BROD ZA LUTKE/ Premijera

29. maj 2009. 

09.30–18.00 časova / Hotel "Park" (Novosadskog sajma 35) 

13. međunarodni simpozijum pozorišnih kritičara i teatrologa 

"Međunarodni pozorišni festivali i razvoj publike" 

18.00 čas / Pozorište mladih (Ignjata Pavlasa 8) 

Pozorje mladih 

OSAM ŽENA, Robert Tomas 

NE IGRAJ NA ENGLEZE, Vladimir Đurđević 

Fakultet dramskih umjetnosti, Cetinje (Crna Gora) 

KRALJ LIR sutra u 21.000 čas, 

umesto u 21.30 

Studenti II godine glume 

Klasa: prof. Branimir POPOVIĆ, saradnik Branka FEMIĆ 

Robert Tomas, OSAM ŽENA 

Igraju 

Gabi..............RADMILA BOŽOVIĆ 

Suzon ...........JELENA SIMIĆ 

Ketrin ...........ANDREA MUGOŠA 

Ogustin ........JULIJA MILAČIĆ 

Mami ............SMILJANA MARTINOVIĆ 

Pjeret............TIJANA BJELICA 

Šanel ............ANĐELA LAKIĆEVIĆ 

Luiz...............BRANKA OTAŠEVIĆ 

Vladimir Đurđević, NE IGRAJ NA ENGLEZE 

Igraju 

Limeni ..........EMIR ĆATOVIĆ 

Cupi ..............ALEKSANDAR GAVRANIĆ, PETAR STRUGAR 

Šomi .............SLAVIŠA GRUBIŠA 

19.00 časova / SNP, Scena "Pera Dobrinović" 

Selekcija nacionalne drame 

Milena Marković 

BROD ZA LUTKE / Premijera 

Srpsko narodno pozorište, Novi Sad 

Predstava traje 1 sat i 40 minuta, bez pauze 

Brod za lutke na 59. festivalu profesionalnih 

pozorišta Vojvodine 2009. 

Režija 

Kompozitor 

Dramaturgija 

Scena 

Kostim 

Scenski pokret 

Maske 

Organizator 

Dizajn zvuka 

Ana TOMOVIĆ 

Darko RUNDEK 

Vuk RŠUMOVIĆ, 

Svetislav JOVANOV 

Ljerka HRIBAR 

Momirka BAILOVIĆ 

Saša KRGA 

Vladimir RADANOVIĆ 

Elizabeta FABRI 

Marinko VUKMANOVIĆ 

– Najbolja glavna ženska uloga – JASNA ĐURIČIĆ 

– Najbolja muzika – DARKO RUNDEK 

– Specijalna nagrada – BROD ZA LUTKE 

Igraju 

JASNA ĐURIČIĆ, Mala sestra, Alisa, Snežana, Zlatokosa, Palčica, Princeza, Žena, Veštica 

DRAGINJA VOGANJAC, Majka, Mama medved 

MILICA GRUJIČIĆ, Velika sestra, Marica 

RADOJE ČUPIĆ, Uča, Tata medved, Žabac 

NENAD PEĆINAR, Ljutko, Lovac 

RADOVAN VUJOVIĆ, Pospanko, Medvedić, Orlić, Orao, Ivica 

Muzičari: Ksenija BAŠIĆ, Milan NENIN, Lazar NOVKOV, Lav KOVAČ, Siniša MAZALICA 

2 (bilten 7)

www.pozorje.org.rs 

19.30 časova / Trg slobode 

DIM, ulična pozorišna predstava 

Porodica bistrih potoka 

Autor Božidar MANDIĆ 

Učesnici DRAGANA JOVANOVIĆ, MIROSLAV JOVANOVIĆ, ARION ASLANI, 

RADOMIR TODOSIJEVIĆ, JELENA STANIVUKOVIĆ, BOŽIDAR MANDIĆ 

21.00 čas / SNP, Scena "Jovan Đorđević" 

Selekcija nacionalnog pozorišta 

Fridrih Šiler 

RAZBOYNICI 

Narodno pozorište/Kazalište/Népszínház, Subotica 

Drama na srpskom jeziku 

Predstava traje 1 sat i 40 minuta, bez pauze 

RazBOYnici na 59. festivalu profesionalnih 

pozorišta Vojvodine 2009. 

– Najbolja dramska predstava u celini 

– Najbolja režija – NIKOLA ZAVIŠIĆ 

Reditelj, koncept scene, 

pisac stand-up teksta Nikola ZAVIŠIĆ 

Dramaturg, pisac songova Maja PELEVIĆ 

Kostimografkinja Mirna ILIĆ 

Reditelj pokreta 

Dunja JOCIĆ 

Korepetitor 

Geza KUČERA ml. 

Asistent reditelja Jelena MIHAJLOVIĆ 

Lica 

Domaćini programa ...........................MARKO MAKIVIĆ, VLADIMIR GRBIĆ 

Maksimilijan fon Mor i Kozinski ........LJUBIŠA RISTOVIĆ 

Karl fon Mor ........................................BRANKO LUKAČ 

Franc fon Mor......................................MILAN VEJNOVIĆ 

Špiglberg.............................................SRĐAN SEKULIĆ 

Švercer i Danijel ..................................MILOŠ STANKOVIĆ 

Mali Grim, Šufterle i Grim kasnije .....BRANISLAV JERKOVIĆ 

Racman i Herman................................VLADIMIR GRBIĆ 

Roler ....................................................MARKO MAKIVIĆ 

Amalija fon Edelrih i Anđeo smrti .....MINJA PEKOVIĆ 

Četa razbojnika...................................DARKO MAČKOVIĆ, ALBERT VUJKOVIĆ 

Bend: Geza KUČERA, klavijature, Armand MESAROŠ, bas-gitara, Maćaš LAKATOŠ, bubanj 



ĆELAVA PEVAČICA, Ežen Jonesko 

Akademija za gledališče, radio, film in televizijo, Ljubljana (Slovenija) 

Studenti II godine glume, pozorišne režije i dramaturgije 

Mentori: 

Gluma i pozorišna režija: red. prof. Janez HOČEVAR, prof. mr Tomi JANEŽIČ; Dramaturgija: doc. dr Blaž LUKAN; 

Kostimografija: doc. Janja KORUN; Scenografija: red. prof. Meta HOČEVAR, asist. mr Jasna VASTL 

Prevod: Srečko FIŠER 

Dramaturgija: Staša BRAČIČ, Matic STARINA 

Anita VOLČANJŠEK, Andraž GOLC 

Scena: Tjaša POGAČAR 

Kostim: Tina KOLENIK 

Lektura: doc. dr Katarina PODBEVŠEK 

Režija: Nina Eva LAMPIČ (I deo), Matjaž FARIČ (II deo) 

Renata VIDIČ (III deo), Jaša KOCELI (IV deo) 

Igraju 

G. Smith...........................BLAŽ SETNIKAR 

Gđa Smith .......................NINA RAKOVEC 

G. Martin .........................MATEVŽ MÜLLER 

Gđa Martin......................TJAŠA HROVAT 

Mary ................................ANDREJ ZALESJAK 

Komandir vatrogasaca...VITO WEIS 

(bilten 7) 

3

29. maj 2009. 

BROD ZA LUTKE 

Ex libris 

LJUTKO: Znam da nisi mislila o meni i nećeš da se setiš. 

Znam da ne mirišem lepo... 

SNEŽANA: Ne. 

LJUTKO: Voliš što sam jak. 

SNEŽANA: Volim. 

LJUTKO: Ja neću da budem nežan. 

SNEŽANA: Dobro. 

LJUTKO: Ne teram te. 


LJUTKO: Razmisli. Možeš da odeš odmah. Ali ti si se zagledala. 

Ako hoćeš da ostaneš onda ja, razumeš, ili svi, 

razumeš. 


LJUTKO: Izbroj do deset. 

SNEŽANA: 12345678910... 

LJUTKO: Sad zažmuri i opusti, boleće, moram... 

Patuljci čiste sve sa scene. 

Milena Marković, Brod za lutke 

izveštaj selektora 

BROD ZA LUTKE, tekst Milena Marković, režija Ana Tomović, 


Protkan fantastičkom spisateljskom maštom Milene Marković, 

Brod za lutke na naizgled predmetno, muzički i simbolički 

prenatrpanoj sceni SNP-a povezuje krug presnog 

života kakav danas znamo sa krugom večnih bajki uz brze 

izmene stilskih i žanrovskih odrednica igre iz kojih naizmenično, 

pa i unisono, provejava duh prve romanse, groteske, 

karikaturalnog verizma, konačne tragičke ispražnjenosti 

bića i vremena... Nasuprot, ali i u prilog tome, statična 

uporišta ove protejski zahuktale igre u kojoj se stapaju 

naracija i poezija, mladalačke svetkovine želje i njihovi 

skršeni preostaci postaju simbolički višeznačne maske uz 

punu interakciju glumaca/likova s njima, kao i snažan muzički 

fon Darka Rundeka koji celom ovom gorkom zamešateljstvu 

daruje gromadna figura orkestra postavljenog 

uživo na sceni, poput nekog čvrstog a opet ne baš opipljivog 

uporišta. 

Očigledno složeno, pa i ponešto pretenciozno u zamisli, 

ali i podjednako živo, scenski ubedljivo, zahvaljujući izbalansiranoj, 

preciznoj režiji mlade rediteljke koliko i briljantnoj 

igri Jasne Đuričić kojoj u gotovo podjednako podignutom/multipliciranom 

interpretativnom ključu dobro 

pariraju Draginja Voganjac, Milica Grujičić, Radoje Čupić, 

Nenad Pećinar, Radovan Vujović. 

Igor Burić, Vladimir Kopicl 

Ana Tomović 

reditelj 

Rođena 1979. u Beogradu. Diplomirala 

pozorišnu i radio-režiju na Fakultetu 

dramskih umetnosti u Beogradu, 

u klasi prof. Egona Savina i 

asistenta Dušana Petrovića. 

Režije: Creeps Luca Hibnera (Beogradsko 

dramsko pozorište), Patka 

Stele Fihili (Kraljevačko pozorište), 

Halflajf Filipa Vujoševića (Atelje 212), 

Povratak Kazanove po noveli Artura Šniclera (Srpsko narodno 

pozorište), Monogamija Stele Fihili (somborsko Narodno 

pozorište), autorski projekat Trtmrtživotilismrt (Belef 

2007), Norway.Today Igora Bauersime (koprodukcija Beogradsko 

dramsko pozorište i Kruševačko pozorište). Dobitnica 

nagrade za najbolju režiju na Joakimfestu 2005. za 

predstavu Patka, a 2006. je s predstavom Halflajf učestvovala 

na Sterijinom pozorju. Od 1998. do 2005. član redakcije 

i urednica biltena Bitefa. Asistent je režije na projektu 

Fast sicher u "Theater am Neumarkt" u Cirihu, 2007, i stipendista 

Goethe instituta za studijski boravak u "Thalia 

Theatru" u Hamburgu 2008. 

RAZBOYNICI 

izveštaj selektora 

RAZBOYNICI, tekst Fridrih Šiler, pisac stand-up teksta 

i režija Nikola Zavišić, Narodno pozorište/Narodno 

kazalište/Népszínház, Subotica 

U sve složenijoj istoriji dopisivanja, potpisivanja, svakojakih 

-post i post-post distorzija, kraćenica, dramaturškog hibridizovanja 

itd. znamenitih dramskih tekstova, bar kako 

nam to statistika i iskustvo kazuju, Šekspir je neprikosnoveno 

u vrhu svetske top liste, ali ni drugima ne ide loše. Na 

svetsku mapu takvih dešavanja, kada su naši lokalni okviri 

u pitanju, i inače, ubedljivo se sa subotičkom adresom 

upisao i aktivni proizvođač nekolikih naših teatarskih kontroverzi 

Nikola Zavišić, uvodeći u Šilerovu igru krajnje 

ospoljeni podtekst ovdašnjih potkulturnih težnji i nedaća, 

od tifoznih agresivaca i homoerotičara pa sve do rodno 

neostvarenih fensera ili zatočnika ideje o mogućnostima 

novog šturm und drang kolektivizma. 

4 (bilten 7)


U ovaj parodični kolaž narativnog, fizičkog, plesno-ekspresivnog, 

muzičkog i dez/iluzionističkog teatra Zavišić smelo 

podvodi i što Šiler govori i što mu skorije prohujala 

doba šapuću sa strane, iz perspektive večnog i samo našeg 

danas, dok mladalačka aktant-ekipa i repuje i stepuje, 

i glasom i telom, i smislotvornošću naizgled smisaono 

provokativne akcije. Smer ovog i ovakvog zahvatanja iz Šilera, 

ili u njega, gradi se iz pri tom predstavljenog koliko i 

iz iskustvenog horizonta svakog gledaoca ponaosob, ali 

srećom tako da nezadovoljnih totalom tako skresane igre 

nema, s šilerovskim povodom ili bez njega. Dakle, 

ne/korektno baš koliko i u realnom scenskom vremenu 

prijatno, zadovoljavajuće. 

Vladimir Kopicl, Igor Burić 

pisac 

Fridrih Šiler (1759–1805) 

Nemački književnik i teoretičar umetnosti. Učio medicinu 

u vojnoj akademiji, služio kao pukovski lekar. Godine 1781. 

objavio prvu dramu, Razbojnici, koja je svojim jezikom i revolucionarnim 

nabojem široko odjeknula. Otad počinju 

njegova lutanja, ali i napori da što više nauči; boravio je u 

više gradova, našao se u Vajmaru, potom u Jeni, gde predaje 

istoriju na univerzitetu. 

Još u mladosti prihvatio je koncepciju o svetu kao poprištu 

neprestane borbe suprotnosti, između dobra i zla, strasne 

volje i dužnosti, individualnih težnji i društvenih stega, što 

je oprečno čovekovoj prirodi. Slobodu je smatrao autentičnom 

čovekovom težnjom, te se opredeljivao za borbu protiv 

svake tiranije, što je i tema njegovih drama Razbojnici, 

Don Karlos i Vilhelm Tel. Prvi teorijski rad o pozorišnoj umetnosti, 

O savremenom nemačkom pozorištu, u duhu prosvetiteljskih 

tradicija, ističe značaj teatra koje gledaocima razotkriva 

različite vidove čovekovog stradanja, ali ih i nagrađuje 

sticanjem hrabrosti i iskustva. 

Drame: Fijeskova zavera u Đenovi, Spletka i ljubav, trilogija 

Valenštajn: Valenštajnov logor, Pikolomini, Valenštajnova 

smrt, Marija Stjuart, Devica Orleanska, Verenica iz Mesine, 

nedovršena drama iz ruske istorije Demetrijus. 

Pun plemenitog idealističkog patosa koji osvaja, jer se temelji 

na veri u čoveka, slobodu, duhovnost i uzvišena 

moralna načela, vešt u građenju dramskih sukoba, Šiler i 

do danas ostaje najčešće igrani nemački klasični pisac, i u 

domovini i u svetu. 

reditelj 

Nikola Zavišić 

Rođen 1975. u Beloj Crkvi. Magistrirao 

na Pozorišnom fakultetu Akademije 

lepih umetnosti u Pragu 

(DAMU), na Katedri za režiju u alternativnom 

i lutkarskom pozorištu, 

2003. Od 1991. aktivno se bavi pisanjem 

i režijom u pozorištu. Do sada 

uradio više od 30 predstava u Srbiji, 

Crnoj Gori, Češkoj i Holandiji. S trupom 

koju je osnovao u Pragu (Comfactory), 

proputovao mnoge festivale širom Evrope (Češka, 

Poljska, Belgija, Nemačka, Holandija). Na Akademiji u Pragu 

bio je asistent profesorki Jaroslavi Šiktancovoj na katedri 

za glumu (predmet gluma), 2002–2003. 

Godine 2002. bio je asistent A. J. Weissbarda, dizajnera 

svetla kod reditelja Roberta Wilsona, na operi Osud (Sudbina) 

Leoša Janačeka, na velikoj sceni Narodnog pozorišta 

u Pragu. Ovo iskustvo trajno ga usmerava ka istraživanju 

upotrebe svetla u pozorištu. 

Režirao je u pozorištima za decu (Malo pozorište "Duško 

Radović": Kiki i Bozo, Skoro svako može da padne osim čaplje; 

Pozorište lutaka "Pinokio": Aladinova čarobna lampa, 

Lucprda i velika krađa potoka, Bastien i Bastiena, u Užicu, 

Pančevu i Podgorici) i za odrasle (Luča Mikrokozma P. P. 

Njegoša / Rex; Stranac A. Kamija / Ponec, Prag; Several 

Suitcases Oerol festival, Holandija; 1984. Dž. Orvela / Oerol 

festival, Bitef; Plastelin V. Sigareva / Atelje 212; Godo na 

usijanom limenom krovu B. Dimitrijevića / SNP; Zamak F. 

Kafke / JDP). Autor je pozorišnog komada Teenage Klub 

koji se izvodi u Malom pozorištu "Duško Radović". 

Konkurs za tekst nove drame 

Narodno pozorište – Narodno kazalište – Népszinház 

u Subotici raspisuje konkurs za tekst 

nove drame koja će premijerno biti izvedena na 

sceni Narodnog pozorišta u sezoni 2010/2011. 

Konkurs je namenjen mladim dramaturzima i 

studentima dramaturgije. Pozivaju se zainteresovani 

kandidati da prisustvuju sastanku na kome 

će biti objašnjeni detalji i uslovi konkursa. Sastanak 

će biti održan 16. juna 2009. u 12 časova, na 

sceni Jadran, u Subotici. 

Sve informacije na 

edenworth@gmail.com 

(bilten 7) 

5

29. maj 2009. 

intervju 

Egon Savin, reditelj predstave „Derviš i smrt" 

Samoizdaja i krivica 

priču svog života. Kad govori o asketizmu Nurudina, govori 

o svojoj crti, hedonizam Hasana sudbina je i priroda 

njegovog oca. Tačno je da su Nurudin i Hasan dva pola 

istog bića i to je sigurno Mešina intima. Njegov roman ne 

bi bio toliko značajan da nije toliko ličan. Meša govori o čoveku 

koji je izdao samoga sebe. Nurudin je izdao samoga 

sebe. On je intelektualac koji izdaje svoje svetonazore i, 

menjajući idealistički za materijalistički svet, ulazi u sferu 

„Derviš“ u naslovu direktna je asocijacija 

na religiju. Da li ste time bili opterećeni 

u radu na tekstu? 

Mnogo je pisano o tome, o odnosu 

religije i Mešinog romana. Na desetine 

studija. On sam godinama je 

ćutao o toj temi, da bi obelodanio 

da, pod jedan, uopšte nije religiozan, 

pod dva, da je levičar, komunista 

i pod tri, veru je upotrebio kao folklornu potku za priču o 

ljudima kasabe, palanke, u vreme totalitarizma koji je isti 

bez obzira da li je islamski ili titoistički. 

Pri tome, otvara veliki krug pitanja – od osnovnog, šta je život, 

do toga šta je vlast, sloboda. Može li se živeti u društvu 

i biti slobodan? 

Ahmed Nurudin polazi iz pozicije slobode i ide ka neslobodi. 

Zapravo, s praga svog zrelog doba ide ka smrti. 

Meša fenomenalno filozofski izjednačava te dve stvari. 

Religija tvrdi da određeni život počinje posle smrti, roman 

sve vreme govori da nema ničega posle smrti i da 

je naš život naša jedina šansa i da, uprkos svesti o tome, 

u zrelim godinama, s pozicije moći, za parče vlasti, za zadovoljenje 

sopstvene taštine, spremni smo da se odreknemo 

slobode i da uđemo u sistem koji će nas samleti. 

Ahmed Nurudin jednim delom svoga bića to zna, ne veruje 

da će ga zadesiti ta sudbina ali, kako god, možemo 

da parafraziramo Hasanovu misao – čovek dođe na vlast 

sa željom da promeni svet, vlast promeni njega, a svet 

ostane isti. 

Ženski princip u predstavi, Kadinica, za njega je fatalna žena. 

Ona je takođe deo tog prestiža, ona je trofejna žena, ukras 

života, nešto što ide uz moć i Nurudin, u određenoj fazi 

svog života, poseže za njom. Kadinica je sve ono što muškarac 

želi, i on pokušava da je ima, da je poseduje ali, naravno, 

to mu ne polazi za rukom kao što mu ne polazi za 

rukom da pronađe ikakvo zadovoljstvo u toj svojoj samoizdaji. 

S njene tačke gledišta, Nurudin je neko s kim ona 

pokušava da trguje, da se nagodi, i pri tom zavođenje je 

sredstvo da to ostvari, da se domogne novca i nasledstva. 

Tu je reč o pohlepi i jednoj izvanrednoj ženskoj političkoj 

veštini. Kasnije, ona ga odbija i ne dozvoljava da 

bude njegovo vlasništvo, a tako uspeva da sačuva svoj integritet. 

Nurudin postaje predmet njene mržnje i osvete. 

Zahvaljujući njenim dojavama i pismima, počinje njegov 

politički krah. 

Stara priča o grehu i padu, i ulozi žene u svemu tome... 

Mnogo je biblijskih motiva, divnih misli iz Kurana, koje je 

Meša čak prepravio, parafrazirao, onako kako je njemu 

bilo potrebno, da bi ispričao priču o savremenom čoveku, 

pohlepe, osvetoljubivosti i političkih igara koje melju ljude 

iz dana u dan. To čitamo u novinama i gledamo na televiziji 

svakodnevno. To bi bilo u onom banalnom, doslovnom 

smislu. 

Postoji i filozofski, metafizički sloj priče. On je dat samo u 

naznakama. 

Ja se nisam u tolikoj meri bavio romanom. On je za mene 

polazište da ispričam svoju priču. Ima skoro dvadeset dramatizacija, 

ja sam je kombinovao s Mihizovom, nisam želeo 

da pratim roman, da ga ilustrujem. Ima tu grubih sažimanja, 

izbacivanja, promenena u vremenu, prostoru. 

Kombinovao sam likove. U tome sam bio potpuno slobodan 

i što sam bio slobodniji, činilo mi se da sam manje izneverio 

roman. 

Zašto ste kao Nurudina videli baš Nikolu Ristanovskog? 

On je jedini na balkanskom prostoru koji može da igra Ahmeda 

Nurudina. To je glumac koji ima vibrantnost, ima to 

što ja u pozorištu volim. Mi smo već radili zajedno i ja 

znam da Ristanovski ima takozvanu unutarnju režiju, unutarnju 

igru, plan interakcije, sve ono što mene kod glumca 

zanima. Znao sam da može izneti tako težak i velik zadatak, 

koji će obogatiti toplinom svoga bića. Nikola je 

glumac kog publika zavoli posle par minuta, a meni je za 

lik Nurudina savez s publikom bio potreban. Da nema 

toga, ova predstava bila bi samo zanimljiva, a ne bi bila tragedija, 

što smo mi hteli. Publika je pod snažnim emotivnim 

dejstvom i to mi je bilo vrlo važno. Naravno da dramatizacija 

i postavka prave to sadejstvo, ali važno je da i glumac 

to nosi u sebi. 

Razgovarala Smiljka SELJIN 

6 (bilten 7)


Nikola Ristanovski, Ahmed Nurudin u 

“Dervišu i smrti“ 

Nurudin, nagrada i kazna 

Koliko je bilo teško uraditi psihološke 

nijanse u liku Ahmeda Nurudina. 

Kako ste se izborili s ovim likom? 

To je veliki zadatak, velika literatura. 

Počastvovan sam što mi je pripala 

mogućnost da se sretnem s ovim likom. 

To je i nagrada i kazna istovremeno. 

On je pun nijansi kao i svaki 

normalan misleći čovek, i to jeste bio 

izazov da se radi iz sebe. Da lik ne oblačiš na sebe nego da 

sebe smestiš u okolnosti, u lik. Posle puno godina artizma 

za mene je ovo bilo novo iskustvo ali otežavajuća okolnost 

bila je što to ne radim na maternjem jeziku. Stalno sam 

imao svest o odgovornosti pema jeziku, jer Mešin tekst je 

predivan, muzika, trudio sam se da strahopoštovanje prema 

rečima ne ubije pozorište. 

Imate lepu saradnju s Egonom Savinom. 

Radili smo više puta. On me dovodi do nekih punktova u 

koje ja ponekad sumnjam. Jako je korisno kad ti reditelj raščisti 

put ka liku. Savin ima veliko poverenje u mene, veće 

no što ga imam sam u sebe, i to je velika obaveza. Da daš 

sve od sebe. On poslednjih godina promoviše minimalizam 

na sceni i to nije lak zahtev, tera te da se vratiš nekim 

stanjima, da u sebi pronađeš elementarne emocije, želje, 

da igraš bez artizma. 

U kakvo pozorište verujete? 

Ja bih to uporedio s nekim oblicima istočnjačkog pozorišta 

koje se oslanja na antropologiju. Mislim da je generalno 

dobro da se pozorište kreće u tom pravcu. Da se vraća 

nama, našoj ljudskosti, našim zaboravljenim željama, 

primarnim odnosima. Pozorište, kao i sve u 21. veku, došlo 

je do velikog zida, sve je izmišljeno, sve atraktivnosti su 

već isprobane i potrošene, a nisu nas dovele do rešenja. 

Zato se vraćamo klasicima, velikim dramskim piscima koji 

nas vraćaju intimnim, bezvremenim temama jer, duboko 

verujem, čovek je najveća atrakcija, čudo, i pozorište bi trebalo 

tu da kopa, tu da istražuje, u nama. 

Razgovarala Smiljka SELJIN 

Ričard Turpin, reditelj „Komunističkog manifesta“ 

Znanje o svetu menja ljude i svet uopšte 

Buržuji i proleteri svih zemalja ujedinite se, ujedinili su se sinoć 

posle švedske predstave za levičarskom trpezom za 

kojom je, posle igara, logično, došla korica hleba, a bogami 

i čorba:) 

Dok je najstrpljivija publika u slast srkala čorbu (podeljena 

su mišljenja da li je ukusnija od upravničke u „Nahodu“), 

od jednog od stolova odvukli smo reditelja Ričarda Turpina. 

Za Bilten je govorio o nastanku predstave, finansijskoj 

krizi, krizi duha i tome kako da čovek ostane zdravog uma 

u konzumerističkoj histeriji koja obuzima ceo svet... 

Igrate lik koji je tek u sadejstvu sa drugim, sa Hasanom, celina. 

Kako ste gradili te odnose? 

Nurudin je u korelaciji i sa svim ostalim likovima. To je široka 

paleta i svi oni su deo mog lika. Ja sam beskrajno zahvalan 

svima. Bez njih, Jusufovog izdajstva, susreta sa Kara-Zaimom, 

Sinanudinom, ne bi bilo Ahmeda Nurudina. Njihove 

strasti, manipulacije, grehovi, menjaju njegov pogled na 

svet, teraju ga u određene okolnosti, na greške, na izdaju. 

U jednom trenutku na njegovom putu pojavljuje se i žena. 

Ona mu iz sopstvene pohlepe nudi trgovinu bratom. Njegova 

filozofija, njegov emocionalni život, odjednom staju. 

Menja se logika njegovog razmišljanja. Pojava žene u 

svetu Ahmeda Nurudina izaziva pometnju, koju ni jedan 

muški lik nije napravio. On ne zna kako da se prema njoj 

ponaša. Nagoni su jači od svih filozofija, on prema njoj ima 

požudu, ne emociju, on želi da je poseduje, kao i vlast 

koju poseduje. Ona njega tektonski pomera. Da nije bilo 

te žene i njenog zahteva, Nurudin bi verovatno imao drugačiju 

sudbinu, odložio bi svoje afekte i odluke. Ona je tu 

na njegovom putu da pokrene deo ličnosti za koji on i ne 

sluti da ima. Ona u njemu pokreće muškarca i ubija derviša. 

Malo je zbunjujuće da neko ko dolazi iz uređene zemlje – a 

mi ovde mislimo da, ako postoji idila u Evropi, onda ona živi 

u Švedskoj, odluči da uprizori „Komunistički manifest“. Kakve 

su vas sile navele na to:) 

Najpre, prema Marksu, sve zemlje 

koje su u razvoju, postaće socijalističke, 

a drugo, kod nas trenutno nije 

baš tako idealno kako se misli. Ekonomska 

kriza i te kako utiče na 

Švedsku. Švedski ekonomski sistem 

je ne samo u velikoj krizi nego i u velikoj 

opasnosti. Švedske banke ušle 

su u histeriju koja globalno vlada. 

Švedski državljani moraju da pumpaju 

novac u privatne banke da bi se izbegao kolaps. 

Kako usred tog kolapsa, ekonomskog ali pre svega duhovnog 

i mentalnog, da preživi umetnik i svaki drugi tzv. običan 

građanin? 

(bilten 7) 

7

29. maj 2009. 

To nije dobar način da se živi. Ljudi ne žive, nego preživljavaju. 

Čovek je rob konzumiranja i teško je izdržati tu presiju. 

Pitanje je da li treba nastaviti živeti tako, u tom kupoholičarkom 

okruženju... 

Da li je onda u tom kontekstu bavljenje pozorištem politički 

čin? 

Razmišljao sam dosta, i dugo sam o tome razgovarao s ljudima. 

Ako staneš ispred publike – imaš odgovornost prema 

njoj, prema onome što ćeš tu reći i uraditi. I ako je pozorište 

deo javnog života i javnog diskursa, onda je ono 

politički čin. I slobodna reč mora biti slobodna, ne samo 

na papiru. Osim toga, velika je odgovornost okupirati nečije 

vreme, mi ne smemo uzaludno, i bez razloga, da trošimo 

bilo čije vreme jer vreme je svakome dragoceno. Ne 

smemo ga gubiti i trošiti na nevažne stvari, pogotovo ne 

tuđe vreme. 

Pomenuli ste odgovornost... Sve predstave na Pozorju govore 

o (preuzimanju) odgovornosti, poručuju nam i njihovi akteri 

i autori da je jedini način izlaska iz haosa da se čovek 

okrene sebi. Šta ta odgovornost prema sebi podrazumeva? 

Ljudi moraju da imaju što više znanja o svetu u kom žive, 

Nikola Zavišić, reditelj "RazBOYnika" 

Bomba na bunker neprijatelja 

(nastavak intervjua od 23. maja) 

Da li si ranije pratio Pozorja? Da li su ti, kao reditelju, bila korisna? 

Paradoksalno, ali nikada ranije nisam bio u Novom Sadu 

za vreme Pozorja. Obično sam radio nešto drugo, najčešće 

režirao van domovine. Tako da sam samo putem medija 

saznavao o tome šta se na Pozorju dešava. U tom 

smislu, Pozorja su mi na neki neobičan način bila korisna 

kao reditelju. Kakav je to način i koliko je čudan, ne mogu 

sada da objasnim. 

Kako tvoja generacija razmišlja o Pozorju? Šta misliš da mu 

nedostaje? U kom bi ga pravcu razvijao? 

Ne mogu da kažem da moja generacija ima neko organizovano, 

unisono mišljenje o Pozorju. Takođe, ne znam šta 

bi tačno pojam „moja generacija“ mogao da obuhvata. 

Ako se tu misli na ljude duhom meni bliske – moje prijatelje, 

onda to zaista zavisi od čoveka do čoveka. Neki nemaju 

nikakvo mišljenje o Pozorju, a neki imaju krajnje pozitivno. 

Neki ga i ne vole. Teško je naprečac uopštavati. 

Da li je komunizam (najzad) umro u srpskom pozorištu ili se 

pak opet rađa iz pepela? 

Ovo je pitanje na koje mogu da odgovorim samo citatom 

iz Nacionalizma Rabindranata Tagore: „Nikad ne umire nikad...“ 

ili irskom narodnom izrekom: „Plaćen je i zadovoljan 

onaj koji za srce uzme drugo, te ono prvo naizgled izmeni 

tako da ga ni sam prepoznati ne može.“ Ako se odgovor 

učini nedovoljno konkretan, to je tačno. Na pitanje „zašto“ 

odgovaram refrenom pesme „Vatrena“ Nazifa Gljive. 

Supa za publiku 

toliko znanja da mogu i da ga promene. Lakše mogu da 

menjaju svet zajedno, nego sami. Ljudi vole da sarađuju 

s drugim ljudima, kao i većina životinja. 

Pretpostavljam da je predstava nastajala uz mnogo improvizacije... 

Kako ste radili sa glumcima? 

Tačno je da smo mnogo improvizovali... 

Da li su to glumci s kojima stalno radite? 

Mnogi od njih jesu, ali ne svi... Dakle, uvek sam pokušavao 

da ne radim autoritativno... 

To ću da proverim kod glumaca... 

Nadam se da ipak nećete:) Zapravo, najbolji način da oslobodiš 

krativnost kod jednog čoveka je da pustiš da bude 

kreativan. Moj zadatak bio je da napravim dobru atmosferu, 

da najbolje ideje mogu da izađu. To je pogotovo potrebno 

za jednu ovakvu predstavu, predstavu o komunizmu 

i bilo bi potpuno pogrešno da sam bio Staljin:) 

Razgovarala Snežana MILETIĆ 

Šta je po tebi komunizam? 

Komunizam je kad imamo svi, a samo neki time zapravo 

raspolažu. 

Ako nije indiskretno, jesi li levičar? U kom smislu? 

Nije indiskretno. Pišem desnom rukom, a verujem u razne 

stvari. Podjednako su mi važni neki odlomci Novog 

zaveta kao i zen priče. Verujem u kreaciju i u konstrukciju. 

Ako se to zove levičar, onda jesam. Ali nemam nepromenjive 

stavove, tako da zapravo ne znam šta sam. Moj 

moto je: konstantna promenjivost. Moto mog druga do 

koga vrlo držim je: gde drugi staju, mi dodajemo gas! 

Tvoji „Razbojnici“ su ultimativni hit u Subotici, veoma ih je volela 

i publika na zrenjaninskom festivalu ali i žiri, a neki kritičari 

su ih sasekli? Do čijeg mišljenja ti je najviše stalo? Kolega? 

Meni je stalo do svake konstruktivne kritike. Volim da vidim 

da se publici nešto dopada, ali za pozorište je najvažniji 

radni proces. Ukoliko on valja, sam rezultat zaista nije 

mnogo važan. Ja RazBOYnike mnogo volim jer su plod 

ozbiljnog i koncentrisanog rada. Ali kada predstava izađe 

pred publiku i kritiku, ona više ne pripada meni, te sam sasvim 

opušten pred različitim komentarima. Neki od njih 

mi znače mnogo, neki ništa. Najbitnije je ne osvrtati se, ne 

uzimati stvari suviše lično i nastaviti dalje rad. 

8 (bilten 7)


Breht lepo kaže na početku Dijalektike u teatru: "Svi bismo 

morali biti mnogo oduševljeniji radom u teatru. Uvijek 

se gleda na svoju karijeru, ali na nju se, zapravo, ne 

može utjecati, mora se bezbrižno prionuti na posao. Inače 

to nije zabavno, a ništa nije odvratnije od natmurenosti. 

Nevinost i apetit – to su pretpostavke za bilo koju vrst 

umjetnosti. Ni jedno pojedinačno djelo ne određuje nivo, 

on je posmrtna linija koja se dobiva samo iz kvantiteta. 

Kratkotrajniji rad ispod cijene uopće ne ruinira čovjeka. Ne 

smije se suviše izbirati među svojim stvarima – to će već 

obaviti drugi!“ 

Razbojnici 21. veka stanuju u Šilerovoj, to su dečkići koji pevuše 

fensi gej hitove s MTV-a i šmrču kao ludi, iako nisu prehlađeni. 

Oni su dovoljno muškarci da ubijaju, ali ne i da vole. 

To je slika današnjih vladara sveta koji su jedino uspeli da 

kreiraju ekonomsku krizu pandemijskih razmera... Pozorište 

ih markira... Šta još može da učini? 

Pozorište nikada nije bilo nemoćnije, čini mi se. Mislim da 

pozorište možda treba da postane anarhično. I po formi i 

po sadržaju. Suviše se zalepilo za novac koji sisa od drugih 

institucija. Suviše se birokratizovalo. Treba da potpuno 

nestane novca u pozorištu, kako bi se odvojilo bitno od 

nebitnog, kako bi radili samo oni koji zapravo ne mogu ništa 

drugo da rade osim predstava do kojih im je stalo i za 

koje garantuju svojom krvlju i životnim sokovima. Tu mislim 

na sve segmente pozorišta: i na glumce i na reditelje 

i na pisce i na dizajnere i na publiku i na pozorišni aparat! 

Ako takvo vreme dođe, ja ću biti u prvim borbenim redovima! 

Neće mi biti teško da uskliknem „Napred, drugovi!!!“ 

i bacim bombu na bunker neprijatelja. U tom smislu, uzor 

mi je Boško Buha, ili makar mit o njemu. 

Razgovarala Snežana MILETIĆ 

okrugli sto 

Vilajet moralnih posrnuća i srozavanja 

Okruglom stolu o predstavi Derviš i smrt Meše Selimovića, 

u izvođenju Narodnog pozorišta, Beograd, 

prisustvovali su: reditelj Egon Savin i glumci Nikola Ristanovski 

(Ahmed Nurudin), Nenad Stojmenović (Jusuf), 

Ljubomir Bandović (Hasan Dželebdžija) i Tanasije 

Uzunović (Kara-Zaim) 

Započinjući razgovor konstatacijom da je reditelj Egon 

Savin izabrao dramatizaciju Borislava Mihajlovića Mihiza 

Selimovićevog dela Derviš i smrt, te da postoji više takvih 

dramatizacija u kojima, kao i u Mihizovoj, ima izostavljenih 

delova, voditeljka Okruglog stola Ksenija Radulović 

pitala je reditelja ima li išta vezano za roman što je moralo 

pošto-poto da bude redukovano, izostavljeno, i zašto se 

baš odlučio za Mihizovu dramatizaciju. Egon Savin smatra 

da ovaj komad nije dovođenje baštine na scenu samo 

zato što je u pitanju baština, odnosno jedno od najuzbudljivijih 

dela nastalih na srpskom jeziku. Rekao je i da postoji 

jedanaest dramatizacija ovog dela, koje je, naravno, 

sve pročitao, kao i da nije radio Mihizovu, već sopstvenu 

dramatizaciju. Sve pročitano je odbacio, uzeo je papir i 

olovku, i kroz sve prošao onako kako je znao i umeo. Razlike 

između njegove i Mihizove dramatizacije su bitne, 

istakao je, zato što se Mihizova odnosi na vreme 18. veka 

u Bosni, a njegova je u nekom sasvim drugom vremenu. 

Pomenuo je i lik Kara-Zaima koji ne postoji u Mihizovoj 

dramatizaciji. To su bitne rediteljske intervencije u odnosu 

na Mihiza. Savin je rekao da je mnogo toga izostavljeno 

što se inače nalazio u romanu Derviš i smrt. U svojoj dramatizaciji 

nije se bavio aktuelizacijom, osavremenjivanjem, 

jer se palanka, kako je rekao, nikada neće izmeniti 

i zbog toga se radnja romana može smeštati u bilo koje 

vreme. Najvažniji momenat u njegovoj dramatizaciji bila 

je takozvana kompozicija celine, ono čime se bavi već 

duže vreme, bez obzira na to da li je dramski komad ili ne. 

To je zapravo pokušaj sažimanja vremena i pronalaženje 

prostora za otvaranje problema i pitanja o pozorištu. U tematskom 

smislu okupiralo ga je pitanje slobode. Zbog 

svega rečenog istakao je da je morao biti i autor scene (Savin, 

sem režije, potpisuje adaptaciju i ideju prostora) iako, 

kako je priznao, nema nikakvih scenografskih pretenzija, 

naprotiv. Morao je da, prolaženjem kroz roman olovkom, 

pronađe ono što je nazvao principom kopče i funkcionisanjem 

malih celina u okviru velikih. Reč je o specifičnom 

postupku koji je primenio radeći ovu predstavu. Bitno je 

bilo sačuvati metafizički plan romana u svemu, što je i 

učinjeno. 

Radulovićeva je sa Savinom razgovarala i o minimalizovanom 

i redukovanom prostoru. Da li je ogoljavanjem 

prostora želeo da dobije ono što ga, po njenom mišljenju, 

u poslednje vreme sve više zaokuplja, a to je apsolutan fokus 

na glumce, na rad s glumcima. Potvrđujući ovu konstataciju, 

reditelj je rekao da je potencirao prazan prostor 

i čoveka kao centar tog prostora. To je zato što ga intere- 

Uručenje Sterijine nagrade za naročite zasluge 

u ponedeljak, 1. juna, u 11.00 časova 

Pre početka Okruglog stola o predstavi Kandid, biće 

uručena Sterijina nagrada za naročite zasluge ovogodišnjim 

dobitnicima, Mihailu – Miši Janketiću i Miodragu 

Tabačkom. Istu nagradu primiće i Goran Stefanovski, 

dramski pisac iz Skoplja, nagrađen 2005. godine. 

(bilten 7) 

9

29. maj 2009. 

suje interakcija između reditelja i pisca, reditelja i glumaca, 

glumaca i publike. Pokušava da zaobiđe spoljašnju 

atraktivnost i bavi se formiranjem unutarnje radnje i uspostavljanjem 

intenziteta igre. To ga već neko vreme jedino 

zanima u pozorištu i uviđa kako sve to ima nekog smisla. 

Kada je glumac postavljen u centar pažnje, zapravo je 

gledalac u tom centru. 

Budući da je reditelj govorio o centru pažnje, voditeljka 

Okruglog stola započela je razgovor s glumcem Nikolom 

Ristanovskim, koji u predstavi igra Ahmeda Nurudina, rekavši 

kako se on tokom predstave sve vreme nalazi u tom 

centru. Zapitala je kakav je osećaj igrati na jeziku koji nije 

maternji, kakav je osećaj igrati čoveka misli, odnosno kako 

je gradio lik. Nikola Ristanovski objasnio je da ga je Egon 

Savin pozvao da glumi lik Nurudina, što je odmah prihvatio. 

Došao je u Beograd, potpisao ugovor, vratio se u Skoplje 

i šest meseci je proučavao život i ponašanje derviša. 

Sve u vezi s dervišima bilo je jako zanimljivo i to ga je 

obogatilo. Nakon što je, posle šest meseci, ponovo stigao 

u Beograd, počele su čitajuće probe, ali je tada posumnjao 

da može da glumi Ahmeda Nurudina. Međutim, 

reditelj je na tome insistirao... Sada priznaje da voli da 

igra ovu predstavu i da se dobro oseća u ekipi. Radulovićeva 

je želela više detalja o glumčevom proučavanju derviškog 

života: šta od tih iskustava može da bude praktično 

i primenjivo u pozorištu. Istakla je određene gestove u njegovoj 

glumi, način artikulisanja ruku i sl. Ristanovski je 

potvrdio da je sve to rezultat bavljenja dervišima ali, i ono 

što se ne vidi, deo je njegovog ubeđenja u to što igra u komadu. 

U čistoj formi kakvu ima ova predstava glumcima 

je teško da se suoče sami sa sobom i da glumom prenesu 

sve što treba da se prenese. Sada se već vrlo jasno oseća 

kao "sprovodnik" između reditelja i literature, odnosno 

između pisca i publike, ništa više i ništa manje od toga. Na 

scenu stupa s idejom da su mu uhapsili brata i da ima 

problem. To je njegov realan problem na sceni i trudi se jedino 

to i da igra. Ni na šta drugo ne misli, jer smatra da se 

taj zločin tiče svih nas i da su sve nas više puta ubili. Smatra 

da se upravo zato ova predstava prenosi u publiku, jer 

smo svi, na izvestan način, njen deo. Ne veruje u pozorište 

koje niko ne razume i koje je samo sebi cilj, pokazujući 

očima na ispisani festivalski moto "Pozorište ne sme da 

čeka gledaoce, ono im mora poći u susret". 

Reč je dobio glumac Ljubomir Bandović, u predstavi Hasan 

Dželebdžija. Ksenija Radulović predstavila ga je kao 

čoveka života, konstatujući da ga "sustižu" takve uloge. 

Potvrdio je njene reči rekavši da je to svojevrstan izazov i 

da je to jedna od najtežih stvari na sceni. Egon kao reditelj 

glumcu dozvoljava da ostane ono što kao čovek jeste, 

ne nameće mu ništa rediteljski. Priznao je da je veliko zadovoljstvo 

igrati čoveka koji brani nešto što publika odmah 

verifikuje kao jedinu moguću istinu. To je hvatanje u 

koštac sa životom, bez straha šta će s njim kao čovekom 

biti. Hasan Dželebdžija je odabrao da živi onako kako mu 

se sviđa. On je zadržao svoje kvalitete i, za razliku od Nurudina, 

vrlo je svestan trenutka u kom živi. Kao i Nikola Ristanovski, 

izrazio je zadovoljstvo što je deo ekipe, dodajući 

da oseća kako od njegovog lika puno zavisi sama 

predstava. Hasan je kao neki mesija. Kada su počeli da 

rade predstavu, uvideli su da zapravo igraju jednog čoveka, 

koji bi bio idealan kada bi se u njemu mogle sjediniti 

sve Hasanove i sve Nurudinove karakteristike. To je potvrdio 

i Ristanovski rekavši da uvek oseća da postoji deo Hasana 

u Nurudinu i obrnuto. 

Radulovićeva je zamolila i glumca Nenada Stojmenovića, 

u predstavi Jusufa, da prokomentariše lik, a on je govorio 

o njegovom usponu i padu. Reč je dobio i Tanasije 

Uzunović koji u predstavi igra, kako je Radulovićeva objasnila, 

malu, ali vrlo značajnu ulogu Kara-Zaima, lik koji je 

u velikom broju dramatizacija Selimovićevog romana Derviš 

i smrt izbačen. Tanasije Uzunović izrazio je zadovoljstvo 

što je Egon Savin ostavio ovaj lik. Po njegovom mišljenju 

Kara-Zaim je pečat vremena u kom žive Mešini junaci. 

Silvija ČAMBER 

Sam komad pati od problematičnog ritma, koji je u postavci 

Mirjane Karanović još dodatno usporen ubačepozorje 

mladih 

Eden fon Horvat: DON ŽUAN SE VRAĆA IZ RATA 

Akademija umetnosti, Beograd 

Studenti III godine glume: Marko Vetić, Dragana Nenadić, 

Jelena Bosanac, Marta Milosavljević, Darija Rajšić, 

Joana Knežević, Ana Bauk, Marijana Dugalić, Ivana 

Panzalović, Sonja Popivoda, Jelena Velkovski, Jelena 

Jokić, Ljubomir Bulajić i Nenad Savić 

Klasa: red. prof. Mirjana Karanović i vanr. prof. Olivera 

Viktorović 

Don Žuan se vraća iz rata je komad koji nije mnogo glumački 

zahtevan (pre bi bio rediteljski izazov), ali ipak pruža širok 

spektar interesantnih ženskih likova, što je retkost u 

dramskoj literaturi. (Ova činjenica povlači i pitanje odgovornosti 

koje akademije imaju kada primaju toliki broj 

devojaka na studije glume. Konkretno, na ovoj klasi odnos 

je 11 prema 3 u korist devojaka. Slično je i na Akademiji lepih 

umetnosti... Odnos u dramskim tekstovima najčešće 

je obrnut.) 

10 (bilten 7)


nim snimcima. Vidno je da se u radu sa studentima insistiralo 

na njihovoj individualnosti, što je vrlo pozitivno. Kada 

klasu vode veliki glumci, često se desi da svi studenti liče 

na svog učitelja, na štetu sopstvenog duha, ali ovde to nije 

slučaj. Princip da jednu klasu vodi glumac u saradnji s rediteljem, 

mislim da bi bio vrlo učinkovit. Studenti bi bili 

upućeni u sve aspekte buduće profesije, a ispitni zadaci 

celovitiji i daleko interesantniji za publiku. Ipak, uloge su 

brižno podeljene, u skladu s mogućnostima studenata. 

One možda nisu iscrpljene do kraja, možda se, s još malo 

insistiranja, moglo doći do boljih rezultata, ali možda i do 

preforsiravanja. Ovako, zadaci su rešeni korektno, igra studenata 

bila je pretežno ujednačena. 

Prošle godine na Pozorju mladih, BK akademija (sada Akademija 

umetnosti, Beograd) veoma uspešno se predstavila 

scenom iz Eshilovog komada Sedmorica protiv Tebe i 

ostavila snažan utisak na publiku. Koristeći isti princip 

rada, koji se pokazao veoma delotvoran, ove godine temom 

Antigone, izabranim scenama iz Eshilove Sedmorice 

protiv Tebe i Sofoklove Antigone koje su dramatizovane 

u jedan komad, na ovogodišnjem Pozorju mladih predstavili 

su se studenti Akademije lepih umetnosti iz Beograda. 

U adaptaciji i režiji Milice Kralj, u ritualnom duhu, koristeći 

hor doslovno, studenti su uspeli da se izbore s teškim 

monolozima antičke tragedije i stvore predstavu koja se 

igra i prati s lakoćom. Jedan tapan, jednostavni, a efektni 

kostimi, telo i glas glumaca, sva su sredstva koja su u njenoj 

realizaciji korištena. Zbog efektne postavke i precizne 

igre, mašti gledaoca nije teško da stvori sve ostalo. Svedenim 

mizanscenom s naglašenim istupanjem aktera iz 

mase, a uz stalnu zvučnu pratnju hora, postignut je osećaj 

uzvišenosti likova, neophodan za tragediju. Naročito 

Sam Veliki Zavodnik, kog igra Marko Vetić, iako je njegov 

lik razočaran i demoralisan, mogao bi biti aktivniji. Njegova 

igra prilično je ravna, nema promene od entuzijazma 

na početku komada, preko mazohističkog vraćanja starom 

načinu života, do potpunog razočarenja i tuge na 

kraju. Iako je, u odnosu na sve ženske likove, Don Žuan suštinski 

hladan, ipak publika treba na njemu da vidi ono što 

privlači sve te žene, barem kroz igru koju s njima igra. 

Drugi veći problem je Greti u izvođenju Marte Milosavljević. 

Ovaj lik treba da bude svetlo u komadu. U njoj je 

najviše sličnosti s verenicom (idealom). Ona je poslednja 

nada koja će biti izneverena, detinje iskrena, ali i surova. 

Studentkinja je lik potpuno pogrešno shvatila i postavila, 

tako da se utapa s plejadom svih drugih likova. 

Svojom igrom ističu se Darija Rajšić u ulozi Dizajnerke 1, 

Ana Bauk u ulozi Služavke i, naročito, Jelena Velkovski 

u svim dodeljenim ulogama s naglaskom na Subreti 1, 

Dami 1, Ženi pod maskom i Devojčici. Sve svoje likove 

ona temeljno promišlja i do kraja razrađuje, skoro do neprepoznavanja, 

a uvek s potpunim pokrićem. Najveću 

pažnju publike, izazvala je Ivana Panzalović, zaista vrlo 

šarmantna i dopadljiva, ali njena igra temelji se upravo na 

tom šarmu i, ako ne bude pažljiva, u profesionalnom životu, 

može se vrlo brzo potrošiti. 

Eshil: SEDMORICA PROTIV TEBE 

Sofokle: ANTIGONA 

Akademija lepih umetnosti, Beograd 

Studenti III godine glume: Aleksandra Ćosić, Andrea 

Forca, Anđela Krvavac, Đorđe Dragićević, Ivan Radinović, 

Miloš Milić, Mina Manojlović, Mirjana Štetić, Nevena 

Nedić, Sanja Lakušić i Teodora Ristić 

Klasa: prof. Svetlana Bojković, Milica Kralj 

jak utisak ostavila je scena Antigoninog ispraćaja u smrt. 

Povorka koja prati heroinu i jadikuje za njom kao da je već 

mrtva, pomaže glumici u izvođenju monologa. Uopšte, 

duh zajedničkog stvaranja veoma je izražen u ovoj predstavi, 

te, zbog toga, ne bi bilo prikladno izdvajati pojedince. 

Songovi, čiji je autor Marija Simonović, profesorica tehnike 

glasa, ključni su u rešavanju ovog zadatka. Njen rad 

sa studentima mnogo doprinosi opštem utisku. Najveći 

problem leži u dikciji. Današnje učenje scenskog govora 

na većini naših škola dosta je banalizovano, svedeno na 

cezure i logičke akcente, varirane isključivo u glasnoći. 

Jedan monolog, da bi bio uspešan i ostavio potpun utisak 

na gledaoca, mora biti razrađen poput kompozicije klasične 

muzike. Nije dovoljno samo odvrtati i zavrtati volumen. 

Potrebno je praviti varijacije i u tempu i u visini glasa. 

Kada bi se služili svim ovim plodonosnim mogućnostima 

govornog aparata, studenti ne bi zapadali u zamku da 

emociju izražavaju plačnim podrhtavanjem glasa koje 

prizemljuje likove tragedije i nikada ne unosi jezu u tela 

gledaoca kao dobro razrađen, čist govor. Nažalost, kod 

nas, danas, polako izumiru glumci koji vladaju ovom veštinom, 

smatraju se teatralnim, njihov zanat se gasi. 

Na sreću, princip rada na antičkoj tragediji, obaveznom štivu 

na akademijama, vidno se unapređuje, odnosno, vraća 

svojoj suštini, pa se možemo nadati da ono više nikad 

neće biti žanr za mučenje studenata. 

Jelena MEDIĆ 

(bilten 7) 

11

29. maj 2009. 

Ulysses na Pozorju 

Rade Šerbedžija i Lenka Udovički, jezgro brionskog Ulisis 

teatra, na današnjoj konferenciji za novinare najavili 

su svoje gostovanje na Pozorju. Oboje su bili veoma uzbuđeni 

i radosni zbog dolaska, naročito što im se pružila 

prilika da svoje pozorište i rad predstave na tako atraktivnom 

i uzbudljivom mestu kakvo je Petrovaradinska 

tvrđava. 

Snimatelji i fotografi treba da dođu na Tvrđavu najkasnije 

do 20.30 h. 

Snimanje i fotografisanje biće omogućeno tokom prvog 

čina, u trajanju 15 minuta, kao i trećeg čina, prvih 5 minuta 

izvedbe na tribinama. 

Molimo da se zbog tehničkih razloga poštuje protokol. 

Lenka Udovički, rediteljka tri od pet predstava koje ćemo 

videti na Festivalu, rekla je da prethodnu noć nije spavala 

jer je s ekipom tražila najbolja rešenja u prostoru. Poredila 

je mogućnosti novosadske i brionske tvrđave i istakla 

da je ovaj, novosadski, pravi filmski prostor, dodavši da će 

celom događaju doprineti i blizina Dunava. 

Rade Šerbedžija prisetio se ranijih učešća na Sterijinom 

pozorju na kojem je, do 35. godine, osvojio tri Sterijine nagrade, 

bio jednom i član žirija, pa dao ostavku na to mesto, 

zbog neslaganja s tada aktuelnom pozorišnom politikom, 

po kojoj Dušanu Jovanoviću i Slovenskom mladinskom 

gledališču ne treba dati nagradu. Prisetio se i produžene 

ruke ideologa Josipa Vidmara i odnosa prema KPGTu... 

Setio se i tužnog vremena kada je Pozorje izgubilo 

neka važna narečja i dijalekte, što je doživeo kao pravu ličnu 

tragediju. Na kraju je dodao da se raduje što mu se 

sada čini da Pozorje opet postaje mesto pravih pozorišnih 

susreta. 

Šerbedžija je još dodao i to da mu je od svih pozorišnih ex-Yu 

susreta najdraži uvek bio baš pozorijanski, možda i više 

nego Bitef i Dubrovačke ljetne igre, zato što se na njemu 

negovala savremena domaća drama, a teatar jednog naroda 

vredan je onoliko koliko se pažnje posvećuje njegovoj 

savremenoj drami, što je na Pozorju uvek bio slučaj, rekao 

je slavni glumac. 

"Kralj Lir" sutra u 21.000 čas, 

ponesite džempere! 

Kralj Lir izvodi se sutra na Petrovaradinskoj tvrđavi u 21.00 

čas, a ne u 21.30 kako je prvobitno najavljeno. Publika će 

ulaziti iz pravca "Lovotursa". Direktor Pozorja Ivan M. Lalić 

sugreisao je publici da se toplo obuče (Šerbedžija je dodao 

da štikle zbog terena nisu poželjne) jer je temperatura 

ovih kišnih dana na Tvrđavi 15–16 stepeni. 

Predstava se igra na četiri lokacije, traje tri i po sata, 

ima jednu pauzu kako bi se publika prebacila s jednog na 

drugo mesto. Prema prvim procenama, predstavu će gledati 

oko 880 ljudi. 

Protokol za medije 

Molimo da pošaljete prijavu dolaska snimatelja ili fotografa 

na predstavu (ime, prezime, broj snimatelja i njihove 

brojeve telefona), do subote, 30. maja, do 15 časova. 

mejl: marija.jocic@hnscreative.com ili se prijavite u Press 

centru festivala. 

"Moj obračun s njima" i "U ime naroda" 

Nakon predstave Moj obračun s njima, monodrame Radeta 

Šerbedžije, koja je na programu u ponedeljak, u 

22.00 sata, na gradskoj plaži Štrand", na istom mestu, u ponoć, 

za isti groš – ista karta važi i za nastavak večeri – sarajevski 

glumac Josip Pejaković izvešće najnoviju monodramu 

U ime naroda. 

S. M. / S. S. 

Bilo pa prošlo... 

29. maj 

Do kraja godine 216 dana. 

1453 – Posle duge opsade, sultan Mehmed zauzeo Konstantinopolis 

(Carigrad, Istanbul). Ubijen car Konstantin 

XI Paleolog i nastupio je kraj Vizantijskog 

carstva. 

1500 – Portugalski moreplovac Bartolomeo Dijaz, koji je 

otkrio Rt Dobre Nade, utopio se u brodolomu na 

olujnom moru. 

1839 – Uspostavljeni diplomatski odnosi Srbije i Velike Britanije. 

1868 – U Topčideru, u Beogradu ubijen knez Mihailo 

Obrenović. Za učešće u zaveri optužen je bivši 

knez Aleksandar Karađorđević. 

1874 – Sadašnji ustav Švajcarske stupa na snagu. 

1874 – Rođen Gilbert Keith Chesterton, britanski pisac. 

1875 – Rođen Svetozar Ćorović, bosanski književnik i dramatičar 

(romani Stojan Mutikaša, Majčina Sultanija, 

drame Zulumćar, On, Adam-beg, Ajša). 

1879 – Rođen srpski pisac Kosta Abrašević, radnički pesnik. 

Ime Abrašević nose mnoga kulturno-umetnička 

društva u Srbiji. 

1886 – Hemičar John Pemberton dao je u lokalnim novinama, 

Atlanta Journal, prvi oglas za svoje novo 

piće Coca-Cola, jedno od najprodavanijih bezalkoholnih 

pića ikada napravljenih širom sveta. 

1903 – U Beogradu ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i 

njegova žena Draga Mašin. Novi kralj Srbije postao 

je Petar I Karađorđević. 

12 (bilten 7)


1916 – SAD izvršile invaziju na Dominikansku Republiku 

(pripadnici američkih snaga ostali do 1924). 

1917 – Rođen američki državnik Džon Ficdžerald Kenedi, 

predsednik SAD od januara 1961. do 22. novembra 

1963. kada je ubijen u atentatu u Dalasu. 

1919 – Tokom pomračenja Sunca, u praksi potvrđene 

Ajnštajnove teorije. 

1919 – Charles Strite patentira svoj pronalazak – toster. 

1928 – Fric fon Opel dostiže brzinu od 200km/h u ekperimentalnom 

raketnom automobilu. 

1929 – Prvi zvučni film u koloru, On with the Show, prikazan 

u Njujorku. 

1943 – Na Sutjesci su se u II svetskom ratu deo partizanskih 

jedinica i Vrhovni štab Narodnooslobodilačke 

vojske Jugoslavije probio iz obruča 130.000 

nemačkih, italijanskih, bugarskih i hrvatskih vojnika, 

koji su u Petoj neprijateljskoj ofanzivi pokušali 

da unište glavninu partizanskih snaga. 

1953 – Novozelandski alpinista Edmund Hillary i Nepalac 

Tenzing Norgay osvojili najviši planinski vrh na 

zemlji Mont Everest i postali prvi ljudi u istoriji alpinizma 

koji su se popeli na "krov sveta". 

1959 – Šarl de Gol formirao francusku Vladu. 

1966 – Budistička kaluđerica spalila se u vijetnamskom 

gradu Hue u znak protesta protiv proameričke 

marionetske vojne vlade Južnog Vijetnama. 

1967 – Rođen Noel Gallagher, britanski muzičar (Oasis). 

1968 – Savet bezbednosti UN uveo sankcije Rodeziji zbog 

rasne dikriminacije režima Jana Smita. 

1972 – Leonid Brežnjev i Ričard Nikson potpisali u Moskvi 

deklaraciju kojom je otvorena era boljih, miroljubivih 

odnosa dve svetske sile. 

1979 – U Zimbabveu proglašen prvi crni biskup. 

1985 – Na stadionu "Hejsel" u Briselu, pre početka finalne 

utakmice Kupa evropskih šampiona između Liverpula 

i Juventusa, došlo do vandalskog napada 

navijača iz Engleske na italijanske navijače – poginulo 

39 i povređeno više od 400 ljudi. 

1989 – Japanski sud odlučio da lekari u Japanu nisu dužni 

da pacijentima obolelim od kancera saopšte 

istinu. 

1990 – Boris Jeljcin izabran za prvog predsednika Ruske 

Federacije. U decembru 1999. podneo je ostavku 

i imenovao premijera Vladimira Putina za vršioca 

dužnosti. Putin je 26. marta 2002. izabran za novog 

predsednika Rusije. 

1991 – Crvena zvezda osvojila 36. Kup Evrope u fudbalu. 

1994 – U izbeglištvu u Čileu umro Erih Honeker, komunistički 

lider i predsednik Istočne Nemačke od 1976. 

do 1989. Pod njegovim nadzorom izgrađen je 

1961. Berlinski zid, simbol "hladnog rata" između 

Istoka i Zapada. 

2004 – Umro Ivica Šerfezi, hrvatski kantautor. 

donatori 54. sterijinog pozorja 

POSLASTIČARNICA 

ŠEHEREZADA 

(bilten 7) 

13

29. maj 2009. 

sutra na pozorju 

subota, 30. maj 

09.30 – 18.00 časova / Hotel "Park" (Novosadskog sajma 35) 

13. međunarodni simpozijum pozorišnih 

kritičara i teatrologa 

"Međunarodni pozorišni festivali i razvoj publike" 

11.00 časova / Akademija umetnosti (Đure Jakšića 7) 

Mala knjiga zamki 

Radionica dramskog teksta Gorana Stefanovskog 

11.00 časova 


Okrugli sto: Brod za lutke 

12.00 časova 

Selekcija nacionalnog pozorišta 

Okrugli sto: Razboynici 

17.00 časova / Akademija umetnosti (Đure Jakšića 7) 


II godina pozorišne režije / klasa prof. Egon Savin 

II godina glume / klasa prof. Dragan Petrović 

Scene iz komada Artura Milera 

VEŠTICE IZ SALEMA / POGLED S MOSTA 

Fakultet dramskih umetnosti, Beograd 

21.00 čas / Petrovaradinska tvrđava, kod "Lovotursa" 

Kulturni most Novi Sad–Brioni 

KRALJ LIR 

Tekst: Vilijam Šekspir 

Režija: Lenka Udovički 

Kazalište Ulysses, Brioni (Hrvatska) 



SKULPTURALNA ANTIKA / Šekspir – izabrane scene 

Fakultet umetnosti, Kosovska Mitrovica 

22.00 časa / Novosadsko pozorište–Újvidéki Színház 

(Jovana Subotića 3–5) 


NARODNI POSLANIK / Repriza 

Narodno pozorište Republike Srpske, Banja Luka (BiH/RS) 

24.00 časa / Akademija umetnosti , učionica 6 /Đure Jakšića 7) 

Off program Pozorja mladih 

PRIPOVETKE, M. A. Bulgakov 

Akademija umetnosti, Novi Sad 

II godina glume, klasa prof. Boris Isaković 

19.00 časova / Novosadsko pozorište–Újvidéki Színház 

(Jovana Subotića 3–5) 


NARODNI POSLANIK / Premijera 

Tekst: Branislav Nušić 

Režija: Nikola Pejaković 

Narodno pozorište Republike Srpske, Banja Luka (BiH/RS) 

21.00 čas / SNP, Scena "Pera Dobrinović" 


BROD ZA LUTKE / Repriza 

Tekst: Milena Marković 

Režija: Ana Tomović 


BILTEN 54. STERIJINOG POZORJA 

Za izdavača: Ivan M. Lalić, direktor ☺ Redakcija: Vesna Grginčević (odgovorna urednica), Silvija Čamber, 

Aleksandra Kolarić, Jelena Medić, Snežana Miletić, Đorđe Radojković, Smiljka Seljin ☺ Fotograf: Branislav Lučić 

☺ Dizajn korica: HNS Creative☺ Prelom: Robert Jenei ☺ Tiraž 400 

Telefoni: (021) 6612-485 (redakcija Biltena); 451-273, 426-366 (Direkcija); 426-517, 523-255 (Festivalski centar); 

523-161 (Centar za pozorišnu dokumentaciju); 527-387 (Računovodstvo); faks 6615-976 

http://www.pozorje.org.rs 

E-mail: scena@pozorje.org.rs 

14 (bilten 7)

BROD ZA LUTKE/ Premijera

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?