Preuzmite publikaciju u PDF / 4,88MB - Evropski pokret u Srbiji

SOCIJALNA 

PREDUZEĆA 

I ULOGA 

ALTERNATIVNE 

EKONOMIJE 

U PROCESIMA 

EVROPSKIH 

INTEGRACIJA 

Evropski pokret u Srbiji 

Beograd, jun, 2008. godine

SOCIJALNA 

PREDUZEĆA 

I ULOGA 

ALTERNATIVNE 

EKONOMIJE 

U PROCESIMA 

EVROPSKIH 

INTEGRACIJA 


Beograd, jun, 2008. godine

SADRŽAJ 

RECENZIJE .............................................................................................................7 

1. UVOD I SKRAĆENI PREGLED ......................................................................13 

2. RAZVOJ KONCEPCIJE SOCIJALNIH PREDUZEĆA U ZEMLJAMA 

EVROPSKE UNIJE ...........................................................................................17 

2.1. Poreklo koncepta .........................................................................................17 

2.2. Evolucija novih socijalnih preduzeća .............................................................18 

2.3. Pravni okvir - primer Italije ...........................................................................20 

2.4. Definicije i tipovi socijalnih preduzeća .........................................................23 

2.5. Socijalna preduzeća u spektru neprofitnog sektora .......................................26 

2.6. Područja aktivnosti i rasprostranjenost socijalnih preduzeća .........................29 

3. SOCIJALNA PREDUZEĆA I TREĆI SEKTOR U CENTRALNOJ I 

ISTOČNOJ EVROPI ........................................................................................33 

3.1. Razvoj novih programa radne integracije i socijalnih usluga .........................33 

3.2. Istorijski osvrt ..............................................................................................36 

3.3. Pravni okvir u komparativnoj perspektivi ......................................................36 

3.4. Pravni okvir: primer Bugarske ......................................................................37 

4. RAZVOJ SOCIJALNIH PREDUZEĆA I TREĆEG SEKTORA U SRBIJI .......43 

4.1. Tipovi i karakteristike aktera koji odgovaraju socijalnim preduzećima ...........43 

4.1.1. Grupe za samopomoć ..........................................................................44 

4.1.2. Verske organizacije ..............................................................................45 

4.1.3. Preduzetničke inicijative kooperativa ..................................................47 

4.2. Pravni okvir .................................................................................................49 

4.2.1. Pravni okvir delovanja nevladinih (neprofitnih) organizacija ...............49 

4.2.2. Pravni okvir delovanja zadužbina, fondacija i fondova .........................56 

4.2.3. Pravni okvir delovanja verskih organizacija .........................................57 

4.2.4. Pravni okvir delovanja zadruga (kooperativa).......................................58 

4.3. Predlozi za promociju socijalnih preduzeća ...................................................62 

5. IZVEŠTAJ ISTRAŽIVANJA ..............................................................................65 

6. LITERATURA ...................................................................................................93 

Socijalna preduzeća i uloga alternativne 

ekonomije u procesima evropskih integracija 5

6 

Uvod

RECENZIJE 

Prof. dr Radmilo Pešić 

Socijalno preduzetništvo 

– široko polje neiskorišćenih mogućnosti 

Veoma smo zadovoljni što će se studija „Socijalna preduzeća i uloga alternativne ekonomije 

u procesima evropskih integracija“, autorki dr Marije Parun Kolin i prof. 

dr Nevene Petrušić pojaviti pred našom naučno-stručnom, poslovnom i političkom javnošću. 

Reč je o nevelikom, ali značajnom monografskom štivu, nastalom sublimacijom 

rezultata dugogodišnjih istraživanja, koja su u našoj sredini imala pionirski karakter. 

Studija je nastala sa višestrukim ciljem: da upozna javnost sa pojmom socijalnih preduzeća, 

da ukaže na genezu ovog danas u Evropi aktuelnog fenomena, odredi njegove 

dimenzije u zemljama Centralne i Istočne Evrope, te da prikaže dosadašnji razvoj socijalnih 

preduzeća i «trećeg sektora» u Srbiji, posebno potencirajući mogućnosti njegovog 

daljeg napretka i širenja. 

Sam pojam socijalnog preduzetništva nije nov, javlja se krajem osamdesetih godina dvadesetog 

veka u Italiji, ali i u drugim evropskim državama, sa namerom da označi čitav 

niz proizvodno-poslovnih organizacija, nastalih ne sa profitnom, već sa snažnom socijalnom 

motivacijom, u godinama izražene krize teorije i prakse «države blagostanja». 

Socijalna preduzeća možemo naći u spektru institucija «trećeg sektora», «neprofitnih 

organizacija», «kooperativa», ili «nevladinih organizacija», nastalih sa ciljem da olakšaju 

težak položaj hendikepiranih pojedinaca i socijalno ranjivih društvenih grupa. Ono 

što im je zajedničko jeste otvorenost i dobrovoljnost udruživanja, formalna struktura, 

autonomnost u sistemu odlučivanja, nedržavni i nepartijski karakter, demokratska 

unutrašnja organizacija i kontrola, te usmerenost na humanitarne i socijalne ciljeve, a 

ne na profit. Što se tiče ekonomskog funkcionisanja, ova preduzeća profit, čak i kada ga 

ostvaruju, ne raspodeljuju na osnovu vlasništva, ili uloženog kapitala, već ga, pre svega, 

investiraju da dalje jača, sa ciljem da što potpunije ispunjavaju društvenu misiju zbog 

koje su osnovana. 

Autorke studije sasvim ispravno vezuju pra-početak ideja i prakse socijalnog preduzetništva 

za period kraja 18. i početka 19. veka, vreme kada se u Evropi, usled naglog 

razvoja industrijskog kapitalizma, ruše tradicionalni okviri agrarno-zanatskih društava, 

te nastaju oštre ekonomske suprotnosti, praćene brojnim oblicima socijalne patologije. 



Recenzije - Prof. dr Radmilo Pešić 

Prateći razvoj ovih preduzeća, one konstatuju da jačanjem kapitalizma, posebno prodorom 

ideja državne intervencije i politike «države blagostanja», socijalna preduzeća i slični 

tipovi socijalne ekonomije skoro potpuno odlaze u zaborav. Ipak, smanjenje poverenja 

u državu, kao ekonomskog aktera te kriza države blagostanja, sredinom sedamdesetih 

godina prošlog veka, stvaraju ambijent za reafirmaciju socijalnog preduzetništva. Ono 

postaje značajan deo društveno-ekonomske strukture, naročito u zemljama Evropske 

unije. Dalje podsticaje njegovom širenju daju procesi tranzicije u Centralnoj i Istočnoj 

Evropi, poslednje decenije dvadesetog veka. 

Posle validno izvedene istorijske analize razvoja socijalnih preduzeća, autorke daju bogat 

prikaz savremene prakse socijalnog preduzetništva, njegove institucionalne osnove i 

pravne regulative i to, kako na primerima iz Italije, tako i na primerima iz Bugarske. Na 

čitaocu je da praćenjem ove paralele, u najširem krugu industrijskih i post-industrijskih 

društava, otkrije puni smisao i veliki potencijal socijalnog preduzetništva, danas. 

Važan deo studije sadrži sliku razvitka socijalnih preduzeća i «trećeg sektora» u Srbiji. 

Iznesena tipologija, kao i analiza aktuelnog pravnog okvira, u kome deluju grupe 

za samopomoć, verske organizacije i kooperative, ukazuju na široko polje nedovoljno 

iskorišćenih mogućnosti. Potencijal socijalnog preduzetništva da reši neke od gorućih 

problema tranzicije u Srbiji, dobrim delom, je danas neiskorišćen, zbog nepostojanja 

adekvatnog normativnog ambijenta, povoljnog za razvoj socijalnih preduzeća. U studiji 

je učinjen značajan napor da se analizira niz pravnih akata kojima se reguliše rad 

udruženja građana, zadužbina, fondacija, verskih organizacija i zadruga, budući da se u 

praksi upravo ovi pravni subjekti javljaju kao nosioci aktivnosti za koje se može reći da 

imaju obeležja i karakteristike socijalnog preduzetništva. Na kraju nije izostao ni skup 

predloga za promociju i jačanje socijalnog preduzetništva u Srbiji, što smatramo bitnim 

kvalitetom studije. 

Dodatnu vrednost studiji daje i bogat prikaz delovanja preko dvadeset organizacija i 

udruženja, koja se mogu smatrati oblicima socijalnih preduzeća u Srbiji. Detaljno su 

prikazani njihovi organizacioni profili, ciljevi i projekti, društvene grupe kojima su namenjeni, 

uočeni problemi i teškoće u delovanju, saradnji sa volonterima, medijima i 

državom, te sugestije za unapređenje aktivnosti. 

Ono na šta posebno ukazujemo jeste veza socijalnog preduzetništva i održivog razvoja. 

Gotovo istovremeno, kada se u Evropi reafirmišu ideje i praksa modernog socijalnog 

preduzetništva, javlja se globalna svest o neophodnosti održivog razvoja čovečanstva, 

zasnovanog na realizaciji tri grupe ciljeva: stabilnog privrednog razvoja, socijalne održivosti 

i održivog korišćenja prirodnih resursa, tj. održivog postupanja prema životnoj sredini. 

Ideje održivog razvoja, široko promovisane delovanjem Organizacije Ujedinjenih 

Nacija i potvrđene na više međunarodnih konferencija, počev od Rio de Žaneira, Nju 

Jorka i Johanesburga, čine danas jednu od globalno najprisutnijih političkih, naučnih 

i kulturnih tema. Socijalno preduzetništvo ima značajan potencijal upravo u realizaciji 

koncepta održivog razvoja, što autorke nedvosmisleno ističu, iznoseći brojne primere 

uspešnog delovanja socijalnih preduzeća u sferama socijalnih usluga, brige o životnoj 

8

sredini, postupanja sa otpadom, reciklaži, organskoj poljoprivredi itd. Mišljenja smo, da 

je u Srbiji, vezu socijalnog preduzetništva i održivog razvoja moguće iskoristiti, u kako 

cilju dalje afirmacije tzv. «trećeg sektora», tako i u ostvarivanju strateških ciljeva održivog 

razvoja. Upravo ova studija, izborom teme, dobro strukturiranom sadržinom, dubinom 

analiza i ubedljivošću argumenata, može značajno doprineti da se pomenuta veza 

što bolje sagleda, a potencijal volonterskog, socijalno i humanitarno usmerenog, delovanja 

što potpunije iskoristi, u funkciji ostvarenja integralne održivosti razvoja privrede 

i društva Srbije, te njenog daljeg približavanja punom članstvu u Evropskoj uniji. 

Na kraju studije dat je iscrpni spisak korišćene literature, što može biti dobar izvor informacija 

za dalja istraživanja u ovoj oblasti. Pomenimo još i da je studija pisana lepim, 

jasnim i razumljivim jezikom, što ni malo ne umanjuje njen naučno-stručni nivo. Naprotiv, 

čini je još boljom. 

Na osnovu svega iznesenog, smatramo da studiju „Socijalna preduzeća i uloga alternativne 

ekonomije u procesima evropskih integracija“, dr Marije Parun Kolin i prof. dr 

Nevene Petrušić, treba objaviti u vidu posebne monografije. 

Prof. dr Zoran Stojiljković 

Socijalna ekonomija 

- socijalni korektiv i dopuna tržišnoj ekonomiji 

Studija „Socijalna preduzeća i uloga alternativne ekonomije u procesima evropskih integracija“ 

autorki dr Marije Parun Kolin i prof. dr Nevene Petrušić predstavlja vredno 

i višestruko značajno nastojanje da se, na teorijski i analitički pregnantan i empirijski 

utemeljen način, naša javnost upozna sa značenjima i značajom socijalne ekonomije i 

njenih ključnih oblika – socijalnih preduzeća i kooperativa. 

Studija je nastala u okviru rada na realizaciji projekta „Podrška evropskim integracijama 

kroz promociju alternativne ekonomije i socijalne kohezije u Republici Srbiji”. 

Namera autorki, kao i organizatora i realizatora istraživanja Evropskog pokreta u Srbiji 

i Međunarodnog Centra Olof Palme je da, pored teorijsko-analitičke matrice i pregleda 

komparativne, pre svega evropske, prakse kritički propitaju i dosadašnja iskustva u Srbiji, 

kao i da ponude set preporuka i operativnih modela za razvoj socijalne ekonomije 

i jačanja njenih potencijala usmerenih pre svega ka radnoj i široj socijalnoj integraciji 

društveno ranjivih grupa. 



Recenzije - Prof. dr Zoran Stojiljković 

Saglasno postavljenim istraživačkim ciljevima i zadacima studija je logično struktuirana 

na uvod, poglavlja koja se bave razvojem i evolucijom koncepta socijalnih preduzeća 

i alternativne, socijalne ekonomije u zemljama EU, razvojem socijalnih preduzeća i 

trećeg sektora u Centralnoj i Istočnoj Evropi i akterima u Srbiji, koji po svojim karakteristikama 

najpribližnije odgovaraju socijalnim predzećima. 

Predmet kritičke analize i vrednovanja su posebno praksa i efekti grupa za samopomoć, 

verskih, karitativnih organizacija i preduzetničkih inicijativa i kooperativa. U 

fokusu analize je i (ne)zadovoljavajući pravni okvir za delovanje nevladinih (neprofitnih) 

organizacija, zadužbina, fondacija i fondova, verskih organizacija i zadruga 

(kooperativa), u Srbiji. 

Studija nevelikog obima (91 strana) sadrži i predloge za promociju socijalnih preduzeća, 

istraživački izveštaj i tabelarne preglede i nalaze o analiziranim organizacijama, kao i 

pregled relevantne korišćene literature. 

Studiju pre svega odlikuju sažetost i preciznost iskaza i, imajući u vidu širinu zahvata i 

brojne i veoma raznorodne nivoe analize, kao i činjenicu da se radi o delu dve autorke, 

visok nivo ostvarene problemske uravnoteženosti i stilske ujednačenosti. 

Studija istovremeno zadovoljava visoke standarde kako u pogledu svoje informativnosti 

i komunikativnosti, usmerenih pre svega ka potencijalno širokom krugu praktičara i 

korisnika nalaza tako i metodske i teorijske analitičnosti i preciznosti, namenjenih na 

žalost izrazito uskom krugu poznavalaca aktera i sadržaja socijalne ekonomije u nas. 

Polazno, autorke sa pravom formulišu stav da su socijalna ekonomija, odnosno promocija 

socijalnih preduzeća i radničkih i socijalnih kooperativa značajna mogućnost i 

alternativno rešenje za probleme visoke, dugoročne nezaposlenosti, pre svega, mladih 

žena i nekvalifikovanih radnika, ali i onih pogođenih procesima privatizacije i restruktuiranja 

privrede, kao i velikih regionalnih razlika u nivou razvijenosti koje postoje u 

Srbiji i zemljama regiona. 

Svoju ocenu autorke baziraju i na činjenici da su paralelni procesi globalizacije i krize 

i delimične, „demontaže“ države blagostanja i u razvijenim zemljama i tržišnim ekonomijama 

doveli do svojevrsne renesanse i obnavljanja različitih formi i obrazaca i 

sadržaja socijalne ekonomije. U ovoj oblasti je u EU zaposleno preko 6% od ukupno 

zaposlenih, odnosno u njoj se stvara nezanemarljivih 4% nacionalnog dohotka. Tako 

je, 2005. godine u zemljama EU bilo registrovano preko 240 hiljada kooperativa koje 

zapošljavaju direktno 4,7 miliona ljudi i imaju svih 143 miliona članova. Istovremeno, 

zdravstvene i usluge socijalne zaštite koje pruža socijalna ekonomija obuhvataju 

120 miliona korisnika. 

Socijalna ekonomija i njeni oblici nisu dakle takmac tržišnoj, profitnoj ekonomiji ali 

svakako jesu njen značajan socijalni korektiv i dopuna, pre svega u pogledu mogućnosti 

socijalne integracije i zapošljavanja. Za razliku od kapitalističkih preduzeća, koncept 

10

socijalnih preduzeća podrazumeva ograničenu podelu profita, stvaranje razvojnih finansijskih 

fondova koji se koriste na principima solidarnosti i uzajamne pomoći, odnosno 

dominaciji socijalnih ciljeva i principa demokratskog udruživanja i odlučivanja. 

U tom pogledu moderna socijalna ili alternativna ekonomija baštini dugu tradiciju 

pokreta kooperativa. Kada je o nama reč radi se o praksi zadružnih saveza i kreditnih 

društava, još iz vremena Kraljevine Srbije. 

Danas, prema rezultatima evropske istraživačke mreže EMES u Evropi je registrovano 

preko 40 različitih oblika udruživanja unutar socijalne ekonomije, pri čemu su najzastupljenija 

socijalna preduzeća i kooperative u kojima svi članovi imaju pravo vlasništva. 

Socijalna preduzeća mogu da zadovoljavaju ekonomske i socijalne potrebe svojih članova, 

ali i da budu okrenuta ka socijalnim programima i pomoći ugroženim grupama, poput 

dece, invalida, starih, hendikepiranih ili bivšim zatvorenicima i uživaocima droga. 

Radničke kooperative i preduzeća mogu biti produktivne i tržišno usmerene u oblasti 

proizvodnje i usluga. Ipak, najviše zastupljeni novi oblik čine socijalne kooperative koje 

služe zadovoljenju socijalnih potreba članova (lokalne) zajednice i održive su samo uz 

stručnu i materijalnu pomoć i olakšice i partnersku saradnju sa državnim organima i 

socijalnim agencijama. 

Radi se o delatnostima formiranim u oblastima poput pomoći u kući, dnevnih centara, 

jaslica i vrtića, održavanja javnih površina, ekologije, proizvodnje zdrave hrane ili pak 

socijalno-obrazovnih centara i terapeutskih zajednica usmerenih ka resocijalizaciji ljudi 

sa ozbiljnim problemima prilagođavanja. 

Specifična misija socijalnih preduzeća je da svojim proizvodnim aktivnostima ili pak 

organizovanjem pružanja usluga doprinesu blagostanju svojih članova, ali i čitave zajednice. 

Drugi, bazičan i teorijsko-interpretativnom zasnivanju i opravdanju komplementaran 

cilj, čini nastojanje autorki da analiziraju i osnaže primere dobre prakse u Srbiji i doprinesu 

stvaranju povoljnog društvenog i normativno-institucionalnog okvira za razvoj 

socijalne ekonomije. 

Autorke sa pravom konstatuju da nedovoljno umreženi pokušaji grupa za samopomoć 

poput ženskih mreža, izbegličkih ili organizacija invalida, ili nedovoljno reformisane, 

tradicionalne zadruge i formirane kooperative u oblasti, poljoprivrede, ekologije, i turizma, 

pa ni verske humanitarne organizacije nisu adekvatni oblici moderne socijalne 

ekonomije. Njima nedostaje razvijen regulatorni pravni okvir za delovanje, ali i procedure 

i izričite i jasne odredbe koje omogućuju konkurisanje za budžetska namenska 

sredstva. Lišene, sa izuzetkom retkih mehanizama i institucija poput Fonda za socijalne 

inovacije, praktične podrške i uz prateći nerazvijen i nekoherentan mehanizam 

poreskih olakšica, one su „osuđene“ na pomoć stranih donatora i programe Evropske 

agencije za rekonstrukciju. 



Recenzije - Prof. dr Zoran Stojiljković 

Retke su još uvek sredine u kojima su lokalne vlasti prepoznale interes za stvaranje 

socijalnog partnerstva sa civilnim, „trećim“ sektorom i napravile praktične korake ka 

stvaranju lokalnih razvojnih koalicija, koje uključuju i nosioce i korisnike socijalnih 

usluga. U praksi veoma malo je učinjeno i da se kroz socijalni dijalog realizuje koncept 

„otpremninom do posla“ koji uključuje i samozapošljavanje i stvaranje radničkih kooperativa. 

Istovremeno, veoma su jake i raširene predrasude i rezerve prema zadrugarstvu 

koje se vidi kao nasleđe prevaziđene i kompromitovane real-socijalističke prakse. 

Ostaje, međutim, utisak da su analize prakse organizacija koje imaju bar elemente socijalnih 

preduzeća, kao i postojećeg normativnog dizajna u Srbiji ostale pretežno na nivou 

polaznog, eksplorativnog istraživanja. Sugestija autorkama studije i organizacijama koje 

su inicirale i omogućile istraživanje je da nastave sa radom kako bi sinergijom energija 

i znanja Srbija došla do operativnog i celovitog modela razvoja funkcionišuće i održive 

socijalne ekonomije. 

U tom kontekstu autorke opravdano smatraju da se politika razvoja socijalnih preduzeća 

mora integrisati u realizovanje strateških dokumenata, odnosno u realizovanje Strategije 

za smanjenje siromaštva, Nacionalne strategije zapošljavanja, Strategije razvoja malih i 

srednjih preduzeća, kao i obuhvatne reforme sistema socijalne zaštite. 

12

1. UVOD I SKRAĆENI PREGLED 

Povećanjem socijalnih potreba i neophodnosti da se osmisle dodatne mogućnosti prevladavanja 

problema ranjivih grupa, pre svega nezaposlenih i siromašnih, moderna evolucija 

države blagostanja na Zapadu, ali i tekuća reforma socijalne politike u postkomunističkim 

zemljama, usmerava se na nove oblike ekonomskih inicijativa koje se mogu 

svrstati u treći sektor, a ulaze u široku definiciju socijalnih preduzeća. Organizacije obuhvaćene 

zajedničkom koncepcijom razlikuju se po nazivu, pravnoj osnovi po kojoj se 

osnivaju, unutrašnjoj organizaciji, statusu članova (zaposleni i volonteri), ciljnim grupama 

i drugim osobinama a njihova zajednička osobina je da podrazumevaju programe 

radne i socijalne integracije. 

Poreklo i razvoj koncepcije socijalne ekonomije pratimo u prvom delu studije, počev 

od vremena razvoja kapitalizma u 18. i 19. veku kada se osnivaju grupe za samopomoć 

i druga udruženja koja se rukovode principima filantropije i milosrđa. Prethodnici modernih 

socijalnih preduzeća nastaju kao spontana reakcija radničkih slojeva da prevaziđu 

teškoće životnih uslova u vreme prvobitne akumulacije i podstaknu aktivnosti koje 

u tom periodu nisu bile pokrivene socijalnom politikom. Zadrugarstvo koje se razvijalo 

u uskoj vezi sa sindikalnim pokretom i emancipacijom radničke klase brzo se širilo 

konkretnim akcijama. U studiji pokazujemo evoluciju ideje i organizacione oblike koji 

prate moderni koncept socijalne ekonomije koji je inspirisan vrednostima demokratskog 

udruživanja, uzajamnosti i solidarnosti. Koncept alternativne ekonomije koja vodi 

savremenom značenju socijalnih preduzeća podrazumeva ograničenu podelu profita, 

stvaranje finansijskih fondova koji će biti korišćeni na principima uzajamne pomoći i 

demokratsku strukturu donošenja odluka, po čemu se ovi organizacioni oblici razlikuju 

od klasične forme kapitalističkih preduzeća. 

U savremenom smislu prva socijalna preduzeća pojavljuju se u Italiji krajem 1980. godine, 

ali su se slične organizacije brzo širile u razvijenim zemljama Evrope tokom devedesetih 

godina. Studiju smo usmerili na nastanak, tipologiju 

i rasprostranjenost novih oblika socijalnih preduzeća, 

a pojedine osobine i generalizacije se u najvećoj meri 

zasnivaju na rezultatima komparativnih proučavanja 

socijalnih preduzeća u okviru EMES Evropske istraživačke 

mreže 1 . Nastojali smo da osvetlimo glavne dimenzije 

ovih aktera koje su navode kod onih autora 

koji su se najviše bavili njihovim proučavanjem, kao što 

su Carlo Borzaga (Karlo Borcaga) (2004), Roger Spear 

(Rodžer Spir) (2004), Giulia Galera (Džulija Galera) 

(2004), Marta Nyssens (Marta Nisan) (2006) i drugi 

istraživači u okviru pomenutog komparativnog projekta 

koji podržava Evropska unija. Iako se radi o defini- 

1 

Radi se o projektima proučavanja i promocije 

socijalnih preduzeća koje podstiče i finansira 

Direktorat za istraživanje Evropske Komisije 

(European Commision Research Directorate-General) 

a istraživanje izvodi EMES 

(«Emergence of social enterprises in Europe») 

istraživačka mreža za proučavanje socijalnih 

preduzeća. Prvu knjigu istraživanja objavili 

su Borzaga i Defournoy(2001). Istraživanje 

na početku obuhvata članice Evropske unije, 

ali su tokom vremena uključeni i istraživači 

Centralne i Istočne Evrope. Autorka ove 

studije, Marija Kolin, bila je u jednoj fazi 

istraživanja uključena u projekt EMES mreže. 

Serija radnih dokumenata kao programa 

praćenja socijalnih preduzeća dostupni su na 

www.emes.net 



1. Uvod i skraćeni pregled 

cijama koje odražavaju istorijske i kulturne razlike ovih zemalja kao i razlike u pravnim 

sistemima koji su se razvijali u pojedinim zemljama, prema svim autorima koje navodimo 

socijalna preduzeća se nalaze u spektru „trećeg sektora” i „neprofitnih organizacija”, jer 

imaju zajedničke karakteristike ovih organizacija: dobrovoljnost udruživanja, formalnu 

organizacionu strukturu i autonomni sistem donošenja odluka. Specifične karakteristike 

ovih aktera su da preduzimaju ekonomske aktivnosti i popravljaju kvalitet života. To nam 

je poslužilo kao osnova da ukažemo na područja aktivnosti i rasprostranjenost socijalnih 

preduzeća kao i potencijal ovih organizacija da kreiraju alternativne vidove zapošljavanja. 

Prema svim autorima koje navodimo, jedan tip socijalnih preduzeća dominira, a bavi 

se radnom integracijom socijalno ugroženih društvenih grupa u uslovima kada različiti 

oblici socijalnih preduzeća podstižu zapošljavanje, odnosno radnu i socijalnu integraciju 

dugotrajno nezaposlenih: invalida, nekih manjinskih grupa, migranata i drugih marginalizovanih 

slojeva (Defourny, Nyssens 2008). 

Pravni okvir socijalnih preduzeća predstavljen je na primeru Italije koji pokazuje da kriza države 

blagostanja i narasle socijalne potrebe dovode do neophodnosti da se pronađu novi putevi 

i alternativna rešenja u socijalnoj politici prema ugroženim grupama. Razvoj socijalnih 

kooperativa u toj zemlji posmatra se sa stanovišta pravnih reformi koje su omogućile nagli 

porast ovih organizacija. Ukazuje se i na delotvornost socijalnih kooperativa u odnosu na 

ciljne grupe koje su primaoci socijalnih usluga (stari i bolesni, korisnici psihijatrijskih usluga, 

zavisnici od droga, dugotrajno nezaposleni, emigranti i druge ugrožene i ranjive grupe). 

U sledećem poglavlju socijalna preduzeća se posmatraju u okviru spektra trećeg sektora 

u zemljama Centralne i Istočne Evrope. Govori se o razvoju ove oblasti i mogućnostima 

da se na alternativan način popune praznine u ponudi socijalnih programa u okviru 

reformi socijalne politike i procesa približavanja Evropskoj uniji. Posebno razmatramo 

komparativnu istraživačku evidenciju koja pokazuje razvoj i specifične probleme organizacija 

koje odgovaraju socijalnim preduzećima u ovim zemljama (Les 1994; Huncova 

2003; Les, Jeliazkova 2005) i načine po kojima zemlje u postkomunisitičkom regionu 

nastoje da prevladaju zakonska ograničenja i stereotipe koji su nasleđeni iz prethodnog 

perioda. Ukazujemo i na značaj stranih donatora u razvoju socijalnih preduzeća, a posebno 

podsticajne programe Evropske unije. 

Istorijski osvrt neizostavno je deo razmatranja sadašnjeg razvoja trećeg sektora u regionu, 

a prevladavanje nasleđenih pravnih prepreka za razvoj novih oblika organizovanja 

razmatra se u komparativnoj perspektivi. Primer Bugarske poslužio je da se ukaže na 

značaj socijalnih preduzeća u regionu i na neophodnost izgradnje podsticajne pravne 

atmosfere koja će biti osnova za razvoj socijalnog preduzetništva i doprinos reformi socijalne 

zaštite. U okviru analize bugarske scene navode se organizacione forme, oblasti 

poslovanja, način finansiranja, poreski režim i podsticajne mere za razvoj organizacionih 

oblika koji odgovaraju socijalnim preduzećima. 

Interesovanje za alternativne oblike proizvodnje i organizovanja usluga u Srbiji potiče 

od opšteg porasta broja i značaja organizacija trećeg sektora kao i realnih potreba da se 

prevazilaze problemi nezaposlenih. To je nekonvencionalan način da se dopuni mreža 

14

državnih i privatnih programa socijalne politike i tako jača socijalna kohezija i integracija 

posebno ugroženih grupa. U posebnom poglavlju razmatra se razvoj potencijalnih 

socijalnih preduzeća u Srbiji, a dimenzije i funkcije koje odgovaraju socijalnim preduzećima 

nalaze se u sledećim tipovima organizacija: 

• nevladinim, neprofitnim organizacijama 2 , odnosno 

organizacijama koje su osnovane po Zakonu 

o udruženjima građana, a bave se nekim oblicima 

proizvodnje i pružanja usluga; 

• verskim organizacijama ukoliko te organizacije 

izvode programe koji odgovaraju definiciji socijalnih 

preduzeća, a to su najčešće programi socijalnih 

usluga starima i ugroženima; 

2 

Terminološka zbrka je jedan od pratilaca 

razvoja nevladinog, neprofitnog sektora. U 

ovoj studiji koristimo naziv nevladine organizacije 

i neprofitne organizacije. U našoj 

pravnoj praksi se u upotrebi termin „udruženje 

građana”. Više o terminologiji u ovoj 

oblasti vidi Kolin, 2005b. 

3 

U ovom tekstu koristimo naziv „kooperativa” 

iako je u našoj tradiciji i pravnoj praksi 

uobičajen termin – „zadruga”. Opredelili 

smo se za ovaj termin jer nam omogućava 

da na primereniji način promovišemo „socijalne 

kooperative” u narednom izlaganju. 

• kooperativama 3 , odnosno zadrugama kao organizacionim 

oblicima koji su registrovani na Zakonu 

o zadrugama, a odgovaraju savremenoj definiciji socijalnih preduzeća. 

Pravni okvir delovanja ovih organizacija razmatra se detaljno, a analiza se fokusira na 

ključne subjekte socijalne ekonomije u Srbiji: nevladine, neprofitne organizacije, zadužbine, 

fondacije i fondove, verske organizacije i zadruge. Posle sagledavanja potencijala 

za razvoj socijalnih preduzeća u Srbiji pažnju smo usmerili na sledeće zadatke koji bi 

podstakli realizaciju ove ideje: 

• organizovanje centra koji bi podsticao i koordinirao organizacije koje odgovaraju 

socijalnim preduzećima, održavao odnose sa državnim institucijama i mežunarodnim 

organizacijama u ovoj oblasti i služio kao katalizator za novi kooperativni 

pokret; 

• promociju odgovarajućeg pravnog okvira koji bi regulisao socijalna preduzeća u 

skladu sa postojećim evropskim primerima kao i pravnim rešenjima zemalja u 

regionu Istočne i Centralne Evrope; 

• organizovanje raznih mogućnosti za sticanje obrazovanja i veština u cilju razumevanja 

uloge i značaja socijalnih preduzeća (u okviru univerzitetskog obrazovanja, 

posebno organizovanih seminara i drugih oblika učenja); 

• publikovanje biltena i drugih značajnih informacija korisnih za razumevanje i 

promociju novih iskustava u svetu. 

Zaključujemo da promocija socijalnih preduzeća u Srbiji treba da prevazilazi postojeće 

pravne i organizacione probleme kako bi se afirmisao novi potencijal za smanjivanje 

nezaposlenosti i socijalne izolacije. Prevazilaženje predrasuda prema zadrugarstvu kao 

kompromitovanoj praksi trebalo bi da ustupi mesto novom razumevanju mogućnosti 

socijalne ekonomije koja, u okviru alternativnih formi, otkriva potencijal za organizovanje 

socijalnih usluga, terapiju ili rehabilitaciju putem pomoći i samopomoći na 

lokalnom nivou. 



1. Uvod i skraćeni pregled 

Istraživanje aktera koji odgovaraju socijalnim preduzećima u Srbiji bilo je preduzeto 

s ciljem da se doprinese bližem razumevanju i promociji ovih novih formi organizovanja. 

Centralni deo projektnih aktivnosti bio je usmeren na „analizu slučaja” tipičnih 

organizacija koje odgovaraju definiciji socijalnih preduzeća. S obzirom da se radi o 

početnom istraživanju ovog tipa i eksplorativnom karakteru projekta „analizu slučaja” 

smo usmerili na one organizacije i programe koji se mogu smatrati „dobrom praksom” 

jer uspevaju da ostvaruju svoju ulogu pomoći i podrške društveno ranjivim grupama i 

mogu da posluže za promociju socijalne ekonomije. Istraživanje predstavljamo u petom 

poglavlju u vidu pregleda glavnih osobina ovih organizacija, ciljnih grupa na koje se 

odnose programi, njihovog načina osnivanja, finansiranja i drugih osobenosti koje pomažu 

razumevanju ovih tipova organizovanja. 

16

2. RAZVOJ KONCEPCIJE 

SOCIJALNIH PREDUZEĆA 

U ZEMLJAMA EVROPSKE UNIJE 

2.1. Poreklo koncepta 

Nastanak ideje i prakse socijalnih preduzeća vezuje se za vreme razvoja kapitalizma u 

18. i 19. veku kada se osnivaju grupe za samopomoć i druga udruženja koja se rukovode 

principima filantropije i milosrđa. Različiti oblici udruživanja u cilju postizanja 

zajedničkih ciljeva ili radi solidarnosti sa ugroženim grupama bili su poznati i ranije. 

Nove inicijative bile su u podstaknute naglim osiromašenjem radničkih slojeva u vreme 

industrijske revolucije širom Evrope. Prethodnici modernih organizacija nastaju kao 

spontana reakcija novih radničkih slojeva da se prevaziđu teškoće životnih uslova u 

vreme prvobitne akumulacije kapitala i da se na osnovama solidarnosti pruži alternativa 

tržišnoj ekonomiji u vidu stvaranja fondova za pomoć siromašnima, osnivanja bolnica 

za siromašne i da se podstaknu druge aktivnosti koje tada nisu bile pokrivene socijalnom 

politikom. Prve kooperative kao najrasprostranjenije forme socijalnih preduzeća 

nastaju u Velikoj Britaniji krajem 18. i početkom 19. veka dok su socijalističke ideje 

Roberta Owen-a, William King-a i drugih teoretičara imale značajan uticaj na nastanak 

i razvoj ovog pokreta. 

Zadrugarstvo koje se razvijalo u uskoj vezi sa sindikalnim pokretom i emancipacijom 

radničke klase brzo se širilo svojim konkretnim akcijama, tako da se već krajem 18. 

veka osniva prva Međunarodna organizacija kooperativa u Londonu. Koncept socijalnih 

preduzeća koji je tada postavljen podrazumeva ograničenu podelu profita, stvaranje 

finansijskih fondova koji bi bili korišćeni na principima uzajamne pomoći i demokratsku 

strukturu donošenja odluka, po čemu se ovi organizacioni oblici razlikuju od kapitalističkih 

preduzeća. Od tada zadrugarstvo privlači pažnju različitih pokreta i učenja 

prelazeći ideološke granice, tako da je aktuelno kako u utopijskim idejama, socijalističkom 

učenju, hrišćanstvu, učenju socijalnih liberala tako i marksista i neo-klasičnih 

ekonomista (Borzaga, Spear 2004). 

Nastanak i razvoj socijalnih preduzeća ne vezuje se samo za Veliku Britaniju već i kontinentalnu 

Evropu. U Nemačkoj na primer, ideje industrijske revolucije i prve kooperative 

javljaju se polovinom 19. veka kada se i zakonski regulišu principi solidarnosti i uzajamne 

pomoći. U Španiji i Italiji bujanje udruživanja u kooperative i njihove saveze razvija 

se polovinom 19. veka. Ipak ove ideje imaju najveću podršku u Francuskoj, gde različiti 

vidovi radničke solidarnosti nastaju pod uticajem učenja Sen-Simon-a, Charles-a Fourier-a 

i poznate francuske socijalističke škole. Tako je krajem 19. veka u Franscuskoj bilo 

više od 2 500 društava za uzajamnu pomoć kao najrasprostranjenijih oblika socijalnih 

preduzeća sa velikim brojem članova (Galera, Borland 2006). 



2. Razvoj koncepcije socijalnih preduzeća u zemljama Evropske unije 

Termin „socijalna ekonomija” pojavio se prvi put u ekonomskoj literaturi najverovatnije 

1830. kada je francuski liberalni ekonomist Charles Dunoyer (Šarl Dinoaje) 

publikovao knjigu Treatise on social economy. Poruke ove studije zagovaraju socijalno 

pomirenje putem konsolidacije kapitalizma i predlaganja izmena u tržišnoj ekonomiji 

koja se u to vreme stihijski razvijala i pogađala radničku većinu koja nije imala 

razvijene oblike organizovanja i zaštite. Dok su se prvi inspiratori ove ideje zalagali na 

obnovu moralnih principa, pojava John-a Stuart-a (Džon-a Stjuart-a) Mill-a (Mil-a) 

označava početak praktičnih nastojanja da se postave principi alternativne ekonomije. 

U svojoj knjizi „Principi političke ekonomije” Mill proučava prednosti i slabosti 

radničkih zadruga i nastoji da ohrabri zadrugarstvo 

ukazujući na ekonomske i moralne prednosti ovog 

tipa proizvodnje. Već krajem 19. veka definisani su 

temelji modernog koncepta socijalne ekonomije koji 

je inspirisan vrednostima demokratskog udruživanja, 

principima uzajamnosti i solidarnosti 4 . 

4 

Šire o razvoju socijalne ekonomije u neobjavljenom 

izveštaju Evropskog ekonomskog 

i socijalnog saveta: The Social Economy 

in the European Union 2007, Report of the 

European Economic and Social Committee 

Social (EESC). 

U periodu opšteg progresa kapitalizma u Zapadnoj Evropi i harmonizacije socijalnih i 

ekonomskih ciljeva države blagostanja, socijalna preduzeća i slični tipovi socijalne ekonomije 

su skoro potpuno zaboravljeni. Socijalni model koji se razvijao u okviru države 

blagostanja podrazumeva sveobuhvatnu intervenciju u nedostatke tržišne privrede i 

uvodi niz programa na osnovu preraspodele dohotka zasnovanim na Keynes-ovoj teoriji. 

S druge strane u zemljama Centralne i Istočne Evrope, u skladu sa centralizovanom 

ekonomijom, država je imala ima glavnu ulogu u ekonomskim aktivnostima tako da 

iz ideoloških i praktičnih razloga, nije bilo mesta za promociju organizacija koje bi 

odgovarale pojmu socijalnih preduzeća. Zadruge su postojale u mnogim od zemalja 

tzv. „sovjetskog bloka” mada su bili narušeni neki od njihovih osnovnih principa (dobrovoljno 

uključivanje i demokratsko rukovođenje), što će ostaviti trajne posledice i na 

prihvatanje savremenih inicijativa. 

2.2. Evolucija novih socijalnih preduzeća 

Iako su termini kao što je „socijalno preduzetništvo”, „socijalna ekonomija” ili „socijalno 

preduzeće” sve do prošle decenije bili nepoznati, evolucija socijalne ekonomije 

vezuje se za Francusku u kojoj su se još 1970. godine osnivale organizacije predstavljene 

kao kooperative, društva za uzajamnu pomoć i udruženja koja su formirala 

nacionalni savez ovih organizacija - National Liaison Committee for Mutual, Cooperative 

and Associative Activities CNLAMCA 5 . Ovaj dokument navodi da se radi o organizacijama 

u kojima „rad dominira nad kapitalom, 

koje se osnivaju da služe svojim članovima, a ne da 

proizvode profit, a da u svom unutrašnjem uređenju 

imaju autonomiju u rukovođenju.” 6 Isti dokument 

navodi da je 1990. godine formiran Valonski savet 

za socijalnu ekonomiju kada ovaj sektor počinje intenzivno 

da se razvija u Belgiji, a dokument koji 

5 

CNLAMCA je osnovana 1970 godine od 

kada deluje kao Savet za preduzeća u socijalnoj 

ekonomiji, navedeno prema: The Social 

Economy in the European Union 2007, 

Report of the European Economic and 

Social Committee Social (EESC). 

6 

Navedeno prema istom izvoru. 

18

prati ovaj skup pokazuje da se radi o privatnim organizacijama koje imaju sledeće 

karakteristike: 

• služe svojim članovima, a ne ostvarivanju profita; 

• imaju autonomiju u upravljanju; 

• demokratski proces odlučivanja; 

• dominaciju individualnih potreba i rada nad kapitalom u distribuciji dohotka. 

Ipak, savremeno značenje socijalnih preduzeća vezuje se za Italiju, gde su se krajem 

1980. godine formirali prvi akteri koji se danas promovišu dokumentima Evropske 

unije. Od tada se različiti oblici, slični socijalnim preduzećima u Italiji, osnivaju u drugim 

zemljama Zapadne Evrope. Prema rezultatima EMES - Evropske istraživačke mreže 

koja je svojim istraživačkim poduhvatima otvorila dijalog i razmenu informacija među 

istraživačima u ovoj oblasti, u Evropi je do sada registrovano preko 40 različitih oblika 

udruživanja koji bi se mogli svrstati u aktere socijalne ekonomije. Najzastupljeniji oblici 

alternativne ekonomije su socijalna preduzeća i kooperative. 

Termin „socijalno preduzeće” vezuje se za pojedine zemlje Evrope, a najviše za način organizovanja 

trećeg sektora u Francuskoj i severnoj Italiji, dok se u drugim zemljama, npr. 

u Nemačkoj, upotreba ovog termina povezuje sa prihvatanjem zakonodavstva Evropske 

unije (Borzaga, Defourny 2001). Porast socijalnih preduzeća bio je podstaknut političkim 

i pravnim sredstvima u okviru nacionalnih politika, ali i putem programa koje podržava 

Evropska unija. U Zapadnoj Evropi postoji velika raznovrsnost pravnih formi po kojima 

se osnivaju preduzeća sa socijalnim ciljevima tako da je teško je napraviti jedinstvenu 

definiciju i klasifikaciju pojedinih oblika organizovanja. Opšta odlika ovih oblika organizovanja 

je da organizacije u okviru socijalne ekonomije moraju biti privatna preduzeća 

koja se od tradicionalnih razlikuju tako što svi članovi imaju pravo vlasništva. Pored toga, 

socijalna preduzeća mogu da zadovoljavaju socijalne i ekonomske ciljeve svojih članova 

ili da budu okrenuta socijalnim programima u zajednici i pomažu ugroženim grupama 

(deca, invalidi, uživaoci droga, stari, bivši zarobljenici, mentalno hendikepirani). 

Nova socijalna preduzeća razlikuju se od tradicionalnih kooperativa po svojim ciljevima, 

aktivnostima, korisnicima i unutrašnjoj organizaciji U poređenju sa tradicionalnim 

udruženjima socijalna preduzeća promovišu interes zajednice, imaju ograničenu 

distribuciju profita, preduzimaju socijalne programe i održavaju osobene vidove solidarnosti. 

Uglavnom podrazumevaju visok stepen autonomije i socio-ekonomskih aktivnosti. 

Najveći broj socijalnih preduzeća u Evropi pravno se registruje kao udruženje 

građana ili na osnovu zakona o kooperativama. Socijalna preduzeća se osnivaju na 

osnovu zakona o udruženjima u onim zemljama gde je pravno dozvoljena proizvodnja, 

prodaja roba ili usluga na tržištu u okviru udruženja građana, dok u drugim, u 

kojima su ekonomske delatnosti udruženja ograničene (nordijske zemlje npr.), socijalna 

preduzeća se osnivaju na osnovu zakona o kooperativama. 

Pored ovih tradicionalnih pravnih rešenja 

u mnogim zemljama se donose posebne zakonske 

olakšice na osnovu kojih se podstiče osnivanje socijalnih 

preduzeća. 7 

7 

Šire razmatranje se iznosi u neobjavljenom 

dokumentu Univerziteta u Trentu: UNDP 

Study on Promoting of Social Enterprises in 

CEE and CIS, 2006. 




Razvoj socijalnih preduzeća koje se u posebnom nacionalnom kontekstu nazivaju „kooperative” 

najviše se vezuje sa italijanskim iskustvima i promocijom novih oblika alternativnih 

programa u okviru socijalne politike u pojedinim regionima ove zemlje. 

Prema Borzagi (Borzaga, Defourny 2001) profesoru ekonomije na Univerzitetu u 

Trentu koji se najviše bavi analizom i istraživanjem inovativnih oblika zapošljavanja i 

socijalne integracije, kooperative mogu biti produktivne i tržišno usmerene, usklađene 

sa principima slobodnog tržišta i sticanjem profita. Ipak, najviše zastupljeni tip novih 

oblika organizovanja su socijalne kooperative koje služe socijalnim ciljevima svojih 

članova ili zajednice. Pored procvata novih kooperativa u Italiji o čemu će više biti 

reči u narednom izlaganju, evropski istraživači primećuju slične inicijative i u drugim 

zemljama, posebno u Španiji, Belgiji, Švedskoj i Finskoj kao i u Latinskoj Americi i 

drugim delovima sveta u kojima pod različitim pravnim formama nastaju organizacije 

slične socijalnim preduzećima u Evropi. 

Uporedo sa procvatom kooperativa i drugih alternativnih oblika preduzeća raste i 

naučno interesovanje za ove društvene aktere, tako da prestižni univerziteti u Americi 

(Harward (Harvard), Columbia (Kolumbija), Yale (Jeil), Stanford (Stenford)) i Evropi 

organizuju obuku u oblasti alternativno orijentisane ekonomije koja služi socijalnim 

ciljevima (Nyssens 2006). S obzirom da programi u okviru socijalne ekonomije kreiraju 

zapošljavanje, naročito onih socijalnih grupa koje se teško uključuju na tržište 

rada ili se, u okviru njih, pružaju socijalne usluge, podsticaj država Evropske unije 

je značajan činilac razvoja ovih novih oblika solidarnosti. Na primer, Međunarodni 

centar za istraživanje i informisanje o javnoj, socijalnoj i kooperativnoj ekonomiji 8 

koji podržava Evropska unija podstiče izgradnju pravne osnove socijalne ekonomije, 

doprinosi promociji ovih organizacija, podstiče 

međunarodnu razmenu iskustava između evropskih 

država, a Međunarodno udruženje kooperativa koje 

podržava Međunarodna organizacija rada takođe 

podstiče nacionalne napore ka unapređenju i afirmaciji 

ovog modela kao značajnog aktera u okviru 

Evropske unije. 

2.3. Pravni okvir - primer Italije 

8 

Radi se u udruženju CIRIES (International 

Centre for Research and Information on 

the Public, Social and Cooperative Economy) 

koje okuplja kooperative, neprofitne 

organizacije i druge organizacije socijalne 

ekonomije kao i stručnjake zaineteresovane 

za ovu oblast. 

Pregled razvoja. Početak razvoja alternativne ekonomije u Italiji vezan je za period 

1970-1980. god, koji je obeležen krizom velikih preduzeća, poremećenim odnosima 

privrednog razvoja i porastom socijalnih problema. Kao odgovor na ovu situaciju počela 

su se pojavljivati volonterska društva, koja su u okviru lokalne zajednice nastojala da 

ublaže problem siromaštva i doprinesu rešavanju raznovrsnih socijalnih problema (briga 

o maloletnicima sa problemima u ponašanju, o starim osobama, osobama sa invaliditetom 

i dr.). U to vreme, dobrovoljna društva su za svoj rad koristila skromnu državnu 

pomoć i nisu uživala poreske olakšice. Pošto važeći propisi nisu dopuštali da volonterska 

društva obavljaju ekonomsku delatnost, pretila je opasnost da ona obustave rad, što je 

posebno pogađalo društva sa velikim brojem stalno zaposlenog stručnog osoblja. Da 

20

i se prevladala nastala situacija, razvijena je ideja o korišćenju tradicionalnog modela 

kooperativa, čije je delovanje već bilo normativno uređeno. Pogodnost kooperative kao 

oblika udruživanja karakterišu četiri bitne komponente: imaju status preduzeća, nisu 

obveznici poreza na nepodeljenu dobit, obezbeđuju značajno demokratsko učešće članova 

i demokratski način upravljanja, kao i mogu se formirati uz mali početni kapital. 

U periodu koji je sledio, razvoj kooperativa bio je veoma intenzivan, pri čemu je posebno 

izražena njihova socijalna misija u pružanju usluga prema potrebama lokalne zajednice. 

Kooperative su vremenom preimenovane u „socijalno solidarne kooperative”, koje 

su postale model privatne inicijative u pružanju socijalnih usluga. Njihova uloga bila je 

posebno značajna u onim sektorima koji nisu bili pokriveni delovanjem javnih ustanova. 

Međutim, razvoj ovog modela kočile su odredbe Zakona donetog davne 1890. godine, 

kojima je bilo predviđeno da socijalne usluge mogu pružati samo javne ustanove, 

uključujući i one privatne organizacije kojima je država ili lokalna vlast dodelila javni 

status. Budući da je ovaj zakon bio u suprotnosti sa Ustavom Italije iz 1948. godine, po 

kome je privatna inicijativa „slobodna”, Ustavni sud Italije je svojom odlukom od 1988. 

godine 9 proglasio neustavnom odredbu Zakona od 1890. godine. Zahvaljujući odluci 

Ustavnog suda, stvoreni su uslovi da privatne, dobrotvorne, 

neprofitne organizacije, koje pružaju socijalne 

i zdravstvene usluge, mogu nastaviti svoje aktivnosti. 

Za kratko vreme osnovan je veliki broj neprofitnih organizacija, 

koje su ubrzo prevazišle marginalni položaj 

i počele da uspostavljaju partnerski odnos sa javnim 

ustanovama. 10 

Zakonski okvir socijalnih kooperativa. Normativni 

okvir savremene socijalne ekonomije u Italiji čine 

odredbe italijanskog Građanskog zakonika iz 1942. 

godine, koje se odnose na kooperative i druge vrste 

kompanija sa zajedničkim ciljevima, kao i dva osnovna 

vrhovna zakona doneta 1991. godine: Zakon o volonterskim 

organizacijama (266/91) i Zakon o socijalnim 

kooperativama (381/91). 11 Ovi zakoni pružaju veoma 

dinamičnu i stimulativnu pravnu i fiskalnu podršku 

za ubrzanje procesa uspostavljanja novih i očuvanje 

postojećih socijalnih kooperativa i razvoj socijalnog 

preduzetništva. 12 

9 

Odluka br. 396/1988 Ustavnog suda Italije. 

10 

Renato Galliano, Social economy, entrepreneurship 

and local development, 

ASNM/EURADA, http://www.oecd.org/ 

dataoecd/21/55/17017950.pdf 

11 

Za potrebe ovog rada korišćen je prevod 

zakona koji je pripremila Local Democracy 

Agency for Central and Southern Serbia, u 

okviru projekta „Instrumenti za uspostavljanje 

socijalnog preduzetništva u Centralnoj 

i Južnoj Srbiji“. Projekat je realizovan 

tokom 2004-2005. godine, u partnerstvu 

sa kooperativnom Codess Sociale iz Italije. 

12 

Zakonski okvir zaokružen je usvajanjem 

Zakona 68/99 koji reguliše zapošljavanje 

osoba sa hendikepom u profitnim, javnim 

i neprofitnim organizacijama, Zakona 

328/00 koji reguliše osnovna stručna znanja 

socijalnih kooperata koja su potrebna 

za delovanje na području zdravstvene nege, 

socialnih usluga i drugih javnih usluga 

i Zakon 327/00 koji uređuje evaluaciju 

pružanja usluga, zaštite na radu i uslova za 

zaštitu zdravlja na radnom mestu. (Luzar 

2005:15). 

Zakonom o volonterskim organizacijama utvrđena su pravila organizovanog volonterskog 

rada, dopuštena je mogućnost angažovanja manjeg broja plaćenih saradnika, a 

predviđena su i pravila o upisu volonterskih organizacija u posebne registre. Prema 

ovom Zakonu, volonteri rade bez naknade, pri tome imaju pravo na naknadu troškova, 

osigurani su zdravstveno i od povreda na radu, a može ih biti najviše 50% od 

ukupnog broja članova organizacije. Njihova aktivnost mora biti dopunska i imaju 

pravo na stručno osposobljavnje pod istim uslovima kao i članovi organizacije. Pravila 




o radu volontera sadržana su i u Kodeksu etičkih načela u volonterskim organizacijama, 

kojim je regulisan način unapređenja kompetencija volontera za obavljanje određenih 

poslova u humanitarnoj organizaciji. 

Zakon o socijalnim kooperativama uveden je kao vrhovni zakon, čijim je usvajanjem 

omogućeno da pojedine regije donose svoje propise i prilagođavaju nacionalnu politiku 

svojim regionalnim potrebama i karakteristikama. Zakonom su uređeni osnivanje i rad 

kooperativa u socijalnom sektoru tako što su predviđena dva tipa socijalnih kooperativa: 

socijalne kooperative tipa A, koje obavljaju socijalnu, zdravstvenu i obrazovnu delatnosti 

i socijalne kooperative tipa B, koje proizvode robu i pružaju druge vrste usluga, različite 

od socijalnih, privatnim korisnicima ili javnim ustanovama. To se postiže davanjem 

posla osobama sa fizičkim i/ili mentalnim hendikepom i drugim kategorijama stanovništva 

koje se teže zapošljava. Oni čine, najmanje 30% ukupne radne snage. Socijalna 

kooperativa oslobođena je plaćanja socijalnog doprinosa za zaposlene koji pripadaju 

ranjivim grupama i uživa niz poreskih i drugih olakšica, uključujući smanjeni porez na 

dodatu vrednost (svega 4%) i neoporezovanje investicija i dobiti. 

Pošto su socijalne kooperative male ekonomske jedinice koje nisu u stanju da konkurišu 

velikim korporacijama, razvijena je ideja o osnivanju konzorcijuma socijalnih 

kooperativa prema geografskom kriterijumu. Godine 1991. usvojen je Zakon (381/91) 

kojim je omogućeno osnivanje konzorcijuma kooperativa, koje su klasifikovane kao socijalne 

kooperative tipa C. Danas u Italiji postoji preko 

40 regionalnih, provincijskih i nacionalnih konzorcijuma, 

koji svojim članovima nude podršku, pomoć i 

savete i prednosti korporacija. 13 

13 

Association of Cooperatives, SEBOK 

study visit Milano 22-24 November 2006, 

Finanza IN, http://www.sebok.eu 

Prema Zakonu o socijalnim kooperativama, socijalne kooperative su preduzeća formirana 

poput društava sa ograničenom odgovornošću, koja svojim radom doprinose radnoj 

i socijalnoj integraciji osoba koje se, zbog svojih teškoća, problema i ograničenja, 

teže uključuju u otvoreno tržište rada (npr. bivši osuđenici, zavisnici od droga, alkohola, 

osobe bez radnog iskustva, osobe sa zastarelim kvalifikacijama i/ili bez kvalifikacija, 

stare osobe, emigranti, osobe inficirane AIDS-om i dr.). Ove kategorije stanovništva 

su ciljne grupe socijalnih kooperativa tipa A, koje pružaju socijalne usluge. S obzirom 

na vrstu socijalnih usluga, među kooperativama tipa A dominiraju kooperative za 

pomoć u kući, dnevni centri, socijalno-obrazovni centri, terapeutske zajednice, jaslice 

i vrtići. U kooperativama tipa B većina zaposlenih su osobe sa fizičkim i psihičkim 

hendikepom, korisnici psihijatrijskih usluga, zavisnici od droga, dugotrajno nezaposleni 

i emigranti, a glavne delatnosti su poljoprivreda, ekologija, izdavaštvo i štampa, 

informatika, održavanje parkova i dr. 

Aktuelno stanje i ključni problemi. Na prostoru Italije socijalne kooperative predstavljaju 

primarni oblik socijalne ekonomije, čiji je broj u stalnom porastu. Procenjuje 

se da je 1996. godine bilo 4.000 socijalnih kooperativa, sa preko 100.000 članova, 

75.000 zaposlenih i 9.000 volontera. 14 Godine 2005. bilo je ukupno 58.000 kooperativa, 

među kojima 7568 socijalnih kooperativa. 15 Najbrojnije su kooperative tipa A, 

22

koje nude raznovrsne socijalne usluge, kao i usluge u 

oblasti zdravstva i obrazovanja (oko 70% svih socijalnih 

kooperativa). 16 

Socijalne kooperative su relativno male organizacije, 

sa oko 50-60 zaposlenih, a najveći broj ostvaruje 

programe u lokalnoj zajednici. Analiza savremenih 

socijalnih kooperativa u Italiji pokazuje da one imaju 

niz prednosti. One se ogledaju u tome da su društva 

sa ograničenom odgovornošću svojih članova locirana 

su u lokalnoj zajednici, blizu ljudskih potreba, da 

mogu računati na volontere i humanitarni rad i svoju 

strategiju mogu oblikovati nezavisno od javne vlasti. 

Njihove razvojne mogućnosti su izuzetno velike, lokalne 

vlasti su naklonjene kooperativama koje nude 

socijalne usluge i razvijaju inovativne socijalne programe 

prilagođene potrebama lokalnog stanovništva. 

Za razvoj socijalnih kooperativa od izuzetne je važnosti 

adekvatna finansijska regulativa (poreske olakšice, 

oslobođenje od poreza za privatne donacije neprofitnim 

organizacijama i sl.). 

Nedostaci i ograničenja socijalnih kooperativa došli 

su do izražaja poslednjih nekoliko godina, koje je 

obeležio njihov prebrzi razvoj. Mnoge socijalne kooperative 

postale su zavisne od javnih preduzeća jer sve 

više služe potrebama javne administracije, povećana 

je njihova zavisnost od spoljnih donacija, mnoge nemaju dovoljan broj volontera, a na 

opštem planu nedostaje jasna sertifikacija socijalnih usluga. Pored toga, zbog velikog 

oslanjanja na lokalnu vlast, rad kooperativa tipa A ugrožen je zbog promena aktuelne 

politike, dok su, s druge strane, socijalne kooperative tipa B sve više izložene pritisku 

tržišta. Uprkos problemima i nedostacima, one u Italiji nastavljaju jaku tradiciju kooperativa 

i dobrotvornih društava. Njihov rad dokazuje da pružanje socijalnih usluga može 

biti organizovano na način koji zadovoljava potrebe ranjivih grupa u lokalnoj zajednici 

i da uspešno mogu biti prevladani problemi zapošljavanja ljudi koji zbog ličnih teškoća 

i ograničenja nisu u mogućnosti da se uključe u slobodno tržište rada. 

2.4. Definicije i tipovi socijalnih preduzeća 

14 

Najveći broj socijalnih kooperativa registrovan 

je u severnoj Italijii, gde predstavljaju 

tradicionalni oblik zapošljavanja. 

2002. godine u regionu Veneto u socijalnoj 

ekonomiji bilo je zaposleno preko 

370.000 ljudi. (The system of Italian Social 

Economy, A brief introduction of Italian 

Social Landscape, with a Description 

of Local and National System, Analysis 

of Legal Frame, Numbers and Activities 

of Co-operatives,their Fiscal& Non Fiscal 

Incentives, ADEST, http://www.teses.eu/ 

upload/Italian_Social_Economy.pdf 

15 

Association of Cooperatives, op. cit. 

16 

Prema statističkim podacima, tokom 

1996. godine kooperative tipa A obavljale 

su 81% svih socijalnih usluga, 13% svih 

zdravstvenih usluga i 6% svih obrazovnih 

usluga u Italiji. Znatno je manji broj kooperativa 

tipa B, koje kreiraju zaposlenje 

za kategorije stanovništva koje se teže zapošljava 

i organizuju njihovo radno osposobljavanje, 

što je i razumljivo budući da 

su ove aktivnosti veoma zahtevne i složene. 

Uprkos tome, kooperative tipa B ostvaruju 

zavidne rezultate jer uspevaju da radno angažuju 

veliki broj osoba sa invaliditetom i 

osoba iz drugih marginalizovanih i ranjivih 

društvenih grupa. Od ukupnog broja zaposlenih 

osoba sa hendikepom blizu 50% 

zaposleno je u socijalnim kooperativama. 

Najčešće delatnosti su uređenje parkova, 

vrtova, zgrada, proizvodanja umetničkog 

zanatstva i sl. Procenjuje se da socijalne kooperative 

tipa B ostvaruju preko 60% nabavki 

za pružanje usluga u javnom sektoru 

(Association of Cooperatives, op. cit.). 

Pregled literature o socijalnim preduzećima pokazuje da njihov konceptualni 

okvir zavisi od tradicije i nacionalnog konteksta u kojem se pravno određuje 

funkcionisanje organizacija trećeg sektora, tako da je usled različitih definicija i 

pravnih rešenja statističko praćenje i komparativno isztraživanje ovih organizacija 

otežano. Na primer, sistem evidencije Ujedinjenih nacija upućuje na nacionalnu 




definiciju i sistem praćenja ovih organizacija, a sistem praćenja Evropske unije 

navodi da se kod socijalnih preduzeća radi o privatnim, formalno organizovanim 

preduzećima koja imaju autonomiju u donošenju odluka i dobrovoljno udružene 

članove. Takođe, navodi se, da su u pitanju organizacije koje su osnovane da 

bi zadovoljavale potrebe svojih članova ili pružale 

usluge drugima, a da donošenje odluka i distribucija 

profita, ukoliko postoji, nije definisana kapitalom 

17 . Prema definiciji Evropske komisije radi 

se o organizacijama koje su: 

• privatne - nisu deo državnog aparata; 

• formalno organizovane - imaju neki pravni osnov po kojem se osnivaju; 

• autonomne u odlučivanju - mogu birati i raspuštati svoja upravna tela, kontrolisati 

i organizovati njihove aktivnosti; 

• slobodne - članstvo nije obavezno; 

• samo delimično profitne, a distribucija profita nije proporcionalna kapitalu nego 

odgovara njihovim aktivnostima; 

• okrenute zadovoljavanju potreba a ne stvaranju kapitala; 

• imaju demokratsko odlučivanje („jedan čovek, jedan glas”) koje je nezavisno od 

kapitala jer kontrolu donošenja odluka imaju članovi. 

U zemljama Evropske unije termin „socijalno preduzeće” odnosi se na preduzetničke 

organizacije koje imaju ograničene profitne ali i neprofitne, socijalne ciljeve. Oni u 

okviru ovih organizacionih formi pružaju socijalne servise i razne vrste treninga i obuka 

u okviru nove koncepcije socijalne politike. Za razliku od klasičnih preduzeća nove organizacione 

forme postavljaju socijalne ciljeve ispred poslovne politike. Osnovni uslov 

za određene beneficije i stimulans države je da organizacije ovog tipa imaju neprofitnu 

distribuciju dobara, demokratsku unutrašnju organizaciju, da deluju u cilju unapređenja 

kvaliteta života u zajednici, doprinose socijalnoj integraciji i da ne pripadaju političkim 

partijama. 

Roger Spear, britanski istraživač (2004) koji sarađuje u pomenutim istraživanjima 

EMES mreže projekata koji se bave socijalnim preduzećima u Evropi, predstavio 

je dimenzije socijalnih preduzeća pojednostavljeno, kako bi se istraživačima 

omogućilo da se snalaze u obilju različitih varijacija organizacionih oblika. 

Zajedničke dimenzije za prepoznavanje socijalnih preduzeća, prema navedenom 

istraživaču su: 

• dobrovoljno i otvoreno pristupanje članstva; 

• demokratska unutrašnja kontrola; 

• ekonomska participacija; 

• autonomija i nezavisnost; 

• edukacija, trening i informisanje; 

• međusobna saradnja; 

• briga za zajednicu. 

17 

Radi se o dva sistema koji se neznatno razlikuju: 

sistem Ujedinjenih nacija System of 

National Accounts (1993 SNA) i Evropske 

unije European System of National and Regional 

Accounts (1995 ESA or ESA 95). 

24

Socijalna preduzeća koja se bave radnom integracijom mogla bi se svrstati u četiri glavna 

modela, prema klasifikaciji koju predlažu istraživači (Borzaga, Defourny 2001): 

a) Organizacije za reintegraciju radnika koji imaju problema u zapošljavanju na tržištu 

rada su najčešće zastupljeni oblici socijalnih preduzeća jer nude prelazno zapošljavanje 

radnicima kojima je potrebna dodatna podrška ili obuka. To su, ustvari, centri 

za trening i sticanje veština koji nude razne vrste kvalifikacija za poslove koji se 

traže na tržištu rada, prekvalifikacije i druge vrste obuke za pronalaženje posla. Ovaj 

tip preduzeća može biti ekonomski održiv, odnosno ekonomski i socijalni ciljevi 

mogu biti usklađeni, a njihov glavni zadatak je podsticanje zapošljavanja putem 

sticanja veština. Organizacije ovog tipa mogu biti nezavisne od javne pomoći kao 

što su radne kooperative u Finskoj, preduzeća za radnu integraciju u Francuskoj i 

razna druga lokalna preduzeća za obuku trening nezaposlenih. 

b) Za razliku od prve grupe socijalnih preduzeća, druga vrsta stvara uslove za samostalni 

rad nezaposlenih kada se kreiraju poslovi koji će vremenom biti ekonomski 

održivi. Radi se o preduzećima koja zapošljavaju socijalne grupe koje teško nalaze 

posao na tržištu rada, uglavnom marginalne pojedince koji su korisnici socijalnog 

staranja. Preduzeća ovog tipa mogu da imaju ekonomsku održivost, mada, uglavnom, 

povremeno traže donacije ili pomoć državnih institucija kako bi se stabilizovalo 

njihovo ekonomsko poslovanje. Primeri ove vrste su inicijative koje uključuju 

lokalni biznis kao što su socijalne organizacije u Velikoj Britaniji ili kooperative 

Nemačkoj. 

c) U sledećoj grupi bi bila socijalna preduzeća koja pružaju radnu integraciju uz permanentnu 

finansijsku podršku, najčešće državnih institucija, jer se radi o zapošljavanju 

hendikepiranih (mentalno ili fizički obolelih lica) kojima je neophodna rehabilitacija 

i zapošljavanje u skladu sa preostalim sposobnostima. To bi bila najstarija 

forma, odnosno tradicionalni oblik socijalnih preduzeća koja su poznata i kod nas 

kao zaštitne radionice za zapošljavanje invalida. Ovaj oblik socijalne zaštite invalida 

prisutan je u većini evropskih zemalja npr. zaštićeno zapošljavanje invalida u Irskoj 

i Portugaliji, zaštitne radionice u Belgiji i Danskoj kao i dnevni centri za zaštitu 

invalida u mnogim zemljama. Radi se o zapošljavanju rizičnih grupa koje ne mogu 

da se uključe na tržište rada i kojima socijalna preduzeća pružaju stalnu podršku, 

a posebno ako se radi o članovima preduzeća koji imaju teži hendikep i kojima je 

neophodno obezbediti tzv. zaštićeno zapošljavanje. 

d) U poslednjoj kategoriji su ona preduzeća koja pružaju mogućnost resocijalizacije 

ljudima sa ozbiljnim problemima prilagođavanja, a uglavnom se radi o alkoholičarima, 

narkomanima ili osobama sa težim mentalnim i fizičkim poremećajima Primer 

su centri za prilagođavanje za rad u Franscuskoj koji obezbeđuju resocijalizaciju 

bivšim zatvorenicima. Slična su preduzeća za reciklažu u Belgiji koja okupljaju 

osobe sa ozbiljnim socijalnim problemima. Ove organizacione forme im pomažu u 

socijalnoj integraciji i prevazilaženju problema. To su centri za okupacionu terapiju 

prilagođeni socijalnim i zdravstvenim problemima korisnika sa posebnim teškoća- 




ma Ovde se radi o zaštićenom zapošljavanju što podrazumeva dobrovoljni rad, a 

sredstva države i drugih donatora su značajan podsticaj s obzirom na to da je tržišni 

princip ostvarivanja dohotka kod ove grupe korisnika vrlo ograničenog dometa. 

2.5. Socijalna preduzeća u spektru neprofitnog sektora 

I pre nego što je započela rasprava o socijalnim preduzećima, terminološka zbrka bila 

je stalni pratilac socijalnih aktera koji nisu državne, a ni privatne, odnosno profitne 

organizacije. 

U nastojanju da se prevaziđu problemi definisanja i pronađe zajednička osnova koja 

bi omogućila istraživanje trećeg sektora, najviše napora je učinjeno u okviru komparativnog 

projekta Salamona i Anheiera koji su u okviru Instituta za političke studije, 

John(Džon) Hopkins univerziteta u Baltimoru, Sjedinjene Američke Države objavljivali 

rezultate istraživanja od 1992. do 2003. (Salamon, Anheier 1992; 1994; Salamon 

1999; 2003). Cilj istraživanja bio je da se analiziraju obim, struktura, finansiranje i 

uloga neprofitnog sektora u različitim delovima sveta kako bi se objasnile zajedničke 

osobine i specifični obrasci neprofitnog sektora. Noviji izveštaj ovog istraživanja pod nazivom 

Globalno civilno društvo (2003) sumira empirijske rezultate poslednje faze ovog 

komparativnog istraživanja na osnovu rada u 35 zemalja sveta (16 visokorazvijenih, 5 

tranzicionih zemalja Centralne i Istočne Evrope i 14 zemalja u razvoju). Salamon i Anheier 

u svojim komparativnim studijama koje se objavljivali tokom devedesetih godina 

navode da se organizacije koje ulaze u široki krug neprofitnog sektora različito definišu 

u zavisnosti od političkog, kulturnog i privrednog razvoja. Ovaj sektor se u Americi 

najčešće naziva - nonprofit sector, u Engleskoj - voluntary sector, u Francuskoj - economie 

sociale, u Nemačkoj - Verein, u zemljama u razvoju - nongovernmental organization. U 

upotrebi su i drugi termini npr. oni koji opisuju prirodu sektora: treći sektor (third 

sector), dobrotvorni sektor (charitable sector), civilno društvo (civil society), nezavisni 

sektor (independent sector), sektor udruživanja (associational sector) ili sektor izuzet od 

poreza (tax-exempt sector). Salamon i Anheier takođe pokazuju da svaki od ovih termina 

ističe osobenost sektora u zemlji iz koje potiče i osvetljava jedan aspekt realnosti ovih 

organizacija, a zanemaruje drugi. „Neprofitni sektor”, termin koji se najčešće prihvata 

u Americi, naglašava da ove organizacije, za razliku od profitnih, ne postoje primarno 

radi ostvarivanja profita. Međutim, ovaj termin ne određuje sektor u potpunosti, jer i 

neprofitne organizacije mogu da ostvaruju profit, ali to nije njihov primarni cilj; zarađeni 

profit ne raspodeljuje se među članovima već upotrebljava za programe i aktivnosti. 

„Treći sektor” bliže ne identifikuje način organizovanja i misiju sektora, ali podrazumeva 

da pored države i privatnog preduzetništva postoji i treće područje koje deluje u 

društvu otvoreno, zavisno i povezano sa drugim sektorima. Termin je takođe nastao u 

Americi da bi se organizacije ovoga tipa izdvojile od prva dva sektora - države i tržišta., 

dok termin „dobrotvorni sektor” ističe podršku i pomoć koju ove organizacije dobijaju 

od privatnih dobrotvornih organizacija, donatora i sponzora. Još se koriste i termini kao 

što su „nezavisni sektor” koji naglašava da ove organizacije deluju nezavisno od države 

i tržišta, „dobrovoljni sektor” koji ističe značaj dobrovoljnih aktivnosti koje ne zahte- 

26

vaju plaćanje i uključenost volontera u upravljanje i izvođenje aktivnosti i programa u 

ovom sektoru kao njihovu glavnu osobinu. U opticaju su i termini kao što su „sektor 

oslobođen od takse” koji ističe samo jednu osobinu sektora, odnosno činjenicu da je 

u mnogim zemljama ovaj sektor neoporezovan, „nevladine organizacije” (NVO) kao 

termin koji naglašava odvojenost ovih organizacija od vlade i državnog uticaja a sve više 

i „civilno društvo” koje spada u noviju terminologiju koja se odnosi na širi krug organizacija 

i građanskih inicijativa koje postoje van državnih organizacija kao što se navodi i 

u domaćoj literaturi koja se bavi ovim sektorom (Kolin 2007; 2005a). 

Prema pomenutoj literaturi i istraživanjima, da bi se organizacije smatrale neprofitnim, 

dobrovoljnim organizacijama, one moraju da ispunjavaju sledeće uslove: 

• da imaju bar donekle formalnu tj. institucionalizovanu strukturu, što znači da neformalne 

i privremeno sakupljene grupe nisu deo neprofitnog sektora, jer bi inače, 

koncept neprofitnog sektora bio previše amorfan i efemeran; 

• moraju biti institucionalno odvojene od države, odnosno ne mogu biti deo državnog 

aparata, mada mogu imati značajnu pomoć od države; 

• moraju da ostvaruju neprofitnu distribuciju sredstava, odnosno da njihova najznačajnija 

funkcija ne bude stvaranje profita, već ako akumuliraju dobit, sredstva se ne 

distribuiraju kao profit, već se vraćaju u osnovnu misiju organizacije; 

• moraju biti samosvojne u svom unutrašnjem ustrojstvu - kontroli i upravljanju; 

• ne mogu biti komercijalne; 

• ne mogu biti primarno politički angažovane, odnosno nemaju funkciju promocije 

političkih partija i kandidata, nisu primarno angažovane za podršku kandidatima 

u izborima, iako mogu biti angažovane u političkim aktivnostima, podrazumevaju 

dobrovoljnu participaciju građana i prisustvo dobrovoljnog ulaganja, što ne znači 

da su u organizaciji svi volonteri ni da ukupan dohodak proizilazi iz dobrovoljnih 

prihoda. 

Zaključujemo da, da bi organizacije pripadale sektoru između države i profitnog sektora 

one treba da budu pravno registrovane po posebnoj formalnoj i institucionalizovanoj proceduri, 

da deluju relativno nezavisno od državnog aparata, ostvaruju neprofitnu distribuciju 

sredstava i da budu samosvojne u svom unutrašnjem ustrojstvu. One takođe podrazumevaju 

dobrovoljnost udruživanja i koriste dobrovoljne doprinose i entuzijazam građana. 

U odnosu sa „treći sektor” ili „neprofitne organizacije”, socijalna preduzeća se nalaze u 

jednom od spektara ovih organizacija, jer imaju potrbne karakteristike - dobrovoljnost 

udruživanja, formalnu organizacionu strukturu i autonomni sistem donošenja odluka, 

o čemu smo već raspravljali u okviru studija koje prate razvoj neprofitnog sektora (Kolin 

2007, Kolin, Paunović 2007). Specifične karakteristike ovih aktera su da preduzimaju 

ekonomske aktivnosti koje, ne samo da razvijaju preduzetništvo, već su im ciljevi 

poboljšanje kvaliteta života. Relativno poklapanje i izdvojenost socijalnih preduzeća iz 

kooperativa s jedne strane i neprofitnog sektora s druge strane predstavljeno je u grafičkom 

prilogu u kojem se vidi koegzistencija kooperativa i asocijacija kao i uzajamna 

zavisnost ovih aktera: 




Profitne 

organizacije 

Grafika 1. 

Socijalna preduzeća 

između kooperativa i 

neprofitnog sektora 

Koopertive 

Socijalna 

preduzeća 

Neprofitni 

sektor 

Radne 

kooperative 

Proizvodne 

neprofitne 

organizacije 

Fondacije 

Socijalne 

kooperative 

Asocijacije 

Izvor: Borzaga, Defourny 2001. 

Socijalna preduzeća kao oblik socijalne ekonomije koji se podstiče Evropskim zakonodavstvom 

imaju dodirnih tačaka sa profitnim organizacijama, a s druge strane obuhvataju 

jedan deo neprofitnog spektra i odnose se na organizacije kao što su kooperative, 

udruženja i fondacije. Za razliku od tradicionalnih kooperativa socijalna preduzeća 

mogu biti orijentisana na zajednicu ili neki opšti interes, za razliku od neprofitnog 

sektora koji obuhvata ceo spektar organizacija od kojih se mnoge bave zastupanjem i 

lobiranjem, socijalna preduzeća imaju specifičnu misiju da svojim proizvodnim aktivnostima 

ili organizacijom pružanja usluga deluju u ciju blagostanja svojih članova ili 

zajednice u celini. 

28

2.6. Područja aktivnosti i rasprostranjenost socijalnih preduzeća 

Glavni razlozi osnivanja socijalnih preduzeća nisu samo u slabim izgledima državnih 

programa da se prevladaju povećani problemi nezaposlenosti i siromaštva već i 

u institucionalnom vakuumu u sistemu blagostanja. Socijalna preduzeća daju brza 

i inovativna rešenja, a često i adekvatne odgovore na zadovoljavanje individualnih 

potreba. Ona imaju veliki potencijal da smanjuju nezaposlenost, odnosno da podstaknu 

zapošljavanje dugotrajno nezaposlenih i ugroženih grupa što pokazuju podaci 

po kojima je u ovoj oblasti zaposleno preko 6 % od ukupno zaposlenih u zemljama 

Evropske unije (tabela 1): 

Tabela 1. Plaćeni rad u socijalnoj ekonomiji u odnosu na zaposlene u profitnim 

preduzećima u zemljama Evropske unije (2002-2003) 

ZEMLJA 

ZAPOSLENI U SOCIJALNOJ 

EKONOMIJI 

BROJ UKUPNO 

ZAPOSLENI* 

Belgija 279.611 4.048.499 6,9 

Francuska 1.985.150 23.859.402 8,3 

Irska 155.306 1.730.381 9,0 

Italija 1.336.413 21.477.906 6,2 

Portugalija 210.950 4.783.988 4,4 

Španija 872.214 16.155.305 5,4 

Švedska 205.697 4.252.211 4,8 

Austrija 260.145 3.786.969 6,9 

Danska 160.764 2.684.311 6,0 

Finska 175.397 2.354.265 7,5 

Nemačka 2.031.837 35.850.878 5,7 

Grčka 69.834 3.832.994 1,8 

Luksemburg 7.248 187.809 3,9 

Holandija 772.110 8.089.071 9,5 

Velika Britanija 1.711.276 27.960.649 6,1 

Kipar 4.491 307.305 1,5 

Češka Republika 165.221 4.707.477 3,5 

Estonija 23.250 565.567 4,1 

Mađarska 75.669 3.831.391 2,0 

Letonija 300 960.304 0,0 

Litvanija 7.700 1.378.900 0,6 

% 




ZEMLJA 

ZAPOSLENI U SOCIJALNOJ 

EKONOMIJI 

BROJ UKUPNO 

ZAPOSLENI* 

Malta 238 146.500 0,2 

Poljska 529.179 13.470.375 3,9 

Slovačka 98.212 2.118.029 4,6 

Slovenija 4.671 888.949 0,5 

UKUPNO 11.142.883 189.429.435 5,9 

Evropa-15 10.233.952 161.054.638 6,4 

Nove članice-10 908.931 28.374.797 3,2 

* Radna populacija između 16 i 65 godina, Eurostat, 2002. 

Izvor: The Social Economy in the European Union 2007, 

Report of European Economic and Social Committee (EESC) 

Na osnovu podataka Evropske unije može se primetiti stalni porast broja i organizacionih 

oblika u okviru socijalne ekonomije. U 2005. godini je u zemljama Evropske unije 

bilo registrovano preko 240,000 kooperativa koje funkcionišu u raznim oblastima ekonomskih 

aktivnosti, posebno u poljoprivredi, finansijama, stanovanju, a dobro su organizovane 

i proizvodne kooperative u industriji, građevinarstvu i uslugama. One direktno 

zapošljavaju 4.7 miliona ljudi, imaju 143 miliona 

članova i donose preko 4 % nacionalnog dohotka 18 . 

Poslednje dve dekade ovi organizacioni oblici doprinose 

ne samo zapošljavanju već i rešavanju brojnih socijalnih 

problema, jer treba imati u vidu da zdravstvo 

i socijalna zaštita koja se pruža na osnovu socijalne 

ekonomije obuhvata 120 miliona korisnika 19 . 

% 

18 

Cooperatives Europe (2006), navedeno 

prema: The Social Economy in the European 

Union 2007, Report of European 

Economic and Social Committee (EESC). 

19 

ACME, Association des coopératives et 

mutuelles d’assurance, http://www.acmeeu.org 

Kao što prvobitne kooperative (poljoprivredne kooperative, kreditne unije, stambene 

ili potrošačke kooperative) nastaju kao odgovor na teške uslove industrijske revolucije, 

tako se i nova socijalna preduzeća osnivaju da bi se popravili uslovi života ugroženih 

grupa u situaciji kada država blagostanja, u uslovima povećanih potreba, ne može da 

odgovori na izazove savremenog sveta kao što se navodi u istraživačkoj literaturi (Kolin 

2007; 2004). Uglavnom se radi o zadovoljavanju onih socijalnih potreba koje nisu u 

dovoljnoj meri ili na zadovoljavajući način ispunjene u programima klasičnih privatnih 

preduzeća ili u državnom sektoru, ili kada nema odgovarajućih rešenja u mehanizmima 

tradicionalne makroekonomske politike. 

Sumirajući komparativne rezultate istraživanja Giulia Galera (2004) navodi da je zapošljavanje 

u ovim organizacionim formama veoma popularno u mnogim zemljama 

Evropske unije čak i u skandinavskim koje na osnovama socijalne ekonomije rešavaju 

krizu državnih programa. Tako je, na primer u Švedskoj 66% privatnih dnevnih centara 

za pomoć i negu ugroženih grupa osnovano na principu kooperativa, dok u Finskoj 

30

ojne seoske kooperative pružaju socijalne i zdravstvene usluge u lokalnim zajednicama. 

U Španiji su kooperative najviše orijentisane na socijalne i zdravstvene usluge kao i 

radnu integraciju, dok socijalna preduzeća u Engleskoj podstiču lokalno preduzetništvo 

da ostvarenim profitom finansira socijalne potrebe u zajednici. Najnovija istraživanja su 

identifikovala preko 40 različitih tipova delatnosti u okviru socijalnih preduzeća kao što 

pokazuje tabela. 

Tabela 2. Tipovi proizvodnje u socijalnim preduzećima 

TIPOVI PROIZVODNJE 

I USLUGA 

VRSTE SOCIJALNIH 

PREDUZEĆA 

BROJ 

ORGANIZACIJA % 

Socijalne usluge 29 19 

Recikliranje 28 18 

Usluge za preduzeća 19 12 

Personalni socijalni servisi 14 9 

Održavanje parkova i 

urbana regeneracija 

12 8 

Prerađivačka industrija 10 6 

Građevinska industrija 9 6 

Restorani i hoteli 8 5 

Prevoz i telekomunikacije 7 5 

Kultura i rekreacija 7 5 

Edukacija 5 3 

Trgovina 3 2 

Usluge 3 2 

Poljoprivreda 1 1 

Ukupno 155 100 

Izvor: Nyssens 2006. 

Kao što se vidi, organizovanje socijalnih usluga koje zamenjuju javne programe, naročito 

kada su u pitanju programi za hendikepirane, najzastupljenija su oblast delatnosti 

socijalnih preduzeća. Razlozi se nalaze u restrikcijama javnog sektora da svojim programima 

obuhvati različite ciljne grupe jer se za neke specifične potrebe ne nude dovoljno 

prilagođena i prihvatljiva rešenja u okviru klasičnih, državnih programa socijalne zaštite. 

Socijalna preduzeća i kooperative preuzimaju socijalnu odgovornost za jedan deo populacije 

gde su potrebni posebni napori, empatija, jednostavnija procedura i podsticaj 

za jačanje socijalne kohezije. Studije koje prate razvoj ove oblasti navode da su pored 

socijalnih usluga delatnosti socijalnih preduzeća usmerene na brojne lokalne probleme 

kao što su: reciklaža, organizovanje transporta, turizam, lokalne rukotvorine ili organizovanje 

slobodnog vremena, socijalno stanovanje i zaštita životne sredine (Kolin 2007, 

Kolin, Paunović 2007). 



3. SOCIJALNA PREDUZEĆA I 

TREĆI SEKTOR U CENTRALNOJ 

I ISTOČNOJ EVROPI 

3.1. Razvoj novih programa radne integracije i socijalnih usluga 

Slično kao u Zapadnoj Evropi u kojoj se novija evolucija socijalnih preduzeća vezuje za 

popunjavanje praznina u ponudi socijalnih programa u okviru države blagostanja i u 

zemljama Centralne i Istočne Evrope o socijalnim preduzećima započinje rasprava kada 

treba da se pronalaze nove mogućnosti za rešavanje problema nezaposlenosti, suzbijanje 

siromaštva, ili uopšte, kada se govori o reformi u okviru socijalne politike. Visok stepen 

dugoročne nezaposlenosti, visoko učešće omladine, žena kao i nekvalifikovanih radnika 

u strukturi nezaposlenih, velike regionalne razlike u ekonomskom razvoju, gotovo da 

su zajednička karakteristika ovog regiona, a kreiranje zapošljavanja posebno za ranjive 

grupe postaje značajan problem za koji treba pronalaziti nova i alternativna rešenja. 

Istraživačka evidencija iz većine zemalja u ovim regionu (Les, 1994; Huncova, 2003; 

Les, Jeliazkova, 2005) pokazuje da ove zemlje traže način da poprave socijalnu situaciju 

tako što uvode inovativne i komplementarne programe radne integracije za nezaposlene 

i ranjive grupe ili što organizuju nove oblike socijalnih usluga. Na osnovu 

sumarnih komparativnih istraživačkih izveštaja (Les, Jeliazkova, 2005) može se zaključiti 

da su preduzetničke mogućnosti u okviru trećeg sektora u prvoj fazi tranzicije 

prilično zapostavljene, a u mnogim zemljama i onemogućene zakonskim ograničenjima. 

Ipak, poslednjih godina se pojavljuju novi programi zapošljavanja i socijalnih 

usluga u okviru alternativne ekonomije slični onima koji se nazivaju socijalnim 

preduzećima na Zapadu. Mnoge od ovih organizacija nastaju u okviru programa 

međunarodne pomoći ili kao deo strategije u reformi socijalne politike. U skladu sa 

pristupanjem ili približavanjem Evropskoj uniji programi socijalne ekonomije podsticani 

su fondovima Evropske unije i izvode se u bliskoj saradnji državnih partnera 

sa organizacijama civilnog društva u ovim zemljama. 

Istraživanja u pojedinim zemljama pokazuju da ne postoji zajednička definicija socijalne 

ekonomije u ovim zemljama kao i da postoje brojni problemi u vezi sa razumevanjem 

značaja i uloge ovih organizacija. U Poljskoj se socijalna preduzeća konstituišu na osnovu 

zajedničkog interesa ili opšteg interesa organizacije, a glavne forme socijalne ekonomije 

su fondacije, udruženja, dobrovoljne organizacije kao i kooperative i prihvatilišta 

(Les, 2006). Promocija alternativnih načina zapošljavanja pre svega se vezuje za rešavanje 

problema otpuštenih radnika, invalida i drugih ugroženih grupa. Pored toga ima još 

nekih entiteta koja nemaju pravnu osnovu (radionice za hendikepirane, socijalno intergrativni 

centri, klubovi za traženje posla ili radionice za izbor zanimanja), a odgovaraju 

funkcijama socijalnih preduzeća. 



3. Socijalna preduzeća i treći sektor u Centralnoj i Istočnoj Evropi 

Socijalna preduzeća kao model radne integracije putem produkivnih aktivnosti počela su 

da se organizuju najviše na području zapošljavanja invalida. Zaštitne radionice koje zapošljavaju 

invalide različitih kategorija bile su osnivane i za vreme komunizma, a njihovo 

funkcionisanje štitila je država, kada su različite grupe invalida imale monopol u proizvodnji 

određenih roba i druge pogodnosti koje je pratila odgovarajuća fiskalna politika 

Kao nasleđe komunističke tradicije i danas deluje 150 preduzeća koja zapošljavaju invalide 

i imaju fiskalne podsticaje i poreske olakšice u Poljskoj. U ovoj zemlji takođe postoje 

dve vrste pravno-institucionalnih mogućnosti za zapošljavanje invalida u vidu zaštićenog 

zapošljavanja u preduzećima za obuku invalida ili kao stalno zapošljavanje invalida u 

preduzećima koje sami osnivaju. Uglavnom su to kooperative osnovane uz finansijsku 

pomoć države, donacije i posebne olakšice u pogledu oporezivanja (Les, 2004). 

Istraživački izveštaji takođe svedoče da kooperative novog tipa nastaju često kao kreditne 

unije, kooperative u stanovanju, poljoprivredne kooperative, kooperative potrošača ili 

kooperative za zapošljavanje ugroženih grupa kako bi se ublažili problemi nezaposlenosti. 

(Huncova, 2003). Za razliku od tradicionalnih kooperativa u kojima su članovi istih 

osobina (farmeri, potrošači, radnici), članovi socijalnih kooperativa mogu biti volonteri, 

članovi zajednice, predstavnici lokalnih vlasti, roditelji invalidnih osoba ili sami korisnici. 

Nove kooperative posluju slično kao tradicionalne kooperative, a prepoznatljivost 

ostvaruju tako što imaju neprofitnu distribuciju dobara, rade na unapređenju života u 

zajednici i ne pripadaju političkim partijama. Primeri su lokalne kompanije koje podstiču 

ekonomske potencijale, ekološke farme koje podrazumevaju organsku proizvodnju 

i promociju zdrave hrane kakve su ruralne socijalne kooperative u Češkoj Republici. 

Često se u novim kooperativama razvijaju i druge aktivnosti netipične za tradicionalno 

zadrugarstvo kao što su turizam, obrazovanje, naučna istraživanja ili se pak u njima organizuju 

neki oblici proizvodnje. Primeri pokazuju da treći sektor može da ima i proizvodnu 

ulogu, a posebno kada njihovi projekti deluju kao inovativni akteri u lokalnoj ekonomiji, 

kada pomažu ranjivim grupama da se uključe na tržište rada, organizuju dodatno 

obrazovanje, trening i uopšte kada doprinose medicinskoj i socijalnoj rehabilitaciji. 

U nekim zemljama, recimo u Sloveniji i Poljskoj, podstiču se programi obuke koji obučavaju 

lidere za socijalnu ekonomiju. U Poljskoj se sprovodi pilot program obuke za menadžere 

u socijalnoj ekonomiji na Univerzitetu u Varšavi i Institutu za socijalnu politiku 

kao i novi postdiplomski program za socijalno preduzetništvo, prema izveštajima Ewe 

Les koja je predavač na ovom Univerzitetu (2004). Ista autorka navodi da se u poljskom 

obrazovnom sistemu izvode predmeti socijalna ekonomija i kooperativni pokret na opštim 

studijama (uglavnom u okviru studija ekonomije, menadžmenta, prava, socijalne 

politike) ili se organizuju treninzi za lidere ovih organizacija. Uglavnom se radi o obuci 

voditelja programa koji rade na socijalnoj rehabilitaciji invalida, savetovalištima, treninzima 

za sticanje kvalifikacija za posao. Ove programe finansiraju ministarstva, lokalne 

vlasti, fondacije, međunarodne agencije kao i fondovi Evropske unije. 

Pomenute komparativne studije o stanju socijalne ekonomije u ovom regionu pokazuju 

da mreža novih preduzeća sa socijalnim ciljevima nema adekvatan institucionalni okvir 

koji bi podstakao alternativnu ekonomiju i da programi aktera koji odgovaraju socijal- 

34

noj ekonomiji rezultiraju uglavnom samo u pilot projektima. Za razliku od zapadnih 

u ovim zemljama nema većeg interesovanja političkih aktera za novo organizovanje u 

okviru trećeg sektora, a početne oblike alternativnog zapošljavanja i pružanja usluga 

uglavnom prati nerazumevanje i nepoznavanje prakse sličnih organizacija u drugim 

delovima sveta. U mnogim postkomunisitičkim zemljama, kao i kod nas, ekonomske 

aktivnosti neprofitnih organizacija su zakonski onemogućene, jer je predviđeno da se 

takvim aktivnostima bave samo profitna preduzeća. 

Tabela 3: Analiza prednosti i nedostataka socijalnih preduzeća u zemljama Centralne i Istočne Evrope 

PREDNOSTI 

SLABOSTI 

• Jaka predkomunistička tradicija 

filantropije i zadružnog pokreta 

u svim zemljama 

• Visok stepen edukacije lidera 

trećeg sektora u svim zemljama 

• Visok interes istraživača za 

socijalna preduzeća u svim 

zemljama 

• Dobri izgledi za lokalne 

inicijative naročito kod grupa za 

samopomoć i verskih grupa da 

preduzimaju programe prema 

ugroženima u svim zemljama 

• Jak socijalni kapital u ruralnim 

područjima (u nekim zemljama) 

• Slaba institucionalna prepoznatljivost organizacija trećeg 

sektora u pogledu njihove sposobnosti da pružaju usluge 

• Uloga zastupanja i promocija ljudskih prava smatra se 

glavnom funkcijom organizacije trećeg sektora, posebno 

u balkanskim zemljama 

• Slabo umrežavanje kapaciteta među različitim akterima u 

okviru trećeg sektora (udruženja, kooperative, fondacije) u 

svim zemljama 

• Slabi kapaciteti organizacija trećeg sektora da garantuju 

kontinuirano pružanje usluga 

• Slab pravni okvir koji bi podržao organizacije trećeg 

sektora 

• Nekonzistentan pravni i poreski sistem u svim zemljama 

• Nedostatak fiskalnih olakšica za socijalna preduzeća u 

svim zemljama i oslobođenje od poreza za donatorska 

sredstva 

MOGUĆNOSTI 

• Visok potencijal za proizvodnju u 

okviru neprofitnog sekotra 

• Procesi evropskih integracija 

• Oživljavanje filantropije 

• Visok potencijal zapošljavanja 

u okviru organizacija trećeg 

sektora 

• Kooperative i preduzeća za 

zapošljavanje invalida kao 

nasleđe komunizma u svim 

zemljama 

• Ponovno osnivanje kooperativa 

u različitim oblastima uključujući 

stanbene i kreditne kooperative 

TESKOĆE 

• Visok stepen zavisnosti od međunarodnih donatora 

• Nepoverenje prema ekonomskim aktivnostima koje 

izvode organizacije trećeg sektora 

• Nepoverenje prema kooperativama 

• Preterano komplikovana regulacija i strogi uslovi korišćenja 

socijalnih fondova Evropske unije 

• Mali socijalni kapital 

• Visoka administrativna centralizacija posebno u balkanskim 

zemljama 

• Korupcija, a posebno u nekim zemljama 

• Nesposobnost stranih donatora da razumeju lokalne 

potrebe 

• Autoritarni režimi u nekim zemljama 

• Sumnje i nepoverenje prema stranim donatorima u 

nekim zemljama 

Izvor: UNDP Study on Promoting of Social Enterprises in CEE and CIS, Initial Overwiev 2006 

(unpublished paper document) 




3.2. Istorijski osvrt 

U svim istraživačkim izveštajima može se zapaziti da dobrovoljni sektor u zemljama 

Centralne i Istočne Evrope nije samo proizvod društvenih promena posle 1989. 

godine, već da se radi o „ponovnom pojavljivanju” ili „oživljavanju” ovog sektora, 

odnosno može se zaključiti da je kulturno-istorijski razvoj sektora nezaobilazna etapa 

proučavanja savremenog razvoja. Istorijski diskontinuitet u delovanju dobrovoljnog 

sektora posle Drugog svetskog rata zajednička je karakteristika, sa manjim odstupanjima, 

u svim zemljama postkomunističkog regiona. Komunistička vlast je presekla 

razvoj sektora, a kao i svi društveni pokreti, aktivnost dobrovoljnih organizacija bila 

je pod strogom političkom i administrativnom kontrolom, posebno u područjima u 

kojima je država sebe proglasila kreatorom celokupne realnosti. Uprkos tome što dobrovoljne 

organizacije nisu bile izjednačene sa državnim i partijskim, uticaj države na 

funkcionisanje dobrovoljnih organizacija imao je različite oblike, počev od zakonskih 

ograničenja pa do direktnih restrikcija i zabrana, kontrole u distribuciji finansijskih 

sredstava i kadrovskim uplitanjem. 

Istorijski osvrt na socijalna preduzeća pokazuje da su organizacije ovog tipa, npr. zadruge, 

u prošlosti bile instrument socijalizacije sistema socijalne politike i kolektivizacije 

poljoprivrede, odnosno integralna komponenta planske ekonomije i političkog sistema. 

Podsećanje na zadruge kao kvazi državne organizacije zajednička je prepreka za novu 

ulogu ovih aktera, o čemu svedoče svi izveštaji koji su uključeni u istraživanja podstaknutih 

organizacijom mreže Univerziteta u Trentu (Borzaga, Spear 2004). 

Ewa Les navodi da je režim u državnom socijalizmu bio tolerantniji prema sivoj ekonomiji 

nego prema nezavisnom organizovanju građana u oblasti obrazovanja ili zdravstva. 

Autoritarni karakter režima, u državnom socijalizmu, zasnovan na ideologiji partijske 

avangarde, stvarao je klimu u kojoj su interesi i zahtevi nekih delova društva bili osuđeni 

kao „ostaci prošlosti” koji ometaju „progres” u realizaciji „nacionalnih interesa”. 

Etatizam i paternalizam režima kao okvir u kojem su se zadovoljavale socijalne potrebe 

rezultirao je niskom tolerancijom prema pluralizmu. Fondacije, udruženja i građanske 

inicijative bile su „sumnjive”, a preostale dobrovoljne organizacije nacionalizovane, 

uključene u državnu infrastrukturu, državno finansirane i pod administrativnom kontrolom. 

Preostale dobrovoljne organizacije funkcionisale su, uglavnom, kao kvazinevladine, 

hibridne forme i bile su politizovane, a glavne funkcije - pružanje usluga građanima 

svedene su na sekundarne. Ovaj paradoks omogućio je komunističkim ideologijama 

da proklamuju uključenost građana u rešavanje javnih problema, a da se ipak zaštite od 

samoorganizovanih građanskih inicijativa. 

3.3. Pravni okvir u komparativnoj perspektivi 

I pored intenzivnog razvoja organizacija trećeg sektora posle političkih promena 1989. 

godine, pravna osnova koja bi podsticala ekonomske aktivnosti ovih organizacija u zemljama 

Centralne i Istočne Evrope nije definisana Organizacije imaju legalnu auto- 

36

nomiju, ali još uvek većina zemalja u regionu ne predviđa ekonomske aktivnosti ovog 

sektora ili se aktivnosti znatno ograničavaju. U većini zemalja regiona socijalna preduzeća 

još uvek funkcionišu u okviru zakonskih regulativa koja se odnose na udruženja, 

fondacije ili kooperative koje zapošljavaju invalide i imaju podršku države. U celini, 

pravna osnova za razvoj neprofitnih organizacija, kooperativa i drugih oblika alternativne 

ekonomije u zemljama regiona nije podsticajna za uspešno funkcionisanje, sticanje 

sredstava i održivost programa u okviru trećeg sektora. Pored toga, na osnovu uporednih 

istraživanja (Les, Jeliazkova, 2005) može se oceniti da sve ove zemlje imaju u celini 

nestabilni i nekompletni pravni i fiskalni okvir za funckionisanje socijalnih preduzeća. 

Pravni položaj organizacija ovog tipa i poreska politika umnogome variraju, a socijalna 

preduzeća u ovim zemljama uglavnom zavise od pravnu regulative koja se 

odnosi na ekonomske aktivnosti nevladinih organizacija ili se oslanjaju na postojeće 

zakone o kooperativama. Tako u Poljskoj udruženja i fondacije mogu da se bave 

ekonomskim aktivnostima ukoliko su te aktivnosti u skladu sa misijom organizacija 

i ukoliko se ostvareni profit ne deli osnivačima. Profitne aktivnosti ne mogu biti cilj 

za sebe, već cilj komplementaran glavnim aktivnostima, kada ove organizacije ostvaruju 

profit koji se usmerava na misiju i aktivnosti koje su, uglavnom, u oblasti socijalnih 

ciljeva. S druge strane u Češkoj je zabranjeno da se fondacije i udruženja bave 

ekonomskim aktivnostima, a ove organizacije ne mogu da prozvode robu ili usluge 

za tržište. Ukoliko organizuju ekonomske aktivnosti, onda ove organizacije služe za 

ostvarivanje ciljeva u socijalnoj politici (organizuju rad prihvatilišta za beskućnike 

ili zaštitne radionice koja uglavnom finansira država, Huncova, 2003). Slovenačko 

zakonodavstvo dozvoljava organizacijama trećeg sektora da organizuju ekonomske 

aktivnosti kao i profitne organizacije kada one proizvode 

robu ili pružaju usluge za tržite, ukoliko im 

nedostaju sredstva za ostvarivanje glavne delatnosti. 

Za razliku od ekonomskih, dobit neprofitnih organizacija 

služi za ostvarivanje glavnih ciljeva organizacije. 

Neke zemlje kao što su Rumunija, Slovačka, 

Srbija i Makedonija određuju prag na osnovu kojeg 

se utvrđuje deo prihoda organizacija koji se oporezuje, 

dok su u drugim zemljama sve ekonomske aktivnosti 

ovih orgnizacija oporezovane – u Albaniji, 

Bugarskoj i Sloveniji. U drugim zemljama su ekonomske 

aktivnosti trećeg sektora potpuno ograničene, 

tako da su članarine, pored državnih sredstava, 

glavni izvor prihoda ovih organizacija. 20 

3.4. Pravni okvir: primer Bugarske 

20 

Više podataka o pravnom okviru socijalne 

ekonomije u zemljama Centralne i Istočne 

Evrope sadržalo je izlaganje Dragana 

Golubovića i Nilde Bullain, u Perspective 

on Regulatory Issues for Social Enterprise 

Development in CEE. Izlaganje je bilo 

na programu Međunarodnog seminara o 

pojavi socijalnog preduzetništva - mogući 

putevi razvoja socijalnih preduzeća u Centralnoj, 

Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi (International 

Seminar Emerging Models of 

Social Entreprenership: Possible Paths for 

Social Enterprise Development in Central 

East and South East Europe), koji su organizovali 

OECD- Leed Programme, USA- 

ID, ISSAN, u Zagrebu 28-29. septembra 

2006. koji je održan u cilju promocije socijalne 

ekonomije u ovom regionu. 

Uvodne napomene. Bugarska ulazi u red država koje poslednjih nekoliko godina ubrzano 

grade povoljan normativni ambijent za razvoj socijalne ekonomije. U njenom 

zakonodavstvu ne postoji definicija socijalnog preduzeća, već se ovaj izraz koristi za 




označavanje svakog pravnog lica koje ekonomsku delatnost 

obavlja radi ostvarivanja svoje socijalne misije 

u odnosu na ugrožene kategorije stanovništva, radi 

unapređenja njihovog životnog standarda i socijalnog 

statusa, obezbeđivanja zapošljavanja, socijalne inkluzije 

i sl. 21 

21 

Šta je socijalno predzeće, Bugarski centar 

za neprivredno pravo, Sofija, 2005, 

http://www.bcnl.org 

22 

Ustav Republike Bugarske od 3, jula.1991, 

poslednje izmene od 6. februara 2007. 

Opšti pravni okvir socijalne ekonomije definisan je Ustavom Republike Bugarske, 22 

kojim je zajemčena sloboda udruživanja (čl. 44. st. 1. Ustava) i predviđeno je da se zakonom 

stvaraju uslovi za kooperaciju i druge forme udruživanja građana i pravnih lica 

sa ciljem ostvarivanja privrednog i socijalnog napretka (čl. 19. st. 4. Ustava). Za razvoj 

socijalnog preduzetništva od ključnog značaja bili su novi zakonski propisi kojima je 

omogućeno da neprivredne organizacije (NPO) mogu obavljati privrednu (ekonomsku) 

delatnost radi ostvarivanja svojih socijalnih ciljeva i misija. Pored toga, razvoju 

socijalnog preduzetništva u Bugarskoj snažno je doprinela i reforma u oblasti socijalne 

zaštite, kojom je izvršena decentralizacija sistema socijalne zaštite, čime su stvoreni uslovi 

za ravijanje alternativnih vidova socijalnih usluga. 

Organizacione forme. Ciljevi socijalnog preduzetništva u Bugarskoj ostvaruju se kroz 

dva oblika udruživanja: neprivredne organizacije i trgovačka društva, čiji su osnivači i 

većinski vlasnici NPO. Osnivanje, organizacija i rad NPO regulisani su Zakonom o 

pravnim licima sa neprivrednim ciljem, 23 s tim što su 

23 

Zakon je donet 2002. godine u međuvremenu 

je više puta menjan i dopunjavan. 

Poslednje izmene izvršene su decembra 

2006. godine i nastale su kao rezultat 

široko sprovedene kampanje u kojoj je 

učestvovalo preko 400 bugarskih NPO, u 

okviru projekta „Optimistički pogled na 

NPO i lokalne resurse“. Organizator kampanje 

bio je Bugarski centar za neprivredno 

pravo. 

24 

Čl. 3. st. 3. ZPLNC. 

predviđena dva oblika NPO - udruženja i fondacije. 

Zakonom je predviđeno da se NPO može osnivati 

radi ostvarivanja opštekorisne delatnosti ili potreba 

članstva, pri čemu NPO osnovana radi ostvarivanja 

opštekorisne delatnosti nema pravo da posle upisa u 

Registar NPO menja svoj cilj. Sve NPO koje su osnovane 

radi ostvarivanja opštekorisne delatnosti upisuju 

se u poseban Centralni registar pri Ministarstvu pravosuđa. 

Izričitim zakonskim propisima predviđeno je 

da se NPO mogu dopunski baviti privrednom (ekonomskom) 

delatnošću, tj. delatnošću koja se usmerena na ostvarivanje dobiti. Da bi 

obavljanje privredne delatnosti od strane NPO bilo legalno, neophodno je da ona bude 

povezana sa njihovom osnovnom delatnošću i da ostvarenu dobit koriste isključivo za 

ciljeva i socijalne misije utvrđene osnivačkim aktom. 24 Zakonom je izričito zabranjeno 

je NPO dele dobit ostvarenu obavljanjem dopunske privredne delatnosti. Za obavljanje 

ovih delatnosti, obično se formira posebna organizaciona jedinica, koja je sastavni deo 

ukupne organizacione strukture NPO. 

Drugi oblik kroz koju se ostvaruje socijalno preduzetništvo jeste privatna firma čiji je 

osnivač NPO. Naime, zakon dopušta mogućnost da NPO bude osnivač privatne firme, 

kao posebnog pravnog subjekta, najčešće trgovačkog društva, koji će obavljati određenu 

privrednu delatnost radi ostvarivanja socijalnih ciljeva. Opredeljenje za ovakvu formu 

socijalnog preduzeća nametnuto je potrebom da se obezbedi efikasnije upravljanje i 

38

povoljni krediti, kao i da se prevaziđu poreski problemi. 

Bez obzira na to kakav je pravni status socijalnog 

preduzeća (NPO ili privatna firma koju je osnovala 

NPO), obavljanje pojedinih delatnosti podleže specijalnim 

propisima u pogledu uslova za obavljanje delatnosti, 

dobijanja licenci i sl. 25 

Oblasti poslovanja. Iako je socijalno preduzetništvo 

nov koncept u bugarskom zakonodavstvu, istraživanja 

pokazuju da mnoge neprofitne organizacije dugi 

niz godina obavljaju delatnost koja, po svojim karakteristikama, 

spada u socijalnu ekonomiju. Prema ciljevima 

i vrsti poslova koje obavljaju, razlikuju se četiri 

grupe socijalnih preduzeća: 

• socijalna preduzeća za pružanje socijalnih i zdravstvenih 

usluga; 

• socijalna preduzeća za pružanje usluga obuke i 

obrazovanja; 

• socijalna preduzeća kao poslodavci osoba u neravnopravnom 

položaju; 

• socijalna preduzeća koja se bave proizvodnjom i 

trgovinom. 26 

25 

Ukoliko se socijalno preduzeće bavi pružanjem 

socijalnih usluga, dužno je da se 

registruje kod Agencije za socijalnu pomoć, 

a ako se ove usluge pružaju deci do 

18. godine života, neophodno je da dobiju 

licencu od Državne agencije za zaštitu 

deteta. Za slučaj da socijalno preduzeće 

pruža zdravstvene usluge, neophodno je 

da ima status posebne firme i da ispunjava 

sve uslove koji su predviđeni Zakonom o 

zdravstvenim ustanovama. Upravo to je i 

razlog zbog koga neprivredne organizacije 

koje žele da razvijaju zdravstvenu delatnost 

obično osnivaju tragovačka društva ćerke. 

26 

Prema istraživanjima Bugarskog centra 

za neprivredno pravo, od 200 anketiranih 

neprivrednih organizacija, čak 20% 

njih deklarišu se kao socijalna preduzeća 

u sektorima u kojima obavljaju delatnost. 


27 

Zičeva, Kolojančev, Todorov: Delatnost 

neprivrednih organizacija u Bugarskoj 

u periodu, 1991-2001, Bugarski 

centar za neprivredno pravo, 2002., 


28 

Za obavljanje ove vrste delatnosti socijalna 

preduzeća moraju bti akreditivana i sertifikovana, 

kako bi stekla pravo na izdavanje 

odgovarajućih diploma o stečenim kvalifikacijama 

i završenoj obuci. 

Najveći broj ovih preduzeća pruža socijalne usluge i zapošljava osobe iz rizičnih kategorija 

stanovništva, doprinoseći njihovoj inkluziji. 27 

U bugarskoj praksi neprivredne organizacije su tradicionalno prisutne u sektoru socijalnih 

usluga i uspešni su partneri države u ostvarivanju efektivne socijalne politike i 

inkluzije marginalizovanih društvenih grupa. Socijalni efekti postižu se radnim angažovanjem 

socijalno ugroženih osoba u neprivrednim organizacijama, distribucijom robe i 

usluga besplatno ili po privilegovanim cenama, davanjem novčane pomoći i sl. Rad ove 

kategorije NPO odvija se u skladu sa Zakonom o socijalnoj pomoći, koji predviđa da 

pružaoci socijalnih usluga mogu biti država, opštine, fizička lica registrovana u skladu sa 

Trgovačkim zakonom, i pravna lica, među kojima su i pravna lica sa neprivrednim ciljevima. 

Jedan broj socijalnih preduzeća bavi se pružanjem zdravstvenih usluga, uglavnom 

elementarnog karaktera (merenje krvnog pritiska, šećera u krvi, pomoć medicinskih 

sestara, ginekološki pregledi, psihološki saveti i sl.). Manji broj preduzeća obavlja delatnost 

u oblasti obrazovanja, pružajući specifične vidove profesionalne obuke i obrazovanja 

osobama sa posebnim potrebama iz socijalno ugroženih kategorija stanovništva. 28 

Finansiranje. Socijalna preduzeća finansiraju se iz različitih izvora: državnog i opštinskog 

budžeta, prihoda ostvarenih privrednom delatnošću, donacija i sl. Ukoliko 

pružaju socijalne usluge učestvuju na konkursima koje objavljuju država i opštine, 

dok socijalna preduzeća koja se bave pružanjem zdravstvenih usluga sklapaju ugovo- 




re sa odgovarajućim ustanovama zdravstvenog osiguranja. Socijalno preduzeće koje 

zapošljava lice koje pripada specifičnoj kategoriji stanovništva, za koju su predviđene 

posebne mere za zapošljavanje, može koristiti finansijske povlastice i državne subvencije 

u skladu sa zakonskim propisima. Konačno, socijalna preduzeća, posebno 

ona koja su osnovana u područjima sa visokom stopom nezaposlenosti, korisnici su 

državne pomoći. 

U Bugarskoj ne postoji poseban fond za finansiranje socijalnog preduzetništva, pa neprivredne 

organizacije koriste sredstva iz mnogobrojnih fondova i programa, čiji je broj 

posle 2000. godine naglo porastao. Među njima poseban značaj ima Socijalno-investicioni 

fond, osnovan 2001. godine sa ciljem da finansiranjem projekata pospeši razvoj 

sistema socijalne zaštite na lokalnom nivou, kao i da podrži napore civilnog sektora 

u rešavanju problema nezaposlenosti i siromaštva. Slični su ciljevi i Programa „Lepa 

Bugarska”, Ministarstva rada i socijalne politike, koji je počeo da radi 2004. godine. 

U okviru ovog projekta finansirano je izvođenje građevinskih radova na rekonstrukciji 

socijalnih domova, objekata „zaštićenog stanovanja”, dečijih vrtića, sportskih objekata, 

škola i bolnica. U obavljanju ovih radova učestvovala su i socijalna preduzeća, čime je 

obezbeđen posao za veliki broj socijalno ugroženih stanovnika. Tokom 2005. godine, 

na osnovu Zakona o integraciji osoba sa invaliditetom, 29 osnovana je Agencija za osobe sa 

invaliditetom, koja putem javnog konkursa finansira projekte namenjene osobama sa 

invaliditetom. Socijalna preduzeća čija su ciljna grupa 

osobe iz ove kategorije stanovništva mogu konkurisati 

svojim projektima i obezbediti finansijska sredstva za 

realizaciju planiranih aktivnosti. Socijalna preduzeća 

mogu konkurisati i za sredstava i kod Fonda za socijalnu 

pomoć i kod drugih državnih fondova iz kojih 

se finansira pružanje socijalnih usluga. 

29 

Zakon je donet 2005. godine i njegovi 

efekti su za kratko vreme postali vidljivi. 

30 

Poreske obaveze pravnih lica sa neprivrednim 

ciljem, pitanja i odgovori, Bugarski 

centar za neprivredno pravo, Sofija, 2004, 


31 

Tania Kapoor, Promoting social-enterprise 

development in Bulgaria, 19, January 

2005, WDI, http://www.wdi.umich.edu 

Poreski režim. Socijalna preduzeća podležu različitim 

poreskim režimima, u zavisnosti od organizacione 

forme delovanja. Ukoliko preduzeće ima status posebnog pravnog subjekta, 

primenjuju se opšti poreski propisi koji važe za trgovačka društva. Ukoliko je, međutim, 

socijalno preduzeće deo neprivrednih organizacija onda važe specijalni propisi za 

oporezivanje ove kategorije organizacija, pri čemu poreske obaveze zavise od toga da li 

organizacija ostvaruje delatnost radi zadovoljenja potreba svojih članova ili ostvaruje 

opštedruštvenu korist. Za obe kategorije socijalnih preduzeća predviđeno je niz poreskih 

olakšica, posebno za ona koja imaju status specijalizovanih preduzeća za zapošljavanje 

osoba sa invaliditetom. 30 Bugarskim propisima predviđene su poreske olakšice 

i za pravna i za fizička lica koja daju donacije socijalnim i zdravstvenim ustanovama i 

socijalnim preduzećima. 

Podsticajne mere i perspektiva razvoja. Razvoj socijalnih preduzeća u Bugarskoj posebno 

je podstaknut realizacijom programa za razvoj društvenih fondova i socijalnih 

preduzeća, koji je započeo 2002. godine u organizaciji Counterpart International Bulgaria, 

a uz finansijsku podršku USAID-a. 31 U okviru ovog programa podržan je rad osam 

40

socijalnih preduzeća, koji danas služe kao primeri dobre 

prakse. Poslednjih nekoliko godina razvijeni su 

modeli uspešnog partnerstva države i neprivrednih 

organizacija u oblasti socijalnog rada, kao i mehanizmi 

državnog finansiranja privrednih delatnosti ovih 

organizacija. 32 

Od 2006. godine u Bugarskoj deluje Asocijacija socijalnih 

preduzeća, koja okuplja 26 pravnih lica sa neprivrednim 

ciljem, iz 20 različitih opština, koje pružaju 

socijalne usluge ljudima sa invaliditetom, deci i 

32 

Država i neprivredne organizacije kao 

partneri, mart 2002, Međunarodni centar 

za neprivredno pravo, Međunarodni 



33 

Poreske obaveze pravnih lica sa neprivrednim 

ciljem, pitanja i odgovori, Bugarski 



34 

Pravni okvir za volonterski rad i volontere, 

Bugarski centar za neprivredno pravo, Sofija, 

2002., http://www.bcnl.org 

porodicama u riziku, starim osobama, pripadnicima manjina, osobama u sukobu sa 

zakonom i drugim kategorijama socijalno ugroženog stanovništva. 33 

Asocijacija je usvojila Etički kodeks socijalnih preduzeća u Bugarskoj, kojim su definisane 

osnovne vrednosti i principi kojima se socijalna preduzeća rukovode u svom radu. U 

trećem delu Etičkog kodeksa predviđene su sledeće vrednosti socijalnog preduzeća: 

• rade u društvenom interesu, u cilju obezbeđivanja socijalne i ekonomske koristi; 

• predstavljaju jedinstvenu kombinacija jake socijalne misije i preduzetničkog duha, 

balans socijalnih i ekonomskih ciljeva; 

• dobit ne dele, već prihode privredne delatnosti koriste radi ostvarivanja socijalnih 

ciljeva organizacije; 

• imaju kolektivno upravljanje, uz široko učešće svojih članova i društva; 

• koriste tržišne mehanizme i resurse za stvaranje socijalnog kapitala; 

• socijalni preduzetnici su inovatori koji mobiliziraju dopunske resurse u socijalnoj sferi 

kako bi pomogli osobama u neravnopravnom položaju. 

Transparentnost, pravičnost i odgovornost su tri osnovna principa na kojima se zasniva 

rad socijalnih preduzeća. Ona garantuju visoki kvalitet svojih usluga i proizvoda, uz 

maksimalnu ekološku i socijalnu odgovornost i svoju delatnost obavljaju isključivo radi 

ostvarivanja socijalne misije i ciljeva organizacije. 

Jedna od osnovnih prepreka za dalji uspešan razvoj socijalnog preduzetništva u Bugarskoj 

jeste nepostojanje adekvatnih propisa o volonterima i volonterskom radu. Bugarske 

neprivredne organizacije, svesne značaja volonterskog rada, već nekoliko godina ukazuju 

na ovu nepovoljnu okolnost i nude konstruktivne predloge za njegovo regulisanje. 34 



4. RAZVOJ SOCIJALNIH PREDUZEĆA I 

TREĆEG SEKTORA U SRBIJI 

4.1. Tipovi i karakteristike aktera koji odgovaraju socijalnim preduzećima 

Kao i u drugim postkomunističkim zemljama regiona, početkom devedesetih godina 

u Srbiji dolazi do osnivanja novih i renesanse starih oblika organizovanja 

koji bi se mogli svrstati u aktere civilnog društva i organizacije trećeg sektora. Neposredni 

pokretači novih oblika građanskog okupljanja bili su aktuelni društveni 

događaji devedesetih: izbeglička kriza, ugrožavanje političkih i socijalnih prava, 

degradacija kvaliteta života u lokalnim zajednicama i socijalni problemi koji su 

pogađali svakodnevni život građana. Na društvenoj sceni početkom devedesetih 

pojavljuju se, pored manjeg broja zatečenih alternativnih udruženja i organizacija, 

veći broj novih udruženja i grupa, uglavnom: mirovnih, feminističkih, humanitarnih, 

grupa za zaštitu ljudskih prava i drugih građanskih inicijativa. Najveći broj 

alternativnih organizacija nastaje kao izraz građanskog nezadovoljstva i potrebe da 

se pokaže neslaganje i distanca od aktuelnih događaja ili da se samoorganizovanjem 

rešavaju problemi i interesi pojedinih društvenih grupa. U kasnijem razvoju ovog 

sektora programi se usmeravaju na ugrožene društvene grupe, a tranzicioni procesi 

i rastuća nezaposlenost upućuju potencijale nevladinih, neprofitnih organizacija 

na socijalne programe, implementaciju dugoročnih reformskih projekata, pružanje 

usluga i saradnju sa državom. 

Teško je govoriti o brojnosti, tipovima i misiji organizacija u okviru nevladinog, neprofitnog 

sektora u Srbiji s obzirom na nepouzdanu statističku evidenciju. Pored toga, 

od velikog broja registrovanih organizacija, samo jedan manji deo ovog sektora postaje 

aktivan društveni činilac koji je u mogućnosti da kontinuirano izvodi programe, dok se 

mnoge od registrovanih organizacija gase i nestaju, te je teško utvrditi stvarne podatke o 

njihovoj brojnosti i vrstama. Prema istraživanjima nevladinog, neprofitnog sektora (Kolin, 

2005b) može se zapaziti da su aktivnosti koji pripadaju nekom obliku socijalne zaštite, 

odnosno organizaciji socijalnih usluga najzastupljeniji programi sektora. Deo njih 

su udruženja invalida koja su se formirala kao organizacije za samopomoć i okupljaju 

hendikepirane građane. Ove organizacije razvijaju alternativne i dopunske programe u 

odnosu na institucionalizovanu mrežu državnih oblika zaštite, jer nude socijalne usluge, 

podstiču aktivizam rizičnih grupa, programe osposobljavanja ugroženih za samostalno 

sticanje sredstava i akcije koje doprinose integraciji i smanjivanju socijalne izolacije. 

Razvoj i izgradnja zajednice takođe je značajna aktivnost za jednu komponentu trećeg 

sektora u Srbiji. Asocijacije građana koje predstavljaju ove organizacije uglavnom se usmeravaju 

na razvojne i infrastrukturne probleme svojih lokalnih zajednica, ali i na posebne 

probleme nekih društvenih grupa u zajednici pa se bave konkretnim programima socija- 



4. Razvoj socijalnih preduzeća i trećeg sektora u Srbiji 

lizacije, integracije izbeglica, psihološke pomoći i rešavanja socijalnih, kulturnih i komunalnih 

problema lokalne zajednice. Ovde su svrstane i različite demokratske inicijative 

koje se ostvaruju u okviru mreža različitih organizacija, pa promovišu multikulturalnost, 

toleranciju, mirno rešavanje sukoba i izgradnje zajednice u etnički mešovitim regionima. 

U odsustvu pouzdane statistike o socijalnim akterima koji bi mogli odgovarati socijalnim 

preduzećima u Srbiji, bliže određenje brojnosti i tipova socijalnih institucija koje 

podrazumevaju novi način radne integracije ili organizovanja usluga, polazi od organizacija 

trećeg sektora, odnosno od udruženja građana, verskih organizacija i mreže 

kooperativa, odnosno zadruga. Radi se o organizacionim oblicima koji implementiraju 

ekonomske i socijalne programe, a nastaju na osnovama Zakona o udruženjima građana 

(1989), Zakona o zadrugama (1996) i Zakona o verskim zajednicama. Prema preliminarnim 

istraživanjima koja su realizovana u okviru komparativnog projekta Univerziteta 

u Trentu (Kolin, 2004 Kolin, 2005a) tri su najznačajnije grupe organizacija trećeg 

sektora u Srbiji koje odgovaraju socijalnim preduzećima: grupe za samopomoć nastale 

u okviru udruženja građana, verske organizacije i kooperative, odnosno nove zadruge 

nastale na osnovama Zakona o zadrugama. 

4.1.1. Grupe za samopomoć 

Prema procenama dobijenim na osnovu relevantnih 

analiza programa nevladinih organizacija, 300-400 

aktera trećeg sektora ima karakter grupa za samopomoć 

čiji programi i aktivnosti odgovaraju socijalnim 

preduzećima 35 . Ovaj tip organizovanja može se podeliti 

prema korisnicima programa, pa su najprisutnije 

izbegličke i invalidske organizacije, udruženja žena i 

manjinskih grupa. 

35 

Polazeći od istraživanja Građanskih inicijativa 

900 aktivnih nevladinih organizacija i 

udruženja građana u Srbiji, procenili smo, 

na osnovu analize programa ovih organizacija, 

da je 300-400 aktivnih u socijalnim 

programa. Imamo u vidu više ili manje uspešne 

organizacije kao i one kojima je zapošljavanje 

i organizacija usluga jedini program 

ili jedna od više različitih aktivnosti. 

Opširnije u tekstu: Građanske inicijative 

(2005), NVO sektor u Srbiji, Beograd. 

Izbegličke organizacije su se formirane posle masovnog priliva izbeglica devedesetih 

godina, tako što su pružale direktnu pomoć i različite vrste usluga za ovu ugroženu 

grupu. Vremenom su dopunjavale i širile programe i na druge ugrožene grupe. Njihovi 

korisnici su deca, stari, izolovani, marginalizovane socijalne grupe (neka udruženja 

izbleglica imaju programe za specifičnu grupu, dok su druga više opšteg karaktera). 

Ova udruženja su među prvima sticala iskustva sa programima socijalne zaštite, bilo 

da su organizovala trening i konsultacije za zapošljavanje ili konkretne vidove pomoći, 

uglavnom uz podršku međunarodnih organizacija. Na primer, „Grupa 484“ počinje 

aktivnosti time što osnažuje „prisilne migrante” (izbeglice, interno raseljena lica, azilante) 

da aktivno učestvuju u ostvarivanju svojih prava, a u svojim programima se kasnije 

obraćaju lokalnom stanovništvu, posebno omladini i podstiče ih da prihvate i poštuju 

različitosti i da se usmere ka preduzetništvu. 

Udruženja invalida predstavljaju tradicionalni segment grupa za samopomoć, a uglavnom 

su fokusirane na različite kategorije invalida kao što su gluvi, slepi, mentalno re- 

44

tardirani, paraplegičari ili ratni invalidi. Najveći broj ovih organizacija osnovan je posle 

1970. godine kada su, za vreme socijalizma, pružale dodatne usluge, uglavnom u oblasti 

rekreacije, za ove grupe invalida i bile finansirane iz državnog budžeta. Tokom tranzicije, 

udruženja ulažu napore da izgrade kapacitete kako bi ove organizacije bile osposobljene 

da samostalno traže sredstva od donatora za svoje aktivnosti. Najzastupljeniji programi 

odnose se na razvoj preduzetništva i programe zapošljavanja kako bi se ove rizične grupe 

integrisale u aktivan život. 

Neki od ovih aktera objedinjuju grupe pojedinačnih udruženja. Na primer Savez gluvih 

i nagluvih - audiološki centar Novi Sad, predstavlja mrežu opštinskih i međuopštinskih 

udruženja i pored zastupanja, pruža i dodatne usluge ovoj kategoriji invalida. 

Udruženja žena uglavnom su proizišla iz razvijenog 

feminističkog pokreta 70-ih godina, a tzv. „ženske” 

mreže koje su posebno aktivne tokom devedesetih 

među prvima zastupaju ideje socijalne ekonomije. U 

okviru ženskog pokreta koje promoviše preduzetništvo 

kao metod za ekonomsko osnaživanje i socijalnu 

inkluziju žena koje su posebno pogođene zbog nezaposlenosti 

u vreme tranzicije, 36 prepoznaju se socijalna 

preduzeća kao važan kanal za zapošljavanje. posebno 

rizičnih grupa žena. 37 Ženski centar Užice, na primer, 

koji je osnovan 1998. godine bavi se značajnim pitanjima 

rodne jednakosti i ravnopravnosti, počev od 

osnaživanja nezaposlenih žena, pružanjem podrške, 

zdravstvenom zaštitom i drugim pitanjima koja se 

odnose na povezivanje, učenje i prenošenje iskustava. 

36 

Istraživanja pokazuju da su žene izložene 

i raznovrsnim oblicima ekonomskog nasilja 

u samoj porodici, što dodatno otežava 

njihov socijalni status. (O tome: Konstantinović 

Vilić, S., Petrušić, N. (1998) Prevention 

of Male Economic Violence Against 

Women and Children, Temida, Vol. 2). 

37 

O nepovoljnom položaju žena na otvorenom 

tržištu rada i nepovoljnim zakonskim 

rešenjima u domenu zapošljavanja, detaljno 

u tekstu: Konstantinović Vilić, S., Petrušić, 

N., (2003) Nova rešenja u Zakonu o zapošljavanju 

i osiguranju za slučaj nezaposlenosti 

i u tekstu grupe autora: Kontantinović 

Vilić, S. Petrušić, N., Lukić M., Jovanović, 

S., Vodič kroz Zakon o zapošljavanju i osiguranju 

za slučaj nezaposlenosti, između 

neravnopravnosti i jednakih mogućnosti, 

Glas razlike, Beograd. 

Udruženja manjinskih grupa takođe pokušavaju da jačaju inkluziju svojih članova pomoću 

nekog oblika radnog angažovanja koji odgovaraju socijalnim preduzećima. Programi 

udruženja Roma koja su aktivna u podsticanju zapošljavanja ove marginalizovane 

grupe, vidljivi su primeri. „Ženski prostor - Niš“, koji je prikazan u rezultatima istraživanja 

predstavlja mrežu udruženja koja se bave osnaživanjem marginalizovanih grupa 

žena, pre svega Romkinja. Polje delatnosti mreže je vrlo široko i obuhvata unapređenje 

položaja Romkinja, podstiče njihovo učešće u javnom i političkom životu, utiče na 

obrazovanje, ekonomsko osnaživanje, zdravlje i daje tehničku pomoć. 

4.1.2. Verske organizacije 

Renesansa verskih organizacija u Srbiji događa se početkom devedesetih godina, kada 

su mnoge od ovih organizacija obnovile svoje aktivnosti posle više decenija pružajući 

pomoć žrtvama rata, podelom humanitarne pomoći koju su organizovale brojne međunarodne 

organizacije. Posle demokratskih promena 2000. godine, verske organizacije 

se okreću socijalnim uslugama, posebno prema ranjivim, marginalizovanim gru- 




pama. S obzirom na veliki broj ugroženih staračkih domaćinstava kao i ograničenih 

sredstava države da organizuje zaštitu starih ljudi, organizacije se najviše bave ovom 

rizičnom grupom, a posebno najstarijima koji žive u udaljenim seoskim područjima 

bez rodbinskih i porodičnih veza. Kako su stara lica najčešće korisnici u programima 

ovih grupa, usluge koje se pružaju su nega i medicinska zaštita, obezbeđenje hrane i 

pomoć u kući. Hronično bolesni i invalidi sa slabom porodičnom podrškom takođe 

su korisnici ovih programa, posebno kada se pomoć organizuje uz saradnju sa lokalnom 

zajednicom. (Kolin, 2005a). 

Najveća mreža organizacija je pod okriljem Caritas-a, 

pomaže je međunarodna mreža ove organizacije, 

zatim Milosrđe humanitarna organizacija Srpske 

pravoslavne crkve. Postoje i programi ekumenske 

zajednice, islamske i drugih religija čiji programi 

najviše zavise od finansijskih izvora međunarodnih 

organizacija. Kada se govori o broju, može se 

reći da je osnovano 30-50 ovih organizacija u Srbiji, 

uglavnom u Beogradu i regionalnim centrima 

(Niš, Užice, Novi Sad). Neke od ovih humanitarnih 

organizacija čiji su osnivači crkve i verske zajednice, 

imaju status društvene organizacije (npr. Ekumenska 

humanitarna organizacija) 38 , dok su druge 

zvanično registrovane kao dobrotvorni fondovi. 

Tako je i organizacija Čovekoljublje 39 registrovana 

u Srbiji kao lokalni neprofitni fond, čija je osnovna 

svrha sprovođenje humanitarnih aktivnosti. Pojedine 

organizacije su deo šire međunarodne mreže, 

kao recimo Caritas koji organizuje socijalne servise 

(dnevni boravci za stare osobe i osobe sa invaliditetom, 

40 programi kućnih poseta i pomoći u kući). 

Pored toga, ostvaruju se zdravstveno-socijalni programi 

namenjeni deci, osobama koje žive sa HIVom, 

obolelima od SIDE i dr. Posebno su značajni 

programi pomoći i podrške započinjanju poljoprivrednih, 

zanatskih i drugih privrednih aktivnosti 

koje doprinose ekonomskom osnaživanju marginalizovanih 

društvenih grupa. 41 

Verske organizacije se u svom radu, u velikoj meri, 

oslanjaju na volontere iako volonterski rad u Srbiji 

još uvek nije zakonom regulisan. Podrška države, 

članarine, komercijalizacija i podrška lokalnih donatora 

kao i korporativne filantropije ostaje kao poželjna 

mogućnost u budućem finansiranju verskih 

organizacija. 

38 

Ekumenska humanitarna organizacija je 

Ekumenska humanitarna organizacija 

(EHO) nastavlja rad Ekumenske humanitarne 

službe, koja je osnovana 19. februara 

1993. godine na inicijativu Svetskog 

saveta crkava (WCC). Osnivači EHO su: 

Slovačka Evangelička A.V. Crkva u Srbiji, 

Hrišćanska Reformatska Crkva u Srbiji, 

Evangelička Metodistička Crkva u Srbiji, 

Grkokatolička Crkva u Vojvodini, Evangelička 

Hrišćanska A.V. Crkva u Vojvodini 

- Srbiji. http://ehons.org 

39 

Fond Čovekoljublje osnovan je 1991. godine. 

Sve do 2000. godine, Fond je prevashodno 

pružao humanitarnu pomoć 

najugroženijim grupama stanovništva, a 

od 2000. godine razvija raznovrsne programe 

socijalne i ekonomske pomoći i 

podrške. Čini ga devet eparhijskih odbora, 

koji imaju relativno čvrstu organizacionu 

strukturu. (http://www.covekoljublje.org/ 

ocove_ofondu.html) 

40 

Caritas realizuje projekat „Kućna nega”, 

namenjen starim, bolesnim i fizički hendikepiranim 

osobama. U okviru projekta, 

oformljeni su timovi koji posećuju domove 

onih kojima je potrebna pomoć. Timovi su 

sastavljeni od medicinskih sestara i geronto-domaćica. 

U okviru programa, u saradnji 

sa volonterima, pruža se i psihosocijalna 

pomoć. U okviru rada dnevnog centra realizuju 

se rekreativne, književne radionice, 

kulturne manifestacije, odnosno druženje 

i razgovor. Članovima kluba obezbeđeno 

je merenje krvnog pritiska, kontrolisanje 

visine šećera u krvi, davanje saveta i pružanje 

drugih usluga http://www.caritas. 

org.yu. Čovekoljiublje je razvilo „Mobilnu 

medicinsku kućnu službu - MoMeKS” za 

unapređenje zdravstvenog i psihosocijalnog 

stanja najugroženijih lica koja su stara, 

napuštena, trajno bolesna, mentalno ili fizički 

hendikepirana i podložna bolestima. 

41 

Tokom 2006. godine Fond Čovekoljublje 

organizovao je u Nišu Zimsku agro-školu 

za 270 korisnika iz 30 poljoprivrednih gazdinstava 

iz sela u okolini Niša. Iste godine 

Fond je u zlatiborskom kraju pomogao 

osnivanje dva ogledna poljoprivredna dobra 

za mlade porodice povratnike iz grada 

u selo. 

46

4.1.3. Preduzetničke inicijative kooperativa 

U trećoj grupi organizacija koje bi u Srbiji odgovarale definiciji socijalne ekonomije 

su stare i nove kooperative, odnosno organizacioni oblici nastali prema Zakonu o 

zadrugama. Prema evidenciji zvanične statistike Zadružnog saveza Srbije do sada je 

evidentirano 1200 zadruga sa 120.000 članova. Brojevi potiču iz neažurne statistike 

koja nije beležila podatke o registrovanim organizacijama koje su potpuno iščezle ili 

promenile svoje aktivnosti. Glavni razlozi zbog kojih tradicionalne zadruge u Srbiji 

iščezavaju nalaze se u neodgovarajućoj agrarnoj politici nerešenim pitanjima vlasništva, 

uzurpaciji moći u okviru zadruga i gubitku glavnih zadružnih principa. Ipak, 

prema procenama predstavnika Zadružnog saveza Srbije oko 600 zadruga još uvek se 

mogu smatrati aktivnim. Međutim, od ukupnog broja aktivnih zadruga samo 50–60 

može da funkcioniše na moderan način. To su one koje susu osnovane poslednjih godina 

sa zadatkom da razviju preduzetničke aktivnosti koje su fokusirane na socijalne 

ciljeve i solidarnost (Kolin, 2005a). 

Iako renesansa kooperativa uglavnom prolazi nezapaženo, može se proceniti da ima 

izvesnih uspešnih inicijativa u kojima one postaju značajne sa stanovišta zapošljavanja 

i socijalne integracije ugroženih grupa. Nove kooperative u Srbiji osnivaju se najviše 

u oblasti poljoprivrede, ekoloških inicijativa povezanih sa razvojem lokalne zajednice 

i preduzetničkih inicijativa u okviru ženskog pokreta. Kako zakonski propisi nisu stimulativni 

niti su građani upoznati sa modernim evropskim pokretom i doprinosom 

socijalnih kooperativa u novoj konceptualizaciji socijalne politike u zemljama Evropske 

unije, nova faza zadrugarstva je skromnog dometa. U ukupnom broju novih kooperativa 

mali je broj onih koji se odnose na kreditne, omladinske i trgovinske kooprative. 

Najzastupljeniji oblici kooperativa su: 

Poljoprivredne kooperative. Novi kooperativni pokret se najviše razvija u poljoprivredi. 

Usled velikih problema u ovoj oblasti pokret podstiče preduzetničke inicijative 

u skladu sa modernim pristupom poljoprivredi. Uglavnom se radi o asocijacijama 

koje okupljaju stručnjake i poljoprivedne proizvođače, a programi su usmereni na 

edukaciju i trening za sticanje veština neophodnih za ovu oblast i razmenu iskustava. 

Mreže agro-kooperativa koje udružuju nevladine organizacije, akademske institucije i 

kooperative, organizovale su veliki broj seminara za sticanje veština. Zastupanje i pregovaranje 

sa državom u vezi izgradnje podsticajnog 

pravnog okvira je u toku. 42 

Ekološke kooperative. Kao poseban vid poljoprivrednih 

kooperativa nastaju različiti oblici nezavisnih 

organizacija koje, kao male kompanije, preduzimaju 

aktivnosti koje bi se mogle svrstati u ekološke kooperative. 

Ovde se, uglavnom, radi o programima koji 

pod zaštitom prirodne sredine podrazumevaju proizvodnju 

zdrave hrane što postaje vrlo popularno u 

savremenim uslovima. 43 Proizvodnja organske hrane, 

42 

O istoriji kooperativa u Srbiji i savremenim 

programima Agromreže vidi na web 

site: www.agromreza.org.yu 

43 

Ekološke kooperative su potencijalno značajan 

faktor u zaštite životne sredine jer 

prate stanje eko-medijuma i ukazuju na 

pojeve zagađenja životne sredine. Videti: 

Petrušić, N., (2003) Građanskopravni instrumenti 

ekološke zaštite u domaćem pravu, 

u: Građanska kodifikacija, Sv. 2, R. Kovačević 

Kuštrimović (ur.), Centar za publikacije 

Pravnog fakulteta u Nišu, Niš. 




postupak kojim se postižu željeni rezultati, nove tehnologije, standardi i njihova zaštita 

kao i drugi sadržaji postaju aktuelni tokom edukativnih programa i glavne aktivnosti 

ovih kooperativa. U jednu podgrupu bi se mogle svrstati nove inicijative koje se odnose 

na skupljanje sekundarnih sirovina. Prema saznanjima iz našeg istraživanja u Srbiji postoje 

dve kooperative sakupljača sekundarnih sirovina: Eko servis – zadruga sakupljača 

sekundarnih sirovina, koja u Beogradu deluje od 2004. godine i Zadruga sakupljača 

sekundarnih sirovina, koja je formirana u Valjevu krajem 2007. godine. 

U ovu klasifikaciju bi se mogle svrstati i kooperative koje se povezuju sa turizmom, 

lokalnim stvaralaštvom, podsticanjem tradicionalnog 

stvaralaštva (štrikanje, tkanje) i drugim aktivnostima 

povezanim sa lokalnom turističkom ponudom. 44 

Socijalne kooperative. I u Srbiji su osnovane socijalne 

kooperative slične Italijanskim. One se bave socijalnim 

uslugama i uglavnom se odnose na osobe sa invaliditetom. 

Socijalna kooperativa Vivere, Kragujevac, 

na primer, bavi se zbrinjavanjem invalida, njihovim 

zapošljavanjem, javnim zastupanjem i dnevnim smeštajem. 

Kooperativa ima pet zaposlenih, a podrška lokalne 

zajednice je značajan činilac održivosti programa. 

Postoji saradnja sa Centrom za socijalni rad, a i sa 

44 

O programima ekoloških kooperativa vidi 

web site: http://www. pkj.co.yu 

45 

O položaju žena na tržištu rada, detaljno: 

Petrušić, N., Konstantinović Vilić, S., 

(2004), Rezultati primene mera aktivne politike 

zapošljavanja na teritoriji Niša, Glas 

razlike, Beograd. 

46 

Vidi web site Asocijacije za žensku inicijativu 

o programima koje se odnose na kooperative 

kao i monografiju Ženske zadruge 

- izazov i šansa koji je sačinila Dr. Zorka 

Vujatović-Zakić - komentar Žakline Stojanović: 

www. awin.org.yu 

međunarodnim donatorima. Unutrašnja organizacija odgovara opisanom, italijanskom 

modelu i zadružnom tipu upravljanja. 

Kooperative žena. Razvoj preduzetničkih inicijativa i ekonomsko osnaživanje žena 

pokazuje da kooperative mogu biti pogodan ekonomski model za unapređenje ekonomskog 

i socijalnog položaja žena. Polazeći od podataka da su žene najveći gubitnici 

u tranziciji, 45 moderni feministički pokret usmerava se na socijalnu ekonomiju i alternativne 

oblike proizvodnje i pružanja usluga putem afirmacije novog zadrugarstva. 

Asocijacija za žensku inicijativu na primer, promoviše kooperative (“Women cooperatives 

– A Challenge and Chance”) kao poslovne ili uslužne organizacije u kojima članice 

zajednički poseduju i kontrolišu aktivnosti, promovišu solidarnost, samopomoć 

i brigu o zajednici. 46 

Nedostatak podsticaja države, razlog je što najveći broj novih kooperativa nastaje u 

okviru međunarodnih projekata i donatora kao što su USAID, programi Evropske 

unije, Ujedinjenih nacija i Svetske banke. Programi ekonomske i socijalne rekonstrukcije 

u lokalnim zajednicama, smanjivanje siromaštva, podsticanje zapošljavanja 

i druge aktivnosti u cilju nacionalnog oporavka, uglavnom podrazumevaju i alternativne 

oblike zapošljavanja u okviru socijalne ekonomije. Najviše se finansiraju mikro 

kreditima kojima se iniciraju različite preduzetničke inicijative u okviru revitalizacije 

zajednice. Na primer program ADF/CRDA, američke nevladine organizaije koju finansira 

USAID, realizuje se u 12 opština u Vojvodini i podstiče osnivanje poljoprivrednih 

kooperativa u okviru ekonomskog jačanja lokalnih zajednica. Slični programi 

48

se ostvaruju u centralnoj Srbiji kroz mikropreduzeća, a mnoge inicijative nastaju na 

osnovu projekata koji donose prihode (income generating projects u okviru) programa 

za ugrožene socijalne grupe. 

U poslednje vreme programi Evropske unije podstiču ekonomski rast i smanjivanje 

siromaštva pomoću partnerskih projekata koji nude alternativne mogućnosti 

zapošljavanja. Evropska agencija za rekonstrukciju kao najveći program Evropske 

unije u Srbiji podržava projekte kao što su seoska ekonomija, razvoj srednjih i malih 

preduzeća u kojima su kooperative jedna od opcija za podsticanje socijalnog razvoja 

i sinergije na lokalnom nivou. Otvaraju se i nove mogućnosti za neprofitne organizacije 

da u okviru partnerskih projekata vrše socijalne usluge, zastupanja, promovišu 

principe socijalne ekonomije za podsticanje socijalne kohezije na način sličan socijalnim 

kooperativama u razvijenim zapadnim zemljama. Smanjivanje siromaštva, a 

posebno uključivanje ugroženih grupa u preduzetničke aktivnosti, u skladu sa preostalim 

sposobnostima, da bi se popravilo samopoštovanje i socijalni položaj ovih 

grupa. Ovo predstavlja jednu od značajnih mogućnosti i za veću afirmaciju socijalne 

ekonomije u Srbiji (Kolin, 2005a). 

4.2. Pravni okvir 

Srbija je jedna od zemalja u regionu koje još uvek nisu izgradile povoljan normativni 

ambijent za razvoj socijalnih preduzeća. S obzirom da ne postoje posebni propisi o socijalnom 

preduzetništvu, prilikom kritičkog sagledavanja pravnog okvira, neophodno 

je imati u vidu propise kojima je regulisan rad udruženja građana, zadužbina, fondacija, 

verskih organizacija i zadruga, budući da se u praksi upravo ovi pravni subjekti javljaju 

kao nosioci aktivnosti za koje se može reći da imaju obeležja i karakteristike socijalnog 

preduzetništva. U daljem tekstu analizirani su pravni okviri delovanja ključnih subjekata 

socijalne ekonomije u Srbiji. 

4.2.1. Pravni okvir delovanja nevladinih (neprofitnih) organizacija 

Uprkos tome da Srbiju karakteriše razvijen nevladin, neprofitni sektor kao i da su organizacije 

ovog tipa doživele afirmaciju posle 2000. godine, a naročito svojim učestvovanjem 

u izradi ključnih strateških dokumenata i reformskih projekata, njihovo delovanje 

još uvek nije na adekvatan način regulisano, niti su stvoreni zakonski i institucionalni 

osnovi za razvoj ovog sektora. 

Opšti pravni okvir delovanja nevladinih organizacija pruža Ustav Republike Srbije, kojim 

je u čl. 55. garantovana sloboda političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja, 

pri čemu je propisano da se udruženja osnivaju bez prethodnog odobrenja, uz upis 

u registar koji vodi državni organ, u skladu sa zakonom. U pogledu osnivanja, pravnog 

statusa i načina funkcionisanja i delovanja ovog sektora, još uvek su relevantni Zakon 

o udruživanju građana u udruženja, društvene organizacije i političke organizacije koji 




se osnivaju za teritoriju Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije od 1990. godine, 

kao i Zakon o društvenim organizacijama i udruženjima građana od 1982. godine, koji 

je poslednji put izmenjen 1989. godine. Oba zakona datiraju iz perioda u kome je 

dominirao prevaziđeni politički koncept tzv. socijalističkog samoupravljanja, tako da 

zakonske odredbe ne prate savremene društvene tokove, potrebe i uslove funkcionisanja 

nevladinog sektora. Opšta je ocena da su ovi zakoni arhaični i da predstavljaju veliku 

prepreku razvoju civilnog društva. 

Ključni nedostatak postojećeg normativnog okvira za delovanje nevladinog sektora u 

domenu socijalne ekonomije ogleda se u tome da ne postoji pravni osnov da organizacije 

ovog tipa obavljaju privrednu delatnost. Nije takođe postavljen ni pravni osnov za 

uspostavljanje institucionalne saradnje nevladinih, neprofitnih organizacija sa državom, 

lokalnom samoupravom i njihovim organima i ustanovama. Odredbom čl. 13. st. 5. 

novog Zakona o lokalnoj samoupravi 47 predviđeno je da organi jedinica lokalne samouprave 

mogu sarađivati sa nevladinim organizacijama, humanitarnim i drugim organizacijama 

u interesu jedinice lokalne samouprave i stanovnika sa svog područja, ali ova 

odredba podrazumeva samo mogućnost, ali ne i dužnost organa lokalne samouprave da 

uspostavi saradnju sa nevladinim, neprofitnim organizacijama. 

Poseban nedostatak postojećeg normativnog okvira 

za funkcionisanje neprofitnog, nevladinog sektora 

jeste nepostojanje izričitih odredbi kojima bi bilo 

predviđeno pravo da za realizaciju svojih projekata 

u opštedruštvenom ili javnom interesu konkurišu za 

47 

Zakon o lokalnoj samoupravi, „Službeni 

glasnik RS“, 129/07 

48 

Tatijana Pavlović-Križanić, Pravni okvir 

delovanja organizacija civilnog društva u 

Srbiji, http://www.proconcept.org.yu/projekti/analiza_pravnog_okvira.pdf 

budžetska sredstva. 48 Svi oblici saradnje između nevladinog sektora i države, autonomne 

pokrajine i lokalne vlasti odvijaju se ad hoc, što stvara uslove za arbitrarnost i samovolju 

nadležnih organa, doprinosi pravnoj nesigurnosti i umanjuje šanse za održivi razvoj nevladinog 

sektora. Na ovaj problem jasno su ukazali predstavnici nevladinih, neprofitnih 

organizacija koje smo ispitivali. 

„Problem je status nevladinih, neprofitnih organizacija, jer su nepriznate od 

lokalne samouprave - nemaju prava da konkurišu u lokalnoj samoupravi jer 

ne postoji otvoreni, javni konkurs. Lokalne samouprave raspoređuju sredstva 

„po pozivu” i to uglavnom organizacijama koje prepoznaju kao svoje partnere 

(a to su one osnovane pre 1990)“. 

Novosadski humanitarni centar, Novi Sad. 

Pored problema u pravnom položaju nevladinih, neprofitnih organizacija, ima i primera 

u kojima državne institucije stvaraju pozitivnu atmosferu za njihovo funkcionisanje. 

Tako je, krajem 2003. godine Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine, 

50

osnovala Fond za razvoj neprofitnog sektora sa ciljem da pruži podršku inicijativama 

u Vojvodini ukoliko organizacije ovog tipa imaju za cilj izgradnju građanskog društva 

zasnovanog na vladavini prava, društvenoj solidarnosti, poštovanju različitosti i mirnom 

rešavanju konflikata u društvu. Pored toga, nevladine organizacije koje se bave 

pružanjem socijalnih usluga u mogućnosti su da u partnerstvu sa lokalnim ustanovama 

konkurišu za sredstva kod Fonda za socijalne inovacije, koji je osnovan pri Ministarstvu 

rada, zapošljavanja i socijalne politike, 49 u 

cilju razvoja lokalnih usluga iz sfere socijalne zaštite. 

Činjenica je, takođe, da su mnoge lokalne zajednice 

u svojim budžetima predvidele sredstva namenjena 

nevladinim, neprofitnim, verskim i drugim organizacijama 

i propisale jasne kriterijume i procedure 

za raspodelu ovih sredstava. 50 Međutim, dok 

neke opštine snažno podržavaju razvoj nevladinog, 

neprofitnog sektora i građanskih inicijativa, druge 

nisu predvidele ni minimalne podsticajne mere, već 

izražavaju svojevrsni bojkot. U opštinama u čijim su 

budžetima predviđena sredstva namenjena nevladinom 

sektoru, ova sredstva se, ne retko, koriste po 

inerciji, bez javnog konkursa i bez jasnih i transparentnih 

procedura. S druge strane, novi zakoni kojima 

je regulisana privredna delatnost praktično izjednačavaju pravne režime poslovanja 

organizacija u oblasti proizvodnje i prometa (profitnog sektora) sa poslovanjem 

institucija civilnog društva, koje su osnovane radi ostvarivanja društveno korisnih, 

neprofitabilnih ciljeva. 

* 

49 

Fond za socijalne inovacije je program 

Ministarstva rada i socijalne politike koji 

se realizuje u saradnji sa Programom Ujedinjenih 

nacija za razvoj (UNDP) uz podršku 

Evropske agencije za rekonstrukciju 

(EAR), Vlade Kraljevine Norveške i Vlade 

Velike Britanije. Do sada je realizovano 

232 projekta u lokalnim sredinama u Srbiji 

i u svakom od projekata bila je uključena 

najmanje jedna NVO. http://www.sif. 

minrzs.sr.gov.yu 

50 

Tako je, npr. Skupština opštine Paraćin 

donela 2005. godine Odluku o postupku 

i načinu raspodele sredstava namenjenih 

udruženjima građana, tradicionalnim 

verskim i drugim organizacijama, razvoju 

amaterizma, programima i projektima u 

oblasti kulture i sporta. 

Rezultati istraživanja pokazuju da su iskustva nevladinih, neprofitnih organizacija u 

saradnji sa lokalnom samoupravom i javnim institucijama veoma različita; dok pojedine 

organizacije ocenjuju da je ova saradnja na zadovoljavajućem nivou, druge smatraju 

da je saradnja nedovoljno razvijena, uglavnom zbog predrasuda koje vladaju 

prema nevladinom, neprofitnom sektoru. Navodimo nekoliko karakterističnih ocena 

prikupljenih tokom istraživanja: 

Imamo dobru saradnju sa državnim institucijama.Opština Užice izdvaja 

prilično novca za rad, i uvek izlazi u susret. 

Problem je pravna regulativa, a imamo dobru saradnju sa 

državnim institucijama. 

Ženski centar, Užice. 

Resurs centar, Leskovac. 




Problem je lokalna samouprava. 

Udruženje distrofičara, Niš. 

Postoji tolerancija, ali ne i podrška od strane 

državnih institucija. 

Ekumenska humanitarna organizacija, Novi Sad. 

Postoji samo deklarativna podrška lokalnih vlasti, bez stvarne pomoći. 

Lokalne vlasti ne poznaju rad i značaj nevladinog, neprofitnog sektora. 

Nedostaje veća saradnja sa državnim institucijama. 

Centar za razvoj agrobiznisa, Horgoš. 

Autonomni ženski centar, Beograd. 

Kada je potrebna podrška lokalne samouprave, nema je. 

Novosadski humanitarni centar, Novi Sad. 

Delovanje i razvoj nevladinog, neprofitnog sektora ugrožava i nestimulativna poreska 

politika. Pored obaveznog PDV-a, koji plaćaju za svaku robu ili uslugu, organizacije 

plaćaju i sve vrste doprinosa na zarade zaposlenih i druga primanja. Ne 

postoje poreske olakšice za nabavku opreme i materijala za rad, niti su striktno 

definisana carinska oslobađanja, tako da se carinski 

propisi primenjuju od slučaja do slučaja. Jedini 

zakon koji pruža poreske olakšice nevladinim, 

neprofitnim organizacijama je Zakon o porezu na 

dobit preduzeća. 51 Prema čl. 1 ovog Zakona, obveznik 

poreza na dobit je svako pravno lice koje 

51 

Zakon je donet 2001. godine i više puta 

je menjan i dopunjavan („Službeni glasnik 

Republike Srbije, 25/2001, 80/2002, 

43/2003 i 84/2004). 

ostvaruje prihode prodajom proizvoda na tržištu ili vršenjem usluga uz naknadu, 

iz čega proizlazi da organizacije koje ne ostvaruju profit nisu obveznici ove vrste 

poreza. Za nevladine, neprofitne organizacije koje spadaju u red tzv. nedobitnih 

organizacija, relevante su i odredbe čl. 44. Zakona o porezu na dobit preduzeća, 

kojima je predviđeno da je nedobitna organizacija oslobođena plaćanja poreza na 

dobit do iznosa do 300.000 dinara, ukoliko ostvareni višak ne raspodeljuju svojim 

osnivačima, članovima, direktorima, zaposlenima ili sa njima povezanim licima. 

Nedobitne organizacije olobađaju se poreza i ukoliko lična primanja koja isplaćuju 

zaposlenima, direktorima i sa njima povezanim licima ne prelaze iznos dvostrukog 

proseka za delatnost u koju je nedobitna organizacija razvrstana i ako ne raspodeljuje 

imovinu u korist svojih osnivača, članova, direktora, zaposlenih ili sa njima 

povezanih lica. 

52

Istraživanje je pokazalo da su visoke poreske obaveze jedan od ključnih problema sa kojima 

se suočavaju nevladine, neprofitne organizacije pri čemu je ovaj problem posebno 

izražen nakon odlaska stranih donatora iz zemlje. 

Problem je što se nevladin, neprofitni sektor tretira kao poslovno preduzeće i 

nema poseban tretman po pitanju davanja države. 

Snaga prijateljstva – AMITY. 

Glavni problemi u svakodnevnom radu su nedostatak ljudskih resursa, 

pravna i fiskalna regulativa. 

Društvo za zaštitu mentalnog zdravlja ratnih veterana i žrtava ratova 1991 – 1999, Novi Sad 

Poseban problem za uspešno ostvarivanje ciljeva nevladinih, neprofitnih organizacija 

predstavljaju propisi poreskog zakonodavstva kojima se reguliše oporezivanje donacija. 

Za oporezivanje stranih donacija, važe bilateralni međunarodni sporazumi, koje 

svaki donator individualno zaključuje sa nadležnim državnim organom. Neki donatori 

kao recimo UNICEF, imaju ugovore sklopljene posle Drugog svetskog rata sa 

FNRJ, na osnovu kojih su njihova imovina, dobra, prihodi, poslovi i transakcije bilo 

koje vrste oslobođeni svih poreza, takse, carina ili dažbina razrezanih od strane Vlade 

i njenih organa. 52 Domaći poreski propisi predviđaju izvesne povlastice za profitne 

organizacije koje deo svog profita usmeravaju u neprofitnu delatnost, pri čemu 

su finansijski stimulisane prevashodno za otvaranje 

novih radnih mesta, a na i za istinsku filantropiju. 

Tako, prema čl. 15. Zakona o porezu na dobit preduzeća, 

53 preduzećima se kao rashod do 3,5% od 

ukupnog prihoda, priznaju izdaci za zdravstvene, 

obrazovne, naučne, humanitarne, verske i sportske 

namene i zaštitu čovekove sredine, i to samo ako se 

ostvaruju preko humanitarnih organizacija registrovanih 

za te namene. Ove olakšice ne odnose se na 

preduzetnike, već samo na preduzeća. 54 

52 

Videti: Tatijana Pavlović-Križanić, op. cit. 

53 

„Službeni glasnik RS”, 25/2001, 80/2002, 

43/2003, 84/2004. 

54 

Jelena Jerinić, Neven Marinović, Višnja 

Milošević, Studija o mogućnostima za 

međusektorska partnerstva u Srbiji, Smart 

Kolektiv, Beograd, 2007. 

55 

Petrušić, N. (2002) Analiza odredbi Zakona 

o radu, Zbornik radova „Ekonomski 

ravnopravne“, AWIN, Beograd. 

Nevladine, neprofitne organizacije nisu oslobođene 

plaćanja poreza na poklon za nepokretna i pokretna sredstva koja stiču na osnovu donacija. 

Prema Zakonu o porezima na imovinu 55 sva na poklon primljena stvarna prava 

na nepokretnosti, gotov novac, štedne uloge, depozite u bankama, novčana potraživanja, 

prava intelektualne svojine, udele u pravnom licu, hartije od vrednosti, pravo 

svojine na upotrebljavanom motornom vozilu, odnosno upotrebljavanom plovnom 

objektu i druge pokretne stvari, plaća se porez na poklon po stopi od 5%. Obveznici 

ove vrste poreza su i nevladine organizacije kao poklonoprimci. 




Prepreku održivom razvoju i delovanju udruženja građana čine i zakoni kojima su regulisani 

radni odnosi i penzijsko i invalidsko osiguranje jer nijedan od ovih zakona ne 

uvažava specifičnosti neprofitnih udruženja i njihovu suštinsku potrebu da stvore uslove 

za svoj kontinuirani rad. Na primer, Zakon o radu donet 2005. godine 56 ni na koji način 

ne uvažava specifičnosti nevladinih organizacija kao poslodavaca. Posebno je značajna 

okolnost da, prema ovom zakonu o radu, radni odnos na određeno vreme kod istog poslodavca 

može trajati najduže godinu dana, bez obzira na to da li je poslodavac profitna 

ili neprofitna organizacija. Imajući u vidu činjenicu da nevladine organizacije uglavnom 

angažuju profesionalce radi realizacije projekata od kojih mnogi traju duže od godinu 

dana, one su prinuđene da krše zakonske propise ili da koriste druge pravne osnove za 

angažovanje profesionalaca (ugovor o delu ili ugovor o autorskom delu), koji ne omogućavaju 

da angažovani profesionalci ostvare radni staž. S druge strane, iako nevladine 

organizacije mogu kroz zapošljavanje profesionalaca značajno da utiču na smanjenje 

nezaposlenosti, zakonskim propisima nije predviđeno, 

kao u drugim zemljama u regionu, oslobađanje 

od plaćanja doprinosa za socijalno i zdravstveno osiguranje 

za zaposlene u ovom sektoru. 57 

Konačno, u srpskom pravu nije na opšti način regulisan 

ni volonterski rad. Volontiranje u smislu sticanja 

određene prakse ili stručnog usavršavanja van radnog 

odnosa predviđeno je nekim posebnim propisima, 

uključujući i one koji se odnose na zapošljavanje, ali 

pravi volonterski rad koji se ogleda u dobrovoljnom i organizovanom pružanju usluga 

drugim licima ili u radu za opšte dobro bez naknade nije regulisan na opšti način. Zato 

se predlaže da se u ovom pravnom vakuumu dok se odgovarajuća regulativa ne uspostavi, 

na volonterski rad primenjuju pravila Zakona o obligacionim odnosima. 58 

* 

56 

Petrušić, N. (2002) Analiza odredbi Zakona 

o radu, Zbornik radova „Ekonomski 


57 

Videti: Tatijana Pavlović-Križanić, op. cit. 

58 

Živka Vasilevska, Pravni vodič za nevladine 

organizacije, CRNPS, Beograd, 2004. 

http://www.crnps.org.yu/projekti/publikacije.html 

Prema rezultatima istraživanja, delovanje nevladinih, neprofitnih organizacija je nezamisliv 

bez volonterskog rada. Zbog toga je neregulisan status volontera ozbiljna 

prepreka u radu. Pojedini predstavnici ovih organizacija izjavili su sledeće: 

Značaj dobrovoljnog rada je višestruk jer obezbeđuje direktnu korist i volonteru 

i korisniku usluge, dodatno obogaćuje socijalni kapital lokalne zajednice, 

doprinosi kvalitetnijem zbrinjavanju rizičnih grupa u društvu. 

Društvo za zaštitu mentalnog zdravlja ratnih veterana i žrtava rata 1991-1999, Novi Sad. 

Dobrovoljni rad je imperativ. 

Udruženje paraplegičara, Leskovac 

54

Dobrovoljni rada je od vitalnog značaja kako za klijente, 

tako i za društvo. 

Savez gluvih i nagluvih Vojvodine, Novi Sad. 

Zakon o volonterskom radu treba da bude donet što pre. 

Snaga prijateljstva- AMITY, Beograd. 

I pored očiglednih razloga za donošenje novog zakona o nevladinim organizacijama, 

kojim bi se obezbedilo ostvarivanje jedne od bitnih sloboda i prava građana u skladu 

sa najvišim evropskim standardima, već nekoliko godina pripremaju se nacrti zakona i 

povlače iz procedure. I poslednji Nacrt zakona o udruženjima građana, koji je 2. juna 

2006. godine, usvajanjem na sednici Vlade, dobio formu predloga, nije bio predmet 

razmatranja u Skupštini. Predlog Zakona o udruženjima građana donosi niz novina, 

među kojima je i zakonska mogućnost da nevladine organizacije obavljaju privrednu 

delatnost radi ostvarivanja svojih socijalnih ciljeva, što će ako zakon bude usvojen, biti 

podsticaj za razvoj socijalne ekonomije. 

* 

Rezultati istraživanja pokazuju da nevladine, neprofitne organizacije koje smo istraživali 

s nestrpljenjem očekuju donošenje novog zakona, izražavajući nadu da će ovaj zakon 

pružiti povoljniji pravni okvir i biti podsticaj za dalji razvoj civilnog društva. Po mišljenju 

većine ispitanika, primarni zadatak države je da donese adekvatan zakon o udruženjima 

građana, da proaktivnom poreskom politikom i većim finansijskim sredstvima, ustupanjem 

prostora i sl. pomogne rad ovih organizacija koje svoju delatnost ostvaruju u oblasti 

socijalne ekonomije. Navodimo nekoliko karakterističnih odgovora na pitanje(sasdržano 

u anketnom upitniku): „Kako država može da pomogne rad organizacija sličnih vašoj?” 

Država bi nam pomogla donošenjem Zakona o nevladinim, neprofitnim 

organizacijama, odnosno udruženjima građana i izdvajanjem sredstava za 

finansiranje istih. 

Centar za razvoj agrobiznisa, Horgoš. 

Država bi trebalo da uvidi značaj ovakvih organizacija za društvo i da ih 

zbog toga finansijski pomogne. 

Protekta, Niš. 

Država bi trebalo da ima fondove na koje mogu konkurisati udruženja građana. 

Ženski centar, Užice. 




4.2.2. Pravni okvir delovanja zadužbina, fondacija i fondova 

Ciljevi socijalne ekonomije mogu se ostvariti i kroz formu zadužbina, fondacija i fondova, 

čije su osnivanje, upravljanje i prestanak rada regulisani Zakonom o zadužbinama, 

fondacijama i fondovima 59 . Prema važećim propisima, zadužbina, fondacija i fond mogu 

biti osnovani radi ostvarivanja svakog društveno korisnog cilja. 60 Ove organizacije, su 

neprofitni, nevladini pravni subjekti, koji se osnivaju radi ostvarivanja dugoročnog, 

striktno i nedvosmisleno definisanog cilja od opšteg ili zajedničkog interesa, najčešće 

u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, religije i dr. Saglasno tome, 

između cilja i aktivnosti zadužbine, fondacije i fondova postoji direktna veza. 

Prema važećim propisima, zadužbinu mogu osnovati samo fizička lica sopstvenim sredstvima, 

fondaciju mogu osnovati samo pravna lica društvenim sredstvima, a fond mogu 

osnovati fizička i pravna lica samo privatnim ili samo 

društvenim sredstvima, ili i privatnim i društvenim 

istovremeno. Ovo razlikovanje u pogledu osnivanja 

fondacija i fondova rezultat je sistema vrednosti koji 

je postojao u vreme donošanja Zakona o zadužbinama, 

fondacijama i fondovima, kada je postojala oštra 

razlika izmedu društvene i privatne svojine. 61 

Fizička lica osnivaju zadužbinu, odnosno fond izjavom 

volje u formi isprave overene u sudu ili zaveštanjem 

(testamentom), dok pravna lica osnivaju fondaciju, 

odnosno fond usvajanjem odgovarajućeg opšteg 

akta. Ukoliko zadužbinu, fondaciju ili fond osniva 

više osnivača, oni sklapaju ugovor o osnivanju, odnosno 

usvajaju drugi zajednički akt (čl. 20. s.t. 1-4). 

Zakonom je izričito priznato pravo stranim državljanima 

na osnivanje zadužbina i fondova, po istim uslovima 

pod kojima je ovo pravo priznato domaćim državljanima 

(čl. 20. st. 5). Strani državljani mogu biti i 

suosnivači fondacije. 62 

Za osnivanje zadužbine, fondacije i fonda, izuzev onih 

koji osniva država, pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, 

neophodna je prethodna saglasnost Ministarstva 

za kulturu Republike Srbije, odnosno Sekretarijata 

za kulturu Autonomne pokrajine Vojvodine (čl. 3. 

st. 3). 63 Po dobijanju saglasnosti za osnivanje, zadužbina, 

fondacija ili fond upisuje se u Registar zadužbina, 

fondacija i fondova i nakon toga mogu započeti 

sa sprovođenjem planiranih aktivnosti. Način upisa u 

Registar regulisan je Pravilnikom o podacima i načinu 

vođenja registra zadužbina, fondacija i fondova. 64 

59 

Zakon o zadužbinama, fondacijama i fondovima, 

„Sl. glasnik SRS”, br. 59/89. O 

razvoju zadužbinarstva u Srbiji, detaljno 

u tekstu: Snežana Miladinović Zadužbine, 

”Službeni glasnik”, Beograd, 2002. 

60 

U čl. 2. Zakona navedeno je da se zadužbina, 

fondacija i fond osnivaju radi ”pomaganja 

stvaralaštva i ostvarivanja humanitarnih 

i drugih društveno korisnih ciljeva”. 

61 

U uslovima svojinskog pluralizma i izjednačenih 

svojinskih oblika, razlikovanje 

fonda i fondacije sasvim je prevaziđeno, 

tako da se zakonske odredbe moraju ciljno 

tumačiti kako bi se omogućilo da fondove i 

fondacije osnivaju i pravna i fizička lica. 

62 

Akt o osnivanju zadužbine, odnosno fondacije 

treba da sadrži nekoliko obaveznih 

elemenata: naziv, odnosno ime osnivača, 

cilj osnivanja, podatke o sredstvima i njihovom 

karakteru, nazivu zadužbine, odnosno 

fondacije, načinu upravljanja i načinu korišćenja 

sredstava (čl. 21). Ako osnivač nije 

aktom o osnivanju odredio organe i način 

upravljanja, skupština opštine na čijoj teritoriji 

osnivač ima prebivalište, odnosno 

sedište, određuje organ i način upravljanja 

zadužbinom, odnosno fondacijom. 

63 

Saglasno čl. 8. Zakona o utvrđivanju određenih 

nadležnosti autonomne pokrajine, 

“Sl. glasnik RS”, 6/202., autonomna pokrajina, 

preko svojih organa, u skladu sa 

zakonom kojim se uređuju zadužbine, 

fondacije i fondovi, odobrava osnivanje 

zadužbina, fondacija i fondova na teritoriji 

autonomne pokrajine i sve promene koje 

se javljaju u toku njihovog rada i vodi registar 

zadužbina, fondacija i fondova koji 

se osnivaju na teritoriji autonomne pokrajine, 

pri čemu ovi poslovi imaju karakter 

poverenih poslova. 

64 

Pravilnikom o podacima i načinu vođenja 

registra zadužbina, fondacija i fondova, 

„Sl. glasnik SRS”, br. 19/73 i 59/89. 

56

Zadužbine, fondacije i fondovi mogu sticati prihode i ubirati plodove u vidu zakupa, kamate, 

dividende, plodova s poljoprivrednog zemljišta, prihoda po osnovu autorskih prava 

i patenata, i dr. Ovi pravni subjekti mogu organizovati akcije utvrđene aktom o osnivanju 

i primati poklone i legate za ostvarivanje ciljeva radi kojih su osnovani (čl. 15). Način 

upravljanja, sastav organa upravljanja, način ostvarivanja ciljeva i raspolaganja prihodima 

i sredstvima, mere za obezbeđivanje namenskog korišćenja sredstava i način očuvanja uspomene 

na osnivača, odnosno na lica čije ime nosi zadužbina, odnosno fondacija i druga 

pitanja od značaja za rad zadužbine, fonda, odnosno fondacije regulišu se statutom. 

Da bi se podstakao rad zadužbina, fondacija i fondova, zakonom je propisano da se na 

sredstva koja su im data ne plaćaju porezi i doprinosi (čl. 16). 65 

Praksa pokazuje da su postojeće zadužbine, fondacije i 

fondovi osnovani prevashodno radi podsticanja stvaralaštva 

u oblasti kulture i umetnosti, razvoja sporta, za unapređenje 

zaštite životne sredine, za pružanje određenih 

vidova pomoći i podrške pojedinim kategorijama stanovništva, 

i za ostvarivanja drugih humanitarnih ciljeva. 

Iako su propisi o zadužbinama, fondacijama i fondovima 

zastareli i očekuje se donošenje novog zakona, 66 

u poslednjih nekoliko godina broj novoosnovanih 

fondacija i fondova u stalnom je porastu. Tako je u 

periodu od 2002. do 2007. na teritoriji Vojvodine 

osnovano 28 fondacija i 91 fond iz raznih oblasti društvenog 

života i stvaralaštva, među kojima su i fondovi 

namenjeni prognanim i raseljenim licima, fondovi za 

pružanje raznih vidova humanitarne pomoći i sl. 

4.2.3. Pravni okvir delovanja 

verskih organizacija 

Svojevrsni vid socijalne ekonomije, posmatrane u najširem 

smislu reči, predstavljaju i aktivnosti crkava, verskih 

zajednica i njihovih organizacija, usmerenih ka zadovoljavanju 

potreba marginalizovanih i ranjivih društvenih 

65 

Prema čl. 20. i 21. Zakona o porezu na 

imovinu „Sl. glasnik RS”,26/2001, fondovi 

i fondacije su oslobođeni plaćanja poreza 

na nasleđenu ili na poklon primljenu imovinu 

koja služi isključivo za namene za koje 

su osnovani. 

66 

Model Zakona o zadužbinama i fondovima 

pripremio je Centar za unapređenje 

pravnih studija, ali on nije bio predmet 

pažnje državnih organa. 

67 

Zakon o crkvama i verskim zajednicama, 

„Sl. glasnik RS”, 36/06. Iako je u vreme 

javne rasprave o predlogu ovog zakona 

izrečeno niz negativnih ocena i kritika, 

Predlog Zakona je usvojen bez ikakvih izmena. 

Pored ostalog, ukazano je da Zakon 

ozbiljno narušava domaći pravni sistem jer 

se njime prenosi na crkvu čitav niz ovlašćenja 

tako da crkva postaje paradržavna organizacija, 

da se njime promoviše teokratija, 

a ne demokratija da sveštena lica dobijaju 

status privilegovane oligarhije jer država ne 

može da ograniči njihova politička prava u 

vršenju službe i dr. Savet Evrope je u prvoj 

analizi predloženog zakona Vladi kao predlagaču 

zamerio na nepoštovanju standarda 

te organizacije. Venecijanska komisija, kao 

telo SE, između ostalog je preporučila da 

diskreciona ovlašćenja ministra vera budu 

ograničena, da slobode neregistrovanih 

verskih grupa budu veće i da pravni status 

kanonskih zakona bude preciziran. (Videti 

izveštaj sa tribine koju je organizovao Socijaldemokratski 

klub i Fridrih Ebert fondacija, 

http://www.b92.net/info/vesti 

grupa. Pored crkava, verskih i konfesionalnih zajednica i drugih verskih organizacija, na 

teritoriji Srbije deluje i veliki broj humanitarnih udruženja i fondova čiji su osnivači crkve 

i druge verske zajednice. Neki od ovih pravnih subjekata, kao što su Caritas, Čovekoljublje, 

Ekumenska humanitarna organizacija, uspešno deluju već dugi niz godina. 

Novi Zakon o crkvama i verskim zajednicama 67 predviđa, pored ostalog, da svi verski 

subjekti koji su registrovani u skladu sa zakonom, imaju svojstvo pravnog lica (čl. 




9. st. 1). 68 Od posebnog značaja je odredba kojom je predviđeno da crkve i verske 

zajednice mogu da obavljaju privrednu ili drugu delatnost na način i u skladu sa 

propisima kojima je uređeno obavljanje tih delatnosti (čl. 26). Pored bogoslužbene 

i graditeljske delatnosti, crkve i verske zajednice mogu se baviti i socijalnom i 

dobrotvornom delatnošću, u okviru koje mogu osnivati odgovarajuće ustanove i 

organizacije, ali tako da je njihova socijalna i dobrotvorna 

delatnost odvojena od bogoslužbene. Crkve 

i verske zajednice, kao i ustanove i organizacije koje 

one osnivaju, dužne su da u vršenju socijalne i dobrotvorne 

delatnosti vidno istaknu svoj puni naziv 

pod kojim su registrovane. U slučaju ustanova i organizacija 

mora se istaći puni naziv crkve ili verske 

zajednice koja je njihov osnivač. 

68 

Svaka crkva, odnosno verska zajednica 

obezbeđuje sredstva za obavljanje svoje delatnosti 

od prihoda iz sopstvene imovine, 

zadužbina, legata i fondova, nasleđivanja, 

poklona i priloga, drugih pravnih poslova 

i delatnosti na neprofitnim osnovama 

i samostalno upravlja svojom imovinom i 

novčanim sredstvima, u skladu sa sopstvenim 

autonomnim propisima. 

Zakonom je predviđen čitav niz poreskih olakšica za crkve i verske zajednice i oslobođenje 

plaćanja poreskih obaveza za priloge i poklone. Prema čl. 30. Zakona, prilikom 

obavljanja delatnosti i obezbeđivanja prihoda, crkve i verske zajednice mogu biti potpuno 

ili delimično oslobođene poreskih i drugih obaveza, u skladu sa zakonima kojima se uvodi 

odgovarajući javni prihod. Pored toga, fizička i pravna lica koja daju priloge i poklone 

crkvama i verskim zajednicama mogu biti oslobođena odgovarajućih poreskih obaveza, u 

skladu sa zakonima kojima se uvodi odgovarajući javni prihod. 

Kad je u pitanju pravni status humanitarnih organizacija čiji su osnivači crkve i verske 

zajednice, neke od njih imaju status društvene organizacije (npr. Ekumenska humanitarna 

organizacija), dok su druge zvanično registrovane kao dobrotvorni fondovi (Čovekoljublje), 

ili su deo deo šire međunarodne mreže (Caritas). 

4.2.4. Pravni okvir delovanja zadruga (kooperativa) 

Istorijski pogled na razvoj zadrugarstva 

Zadruga kao oblik organizovanja fizičkih lica u kojoj oni poslovanjem na zadružnim 

principima dobrovoljnosti i solidarnosti, demokratičnosti, ekonomskog učešća, 

jednakog prava upravljanja, samostalnosti, zadružnog obrazovanja i međuzadružne 

saradnje, ostvaruju svoje ekonomske, socijalne i kulturne interese imaju dugu 

tradiciju u Srbiji. Pošto je, uglavnom, bila ruralna zemlja, istorija zadrugarstva u 

Srbiji počinje sa poljoprivrednim zadrugama kao prvim modelima zadruga koje 

pomažu poljoprivrednicima u unapređenju proizvodnje. Prva zadruga je osnovana 

još 1868. godine u Titelu, u Vojvodini koja je od 1918. godine deo Srbije. Proizvođačke 

i zanatske zadruge javljaju se takođe u drugoj polovini 19. veka, dok je 

prva potrošačka zadruga osnovana 1970. godine u Beogradu pod nazivom „Prva 

družina za potrošnju“, kako se navodi u studijama koje se bave istorijom zadrugarstva 

u Srbiji (Ranđelović, 1999). U to vreme donose se novi zakoni koji stimulišu 

zadrugarstvo, osnivaju se mreže, odnosno udruženja poljoprivrednih zadruga, a 

58

krajem veka nastaju i prva kreditna društva. Udruženje 

poljoprivrednih kooperativa Srbije osnovano 

1895. sa ciljem da unapredi poljoprivrednu 

proizvodnju i pomaže prodaju proizvoda. Sve do 

Drugog svetskog rada zadrugarstvo u Srbiji bilo je 

jedan od najrazvijenijih sektora privređivanja, o 

čemu svedoči činjenica da je Srpski zadružni savez 

bio jedan od osnivača Međunarodnog zadružnog 

saveza (ICA) u Londonu 1895. godine. Trend razvoja 

nastavljen je i posle stvaranja jugoslovenske 

države kada je 1937. godine donet Zakon o zadrugama 

69 (Vujatović Zakić, 2000, Ranđelović, 1999, 

Petrušić, 1994). 

Posle Drugog svetskog rada, u izmenjenom društveno-ekonomskom 

sistemu, zadrugarstvo je 

podvrgnuto preispitivanju, a zadruge su postale 

integralni deo političkog sistema i planske ekonomije 

70 . Time su zadruge prestale da zadovoljavaju 

autentične interese svojih članova, a njihov rad bio 

je u potpunom neskladu sa izvornim zadružnim 

idejama i načelima. Kolektivizacija privatnog vlasništva 

i nasilno oduzimanje imovine privatnim 

vlasnicima degradiralo je ovaj pokret što i danas 

ima negativnu konotaciju i otežava razvoj modernih 

kooperativa. 

Krajem osamdesetih godina donet je Zakon o zadrugama 

71 i učinjen je pokušaj da se reafirmiše zadružni 

pokret. Zadružna svojina ponovo je postala 

ravnopravni oblik svojine (Amandmani na Ustav 

SFRJ od 1988. godine) i uvedena je mogućnost 

formiranja zadruga kao samostalnih pravnih lica. 

69 

O razvoju zadrugarstva u Srbiji i drugim 

južnoslovenskim zemljama, videti: Vučković, 

M., Zadrugarstvo, Zadružna štampa, 

Zagreb 1957; Vujatović-Zakić, Z., Koop 

menadžment, Osnovni zadružni principi 

i savremena Praksa, Beograd, 12004; 

Šljukić, S., Zemljoradničko zadrugarstvo u 

Srbiji i Crnoj Gori u periodu post-socijalističke 

transformacije, u „Zbornik radova sa 

naučnog skupa Selo u Crnoj Gori, CANU, 

Podgorica, 2004; Vek i po zadrugarstva, 

ZSJ, Beograd, 1995. 

70 

Tokom agrarne reforme i kolektivizacije, 

osnovan je veliki broj seljačkih radnih 

zadruga, koje su, s obzirom na organizaciju 

rada i podelu dohotka, odstupale od 

izvornih zadružnih principa. Pored poljoprivrednih 

zadruga, osnivane su zanatske, 

potrošačke i radničko-službeničke zadruge, 

koje su sa jačanjem državne svojine postepeno 

podržavljene. Ipak, zadružna svojina, 

kao ustavnopravna kategorija, uživala je 

zaštitu i bila jedan od stubova agrarne politike. 

U periodu koji je usledio zadrugarstvo 

je utopljeno u državna preduzeća – kombinate, 

a zadruga je postala osnovna organizacija 

kooperanata unutar kombinata, a 

njena svojina izjednačena sa društvenom 

svojinom. 

71 

„Sl. glasnik SRS”, br. 57/89. Zakon je u 

nekoliko navrata menjan i dopunjavan. 

72 

Zakonom o zadrugama utvrđena je obaveza 

da se imovina ranijih zadruga prenetih 

u preduzeća i kombinate vrati zadrugama. 

Jedan broj zadruga odvojio se od kombinata 

i izvršena je njihova preregistracija, ali 

nerešeni imovinski odnosi i sada otežavaju 

njihovo funkcionisanje. 

73 

Zakon o zadrugama, „Službeni list SRJ“, 

br. 41/96 i 12/98. 

74 

Opšta pravila Zadružnog saveza Jugoslavije, 

„Službeni list SRJ”, br. 25/98. 

Jedan od osnovnih problema sa kojim su se zadruge suočile bili su neraščišćeni imovinski 

odnosi i nejasan status zadružne svojine i udela zadrugara, budući da je značajan 

deo zadružne imovine bio u društvenoj svojini. 72 Krajem devedesetih godina 

donet je novi Zakon o zadrugama, 73 kao i nova Opšta pravila Zadružnog saveza 

Jugoslavije, 74 ali njihova primena nije dovela do bitnog unapređenja zadrugarstva, 

niti je rešeno ključno pitanje zadružne imovine. 

Posle promena 2000. godine bilo je pokušaja da se stvori povoljan pravni ambijent 

za razvoj zadrugarstva i reafirmišu tradicionalne zadružne vrednosti. Iako u 

javnosti zadruge imaju lošu reputaciju jer je sama ideja zadrugarstva posle Drugog 

svetskog rata iskompromitovana sprovođenjem prinudne kolektivizacije u agraru 

i na selu, po uzoru na sovjetski model, (Veselinov, 1987), u periodu tranzicije 




zadruga je prepoznata kao jedan od mogućnosti za 

rešavanje problema nezaposlenosti i ublažavanja 

negativnih posledica tranzicije. Tokom 2005. godine 

pripremljeno je nekoliko zakonskih modela 

(Nacrt Zakona o zadrugama Ministarstva privrede 

RS, Zakon o zadružnim društvima i Zakon o 

zadružnom fondu Sekretarijata za poljoprivredu, 

šumarstvo i vodoprivredu AP Vojvodine), u kojima 

su došli do izražaja različiti koncepti i pristupi 

u pravnom regulisanju zadrugarstva. 75 Tokom 

2006. godine javnosti je predstavljen novi Nacrt 

zakona o zadrugama, koji je zamišljen po ugledu 

na Zakon o privrednim društvima, a organizovana 

je i javna rasprava 76 kada su na Zakonu upućene 

75 

Svoj Model zakona o zadrugama pripremila 

je i Asocijalcija za žensku incijativu. Model 

je rađen po ugledu na na rešenja u savremenom 

uporednom pravu. (Videti: Petrušić, 

N., Konstantinović Vilić, S., (2004) 

Model zakona o zadrugama, AWIN). 

76 

Završnica javne rasprave bio je Okrugli 

sto o Nacrtu zakona o zadrugama, održan 

12.06.2006. godine u Novom Sadu, 

u organizaciji Ministarstva privrede Vlade 

Republike Srbije i Radne grupa za izradu 

Nacrta Zakona o zadrugama. 

77 

Zakon o dopunama Zakona o zadrugama 

„Sl. glasnik RS“, 34/06. 

78 

Ustav RS, „Sl. glasnik RS“, 98/2006. 

brojne primedbe, posebno na one delove kojima se regulišu pitanja svojine. U 

međuvremenu je dopunjen Zakon o zadrugama 77 tako što je predviđeno da zadruga 

koja koristi imovinu koja je evidentirana kao društvena svojina, odnosno 

kao društveni kapital, ne može bez prethodne saglasnosti agencije nadležne za 

poslove privatizacije da donosi odluke o raspolaganju tom imovinom. (čl. 49 a 

Zakona o zadrugama). 

Aktuelni zakonski okvir 

Novi Ustav Republike Srbije od 2006. godine 78 (čl. 86) garantuje jednaku pravnu 

zaštitu svih oblika svojine: privatne, zadružne i javne svojine. S obzirom da novi 

Zakon o zadrugama još uvek nije donet, u daljem tekstu prezentovane su ključne 

zakonske odredbe o osnivanju, organizaciji, upravljanju i radu zadruga prema trenutno 

važećim propisima. Zadruga je, prema zakonskoj definiciji, oblik organizovanja 

fizičkih lica, zadrugara, u kojoj oni, poslovanjem na zadružnim principima: 

dobrovoljnosti i solidarnosti, demokratičnosti, ekonomskog učešća, jednakog prava 

upravljanja, samostalnosti, ekonomskih, socijalnih i kulturnih interesa (čl. 1). 

Zadruga se može osnovati radi obavljanja različitih delatnosti, tako da je mogućno 

osnivanje zemljoradničkih, stambenih, potrošačkih, zanatskih, zdravstvenih, 

omladinskih, studentskih i drugih vrsta zadruga za obavanje proizvodnje, prometa 

robe i vršenje usluga. Zakon dopušta i mogućnost osnivanja štedno-kreditnih zadruga 

(čl. 2). 

Zakonom je predviđen minimalni broj fizičkih lica koja mogu osnovati pojedine vrste 

zadruga. Tako, potrošačku zadrugu može osnovati najmanje 10 fizičkih lica, dok je za 

osnivanje stambene zadruge potrebno udruživanje najmanje 30 fizičkih lica (čl. 9). 

Zadruga se osniva sklapanjem ugovora o osnivanju, čiji su elementi zakonom precizno 

utvrđeni (čl. 11). Osnivači su dužni da na osnivačkoj skupštini usvoje zadružna 

pravila kojima detaljno regulišu pravni status zadrugara, međusobna prava i obave- 

60

ze, sticanje u raspodelu dobiti, način odlučivanja i 

druga pitanja od značaja za rad zadruge. Zakonom 

je detaljno regulisano sticanje i prestanak statusa zadrugara, 

kako onih koji su osnovali zadrugu, tako i 

onih koji joj kasnije pristupaju, na lični zahtev, a po 

odluci organa zadruge. 79 Zadrugom upravljaju zadrugari, 

koji imaju jednako pravo glasa po principu 

jedan zadrugar - jedan glas (čl. 29). Organi zadruge 

su: skupština, upravni odbor, nadzorni odbor i direktor. 

(čl. 30). 

Zakonom je regulisano osnivanje i rad zadružnih 

saveza, kao samostalnih interesnih i stručnih poslovnih 

organizacije, koje se osnivaju radi unapređenja 

delatnosti zadruga i zaštite njihovih zajedničkih interesa 

(čl. 68). 80 

Zadružnu svojinu čine pravo svojine na pokretnim 

i nepokretnim stvarima, novčanim sredstvima i hartijama 

od vrednosti i druga imovinska prava. Zadružna 

svojina obrazuje se iz udela zadrugara koji su 

preneseni u svojinu zadruge ili članarine zadrugara, 

sredstava ostvarenih radom i poslovanjem zadruge i 

sredstava koja je zadruga stekla na drugi način. U 

79 

Zadruga je dužna da uredno vodi i trajno 

čuva knjigu zadrugara, u koju se upisuju: 

ime, adresa i zanimanje zadrugara, datum 

sticanja statusa zadrugara, oblik i iznos 

upisanih udela, datum i iznos uplate, odnosno 

unošenja udela ili članarine, datum 

i način prestanka statusa zadrugara, datum 

povraćaja udela i drugi podaci od interesa 

za zadrugu, određeni zadružnim pravilima. 

Knjiga zadrugara ima karakter javne 

isprave, a poverioci i druga lica koja imaju 

pravni interes mogu tražiti uvid u knjigu 

zadrugara (čl. 26). 

80 

Zadružni savezi imaju status pravnog lica, 

osnivaju ih zadruge ugovorom o osnivanju, 

kojim se utvrđuju zadaci i poslovi saveza, 

firma, sedište i organi saveza, sticanje članstva 

u savezu i druga pitanja od interesa za 

osnivanje saveza. 

81 

Udeli se ne mogu vraćati, zalagati niti biti 

predmet izvršenja za obaveze zadrugara za 

vreme trajanja statusa zadrugara. 

82 

Zadružna revizija sprovodi se kao redovna 

i vanredna revizija. Zadružna revizija obavezna 

je za sve zadruge i može biti redovna 

revizija, svake dve godine, i kao i vanredna, 

koja se sprovodi po odluci organa zadruge, 

odnosno na zahtev zadružnog saveza, nadležnih 

državnih organa, određenog broja 

zadrugara utvrđenog zadružnim pravilima 

ili poverilaca zadruge (čl. 76). 

obavljanju delatnosti, zadruga koristi zadružnu svojinu, a na osnovu drugih imovinskih 

prava može koristiti i sredstva u svojini zadrugara, kao i sredstva drugih domaćih 

i stranih pravnih i fizičkih lica. Zadruga može raspolagati svojom imovinom, s tim 

što je raspolaganje uslovljeno prethodnom saglasnošću Agencije za privatizaciju, ako 

zadruga koristi imovinu koja je evidentirana kao društvena svojina (čl. 49 i 49a). 

Svaki zadrugar upisuje jednak udeo, u novčanim ili nenovčanim sredstvima koji je 

izražen u novcu (čl. 50). 81 Deo dobiti, odnosno višak prihoda nad rashodima zadruga 

raspoređuje u obavezni rezervni fond, u procentu utvrđenom zadružnim pravilima. 

Zadružnim pravilima mogu se predvideti i drugi fondovi i izdvajanje sredstava za 

druge namene. Deo dobiti koji nije unet u fondove ili je u upotrebi za druge namene 

raspodeljuje se zadrugarima u skladu sa zadružnim pravilima (čl. 57). Zadruga pokriva 

gubitak, odnosno manjak na teret obaveznog rezervnog fonda. Ako se gubitak, 

odnosno manjak ne može pokriti iz obaveznog rezervnog fonda, pokriva se iz drugih 

fondova i sredstava za druge namene, a ako se ne može pokriti ni iz tih sredstava ide 

na teret udela (čl. 58). 

Zakonom je detaljno regulisana tzv. zadružna revizija (čl. 75), koja predstavlja 

proces ispitivanja primene zadružnih principa u zadruzi, poslovanja zadruge sa zadrugarima 

i trećim licima, imovinsko-pravnih odnosa i međusobnih odnosa zadruge i zaposlenih, 

kao i primene opštih i zadružnih pravila u pogledu osnivanja, organizovanja i 

celokupnog poslovanja zadruge. 82 




4.3. Predlozi za promociju socijalnih preduzeća 

Organizacije koje odgovaraju socijalnim preduzećima u Srbiji tek od nedavno 

počinju da privlače pažnju kao potencijal koji može da ublaži posledice tranzicije 

i pruže mogućnosti zapošljavanja. Najveći broj programa koji imaju ekonomske 

i socijalne ciljeve, jer organizuju neki oblik proizvodnje ili se bave socijalnim 

uslugama, nalazimo u okviru udruženja građana, religijskih grupa i kooperativa, 

a sadržaj programa uglavnom se odnosi na pomoć i socijalnu integraciju ranjivih 

grupa. U poslednjih nekoliko godina zadruge su identifikovane kao katalizator 

socijalnih reformi i u okviru programa sindikalnih organizacija kao i Nacionalne 

službe za zapošljavanje, a posebno kada se traže rešenja za smanjivanje siromaštva, 

marginalizacije i nezaposlenosti. Koncept radničke kooperative, npr. prihvaćen je 

kao nova komponenta u sprovođenju projekta „Otpremninom do posla” Nacionalne 

službe za zapošljavanje, 83 koji se realizuje pod pokroviteljstvom Ujedinjenih 

nacija i Ministarstva ekonomije i regionalnog 

razvoja. Zadruge su prepoznate i kao model ekonomskog 

osnaživanja žena, koji posebno promoviše 

i afirmiše Asocijacija za žensku inicijativu, u 

okviru projekta „Žensko zadrugarstvo - izazov i 

šansa” o čemu je bilo reči. 

83 

Projekat je realizovan u Nišu, Leskovcu i 

Vranju. Zadrugari su pomognuti sredstvima 

u iznosu od 80.000 dinara, ukoliko 

zasnuju radni odnos, ili sa 210.000 dinara 

ako su u kooperativu ušli kao individualni 

preduzetnici. 

U skladu sa dokazanom ulogom socijalnih preduzeća da pospešuju procese socijalne 

integracije kao i težnji Srbije da u skladu sa procesom pristupanja Evropskoj uniji izradi 

prioritete u rešavanju siromaštva i nezaposlenosti kao ključnih pitanja socijalne isključenosti, 

predlažu se sledeće aktivnosti: 

• integrisanje politike razvoja socijalnih preduzeća u planove za realizaciju svih 

strateških dokumenata: Strategije za smanjivanje siromaštva, Strategije unapređenja 

položaja osoba sa invaliditetom u Srbiji, Nacionalne strategije zapošljavanja, 

Strategije za razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva, 

Strategije razvoja poljoprivrede, Strategije reforme sistema socijalne zaštite 

i drugo; 

• izgradnja povoljnog normativnog okvira za paralelni razvoj svih organizacionih 

formi socijalnog preduzetništva, uključujući zadruge/kooperative, udruženja 

građana, fondacije i druge organizacione forme, po ugledu na rešenja u 

državama Evropske unije i zemljama u regionu Istočne i Centralne Evrope; 

• usvajanje sveobuhvatnih i koordinisanih ekonomskih, fiskalnih i drugih 

mera za podsticanje razvoja socijalne ekonomije i permanentno praćenje i 

evaluacija njihovih efekata; 

• organizovanje centra koji bi podsticao i koordinirao organizacije iz oblasti socijalne 

ekonomije, održavao odnose sa državnim institucijama i međunarodnim organizacijama 

u ovoj oblasti i služio kao katalizator za novi kooperativni pokret; 

62

• priprema i realizacija informativnih i edukativnih programa namenjenih građanstvu 

u cilju promocije koncepta socijalne ekonomije i sticanja znanja i veština neophodnih 

za razumevanje uloge, značaja i potencijala socijalne ekonomije za unapređenje 

socijalne kohezije i održivi razvoj društva; 

• programi za unapređenje socijalnog kapitala (znanje i međusobna povezanost subjekata 

u socijalnoj ekonomiji) u cilju razvoja kreativnosti i oblikovanja novih proizvoda 

i usluga; 

• organizovanje raznih mogućnosti za sticanje obrazovanja i veština u cilju razumevanja 

uloge i značaja socijalne ekonomije, različitih organizacionih formi i njihovog 

doprinosa za socijalnu koheziju. 

Ukratko, reafirmacija socijalne ekonomije treba da prevaziđe postojeće pravne i organizacione 

probleme kako bi se u Srbiji afirmisao novi potencijal za smanjivanje 

nezaposlenosti i socijalne izolacije. Prevazilaženje predrasuda prema zadrugarstvu 

kao prevaziđenoj i kompromitovanoj praksi trebalo bi da ustupi mesto novom razumevanju 

ovih organizacionih formi kada se u njima vidi novi potencijal za organizovanje 

socijalnih usluga, terapiju, rehabilitaciju na osnovama pomoći i samopomoći 

na lokalnom nivou. 



5. IZVEŠTAJ ISTRAŽIVANJA 

Istraživački deo projekta odnosi se na pregled odabranih organizacionih oblika koji 

odgovaraju savremenoj definiciji socijalnih preduzeća u Srbiji sa ciljem da se doprinese 

boljem razumevanju i promociji ovih formi društvenog organizovanja. Podsticajni 

zakon o alternativnim oblicima ekonomije ne postoji, pa se organizacione forme koje 

bi odgovarale definiciji socijalnih preduzeća u Srbiji osnivaju u skladu sa Zakonom o 

udruženjima građana, Zakonom o verskim organizacijama kao i Zakonom o zadrugama 

u slučajevima kada novi akteri imaju u svojim programima neke oblike proizvodnje ili 

usluga. Oblici organizovanja koji bi odgovarali modernom pojmu socijalnih preduzeća 

u Srbiji uglavnom se razvijaju u okviru inicijativa nevladinih, neprofitnih organizacija, a 

organizacioni oblici koji odgovaraju socijalnoj ekonomiji najviše se ispoljavaju u oblasti 

socijalnih usluga, ekoloških pokreta i preduzetničkih inicijativa ženskog pokreta. 

U situaciji kada izostaje zainteresovanost zvanične politike, adekvatna promocija alternativne 

ekonomije, njenih postignuća i široke primene u zemljama Evropske unije i 

regiona, prve aktivnosti ovih organizacija, njihov domet i problemi uglavnom ostaju nezapaženi 

i bez odgovarajućih analiza i ocena. Stoga istraživanje novih oblika proizvodnje 

i pružanja usluga koje se odvija u organizacionim oblicima koji odgovaraju socijalnim 

preduzećima prethodi promociji ovih aktera i preporukama koje treba doneti u cilju 

podsticanja njihovog razvoja. 

Rezultati istraživanja biće značajni za rekonstrukciju socijalne politike, a posebno kada 

je u pitanju kreiranje programa socijalnih usluga kao i programa zapošljavanja ranjivih 

grupa nezaposlenih (žene, invalidi, stariji radnici i sl). Istraživanje treba da bude značajno 

i za nevladine, odnosno neprofitne organizacije i kooperative jer ukazuje na domet 

novih programa u kojima ovi organizacioni oblici pružaju podršku ugroženim grupama 

i podstiču inovacije u socijalnoj politici. 



5. Izveštaj istraživanja 

NAZIV ORGANIZACIJE 

Profil organizacije 

Glavni ciljevi, aktivnosti i 

ostvareni projekti 

Grupe kojima su okrenuti 

programi 

Koji su glavni problemi u 

svakodnevnom radu 

Teškoće sa kojima se suočavaju 

programi 

Saradnja sa volonterima i 

medijima 

Kako država može da pomogne 

rad organizacija sličnih Vašoj? 

Dodatni predlozi / komentari 

UDRUŽENJE DISTROFIČARA BEOGRADA 

Udruženje je osnovano 2. 8. 1973. na inicijativu grupe građana. 

Registrovano je kao udruženje građana. Ima 470 članova 

(od 700 registrovanih distrofičara u Beogradu). U udruženju 

je osmoro zaposlenih, od toga su 4-oro članovi udruženja, a 

4-oro članovi porodice članova udruženja. 

Udruženje se finansira iz sopstvenih izvora, kao i od donacija 

Grada Beograda, Ministarstva za rad i socijalnu politiku, periodično 

sponzorstva od privrednika i firmi. Članica su Saveza distorfičara, 

Gradskog koordinacionog odbora, i FENS-a. Udruženje 

ima skupštinu (koja bira predsednika i potpredsednika), 

upravni odbor, nadzorni odbor, i generalnog sekretara. 

Osnovni cilj organizacije je uključivanje distrofičara u sve sfere 

života, i pomoć u korelaciji sa svim institucijama (ministarstva, 

lokalna samouprava, policija…) 

Takođe, organizacija se trudi da obezbedi prevoz, edukaciju, 

sportsko-rehabilitacione aktivnosti, zapošljavanje njihovim 

korisnicima. 

Osobe sa invaliditetom (nervno-mišićna distorzija i druga mišićna 

oboljenja) 

Problemi finansijske prirode postoje. Grad Beograd izdvaja 

veoma mala sredstva za pomoć, za razliku od AP Vojvodine 

npr. Ministarstvo, takođe, daje lutrijska sredstva koja su jako 

umanjena u poslednjih nekoliko godina. Mnogo je novih organizacija 

koje imaju povlašćen položaj zbog političkog angažmana. 

Kombi prevoz koji udruženje organizuje je samoodrživ, sam 

isplaćuje gorivo i plate vozača. 

Problem korisnika je postojanje zakonskog vakuma (od 2001. 

godine ne radi komisija za procenu radne sposobnosti invalida), 

a distrofičari zbog osetljivog zdravlja imaju problema i 

pri prijemu u zdravstvene ustanove, ne retko bolnice odbijaju 

da ih prime (zbog nedovoljno stručnog kadra). 

U poslednje 3 godine udruženje prima regrutie koje su na civilnom 

služenju vojnog roka. Potpredsednik ima ulogu PR-a, 

a i nema razvijene mreže novinara koji prate rad udruženja. 

Država mora da prepozna reprezentativne organizacije pojedinih 

grupa (primer Slovenije), što bi olakšalo i poboljšalo 

položaj korisnika. 

Mora se poboljšati zakonodavni okvir kako bi se poboljšao 

položaj korisnika. Npr. samo lica starija od 16 god. imaju 

pravo na električna kolica i to po tumačenju Zakona o 

saobraćaju jer se po tom zakonu kolica tretiraju kao učesnici 

u saobraćaju. 

Jedina specijalizovana zdravstvena ustanova za distrofičare 

nalazi se u ul. dr Subotića. Česta je i uzurpacija imovine 

udruženja od strane novonastalih organizacija (primer CILS). 

66

NAZIV ORGANIZACIJE GRUPA 484 





programi 




programi 


medijima 



Organizacija je osnovana 1995, na inicijativu Jelene Šantić i 

484 porodice prognanih iz bivše Krajine (Republika Hrvatska). 

Oni su registrovani kao udruženje građana. U organizaciji je 

14-oro stalno zaposlenih. Organizacija ima upravni odbor, 

izvršnog direktora, skupštinu (koje čine zaposleni), i koordinatore 

projekta. Članice su i sarađuju sa FENS-om, Evropskim 

savetom za izbeglice( ECRE), i Srpskim savetom za izbeglice. 

Donatori su im: DEC (EAR, EIDHR), FOD Srbija, BTD, ISC, CIDA, 

CARITAS, CMF, CEFD, itd. 

Cilj organizacije je da osnažuje „prisilne migrante” (izbeglice, 

interno raseljena lica, azilante) da aktivno učestvuju u ostvarivanju 

svojih prava, a lokalno stanovništvo, posebno mlade, 

podstiče da prihvate i poštuju različitosti kroz tri strateška 

programa: omladinska politika, smanjenje siromaštva, i regionalna 

saradnja. 

Izbeglice, interno raseljena lica, azilanti, povratnici iz EU zemalja, 

po Sporazumu o readmisiji, ekonomske migracije. 

Konstantno apliciranje za projekte zbog finansijske održivosti, 

neizvesnost u odnosima sa državnim organima, stare zakonske 

regulative, ali bez finansijske regulative, nedovoljno 

javnih rasprava o novim predlozima zakona, nedovoljna saradnja 

sa organizacijama civilnog društva, otvorene pretnje 

organizacijama civilnog društva u govoru visokih političara. 

Država je inertna za reintegraciju, strategija je na nivou nacrta, 

nema sredstava u budžetu, jedino se Ministarstvo rada 

i socijalne politike bavi tim pitanjem, povratnici nemaju beneficije. 

Što se tiče izbeglica, Komesarijat za izbeglice je trebalo 

da unapredi strategiju u 2006. Zakonom o zdravstvenom 

osiguranju izbeglice su svojim statusom izgubile pravo 

na zdravstveno osiguranje, zapravo plaćaju participaciju. 

Raseljena lica se takođe susreću sa problemima, lokalne samouprave 

im različito pristupaju, npr. Zakon o izbeglicama 

garantuje pravo na rad, ali problem je nemogućnost vađenja 

radne knjižice zato što nemaju prebivalište i pribavljanje dokumenata 

uopšte. Uvedena je „pribavnica,“ ali nije zaživela 

zbog neregulisanog načina plaćanja taksi. To je problem koji 

traje više od 10 godina. 

Organizacija ima preko 30-oro ljudi na raspolaganju (srednjoškolaca 

i studenata početne godine fakulteta) i svojim volonterima 

omogućavaju obuke, seminare, i sl. 

Imaju dobre odnose sa medijima, funkciju PR-a obavljaju koordinatori 

projekata. 

Država može da pomogne formiranjem državnih fondova u 

cilju efikasnijih i jeftinijih usluga, i vidljivijih rezultata. Pošto je 

Ustavom Srbije definisana uloga civilnog društva, neophodan 

i pravni i finansijski okvir, kako bi se ta uloga ostvarila. 




NAZIV ORGANIZACIJE GRUPA 484 


Trude se da se njihovi ciljevi nađu u fokusu nadležnih državnih 

institucija, da se uspostavi unutar i međuresorni rad 

ministarstava. Ne postoji svest o radu u javnom interesu. Neophodan 

je programski budžet Vlade RS, ali i lokalnih samouprava 

zbog brojnih korisničkih grupa. Mora se brže raditi na 

pripremi zakonskih propisa jer je nedopustivo da dinamika 

događaja „pretrčava“ zakonska rešenja. 






programi 



UG „SNAGA PRIJATELJSTVA” - AMITY 

Organizacija je osnovana 1999, na inicijativu grupa profesionalaca 

iz oblasti socijalne i zdravstvene zaštite (socijalni radnici, 

psiholozi, lekari). Pravni status je udruženje građana, organizacija 

ima 6-oro zaposlenih (5-oro sa punim, a 1 sa pola 

radnog vremena). U prošloj godini angažovano 70 saradnika 

po ugovorima o delu. Organizacija ima upravni odbor ( 5 

članova), skupštinu (13 članova, sastaje se jednom godišnje 

i usvaja izveštaj o radu kao i plan za narednu godinu) i nadzorni 

odbor (3 člana). Članice su HUMANAS mreže za stare, 

AMITY klaster za stare (osnivači, okuplja 71 NVO koje rade sa 

starima ili za stare). Projektno se finansiraju. 

Osnovni ciljevi su poboljšanje kvaliteta života ugroženih, 

marginalizovanih i diskriminisanih pojedinaca, porodica i 

grupa kroz realizaciju programa informativne, psiho-socijalne, 

edukativne i pravne podrške u skladu sa humanitarnim 

principima i principima zaštite ljudskih prava. Ostvareni projekti: 

1) mreža mobilnih timova za pomoć najugroženijim 

pojedincima iz izbegličke i interno raseljene populacije (traje 

već 9 godina); 2) otvaranje klubova za telesno invalidna lica 

(Obrenovac, Beograd); 3) mobilni timovi za sveobuhvatnu 

dečiju zaštitu; 4) program pomoći u kući starima. Sada učestvuju 

u izradi nacionalne strategije za smanjenje siromaštva. 

U procesu implementacije Strategije su kontakt organizacija 

civilnog društva za ciljnu grupu - stari. Takodje su jedinica za 

podršku lokalnim NVO da organizuju konsultativni proces pri 

izradi Strategije za mlade. 

Siromašni, deca, stari, izbeglice, interno raseljena lica. 

Veliki problem predstavlja nedovoljno veliki poslovni prostor 

u kom se organizacija nalazi od osnivanja. Takođe, problem je 

što se NVO tretira kao poslovno preduzeće i nema poseban 

tretman po pitanju finansijskih obaveza prema državi. 


programi 

Održivost programskih aktivnosti nakon završetka projekta. 

68



medijima 



UG „SNAGA PRIJATELJSTVA” - AMITY 

Dobrovoljni rad ima izuzetno veliki značaj, posebno u sferi 

pružanja usluga siromašnima. Mediji prate rad, ali onda kada 

njima odgovara i na način koji njima odgovara. 

Da omogući jasnu poziciju trećem sektoru u društvu - zakonski. 

Prihvatiti primer pojedinih institucija koje u trećem sektoru 

vide partnere, ukidanjem višestrukog oporezivanja novca 

koji dolazi u treći sektor kao donacija. 







programi 



EHOPRINT DOO ZA ŠTAMPU I TRGOVINU NS 

Preduzeće je 2006. osnovano, na inicijativu Ekumenske humanitarne 

organizacije. Registrovani su kao D.O.O. U preduzeću 

su zaposlene dve osobe sa invaliditetom, i honorarno angažovan 

knjigovođa (takođe osoba sa invaliditetom). Pomagao 

im je Pokrajinski sekretarijat za rad, zapošljavanje i ravnopravnost 

polova, Američka fondacija za razvoj), Diakonija Austrije, 

Erste fondacija, ADA, i Austrijski koordinacioni biro. Preko Resursnog 

centra za osobe sa invaliditetom povezani su sa svim 

invalidskim organizacijama i institucijama na nivou Pokrajine. 

Direktor preduzeća donosi najvažnije odluke. 

Glavni cilj je zapošljavanje osoba sa invaliditetom, Projekat: 

Obezbeđivanje plata za osobe sa invaliditetom u trajanju od 

godinu dana. Preduzeće pruža usluge dizajna i štampe. 

Osobe sa invaliditetom (koje nisu uspele same da se izbore za 

svoj položaj, nego su izolovane). 

Glavni problem je mali kapacitet opreme za štampanje, zbog 

čega nema mogućnosti za ostvarivanje većeg profita i većim 

brojem zaposlenih. 


programi 

Navedeno u prethodnom. 


medijima 

Bez volontera EHOPRINT ne bi funkcionisao. Korektan odnos 

sa medijima. 



Najpre usvajanjem zakona o zapošljavanju osoba sa invaliditetom. 






EHOPRINT DOO ZA ŠTAMPU I TRGOVINU NS 

Da se nastavi saradnja između gradskih i pokrajinskih vlasti i 

unapredi saradnja sa republičkim vlastima. 






programi 




programi 


medijima 

EKUMENSKA HUMANITARNA ORGANIZACIJA 

Osnovani su 19. 02. 1992. na inicijativu Ekumenskog saveta 

crkava iz Ženeve ( World Council of Churches); registrovani su 

kao udruženje građana, delatnost registrovana za teritoriju 

Vojvodine. 

Organizacija ima 20 zaposlenih i honorarne saradnike na projektima, 

multietnička i multireligijska struktura zaposlenih. U 

organizaciji postoji Upravni odbor (10 članova), čelnici crkava 

koji su istovremeno najviši organ odlučivanja. Svakodnevno 

– timski rad i odlučivanje na nivou organizacije. 80% finansiranja 

su strani evropski donatori (najčešće crkveni), oko 2% 

lokalna državna donacija, (pokrajinski sekretarijati i Fond za 

socijalne inovacije); ostalo su strani civilni donatori (oko 18%). 

Sarađuju sa državnim i nevladinim organizacijama na nivou 

Memoranduma o saradnji, članovi su Mreže za zaštitu starih 

lica na nivou Beograda ( inicijator Lastavica). 

Glavni ciljevi organizacije su: razvoj i unapređenje civilnog 

društva (sa akcentom na unapređenju ljudskih prava), poboljšanje 

saradnje među crkvama i verskim zajednicama, rad na 

smanjenju siromaštva. Ovi ciljevi se ostvaruju kroz projekte 

društvenog razvoja i socijalne podrške, ekumenske projekte i 

zdravstveno edukativne projekte. 

Romi, stari, osobe sa posebnim potrebama, HIV oboleli i ostale 

marginalizovane grupe ( oboleli od raka, invalidi). 

Neprepoznavanje i nepodržavanje rada organizacije. Postoji 

tolerancija, ali ne i podrška od strane državnih institucija. Takođe, 

odlazak stranih donatora iz našeg regiona što organizaciji 

stvara materijalne probleme. 

Teškoće u nalaženju donatora za hrišćanske ekumenske projekte, 

neprepoznavanje potrebe za volonterizmom u našoj 

kulturi, nezainteresovanost i volontera i institucija koji bi ih 

angažovale. 

Volonterski rad je veoma poželjan, i doprinosi oplemenjivanju 

čovekove ličnosti, ali to u našoj kulturi nije prepoznato. 

Doprinosi i etičkom stanju građana i daje pozitivan primer 

smislenog korišćenja slobodnog vremena. Odnos sa medijima 

je korektan. Ranije su postojali problemi neobjektivnosti 

i informisanja, u smislu negativne kampanje, danas se najčešće 

komunicira preko konferencija za štampu. 

70





EKUMENSKA HUMANITARNA ORGANIZACIJA 

Usvajanjem Zakona o NVO-ima, i otvaranje mogućnosti za 

finansiranje od strane države, promovisanje volonterskog 

rada. Takođe, podsticanjem zdravog odnosa prema NVO 

sektoru. 

Neophodno je doneti čitav niz sistemskih zakona (npr. vraćanje 

imovine crkvama). 






programi 




programi 


medijima 

CENTAR ZA RAZVOJ AGROBIZNISA, HORGOŠ 

Osnovani su 2002. godine, na inicijativu Petra Mojzeša. Pravni 

status organizacije je udruženje građana. Nemaju stalno 

zaposlenih, angažman samo po projektu. Finansiraju se od 

donacija i članarina. Članice su FENS- a, a u partnerstvu su sa 

mađarskim NVO-ima: Agrarna komora južne Mađarske, i članice 

su Federacije NVO-a Mađarske. Organizacija ima upravni 

odbor i skupštinu, koji donose odluke. 

Glavni ciljevi su: stvaranje novih zemljoradničkih zadruga 

radi zajedničkog nastupa na tržištu, razvijanje svesti o neophodnosti 

udruživanja, podrška lokalnom stanovništvu koje 

se bavi poljoprivredom u tehničkom smislu. Projekat: Agrokooperativa, 

osnovana zemljoradnička zadruga, sa težnjom 

da se dobra praksa osnivanja zadruga promoviše. 

Stanovništvo Horgoša koje se bavi poljoprivredom. 

Samo deklerativna podrška lokalnih vlasti, bez stvarne pomoći. 

Takođe, neusvajanje novog Zakona o udruženjima građana, 

nepoznavanje rada i značaja NVO-a od strane lokalnih 

vlasti, nedostatak sredstava za stalno zaposlenje, kao budžeta 

za kontribuciju organizacije pri konkurisanju za projekte, 

nedostatak kvalifikovanih ljudskih resursa (pravno i knjigovodstvene 

struke). 

Nedostatak budžeta za kontribuciju pri konkurisanju za 

projekte, nedostatak saradnje sa lokalnim vlastima u sprovođenju 

projekata. Takođe, nedovolja informisanost o 

NVO-ima, kako kod lokalnog stanovništva, tako i kod lokalnih 

vlasti. 

Dobrovoljni rad je perspektiva Srbije. Potrebno je da se promoviše, 

i unapređuje ova vrste angažmana. CRA ne bi funkcionisala 

bez volonterskog rada. Odnos sa medijima je zadovoljavajući, 

iako je generalna ocena da se ne posvećuje dovoljna 

pažnja radu NVO-a. 








CENTAR ZA RAZVOJ AGROBIZNISA, HORGOŠ 

Donošenjem Zakona o NVO, i izdvajanjem sredstava za stalno 

finansiranje NVO. 

Promovisati rad NVO-a među omladinom, i animirati ih radi 

veće angažovanosti na lokalno nivou. 






programi 



AUTONOMNI ŽENSKI CENTAR 

1993. godine osnovani na inicijativu grupe volonterki SOS telefona 

koje su radile sa ženama koje su pretrpele nasilje za 

vreme ratova. Registrovane su kao udruženje građana. Okvirno 

je angažovano oko 40-oro ljudi, specifično je to to što su 

samo žene angažovane i zaposlene. Finansiraju ih pretežno 

strani donatori: Caritas Beč, BCIF, CARE, OXFA… AŽC je članica 

mreže Žene protiv nasilja (Srbija), WAVE Evropska mreža 

protiv nasilja. Imaju Skupštinu i bord (koji čine predstavnice 

svih projekata i programa organizacije). Svaki program donosi 

sopstvene odluke o programima, dok odluke o donatorima 

i sl. donosi odbor. 

Organizacija ima tri glavna programa: konsultativni program: 

servis ženama žrtava nasilja, SOS telefon, indivudalne konsultacije, 

i pravni SOS telefon, edukacija aktivista za otvaranje 

novih SOS telefona. 

Program dobre prakse: edukacija institucija (centara za socijalni 

rad, domova zdravlja, policije) o nasilju, i prublikacija priručnika. 

Zravstveni program: posledice nasilja na zdravlje žena, 

istraživanja, edukacija, prevencija, edukacija primarne zdravstvene 

zaštite, grupe samopomoći za žene žrtve nasilja. 

Žene žrtve nasilja u porodici i partnerskim vezama, žene 

žrtve seksualnog nasilja, kao i diskriminisane grupe: žene sa 

psihijatriskim dijagnozama, beskućnice, itd. 

Finansijski problemi. Posebno je teško naći podršku za 

servise npr. SOS telefon, više grantova je potrebno za isti 

program. Takođe, nedostatak kvalitetnog zakona o NVOima, 

koji bi olakšao i podsticao rad NVO-a. Neophodno je 

uvođenje standardizacije za pružaoce socijalnih usluga, i 

njihovo licenciranje. Nedostatak veće saradnja sa državnim 

institucijama. 


programi 

Navedeno u prethodnom: finansijski, nedostatak prostora za 

rad, predrasude prema NVO sektoru. 

72



medijima 




AUTONOMNI ŽENSKI CENTAR 

Volonteri sa entuzijazmom dolaze i rade, u organizaciji imaju 

priliku da steknu dodatna znanja, praksu, edukaciju… 

Mediji su sada otvoreniji za saradnju, ali i dalje su više zainteresovani 

za ekcesne situacije, dok se slabo odazivaju se na 

edukativne konferencije. Najviše zavisi od uređivačke politike 

medija. 

Najčešća saradnja kroz „razmenu”: npr. pišu kolumne zauzvrat 

besplatog objavljivanja oglasa i sl. 

Potrebno je prepoznati značaj i podržati rad organizacija, kao 

i prepoznati nove profesije: konsultanktinje za rad sa ženama 

žrtvama nasilja. 

Potrebno je omogućiti više prilika za studijska putovanja, 

razmenu iskustava i sl. Takođe, država se mora usmeriti na 

širenje preventivnih programa. Potreban je i ozbiljan rad na 

umrežavanju svih institucija koje rade na pitanjima nasilja u 

porodici. 






programi 

INICIJATIVE PROKUPLJE 

Osnivači organizacije su nekadašnji aktivisti Otpora, 2000. 

godine, registrovani su kao udruženje građana. Deo organizacije 

je sada registrovan i funkcioniše kao preduzeće. U 

okviru organizacije je petoro zaposlenih koji se bave organizacijskim 

poslovima. Postoje i spoljni saradnici, koji rade po 

ugovoru o delu, i volonteri. 

Finansiraju ih strani donatori (EU, Agencija za međunarodni 

razvoj), kao i Ministarstvo poljoprivrede, Ministarstvo omladine 

i sporta, delom lokalna samouprava. Takođe, deo prihoda 

dolazi od delatnosti preduzeća za konsalting, putem naplate 

stanarine preduzećima. Umreženi su sa kontakt organizacijama 

civilnog društva, sa fokusom na mladima, i usmereni pre 

svega na jug Srbije. Sarađuju sa CHF-om, SKGO-om. Takođe, 

postoji i saradnja sa lokalnim samoupravama i NVO-ima, kao 

i Nacionalnom službom za zapošljavanje. Organizacija ima 

izvršni odbor koji donosi godišnji plan. Glavne odluke donosi 

direktor, a svako ko programski vodi svoj sektor donosi 

odluke u okviru njega u saglasnosti sa direktorom i izvršnim 

odborom. 

Glavni cilj im je uspostavljanje saradnje ljudi i institucija na 

zapadnom Balkanu. Imaju tri sektora: omladina, podrška različitim 

institucijama, i podrška preduzetništvu. Svi njihovi 

projekti su usmereni na ove tri oblasti. 

Okrenuti su pre svega nezaposlenim mladim osobama i jačanju 

biznis inkubatora; raseljeni, osobe sa hendikepom, i 

uopšte nezaposleni. 








programi 


medijima 




INICIJATIVE PROKUPLJE 

Problemi su materijalne prirode i to onemogućava da se angažuje 

veći broj ljudi i da bude veći broj aktivnvosti. 

Problem je što se započeti projekti ponekad ne završavaju 

jer nema dovoljno kapaciteta kako finansijskih tako i ljudskih. 

Materijalne teškoće i ograničeni vremenski rokovi. Konkretno: 

nedostaje osoba koja bi se bavila internom evaluacijom, 

kao i menadžer ljudski resursa. 

U radu sa marginalizovanim grupama, volonterski rad je uvek 

od neprocenjivog značaja. Imaju dobru saradnju sa medijima, 

kako lokalnim tako i regionalnim i nacionalnim. 

Država bi pre svega olakšala rad promenom poreskog sistema, 

s obzirom da veći deo dobijenih sredstava ode na poreze. 

Treba promovisati pozitivna iskustva drugih organizacija radi 

primene dobre prakse. Takođe, treba lobirati za nov zakon 

o NVO, jer sadašnji zakon nije više primenjiv. Naglašena potreba 

za promenom poreskog sistema, kao i veća promocija 

rada NVO-a. 






programi 

SOCIJALNA KOOPERATIVA VIVERE 

Kooperativa je osnovana 2005. godine, na inicijativu Branke 

Ristić i Jelene Trifunović (sadašnje direktorke). Registrovani 

su kao zadruga, po Zakonu o zadrugama. U kooperativi je 

petoro zaposlenih (direktor, medicinska sestra i 3 radna terapeuta). 

Pomaže ih Skupština grada, donatori, privatna lica. 

Sarađuju sa Centrom za socijalni rad Kragujevac, organizacijom 

Veliki mali Pančevo, Grupom 484, NVO-ima na teritoriji 

opštine Kragujevac, socijalnom kooperativa Codess Socialle 

Venecia i sa informativnim centrom Na dobrom putu. Kooperativom 

upravljaju članovi kooperative, gde se sve bitne 

odluke koje su vezane za funkcionisanje kooperative donose 

glasanjem (zadružni princip upravljanja). Postoji i upravni odbor 

kao nadzorni organ. 

Glavni cilj je da zaživi socijalna kooperativa pre svega, a zatim 

i bavljenje socijalno ugroženim grupama: socijalno zbrinjavanje 

lica sa invaliditetom (projekat: Dnevno zabrinjavanje lica 

sa invaliditetom), zapošljavanje lica sa invaliditetom, javno 

promovisanje lica sa invaliditetom radi razbijanja predrasuda, 

istraživački projekti: sa ciljem pronalaženja najboljih modela 

dnevnog zbrinjavanje osoba sa invaliditetom. 

Osobe sa mentalnom retardacijom i osobe sa invaliditetom, 

sa ciljem da u svoj rade uključe i ostale marginalizovane 

grupe. 

74





programi 


medijima 




SOCIJALNA KOOPERATIVA VIVERE 

Problemi materijalne prirode u smislu nedostatka dodatne 

opreme, i siromašne novčane naknade zaposlenima. 

Teškoće umrežavanja sa lokalnim institucijama socijalne zaštite 

(ali saradnja nije problem). 

Volonterstvo je još uvek u povoju. Odnos sa medijima je na 

zavidnom nivou. Postoji dobra saradnja sa lokalnim medijima 

(TV i štampani mediji). 

Korektnim finansiranjem kako bi se obezbedila adekvatna 

tehnička opremljenost i adekvatna novčana naknada zaposlenima. 

Promovisanje i rad na uključivanju socijalnih kooperativa u 

planiranju socijalnih strategija, na odgovarajućem lokalnom 

nivou (lokalna samouprava, državne institucije, savetovališta, 

Centri za socijalni rad, nevladin sektor), stvaranje socijalnog 

plana na lokalnom nivou, i uspostaviljanje bolje saradnje sa 

NVO-ama. Veoma dobra saradnjasa Skupštinom grada, iako 

je novčana pomoć nedovoljna. 


ŽENSKI PROSTOR NIŠ 


Nastali su 1998. godine, iz organizacije „Centar za nenasilno 

rešavanje sukoba”, registrovani su kao udruženje građana. 

Zvanično zaposlene dve osobe, dve saradnice se honorarno 

angažuju, a i aktivistkinje koje angažuju po potrebi. Organizacija 

se finansira isključivo iz inostranih donacija* Kvinna till 

Kvinna, Svetska banka, EAR, Ženskog fonda, Italijanskog konzorcijua 

za solidarnost, Kanadske agencije za međunarodni 

razvoj, Norveške narodne pomoći, i Fonda za otvoreno društvo. 

Članica su Mreža ženskih organizacija, i FENS-a. 

Postoji saradnja sa ženskim romskim organizacijama, kroz razvijanje 

mreže Romkinja sa juga Srbije „Zajedno možemo” i 

nacionalne Romske mreže. Članica su i međunarodne mreže 

„Romska ženska inicijativa”. Sarađivale su sa UNICEF-om, a 

imaju dobru saradnju sa OEBS-om, kao i OIDHR-om. 

Upravni odbor čini pet stalnih članica. Po potrebi UO poziva 

aktivistkinje drugih ženskih organizacija da na osnovu svog 

iskustva unaprede rad same organizacije. Koordinatorke se 

biraju u zavisnosti od samog aktuelnog programa i one čine 

upravni odbor. 








programi 



ŽENSKI PROSTOR NIŠ 

Cilj organizacije je osnaživanje marginalizovanih grupa žena, 

uključivanje romske populacije u sve sfere života, stvaranje 

društva jednakih mogućnosti u svim relevantnim oblastima* 

zdravstvo, obrazovanje, kao i uključivanje Romkinja u proces 

donošenja odluka). Zalažu se i za ostvarivanje uslova za ekonomsku 

nezavisnost i ravnopravnost žena, posebno Romkinja. 

Postoje pet programskih oblasti: unapređenje položaja 

Romkinja, participacija Romkinja u javnom i političkom životu, 

obrazovanje Romkinja, ekonomsko osnaživanje, zdravlje 

Romkinja. Do sada je urađeno 300 radionica na temu ženskih 

- ljudskih prava, opismenjavanje 60 devojaka i žena, održavanje 

kurseva iz oblasti ekonomskog osnaživanja, osposobljavanje 

devojaka za različita zanimanja: kurs krojenja, šivanje, 

tkanja, muško - ženski frizer, pomoć raseljenim licima romske 

nacionalnosti u lekovima, medicinskoj pomoći i psiho-socijalna 

pomoć, učestvovanje u formiranju mreže ženskih romskih 

organizacija, učestvovanje na izradi akcionog plana za rešavanje 

specifičnog položaja Romkinja pri strategiji za integraciju 

i davanje novih oblika ovlašćenje Romima, organizacija 

ii pomoć u organizaciji nekoliko seminara za veću političku 

participaciju žena. 

Žene romskog porekla (pokušale su i sa Romima, ali sada rade 

isključivo sa ženama). 

Postoje brojni, konkretni problemi vezani za ciljnu grupu: 

loš socio-ekonomski status, nezaposlenost, rano stupanje u 

brak, nemaju pravo glasa… Postoje i problemi materijalne 

prirode, s obzirom da donatori napuštaju zemlju 2010. Takođe, 

u organizaciji je mali broj zaposlenih u okviru organizacije 

s obzirom na planirane projekte. 


programi 

U okviru programa ekonomskog osnaživanja žena, polaznice 

koje su završile obuku za krojačice i frizerke nisu mogle da 

nađu posao, pa je u planu osnivanje zadruge radi lakšeg nalaženja 

posla. 


medijima 




Angažman volontera je veoma bitan, jer dolaze u organizaciju 

radi motivacije za poboljšanje položaja ciljne grupe. Mediji 

se nisu mnogo interesovali za njihov rad, a one nisu htele da 

se nameću, htele su prvo da postignu rezultate. Postoji saradnja 

sa romskim medijima. U okviru organizacije treba da 

postoji osoba koja se bavi medijima. 

Najpre u finansiranju, neka ministarstva su već počela da doniraju 

neka sredstva. 

Unapređenje rada i promocija Ženskog prostora bi se postigli 

ostvarivanjem međudonatorske (međusektorske) saradnje. 

76






programi 



UDRUŽENJE PARAPLEGIČARA LESKOVAC 

1997. godine, su osnovani, osnivač i inicijator je Svetislav Marjanović. 

Registrovani su kao udruženje građana. 

Zaposleno je dvoje ljudi, u stalni radni odnos. Povremeno po 

potrebi se uključuju volonteri. Finansiraju se iz budžeta opštine, 

iz sopstvene delatnosti, iz sredstava Ministarstva za rad 

i socijalna pitanja i sredstvima koja dolaze od igara na sreću. 

Deo sredstava se obezbeđuje sopstvenom delatnošću: u 

okviru organizacije je i fotokopirnica Print-up copy. Članice 

su Saveza paraplegičara i kvadriparaplegičara Srbije. Imaju 

skupštinu (kao najviši organ), upravni odbor, nadzorni odbor, 

predsednika i sekretara. Svetislav Marjanović je osnivač Društva 

za zapošljavanje osoba sa invaliditetom. 

Organizacija radi na poboljšanju života ljudi sa invaliditetom, 

kroz povećanje pristupačnosti životnog okruženja, organizovanje 

i zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Takođe rade na 

nabavci ortopedskih pomagala, i lekova. Prate se zakonski 

propisi, i pruža pomoć za ostvarivanju pomoći prava invalidima. 

Trude se da afirmišu Udruženje putem sredstava informisanja. 

Održavaju stalne kontakte sa organima lokalne 

vlasti. Organizuju razne kulturne i sportske manifestacije, i 

sarađuju sa drugim organizacijama. Realizovani projekti se 

odnose na zapošljavanje invalida, organizovanje škola za rad 

računaru, psiho-socijalnu podršku telesnim invalidima, projekti 

„Život bez barijera”, „Internet klub”, „Spremno u novi 

vek”, „Brže do pacijenta”. 

Osobe sa invaliditetom svih kategorija. 

Glavne teškoće se odnose na nedostupnost životnog okruženja, 

kao i nemogućnost zapošljavanje osoba sa invaliditetom. 


programi 

Političke promene na lokalnom nivou, kao i objektivne okolnosti 

pri organizovanju aktivnosti (npr. loše vreme). 


medijima 




Dobrovoljan rad je imperativ. Odnos sa medijima je izvanredan, 

odlična saradnja sa lokalnim medijima, pruža im se 

ogroman medijski prostor. 

Uključivanjem što većeg broja osoba sa invaliditetom kao 

svojih konsultanata, donošenje pozitivnih zakonskih propisa 

i njihova primena. 

Neophodno je uključivanje što većeg broja osoba sa invaliditetom 

i kreiranje novih politika. Za osobe sa invaliditetom bi 

ulazak u politiku bio od velikog značaja. 









programi 




programi 


medijima 




UDRUŽENJE DISTROFIČARA NIŠ 

Osnovani su pre 31 godinu, na inicijativu doktorke Mare Vlajin, 

kao udruženje građana. U okviru organizacije je četvoro 

zaposlenih, na čelu je predsednik organizacije, sekretar i još 

dvoje zaposlenih. 

Sredstva se obezbeđuju od Skupštine grada, kao i Saveza distrofičara 

Srbije. U svom vlasništvu imaju dve kopirnice tako 

da se deo sredstava obezbeđuje odatle. Ostvaruju saradnju 

sa svim udruženjima distrofičara u Srbiji, ali i ostalim organizacijama 

u Nišu. Članica su Saveza distrofičara Srbije. Odluke 

donosi izvršni odbor. 

Ciljevi su im: pomoć članovima udruženja, međusobno druženje, 

zaposlenje. Aktivnosti su usmerene na različite vrste 

takmičenja: u šahu, ribolovu, Olimpijske igre. Projekat: „Naš 

kutak”, „Relaks”, „Mesto za sve”. 

Najviše su okrenuti deci sa mišićnom distrofijom, ali i odraslima. 

Problem je lokalna samouprava, ali postoje i problemi pravne 

prirode. 

Najveće poteškoće su materijalne prirode, ali takođe i nezaposlenost 

lica sa mišićnom distrofijom, kao i kombi prevoz u 

cilju realizacije različitih aktivnosti udruženja. 

Zadovoljni su dobrovoljnim radom. Imaju odličnu saradnju 

sa lokalnim medijima. 

Pre svega, kroz finansiranje. 

Lobiranje i uključivanje ovakvih organizacija u Savez. 



BIZNIS INKUBATOR CENTAR VRANJE 

Osnovani su 2006. godine, na inicijativu opštine Vranje i 

holding kompanije Yumco. Registrovani su kao društvo sa 

ograničenom odgovornošću. Imaju upravni odbor (koji ima 

7 članova), generalnog menadžera i administrativnog menadžera. 

Dvoje stalno zaposlenih. Finansiraju se iz budžeta 

opštine Vranje, i kompanije Jumko. Nisu udruženi u mrežu, 

ali sarađuju sa BIC-om iz Niša, regionalnom organizacijom za 

razvoj malih i srednjih preduzeća, Ministarstvom privrede, 

opštinom Vranje, VEDOM, Japanskom organizacijom Džajka. 

Imaju dva sektora, sektor 1, bavi se razvojem infrastrukture 

BIC-a, sektor 2 bavi se kontaktom sa stanarima inkubatora. 

78





programi 




programi 


medijima 




BIZNIS INKUBATOR CENTAR VRANJE 

Glavni cilj im je promocija i razvoj malih i srednjih preduzeća, 

a makro cilj je razvoj regionalne ekonomije. Projekti se sprovode 

uz podršku NIP-a. 

Firma je okrenuta nezaposlenima, ženama, nacionalnim manjinama 

(pre svega Romima). Jedina su organizacija koja pruža 

šansu povratnicima. 

Ne ističu ništa posebno, imaju dobru saradnju sa ministarstvom 

ekonomije i regionalnog razvoja. 

Najveći problem podrška države, koja postoji samo deklerativno, 

ali praktično je nema. 

Značaj doborvoljnog rada je veliki jer uključuje u rad mlade 

zatvorenike. 

Korektan odnos sa medijima. 

Država treba da pruži praktičnu podršku i pomogne da se 

dođe do fondova kroz različite programe. 

Predlog za unapređenje je stvaranje mreže inkubatora u Srbiji, 

kao i saradnja sa drugim organizacijama.Organizacija 

učestvuje u programu Svetske bake „Giljotina”, koji za cilj ubrzavanje 

ekonomskog razvoja i poboljšavanje svakodnevnog 

života građana. Međutim utisci nakon održanih sastanaka 

nisu pozitivni. 





RESURS CENTAR LESKOVAC 

Osnovani su 2002. godine na inicijativu Helsinškog odbora 

za ljudska prava zajedno sa CHRIS mrežom. Registrovani 

su od 2003. kao udruženje građana. Imaju skupštinu, kao 

najviše telo, upravni odbor i osoblje Resurs centra, petoro 

zaposlenih. Oko 85% donacija su inostrane, dobar deo njih 

iz evropskih fondova i oko 15% Ministarstvo omladine i 

sporta. Članovi su Mreže resurs centara (Niš, Negotin, Bor). 

Takođe, članovi UNITED organizacije u borbi protiv ksenofobije 

i YEU mreže koja se bavi omladinom. Odluke donose 

na nedeljnim sastancima direktora, menadžera, asistenta i 

programskih koordinatora. 

Glavni cilj organizacije je pokretanje raznih grupa da učestvuju 

u donošenju odluka, kao i širenje svesti o ljudskim pravima 

i toleranciji. Njihovi programi su vezani za afirmaciju mladih 

ljudi i razbijanje predrasuda. 






programi 



RESURS CENTAR LESKOVAC 

Omladina, manjinske grupe, a od skoro i deca bez roditeljskog 

staranja. 

Problem predstavlja pravna regulativa, a imaju dobru saradnju 

sa državnim institucijama. 


programi 

Programi za decu bez roditeljskog staranja nisu naišli na 

razumevanje Centara za socijalni rad. 


medijima 




Volonterski rad veoma značajan, i za njihovo funkcionisanje 

angažovanje volontera je imperativ. 

Dobar odnos sa medijima, kako sa lokalnim tako i sa 

regionalnim. 

Država može da pomogne poreskim olakšicama i 

pospešivanjem lokalnog razvoja. Takođe, upotpunjavanjem 

pravne regulative. 

Bitno je pokrenuti pitanje neformalnih grupa, kao i uputiti i 

novinare i medije u važnost ovih organizacija. Takođe, treba 

edukovati organizacije o PR aktivnostima. 


TELEDOM TEMERIN 


Postoje od 2000. godine, na inicijativu grupe građana. Registrovani 

su kao udružanje građana. Imaju dva zaposlena i 

predsednika. Ima nekoliko volontera, koje finansira NSZ (kao 

pripravnici). Oni se uključuju po potrebama projekta. Stalni 

izvor finansiranja su sopstveni prihodi. Veći prihodi dolaze 

od svetskih organizacija - Teledomova (strani donatori), i Mađarske 

koja pomaže svojim građanima mnogo više od Srbije. 

Nešto manji prihodi dolaze od državnih organa (naročito 

od Pokrajinskih sekretarijata, gde postoji stavka u budžetu), 

a sredstva od lokalne samouprave su relativno beznačajna. 

Član su Mreže Teledom saveza Srbije (ima ih oko 70) i Asocijacija 

Teledomova, kao i u svetskim i evropskim pokretima 

Teledomova. Dobro sarađuju sa Crvenim krstom, EHO, CARI- 

TAS; Pokrajinskim sekretarijatima, lokalnom samoupravom, 

Nacionalnom službom za zapošljavanje. 

Strateške odluke donosi Skupština, koja ima 27 članova 

(uglavnom osnivači), dok izvršne aktivnosti vodi Predsedništvo 

koje ima 9 članova. Skupština se sastaje 2 puta mesečno. 

80





Glavni ciljevi organizacije se odnosi na korišćenje informacionih 

tehnologija: podići dostupnost moderne tehnologije, 

opsluživanje organizacija civilnog društva, doprinos širenju 

mogućnosti zaposlenja, jačanje veza date sredine i regiona, 

obrazovanje i usavršavanje i kulturno uzdizanje kroz primenu 

savremene tehnologije, doprinos formi socijalnog staranja 

sredine na osnovama solidarnosti, doprinos jačanju mesne 

demokratije, podrška zaštiti ljudskih i manjinskih prava, 

informatičko edukovanje dece i odraslih. Kada postoje takvi 

projekti preduzeće nudi humanitarnu pomoć i usluge: 

zdravstvene brige (preventivno merenje krvnog pritiska i 

šećera u krvi), deljenje osnovnih životnih sredstava najugroženijima, 

itd. 


programi 

Programi su usmereni ka populaciji Temerina. Zavisno od 

projekta, nekada su ciljna grupa najugroženiji ljudi, a sekundarne 

ciljne grupe su stanovništvo okolnih opština (organizacija 

otvorenog tipa). 



Materijalni problemi se odnose na nepostojanje ustaljenih 

donacija, pa zavise od volje donatora. Organizacijski problemi 

se odnose na nedostatak volontera, pa se teško „pokrivaju” u 

kadrovskom i materijalnom smislu. Takođe, zajednički projekti 

su teškoća u smislu da je teško okupiti sve civilne organizacije 

na jednom zadatku. U takvoj vrsti projekta ponekad bude 

problema i u saradnji sa državnim organima. Obično nosilac 

projekta sav posao iznosi sam, zbog neorganizovanosti i nedostatka 

bolje saradnje. Ne postoji zadovoljavajuća saradnja 

sa lokalnom samoupravom (ponekad). Takođe, plaćanje poreza 

na promet predstavlja promet. 


programi 

Nedovoljno savremena tehnička opremljenost, što proizilazi 

iz nedostatka materijalnih sredstava. I gore navedeni zajednički 

projekti, gde je otežana saradnja različitih organizacija i 

državnih organa. Često dobijaju kritike da su im cene usluga 

slične tržišnim. 


medijima 

Sa stanovišta korisnika je vrlo dobar. Ranije je bio bolji, jer informacione 

tehnologije nisu bile lako dostupne. 

Sa medijima, izuzetno dobar, naročito sa lokalnim medijima. I 

sa regionalnim je dobra, ali postoji potreba za većim odzivom 

nacionalnih mađarskog i srpskih medija. 



Usvajanjem zakona o NVO, radi drugačijeg tretmana tih organizacija 

od profitnih. Takođe, republički organi za socijalnu 

politku bi mogli pomoći u ostvarenju takvog cilja. 







Država bi mogla da pokriva makar osnovne režijske troškove 

organizacije. 





SAVEZ GLUVIH I NAGLUVIH VOJVODINE, 

AUDIOLOŠKI CENTAR NOVI SAD 

Osnovani su 1946. na inicijativu Saveza gluvih Jugoslavije. Jedan 

od glavnih osnivača je Nikola Lološević. 

Registrovani su kao udruženje građana. Organizacija ima 

četvoro stalno zaposlenih i petoro honoraraca. Po potrebi 

ili želji uključuju se i volonteri. Glavni i stalni izvor finansiranja 

dolazi od procenata novca od lutrijskih igara. Važan, 

ali ne stalni deo dolazi od Ministarstva i Pokrajinskog veća i 

finansiranja projekata. Strani donatori su takođe prisutni, ali 

ređe. U sastavu Saveza postoji 9 međuopštinskih i 3 opštinske 

organizacije, koje pokrivaju celu Vojvodinu i umrežene 

su. Sarađuju sa: Institutom za socijalna istraživanja i lekarima 

koji se bave problemima invalida, Defektološkim fakultetom 

u Beogradu, Medicinskim, Filozofskim (psihologija) i 

specijalizovanim ustanovama za invaliditet. Što se tiče međunarodne 

saradnje, sarađuju sa stručnjacima po pitanju 

gluvoće. Savez ima skupštinu koju čine predstavnici svih 

Saveza u Vojvodini. Skupština bira predsednika, zamenika 

i izvršni odbor, koji sprovodi njene odluke. Postoji vertikalna 

hijerarhija u upravljanju i rukovođenju, ali i demokratski 

uređena. Zaposleni mogu predlagati aktivnosti, glavna vodilja 

su potrebe i problemi sa kojima se suočavaju lica sa 

oštećenim sluhom. 

Glavni cilj im je briga o licima sa oštećenim sluhom: evidencija 

lica, dijagnostika i upućivanje na specijalizovane ustanove, 

govorne i slušne vežbe, pripreme za školu, prevodilačka 

služba (ovlašćeni su od strane Ministarstva pravde), edukacija 

roditelja čija deca imaju oštećenje sluha, ORL pregled i audiometrija, 

nabavka i održavanje slušnih pomagala, organizovanje 

umetničkih, sportskih aktivnosti u cilju socijalizacije, 

humanitarna pomoć članovima, obilazak bolesnih i starijih 

članova, zapošljavanje članova (u zaštitnim radionicama DES 

koje je organizovao Savez), posredovanje u otvorenoj privredi, 

pomoć u registraciji samostalnih delatnosti, izdavanje 

brošura, knjiga... 


programi 

Sva lica sa oštećenim sluhom. 

82


SAVEZ GLUVIH I NAGLUVIH VOJVODINE, 

AUDIOLOŠKI CENTAR NOVI SAD 



Glavni problemi se odnose na nedostatak finansijskih sredstava 

(često ne mogu da pokriju osnovne troškove volontera). 

Takođe, problem predstavlja šifra delatnosti, to jest zakonski 

okvir delovanja. Ne postoje značajniji problemi u unutrašnjoj 

organizaciji. 


programi 

Nedostatak materijalnih sredstava, što je limitirajući faktor 

naročito u humanitarnim aktivnostima i kada je u pitanju plaćanje 

volontera. 


medijima 




Volonterski rad je od vitalnog značaja kako za klijente tako i 

za društvo. Imaju i dobar odnos sa medijima, saradnja sa TV 

Vojvodina, a preko nje i sa RTS-om, kao i lokalnim televizijama. 

Jednom mesečno se realizuje emisija „Svet tišine”na TV 

Vojvodina i RTS 2. 

Najviše zakonskim regulativama: Zakon o zabrani diskriminacije 

invalida ( u izvršnoj funkciji). Takođe, neophodno je definisati 

i invalidske organizacije, i putem finansijske pomoći i 

boljom saradnjom sa državnim institucijama. 

Pored već navedenih finansijskih sredstava, medijskim putem 

kroz informisanje društva o određenoj problematici i organizacijama 

koje se njom bave može se umnogome pomoći 

i organizacijama, i korisnicima. 



AGROMREŽA BEOGRAD 

Desetoro građana je osnovalo ovu organizaciju (udruženje 

građana) u martu 2002. Agromreža ima petoro stalno zaposlenih. 

Formiran je i klub od 100 konsultanata iz Agromreže. 

U rad su uključeni brojni instituti, studenti veterine i poljoprivrede. 

Projektno se finansiraju i putem članarina (koja je 

uvedena tek kasnije zbog odnosa prema mreži i uslugama) 

za koju je osmišljen katalog usluga. Organizovani su po sistemu 

klubova (farmera, menadžera, konsultanata ). Mrežu 

čine Centri AgroTissa, Agrobiznis klubovi i Ruralni centri. Organizacija 

ima skupštinu, Upravni odbor (5 članova), nadzorni 

odbor, generalnog sekretara. 








Ciljevi organizacije su modernizacija poljoprivredne proizvodnje 

u Srbiji, podstrek razvoja lokalnih zajednica, približavanje 

sela kulturnim, informacionim, tehnološkim dostignućima 

i uopšte savremenom načinu življenja. Aktivnosti: 

osnivanje i organizacija Agro biznis klubova, mreže Ruralnih 

razvojnih centara / Ruralni razvoj, pomoć u osnivanju modernih 

agro kooperativa, pružanje konsultantskih usluga članovima 

iz oblasti ruralnog razvoja i agro biznis sektora, edukacija 

mladih, obuka farmera u klubovima, prezentacija novih 

tehnologija i organizacija edukativnih polja i farmi, AgroTiss, 

standardi u poljoprivredi; KLUB FARMERA, Ruralnu turizam u 

Srbiji 1,korak, KLUB MENADŽERA, KLUB KONSULTANATA, Europe 

XL, Info Agro Mreža. 


programi 

Poljoprivredni proizvođači /farmeri, sa ciljem da dobiju novi 

status obzirom da ih naš sistem prepoznaje kao individualne 

poljoprivredne proizvođače koji su kao individualci slabi. Intenzivno 

se radi na procesu udruživanja. 



Zakon o NVO (uključujući i nerešena pitanja finansija) je velika 

prepreka u odnosima sa Ministarstvom poljoprivrede. 

AGROTIS - tržišni info sistem, Ministarstvo ga nije usvojilo 

već je napravilo svoj sistem. Dosadašnja saradnja je bila jako 

slaba, malo je bolje sa sektorom za ruralni turizam donete 

su dve uredbe - Ruralni turizam i Euro GAP(standardi). Agromreža 

je radila na animiranju za podsticajna sredstva, ali je 

rezultat bio jako loš, obrazloženje Ministarstva poljoprivrede 

je bilo da je ruralno područje Srbije marginalno (iako se 130 

opština od 167 vodi kao ruralno!!). U resornom sektoru rade 3 

osobe, koje ne koriste Agromrežu koja ima 6 regionalnih ruralnih 

centara. Drugi problem je budžetske prirode - pomogla 

je Skupština grada izložbu u Manakovoj kući, Ministarstvo 

poljoprivrede je pomoglo edukaciju za Ruralni agroturizam 

za poljoprivredu. Pomogla je Holandija- kopiran je pozitivan 

primer i primenjen u Topoli, Kučevu, Kruševcu. CENORT, 

ovlašćeni sertifikati. Kopiraju se uspešni modeli iz Holandije, 

Novog Meksika koji imaju slične probleme našim, ali se naša 

Ministarstva tim pitanjima ne bave intenzivno. Imamo probleme 

i sa lobiranjem! Italija ima Ligu kooperativa koja je vrhovna 

organizacija kooperativa i veoma je uticajna u zemlji. 

Holandija ima već profesionalna udruženja koja utiču na poljoprivrednu 

politiku u EU; (do 35 su mladi farmeri koji potom 

idu u profesionalne menadžere). 

84



programi 


medijima 





Prvi problem je zakon na koji se čeka 6 godina. Ne koristi se 

pravo da se učestvuje u raspravama o budžetu lokalnih samouprava, 

tj. ministarstava. Međuljudski odnosi u kooperativama 

velika su prepreka uspešnom radu. Negde je problem 

naći 10 osnivača jer su u pitanju male sredine, teško prepoznaju 

osnovni moto, nije im jasna ideja kooperative. na primer, 

ADF je pomogao osnivanju 24 kooperative u Vojvodini 

i Istočnoj Srbiji od kojih uspešno radi samo ona u Bačkoj Topoli. 

U Holandiji asocijacije grade zajedničku platformu pa 

npr. proizvođači mleka zajedno nastupaju u rešavanju tržišnih 

problema. Loš primer je i Drenovac gde nisu uspeli čak da 

iskoriste ni novac namenjen za infrastrukturu! 

2005. organizovali konkurs za volontere, osnovan volonterski 

centar (10-15 ljudi uvek na raspolaganju), a organizovan je i 

trening za volontere (Tim Tri). Saradnja sa medijima je loša 

jer je tema često neinteresantna. Izdaje se e-bilten. Odlična 

saradnja sa Atlas Medija Grupom preko kojih se oglašavaju 

na još 60 lokalnih TV stanica), TV Faram, AGROTiS (vesti sa 

kvantaša 2 puta mesečno) je uvek zastupljen. 

Usvajanjem Zakona o kooperativama i NVO-ima, ali i 

učešćem u njihovoj pripremi, i intenzivnijom saradnjom sa 

ministarstvom. 

Problem može da se reši kroz vrhovnu organizaciju, Vlada bi 

trebalo da da okvir i da organizuje raspravu i uvrsti u predlog; 

kooperative bi trebalo da vode profesionalci, jer poljoprivredni 

proizvođači zbog obaveza ne mogu da se posvete vođenju 

kooperative. Odnosi (prava i obaveze) u kooperativi moraju 

biti jasno definisane. Kooperative koje su imale profesionalne 

menadžere su preživele. 





NOVOSADSKI HUMANITARNI CENTAR 


Osnovani su 1998. godine, na inicijativu grupe građana, kao 

udruženje građana. U organizaciji je 36 stalno zaposlenih lica, 

a 84 osobe se povremeno angažuju po ugovoru o delu. Postoji 

više od 35 volontera. Izražena je profesionalizacija organizacije 

tokom vremena. Glavni izvor finansiranja jesu donacije 

iz inostranstva 95%. Domaći donatori su retki, i obično su 

to ministarstva ili Pokrajinsko veće Vojvodine. Mali procenat 

sami privređuju: pružanjem usluga (edukacija, seminari, obuke), 

prodaja suvenira, skupljanje priloga. Članice su Mreže za 

pomoć izbeglicama, Jugoistočne Evrope (SEE RAN), jedan od 

osnivača Srpskog saveta izbeglica. Član je nacionalne mreže 

za prevenciju HIV-a među ugroženim grupama (HPVPI). 

Sarađuju sa Savezom romskih studenata, Sekretarijatom za 

rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova pri AP Vojvodina, 

i MOS-om. Takođe, zajedno sa još nekoliko NVO-a pokrenuli 

su inicijativu IZVOR za donošenje zakona o volonterizmu. Organizacija 

ima upravni odbor (koji donosi strateške odluke), 

dok su direktor i programski savet (koordinatori i zaposleni) 

zaduženi za izvršno vođenje organizacije 

Glavni cilj organizacije jeste stvaranje humanog društva kroz: 

1. Pružanje pomoći ugroženim i marginalizovanim grupama: 

direktan rad sa navedenim grupama, psiho-socijalna podrška 

raseljenim licima, podrška nezaposlenima u zapošljavanju 

i pokretanju sopstvenog posla, podrška Romima u 

obrazovanju i opismenjavanju, kućna nega i pomoć starijim 

osobama, klupske aktivnosti; 



2. Podrška razvoju civilnog društva: inicijativa za zakonsko regulisanje 

volonterskog rada u RS, promocija i sprovođenje 

akcionog plana politike za mlade ljude u Vojvodini, materijalna, 

tehnička, obrazovna i savetodavna podrška NVO i 

drugim inicijativama građana, unapređenje kvaliteta usluga 

i standarda u humanitarnom radu; 

3. Istraživanje, edukacija i zagovaranje: participativno istraživanje 

potreba i potencijala ugroženih grupa, zagovaranje 

i lobiranje za prava marginalizovanih grupa, edukacija 

NVO aktivista za upravljanje projektnim ciklusom, informisanje 

i edukacija mladih o reproduktivnom zdravlju i 

pravima, edukacija vršnjačkih edukatora o HIV-u, izdavačka 

delatnost. 

Program celoživotnog učenja: informatička obuka, škola za 

preduzetnike, trening životnih veština, kursevi engleskog jezika, 

promocija i razvoj preduzetništva. 


programi 

Izbeglice i interno raseljena lica, romska populacija, nezaposleni 

(socijalno ugroženi), deca i omladina, stara i usamljena 

lica, građani u okviru NVO-a. 

86





programi 


medijima 




NOVOSADSKI HUMANITARNI CENTAR 

Problemi su materijalne i pravne prirode. Status NVO-a, jer su 

nepriznate od strane lokalne samouprave -nemaju prava da 

konkurišu u lokalnoj samoupravi jer ne postoji otvoreni, javni 

konkursi, su jedna od teškoća. Lokalna samouprava raspoređuju 

sredstva „po pozivu” i to uglavnom NVO-ima koje prepoznaju 

kao svoje partnere (a to su one osnovane pre 1990) 

Nema sredstava od poreskih obveznika. Imaju tretman kao 

profitabilno preduzeće (plaćanje poreza, industrijska struja...). 

Problem je plaćanje poreza na donacije. Ne postoji organizacija 

iz inostranstva koja bi ih stalno pomagala. 

Nema podrške lokalne samouprave. Problem je uvek i očekivanje 

donatora da NVO participira sa 10-20% novca, a nemoguće 

je toliko novca pribaviti. Strane donacije kasne sa 

isplatom, pa se mora smanjiti obim projekta. Manji problem 

su volonteri, ima ih dosta, ali je velika fluktuacija, tj. postoji 

potreba, ali je mala spremnost. 

Veliki je značaj volontera jer su oni i pokrenuli projekat koji je 

doprineo pisanju predloga projekta Zakona o volonterskom 

radu. Potrebni su zato što izlaze u susret potrebama ugroženih 

grupa. 

Mediji se odazivaju na pozive, ali ne svi i ne uvek. Uglavnom 

se ostvaruje saradnja saradnja samo sa lokalnim medijima. 

Ne postoji zainteresovanost medija za njihov rad koliko za 

vesti „žute štampe”. Jedan mali broj ih doživljava kao stranog 

i neprihvatljivog saradnika, bez afirmativnog tona. 

Donošenjem pozitivnih propisa: Zakona o NVO, porezima, 

radu, volonterskom radu, oslobađanje obaveza NVO-a koje 

imaju profitabilne ustanove. Takođe, ustupanjem nekretnina 

kao poslovnog prostora za NVO, oslobađanjem plaćanja računa 

i emancipovanjem lokalne samouprave. 

Država bi trebala da prihvati NVO sektor kao ravnopravnog 

partnera, da ga uvažava kao ozbiljan i važan segment društva 

i da omogući predstavnicima NVO-a da ravnopravno 

učestvuju u Parlamentu (kao što je slučaj u nekim državama). 

Država treba da unapređuje resurse, a ne da ih isključivo 

koristi. 






UDRUŽENJE SLEPIH I SLABOVIDIH SUBOTICA 

Nastali su 1951. na inicijativu grupe građana, slepih i slabovidih, 

čiji je prvi zadatak bio da okupe sva slepa lica sa severa 

Bačke. Registrovani su kao udruženje građana. Organizacija 

ima samo jednog zaposlenog, a broji oko 600 članova koji se 

po potrebi angažuju u organizaciji. Režijske troškove, platu 

i osnovne rashode plaća Opština iz budžeta. Domaći donatori 

postoje, ali ne u velikom procentu, obično su to lokalni 

privrednici. Finansiranje aktivnosti članova omogućava Ministarstvo 

za rad i socijalnu politiku. Članica su Mreže saveza 

slepih Vojvodine. Sarađuju sa Opštinom, organima lokalne 

samouprave, Ministarstvom za rad. Odluke se donose demokratski. 

Organizacija ima skupštinu (21), predsednika skupštine, 

i izvršni odbor (7 članova). 



Glavni cilj je briga o slepim i slabovidim licima: dijagnostika 

oštećenog vida, i priključivanje organizaciji, rešavanje materijalnih, 

zdravstvenih socijalnih i drugih problema korisnika. 

Takođe, pokrenuli su inicijativu pokrajinskom i republičkom 

Savezu slepih za unapređenje i primenu savremenih metoda 

u sistemu obrazovanja, profesionalne orijentacije, radnog 

osposobljavanja, rehabilitacije i zapošljavanja. Rade na podsticanju 

stručnih i naučnih institucija za otkrivanje uzroka 

slepoće i slabovidosti, radi preventivne zaštite vida, kao i na 

upoznavanju javnosti sa navedenom problematikom (posebno 

sa ostvarim uspesima), pružanju pravne pomoći svojim 

članovima i organizovanju kulturno - obrazovanih, šahovskih 

i muzičkih aktivnosti. 


programi 

Slepi i slabovidi. 



Materijalni problemi, od opštine dobijaju samo mala sredstva. 

Ostatak novca uplaćuju članovi (npr. za takmičenja), što za 

posledicu ima gubljenje motivacije. U organizacionom smislu 

postoji nedostatak stručnog kadra i zaposlenih. Članovi 

sve više gube motivaciju, tj. čim ostvare svoja prava postanu 

nezainteresovani. Loša saradnja sa državnim institucijama. 


programi 

Najveći problemi sa kojima se programi suočavaju jesu finansijski. 

Često su imali dobre ideje koje se iz finansijskih razloga 

nisu sprovele, kao i zbog loše saradnje sa sličnim savezima u 

okolnim zemljama. 


medijima 

Veliki značaj volonterskog angažmana, bez toga organizacija 

ne bi postojala. Sa medijima odlično sarađuju. U poslednje 

dve godine, saradnja izuzetno dobra. Uvek spremni da se 

odazovu (Blic, Danas…) 

88





UDRUŽENJE SLEPIH I SLABOVIDIH SUBOTICA 

Finansijski i pravnom regulativom: Donošenjem Zakona o 

NVO-ima i Zakona o zapošljavanju invalida. 

Zadovoljni su trenutnim statusom. Nedostaje im više volontera, 

koji bi mogli biti u funkciji animatora. 





ETNOLIFE SUBOTICA 

Registrovani su kao udruženje građana 2001. godine, na 

inicijativa grupe građana. Nemaju zaposlenih. U Savezu su 

stručnih organizacija i društva Subotice, pa preko nje imaju 

predsednika, sekretara i knjigovođu. 

Savez okuplja 20 organizacija i svaka od njih ima predsednika 

u predsedništvu. U Subotici deluju upravno, rade, a u etnokući 

obavljaju programe i aktivnosti. Najveći deo prihoda su 

sopstveni: ulaznice, predavanja, radionice…) ,zatim državne 

donacije (Sekretarijat za manjinska prava), Mađarske fondacije, 

konkurisanje na javne konkurse. Umreženi su sa organizacijama 

koje su bliske po tematici, lokalne. Imaju dobru 

saradnju sa sličnim organizacijama u regionu, sa školama, 

Zavodom za zaštitu spomenika (za severni Banat i Bačku). 

Savez za stručne organizacije i društva Subotice donosi godišnji 

plan za svaku članicu, u smislu određenja opšteg unapređenja 

rada. Ali njeno predsedništvo se ne meša u planove 

pojedinačnih organizacija. Savez služi da bi se rad obavljao u 

zakonskim okvirima. Plaćaju članarinu Savezu, zauzvrat dobijaju 

administrativne radnike. 

Cilj organizacije je negovanje narodnih običaja, očuvanje 

tradicionalnog načina života na vojvođanskim salašima, očuvanje 

prirodnog načina života, ekološke edukacije omladine, 

čuvanje i negovanje izvorne narodne kulture i razvoj i unapređenje 

seoskog i eko turizma. 

Osnovne aktivnosti: organizacija letnjih kampova za decu, 

izleta, radionica, igraonica; organizacija vannastavnih oblika 

pedagoškog rada; projekti edukativnog karaktera iz oblasti 

zaštite kulturnog nasleđa, organizacija stručnih skupova, seminara, 

savetovanja, adaptacija i rekonstrukcija zaštićenog 

salaša „Roka”. Poseduju etnološku zbirku starih predmeta u 

okviru salaša. Etno-kuća i salaš oslikavaju tradiconalnu mađarsku 

kulturu, i predstavlja spomenik kulture. U saradnji sa 

društvom ekologa ostvarili projekat o mogućnostima razvoja 

seoskog turizma u pograničnim oblastima. Neguju gastronomsku 

tradiciju, i formiraju genetski fond tradicionalnih 

rasa domaćih životinja. Projekat: Održivi razvoj mikroregiona 

Ludaš- Kireš, zajednički projekat sa društvom ekologa Ričard 

Čornaš iz Subotice. 






programi 



ETNOLIFE SUBOTICA 

Socijalno ugrožena deca (Romi, deca ometena u razvoju…), 

ali i svi mladi ljudi. 

Materijalni problemi se, naročito, nalaze u činjenici da se država 

nije obavezala da zaštiti spomenike kulture, a predlagala 

je Posedovanje „nepokretnost” je, takođe problem. Organizacione 

teškoće: nemaju ni jednog zaposlenog, sve je manje 

spremnosti za volonterizam i kreiranje programa. Slaba je saradnja 

sa državnim institucijama. 

Problemi su i ograničenjima koje nameće Zakon o zaštiti prirodnih 

dobara, s obzirom da se etno-kuća nalazi u zaštićenoj 

oblasti. 


programi 

U zimskom periodu put do etno-kuće nije prohodan, otežan 

je pristup i zbog toga nema programa. Teškoća postoje i u 

organizaciji prevoza, ekskurzija… 


medijima 



Od veoma velikog značaja je angažovanje volontera, jer u civilnoj 

sferi nema napretka bez dobrovoljnog rada. 

Veliko je interesovanje medija za projekte. Sa lokalnim medijima 

je posebno dobra saradnja. Povremeno su projekte 

pratili mađarski mediji. Ispitanik je predsednik Muzeja Subotice, 

i sekretar Društva ekologa i veoma mu pomažu poznanstva, pa 

i po pitanju medija. 

Redovni finansiranjem osnovnih tekućih troškova. 




LASTAVICA 

Lastavica je 1996. započela svoj rad u okviru projekta, kao 

projekat, a 2000. je registrovana kao udruženje građana. Finansiraju 

se, uglavnom od stranih donatora (OXFAM, UNHCR; 

CARE International…) i manje od domaćih (Sekretarijat za socijalnu 

i dečju zaštitu grada Beograda). Članice su South Eastern 

European Network - SEEN, Humanas - nacionalna mreža 

organizacija koja se bavi pitanjima starih, direktorka organizacije 

je članica odbora Help Age International. Organizacija 

ima direktorku organizacije, Upravni odbor – NVO“ Lastavica“, 

NVO „Autonomni ženski centar“, Ketering service“ Lastavica”. 

90




LASTAVICA 

Cilj organizacije je osnaživanje osetljivih grupa stanovništva 

(izbeglice i interno raseljena lica, deca, stari, nezaposleni, 

socijalno ugroženi...) kroz programe edukacije, dohodovne 

aktivnosti, psiho-socijalnu podršku i razmenu informacija. 

Glavni ciljevi su: pružanje usluge izbeglim licima u lokalnoj 

zajednici, starima, socijalno ugroženima i ostalim marginalizovanim 

grupama, i omogućavanje: programa podrške starijim 

osobama kroz socijalne i zdravstvene usluge i druženja; 

ekonomsko osnaživanje žena izbeglica i drugih osetljivih 

grupa žena; obuke za članove osetljivih grupa kroz kurseve 

računara, engleskog jezika i set tekstilnih kurseva radi lakšeg 

pronalaženja posla i psiho-socijalnu podršku svim navedenim 

osetljivim grupama. Takođe „Lastavica“ podstiče i koordinira 

saradnju i umrežavanje sa međunarodnim i lokalnim 

oraganizacijama i institucijama. 


programi 



Izbeglice i interno raseljena lica, deca, stari, nezaposleni, socijalno 

ugroženi. 

Problemi se javljaju na polju finansija i ljudskih kapaciteta, 

pre svega. Organizacija je prepoznala problem u tranziciji od 

stranih ka domaćim donatorima. Na žalost dostupni fondovi 

ministarstava su izuzetno mali, a posao oko papirologije istog 

obima, što oduzima mnogo vremena i onako malom broju 

ljudi u organizaciji. Glavni donatori odlaze. 


programi 

Ekonomsko osnaživanje žena ima mnogo prepreka. U grupi 

od 40 žena veliki je broj izbeglica onih sa osnovnom školom 

te je mogućnost za osamostaljivanjem smanjena. Na primer 

„Lastavica“ ketering je neponovljiv, a dupliranje istog modela 

je nemoguće jer je na tržištu već dovoljno slične ponude. 

Pokušaj registrovanja Tekstilne radionice kao kooperative je 

propao zbog zakona koji nalaže da sve članice kooperative 

budu prijavljene, što finansijski otežava, čak obesmišljava njihov 

rad. Za sada „Lastavica“ ketering održava tekstilni servis 

kao svoj ogranak. Ne postoji podrška Grada Beograda u slučaju 

ulične prodaje (Bezistan) gde su uslovi za rad veoma loši, 

kao i vid prezentacije ručnih radova. 


medijima 



Lastavica ima brojne volontere i povremene saradnike. Značaj 

volonterskog rada je veoma veliki. 

Grad može da popravi stanje u Bezistanu i uđe u projekat 

stvaranja Suvenirske ulice. Potrebno je da zakon žene sa ovim 

položajem tretira sa određenim beneficijama, tj. da smanji 

poreze na primanja za socijalna udruženja. 




6. LITERATURA 

Ascoli, U. and C. Ranci (ed) (2002) Dilemmas of the Welfare Mix - The new Structure of 

Welfare in an Era of Privatization, Kluwer Academic Plenum Publishers 

Borzaga, C. and Defourny, J. 2001 (eds) The Emergence of Social Enterprise, London 

and New York: Routledge 

Borzaga, C. and Galera, G (2004) Social Economy in Transitional Economies, Realities 

and Perspectives, Discussion Paper, First Meeting of the Scientific Group in Social 

Economy and Social Innovation, OECD, Centre for Local Development, Trento, 

March 17 

Borzaga, and C. Spear, R. (2004) (ed.) Trend and Challenges for Co-operatives and Social 

Enterprises in Developed and Transitional Countries, University of Trento 

Davide, B. (ed.)(2004) Uvajanje socialnega podjetništva v Sloveniji – Primerjalna študija: 

Italija, Austrija, Slovenija, Pospeševalni center za malo gospodarstvo, Ljubljana 

Deacon, B. (ed.) (1992) The Eastern Europe - Social Policy Past, Present and Future, London: 

Sage Publication 

Defourny, J., Nyssens, M. (eds.) (2008) Social Enterprise in Europe: Recent Trends and 

Developments, paper EMES Research Network 

Dinkić M. - Kovačević Lj. (2004) Socijalna politika: Harmonizacija domaćeg zakonodavstva 

sa pravom Evropske unije, Institut za uporedno pravo, Beograd 

Directory of Nongovernmental, Nonprofit Organizations in FR Yugoslavia (2002), Belgrade, 

Centar za razvoj neprofitnog sektora, Beograd 

Galera, G. (2004) The evolution of the co-operative form: an international perspective 

in Borzaga, C. Spear, R (ed.) Trend and challenges for Co-operatives and Social Enterprises 

in developed and transitional countries, University of Trento 

Esping - Anderson, G. (1990) The Three Worlds of Welfare Capitalism, Princeton University 

Press 

Esping – Andersen, G. (1994) After the Golden Age: The Future of the Welfare State in 

the New Global Order, Occasional paper no. 7, World Summit for Social Development, 

United Nations Research Institute for Social Development, Geneva 

Kolin, M. (2007) Uloga neprofitnog sektora i socijalnih preduzeća u novim programima 

zapošljavanja u knjizi Ekonomija i sociologija Institut društvenih nauka, Beograd 

Kolin, M. Paunovic, Z. (2007) Neprofitni sektor i socijalna preduzeća u Milan Podunavac 

(ed.) Godišnjak Fakulteta političkih nauka 2007, Čigoja, Beograd 

Kolin, M. (2006) Tipovi socijalnih država i uloga neprofitnog sektora u Tripkovic M. 

(ed) Socijalni kapital i društvena integracija, Filozofski fakultet, Novi Sad 

Kolin, M. (2004) The Evolution of Co-operative Principles and the Emerging Third 

Sector in Serbia” in the book Borzaga Carlo, Spear Roger, ed.,Trends and Challenges for 

Co-operatives and Social Enterprises in Developed and Transition Countries, Edicioni 31 

Trento University, Italy 

Kolin, M. (2005a) Socijalna ekonomija i integracija ugroženih grupa u monografiji 

Pojedinac i drzava, Institut društvenih nauka, Beograd. 



6. Literatura 

Kolin, M. (2005b) Neprofitne organizacije – novi socijalni partneri, Argument, Beograd 

Konstantinović, Vilic, C., Petrušić, N. (1999) Prevention of Male Economic Violence 

Against Women and Children, Temida, Vol. 2. 

Konstantinović Vilić, S., Petrušić, N., (2003) Nova rešenja u Zakonu o zapošljavanju 

i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, u: Kontantinović Vilić, S. Petrušić, N., Lukić M., 

Jovanović, S., Vodič kroz Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, 

između neravnopravnosti i jednakih mogućnosti, Glas razlike, Beograd. 

Les, E. (2004) Co-operatives in Poland:from State Controlled Institutions to New Trends 

in Co-operative Development in Borzaga, C, Spear, R (ed.) Trend and Challenges for 

Co-operatives and Social Enterprises in Developed and Transitional countries, University 

of Trento. 

Les, E. (1994) Voluntary Sector in Central and Eastern Europe:from Small Circles of Freedom 

to Civil Society, Civicus, Washington, DC. 

Les E, Jeliazkova M, (2005) The Social Economy in Central East and South Europe in 

OECD, The Social Economy as a Tool of Social Innovation and Local Development, Background 

paper 22-24 September Trento, Italy. 

Luzar, D. and al. (2005) Studija obstoječega stanja na področju socialne ekonomije v 

Sloveniji - s priporočili za pripravo modela uvajanja socialnega podjetništva, Ljubljana, 

JAPTI, Javna agencija RS za podjetništvo in tuje investicije. 

Huncova, M (2003) The Check Cooperative Reality and its Social Aspects in From 

Cooperative to Social Enterprises, ISSAN, Trento. 

Nyssens, M.(ed) (2006) Social Enterprise at the Crossroads of Market, Public Policies and 

Civil Societies, Universite Catolique de Louvain, Belgium. 

Pestoff, V. (1995) Reforming Social Services in CEE – An Eleven Nations Overwiev, Cracow 

Academy of Economics, Cracow. 

Petrušić, N. (1999) Deoba zadružne svojine, u Zborniku rezimea „150 godina Srpskog 

građanskog zakonika”, R. Kovačević Kuštrimović (ur), Pravni fakultet u Nišu, Niš. 

Petrušić, N., (2003) Građanskopravni instrumenti ekološke zaštite u domaćem pravu, u 

knjizi: Građanska kodifikacija, Sv. 2, R. Kovačević Kuštrimović (ur.), Centar za publikacije 

Pravnog fakulteta u Nišu, Niš. 

Petrušić, N., Konstantinović Vilić, S., (2004), Rezultati primene mera aktivne politike 

zapošljavanja na teritoriji Niša, Glas razlike, Beograd. 

Petrušić, N. (2002) Analiza odredbi Zakona o radu, u Zborniku radova „Ekonomski 


Petrušić, N., Konstantinović Vilić, S., (2004) Model zakona o zadrugama, AWIN, Beograd. 

Ranđelović, V. (1999), Osnovi zadrugarstva i zemljoradničko zadrugarstvo, Poljoprivredni 

fakultet, Zadružni savez Srbije, Beograd. 

Salamon, L. and H. Anheier (1999) The Emerging Sector Revisited, The Johns Hopkins 

Comparative Nonprofit Sector Project, Institute for Policy Studies, Baltimore. 

Salamon, L. and H. Anheier (1994) Measuring the non-profit sector cross-nationally: 

a comparative methodology, Voluntas, Vol. 4, No. 3. pp. 330-554. 

Salamon, L. (2003) Global Civil Society: An Overview, Center for Civil Society Studies, 

The John Hopkins University, Baltimore. 

Spear, R., (2004) From cooperative to social enterprise: trends in European experience 

94

in Borzaga, C, Spear, R (ed.) Trend and challenges for Co-operatives and Social Enterprises 

in developed and transitional countries, University of Trento. 

Standing, G. (1998) Socijalna zaštita u Srednjoj i Istočnoj Evropi: priča o iskliznulim 

sidrima i potrganim sigurnosnim mrežama, u zborniku radova Globalizacija i socijalna 

država, Studijski centar socijalnog rada pravnog fakulteta sveučilišta u Zagrebu, str. 

163-204. 

Zimmer, A. (1999) Corporatism Revisited – The Legacy of History and the German 

Nonprofit Sector, Voluntas, Vol. 10, No. 1. pp. 37-51. 

Thomas, A., (2004) The Rise of Social Cooperative in Italy, Voluntas: International Journal 

of Voluntary and Nonprofit Organizations, Vol.15. No.3 

Third Sector in Serbia: Status and Prospects (2001), NGO Policy Group, Center for Non 

Profit Sector Development, Belgrade. 

Vujatović -Zakić, Z. (2000), Koop menadžment, osnovni zadružni principi i savremena 

praksa, Dunav grupa, Dunav preving a.d., Beograd. 



ZAHVALJUJEMO SE 

Anketarkama: 

Jeleni Božilović 

Mariji Ristić 

Zori Marijanovič 

Tijani Telečki 

Ivani Ponjavić 

Organizacijama civilnog društva 

koje su učestvovale u istraživanju: 

Autonomni ženski centar, Beograd 

Udruženje distrofičara Beograda, Beograd 

Grupa 484, Beograd 

UG „Snaga prijateljstva” – Amity, Beograd 

Agromreža, Beograd 

Lastavica, Beograd 

Društvo za zaštitu mentalnog zdravlja ratnih veterana i žrtava ratova 1991 - 1999, 

Novi Sad 

Savez gluvih i nagluvih Vojvodine, audiološki centar, Novi Sad 

Ehoprint, d.o.o za štampu i trgovinu, Novi Sad 

Ekumenska humanitarna organizacija, Novi Sad 

Novosadski humanitarni centar, Novi Sad 

Centar za razvoj agrobiznisa, Horgoš 

Udruženje slepih i slabovidih, Subotica 

Etnolife, Subotica 

Inicijative, Prokuplje 

Ženski centar, Užice 

Socijalna kooperativa Vivere, Kragujevac 

Životna pomoć – Life Aid, Vranje 

Ženski prostor, Niš 

Udruženje distrofičara, Niš 

Centar za razvoj građanskog društva Protekta, Niš 

Teledom, Temerin 

Udruženje paraplegičara, Leskovac 

Resurs centar, Leskovac 

Biznis inkubator centar, Vranje 



Autorke 

dr Marija Parun Kolin, prof. dr Nevena Petrušić 

Izdavači 


Beograd, Kralja Milana 31 

www.emins.org 

office@emins.org 

Za izdavača 

Maja Bobić 

Recezenti 

Prof. dr Radmilo Pešić 

Prof. dr Zoran Stojiljković 

Koordinatorke projekta i istraživanja 

Dragana Aleksandrić 

Milica Radovanović Dumonjić 

Lektura 

EuroContract - Konferencijski sistemi 

Korektura 

Marija Todorović 

Grafički dizajn i priprema za štampu 

Igor Sergej Sandić 

Tiraž 

1500 kom 

ISBN 978-86-82391-34-0 

Štampa MLADOST GRUP doo, Bulevar Dositeja Obradovića 74, Loznica 

98

CIP - Kаталогизација у публикацији 

Народне библиотеке Србије, Београд 

364-3 

ПАРУН, Колин, Марија 


ekonomije u procesima evropskih integracija / [Маrija Parun Kolin, Nevena 

Petrušić ] . - 

Beograd : Evropski pokret u Srbiji, 2007 

(Beograd : Mladost grup) .- 92 str : tabele 

: 24 cm 

Podatak o autorkama preuzet iz kolofona . – 

Tiraž 1.500. – Str. 5-7: Socijalno 

preduzetništvo – široko polje neiskorišćenih mogućnosti / Radmilo Pešić. – Str. 

8-11 : Socijalna ekonomija – socijalni korektiv i dopuna tržišnoj ekonomiji / Zoran 

Stojiljković. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Bibliografija: str. 

88-90 

ISBN 978-86-82391-34-0 

1. Петрушић, Невена [аутор], 

а) Социјално предузетништво 

COBISS.SR-ID 149466380

Realizaciju projekta Podrška 

evropskim integracijama 

kroz promociju alternativne 

ekonomije i socijalne kohezije u 

Republici Srbiji 

i štampanje studije podržali 

su Međunarodni centar Olof 

Palme i Sida-Švedska agencija za 

međunarodni razvoj i saradnju

Preuzmite publikaciju u PDF / 4,88MB - Evropski pokret u Srbiji

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?