvenog doæivqaja. Jer nemirna linija je pogled 

slikara na okolni svet – u prirodi sve je u drhtaju i nema oãtro 

ocrtanih oblika; samo realistiåko ili doktrinarno ograniåen pojedinac 

vidi prirodu kao modele geometrijskih tela. Nezaobilazna tu je 

i vrednost, stepen opãte i likovne kulture, te svako oponaãawe crteæa 

maestra Deroka je vidno i uvek neuspelo. 

Veliki tragaå za istinama æivqewa nije mimoiãao ni arhitekturu 

seqaåke kuñe za koju ga je zainteresovao svojim napisima Sreten Vukosavqeviñ 

a prema sopstvenim reåima “pokuãao sam da postanem wegov 

sledbenik”. Veñ 1935. on vodi predmet Narodna arhitektura i od tada 

bogati naãu kulturnu javnost svojim specifiånim crteæima i tekstovima 

na åijoj jasnosti mogu mnogi da se uåe. 

Mnoãtvo priloga, kongresnih saopãtewa i kwiga velikog formata 

pokazuju kako se jednom plemenitom pozivu vaqa posvetiti, nekada i 

na raåun svojih postojeñih a nedovoqno iskazanih ideja graditeqa. U 

wegovoj graditeqskoj praksi zapaæamo ornamentalne zapise, poåev od 

1927. na kuñi pukovnika Elezoviña u Wegoãevoj 27 – samo inspirisane 

tradicijom ali su i deo wegovog slikarskog, crtaåkog umeña; svako prepoznavawe 

modela proãlosti zavrãava u objaãwewu wegovog liånog 

doæivqaja – dakle, bez direktnog podraæavawa, to je plod wegove fantazije 

za odreœeno mesto. Nerazumevawe ovih specifiånih odnosa elemenata 

u celini dovodi do ishitrenih ocena da se profesor Deroko sporadiåno 

bavio graœewem. Istina on nije bio “proizvoœaå” planova i 

kuña, kao ãto je to danas obiåaj, ali su neke wegove graœevine zasluæile 

mnogo boqe mesto u opisivawima arhitekture u Srbiji. Pojedine spadaju 

u uspela predviœawa vremena koja ñe tek nastupiti. 

Zgrada Bogoslovskog fakulteta u Beogradu je klasiåno ugaono reãewe, 

sa dva pravca pruæawa i suåeqavawa pod pravim uglom praktikovano 

u svim razdobqima arhitekture sve do danas. Ona je kubiånim masama 

naglaãenog sukoba dvaju pravaca (bez akademske kupole) izgraœena i 

sraåunata na delovawe vrednosti prave prirode upotrebqenog materijala; 

tim svojim izgledom kao da nagoveãtava buduña glediãta “novog 

brutalizma”. 

Niz crkava – projekti ili gradwe – inspirisane zdawima ranih perioda 

naãe arhitekture, ukazuju na vrednosti izbora i upirawa ka modelima 

snaæne, izrazite prostornosti (skladnog unutarweg prostora), 

ali liãene traæewa spoqnih efekata u piramidalnim narastawima

– to su crkva u Sarajevu (1935), nacrt za seosku crkvu (1930) ili u Belom 

Manastiru (1939). Istom snagom svog unutarweg doæivqaja mireñi to i 

sa zahtevima poruåilaca profesor Deroko je izgradio niz nadgrobnih 

obeleæja åija se vrednost pokazuje u jednostavnosti kompozicije i potpunom 

koriãñewu vrednosti upotrebqenog materijala, u wegovom prirodnom 

stawu pri izradi ornamentalnih aplikacija. 

Vrhunac ovih graditeqskih vrlina dostiæe maestro Deroko graœewem 

kuñe svoga oca na Dediwu koju gluvo doba za vrednosti, dopuãta da bude 

izgubqeno za uvek. Graœena 1936. sa doslovnim postupcima narodnog 

majstora (bez viska) bila je eksperiment koji daleko prelazi sva naãa 

iskustva. Pojavu takvih ideja svet beleæi od ãezdesetih godina XX veka; 

sliåni postupci u Jugoslaviji nisu se odmakli daqe od imitacija ili 

delimiånih uspeha nekih pojedinaca. Profesor Deroko ovde je demonstrirao 

puteve tragawa ka suãtinama narodnog graditeqstva, nasuprot 

nespretnom ponavqawu i spajawu fragmenata formi. Istovremeno åitav 

postupak u ovoj gradwi oznaåio je i novu ulogu arhitekte – on je 

deo tima koji donosi odluku a ne on sam. Stoga s pravom moæemo, kako 

je to veñ zakquåeno, da ponovimo da je ova zgrada “epicentar wegovih 

otkriña”. 

Veliki profesori se pamte i godinama se u sopstvenim ispitivawima 

obrañamo tim señawima. Sa zadovoqstvom uæivamo, kao nekada, tako i 

danas u jasnoj konstrukciji misli, besprekornom jeziku, bez pomagala i 

pozajmica tuœih izraza, protkanim anegdotom aktivnog savremenika i 

uvek saopãtena kao rezultat najãireg osmatrawa. Ova kratka i britka 

saopãtewa dopuwena crteæom bila su bliska i umna, kako onda nekadaãwim 

poåetnicima tako i danas. 

Åovek i pas spavaju, 1940. 

tuã, olovka, 270 × 335 mm 

iz zbirke SANU, inv. br. 926 

Septembar 2004 

Prof. dr Branislav Milenkoviñ 

7

Hilandar, 1984. 

tuã i olovka, 440 × 538 mm 

iz zbirke SANU, inv.br. 946

Ovo je jedna od dragocenih signatura naãe kulture. Wom su signirane 

mnoge kapitalne stranice naãe nauke i umetnosti. Taj simbol razigranih, 

nabreklih voluta potpisuje nebrojene stranice kwiga i nauånih 

radova crteæa, slika, i svakako arhitektonskih projekata, jednog od velikana 

srpske kulture druge polovine XX veka. 

Iza ove sinteme stoji: Aleksandar Deroko, arhitekta, profesor univerziteta 

i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. I krajwe amaterska 

grafologija ñe sa lakoñom utvrditi da ona potiåe od impulsivne 

liånosti, od znatiæeqnika i nemirnika, od pregaoca i stvaraoca. A to 

su zaista i muke i vrline naãeg velikog nauånika i umetnika sa kojima 

je on provodio i æiveo jedan neobiåno bogat i pun æivot. 

Samo takva liånost mogla je da se ponese istovremeno sa prazninom 

istorije, sa zatrpanim blagom bespuña, sa neimarskim lutawima, i da 

naãoj kulturi ostavi åitavu jednu riznicu otkriña, dokumenata, zabeleæja, 

popisa, premera, crteæa, fotosa, objaãwewa i nauånih sudova. 

Jedan åovek, samo jedan åovek svom narodu je predao toliko istorijske 

graœe koliko vremenom ne uåine åitave institucionalizovane ekipe 

istraæivaåa. Jer Deroko je radio spontano, snagom talenta i qubavqu 

za umetnost, bez zaduæewa, bez “poruybine”, bez utrke sa honorarima, bez 

eksploatisanih saradnika iz svog kabineta, bez åarãijskog rasporeda. 

Kada danas potraæite biblioteåke kartice koje se odnose na naãu sredwevekovnu 

umetnost, narodnu arhitekturu i manuelno narodno stvaralaãtvo, 

doåekañe vas Deroko sa sledeñim kwigama: “Narodno neimarstvo 

–selo”, “Narodno neimarstvo- varoã”, “Sredwevekovni gradovi u 

Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji”, “Monumentalna i dekorativna arhitektura 

u sredwevekovnoj Srbiji”, “Spomenici arhitekture IX–XVIII 

veka u Jugoslaviji”, “Folklorna arhitektura u Jugoslaviji”, “Sa starim 

neimarima”, “Narodno neimarstvo”, “Sredwevekovni gradovi na Dunavu”. 

Ovo nikako nije wegov celokupan opus, ovo je samo jedan wegov deo. 

Nabrojali smo veñi broj naslova, viãe nego ãto je uobiåajeno, ne zbog 

toga da bi se sagledao kvantitet, veñ zbog uverewa da je svaki naslov åitavo 

malo objaãwewe, saæeti sadræaj obraœivanih tema. 

U novije vreme u svetu, a i kod nas, je ne retka praksa da se priliåan 

broj kwiga iz umetnosti vrlo lako pravi. Pravi, a ne piãe kako je govo- 

9

10 

rio Dobroviñ. Dovoqno je saåiniti sasvim mali tekst i sklopiti ga 

sa brojnim ilustracijama i pozajmqenim fotografijama, sve zaåiniti 

ãarenim bojama i tako lako doñi åak i do luksuznih publikacija. 

Derokove kwige su u svemu izvan konvencionalnih izdawa. To su pre 

svega veliki formati kakve izdaje SAN-u, puni brojne dokumentacije 

iznete na jedan vrlo ubedqiv i osoben naåin. Sve wegove kwige svojim 

inkunabulskim grafizmom odmah otkrivaju autora, pokazuju da je 

arhitekta, istoriåar, vrsan crtaå i pisac-erudita. Te kwige nije trebalo 

samo napisati. Napisati to je bilo posledwi i najkonforniji deo posla. 

A ono pre toga, to je ono u ãta su ugraœene decenije strasti i rada. 

Mnogo pre no ãto je Korbizije proãao preko Balkana i izrekao poznatu 

floskulu “il faut toucher”, Deroko je bio na terenu u dodiru sa svim ãto 

gradi istoriju naãe sredwevekovne arhitekture, ãto saåiwava naãe 

autentiåno narodno neimarstvo. A da tamo stigne, u prvoj polovini 

proãlog veka, moralo se uputiti praãwavim putevima u deviåanstvo 

neprohoda, moralo se iñi na kowima, za magarcima i kozama, moralo se 

zagaziti u bestragiju u zmijska gnezda, neput i muk. I onda sa retkom 

kamerom odseñi deo neba i ruãevinu grada, snimiti zaklon iznenaœenog 

gorãtaka, ne biti siguran u pouzdanost tehnike pa uzeti papir i 

bagatelnu pisaqku pa: crtati, crtati, meriti, zapisivati, prikazivati 

i doneti u sefove nauke ogroman inventar narodnog blaga. Doneti sve 

tvrœave i gradove ãto se naåiåkaãe po brdima Srbije, Crne Gore, Makedonije, 

Bosne i Hercegovine, tvrœave uz vode, uz reke, kule i dvorce, manastire 

i konake, kolibe i kuñerke, kuñe i ukuñja. A zatim wihove graditeqske 

razlomke: graœewe krovova, zidawe zidova, dunœerske tajne, 

narodne konstrukcije, tipove vrata, prozora, dimwaka, doksate, stepenice, 

plotove i kapije. Najzad doneti sakralnu arhitekturu veliåanstvenu 

i monumentalnu, sve wene stilove i likovna razglasja, naåin 

graœewa, oslikavawe zidova, rezbarewe, otkriti skulpturu, kamenu ornamentiku, 

famozne rozete, glinene lonce. Pa pored svega i etnoloãko 

bogatstvo pokretnih stvari koje bejahu ugraœivane ili postavqane po 

ovim graœevinama. 

Ceo ovaj Derokov rad je izvanredno sistematizovan. Tu su ujednaåene 

razmere da bi se obezbedila direktna komparativnost, redukcija sekundarnog 

koja podvlaåi bitnost stilskog obeleæja. Tu su isti formati 

pregledne klasifikacije i spontanitet jedne ruke. Mnoge stvari koje 

su zabeleæene i objaãwene u Derokovim kwigama izreåene su na predavawima, 

na fakultetima i drugim javnim tribinama. A i ta usmena 

reå je uvek bila hitra i britka, soåno zaåiwena argoom prostora o kome 

se radilo tako da je lako i prijemåivo nailazila na pune rezonance auditorijuma. 

Baveñi se godinama ovako napornim i kompleksnim poslom Deroko je 

nalazio vremena za bavqewe sa umetnicima i umetnoãñu raznih oblasti, 

a ostajalo mu je i vremena za sliku i crteæ koje je godinama sa punom 

paæwom negovao. 

Jedan deo tih crteæa saåuvan je u kwizi “Crteæi” koju je povodom Derokove 

sedamdesetogodiãwice æivota izdao Beogradski arhitektonski 

fakultet. Taj kwiæurak ne tako mali i beznaåajan, sem briqantnih crteæa 

koji su jedri i laki, bezmalo oslikava wegov dug i bogat æivot. 

Kwiga poåiwe autoportretom iz 1923. godine, nastavqa vizijom Beograda, 

beleæi Rastka Petroviña, prijateqa i bliskog druga, crta Bijelo 

Poqe, alase na Savi, testeraãe, beleæi poåetak rata 1941. godine 

veãawem rodoquba na Terazijama sa signaturom od 17.8.1941, prikazuje 

streqawe okupatora, Bawiåki logor, scene iz logorskog æivota, kraj

ata, putovawa izvan zemqe, pariske mostove, minhenske pivnice, mediteranske 

gradove. Ti crteæi domijevske dokumentarnosti otkrivaju 

Derokove preokupacije, objaãwavaju ga izvan rada, ustanovqavajuñi 

jedan svojevrsni curiculum vitae jednog uzornog postojawa. 

Deroko je projektovao i izgradio veliki broj graœevina izmeœu kojih 

su najznaåajnije: Kuña pukovnika Elezoviña u Wegoãevoj ulici, Internat 

Bogoslovskog fakulteta, Svetosavski hram na Vraåaru (koautor B. 

Nestoroviñ) u Beogradu, kao i Pravoslavna crkva u Sarajevu, Konak u 

manastiru Æiåi i Spomen-kula na Gazimestanu. 

Gubi se polako tip starih divova naãe kulture koji su kao Deroko 

radili istrajno, neprekidno, decenijama kopali svojim sopstvenim 

prstima, odricali se, sebe muåili, stizali svuda i sve svoje znawe, 

saznawe i umewe predavali kwigama, mladima, narodu. Trajañe kao div 

Deroko. Deroko je sa svim ovim ãto smo opisali izgradio monumentalnu 

graœevinu naãe kulture, sazdanu od vrlo razliåitih materijala: 

qubavi, istrajnosti, uma i cigle. 

Arh.dr Mihajlo Mitroviñ 

prof. univerziteta 

11

Slikar pred panoramom Beograda 

tuã, olovka, beli korektor 

454 × 371 mm 

iz zbirke SANU, inv. br. 936

UMETNOST JE NAJPLEMENITIJE UZBUŒEWE 

Deroko – dozvoliñete da ga pomiwem samo prezimenom, onako baã 

kao ãto ga je oslovqavao i Rastko (Petroviñ) u svojoj åuvenoj kwizi 

putopisa Afrika (1930) – govorio je i pisao, povazdan u markantnim 

i æivim gestovima, nikada ne nadglasavajuñi one s kojima je 

razgovarao. Okrenut aktuelnom, i delotvornom trenutku, on je, ipak jednako 

osluãkivao, u sebi, i vlastite srodnike po duhu, jedino fiziåki 

odsutne, a zapravo nepoderive u señawu i vremenu. 

Posveñen pre svega drugima i, uopãte, svemu ãto je izazovno i neobiåno, 

Deroko je, mimo svoje osnovne vokacije graditeqa i istoriåara 

umetnosti, i u najranijoj mladosti baã kao i dubokoj, samo po broju godina 

starosti, æiveo æivotom umetnika i istinskog kosmopolite. U taj 

pomalo “avanturistiåki” stil æivqewa i poimawa sveta spadaju svi 

oni wegovi deåaåki beogradski mangupluci, pasionirano bavqewe avijatikom, 

sportovima na vodi i suvom, putovawa po brdovitim juænim 

srpskim zemqama, odlazak na Solunski front, a pre toga na ãkolovawe 

za vojnog pilota negde u Francuskoj; druæewe sa umetnicima od nerva 

kao ãto su Rastko i Sava Ãumanoviñ, saradwa s wima i uåeãñe u opremawu 

wihovih izloæbi i kwiga. 

U zrelom svom dobu Deroko ñe postati jedan od najveñih naãih mirskih 

Hilandaraca, pohodeñi slavnu lavru na Svetoj Gori tri puta, dokumentujuñi 

ta svoja hodoåaãña crteæima i fotografijama ali i putopisnim 

tekstovima; prireœivañe tada izloæbe (“u humanitarne svrhe”) beleæiñe 

poneãto iz svojih señawa (na traæewe redakcija novina i åasopisa), 

“osnovañe”, sa suprugom Ivankom, u wihovom stanu na Topliåinom vencu 

6, nezvaniåni salon, otvoren oko podneva sredom i subotom za stare i 

novopridoãle prijateqe i znatiæeqnike; najzad, postarañe se, koliko 

je to od wega zavisilo, da se, 1986. godine, iz Amerike prenesu kosti, joã 

1949. godine preminulog prijateqa Rastka Petroviña, sve do tada ostavqenog 

na milost i nemilost tuœini i zaboravu. 

Kada me je, 1981. godine, urednik åasopisa Gradina zamolio da naåinim 

razgovor napokon i s jednom liånoãñu s naãih strana (dotad sam objavqivao 

razgovore samo s inostranim piscima), instinktivno sam odabrao 

upravo Deroka. Ali, kao ãto rekoh, i iza i svud unaokolo tada veñ 

osamdesetãestogodiãweg profesora nekadaãwe Viãe tehniåke ãkole 

(Arhitektonskog fakulteta) u penziji, akademika i arhitekte (zajedno 

13

14 

s B. Nestoroviñem) hrama Svetog Save na Vraåaru, padale su dugaåke i 

zlatne nezalazne svetlosti na prohujale vekove i decenije naãeg duhovnog 

postojawa, na åvorne taåke kojima besmo skopåani s drevnim kulturama, 

zidawima i ruãewima svega ãto je u vezi s istorijom, lepotom, 

smislom ... 

Deroko je u mladosti obilazio najznaåajnije, ali i one najzabitije naãe 

sredwovekovne manastire, kasnije se decenijama baveñi wihovim oåuvawem, 

duhovnom i, bukvalno fiziåkom wihovom obnovom i zaãtitom. 

Uz to, izuåavao je stare srpske gradske i seoske kuñe, podizao memorijalne 

nekropole na Gazimestanu, u Mostaru i na sarajevskom Koãevu, konake 

manastirske i bogoslovske internate... 

Najveñe Derokovo bogatstvo su ipak sva ona wegova porodiåna i liåna 

poznanstva i druæewa s qudima, kako s anonimnim wegovim Beograœanima, 

Parizlijama, borcima s frontova u Prvom svetskom ratu ili bawiåkim 

taocima u Drugom, tako i s onim najmarkantnijim bliskim mu 

savremenicima, kao ãto su roœaci Jovan Œorœeviñ i Stevan Sremac, 

zatim veñ pomiwani naãi avangardni umetnici izmeœu dva rata, ali i 

ovi koje ñemo tek spomenuti: Uroã Prediñ, Jovan Bijeliñ, Milo Milunoviñ, 

Marino Tartaqa, Mihajlo Petrov, Mirko Kujaåiñ, Palaviåini 

i Stijoviñ... Od istoriåara umetnosti – Francuz Ãarl Dil i naãi Svetozar 

Radojåiñ i Lazar Trifunoviñ. Zatim, proigumani manastira Hilandara 

Nikanor i Mojsej, avijatiåar Sava Mikiñ... 

Retko sam koju sredu ili subotu preskakao da se ne susretnem s Derokom i 

preostalim vitezovima wegovog “okruglog stola” na Topliåinom vencu. 

Uz stalne goste arhitekte Kojiña, Zdravkoviña, Slobodana Nenadoviña, 

Zorana Petroviña i joã ponekog – dolazili su tu i pesnik Svetislav 

Mandiñ, Œokoviñi (Divna i Milan), Petar Marjanoviñ... Naravno, bilo 

je i mnoãtvo drugog nekog sveta – negdaãwih balerina, novinara, 

glumaca, qudi s televizije, slobodnih umetnika... 

O krsnoj slavi ili Derokovom roœendanu, gosti su bili slavski, sveåarski... 

Za takve prilike poruåivalo se peåeno prase iz susednog hotela 

“Palas”, donosile torte. Señam se da je za 89 roœendan Deroko svojeruåno, 

od kartona, napravio minijaturan jeroplan sa pilotom i elisom ãto se 

okretala. Sve obojeno plamteñim bojama. Bio je to wegov spomen na prohujala 

vremena, ali posluæilo i kao “markantna” dekoracija za glavnu 

slavqeniåku tortu. Kad smo se, veñ posle ponoñi, razilazili, Deroko 

je, u znak posebne paæwe, poklonio ovaj svoj domañi rukotvor mojoj supruzi 

i meni... 

Stan Derokovih imao je tapete s poåetka XX veka. Sliåne starosti bio 

je i kuñni nameãtaj, ormari, sto za kojim smo sedeli, stolice... Na zidovima 

behu okaåeni Ãumanoviñ, Nadeæda Petroviñ, Pikaso (sa svojeruånom 

posvetom umetnika – naãem Deroku). Kao posebnu relikviju 

Derokovi su mi pokazali i negde u Rimu bogato ukoriåenu Rastkovu Afriku, 

sa nekoliko naknadno unesenih kolorisanih crteæa samog Rastka. 

Imali su Derokovi zapravo dva sliåna primerka Afrike, jedan za gospoœu 

Ivanku a drugi za samog Deroka, kao poseban izraz piãåeve paæwe 

svakome od wih. 

Meni je, ipak, najintrigantnija bila slika maweg formata samog Deroka, 

postavqena neposredno iznad wegovog radnog stola, odavno veñ 

izvan svoje osnovne funkcije. Slika je predstavqala savsku panoramu 

Beograda s jednim plivaåem ãto se, iz samih nebesa, sunovrañuje u reåne 

talase. U drugom planu bio je neki jeroplanåiñ. Slika se zvala “A ondak 

je jeroplan letijo nad Beogradom”.

Kad sam, kasnije, sklapao prvu kwigu znamenitih Derokovih señawa 

(doãle su, posle, joã dve) setio sam se tog potpisa unutar slike i predloæio 

mu da i kwiga ponese isti naslov: A ONDAK JE JEROPLAN LE- 

TIJO NAD BEOGRADOM. Dabome da je ona slika doãla na naslovnu stranu 

kwige, kao ãto je i, unutra, ilustrovana starim i novim Derokovim 

crteæima. Od ovih drugih naãao se tu, na primer, i crteæ na kome se 

vide Deroko, Tola Manojloviñ i moja malenkost kako za stolom igramo 

– karte. Deroko izdavaåu nije postavqao nikakve uslove, izuzev jednog 

– da kwiga bude odãtampana ñirilicom. Uz sva derokovska svojstva te 

kwige, nema sumwe da je i ovo veñ tada pomalo potiskivano naãe pismo, 

probudilo åitalaåke apetite brojnih åitalaca, pre svega onih starih 

Beograœana, da ovu kwigu prigrle kao svojevrsnu amajliju duha i Beograda 

“kojeg viãe nema”, kao ãtivo upuñenog svedoka s kojim je, usput, i zabavno 

svako druæewe. 

Meœu brojnim tekstovima uvrãtenim u ovu prvu kwigu Derokovih señawa 

je i wegov odgovor na anketu Politike, od 4. avgusta 1974. godine, 

“Ko je na vas presudno uticao i zaãto”, koju je vodio novinar Dragoslav 

Adamoviñ. Naveãñu samo najkarakteristiåniji deo tog odgovora: “Veliko 

uzbuœewe moæe biti za nekoga i ovo: dræati u ruci stari pergament 

s voãtanim peåatom i izbledelim slovima ... “sveposledwi Sava 

greãni” ... Osam stotina godina proãlosti, tu, æivo!... Ne istorijsko, 

ne “nauåniåko”, nego åisto qudsko uzbuœewe: razgovarati s åovekom koji 

je æiveo pre osam vekova! Kako to moæe ne uticati na åoveka? 

Dobro, neka to zazvuåi i kao nedozvoqeno “romantiåarski”, ali sredwovekovna 

umetnost prevazilazila je pojam velikih veãtina i pripadala 

je, u mnogo åemu, onome ãto zovemo velika poezija. Da ta uzbuœewa 

nisam tada doæiveo, bio bih neuporedivo siromaãniji u æivotu. Uzbuœewa 

ima svuda gde ima ma i malo umetnosti, i åoveka koji je spreman 

da se preda tom uzbuœewu”. 

Moma Dimiñ 

Brodogradiliãte, 

flomaster, olovka, 243 × 335 mm 


15

Tola kovaå 

tuã, olovka, beli korektor, 409 × 290 mm 

iz privatne zbirke Mome Dimiña

UVODNE NAPOMENE 

Aleksandar Deroko, akademik, profesor univerziteta, istraæivaå i istoriåar 

arhitekture, projektant, slikar, etnograf, pisac, hilandarac, 

pilot, jedan od 1300 kaplara, logoraã, radoznalac, varoãki meraklija, 

apologeta æivota i lepote u wemu, roœen je pre sto deset godina. 

Postojawe tog æivopisnog åoveka, koji je predstavqao poseban pravac u 

miãqewu i æivqewu åitavim svojim tokom, bilo je praznik za sredinu 

kojoj je pripadao. Na raskoãnoj trpezi wegovog neponovqivog duha gostila 

se bogato naãa nauka, umetnost, kultura, prijateqi kojima je uvek 

bivao okruæen. 

S obzirom na dimenzije i snagu stvaralaåkog opusa, åini se nepotrebnim 

obrazlagawe zaãto smo Aleksandra Deroka uvrstili meœu Legende 

beogradskog univerziteta. Preporuåile su ga liåna, stvaralaåka i profesorska 

biografija. 

Ovaj Katalog ima za ciq da bude pisani trag o Izloæbi koja se u Univerzitetskoj 

biblioteci “Svetozar Markoviñ” odræava a posveñena je 

toj vanserijskoj figuri. 

Namera Kataloga jeste da u najveñoj meri odslika poredak graœe na Izloæbi. 

Taj poredak je diktiran statusom pojedinih tema ili oblasti koje 

su zaokupqale Derokovu paæwu ali i raspoloæivim materijalom i 

prostorom u Biblioteci. 

S obzirom na to da je arhitektura zauzimala kquåno mesto u Derokovim 

interesovawima, wegove radove iz te oblasti izloæili smo u vitrinama 

na samom ulazu u Biblioteku. Tu su tematski razvrstani od Istorije 

arhitekture, (antiåke i sredwovekovne i narodnog neimarstva i etnologije) 

preko Istraæivawa i zaãtite graditeqskog nasleœa, do 

Projektantskog rada. 

U srediãwoj, leæeñoj vitrini unutar Biblioteke, nalaze se dokumenti, 

fotografije i publikacije koje nas provode kroz privatnost Aleksandra 

Deroka. 

Poseban prostor izdvojen je da se pokaæe wegov kwiæevni i memoarsko-putopisni 

rad, a poseban za kwige i tekstove koje su o wemu i wegovom 

radu pisale kolege, savremenici, prijateqi. 

Slikarstvo Aleksandra Deroka predstavqeno je na viãe nivoa; kroz 

publikacije koje je on dizajnirao i ilustrovao i kroz wegove crteæe 

17

i slike koje smo uspeli da pozajmimo iz privatnih zbirki i Galerije 

SANU. (Derokovi umetniåki crteæi koji su se naãli na ovoj Izloæbi 

rasporeœeni su kroz Katalog uglavnom po svojoj tematskoj pripadnosti). 

Poseban kuriozitet izloæbe svakako jeste predstavqawe vezova – slika, 

koje je iscrtao Aleksandar Deroko po motivima iz naãe narodne poezije 

a navezla Divna Œokoviñ, nekadaãwa prvakiwa Drame narodnog pozoriãta 

u Beogradu, koja ga je i podstakla da ove crteæe uradi. 

Marija Vraniñ-Igwaåeviñ 

18

BIOGRAFIJA 

Poreklo, detiwstvo i ãkolovawe 

U Beogradu je 4. (16) septembra 1894. godine roœen Aleksandar Deroko. 

Po oåevoj liniji vodio je poreklo iz Italije. Wegov deda, Jovan Deroko, 

æiveo je do polovine 19. veka u Dubrovniku, a onda se preselio u Beograd 

i radio kao nastavnik “naåertanija i krasnopisanija” u beogradskim 

ãkolama. U braku sa beålijkom Katarinom Vukoviñ, Jovan je imao pet 

sinova. Jedan od wih bio je Evæen Deroko (1860–1944), Aleksandrov otac. 

On je radio je kao direktor “Putnika”, pomoñnik generalnog direktora 

dræavnih æeleznica i naåelnik Ministarstva saobrañaja. 

Po majci Anœi, roœ. Mihajloviñ (1864–1937) iz Mokrina, Aleksandar je 

bio banatskog porekla. 

Imao je sestru Nataliju (roœ. 1890), koja se 1915. god. udala i otiãla za 

Ameriku i brata Jovana (roœ. 1896) koji se 1920. god. takoœe preselio u 

Ameriku. 

Poãao je u osnovnu ãkolu kod Saborne crkve 1901. godine, veliku maturu 

poloæio je 1913. godine i upisao se na Maãinski odsek Tehniåkog 

fakulteta u Beogradu, sa æeqom da jednog dana konstruiãe aeroplane. 

GOLUBOVIÑ, Rajko 

1. Rodoslov porodice Deroko / Rajko Goluboviñ // Godiãwak za druãtvenu 

istoriju. – god. 9, sv. 1–3 (2002), Str. 239–255 

Å-888 

Jovan Deroko (1820–1887) (na slici) je kao i gotovo svi ålanovi te zanimqive 

porodice, bio ãirokih znawa i talenata. Doãavãi iz Dubrovnika u Beograd, 

radio je kao profesor gimnazije, izradio prvi plan i program nastave 

crtawa Uredbu za crtawe (1851), prvi uybenik crtawa u Srbiji Upraæwenije 

naåertanija slobodoruånog (1853) i Srbski krasnopis (1858). Znaåajno je uticao 

na dopirawe pojmova o slikarstvu meœu srpsku mladeæ. 

19

“Steva Sremac u kujni 

moje matere” 

U porodici Anœe Deroko bilo je nauånika i umetnika: Stevan Sremac, 

poznati srpski pisac bio joj je brat od strica, a Jovan Œorœeviñ, 

osnivaå Narodnog pozoriãta u Novom Sadu i Beogradu, ujak. 

Evæen Deroko (slika levo) je takoœe imao mnoga interesovawa. Kao œak Velike 

ãkole bavio se prirodnim naukama. Meœutim, posle smrti svog oca, nije 

zavrãio studije veñ je pod pokroviteqstvom jednog francuskog druãtva 

otiãao u Belgiju da izuåi za æelezniåara. Po reåima A. Deroka bio je åak 

i asistent Josifa Panåiña, preveo je sa engleskog Edgara Alana Poa, a sa 

italijanskog Enciklopediju prava za ãkolsku upotrebu Paskvala del Ñudiåa 

sa D. T. Mijuãkoviñem (1901). Kao strasni filatelista, napisao je kwigu 

Poãtanske marke Srbije (1935), veoma cewenu u internacionalnim krugovima 

znalaca. Filatelistiåko druãtvo u Beogradu i danas nosi wegovo ime. 

Aleksandar Deroko sa roditeqima, 

sestrom i bratom posle Prvog 

sv. rata u Veneciji 

20

A. Deroko je sa 17 godina na takmiåewu u preplivavawu Save, organizovanom 

od strane Olimpijskog kluba, dobio zlatnu medaqu. Na slici je potvrda 

Olimpijskog komiteta sa potpisom predsednika, Svetomira Œukiña. 

Pilotirawe i vojevawe 

Novootkrivena moguñnost åoveka da leti, poåetkom XX veka, zarazila 

je mladeæ åitavog sveta, pa i tadaãwe srpske varoãi kakav je bio 

Beograd. Åeste gostujuñe atrakcije-aeromitinzi samo su podgrevali 

strast mladiña te su tako Aleksandar i wegov brat Jovan Deroko sa joã 

nekim drugovima konstruisali sami prve jedrilice i isprobavali ih 

skaåuñi sa jednog breæuqka u Koãutwaku. 

Detiwi zanosi prerasli su u opsesiju i Deroko je upisao Tehniåki fakultet 

u Beogradu s namerom da jednog dana konstruiãe avione. Te ambicije 

zaustavio je poåetak Prvog svetskog rata. 

Kao dobrovoqac pristupio je Œaåkom bataqonu u Skopqu 1914. godine 

kao jedan od 1300 kaplara. Zbog dizenterije je puãten kuñi na bolovawe. 

Kada se vratio u kasarnu, wegova generacija je veñ bila otiãla na Suvobor. 

Iskustvo i qubav prema avijaciji pomogli su mu da bude izabran da sa 

joã petoricom studenata tehnike proœe obuku za pilota. Ispit za vojnog 

pilota poloæio je u Francuskoj 7.11.1915. godine, o åemu je dobio 

uverewe francuskog Ministarstva rata i postao jedan od prvih srpskih 

pilota. 

Francuski ambasador Æak Marten uruåio mu je visoko avijatiåarsko 

priznawe “Vieilles tuges” (stare stabqike) 1978. god. 

Pred zavrãetak rata 1918. god. zbog tuberkuloze kao posledice malarije 

demobilisan je i poslat na leåewe u sanatorijum u Beåkoj ãumi gde je 

ostao 18 meseci. 

Crteæ jedrilice-planera koju su 

1912. god. sagradili Aleksandar i 

Jovan Deroko. 

21

Zbog zasluga u Prvom svetskom ratu bio je nosilac “Albanske spomenice 

1915–16” i ålan udruæewa “1300 kaplara”. 

U Drugom svetskom ratu je najpre kao rezervni oficir jugoslovenske 

vojske bio u zatvoru u Sarajevu, odakle je pobegao pri transportu. Po povratku 

u Beograd uhapãen je od strane Gestapoa i proæiveo tri nedeqe 

u logoru na Bawici. 

MIKIÑ, Sava J. 

2. Biografije ratnih avijatiåara / Kosta Miletiñ // Istorija jugoslovenskog 

vazduhoplovstva. – Beograd : Ãtamparija Drag. Gregoriña, 

1933. – Str. 366–367 

V-271 

Deroko je na Solunskom frontu bio najpre rasporeœen u eskadrilu F. 384, a 

zatim V. 905. Meœu mnogim izvrãenim zadacima naroåito se istiåe wegov let 

od 24. maja 1916. god. kada je na Makenzenov ãtab u Ksantiju bacio deset bombi. 

Tom prilikom je preleteo preko 400 km, ostavãi u vazduhu pet i po sati. 

Piloti Siniãa Stefanoviñ i 

Aleksandar Deroko fotografisali 

su sami sebe u vazduhu 1915. god. 

negde iznad Soluna. 

Zatvorenici logora na Bawici (Derokov crteæ na slici) bili su 

intelektualci “åije dræawe je proteklih godina bilo protiv Nemaåke i koji 

su u najveñem delu bili pripadnici loæe slobodnih zidara i komunisti”. 

22 

BEGOVIÑ, Sima 

3. Profesori i akademici u logoru na Bawici / Sima Begoviñ // Univerzitet 

u Beogradu 1838–1988: Zbornik radova. – Beograd : Univerzitet 

u Beogradu : Savremena administracija, 1988. – Str. 241–261 

PB 26 -1249

Karijera 

Posle Prvog svetskog rata Deroko je nastavio svoje studije boraveñi 

prvo u Rimu u Kraqevskoj ãkoli za inæewere, potom je dva semestra 

studija zavrãio u Pragu, a studirao je i u Brnu. 

Vrativãi se u Beograd, Deroko se okrenuo studijama arhitekture koje je 

vanredno zavrãio 1926. godine sa najviãom ocenom i odmah je primqen 

za asistenta na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Tu je proveo ceo 

svoj radni vek u svim zvawima. Predavao je predmete Narodna arhitektura 

i Arhitektura starog veka. Bio je ãef Katedre za Istoriju arhitekture 

i umetnosti i ålan Saveta Beogradskog univerziteta. 1948. god. 

kada je izabran za redovnog profesora na svom fakultetu, postao je i 

honorarni profesor na Filozofskom fakultetu za predmet Istorija 

srpske sredwovekovne arhitekture. 

1950. godine izabran za dekana Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. 

Ålan Skopskog nauånog druãtva i Istorijskog druãtva u Novom Sadu 

bio je 1930–1933. 

Za dopisnog ålana SANU izabran je 1955. (predloæen prvi put 1948), a za 

redovnog 1961. god. 

1965. god. dobio je Sedmojulsku nagradu i Orden rada sa crvenom zastavom, 

a 1978. god. orden Republike sa zlatnim vencem. Dobitnik je plaketa: 

Kolaråevog narodnog univerziteta (1968), Muzeja grada Beograda (1973), 

SANU (1978) za znaåajan doprinos prouåavawu istorije arhitekture. 

Bio je poåasni ålan Druãtva arhitekata Srbije i Druãtva konzervatora 

Jugoslavije. 

U zamrãenom svetu nauke i umetnosti, savremenosti i proãlosti, on 

se kretao sa nekom neobiånom lakoñom. Takva ista lakoña izbijala je i 

iz wegovih predavawa, a jednostavna i pristupaåna reå otkrivala je sve 

zagonetke drevnih neimara. Umeñe da se znawe o stvarima i oseñawe za 

wih prenese na uåenike sistematiåno, razgovetno i jasno, britkim i 

soånim jezikom, bilo je verovatno ono ãto je ta predavawa uvek åinilo 

dogaœajem zbog koga su uåionice bile tesne da prime sve one koji æele 

da ih åuju. 

Manir da izreåeno uvek potkrepi bravuroznim crteæom, bio je dodatna 

draæ i kvalitet predavawa, a neposrednost kazivawa bila je prisutna i 

na crteæima. Naizgled leæerni ali voœeni znalaåkom, åvrstom i nadahnutom 

rukom, gotovo su uvek bivali obeleæeni detaqima koji su studentima 

olakãavali razumevawe reåenog. 

Svoje prve radove, pre svega iz oblasti sredwovekovne srpske arhitekture, 

objavio je u åasopisima pre Drugog svetskog rata, kao rezultate istraæivawa 

na terenu. 

Studijski boravak u Parizu, nakon diplomirawa, kod prof. Gabrijela 

Mijea, uveo ga je u krug ideja racionalne francuske ãkole istorije 

umetnosti. 

Prva decenija posle Drugog svetskog rata obeleæena je sintezama u wegovom 

nauånom radu. Te sinteze naãle su se u posebnim publikacijama i 

radovima koji su objavqeni u åasopisima i zbornicima. Æivom ili 

pisanom reåi, na fakultetima, kongresima i u javnosti, tumaåio je 

neimarske tajne, narodno graditeqstvo i arhitekturu, wihov razvoj i 

znaåaj. 

23

Åiwenica da je wegovo ime utkano u istoriju Beogradskog univerziteta, 

tom univerzitetu daje pravo da sebe uvrsti meœu najuglednije. 

U penziju je otiãao posle 38. g. rada, 1964. g. a od kolega se rastao na svoj 

Derokovski naåin, gospodski, toplo i nekonvencionalno. 

Gabriele Millet (1867–1953) francuski nauånik, vizantolog, poznavalac 

ikonografije, najistaknutiji strani poznavalac srpske sredwovekovne 

arhitekture svoga vremena. 

Dnevni list “Vreme” objavio je 12. februara 1926. god. vest o arhitektonskim 

ispitima na Beogradskom univerzitetu u kojoj se kaæe da su od deset kandidata 

ispit poloæila åetiri, meœu wima i Aleksandar Deroko “koji je dobio 

966 poena od 1000 moguñih, ãto je najveña ocena na arhitekturi od posle 

rata do danas”. 

Iste godine, kao stipendista francuske vlade, Deroko je bio u Parizu jedan 

semestar na specijalizaciji (Ecole des Hautes études), kod profesora Gabrijela 

Mijea, velikog poznavaoca balkanske sredwovekovne baãtine i saåiniteqa 

prve stilske podele srpske sredwovekovne arhitekture. On mu je odãkrinuo 

vrata iza kojih se skrivalo veliåanstveno srpsko graditeqstvo i raskoã 

vizantijske umetnosti. 

24 

MILLET, Gabriel 

4. L’église patriarcale de Peñ / Georges Boãkoviñ ; Gabriel Millet. 

P.o.: Comptes rendus des séances de l’Académie des Inscriptions et Belles- 

Lettres. – 1933, p.350 

BU 3 -34

Sa studentima je putovao u Italiju, Francusku, Malu Aziju i Gråku (na slici) 

radi istraæivawa i prouåavawa stare umetnosti i kulture. 

O tome u kojoj je meri kao profesor u arhitekturi imao svoju “ãkolu” najboqe 

govori odlomak iz pisma arh. Bogdana Bogdanoviña upuñenog Deroku za wegov 

osamdeseti roœendan: 

“.......Mislim da Vama dugujem podsticaj za najdubqu suãtinu svog opredeqewa. 

Kada sam Vas joã kao student sreo, odmah posle rata, otkrio sam u jednom 

razgovoru da ne volite savremenu arhitekturu, i Vi ste se, hrabri kao i uvek, 

o woj izraæavali krajwe smelo, pa åak i posprdno..... Ja sam veñ tada oseñao 

neãto sliåno, moæda sam se joã kolebao, ali Vaãa odluånost je sasvim 

jasno prelomila neãto u meni. Shvatio sam da u svetu moderne arhitekture 

namam ãta da traæim.... Sve je to besmislena magma iz koje se ne moæe izañi. 

A postalo mi je jasno da je to ãto je , u blesku reflektora Vaãih reåi. I otada 

je poåeo jedan divan izlet u nepoznato, u maãtu i u avanturu, izlet za koji ste 

mi Vi kupili voznu kartu.... ” 

Meœu mnogim profesorima Univerziteta u Beogradu koji nisu imali doktorat 

bio je i A. Deroko. Reklo bi se, prema onome ãto je o tome govorio, da je to 

bilo pitawe stava: “Uvek mi je krivo kad mi ispred imena ãtampaju titulu 

akademika, ili doktora (doktorat nisam hteo nikada polagati, a u vreme kad mu 

je za to bilo vreme nije to ni bilo ovako u modi kao danas). Prosto, radio sam 

solidno sve ãto sam radio jer sam se takav, dosta pedantan, rodio, ali celoga 

æivota radio sam samo ono ãto sam voleo... ” 

Deroko je posle rata bio ålan Arheoloãkog i Etnografskog instituta, a posle 

viãe predlagawa 1955. god. je izabran za dopisnog ålana Srpske akademije 

nauka i umetnosti. 

25

Æivot sa Ivankom 

Sa punih åetrdeset godina æivota, 3. juna 1934. god., Aleksandar Deroko 

se oæenio Ivankom Pavloviñ, devojkom sa kojom se, zajedno sa Rastkom 

Petroviñem, druæio gotovo åitavu deceniju. 

Ivanka je bila obrazovana devojka iz imuñne porodice. Naprednih 

shvatawa za ono vreme, pripadala je elitnom beogradskom kulturnom 

i mondenskom krugu u åijem æivotu je aktivno i uåestvovala. Diplomirala 

je na grupi za francusku kwiæevnost na Beogradskom univerzitetu 

1928. g. Na Sorboni je pohaœala razliåite kurseve i predavawa, 

u Rimu je studirala jedno vreme umetnost a u Beogradu dve godine prava. 

Pisala je eseje i prevodila na francuski, sa francuskog, ali i sa engleskog 

jezika. 

Uåestvovala je u radu Kongresa internacionalne federacije studentskih 

udruæewa za Ligu naroda u Londonu, Parizu i kod nas. Bila je sekretar 

Udruæewa univerzitetski obrazovanih æena i sekretar Udruæewa 

prijateqa umetnosti “Cvijeta Zuzoriñ” u Beogradu. 

Putovala je u Francusku, Englesku, Italiju, Nemaåku, Austriju, Bugarsku, 

Gråku, radi kulturnog usavrãavawa ili odmora. 

Deda po majci Ivanke Deroko bio je Manojlo Klidis, poreklom iz gråke 

Makedonije, bogati industrijalac, jedan od osnivaåa Narodne banke, 

radikal, vladin poslanik, mason. Otac joj je bio Milivoje Pavloviñ 

inæewer. 

Na adresu Topliåin venac br. 6, u porodiånu kuñu Ivanke Deroko wih 

dvoje su se uselili 1941. godine. 

Kasnije, ta adresa je postala znaåajan toponim Beograda, kao jedan od wegovih 

specifiånih kulturnih klubova. Tu su se, kao prijateqi braånog 

para Deroko, okupqale mnoge liånosti od nezaobilaznog nauånog ili 

umetniåkog integriteta. Razgovaralo se o raznim aktuelnim nauånim 

i kulturnim temama, ali kako je jednom rekao Deroko “bez politike i 

politizirawa”. 

Duge, duhovno i socijalno bogate æivote, Ivanke i Aleksandra Deroka, 

karakterisao je meœusobni sklad, kakav åesto odlikuje brakove bez potomstva. 

Ivanka i Aleksandar Deroko sa 

porodicom na dan venåawa. 

26

Aleksandar Deroko preminuo je 30. novembra 1988., a wegova Ivanka åetiri 

godine kasnije u Beogradu. 

Sahraweni su na Novom grobqu u Beogradu. 

ANDRIÑ, Nadeæda 

5. Branimir Ñosiñ u pismima i dokumentima / Nadeæda Andriñ. 

– Beograd : Muzej grada Beograda, 1973. – 377 str. 

II-17602 

Ivanka je bila koleginica i oko pet godina veoma bliska prijateqica potoweg 

pisca Branimira Ñosiña åiji kwiæevni rad je pomno pratila, a svojim 

sugestijama pre objavqivawa, moæda ponekad i usmeravala. 

Iz wene prepiske sa Ñosiñem vidi se da se poznavala i sretala sa Jaãom 

Prodanoviñem, Milanom Rakiñem, Markom Maletinom, Vladimirom 

Ñoroviñem, Qubinkom Bobiñ i åitavom plejadom tada znaåajnih liånosti 

Prestonice. 

Juni 1984. god. 

“O mojoj Ivanki (inaåe zvaniåno “braånom drugu”) – sve samo najlepãe. Da 

nije bilo we... ne bi ni mene bilo... Nedavno smo slavili pedeset godina 

braka. Reãili smo bili da se venåamo posle viãe godina jednog proverenog 

prijateqstva. Mislim da za brak nije dovoqna samo qubav. Samo pravo 

prijateqstvo moæe da nadvlada sve prepreke i sva iskuãewa neizbeæna u 

svakome braku. U mome sluåaju tako je i bilo.” 

Kako nisu imali naslednike, Derokovi su svoj stan za æivota prodali. 

Kupio ga je, kao poãtovalac kuñe, gospodin Aleksandar Dimitrijeviñ, sa 

svim nameãtajem i predmetima u wemu. Do danas, porodica Dimitrijeviñ je 

saåuvala u velikoj meri autentiånost starog ambijenta, u ãta smo se i liåno 

uverili kada smo od wih pozajmili slike za ovu izloæbu. 

Qubaznoãñu g. Dimitrijeviña imali smo prilike da vidimo posledwe 

Derokovo pismo iz bolnice upuñeno supruzi Ivanki. 

“Najdraæa, o tako je to bilo, hvala Bogu i viãe od 50 godina. Ti si uvek bila 

perfektna, ja sam greãio ali samo malo, oprosti i nikada nije remetilo 

celinu – moju veliku sreñu. Hvala ti na svemu neizmerno. Ali priroda i Bog su 

rekli da svemu mora doñi kraj. Evo taj moj kraj je doãao, oseñam i nesmem da se 

tuæim. Pogledaj, svi oko mene odavno su veñ otiãli. 94 godina zbiqa sreñnog 

æivota i preko 50 godina zbiqa sreñnog braka. Zbiqa se moramo pomiriti i 

biti sreñni za sve ãta je i kako bilo. Sad samo da tebi joã da duæeg æivota i 

sreñe...” 

27

Druæewe sa Rastkom 

Aleksandar Deroko je 1919. godine upoznao Rastka Petroviña. Tada steåeno 

duhovno prijateqstvo, sudbinski i suãtinski se na razliåite 

naåine provlaåilo kroz åitav wegov æivot. 

Svoje drugovawe zapoåeli su putujuñi i obilazeñi po Srbiji naãe crkve 

i manastire. Zajedniåko divqewe za srpsku sredwovekovnu umetnost 

tada ih je zauvek povezalo. Ta tema, za Deroka je ostala jedno od wegovih 

dominantnih profesionalnih interesovawa. 

O wihovim putovawima meœutim, Deroko na jednom mestu kaæe “Iãli 

smo po tim manastirima ne samo zbog wih nego i zbog svega sliånog 

ovome ãto smo doæivqavali. Tu je Rastko vaqda i izmislio onaj moto: 

“Mi ne stvaramo nikakvu umetnost, mi samo doæivqavamo velike ekstaze”, 

ili neãto sliåno i derao se s kowa promuklo: “Mais les vrais voyageurs 

sont ceux-là seuls qui partent pour partir... de leur fatalité jamais ils ne 

s’écartent... ” (“Istinski putnici su oni koji poœu da bi otiãli,.... od 

svoje kobi nikad se ne udaqe ....”) 

Petrova crkva u Rasu, 1920. 

tuã, olovka, bela tempera, 

346 × 240 mm 


PETROVIÑ, Rastko 

6. Otkrovewe / Rastko Petroviñ. – Beograd : Osloboœewe, 1922. – 53 

str. ; ilustr. 

Naslovni list i lik piãåev rezao u drvetu Milo Milunoviñ. Ostale 

drvoreze radili Rastko Petroviñ i Aleksandar Deroko. Delo je 

otisnuto na luksuznoj hartiji u 400 numerisanih primeraka od kojih 

prvih petnaest sa originalnim potpisom piãåevim. Ovaj primerak 

nosi br. 118 

K-348 

Kako kaæe Deroko, Rastko mu je dozvolio da kao ilustracije objavi svoja dva 

mala drvoreza Majka s detetom i Eskim u wegovoj kwizi pesama Otkrovewe 

1922. godine. 

Raœawe Venere (sa crteæom 

Rastka Petroviña), 1981. 

kolaæ od dva crteæa raœena tuãem i 

olovkom, 450 × 630 mm 

iz zbrike SANU, inv. br. 878 

O trajnom umetniåkom proæimawu dvojice intelektualaca svedoåi crteæ 

A. Deroka Raœawe Venere iz 1981. god. na koji je on nalepio Rastkov crteæ 

krajputaãa iz 20-tih godina. 

28

U vreme studijskog boravka 1926. god. u Parizu Deroko je uz Rastka Petroviña 

upoznao ãiroki krug zanimqivih qudi iz sveta kulture i umetnosti. 

Sa mnogima je ostao u prijateqskim odnosima i kasnije kao na primer sa 

Savom Ãumanoviñem (na slici) i Pikasom. 

7. Afrika / Rastko Petroviñ. – Beograd : Geca Kon, 1930. – 223 str. ; sa 

jednom putopisnom kartom od Aleksandra Deroka 

PB 12 -31 

“Ãto se tiåe geografske karte Afrike, skicirali smo je zajedno po wegovom 

priåawu pa je tako ispala izvrnuta prema onom konvencionalnom da je sever 

gore a jug dole. Gore smo stavili sazveæœe juænog krsta (“pobodenog u horizont 

talasa”), a odatle gore smo poåeli avanturu putovawa a zavrãili je na kraju, 

dole. Inaåe, razni moji crteãåiñi i sliåice uz wegove stvari su bila pre 

svega mala svedoåanstva jednog prijateqstva.” A. Deroko 

8. Les gens parlent (fragment) / Rastko Petroviñ // Relations. – No. 5/6, 

spring/summer, new series (1982), Str. 74–86 

Å 15 -376 

29

Ivanka Pavloviñ, kasnije Deroko, prevela je 1933. godine na francuski jezik 

Rastkov tekst Qudi govore. 

Kada je o tom prevodu reå, zanimqivo je ono ãto Deroko u svom Jeroplanu, 

govoreñi o Rastku kaæe. Naime, on se seña da su u Rastkov æivot toga vremena 

uãle tri devojke, “dve kao prolazne qubavi i jedna treña veoma ozbiqna. 

Ceo jedan deo æivota wegovog zatim je bio ispuwen wome. Ona je i u mnogim 

stihovima wegovim, ona je i u Danu ãestom, åitavim baã svojim reåenicama.... 

a prevela mu je na francuski i Qudi govore.. Dugo su wih dvoje bili 

nerazdvojni i sve je to tako trajalo viãe godina, meœutim, Rastko je do kraja 

ipak ostao neoæewen.” 

Po venåawu Ivanke i Aleksandra Deroka, Rastko je 1935. god. otiãao u 

Ameriku. 

Rastko Petroviñ i Ivanka 

Pavloviñ (docnije Deroko). 

Rastko Petroviñ je umro 1949. godine u Vaãingtonu. 

Uz veliko Derokovo insistirawe i trud Petroviñevi posmrtni ostaci su 

preneseni na beogradsko Novo grobqe 1985. godine. 

30

ARHITEKTURA 

U jednom intervjuu Aleksandar Deroko kaæe: “Opredelio sam se nekako 

za arhitekturu jer mi je umetniåka strana wena bila privlaånija nego 

recimo pravo ili medicina ili ãta drugo za docniji poziv.” 

Tako je, na najprirodniji naåin, po principu interesovawa za “temu”, 

napravio izbor åime bi se primarno u buduñnosti bavio. A zatim, smisao 

za crtawe, nasleœen verovatno od dede Jovana Deroka, filatelistiåka 

preciznost i sistematiånost nasleœena od oca, izrazita liåna erudicija 

i briqantan kreativni potencijal napravili su taj zadivqujuñi 

koloplet - od jednog åoveka, inæewera arhitekture - stvorena je åitava 

“ekipa” izuzetnih struåwaka ãirokog radijusa i komplementarnih interesovawa. 

Raskoãan i harmoniåan sliv po imenu Aleksandar Deroko 

u kome je svaka pritoka bila bujica, u sebi je objedinio istoriåara 

arhitekture, istraæivaåa i zaãtitnika graditeqskog nasleœa i svakako, 

talentovanog projektanta prepoznatqivog rukopisa. 

Ma kako da su ãiroka sva ova nabrojana podruåja i wihove obale su bile 

razuœene. Ogromna stvaralaåka snaga koju Deroko u sebi nije sputavao, 

uvek je tragala za novim poqima na kojima bi gasila svoju duhovnu æeœ, 

noãena straãñu qudske, nauåne i intelektualne radoznalosti. 

Istorija arhitekture 

Qubav prema vrednostima sredwovekovne srpske arhitekture i oduãevqewe 

åednom lepotom svega ãto je stvoreno i ãto se stvara na naãem 

selu, viãe od trideset godina dræali su profesora Deroka u snazi da 

neumorno istraæuje srpsko arhitektonsko nasleœe. Time je on postao 

jedan od najzasluænijih ãto je kod nas istorija arhitekture krajem 19. 

i poåetkom 20. veka utemeqena kao moderna nauåna disciplina koja je 

dræala korak sa savremenim tokovima evropske nauke i kulture. 

Teæiãte svojih interesovawa u istoriji arhitekture stavio je na prouåavawe 

arhitekture sredweg veka i na prikupqawe materijala koji bi 

pokazao razvoj naãeg narodnog neimarstva. Ali, da bi se studentima 

31

i javnosti predstavio istorijski kontinuitet u razvoju arhitekture, 

Aleksandar Deroko je istraæivao i poåetke arhitektonskog stvaralaãtva 

celoga sveta; Egipta, Vavilona, Gråke i Rima. Tako je nastala i Arhitektura 

starog veka, istorijski pregled bogat i slikama i crteæima 

ali i teorijskim uopãtavawima proizaãlim iz saznawa sticanih na 

terenu i iz prouåavawa bogate istorijske i antropogeografske graœe 

Pre svega zato ãto predstavqaju i verbalni i vizuelni destilat marqivog 

dugogodiãweg istraæivawa, wegove istorijske studije iz arhitekture 

i danas se citiraju i åine nezaobilaznu literaturu svim ozbiqnim 

istraæivaåima na tom poqu. 

DEROKO, Aleksandar 

9. Arhitektura starog veka / A. Deroko. – Beograd : Nauåna kwiga, 

1962. – 296 str. 

(Pozajmqeno iz Biblioteke Arhitektonskog fakulteta) 

Antiåka i sredwovekovna arhitektura 

Samo åovek koji je mogao istinski da doæivi lepotu naãe sredwovekovne 

arhitekture i koji je posedovao autentiåno umetniåko oseñawe i 

ãiroko znawe o istoriji civilizacije i qudske misli, za sobom je u toj 

oblasti mogao da ostavi tako kapitalno delo, kakvo åesto nisu kadre da 

ostvare ni åitave institucije. 

Za naãu arhitekturu sredweg veka Aleksandar Deroko je poåeo da se interesuje 

joã kao student, uz svog velikog prijateqa iz mladosti, Rastka 

Petroviña. Zahvaqujuñi tadaãwim, za mladost izazovnim, åesto napornim 

i riziånim tragawima, u naãu nauånu javnost stizala su nova 

i katkad prva saznawa o pojedinim veoma znaåajnim spomenicima srpske 

arhitekture – spomenicima Staroga Rasa, srpskim spomenicima u 

okolini Skadra, na Kosovu ili na “svetim vodama Lima”. 

U okviru izuåavawa sredwovekovne arhitekture, wegova interesovawa 

su se granala u dva osnovna pravca; s jedne strane bila su fokusirana na 

monumentalnu arhitekturu (crkve i manastire kao paradigme zlatnog 

doba srpske arhitekture) a sa druge, na gradove i utvrœewa u åije postojawe 

i osobenosti se åesto uveravao tek na terenu, istraæujuñi sa arheolozima. 

Monumentalna arhitektura 

32 

“Impozantnost siluete spoqaãwosti, postignuta saæetim, krupnim 

i mirnim modelisawem proste nerazbijene mase – i jedinstven prostor 

unutraãwosti, koji obrazuje skladna i prostrana, pregledna i dobro osvetqena 

ãupqina”, to su dva osnovna uslova koji po Aleksandru Deroku 

obezbeœuju nekoj graœevini monumentalnost. Ta monumentalnost prisutna 

u graœewu nekih spomenika sredwovekovne Srbije budila je wegovu 

paæwu. 

Iz neposrednih istraæivawa na terenu, zapoåetih joã dvadesetih godina 

proãloga veka, mnogih studija, prouåavawa istorijske i druge 

literature, u godinama posle Drugog svetskog rata, proizaãlo je kapitalno 

delo Aleksandra Deroka o monumentalnoj i dekorativnoj arhitekturi 

sredwovekovne Srbije. Bogato objaãwewima, planovima, slikama,

crteæima fasada, portala, prozora i stilskih elemenata, ono se odlikuje 

i briqantnim ocenama arhitektonsko umetniåkih vrednosti stila 

i estetskog izraza ove arhitekture i bez sumwe ñe ostati jedna od najpotpunijih 

istorija arhitekture sredwovekovne Srbije, znaåajna ne samo za 

arhitekte, nego i za arheologe, etnologe i istoriåare umetnosti. 

Putovawa na Svetu Goru, zapoåeta kada je imao veñ punih ãezdeset godina, 

nisu se mnogo razlikovala od mladalaåkih obilazaka crkava i manastira 

po zabitima Srbije i Makedonije. Negdaãwa strast i oduãevqewe 

bqesnuli su pred æivim muzejom istorije, pred riznicom arhitekture, 

istorijskih dokumenata i umetniåkih predmeta za koje je sam govorio 

da su jedna od najnezaboravnijih senzacija u æivotu. Ponovo peãke ili 

na mazgi, obilazio je i prouåavao drevne spomenike kulture na ovom 

poluostrvu, ali i popravqao ili pravio svojim vrednim i veãtim rukama 

mnoge predmete potrebne u svakodnevnom æivotu monaha. Iza tih 

putovawa, kao svetao trag, ostali su i mnogi likovni zapisi i svakako 

wegova kwiga o Svetoj Gori, joã jedno grandiozno delo naãe monumentalne 

arhitekture, napisano æivim jezikom, nadahnutim istinski 

snaænim doæivqajem. 

Sa svojim bliskim saradnikom i prijateqem prof. Slobodanom Nenadoviñem, 

u tom periodu je uradio i dragocenu studiju o konacima manastira 

Hilandara. 


10. Tri manastira sredwovekovnoga Rasa / A. Deroko // Misao. – kw. 

10, sv. 6 (16. novembar 1922), Str. 1673–1686 

Å-287 

11. Eksonarteksi Æiåe i Sopoñana / A. Deroko // Pokret. – god. 1, br. 

15 (10. maja 1924), Str. 244–245 

Å-36 

12. Jedna poseta vizantijskome Carigradu / A. Deroko // Pokret. – 

god. 1, br. 17, 18 (31. maj 1924), Str. 286–292 

Å-36 

13. Skulptura Matere Boæje u Sokolici / A. Deroko // Pokret. – god. 

1, br. 8 (22. mart 1924), Str. 119–121 

Å-36 

33

Otkrivawe ove skulpture, nedavno prikazane naãoj javnosti u Narodnom 

muzeju u Beogradu, pripisuje se Rastku Petroviñu. Kako se vidi, Deroko je o woj 

pisao 1924. g. u åasopisu Pokret. Verovatno je to jedan od truvea proizaãlih 

iz zajedniåkih istraæivawa ove dvojice prijateqa i saradnika. 

Nakon velikog broja objavqenih tekstova u struånoj periodici, Deroko je 

postao saradnik dnevnih listova Vreme i Politika. U to vreme to je bio naåin 

da se populariãe nauånoistraæivaåki rad, ali i naãe kulturno nasleœe koje 

je predoåavano najãiroj åitalaåkoj publici. 

Neposrednost kazivawa, jasan i saæet opis, logiåna opaæawa, crteæi 

obeleæeni detaqima, sve je to bio Derokov prepoznatqiv stil usmeren ka tome 

da åitaocu olakãa pristup i ka komplikovanijim temama. 

14. Pre tolikih stoleña /Aleksandar Deroko // Vreme. – 6,7,8. januar 

1926, Str. 8 

VIII-382 

Derokov ålanak u Politici povodom Drugog kongresa vizantologa 1927. godine u Beogradu, 

obiqem informacija i studioznoãñu, uticao je na mnoge docnije radove wegovih kolega. 

Kasnije, Deroko je uåestvovao i na Vizantoloãkim kongresima: 1953. god. u Carigradu, 1958. 

u Minhenu i 1966. u Oksfordu. 

34 

15. Izloæbe naãih vizantiskih umetniåkih dela /A. Deroko // Politika. 

– br. 6812, god. 24, (12. april 1927), Str. 3 

VII-431 

16. Niski transept nemawiñske bazilike / Aleksandar Deroko // 

Srpski kwiæevni glasnik. – kw. 24, n.s. (avgust, 1928), Str. 615–618 

Å-293 

17. Zlatno doba stare srpske arhitekture / Aleksandar Deroko // Raãka. 

– god. 1 (1929), Str. 20–27 

Å-209

18. Monumentalna arhitektura Nemawiñska / Aleksandar Deroko. – 

Aleksandar Deroko // Vreme. – 6,7,8,9. januar 1929., Str. 23 

VIII-382 

19. Nemawina crkva Svete Bogorodice u Bistrici / Aleksandar Deroko 

// Glasnik Skopskog nauånog druãtva. – kw. 5, Odeqewe druãtvenih 

nauka 2 (1929), Str. 305–308 

Å-35 

20. Srpski spomenici u okolini Skadra / Aleksandar Deroko // 

Srpski kwiæevni glasnik. – kw. 28, n.s. (septembar-decembar 1929), 

Str. 32–35 

Å-293 

21. U Bodinovoj prestonici / Aleksandar Deroko // Starinar. – 3. serija, 

kw. 5 (za 1928, 1929 i 1930), Str. 128–151 

Å-216 

22. Kosti srpskih kraqeva u muqu Bojane / Aleksandar Deroko // Vreme. 

– god.10, br.2911 (2. februar 1930), Str. 1 

VIII-382 

23. Crkva Sv. Apostola Petra u Bijelome Poqu / Aleksandar Deroko // 

Glasnik Skopskog nauånog druãtva. – kw. 7,8, Odeqewe druãtvenih 

nauka, 3,4 (1930), Str. 141–146 

Å-35 

24. Visoki Deåani / Aleksandar Deroko // Vardar kalendar. – Beograd : 

Kolo srpskih sestara, 1931. – str. 81–84 

Ig-26 

25. Na svetim vodama Lima / Aleksandar Deroko // Glasnik Skopskog 

nauånog druãtva. – kw. 11, Odeqewe druãtvenih nauka 5 (1932), 

Str. 121–136 

Å-35 

26. Stara Jugoslovenska umetnost / A. Derok // Vojni vesnik. – god. 12, 

br. 10 (oktobar 1932), Str. 323–324 

Å-844 

27. Crkva sv. Gjorgja u Podgorici / Aleksandar Derocco // Narodna starina. 

– knj. 11 (1932), Str. 208–211 

Å 1 -44 

28. Crkva manastira Deåana / Aleksandar Deroko // Glasnik Skopskog 


Str. 135–146 

Å-35 

29. Nekoliko crkvica primorskog tipa / Aleksandar Deroko. – Glasnik 

Skopskog nauånog druãtva, kw. 14, Odeqewe druãtvenih nauka 

(1935), Str. 213–216. 

Å-35 

30. Stare naãe tvrœave / Aleksandar Deroko // Umetniåki pregled. 

– 2 (novembar, 1937), Str. 39–41 

Å-437 

31. O estetskom kriterijumu u starom naãem neimarstvu / Aleksandar 

Deroko // XX vek. – god. 1, br. 1 (januar, 1938), Str. 13–17 

Å-445 

35

U periodu od 1930–1933. godine, Deroko je putovao u Italiju, Francusku, Gråku 

i Malu Aziju radi istraæivawa i prouåavawa stare umetnosti i kulture. 

Detaq iz kwige Monumentalna i 

dekorativna arhitektura 

32. Istok, zapad i mi / Aleksandar, Deroko // Umetniåki pregled. – 

13 (decembar, 1938), Str. 396–398 

Å-437 

33. “Umiqenije” u Starome Nagoriåinu / A. Deroko // Umetniåki pregled. 

– kw. 2 (1939), Str. 268–269 

Å-437 

Ovaj univerzitetski uybenik koji je doæiveo dva izdawa naiãao je na veoma 

dobar prijem u struånim krugovima. Akademik Vojislav Korañ o wemu kaæe: 

“Ova kwiga jasnije i taånije od svih drugih objavqenih dela govori i o 

metodu Aleksandra Deroka i o wegovom mestu u naãoj istoriji arhitekture i 

umetnosti. Svaki spomenik je predstavqen u pribliæno sliånoj meri teksta i 

crteæa, i to onoliko koliko je bilo potrebno da se shvati prvenstveno celina. 

Skupine su dobile saæete, ali u stilskom pogledu dovoqne okvire.” 

36 

34. Monumentalna i dekorativna arhitektura u sredwovekovnoj Srbiji 

/ A. Deroko. – Beograd : Nauåna kwiga, 1953. – 359 str. : ilustr. 

U-407a 

35. Majstori starog srpskog slikarstva / A.Deroko // Republika. – br. 

519 (11. oktobar 1955), Str. 4 

VII-24 

36. Izveãtaj o petnaestodnevnom nauånom putovawu po Juænoj Italiji 

/ S. Radojåiñ, A. Deroko // Glasnik SAN. – kw. 9, sv. 3 (juli-septembar 

1957), Str. 296–298 

PÅ-I/5 

37. Spomenici arhitekture IX–XVIII veka u Jugoslaviji / A. Deroko. 

– Beograd : Graœevinska kwiga, 1964. – 264 str. ; ilustr. 

III-414

Izdavaåka kuña Turistiåka ãtampa koja ñe biti jedan od ekskluzivnijih 

izdavaåa Derokovih kwiga, 1967. godine je objavila wegovo delo Sa starim 

neimarima. Pored obiqa informacija ovde nalazimo i detaqnu kartu 

sredwovekovnih manastira u åije likovno reãewe je Deroko uneo duh onoga 

vremena. 

38. Sa starim neimarima : sredwovekovni manastiri u Srbiji, Crnoj 

Gori i Makedoniji / Aleksandar Deroko. – Beograd : Turistiåka ãtampa, 

1967. – 145 str. : ilustr. 

III-1112 

Karta sredwovekovnih manastira 

u Srbiji (detaq) 

Buduñi nadahnut arhitekturom Hilandara, Deroko je zajedno sa prof. dr 

Slobodanom Nenadoviñem napisao studije Iz naãe materijalne proãlosti i 

Konaci manastira Hilandara. 

Gradovi i utvrœewa 

Veliki period svoga æivota Aleksandar Deroko je posvetio i sistematskom 

izuåavawu naãih sredwovekovnih gradova. Za taj posao trebalo je 

osvojiti teãko pristupaåne terene Ostrvice, Koznika, Jelaåe, Zveåana, 

Sokolca, Golupca. Trebalo je obaviti snimawa skromnom tehnikom, bez 

instrumenata i u teãkim uslovima, åesto se probijajuñi kroz æbuwe do 

zidova zapretenih ruãevinama. Trebalo je na osnovu snimaka, arhitektonskih 

skica i pisanih podataka o gradovima, stvoriti dinamiånu 

sliku o prilikama i æivotu u wima. 

37

Sve ãto je trebalo, bilo je uraœeno. Delo profesora Aleksandra Deroka 

Sredwovekovni gradovi u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji, prvi je i jedini 

pregled naãih sredwovekovnih utvrœenih gradova u kome sreñemo 

i istorijska kazivawa i zapise sa ilustracijama – crteæima oruæja 

(strela, maåeva, ãtitova), ratnika (sa fresaka) i celokupnog æivota 

tadaãwih gradova. 

Dosledan kao nauånik u utvrœivawu åiwenica, on je mogao da saåini 

takvu rekonstrukciju koja dubinom i rasponom autentiåno svedoåi o 

vremenu koje tumaåi. 


39. Sredwovekovni gradovi u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji / A. 

Deroko. – Beograd : Prosveta, 1950. – 214 str. , 1 karta : ilustr. 

Z-714 

40. Srednjovekovni gradovi u Srbiji / Aleksandar Deroko. – Beograd : Narodni 

univerzitet, 1951. – 14 str. – (Biblioteka Kolaråevog narodnog univerziteta 

; br. 5) 

J-944 

Ovaj opãti pregled sredwovekovnih gradova duæ jugoslovenske obale Dunava 

ima za ciq da åitaocu-putniku omoguñi da u tim spomenicima ne vidi 

samo arheoloãke lokalitete, nego i æiva mesta u kojima je istorija utkana u 

aktuelno vreme. 

Lepoti ove kwige doprinosi åitav niz originalnih Derokovih inicijala 

kojima poåiwu imena gradova koji se u daqem tekstu opisuju. Wihov likovni 

jezik nagoveãtava atmosferu i duh starih vremena. 

38

41. Sredwovekovni gradovi na Dunavu / A. Deroko. – Beograd : Turistiåka 

ãtampa, 1964. – 115 str. : ilustr. 

I-2618 

42. Reå-dve o sredwovekovnim gradovima / Aleksandar Deroko // Sredwovekovni 

gradovi u Srbiji / Ivan Zdravkoviñ. – Beograd : Turistiåka 

ãtampa, 1970. – Str. 5–9 

II-10823 

43. Sredwovekovni grad Skopqe / A. Deroko ; Konaci Manastira 

Hilandara / Aleksandar Deroko ; Slobodan Nenadoviñ. – Beograd : 

SANU, 1971. – 39 str. : ilustr. 

III-1867 

Narodno neimarstvo i etnologija 

Dok je istraæivawe spomenika sredweg veka imalo tradiciju koju je bilo 

moguñe slediti, prouåavawe tradicionalnog narodnog graditeqstva 

bio je pionirski poduhvat ne samo u naãoj, veñ i u evropskoj nauci. Vrednosti 

ove naãe arhitekture – narodne, folklorne - Aleksandar Deroko 

je poåeo da otkriva rano i postupno. Neposredno, na izvoru, duæ Lima, 

u selima Sanyaka, u Æabqaku, gradovima Srbije i Makedonije, na Primorju, 

susretao je i crtao kolibe i kuñe nad ogwiãtem, nakrivqene erkere, 

tehniåke detaqe, kquåaonice od drveta ali i delove pokuñstva, alata... 

Zapisivao je, istraæivao i uåio, sve ãto je obeleæje te arhitekture. 

Poput Vuka Karayiña tragao je za spomenicima lutajuñi po bespuñima 

kadãto na kowu a åeãñe peãice, veruñi se po liticama i kozjim stazama 

do nepristupaånih ruãevina i tako dolazio do izvorne graœe za daqa 

nauåna istraæivawa. 

Kapitalna istorijska graœa i detaqna valorizacija naãeg narodnog graditeqstva 

nataloæena je u bogatoj duhovnoj riznici Aleksandra Deroka. 

Taj dragoceni materijal najpre predstavqan u åasopisima i zbornicima 

kao i na mnogim kongresima, krunisan je monumentalnim delom u dva 

toma pod nazivom Narodno neimarstvo. To delo predstavqa jedinstvenu 

i najpotpuniju studiju o narodnoj arhitekturi u naãoj zemqi koja nas 

uvodi u naãe graditeqsko umeñe kroz dunœerske tajne, tipove dimwaka, 

doksata, prozora, brava, enterijer. 

Povezujuñi ova prouåavawa sa antropogeografskim i socioloãkim i 

praveñi paralele sa sliånim arhitekturama izvan naãe zemqe, postavio 

je najãire okvire za prouåavawe naãe narodne arhitekture i wenih 

regionalnih osobenosti. 

Rad profesora Deroka na ovom poqu moæe se porediti sa radom najveñih 

istraæivaåa i sakupqaåa narodnog blaga u drugim oblastima stvaralaãtva. 

Malo je naroda koji imaju takvu arhitekturu govorio je profesor 

Deroko, a znalci kaæu – malo je naroda koji su imali takve istraæivaåe, 

koji su pregalaåkim radom dali sliåan doprinos svojoj kulturi. 


44. Narodno neimarstvo (balkon-klupa i ograda-klupa u Raãkom 

kraju) / Aleksandar Deroko // Glasnik Skopskog nauånog druãtva. 

– kw. 13, Odeqewe druãtvenih nauka 7 (1934), Str. 185–188 

Å-35 

39

Dolina Lima s detaqima 

profane arhitekture. 

Kada prikazuje dela narodnog graditeqstva Deroko koristi osoben naåin 

kazivawa: tekst i crteæ iz wegovih radova o sredwovekovnoj arhitekturi 

zamenili su mesta. Crteæ je postao osnovni vid kazivawa, a reå ilustracija 

crteæa, bilo da se radi o legendama za celine ili reåima koje se odnose na 

detaqe. Wegov prilaz narodnom graditeqstvu veoma je ãirok. Deroka ne 

zanima samo kuña, veñ takoœe sve ono ãto je podreœeno kuñi: zgrade niæe 

vrednosti, alatke i drugi predmeti dnevne upotrebe, do ukrasa, u kome je 

usmerewe graditeqa najåeãñe sliåno modernoj umetniåkoj apstrakciji. 

40 

45. Naãa folklorna arhitektura : Brvnara u Raãkome kraju / A. Deroko. 

– Beograd : Ãtamparija Drag. Gregoriña, 1935. – Str. 7. 

P.o.: Godiãwak Tehniåkog fakulteta Univerziteta u Beogradu ; 1935. 

Z-385 

46. Naãa folklorna arhitektura (slamwaåa, dubirog, krivaåa itd.) 

/ A. Deroko // Godiãwak Tehniåkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. 

– Beograd : Ãtamparija Drag. Gregoriña, 1936–1937. – Str. 15–18 

Z-385

Dve zbirke crteæa Narodno neimarstvo I i II objavqene su 1939. i 1940. god. 

kao rezultat viãegodiãweg objavqivawa u periodici na ovu temu (Glasnik 

Skopskog nauånog druãtva, Godiãwak Tehniåkog fakulteta u Beogradu). 

Lepotu crteæa prati i visok estetski nivo opreme ovih zbirki. Ãtampane 

su na finom papiru, u formi umetniåkih mapa, prvi deo sepijom, a drugi 

orah-zelenom bojom, dok je paginacija crvena. 

47. Narodno neimarstvo / A. Deroko. – 2 kw. – Beograd : Institut za 

narodnu umetnost Beogradskog univerziteta. 

kw. 1.: 1939, 20 tabli; 

kw. 2.: 1940, 20 tabli. 

U-74a 

48. Naãa folklorna arhitektura / Aleksandar Deroko // Umetniåki 

pregled. – 1,2 (januar, februar 1940), Str. 72–79 

Å-437 

49. Kapci na prozorima i ñepencima / A. Deroko // Glasnik Skopskog 


Str. 119–122 

Å-35 

50. Sa stare beogradske Jalije / Aleksandar Deroko // Zbornik Filozofskog 

fakulteta. – Beograd : Nauåna kwiga, 1948. – kw. 1. – Str. 

309–341 ; ilustr. 

Å-279 

51. O estetici narodnog neimarstva / Aleksandar Deroko // Umetnost. – 1 

(1949), Str. 49–51 

Å 1 -443 

“Bunar u dvoriãtu sv. Spasa u 

Skopqu”. 

Svoja etnoloãka istraæivawa Deroko je objavqivao u periodici: u Zborniku 

Filozofskog fakulteta, Glasniku etnografskog instituta SAN, Zborniku 

etnografskog muzeja. 

Jedna vodenica sa Dunava. 

41

Umivaonik ili rukomija. 

52. Pokuñanstvo u staroj srpskoj seqaåkoj kuñi / Aleksandar Deroko 

// Zbornik radova Arhitektonskog fakulteta. – Beograd : Nauåna 

kwiga, 1951–1952. – Str. 51–63 

(Pozajmqeno iz Biblioteke Arhitektonskog fakulteta) 

53. Jedan naslon u Podunavqu / Aleksandar Deroko // Glasnik Etnografskog 

instituta SAN. – kw. 1, sv. 1–2 (1952), Str. 503–505 

PÅ-II/26 

54. Glave dimwaka u naãoj narodnoj arhitekturi / Aleksandar Deroko 

// Zbornik Etnografskog muzeja u Beogradu: 1901–1951. – Beograd : 

Nauåna kwiga, 1953. – Str. 32–38 

G-428 

55. Stara varoãka kuña u Srbiji, Kosmetu i Makedoniji, u poreœewu 

sa kuñom u Solunu, Carigradu i u Maloj Aziji / Aleksandar Deroko 

// Glasnik Etnografskog instituta Srpske akademije nauka, kw 2–3 

(1953–1954), Str. 407–412, 4 fotografije 

PÅ-II/26 

56. Lepota naãe seqaåke kuñe / A. Deroko // Jutro. – br. 10 (1954), Str. 

12–14 

Å-284 

57. Neki spomenici iz srpskog vremena u Serezu i okolini / Aleksandar 

Deroko // Spomenik. – 106, Odeqewe druãtvenih nauka, Nova 

serija, 8 (1956), Str. 61–66, [8] tabli 

PÅ-II/5 

58. Koreni stare narodne arhitekture u Bosni i Hercegovini / Aleksandar 

Deroko // Korijen. – 5–6–7 (1958), Str. 99–104 

Å 1 -573 

59. Najstarije sredwovekovno vatreno oruæje u naãoj zemqi / A. 

Deroko // Glasnik SANU. – kw. 12, sv. 2 (juli-decembar 1960), Str. 

208–213 

PÅ-I/5 

Deroko je 1960. god. imao saopãtewe na Kongresu za etnografiju i 

antropologiju u Parizu, uåestvovao je na 3. meœunarodnom kongresu za vojnu 

istoriju u Londonu i Edinburgu 1963, i na 7. meœunarodnom kongresu za 

etnografske i antropoloãke nauke, u Moskvi, 1964. god. 

Dimwak od ñeramide 

na Kosmetu. 

42 

60. Izveãtaj o uåestvovawu na 6. internacionalnom kongresu za etnografske 

i antropoloãke nauke u Parizu ; odræanom od 30. jula do 

6. avgusta 1960. / A. Deroko // Glasnik SANU. – kw. 12, sv. 2 (juli-decembar 

1960), Str. 255 

PÅ-I/5 

61. Najstarije vatreno oruæje u sredwovekovnoj Srbiji / Aleksandar 

Deroko // Glas SANU. – 246, Odeqewe druãtvenih nauka, kw. 9 (1961), 

Str. 15–40 

PÅ-I/3 

62. Iz sredwovekovne materijalne kulture / A. Deroko // Glasnik 

SANU. – kw. 13, sv. 2, (juli-decembar 1961), Str. 104–107 

PÅ-I/5

63. Izveãtaj o uåeãñu na 3. meœunarodnom kongresu za vojnu istoriju, 

u Londonu i Edinburgu od 20. do 30. aprila 1963. god. / Aleksandar Deroko 

// Glasnik SANU. – kw. 15, sv. 1 (januar-juni 1963), Str. 71–72 

PÅ-I/5 

64. Iz materijalne kulture proãlosti : etnografske beleãke / Aleksandar 

Deroko ; urednik Viktor Novak. – Beograd : Nauåno delo, 

1963. – 54 str. , [13] str. tabli : ilustr. – (Spomenik SANU ; 112 ; Odeqewe 

druãtvenih nauka ; Nova serija ; 14) 

III-280 

65. Folklorna arhitektura u Jugoslaviji / A. Deroko. – Beograd : 

Nauåna kwiga, 1964. – 91 str., [8] str. tabli : ilustr. 

III-401a 

66. Izveãtaj o uåeãñu na 7. meœunarodnom kongresu za etnografske 

i antropoloãke nauke, u Moskvi, u avgustu 1964. god. / Aleksandar 


210–211 

PÅ-I/5 

Svoj dugogodiãwi rad na pronalaæewu i otkrivawu narodne arhitekture, 

wene originalnosti, specifiånosti izraza i stila, “posmatranoj” kako sam 

kaæe u uvodu “kao umetnost, a ne samo kao veãtinu graœewa” objavio je u kwizi 

Narodno neimarstvo, izaãloj u dva toma (Selo i Varoã) 1968. godine. 

67. Narodno neimarstvo I, II / Aleksandar Deroko ; urednik Viktor 

Novak. – 2 kw. – Beograd : SANU, 1968. – 276 str. : ilustr. – (Spomenik 

118 ; Odeqewe druãtvenih nauka ; Nova serija ; 20) 

III-1321 

43

Istraæivawe i zaãtita graditeqskog nasleœa 

Zasluge Aleksandra Deroka u zaãtiti graditeqskog nasleœa nisu znaåajne 

samo u neposrednom radu na spomenicima nego pre svega u podsticawu 

wihovih istraæivawa i u usmeravawu ka wihovoj revitalizaciji. 

Referatima na savetovawima konzervatora Jugoslavije, zalagao se 

za zaãtitu naãih zanemarenih sredwovekovnih gradova i spomenika 

narodne arhitekture, istiåuñi da za ovu oblast rada, arhitekti moraju 

sticati dopunska znawa iz arheologije ili etnologije i istorije i da 

moraju biti nauåno usmereni. 

Trud na oåuvawu graditeqske baãtine zapoåeo je dvadesetih godina kada 

je obilazeñi naãe sredwovekovne spomenike beleæio podatke o nekim 

starim zdawima ili tragovima tih zdawa i wihovom teãkom stawu. Te 

beleãke za izvesne spomenike sadræe prve potpunije arhitektonske 

analize i prve tehniåke crteæe. Takav je sluåaj sa skupinom sakralnih 

graœevina oko Skadarskog jezera, u dolini Lima. 

Uz arh. Peru Popoviña, joã kao mlad asistent Arhitektonskog fakulteta, 

sticao je prva iskustva na restauraciji Œurœevih stupova, Mileãeve, 

Studenice, Æiåe, Sopoñana. 

Zajedno sa prof. Svetozarom Radojåiñem preduzeo je prva terenska ispitivawa 

Cariåinog grada i spomenika Jablanice i Puste Reke o åemu je 

docnije detaqno izveãtavao. Najobimniji terenski rad obavio je ipak 

na Smederevskoj tvrœavi, naroåito na Malom gradu, predlaæuñi sa 

arh. Ivanom Zdravkoviñem, mere wihove tehniåke zaãtite, koja obuhvata 

naåin konstruktivne sanacije najugroæenijih nagnutih tvrœavskih 

bedema. 

Iako je uåestvovao u arheoloãkim kampawama, Aleksandar Deroko je bio 

istraæivaå, ali ne i arheolog. Wega je privlaåilo graditeqsko delo 

kao stvaralaåki åin. Pristajao je da vidi krupne i bitne faze u celini 

jednog spomenika, ali ga arheoloãke preciznosti u wegovom viãevekovnom 

æivotu nisu zanimale. 

44 


68. Povodom jednoga S. O. S. apela joã od pre dvadeset godina / A. 

Deroko // Misao. – kw. 12, sv. 3 (1. juni 1923), Str. 838–842 

Å-287 

69. O zaãtiti starina / Aleksandar Deroko // Srpski kwiæevni glasnik. 

– kw.33, n.s. (maj-avgust, 1931), Str. 211–213 

Å-293 

70. Beogradska tvrœava kao park / Aleksandar Deroko // Srpski kwiæevni 

glasnik. – kw.33, n.s. (maj-avgust, 1931), Str. 307–309 

Å-293 

71. Jugoslovenski penteon – ili vaãariãte / Aleksandar Deroko // 

Srpski kwiæevni glasnik. – kw.33, n.s. (maj-avgust, 1931), Str. 386– 

388 

Å-293 

72. Bawska / Aleksandar Deroko // Starinar. – 3. serija, kw. 6. (1931), 

Str. 107–109 

Å-216

73. Katalog naãih arhitektonskih starina / Aleksandar Deroko // 

Srpski kwiæevni glasnik. – kw. 35, n.s. (januar-april 1932), Str. 

388–391 

Å-293 

Derokov crteæ crkve Manastira 

Moraåe. 

Svoje prve arheoloãko-restauratorske tekstove objavqivao je najviãe u 

åasopisu Starinar dok su u åasopisima Misao i Srpski kwiæevni glasnik 

izlazili tekstovi uglavnom popularnog karaktera vezani za apele za zaãtitu 

stare arhitekture. 

Iz tih ranih radova, zapaæawima i taånom ocenom konstruktivnih i 

stilskih obeleæja, izdvaja se Derokovo razmatrawe crkve manastira Moraåe. 

45

74. Moraåa / Aleksandar Deroko // Starinar. – 3. serija, kw. 7. (1932), 

Str. 9–14 

Å-216 

75. Crkva Sv. Nikole kod Baqevca / Aleksandar Deroko // Starinar. 

– 3. serija, kw. 7. (1932), Str. 36–39 

Å-216 

76. Matejåa / Aleksandar Deroko // Starinar. – 3. serija, kw. 8, 9 

(1933–1934), Str. 84– 89 

Å-216 

Po uputstvima profesora Nikole Vuliña i Stanoja Stanojeviña, A. Deroko je 

veñ kao docent Beogradskog univerziteta izradio Kartu starina u Vojvodini 

1932. koja je objavqena 1934. god. u Novom Sadu. 

77. Karta starina u Vojvodini / Aleksandar Deroko. – Novi Sad : Istorisko 

druãtvo, 1934. – 1 karta 

BI-356 

78. Kosturnica kod manastira Æiåe / Aleksandar Deroko // Starinar. 

– 3. serija, kw. 14 (1939), Str. 105–108 

Å-216 

Cariåin grad, srediãwi deo. 

Crteæ kruæne raskrsnice sa 

okolinom Aleksandra Deroka. 

Arheoloãka otkopavawa Cariåinog grada sa Svetozarom Radojiåiñem 1947.g. 

omoguñila su nove rekonstrukcije ovog arheoloãkog nalaziãta. 

46

79. O konzervaciji naãih sredwovekovnih gradova / A. Deroko // 

Zbornik zaãtite spomenika kulture. – kw. 1 (1950), Str. 30–34 

Å-1001 

80. Otkopavawe Cariåina grada 1947. godine / A. Deroko, Sv. Radojåiñ 

// Starinar. – Nova serija, kw. 1 (1950), Str.119–140 

Å-216 

81. Kuliå i Ram kastrumi na rimskom Dunavskom limesu / A. Deroko 

// Starinar. – Nova serija, kw. 1 (1950), Str. 169–173 

Å-216 

82. Vizantiske starine u Jablanici i Pustoj Reci / A. Deroko, Sv. Radojiåiñ 


Å-216 

83. Stare crkve kod Lepenca, Melentije i Stalaña / A. Deroko, I. 

Zdravkoviñ // Starinar. – Nova serija, kw. 1 (1950), Str. 223–228 

Å-216 

Zamiãqeni presek dvorane 

u Malome gradu sa kapijom i 

detaqima odbrane. 

Tokom istraæivawa Smederevskog grada 1951. godine spreåeno je propadawe 

objekta, zahvaqujuñi ekipi konzervatora koju je vodio Slobodan Nenadoviñ. 

Deroko mu u uvodu teksta objavqenog u Starinaru izraæava posebnu zahvalnost 

na pomoñi pri prikupqawu podataka za ovaj wegov rad. 

Istraæivawe Smederevskog grada nastavilo se 1956. pa zatim 1970. god. U tom 

periodu Deroko je uåestvovao u istraæivawima i drugih starih lokaliteta kao 

ãto su grad Golubac i “Markovi kuli” u Prilepu. 

84. Smederevski grad / Aleksandar Deroko // Starinar. – Nova serija, 

kw. 2 (1951), Str. 59–98 

Å-216 

47

48 

85. Grad Golubac / Aleksandar Deroko // Starinar. – Nova serija, kw. 

2 (1951), Str. 139–149 

Å-216 

86. Sredwovekovni utvrœeni karavanseraj u Ramu / Aleksandar Deroko 


Å-216 

87. Les fouilles archéologiques de Cariåin grad en 1947 / A. Deroko, S. Radojåiñ 

// Bulletin de l’Académie Serbe des sciences. – t. 6, nouvelle série, 

no 1. (1952), Str. 30– 36 

PÅ-II/16 

88. Beogradska ikona Bogorodice u Carigradu / A. Deroko // Starinar. 

– Nova serija, kw. 3,4 (1952, 1953), Str. 217–221 

Å-216 

89. Sredwovekovni gradovi /A.Deroko // Arhreoloãki spomenici 

i nalaziãta u Srbiji. – Graœa, kw.9, Arheoloãki institut, kw. 2 

(1953), Str. 35–37 

PÅ-I/6 

90. Zaãtita seoskih i gradskih naseqa od izvanredne vrednosti – 

kao spomenika kulture / Aleksandar Deroko // Glasnik Etnografskog 

instituta SAN. – kw. 2–3 (1953– 1954), Str. 947–951 

PÅ-II/26 

91. Povodom primene zakona o zaãtiti spomenika kulture od 1946 

godine (3. savetovawe urbanista FNRJ u Ohridu 1954) / Aleksandar 

Deroko // Glasnik Etnografskog instituta SAN. – kw. 2–3 (1953– 

1954), Str. 953–955 

PÅ-II/26 

92. Zaãtita spomenika narodne arhitekture / A.Deroko // Zbornik 

zaãtite spomenika kulture. – kw. 4–5 (1953–1954), Str. 91–92 

Å-1001 

93. Zaãtita ostataka dvorca despota Œurœa u Smederevskom gradu / 

A. Deroko, I. Zdravkoviñ // Zbornik zaãtite spomenika kulture. 

– kw. 9 (1958), Str. 49–78 

Å-1001 

94. Markovi kuli – grad Prilep / A. Deroko // Starinar. – Nova serija, 

kw. 5,6 (1954, 1955), Str. 83–104 

Å-216 

95. Sredwovekovni gradovi /A.Deroko // Arhreoloãki spomenici 

i nalaziãta u Srbiji. – Graœa, kw.10, Arheoloãki institut, kw. 3 

(1956), Str. 79–81 

PÅ-I/6 

96. Smederevski grad – arheoloãka ispitivawa 1956 godine / Aleksandar 

Deroko, Slobodan Nenadoviñ // Glasnik SAN. – kw. 8, sv. 2 

(1957), Str.201–202 

PÅ-I/5 

97. Izveãtaj sa studijskog puta u Serez, Jeæevo i u manastire Svete 

Gore / Aleksandar Deroko // Glasnik SANU. – kw. 8, sv. 2 (1957), Str. 

228–229 

PÅ-I/5

Zamiãqen nekadaãwi izgled 

najviãeg dela starog grada 

Prilepa. Crteæ A. Deroka. 

98. Konzervatorsko-ispitivaåki radovi u Malome gradu Smederevske 

tvrœave 1958 godine / I. Zdravkoviñ, A. Deroko // Zbornik zaãtite 

spomenika kulture. – kw. 10 (1959), Str. 137–148 

Å-1001 

Kao ålan odbora Odeqewa druãtvenih nauka Srpske akademije nauka, zajedno 

sa Milanom Bartoãem i Rastislavom Mariñem, Aleksandar Deroko je objavio 

studiju Rimski spomenici u Œerdapu, 1959. godine. U woj je izmeœu ostalog 

pokrenuto pitawe hitne zaãtite rimskih ostataka zbog u to vreme planiranih 

radova na izvoœewu brane i elektrocentrale. Pozivajuñi se na moguñ negativan 

publicitet u svetskoj kulturnoj javnosti, oni su opomenuli jugoslovensku 

dræavu jer je, kako su naveli, “po naãem zakonu, svako ko preduzima radove 

kojima bi mogao biti ugroæen takav jedan spomenik, duæan da, o svome troãku, 

takav spomenik i zaãtiti i osigura.” 

99. Rimski spomenici u Œerdapu i pitawe wihove zaãtite / Milan 

Bartoã, Aleksandar Deroko, Rastislav Mariñ. – Beograd : Nauåno 

delo, 1959. – 15 str., [8] tabli ; ilustr. – (Srpska akademija nauka, 

Posebna izdawa ; kw. 324 ; Odeqewa druãtvenih nauka ; 31) 

PÅ-II/8 

Deroko je uåestvovao na mnogim kongresima na kojima je insistirao na 

zaãtiti spomenika kulture: 1957. god. je imao referat na Kongresu za zaãtitu 

istorijskih spomenika, u Parizu, 1965. god. je uåestvovao na Kongresu za 

zaãtitu istorijskih spomenika i mesta, u Varãavi, 1967. je uåestvovao na 

Kongresu i skupãtini konzervatora Jugoslavije, 1969. god. uåestvovao je u radu 

8. Kongresa za starohriãñansku arheologiju u Barseloni. 

100. Izveãtaj o uåeãñu na Kongresu za zaãtitu istorijskih spomenika 

i mesta, u Varãavi od 20. do 27. juna 1965. / Aleksandar Deroko 

// Glasnik SANU. – kw. 17, sv. 1 (januar-juni 1965), Str. 115–116 

PÅ-I/5 

101. Izveãtaj o uåeãñu na kongresu i skupãtini konservatora Jugoslavije 

/ Aleksandar Deroko // Glasnik SANU. – kw. 19, sv. 2 (juli-decembar 

1967), Str. 212–214 

PÅ-I/5 

49

102. Izveãtaj o uåeãñu na 8. internacionalnom kongresu hriãñanske 

arheologije, u Barceloni, od 5. do 11. oktobra 1969. / Aleksandar 


254–255 

PÅ-I/5 

103. Malo nekih davnih señawa / Aleksandar Deroko // Señawa konzervatora. 

– Beograd : Druãtvo konzervatora Srbije ; Republiåki zavod 

za zaãtitu spomenika kulture, 1982. – Str. 7–14 

(Pozamjqeno od Biblioteke Republiåkog zavoda za zaãtitu spomenika 

kulture) 

Projektantski rad 

50 

Aleksandar Deroko, iako je na svojim prvim susretima sa arhitekturom 

pokazao snaæan istraæivaåki, istoriåarski i sakupqaåki nerv, nikako 

se ne sme zanemariti i kao aktivan projektant i graditeq. Wegove 

graœevine, crkve, kosturnice, kule, gradske kuñe i vile, vidno su obeleæene 

duhom naãe stare sredwovekovne i narodne arhitekture. Tako 

se on svojim delom prikquåuje onoj plejadi srpskih arhitekata koji su, 

sledeñi svoje uåiteqe i uzore: Momira Korunoviña, Branka Tanazeviña, 

Peru Popoviña, krenuli u potragu za srpskim stilom i te svoje podsticaje 

pronalazili u naãem sredwovekovnom neimarstvu. 

Nije bio pobornik moderne, konfekcijske, internacionalne arhitekture, 

koja je u vreme wegove mladosti preplavila svet. Naprotiv, bio je 

wen veliki oponent. 

Kao arhitekt, dobio je viãe nagrada na javnim konkursima i dva puta 

(1938 i 1939) nagrade za najuspelije stilske zgrade u Beogradu, podignute 

u duhu vizantijske arhitekture sa motivima folklorne umetnosti. 

Nakon konkursa za idejno reãewe hrama Svetog Save u Beogradu, 1927. 

godine, Bogdan Nestoroviñ i Aleksandar Deroko su dobili zadatak da 

saåine definitivni projekat buduñeg objekta. Ovakav izbor bio je deo 

teæwe da projekt “dobije ogromno znawe prof. Nestoroviña i znameniti 

likovni talenat prof. Deroka”. Derokovi projekti ornamentike 

wegov su najveñi doprinos ovome radu. Gradwa je zapoåeta 1936. g. kada 

su uraœeni temeqi. Podizawe hrama je nastavqeno kroz faze sve do rata 

1941. godine. Predoseñajuñi opasnost od rata (1941) Deroko je u posledwem 

trenutku, iz barake sa gradiliãta, pokupio sve osnovne odobrene 

planove i stavio ih u limeni cilinder koji je zakopao u podrum svoje 

kuñe. Po zavrãetku rata iskopao ih je i predao Srpskoj pravoslavnoj 

crkvi. 

Od realizovanih projekata, treba istañi Kosturnicu sarajevskim atentatorima, 

najpre zbog toga, ãto ona åini kopåu izmeœu istoriåara i 

projektanta Aleksandra Deroka, koji je, kada je o spomeniåkoj arhitekturi 

reå smatrao da ona, sem teæwe za umetniåkim izrazom, treba i da 

se odupire diktatu ukusa aktuelnog trenutka.

Kao projektant, graditeq, on se nadahwivao na samo srpsko vizantijskom 

formulom, veñ, moæda joã i viãe, formulama narodnog graditeqstva. 

Reklo bi se da je tu epicentar wegovih osnovnih otkriña; on 

nije tragao samo za formama narodne arhitekture, veñ i za wenim unutraãwim, 

skrivenim biñem. 

Skromna kuñica na Topåiderskom brdu, sagraœena za Derokovog oca upravo 

svedoåi o tome. Kuña je bila sazidana od stare graœe sa poruãenih 

objekata varoãke arhitekture; bila je sagraœena od starih, krivih, 

poåaœalih greda, pokrivena ñeramidom sa åuvarkuñom na sebi, sa drvenim 

olucima i tremom na kome je ograda napravqena od isluæenih 

merdevina. 

Nakon okonåanog konkursa za izbor projekta za podizawe hrama sv. Save, 

usledila je polemika, uglavnom u listu Vreme koja je Deroka podstakla da o 

svemu iznese liåni stav. 

Govorio je da se glediãte pristalica moderne arhitekture, po kome sve treba 

graditi racionalno, od åelika, betona i stakla, u svim novim oblicima, ne 

sme ni diskutovati kad je reå o podizawu åisto monumentalnog pravoslavnog 

hrama, posveñenog jednom srpskom svetitequ i podignutog u sredini proæetoj 

tako bogatom tradicijom sakralnog neimarstva. 

Konkursni rad A. Deroka 

PEÃIÑ, Branko 

104. Spomen hram sv. Save na Vraåaru u Beogradu 1895–1988 / Branko 

Peãiñ. – Beograd : Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne 

crkve, 1988. – 136 str. 

III-4816 

51

Derokov predlog za izmenu namene 

hrama sv. Save u Beogradu. 

Ãezdesetih godina razmiãqalo se o izmeni projekta Hrama sa novom namenom 

radi izgradwe muzeja Srpske pravoslavne crkve ili zgrade Radio-televizije. 

Deroko je saåinio idejna reãewa i za ove dve varijante, po kojima su potpuno 

iskoriãñeni predratni graœevinski radovi. 

Povodom proslave 800 godina od roœewa Svetog Save, Patrijarh srpski, 

gospodin German, predao je prof. Aleksandru Deroku specijalnu pohvalnicu 

Srpske pravoslavne crkve. Ovo priznawe, za velike zasluge u izgradwi 

hramova i rekonstrukciji sredwovekovnih manastira, posebno Hilandara, kao 

i za nauånu obradu i publikacije iz oblasti crkvene arhitekture, Aleksandar 

Deroko je dobio za svoj osamdeseti roœendan. 

Spomen kosturnica sarajevskim 

atentatorima. 

52 

Ova mala ali monumentalno zamiãwena graœevina nosi u sebi ne samo patinu 

starine, veñ i viãi nivo smisla, koji povezuje proãlost i sadaãwost sa 

porukama nezaborava za buduñnost. Izgraœena je od nadgrobnog kamewa sa 

starog grobqa na Koãevu, tako da su na fasadama ostali i svi drevni natpisi 

i simboli. 

Osim ovog spomenika, Aleksandar Deroko je projektovao i turbe – spomenik 

Osmanu Œikiñu u Mostaru i spomenik Kosovskim junacima na Gazimestanu 

(1953.). Po wegovom projektu sazidani su i internat Bogoslovskog fakulteta u 

Beogradu i konak u manastiru Æiåi 1938–39. god.


105. Estetika kuñe u poqu / Aleksandar Deroko // Umetniåki pregled. 

– 5 (februar, 1938), Str. 142–143 

Å-437 

Aleksandar Deroko je projektovao nekoliko vila i porodiånih kuña u 

Beogradu. Prva koja je realizovana je kuña pukovnika Elezoviña u Wegoãevoj 

20, a zatim su tu kuñe O. Simiña u Tuzlanskoj 5 i 25, kuña na uglu Jovanove i 

Dositejeve ulice, kuña R. Marinkoviña u Suvoborskoj 16 i vila advokata V. 

Stakiña na Dediwu. Konaåno, meœu wima je i vlastita kuña na Topåiderskom 

brdu graœena bez viska i perdaãa, kako bi se gotovo doslovno ponovili 

postupci starih narodnih neimara. Stoga se ona moæe oznaåiti i kao jedan 

graditeqski, umetniåko - ekoloãki eksperiment u kome uloga arhitekte dobija 

novi, pronalazaåki smisao. 

53

Na konkursu za idejno reãewe povratka Delijske åesme prvu nagradu je dobio 

Aleksandar Deroko saåinivãi predlog (na slici) novog izgleda koji je 

podseñao na stari, poznat sa retkih fotografija. Na æalost, do realizacije 

ovog reãewa nije doãlo iz neshvatqive moderne urbanistiåke politike. 

Iskoriãñena je Derokova sjajna ideja da åesma bude postavqena ispred 

tadaãwe Ameriåke åitaonice u Knez Mihailovoj ulici, dok je sam wen izgled 

potpuno promewen u jedno masivno zdawe kome nedostaje rafinman i duãa 

stare Delijske åesme. 

Sa ekipom mlaœih saradnika, Deroko je izradio projekat druge adaptacije 

Narodnog muzeja 1963. godine. Zgrada je primarno koriãñena kao bankarska 

ustanova i imala je niz funkcionalnih nedostataka. 

Prvu privremenu posleratnu adaptaciju za muzejske potrebe, radio je 

prof. Dobroslav Pavloviñ. Kada je postalo izvesno da nova zgrada Muzeja 

(na Taãmajdanu) neñe biti graœena, priãlo se dodatnoj rekonstrukciji 

postojeñeg zdawa. 

Svoj graditeqski peåat Deroko je ostavio u arhitektonskoj rekonstrukciji 

fasade i centalne kupole kao i u projektovawu srediãweg trakta zgrade. 

54 

PETROVIÑ, Zoran B. 

106. Adaptacija unutraãnje organizacije i enterijera zgrade Narodnog 

muzeja u Beogradu / [Zoran B. Petroviñ] // IAUS. – Zbornik radova 5/70 

(1970), Str. 224–233 

Z-1352 


107. Nastavak radova na zidawu crkve Svetoga Save / Aleksandar Deroko 

// Godiãwak Grada Beograda. – kw. 32 (1985), Str. 193–198 

V-652

SLIKARSKI RAD 

Neobuzdana, divqa, vrludava i zmijolika linija i æestok kolorit, sjediweni 

raskoãnom maãtom i snaænom æeqom da se zumira trenutak 

aktivnog æivota, åesto in flagranti zateåenog u anegdotskom, to bi se 

moglo oznaåiti kao lajtmotiv Derokovog ekpresionistiåkog rukopisa 

u slikarstvu. Iz arhitektoniånosti koja se opaæa na slikama, paæqivi 

posmatraå ñe dokuåiti profesiju autora a iz udahnute im erotiånosti, 

wegovu liånu opredeqenost za apologiju æivotu i lepoti. 

Taj polet ekspresionizma, realizovan je u najrazliåitijim vidovima; od 

predela i “parafraza” fresaka, do portreta, aktova, karikatura, æanr 

scena, ali i opreme kwiga, korica, omota, ilustracija åak i plakata. 

Svuda tu sve bukti od nadahnuña, strasti da se saopãti doæivqeno, 

æeqe da se estetskom dopusti da zavlada. 

Sve ãto je bilo bogato pravim, dubokim sadræajem, moglo je da mu podstakne 

maãtu (Logor na Bawici, Tola Manojloviñ, Mome Dimiña..), isto 

onako kao ãto je on u svojim prijateqima budio strasti za mnoge teme. 

Tako se dogodilo da viãegodiãwe qudsko i duhovno prijateqstvo sa 

Divnom Œokoviñ i wena qubav prema naãoj narodnoj poeziji, rasplamsaju 

wegovu inspiraciju da uz sedam narodnih pesama iscrta wihova 

siæea. On ih je iscrtao a ona navezla. Sav u wima prisutan æivot i pripadajuña 

dramatika su tu, pred nama, artikulisani u sliku, opipqivi. 

“Publikovao sam desetak kwiga i uybenika i uvek sam ih ilustrovao (åak im 

i korice i omote pravio), a crteæ daje åesto taånije predstave i detaqe nego 

fotografija, gde se poneãto gubi u senci i perspektivi...” DEROKO 


108. Izdawa narodnoga muzeja u Beogradu / Aleksandar Deroko // Srpski 

kwiæevni glasnik. – kw. 32, n.s. (januar-april 1931), Str.67–70 

Å-293 

55

Deroko je ilustrovao veliki broj kwiga drugih autora, kao i åasopise (npr. 

uradio je okvir za naslovnu stranu åasopisa “Raãka”). Insistirao je da izdawa 

Srpske akademije nauka i umetnosti dobiju jedinstven likovni izgled, pa je 

zato åesto bio u ãtamparijama da bi pratio tok ãtampe. 

Naslovna strana kwige Mome Dimiña Æiveo æivot Tola Manojloviñ na 

reprezentativan naåin potrvœuje princip Derokovog rada da svojim crteæima 

pokaæe liåno viœewe sadræaja dela koje ilustruje. 

DIMIÑ, Moma 

109. Æiveo æivot Tola Manojloviñ / Moma Dimiñ. – Beograd : Novo 

delo, 1986. – 259 str. ; crteæi i inicijali Aleksandar Deroko. 

I-32517 

DIMITRIJEVIÑ, Kosta 

110. Starobeogradska hronika (vremeplov Beograda) / Kosta Dimitrijeviñ. 

– Beograd : Struåna kwiga, 2001. – 390 str. : viwete, likovni 

prilozi Aleksandar Deroko i dr. 

II-67855 

KORBUTOVSKI, Nikola 

111. Ekvilibrist / Nikola Korbutovski. – Beograd : Standard, 1969. 

– 54 str. ; crteæi u tekstu Aleksandar Deroko. 

I-9633 

112. Srpski pisci Hilandaru (1198–1998) / priredio Nikola Korbutovski. 

– Beograd : Grafikom, 1998. – 64 str. ; crteæi i viwete Aleksandar 

Deroko. 

I-43939 

MARJANOVIÑ, Petar 

113. Pozoriãne teme / Petar Marjanoviñ. – Beograd : Standard, 1969. 

– 92 str. ; crteæi u tekstu Aleksandar Deroko. 

I-9223 

VELIMIROVIÑ, Milutin 

114. Lutawa / Milutin Velimiroviñ. – Beograd : Rad, 1972. – 239 str. ; 

korice i ilustracije akad. Aleksandar Deroko. 

I-13080 

MANDIÑ, Svetislav 

115. Pesme / Svetislav Mandiñ ; crteæi Al. Deroko. – Beograd : Prijateqi, 

1966. - [34] str. : ilustr. 

II-4563 

Viwete i inicijali spadaju u poseban kvalitet kwiga na koje je Deroko imao 

bilo kakav uticaj. Oni nisu samo motivi preslikani sa fresaka i fasada 

starih graœevina, veñ i originalne kompozicije inspirisane sredwovekovnom 

ornamentikom ili sasvim nove tvorevine. 

56

Derokova rekonstrukcija æivota u 

Smederevu oko 1480. god. iz kwige 

Sredwovekovni gradovi na Dunavu. 

O odlikama Derokovog crteæa akademik Vojislav Korañ kaæe “Derokovi 

crteæi, najåeãñe deluju kao lako i ãarmantno uraœene skice. U suãtiti bio 

je to samo izraz odreœenog shvatawa crteæa, Derokov stil, koji je on postizao 

uz veliki rad...... Kada se wegovi crteæi paæqivo zagledaju, shvati se da se 

ispod prividno nemarnog nalazi ozbiqan odnos prema nacrtanom a laka ruka 

u obradi crteæa krije potrebu za snaæno obojenom ekspresivnoãñu, poput 

wegovih slika.” 

STANOJEVIÑ, Stanoje 

116. Sveti Sava / Stanoje Stanojeviñ ; crteæe radio A. Deroko. – 

Niã : Gradina, 1991. – 123 str., 1 karta : ilustr. 

Fototipsko izdawe. 

II-53849 

57

Kao zatvorenik logora na Bawici Deroko je izradio ciklus crteæa iz 

logorskog æivota: Taoci novembra 1941. godine, U logoru na Bawici, U sobi broj 

tri, Ruåak u hodniku, Ruåak na patosu (na slici), Prva noñ, Ãetwa u dvoriãtu, 

Kaputi streqanih, Novembra 1941. godine, Slava trojice zatvorenika. Posle 

osloboœewa Deroko je izlagao i objavio mapu crteæa i akvarela pod nazivom 

Iz ciklusa okupacije i osloboœewa Beograda 1941– 1944. 

58 

U periodu od 1956. do 1965. god. neki nastavnici Arhitektonskog fakulteta su 

organizovali izloæbe svojih a kasnije i studentskih crteæa. Iz tog perioda 

potiåe i deset svezaka, likovnih mapa pod nazivom “Crteæi” koje su pratile 

ove manifestacije. Pored Deroka, pokretaåi ovih zanimqivih publikacija 

bili su: Zoran Petroviñ, Branko Milenkoviñ i Œorœe Petroviñ.

Otvarajuñi izloæbu wihovih radova na Arhitektonskom fakultetu 1960. god. 

Lazar Trifunoviñ je, izmeœu ostalog, rekao: “Na prvi pogled cela ova izloæba, 

pa i wen naslov “apstraktno slikarstvo”, deluje kao otpor, kao inat, a inat je 

jedna od vrlina srpskog naroda”. 

Povodom odlaska A. Deroka sa Arhitektonskog fakulteta, posle navrãenih 

sedamdeset godina æivota i viãe od trideset i osam godina rada u ovoj ãkoli, 

sveska broj 10 Crteæi posveñena je wemu. Ovde su objavqeni skoro svi crteæi 

koje je do tada Deroko uradio. 

117. Crteæi / grupa autora. – sv. 10. – Beograd : [Arhitektonski 

fakultet], 1956–1965 

Sv. 1: 1956. - [48] str. : ilustr. 

Sv. 2: 1957. - [48] str. : ilustr. 

Sv. 3: 1958. - [48] str. : ilustr. 

Sv. 4: 1959. - [56] str. : ilustr. 

Sv. 5: 1960. - [56] str. : ilustr. 

Sv. 6: 1961. - [33] lista : ilustr. 

Sv. 7: 1962. - [44] str. : ilustr. 

Sv. 8: 1963. - [48] str. : ilustr. 

Sv. 9: 1964. - [48] str. : ilustr. 

Sv. 10: 1965. - [72] str. : ilustr. 

U-85 

59

U saradwi galerija SANU i Kulturnog centra Beograda, a na inicijativu 

Pavla Saviña, 1980. god. u Galeriji Kulturnog centra Beograda izloæene su 

Derokove slike i crteæi. Predgovor katalogu napisao je Peœa Milosavqeviñ. 

U dve godine, 1983. i 1984. Deroko je imao nekoliko izloæbi: u Konaku knegiwe 

Qubice (1983), izloæbu pod nazivom Stare seoske i varoãke kuñe u Manakovoj 

kuñi u Beogradu, izloæbu crteæa i tempera, koje je autor poklonio Druãtvu za 

borbu protiv raka u Narodnom muzeju (1983) i crteæa, poklowenih Narodnom 

muzeju (1984). 

60 

Hol manastirskog konaka koji je Deroko oslikao i triptih Smrt sv. Simeona, 

Sv. Œorœe ubija aædaju i Spaqivawe moãtiju sv. Save na zidu manastira 

Hilandara, radovi su koji trajno svedoåe o wegovom slikarskom daru. Takoœe, 

na stepeniãtu Narodnog muzeja u Beogradu i danas stoji vitraæ koji je izraœen 

po wegovoj zamisli.

KWIÆEVNI RAD 

Od sumornog tavorewa branio se ispuwavajuñi naloge svoje duhovne 

æeœi. Meœu sijaset razboja na kojima je uspeãno tkao, Aleksandar Deroko 

je i u kwiæevnosti naåinio dragocen preplet sastavqen od señawa na 

svoje duhovne i fiziåke skitwe i tumarawa. Kao pravo dugoæiveñe 

predawe, ostavio nam je zanimqiva svedoåanstva o æivotu u miru i ratovima 

sa obiqem ne samo liånih impresija nego i znaåajnih podataka 

za kulturnu istoriju Beograda na poåetku 20. veka. 

Iz wegovih zapisa vidi se i mnogo liånog: da je rawavan i kad je vojevao 

i kad je projektovao i kad je æiveo, kao uostalom i svako qudsko biñe 

ali, on je takve situacije razumevao kao incidente, bez samosaæaqewa. 

Pravilo je uvek bila lepota koju je æiveo punim pluñima – do kraja. 


118. Sveta gora / A. Deroko. – Beograd : Turistiåka ãtampa, [b.g.]. – 

35 str. , [80] str. s tablama : ilustr. 

I-4796 

Pre nego ãto je objavio kwigu o Svetoj gori 1967. god. Deroko je tri puta 

posetio Hilandar 1954, 1956. i 1965. Za to vreme je obiãao dva puta åamcem 

celo poluostrvo, posetio veñinu manastira u kojima je i noñivao, napravio 

veliki broj crteæa i fotografija. Kwiga je, kako sam Deroko kaæe 

“turistiåki obilazak sa zadræavawem na najinteresantnijim momentima”, 

ali i viãe od toga. To je katkad predavawe iskusnog profesora istorije 

sredwovekovne arhitekture, a zatim neposredan, qudski topao opis mesta: 

“Susneæica u lice. Levo stewe i ãibqe; desno dole besni more. Staza uska. 

Mazga bira gde ñe stati, a sve ide samom desnom ivicom. Dole neke bele kosti: 

tu se, kaæe, omaklo mule kad je nosilo stvari nekog advokata koji je nekim 

poslom dolazio u manastir... 

Pod sediãtem na tvrdim letvicama samara, kroz tkaninu bisaga od 

kostreti, floñ, floñ, vode koja niz nogavice curi daqe u cipele.” 

61

Shodno popularnom karakteru kwige, uoåqiv je Derokov trud da ona ima 

poseban, naroåito lep izgled: poåev od korica na kojima se nalaze wegove 

slike sa motivima sa Hilandara, preko karte Hilandara na unutraãwoj 

strani korica, originalnog reãewa naslovne strane, unutraãwih (od 

arhitektonskih do umetniåkih) ilustracija do izbora fogografija kao 

naroåite vrednosti. Viãe kvadratni format, tvrdi povez i obim kwige odaju 

savrãen sklad, da svako ko je kao obiåan predmet uzme u ruke ne poæeli da je 

odmah ostavi. 

Veñ naredna izdawa ove kwige nisu imala tako sreñna reãewa. 

Klepala u manastiru Hilandaru 

119. Beograd na susretu dva veka / Aleksandar Deroko // Beograd u 

señawima 1900– 1918 / urednik Milan Œokoviñ. – Beograd : Srpska 

kwiæevna zadruga, 1977. – Str. 9– 42 ; ilustr. 

II-25205 

120. Neka familijarna señawa i poneãto joã iz starih pisama / 

Aleksandar Deroko // Bal u Elemiru / Stevan Sremac ; familijarna 

señawa zabeleæio i crteæe uz wih uradio Aleksandar Deroko. – Beograd 

: Srpska kwiæevna zadruga, 1979. – Str. 47–64 : ilustr. 

III-3305 

121. Señanja / Aleksandar Deroko // Urbanizam Beograda. – god. 14, br. 

66,67 (1982), Str. 82–85 

Å 1 -859 

Posle nekoliko Derokovih tekstova intimnog karaktera o doæivqajima starog 

Beograda objavqenih u periodici, uz nagovor pisca Mome Dimiña, pojavila se 

wegova zbirka memoarske proze A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom. Naziv 

kwige je, u stvari, Derokov tekst sa crteæa koji je ãtampan na koricama. Pored 

izuzetnih ilustracija, Deroko, bez sopstvenih pretenzija, ovog puta potvrœuje 

kwiæevni talenat i otkriva sebi svojstven duhoviti jeziåki izraz. 

62

122. A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom / Aleksandar Deroko. 

– Beograd : Narodna kwiga, 1983. – 331 str. : ilustr. 

I-27116 

123. Mangupluci oko Kalimegdana / Aleksandar Deroko. – 1. izd. – 

Beograd : M. Dimiñ, M. Dramiåanin, 1987. – 320 str. : ilustr. 

(Pozajmqeno od Mome Dimiña) 

124. Uspomene Beograœanina / Aleksandar Deroko ; izbor Moma Dimiñ, 

Dragan Lakiñeviñ. – Beograd : Srpska kwiæevna zadruga, 2000. 

– 119 str. : ilustr. – (Mala biblioteka Srpske kwiæevne zadruge) 

I-45807 

Mangupluci oko Kalimegdana iz 1987. godine je druga zbirka memoarske 

proze Aleksandra Deroka koja novim priåama samo upotpuwuje sliku onog 

istog Beograda iz Jeroplana. Kwiga je puna novih Derokovih crteæa, ali je 

interesantno da se slika koja je objavqena na koricama pod nazivom Ringiãpil 

iz 1960. god. sa posvetom Ivanki i potpisom S. (Saãa), ne nalazi ni u jednoj od 

privatnih niti javnih zbirki Derokovih slikarskih radova, koje smo imali 

prilike da vidimo. Zanimqivo je i to ãto se motiv sa ove slike nije ponavqao 

u wegovim kasnim likovnim radovima te deluje sasvim novo i posebno. 

63

Ãto si bre åiåa toliko bolesan, 

tuã, olovka, 409 × 262 mm 

iz privatne zbirke Mome Dimiña 

64

DRUGI O WEMU 

“O prijateqstvu uopãte teãko da bi se u najkrañem moglo neãto reñi 

a da to ne budu banalne fraze. Tako na primer i o qubavi ili o mræwi. 

Prijateqstvo je odnos izmeœu dva biña pri kome se ona slaæu i razumeju 

u mnogo kojeåemu, oseñaju potrebu bliskosti i poverewa uz otsustvo 

svake sebiånosti. Ovo zvuåi banalno uslovqeno je pak uroœenim osobinama 

qudi pa kad se obostrane oseñajnosti podudaraju sklapa se i prijateqstvo... 

” 

Tako je Deroko odgovarao na pitawa o prijateqstvu. 

Iz onoga ãto su o wemu pisali i govorili oni koji su ga poznavali, vidi 

se da je bilo puno qudi åija se oseñajnost podudarala sa wegovom. Bilo 

ih je puno koji su sa wim imali bliske odnose obostranog razumevawa, 

liãene bilo kakve sebiånosti. 

Moæe se slobodno reñi da je ãirio virus ozarenosti lepotom i reklo 

bi se da je to bio taj “magnet” koji je wemu dovodio qude najrazliåitijih 

obrazovawa, interesovawa, socijalnih porekla i statusa. Strpqiv, 

pristupaåan, spreman da sasluãa sabesednika, bez ikakvog zazirawa se 

åesto saglaãavao i sa miãqewem mlaœih kolega i prijateqa. Åak i kada 

bi uoåio neãto sa åim se ne slaæe, saopãtavao je i to jasno ali bez åegrsti 

ili opore nadmenosti autoriteta, pitomo i dobronamerno. 

Wegovo precizno, pronicqivo oko, sposobno da uoåi detaq, bilo je 

u stawu da u tom detaqu najlepãe izvuåe, objasni, prikaæe u svoj sadræanoj 

raskoãi i ono ãto je relevantno, podigne na nivo univerzalnog 

i objavi. Tako je åinio sa spomenicima sredwega veka, tako sa narodnim 

neimarstvom ili pokuñstvom, tako je predavao, slikao, pisao uspomene, 

tako se i druæio, æiveo æivot. Sve sa teæwom da kao konstantu istakne 

lepotu i u woj ne uæiva sam, nego je primakne svakome ko æeli da 

je vidi. 

65

Povodom 90-og roœendana Aleksandra Deroka, wegovi bliski prijateqi i 

saradnici okupqeni u izdavaåkoj kuñi Turistiåka ãtampa objavili su 1984. 

godine kwigu Deroko i drugi o wemu. Prireœivaå je bio Radovan Popoviñ, 

recenzenti Svetislav Mandiñ i Petar Marjanoviñ, a uvodni tekst napisao 

je Pavle Saviñ. Monografija je bogato ilustrovana Derokovim crteæima, 

umetniåkim slikama i fotografijama. U woj se pored nekoliko Derokovih 

napisa i citata, nalaze i tekstovi Radovana Popoviña, Mihaila Mitroviña, 

Branislava Milenkoviña, Slobodana Nenadoviña, Zorana B. Petroviña, 

Bogdana Bogdanoviña, Adama Puslojiña, Pavla Vasiña, Andreja Mitroviña i 

Milana Œokoviña. 

POPOVIÑ, Radovan 

125. Deroko i drugi o wemu / priredio Radovan Popoviñ. – Beograd : 

Turistiåka ãtampa, 1984. – 69, XLIV str. 

III-4187 

BOGDANOVIÑ, Bogdan 

126. Aleksandar Deroko / Bogdan Bogdanoviñ // Umetnici akademici 

1968–1978. – Beograd : SANU, 1981. – Str. 205–218. 

II-34409 

DIMIÑ, Moma 

127. Kuñe i drugi neimarski dani / Moma Dimiñ // Gradina. – god. 16, 

br. 8–9/81, Str. 174–185 

Å-947 

128. Pustolovi Duha // Hilandarski razgovor / Moma Dimiñ. – Novi Sad : 

Knjiæevna zajednica Novog Sada, 1989. – Str. 45–75 

II-48923 

O Deroku su pisali mnogi wegovi prijateqi i saradnici, uglavnom “vitezovi 

okruglog stola” koji su se u domu Derokovih na Topliåinom vencu 6 sakupqali 

svake srede i subote u podne da uz åaãicu rakije ostanu po nekoliko sati u 

druæewu i razgovoru o raznim zbivawima. Na slici su Derokovi u druãtvu sa 

Nadom Doroãki. 

66

DOROÃKI, Nada 

129. Bio jednom jedan Aleksandar Deroko / Nada Doroãki // Otrgnuto 

od zaborava / Nada Doroãki. – Beograd : Nova, 1997. – Str. 250–269 

I-43589 

ÆIVADINOVIÑ, Petar 

130. Aleksandar Deroko // Moje uverenje / Petar Æivadinoviñ. – Beograd : 

Zavod za udæbenike i nastavna sredstva, 1984. – Str. 41–55 

I-28685 

Kwiga Aleksandar Deroko je objavqeni diplomski rad mladog autora Zorana 

M. Jovanoviña. Faktografski potkrepqeno i veoma nadahnuto autor priåa o 

Derokovom æivotu izdvajajuñi mnogobrojne delatnosti wegovog rada. Ovo delo 

je pouzdan izvor dragocenih podataka. 

JOVANOVIÑ, Zoran M. 

131. Aleksandar Deroko / Zoran M. Jovanoviñ. – Beograd : Republiåki 

zavod za zaãtitu spomenika kulture ; Druãtvo konzervatora Srbije, 

1991. – 120 str. ; ilustr. 

II-53996 

KUJUNYIÑ, Miodrag 

132. Sa mosta uspomena // Pesnik u koæi medveda / Miodrag Kujunyiñ. 

– Novi Sad : Matica srpska, 1986. – Str. 35–39 

I-30976 

PETROVIÑ, Zoran B. 

133. Roœendanska åestitka akademiku Aleksandru Deroku / Zoran B. 

Petroviñ // Arhitektura urbanizam. – God. 13, br. 73 (1973), Str. 6–7 

Å 1 -696 

67

SADRÆAJ 

Aleksandar Deroko (1894–1988) 5 

Al. Deroko 9 

Umetnost je najplemenitije uzbuœewe 13 

Uvodne napomene 17 

Biografija 19 

Poreklo, detiwstvo i ãkolovawe 19 

Pilotirawe i vojevawe 21 

Karijera 23 

Æivot sa Ivankom 26 

Druæewe sa Rastkom 28 

Arhitektura 31 

Istorija arhitekture 31 

Antiåka i sredwovekovna arhitektura 32 

Monumentalna arhitektura 32 

Gradovi i utvrœewa 37 

Narodno neimarstvo i etnologija 39 

Istraæivawe i zaãtita graditeqskog nasleœa 44 

Projektantski rad 50 

Slikarski rad 55 

Kwiæevni rad 61 

Drugi o wemu 65 

69

Univerzitetska biblioteka 

“Svetozar Markoviñ” 

Za izdavaåa 

dr Stela Filipi Matutinoviñ 

Urednik kolekcije 


Autori izloæbe i kataloga 


Dubravka Miloãeviñ 

Tehniåki saradnik 

Gordana Grboviñ 

Dizajn 

Mirjana Piãtalo-Gligorijeviñ 

Izbor slika i crteæa iz umetniåke zbirke Galerije SANU 

Prof. dr Ranko Radoviñ 

Fotografije 

Vladimir Popoviñ 

Priprema 

Dejan Dimitrijeviñ 

Ãtampa 

Ãtamparija “Raduniñ”, Qube Kovaåeviña 7 

Tiraæ 

500 primeraka 

70 

Realizaciju Izloæbe i ãtampawe Kataloga pomogli su: 

Ministarstvo nauke i zaãtite æivotne sredine Republike Srbije 

Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu 

Arhitektonski fakultet u Novom Sadu 

Zavod za izdavawe uybenika u Beogradu 

Galerija, Arhiv i Biblioteka Srpske akademije nauka i umetnosti 

Biblioteka arhitektonskog fakulteta 

Divna Œokoviñ, Anika Skovran, Moma Dimiñ, 

Aleksandar Dimitrijeviñ, Petar Marjanoviñ.

CIP - Katalogizacija u publikaciji 

Narodna biblioteka Srbije, Beograd 

72.071.1:929 Deroko A. (083.824) 

012 Deroko A. 

VRANIÑ-Igwaåeviñ, Marija 

Aleksandar Deroko : 1894-1988 : katalog 

izloæbe / [autori izloæbe i kataloga Marija 

Vraniñ-Igwaåeviñ, Dubravka Miloãeviñ ; 

fotografije Vladimir Popoviñ]. - Beograd : 

Univerzitetska biblioteka „Svetozar 

Markoviñ„, 2004 (Beograd : Raduniñ). - 72 

str. : ilustr. ; 24 cm. - (Legende 

Beogradskog univerziteta) 

Podaci o autorima preuzeti iz kolofona. - 

Tiraæ 500. - Str. 5-7: Aleksandar Deroko 

(1894-1988) / Branislav Milenkoviñ. - Str. 

9-11: Al. Deroko / Mahajlo Mitroviñ. - Str. 

13-15: Umetnost je najplemenitije uzbuœewe / 

Moma Dimiñ 

ISBN 86-7301-017-9 

ISBN 86-7301-012-8 (za izdavaåku celinu) 

1. Gl. stv. nasl. 2. Miloãeviñ, Dubravka 

a) Deroko, Aleksandar (1894-1988) - 

Izloæbeni katalozi 

COBISS.SR-ID 117524492 

71

62 Deroko slog - Univerzitetska biblioteka "Svetozar MarkoviÄ"

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?

62 Deroko slog - Univerzitetska biblioteka "Svetozar MarkoviÄ"