Create successful ePaper yourself
Turn your PDF publications into a flip-book with our unique Google optimized e-Paper software.
K<br />
Reč urednika<br />
ao što ste imali zadovoljstvo da vidite na naslovnoj<br />
strani šestog broja Bookvara, odlučili<br />
smo se da i mi obeležimo otvaranje nove<br />
grejne sezone temom o spaljivanju knjiga. Nadam<br />
se da će i Vas da ugreje u ovim hladnim noćima<br />
globalnog otopljavanja. Kada nam je palo na<br />
pamet da se bavimo ovom temom nismo ni znali<br />
da je toliko obimna. Mislili smo, okej, nacističko<br />
spaljivanje, zatim Aleksandrijska biblioteka i Narodna<br />
biblioteka tokom bombardovanja i tema je<br />
iscrpljena. Greška. Spaljivanje knjiga je proces koji<br />
se javlja u svim društvima i u svim vremenima.<br />
Čak ni 21. vek nije ostao pošteđen. Zato svaki<br />
tekst koji se bavi ovom temom može na svom<br />
kraju da ima natpis „nastaviće se“.<br />
Kada smo već kod vatre, približava nam se novi<br />
Sajam knjiga. Izlagači iz svih delova Srbije su spremili<br />
svoju najbolju robu i pohitali da zauzmu najbolje<br />
štandove i tezge da zadovolje glad koja, već<br />
tradicionalno, postoji među posetiocima Sajma<br />
knjiga. Mi smo saznali da nam ovaj put najkvalitetnija<br />
ponuda stiže iz Leskovca, nezvanične prestonice<br />
dobrog roštilja i pljeskavica. Uživajte u<br />
dobrom zalogaju.<br />
Da li ste primetili da su polovne knjige na Sajmu<br />
knjiga skuplje nego inače<br />
Tužna vest je da je preminuo Frederik Pol, jedan<br />
od doajena naučne fantastike. Ne znam da li ste<br />
znali, ali on je tokom sedamdesetih posetio našu<br />
bivšu zemlju. O njegovim utiscima i nesporazumima<br />
sa mentalitetom možete da pročitate u<br />
ovom broju.<br />
Sa druge strane, lepa vest je da se upravo sprema<br />
da iz štampe izađu nova, neobjavljena, dela tajanstvenog<br />
Selindžera.<br />
Ova jesen je u Evropi svakako obeležena i izlaskom<br />
novog stripa o Asteriksu, prvog koji neće da<br />
potpišu legendarni Uderzo i Gošini. I o tome se<br />
bavimo u Bookvaru.<br />
Ako ste zainteresovani za saradnju sa nama, javite<br />
nam se. U slučaju da volite čitate i mislite da<br />
imate nešto da napišete o tome, a znate i kako da<br />
to uradite, pišite nam. Otvoreni smo za saradnju<br />
sa svima bez obazira na njegovu klinastu veru ili<br />
hijeroglifsko poreklo.<br />
Milan Aranđelović<br />
Bookvar -Magazin za promociju čitanja<br />
Izdavač: Regionalni info centar<br />
Web: www.bookvar.rs<br />
E-mail: bookvarmagazin@gmail.com<br />
Facebook: www.fb.me/bookvar.rs<br />
Magazin izlazi svakog drugog meseca
12<br />
Tema broja<br />
Šta će bi<br />
ima nečega privlačnog u spaljivanju<br />
knjiga, inače se ovaj običaj ne bi<br />
provlačio kroz celu istoriju pisane<br />
reči. Spaljivanje knjiga je običaj, najčešće<br />
ceremonijalni, uništavanja knjiga i<br />
drugog pisanog materijala. Ovo se obično<br />
radi javno i motivisano je religioznim,<br />
moralnim ili političkim<br />
primedbama prema spaljenom materijalu.<br />
Spaljivanje knjiga je nekada<br />
sredstvo kojim se diktatorski režimi<br />
služe u želji da cenzurišu ili isključe<br />
svaki aspekt kulture jedne nacije. Neka<br />
spaljena dela su izgubljena zauvek i<br />
predstavljaju veliki gubitak za svetsku<br />
kulturnu baštinu.<br />
Spaljivanje knjiga je nekada<br />
usmereno protiv sadržaja ili njenog autora,<br />
a nekada se te dve stvari kombinuju<br />
tako da se u istoriji dešavalo da su<br />
autori paljeni zajedno sa svojim delima.<br />
Zašto neki ljudi spaljuju knjige.<br />
Po mišljenju Rebecce Knuth, koja je<br />
objavila dve knjige o spaljivanju knjiga<br />
i biblioteka, knjige predstavljaju otelotvorenje<br />
određenih ideja i ako neko ima<br />
ekstremna verovanja i shvatanja, onda<br />
on ne može da toleriše bilo šta što je u<br />
suprotnosti sa njima i što im protivreči.<br />
Ona smatra da je spaljivanje knjiga<br />
simboličan akt i da njime želi da se uništi<br />
neprijatelji i njegovo verovanje. U<br />
svom istraživanju Rebecca je došla do<br />
zaključka da je spaljivanje knjiga retko<br />
kada izolovan varvarski čin. Ona objašnjava<br />
da postoje ustaljeni obrasci po<br />
kojima se sve dešava i da oni koji spaljuju<br />
knjige uvek slede jedan određeni<br />
plan igre.<br />
I knjige i vatra se povezuju sa<br />
magijom i moći. Paljenje knjiga je sredstvo<br />
u kojima ove dve moćne sile dolaze<br />
u kontakt. Magija knjige je<br />
univerzalna. Njena moć, a samim tim i<br />
pretnja su u svim društvima bile prepoznate.<br />
Kao i magična svojstva vatre,<br />
koja je od davnina služila za plašenje<br />
realnih, ali i oni nerealnih pretnji – zlih<br />
duhova, demona. I ne samo demona,<br />
već i bolesti i zaraza, nastalih pod uticajem<br />
zlih sila. U 16. veku renesansni<br />
naučnik Michael Servetus je spaljen zajedno<br />
sa svojim knjigama koje su optužene<br />
da su „zarazne“, „otrovne“ i<br />
„zatrovane“. Moderan 20. vek je dao
ti s knjigom Spaliću je!<br />
nacističko spaljivanje knjiga jer su „demonske“,<br />
predstavljaju „zarazu“ i<br />
„ostatke prošlosti“. Uočavate sličnosti<br />
Magija i moć koja se pripisuje<br />
knjigama traje oduvek. U svim društvima,<br />
u svim vremenima na planeti<br />
nalazimo legende u kojima se opisuje<br />
božansko poreklo i karakter pisanja.<br />
Nekada se i same reči u knjigama smatraju<br />
magičnim, tako da tekstovi u<br />
njima moraju biti šifrovani da ih laičke<br />
oči i nezaštićene duše ne bi pročitale.<br />
Takođe su i same knjige ulivale strahopoštovanje<br />
jer su, zbog materijala na<br />
kome su pisane, kao i samog sporog<br />
procesa nastanka pre pronalaska štamparske<br />
mašine, bile jako skupe i retke.<br />
Za pismene osobe one su veza sa ljudima<br />
koji su odavno mrtvi, ali za one<br />
nepismene rukopisi su obavijeni delom<br />
misterije. Magiji knjiga je prethodila<br />
magija samog pisanja na različitim materijalima<br />
koji su bili dostupni – na životinjskim<br />
kožama, kostima, stenama,<br />
drveću, lišću drveća, bambusu, na<br />
morskim školjkama...<br />
Većina starih društava su smatrali<br />
da su njihovi bogovi i boginje smislile<br />
pismo, tako da je pisanje za njih<br />
bilo sveto zbog svog božanskog porekla.<br />
Božansko poreklo slova davalo im<br />
je status božanskog čuda, a linija između<br />
čuda i magije je bliska, a granice<br />
slabo vidljive. Nekada su i sama slova<br />
mogla da ožive. Stari Egipćani su koristili<br />
slikovno pismo. Njihova „slova“ su<br />
predstavljena kao obrisi zmija, lavova,<br />
sova, orlova, pasa, riba, žaba... Arheolozi<br />
su bili zbunjeni kada su na zidovima<br />
grobnice faraonove ćerke,<br />
princeze Neferuptah pronašli tekstove<br />
koje govore o značaju osobe koja je tu<br />
sahranjena, ali čije su životinje u pismu<br />
bile prikazane kao osakaćene, sa udovima,<br />
repovima ili krilima koji im nedostaju.<br />
Egipćani su verovali da, kada se<br />
sahranjena osoba preseli na onaj svet,<br />
i slova ožive. A ovaj put su želeli da<br />
zapis o važnosti osobe koja je sahranjena<br />
bude zauvek sačuvan.<br />
U Kini je postojao bog pisanja.<br />
U Indijskim legendama božanstvo Ganeša<br />
optužuju za otkriće slova, kao što<br />
u severnoj Evropi Odina smatraju za<br />
pronalazača runa. U Bibliji piše da je na<br />
početku bila Reč koja je bila sa Bogom<br />
13
14<br />
i koja je i sama bila Bog. Ova konekcija<br />
između psima i božanstava je vidljiva i<br />
danas. Jevreji prilikom molitve nose<br />
delove odeće sa religijskim natpisima<br />
na njima, kao što se i na ulazima njihovih<br />
kuća nalaze svete reči. Muhamedanci<br />
nose amajlije sa stihovima iz<br />
Kurana na njima. Među hrišćanima postoji<br />
običaj da se bolesne osobe rashlađuju<br />
sa mahanjem listovima Biblije ili<br />
da proguta papir na kojoj je napisana<br />
molitva.<br />
Još od sedmog veka stare ere,<br />
kada je judejski kralj Jehoiakim spalio<br />
deo svitka proroka Jeremiaha, sve do<br />
današnjih dana spaljivanje knjiga je<br />
oružje svetovnih i duhovnih vlasti koje<br />
žele da na ovaj način suzbiju stavove za<br />
koje smatraju da su u suprotnosti sa<br />
vladajućim poretkom.<br />
Kada su Vavilonci i Skiti, 612.<br />
godine pre nove ere, uništili asirsku<br />
prestonicu Nineveh oni su tom prilikom<br />
spalili i biblioteku u kojoj je učeni<br />
kralj Ashurbanipal sakupio veliki broj<br />
tekstova. Istoričari smatraju da je veliki<br />
broj tekstova koji se nalazio u ovoj biblioteci<br />
bio na kožnim svicima, voštanim<br />
tablicama, možda i na papirusima.<br />
A sav taj materijal veoma lako gori.<br />
Međutim, tekstovi pisani klinastim pismom<br />
na glinenim tablicama su tom<br />
prilikom bili „ispečeni“ što ih je, ironično,<br />
sačuvalo sve do 19. veka kada su<br />
ih pronašli arheolozi.<br />
Grčki filozof Protagora je, po<br />
svemu sudeći bio agnostik, i zato je<br />
njegovo, danas izgubljeno delo koje se<br />
bavi ovom temom bilo javno spaljeno<br />
na gradskom trgu. Isto kao i neke<br />
druge njegove knjige. Ovaj incident<br />
spominje biograf grčkih filozofa Diogenes<br />
Laertius, kao i Ciceron. Međutim,<br />
oni su živeli i pisali stotinama godina<br />
posle Protagore, tako da mnogi sumnjaju<br />
u autentičnost ovog slučaja. Naročito<br />
jer su neki njegovi radovi<br />
sačuvani posle njegovog života.<br />
Zoroastrizam je bila zvanična<br />
religija drevne Persije sve do sedmog<br />
veka. Njihova religija se zasniva na<br />
proučavanju svete knjige Aveste. U<br />
tekstovima koje su pisali pripadnici ove<br />
religije stoji da je Aleksandar Veliki spalio<br />
ove knjige. U grčim i latinskim izvorima<br />
ovaj incident se ne spominje,<br />
mada su oni imali tendenciju da Aleksandra<br />
Makedonskog prikazuju u<br />
samo dobrom svetlu.<br />
Rimski pesnik Virgilije je, testamentom<br />
obavezao svoje prijatelje<br />
da njegovo delo po kome je poznat<br />
Eneidu spale jer je smatrao da je to<br />
samo nacrt, a ne konačna verzija dela.<br />
Na sreću, prijatelji ga nisu poslušali.
Senator i rimski istoričar Aulus<br />
Cremutius Cordus bio je prisiljen da izvrši<br />
samoubistvo, a njegova Istorija, po<br />
naredbi Senata da bude spaljena jer je<br />
prikazivala Bruta i Kasija, koji su ubili<br />
Julija Cezara, kao pozitivne likove. Njegova<br />
ćerka Marcia je spasla kopije<br />
knjige koja je ponovo izdata tokom Kaliguline<br />
vladavine. Do danas je sačuvano<br />
samo nekoliko fragmenata ove<br />
knjige.<br />
Rimski imperator Dioklecijan<br />
je 302. godine, izdavanjem niza edikata,<br />
započeo takozvani Dioklecijanov<br />
progon, poslednji i najsuroviji progon<br />
hrišćana u Rimskom carstvu. Prvo je<br />
naredio da se spale vodeći agnostici zajedno<br />
sa njihovim delima, a naredne<br />
godine da se novoizgrađena hrišćanska<br />
crkva u Nikomediji uništi, sveti spisi<br />
spale, a dragocenosti zaplene. U daljem<br />
progonu su stradali hrišćani zajedno<br />
sa svojim svetim knjigama.<br />
Posle prvog Nikejskog sabora<br />
325. godine rimski imperator Teodosije<br />
je naredio da se spale dela arijanaca.<br />
Arijanci su inače hrišćani koji su uvažavali<br />
učenje aleksandrijskog sveštenika<br />
Arija o prirodi i međusobnim odnosima<br />
Oca, Sina i Svetog Duha. Sam Arije je<br />
proteran i kasnije, verovatno, ubijen, a<br />
spaljivanje njegovih dela je nastavljeno<br />
u narednim godinama.<br />
Hrišćanski car Jovian je naredio<br />
da se spali celokupna antiohijska<br />
biblioteka verovatno zato što ju je knjigama<br />
opremio njegov nehrišćanski<br />
prethodnik car Julijan. Nije loš skor, ako<br />
se uzme u obzir da je Jovian vladao<br />
samo osam meseci.<br />
Teolog Prisilijan je bio prvi hrišćanin<br />
koji je pogubljen zbog jeresi<br />
385. godine. Njegova dela su spaljivana<br />
kao jeretička, i smatralo se da nisu sačuvana,<br />
ali su u 19. veku otkrivena ona<br />
koja su preživela.<br />
Etrurci ili Etruščani bili su<br />
jedan od italskih naroda antičke Italije.<br />
Oni su na Apeninskom poluostrvu stvorili<br />
prvu veliku civilizaciju, čiji uticaj na<br />
Rimljane postaje sve više očigledan.<br />
Upravo su Etrurci naučili Rimljane alfabetu<br />
i brojevima, kao i mnogim elementima<br />
u arhitekturi, umetnosti,<br />
religiji i odevanju. Rimski nam pisci svedoče<br />
da su Etrurci svaku pticu i svaku<br />
biljku smatrali potencijalnim izvorom<br />
znanja o bogovima, te da su razvili<br />
istančanu nauku i prateće rituale za korišćenje<br />
tog znanja. Njihovi sopstveni<br />
mitovi objašnjavali su da su tu "nauku"<br />
ljudi dobili od samih bogova, preko<br />
proroka Tagesa, čudesnog deteta koje<br />
je imalo osobine nekog starog mu-<br />
15
16<br />
draca, koji je iskočio iz izorane brazde<br />
na poljima grada Tarkvinija te otpevao<br />
elemente onoga što su Rimljani nazvali<br />
disciplina Etrusca. Knjige Disciplina<br />
Etrusca su sakupljene i spaljene u 5.<br />
veku.<br />
Sasanidsko kraljevstvo je naziv<br />
za poslednju predislamsku državu čiji<br />
je politički centar bio u današnjem<br />
Iranu. Kada su Arapi osvojili njegovu<br />
prestonicu Ktesifon stanovništvo su<br />
uglavnom poštedeli, ali su zapalili sve<br />
ostalo. Prema nekim pisanjima, koja su<br />
nastala dva veka posle događaja, general<br />
koji je osvojio grad je pitao kalifa<br />
Omera šta da uradi sa knjigama koje su<br />
pronašli u lokalnoj biblioteci. Kalif je<br />
odgovorio da ako knjige nisu u skladu<br />
sa onim što piše u Kuranu, onda predstavljaju<br />
blasfemiju i trebalo bi da<br />
budu spaljene, a ako su u skladu sa<br />
učenjem iz Kurana, onda su nepotrebne,<br />
pa bi takođe trebalo da budu spaljene.<br />
Ova priča postoji i za<br />
Aleksandrijsku biblioteku.<br />
Osman Ibn Afan je bio treći<br />
kalif posle Muhameda. Primio je islam<br />
kada je na svetu bilo manje od četrdeset<br />
muslimana. Osman je poznat po<br />
tome da je oformio grupu ljudi da sakupe<br />
osnovni tekst Kurana. Različiti<br />
muslimanski centri započeli su vlastitim<br />
ispisivanjima Kurana. Osman se<br />
bojao da će se kalifat raspasti ako svi<br />
ne budu imali pristup originalnom tekstu<br />
Kurana. Religiozne kontroverze bi<br />
mogle biti opasnost po carstvo. Pri<br />
kraju Osmanove vlasti konačno je komitet<br />
sastavio Kuran. Osman je u sve<br />
muslimanske gradove poslao svoju, konačnu,<br />
verziju Kurana i naredio da se<br />
unište sve druge apokrifne verzije.<br />
Kada je kralj Kastilje Alfonzo VI<br />
1085. godine osvojio Toledo postavilo<br />
se teološko pitanje da li bi hrišćanski<br />
vernici trebalo da upražnjavaju „Rimski“<br />
ili „Mozarapski“ obred. Tada su izvršili<br />
test spaljivanjem. U vatru su bacili<br />
po jednu knjigu svakog obreda. Jedna<br />
je uništena, a druga samo malo oštećena<br />
tako da je odlučeno da gotovo<br />
sva novoosvojena područja moraju napustiti<br />
mozarapski obred i prikloniti se<br />
rimskoj liturgiji.<br />
Nalanda je bio centar visokog<br />
obrazovanja u drevnoj Indiji. Danas bi<br />
ga nazvali univerzitetski centar. Bio je<br />
najpoznatije i najveće skladište znanja<br />
tog doba. Biblioteka je imala stotine hiljada<br />
knjiga, svitaka, pergamenanta.<br />
Sve sakupljeno znanje od petog veka<br />
nove ere sve do 1193. godine kada su<br />
ih muslimanski osvajači pokorili bilo je
zapaljeno. Bilo je toliko dokumenata<br />
da je vatra gorela danima.<br />
Kako je islam prodirao na Maldive,<br />
tako je budistička religija, koja je<br />
bila vladajuća hiljadama godina polako<br />
potiskivana. Mnogi spomenici, zapisi<br />
na bakarnim pločama ili drugom materijalu,<br />
na kojima je bila zapisivana istorija<br />
bili su uništeni.<br />
U trinaestom veku Katolička<br />
crkva pokreće krstaški rat protiv Katara.<br />
Gotovo svi jeretički tekstovi koji<br />
su pronađeni su uništeni, zajedno sa<br />
njihovim vlasnicima. Do danas je sačuvano<br />
samo nekoliko dokumenata.<br />
Kuća mudrosti je bila biblioteka,<br />
prevodilački i istraživački centar<br />
u Babdadu. Spalili su je mongolski<br />
osvajači 1258. godine tokom invazije.<br />
Priča se da je reka Tigar šest meseci<br />
toga bila crna od mastila uništenih<br />
knjiga koje su bačene u nju.<br />
Šta nas bolje uvodi u rani moderan<br />
period spaljivanja knjiga od glavnog<br />
inkvizitora Tomasa De Torkemade<br />
koji je voleo da spaljuje nekatoličku literaturu,<br />
naročito Talmud, a posle konačnog<br />
poraza Mavara u Granadi 1492.<br />
godine i arapske knjige<br />
Vilijem Tindel je engleski naučnik<br />
koji je poznat po tome što je preveo<br />
Novi Zavet na engleski jezik. Zbog toga<br />
ga je londonski episkop 1526. godine<br />
spalio zajedno sa prevodima.<br />
Dijego De Landa biskup Jutakana<br />
koji je Španija upravo osvojila naredio<br />
je prikupljanje svetih spisa<br />
naroda Maja koje je spalio u junu 1562.<br />
godine.<br />
Tokom tridesetogodišnjeg rata<br />
prevodi Biblije Martina Lutera bivali su<br />
spaljivani u onim delovima nemačke<br />
koji su bili pod uticajem Pape.<br />
Za vreme građanskog rata u<br />
Engleskoj, po naređenju Olivera Kromvela<br />
spaljeno je šezdeset određenih<br />
knjiga, pamfleta, brošura i novina.<br />
Vilijam Pinčon, američki kolonista<br />
i trgovac, takođe je i pisac prve<br />
zabranjene knjige u Novom Svetu. U<br />
svojoj knjizi on je kritikovao puritance<br />
koji su bili jako moćni u Masačusetsu u<br />
kome je on živeo. Tako da je ovo postala<br />
zabranjena knjiga koju su javno<br />
palili po trgovima. Pinčon je otišao u<br />
Englesku i tako izbegao već zakazano<br />
suđenje i, možda, sudbinu svoje knjige.<br />
Za vreme Velikog požara u<br />
Londonu 1666. godine mnogi knjižari<br />
su svoje knjige sklonili u kripte Katedrale<br />
Svetog Pavla. Međutim kameni<br />
zidovi kripti su se urušili tako da su sve<br />
knjige izgorele.<br />
17
18<br />
Na Oksfordu je 1683. godine<br />
organizovano spaljivanje nekoliko<br />
knjiga engleskog filozofa Tomasa<br />
Hobsa kao i nekih drugih uglednih autora.<br />
Pamflet Simeona Frojdenbergera<br />
u kome on tvrdi da je Vilijem Tel<br />
mit i da se njegove avature nikada nisu<br />
desile spaljen je javno 1760. godine na<br />
trgu u Altdorfu, gradu u kome je, po legendi,<br />
Vilijem Tel pogodio jabuku na<br />
glavi svog sina.<br />
Kada su britanske i kanadske<br />
trupe umarširale u Vašington 1814. godine<br />
oni su zapalili mnoge javne<br />
zgrade, između ostalog i zgradu Kongresa.<br />
Tom prilikom je izgorela i originalna<br />
kongresna biblioteka sa 3000<br />
knjiga. Ironično je da je većina tih<br />
knjiga poručena upravo iz Britanije.<br />
Kada je čuo šta se desilo, bivši američki<br />
predsednik Tomas Džeferson je prodao<br />
celu svoju biblioteku kongresu. Tih njegovih<br />
6700 knjiga predstavljaju srž iz<br />
koje se kasnije razvila ogromna i čuvena<br />
kongresna biblioteka.<br />
Studenti nemačkog bratstva<br />
su 1817. godine, kao deo proslave dvogodišnjice<br />
Napoleonovog poraza, spalili<br />
Francuski građanski zakonik.<br />
Novi direktor škole za slepe u<br />
Parizu je, 1842. godine svojim podređenima<br />
naredio da spale sve knjige<br />
koje su pisane novoizmišljenim brajevim<br />
pismom. Iako su sve knjige koje su<br />
pronađene spaljene, poštovaoci dela<br />
Luja Braja su nastavili da ga koriste,<br />
tako da je vremenom ono ponovo vraćeno<br />
na ovaj institut.<br />
Tokom vladavine Francuske<br />
Komune dvanaest ljudi je bilo određeno<br />
da spali neke javne zgrade. Biblioteka<br />
i neki delovi Luvra su tom prilikom<br />
zapaljeni i totalno izgoreli. Muzej<br />
se čudom spasao od uništenja.<br />
Posle oslobođenja Norveške u mnogim<br />
gradovima su javno paljene knjige<br />
Knuta Hamsuna zbog toga što je tokom<br />
rata sarađivao sa nacistima.<br />
Saveznička komanda je 1946.<br />
Godine donela odluku o konfiskaciji<br />
svih knjiga i drugih medija koji bi mogli<br />
da popularišu nacizam ili militarizam.<br />
Tom prilikom je sačinjen spisak od 30<br />
000 naslova knjiga, školskih udžbenika,<br />
pesama koje su zabranjene. Knjige sa<br />
spisak su bile zaplenjivane i spaljivane,<br />
a posedovanje istih je bilo krivično<br />
delo. Milioni primeraka su oduzeti i<br />
spaljeni. Jedna od pripadnika vojne<br />
uprave je rakao da se ovo, u suštine, i<br />
ne razlikuje od nacističkog spaljivanja<br />
knjiga.<br />
U nekoliko američkih gradova<br />
1948. godine deca su, uz nadzor sveštenika,<br />
nastavnika i roditelja spaljivali<br />
stripove. Kada su mediji izvestili o<br />
ovom događajima širom zemlje je počelo<br />
da se organizuje nešto slično.<br />
Satanski stihovi Salmana Ruždija<br />
spaljivani su u Boltonu i Bredfordu<br />
1988. godine. Na Pet knjižara u Britaniji<br />
koje su prodavale ovu knjigu bile su<br />
bačene bombe, a dve knjižare u Kaliforniji<br />
su dobili molotovljev koktel u<br />
izlog.<br />
Ovo su samo neki od primera<br />
u kojima su sistematski i namerno paljene<br />
knjige. Broj zapamćenih slučajeva<br />
je mnogo, mnogo veći. Nikada nećemo<br />
da saznamo koliko je stvarno knjiga i<br />
rukopisa spaljeno jer mnogo puta nije<br />
bilo preživelih koji bi mogli da svedoče<br />
o ovim vandalizmima.
22<br />
Tema broja<br />
Spaljivanje Aleksandrijske biblioteke<br />
A<br />
leksandrijska biblioteka je bila<br />
najveća biblioteka antičkog<br />
sveta. Nalazila se u Aleksandriji,<br />
na obali Sredozemnog mora, u današnjem<br />
Egiptu.<br />
Osnovana je početkom III veka<br />
pre nove ere od strane kraljeva iz dinastije<br />
Ptolemeja. Duhovni pokretač i<br />
prvi organizator bio je Grk Demetrije iz<br />
Falerona. Tokom njenog postojanja<br />
upravnici biblioteke bili su veoma<br />
učeni ljudi i književnici, kao priređivač<br />
klasičnih epova: Zenodot iz Efesa, pesnik<br />
i gramatičar Likofron iz Halkisa i kritičar<br />
i filolog Aristarh iz Samotrake.<br />
U Aleksandrijskoj biblioteci<br />
nalazile su se knjige iz ondašnjeg celokupnog<br />
civilizovanog sveta: dela iz<br />
grčke književnosti i filozofije, prevedene<br />
knjige iz egipatske, persijske i<br />
drugih književnosti. Prevodilo se i u suprotnim<br />
pravcima, od kojih su posebno<br />
važni prevodi na aramejski i hebrejski,<br />
pošto je na taj način sačuvan deo grčkih<br />
knjiga. Knjige su se nalazile u impozantnom<br />
kompleksu zgrada,<br />
uključujući dve glavne: Muzej i Serapis.<br />
Centralni deo u kome su se odvijala<br />
istraživanja činilo je deset velikih sala.<br />
Pesnik Kalimarh iz Kirene načinio je katalog<br />
biblioteke u 120 knjiga. Procene<br />
broja knjiga i sličnog materijala u Aleksandrijskoj<br />
biblioteci se dosta razlikuju<br />
i kreću do 700 hiljada.<br />
U sklopu biblioteke postojao<br />
je veliki Muzej, ali ne kao danas, to je<br />
Čuveni sluč<br />
bilo mesto za inspiraciju, tu su pisali<br />
veliki filozofi, veliki učenjaci onoga<br />
doba, smišljali su izume kao na primer<br />
iz mehanike, izumi čuvenog Heroma<br />
koji se i danas koriste. Tu su bili izumi<br />
kao što je katapult, mašina za proricanje,<br />
mehanizmi za otvaranje vrata, mehanizmi<br />
za paljenje vatre, naprava<br />
preteča današnjeg mitraljeza, itd.<br />
Iz Aleksandrijske luke nije<br />
mogao da isplovi ni jedan brod a da<br />
prethodno nije prepisano sve pisano<br />
što se na njemu nalazilo, što je bilo<br />
skladišteno u veliku biblioteku.
ajevi spaljivanja knjiga<br />
Zahvaljujući ovoj impozantnoj<br />
instituciji na čijem čelu se nalazio sveštenik<br />
koga je birao vladar, a kontrolisao<br />
dvorski savet, ona je oko sebe<br />
okupljala najveće umove i zato je Aleksandrija<br />
uživala ugled kulturnog i<br />
naučnog centra onog vremena. Aleksandrijska<br />
biblioteka zaslužno je nosila<br />
ime najvećeg hrama znanja.<br />
Uništavanje Aleksandrijske biblioteke<br />
je išlo u više navrata, sa više<br />
različitih strana i od strane više osvajača.<br />
Prvo veliko uništavanje je bilo od<br />
strane Cezara 48. godine p.n.e. i ono je<br />
uništilo glavni deo biblioteke, onaj koji<br />
se nalazio u Muzeju.<br />
Svesna neprocenjivog gubitka,<br />
Kleopatra je po ugledu na uništenu biblioteku,<br />
na drugom kraju grada podigla<br />
novu Aleksandrijsku biblioteku,<br />
koja će u narednih 400 godina biti centar<br />
pisane reči i kulture i nauke na Mediteranu.<br />
Drugo veliko uništenje upriličili su hrišćani.<br />
Hrišćanstvo je 387. godine postala<br />
državna religija Rimskog carstva,<br />
a 391. godine, zakonom koji je doneo<br />
imperator Teodosije, veliki pobornik<br />
hrišćanstva, bile su zabranjene sve<br />
druge religije. Te godine predvođena<br />
Teofilom, aleksandrijskim patrijarhom,<br />
razjarena masa hrišćana jurnula je ulicama<br />
Aleksandrije da uništi sve ono što<br />
je predstavljalo vezu sa paganima, i<br />
spalili su Aleksandrijsku biblioteku.<br />
Na meti su se našli i hramovi i<br />
umetnička dela antičkih bogova. Bio je<br />
to kraj antičkog sveta, i najvećeg hrama<br />
znanja i kulture.<br />
Treće uništavanje je bilo od<br />
strane muslimana 642. godine kada je<br />
muslimanska vojska osvojila Aleksandriju<br />
posle poraza vizantijske vojske u<br />
bici kod Heliopolisa. Komandant je upitao<br />
Kalifa Omara šta da rade sa bibliotekom<br />
to jest sa knjigama. A Kalif je<br />
rekao „One su ili u suprotnosti sa Kuranom<br />
što znači da su jeres, ili se slažu sa<br />
njim što opet znači da su suvišne“.<br />
Tako je spaljena i uništena Aleksandrijska<br />
biblioteka do temelja.<br />
23
24<br />
Spaljivanje u nacističkoj Nemačkoj<br />
nakon što su nacional-socijalisti dospeli<br />
na vlast u januaru 1933,<br />
Adolf Hitler je preuzeo diktatorska<br />
ovlašćenja, a nacisti su otpočeli<br />
borbu za nemačke umove. Nemački<br />
Savez studenata otvorio im je put još<br />
u aprilu iste godine: „Država je osvojena.<br />
Univerzitet još uvek nije! Na<br />
scenu stupaju Jurišni odredi duha. Podignimo<br />
zastave visoko!“ Iza te proklamacije<br />
stajao je Nacional-socijalistički<br />
savez studenata. Oni su u aprilu pokrenuli<br />
„akciju protiv ne-nemačkog duha“,<br />
čiji vrhunac je bio 10. maja 1933. Nacističke<br />
vođe u tome su imali vrlo malo<br />
udela – studenti su sami organizovali i<br />
planirali tu inicijativu.<br />
Centralni događaj te studentske akcije<br />
bilo je spaljivanje knjiga u Berlinu, na<br />
tadašnjem Opernplacu. To je praćeno<br />
i radijskim prenosom. Mnogi studenti<br />
bili su obučeni u uniforme SS-a ili Jurišnih<br />
odreda. Uz takozvane „vatrene parole“<br />
odabrani studenti bacali su knjige<br />
u vatru. Ovako je glasila jedna od tih<br />
parola: „Protiv dekadencije i moralne<br />
truleži! Za vaspitanje i običaje u porodici<br />
i državi! Predajem vatri spise Hajnriha<br />
Mana, Ernsta Glezera i Eriha<br />
Kestnera.“<br />
A baš taj Erih Kestner, svetski poznat<br />
pisac za decu, autor knjiga poput „Emil<br />
i detektivi“, našao se tog 10. maja u gomili<br />
i posmatrao bizarnu predstavu. O<br />
tome je kasnije napisao: „Stajao sam<br />
ispred Univerziteta, tiskajući se u gomili<br />
studenata obučenih u uniforme<br />
Jurišnika, među cvetom naše nacije, i<br />
video kako naše knjige lete u plamen“.<br />
I mnogi univerzitetski profesori pojavili<br />
su se na spaljivanju. Kestner dodaje:<br />
„Bilo je mučno.“<br />
Oko ponoći stigao je i glavni govornik:<br />
Jozef Gebels, ministar propagande i<br />
doktor germanistike. On se obratio i<br />
okupljenim pristalicama, ali i onima<br />
koji su kod kuće pratili radio-prenos:<br />
„Nemački muškarci i žene! Doba prenaglašenog<br />
jevrejskog intelektualizma<br />
je na izmaku. Nemačka revolucija raščistila<br />
je put za nemački način razmišljanja.“<br />
Gebels je, zapravo, bio krajnje<br />
nepoverljiv prema akciji koju su organizovali<br />
studenti. On i Hitler bojali su<br />
se da će im izmaći kontrola nad nacističkim<br />
pokretom.<br />
Sam Hitler imao je još jedan razlog da<br />
donekle zauzda svoje sledbenike. Spaljivanje<br />
knjiga užasnulo je ljude van Nemačke.<br />
Američki časopis „Njuzvik“
25<br />
nazvao je to „Holokaustom knjiga“.<br />
Jedan od autora čije su knjige spaljene<br />
u Berlinu, bio je i nemački pesnik iz 19.<br />
veka Hajnrih Hajne. On je još 1821.<br />
pisao: „Tamo gde se spaljuju knjige, na<br />
kraju će se spaljivati ljudi.“ Hajneove<br />
reči obistinile su se na najužasniji<br />
način: samo nekoliko godina kasnije otpočelo<br />
je masovno ubijanje Jevreja<br />
koje se danas naziva holokaust.<br />
Nemački intelektualci i umetnici krenuli<br />
su 1933. u nezapamćeni egzodus.<br />
Nemačka, koju su drugi narodi često<br />
nazivali „nacijom pesnika i mislilaca“,<br />
oterala neke od svojih najvećih talenata<br />
u izgnanstvo. Pisci Tomas Man,<br />
Erih Marija Remark i Lion Fojhtvanger<br />
– uz mnoge druge velikane, počeli su<br />
da napuštaju nacističku Nemačku. Neki<br />
od njih su u inostranstvu delovali protiv<br />
nacional-socijalista. Nobelovac<br />
Tomas Man, čije knjige su spaljivali<br />
1933, obratio se Nemcima preko BBCa<br />
tokom Drugog svetskog rata: „Upozoravam<br />
vas – danas je to jedina usluga<br />
koju jedan Nemac poput mene može<br />
da vam pruži.“<br />
Autori koji nisu otišli u inostranstvo, u<br />
mnogim slučajevima nisu više smeli da<br />
objavljuju knjige. Jedan od njih bio je i<br />
Erih Kestner. Već u 1934. cenzurisano<br />
je preko 3.000 knjiga i publikacija. Najveći<br />
deo nemačkog društva, uključujući<br />
mnoge intelektualce i profesore, ćutke<br />
je prihvatalo i cenzuru i spaljivanje<br />
knjiga. Neki su to čak i pozdravljali. Dok<br />
su 10. maja 1933. gorele lomače, studenti<br />
su naročito revnosno pomagali<br />
da se pomrači i ograniči duhovni svet<br />
Nemačke
Tema broja<br />
Dela koja su spalili sami autori<br />
27<br />
V<br />
ilijam Alen katolički kardinal koji<br />
je proteran iz Engleske napisao je<br />
u progonstvu knjigu u kojoj je kritikovao<br />
kraljicu Elizabetu Prvu. Knjige<br />
ja trebalo da bude objavljena u Engleskoj<br />
kada jšpanska armada uspešno<br />
obavi svoj osvajački pohod. Međutim<br />
armada je doživela katastrofu, a Alen<br />
je svoj rukopis mudro prepustio toploj<br />
vatri. Međutim, jedan engleski špijun<br />
se domogao kopije tako da danas<br />
znamo za sadržaj ovog dela.<br />
Rabin Nahman bio je pripadnik<br />
hasidik judaizma. On je rekao da je<br />
1808. godine spalio svoje rukopis. I<br />
danas, sledbenici ove grane judaizma<br />
obeležavaju Dan spaljene knjige, a<br />
među sačuvanim rabinovim delima<br />
traže tragove i delove ove spaljene<br />
knjige kao i motive njegovog postupka.<br />
Karlo Goldoni je bio italijanski<br />
komediograf čija se dela i danas izvode<br />
u pozorištima. Svoju prvu dramu Amalasunta<br />
je spalio jer je naišla na nepovoljne<br />
kritike.<br />
Džo Šuster, koji je zajedno sa<br />
Džerijem Sigelom izmislio Supermena,<br />
spalio je prvu priču o ovom junaku, jer<br />
je bio frustriran što nisu mogli da nađu<br />
izdavača voljnog da je objavi.
Tema broja<br />
Spašene<br />
knjige od<br />
uništenja<br />
28<br />
neki rukopisi, ipak, nisu izgoreli.<br />
Iako je to,nekada, bila želja i<br />
samih autora. Vergilije je u svom<br />
testamentu napisao da želi da njegova,<br />
danas čuvena, Eneida bude spaljena.<br />
Smatrao je da je to samo nacrt i da nikako<br />
nije finalna verzija koja bi trebalo<br />
da ugleda svetlost dana.<br />
Franc Kafka je svom prijatelju<br />
i izvršiocu testamenta Maksu Bordu zaveštanjem<br />
dao instrukcije da uništi sva<br />
njegova dela, pisma, skice koje je napisao<br />
za života. Maks Brod ga nije poslušao<br />
jer je mislio da mu je ovaj dao<br />
ovakva uputstva upravo sa namerom<br />
da ih on ignoriše. Da je učinio kako mu<br />
je bilo naloženo, danas, osim nekoliko<br />
priča koje su objavljene za vreme Kafkinog<br />
života, bi celokupna Kafkina dela<br />
bila nepoznata.<br />
Isto se dogodilo i u slučaju<br />
američke pesnikinje Emili Dikinson.<br />
Ona je obavezala svoju sestru Laviniju<br />
da zapali sve njene papire. Lavinija je<br />
spalila njena pisma, ali je sačuvala četiri<br />
beležnice sa skoro 1800 pesama u<br />
njima. Te godine su ove pesme i objavljene.<br />
Da to nije učinila najveći deo pesničke<br />
zaostavštine Emili Dikinson bi<br />
bio uništen.<br />
Iz Vatikanskih arhiva je 1942.<br />
godine preneto više od 1400 spisa i dokumenata<br />
u opatiju na brdu Monte Kasino<br />
blizu Rima. Kada su se Savezničke<br />
trupe približile gradu 1944. godine, neposredno<br />
pre Bitke za Rim, dvojica nemačkih<br />
oficira su dali naređenje da se<br />
rukopisi i dokumenti iz opatije vrate u<br />
Vatikan. Na taj način su ih spasili jer je<br />
opatija potpuno uništena tokom savezničkih<br />
bombardovanja.
Tema broja<br />
Spalji<br />
30
vanje knjiga u knjigama<br />
najcitiraniji izraz iz knjige Mihajla<br />
Bulgakova „Majstor i Margarita“<br />
jeste onaj da „rukopisi ne gore“.<br />
Majstor, glavni junak romana koji ima<br />
mentalne probleme kao i one koji su<br />
izazvani pritiskom Staljinovog režima,<br />
spaljuje svoj rukopis u želji da se oslobodi<br />
tog pritiska. Međutim, Voland,<br />
koji je u stvari Sotona lično, kasnije mu<br />
predaje spaljeni rukopis uz ove čuvene<br />
reči. I sam Bulgakov je prvu verziju<br />
ovog romana spalio iz istih razloga kao<br />
i njegov lik iz romana.<br />
U prvom delu Servantesovog<br />
Don Kihota njegova služavka i sveštenik<br />
prelistavaju knjige o vitezovima koje su<br />
pripadale Donu Kihotu da bi shvatili šta<br />
je njega iz njih nateralo da poludi. U<br />
nekoj vrsti verskog zanosa oni spaljuju<br />
većinu ovih knjiga.<br />
U japanskoj knjizi za mlade<br />
„Tošokan Senso“ autor Hiro Arikava<br />
oslikava sukob dve vojne obaveštajne<br />
službe posle odluke japanske vlada da,<br />
kao sredstvo u cenzuri, odobri i spaljivanje<br />
knjiga.<br />
Američki pisac Natanijel Hathorn<br />
napisao je kratku priču „Zemaljski<br />
holokaust“ u kome daje prikaz društva<br />
koje uništava sve što može da se posmatra<br />
kao uvredljivo, pa i literaturu.<br />
Na kraju spaljuju i Bibliju.<br />
U čuvenoj knjizi Reja Bredberija<br />
„Farenhajt 451“ knjige su stavljene<br />
van zakona i vatrogasci imaju zadatak<br />
da ih spaljuju. Kratka priča koja je prethodila<br />
romanu inspirisana je nacističkim<br />
spaljivanjem knjiga u Nemačkoj.<br />
Ko nije osetio tugu kada je u romanu<br />
„Ime Ruže“ Umberta Eka spaljena celokupna<br />
biblioteka srednjevekovnog<br />
manastira<br />
U Orvelovoj knjizi „1984“ postoji<br />
nešto što se zove „rupe za pamćenje“<br />
koje služe za uništavanje svih<br />
knjiga koje su nepodesne za vladajući<br />
režim Velikog Brata. A spominje se i<br />
„potpuno uništenje svih knjiga izdatih<br />
pre 1960. godine“.<br />
U knjizi „Put u središte zemlje“<br />
Žila Verna, Aksel i njegov ujak Lidenbrok<br />
žele da, koristeći ideje jedne stare<br />
knjige koju je napisao Arni Saknusem,<br />
krenu u istu avanturu kao i njen autor.<br />
Kada je Aksel sugerisao svom ujaku da<br />
pre nego što se odvaže da krenu na<br />
ovo putovanje konsultuju i druge rukopise<br />
ovog autora, profesor mu odgovara<br />
da je to nemoguće jer su sva<br />
druga njegova dela spaljena posle njegove<br />
smrti jer je Saknusem bio u sukobu<br />
sa vladajućim režimom države u<br />
kojoj je živeo.<br />
31
32<br />
Tema broja<br />
V<br />
erovatno su prosvećeni ljudi neprosvećenog<br />
13. veka smatrali da<br />
u naprednom 14. veku ljudi više<br />
neće da spaljuju i zabranjuju knjige,<br />
kao i njihove autore. Isto tako su mislili<br />
stanovnici vremenske zone 20. veka. I<br />
svi su bili u zabludi. Spaljivanje knjiga<br />
je verovatno beskrajna priča koja će da<br />
traje dok god je ili nezgodnih knjiga ili<br />
nezgodnih ljudi. Samo da, u toj borbi,<br />
pametniji ne popusti.<br />
Sve je počelo 2001. kada je tadašnji<br />
egipatski ministar kulture naredio<br />
da se spali oko šest hiljada knjiga<br />
homoerotske poezije arapskog pesnika<br />
iz osmog veka Abu Nuvasa.<br />
Kao znak protesta zbog toga<br />
što su Talibani u Avganistanu uništili<br />
džinovske kipove Bude, u Nju Delhiju<br />
hindu vernicu su upriličili paljene Kurana<br />
2001. godine.<br />
Kubanskim „nezavisnim bibliotekarima“<br />
se sudilo tokom 2003. godine,<br />
a neke od knjiga iz njihovog<br />
fonda su po naredbi suda morale da<br />
budu uništene. Hiljade knjiga, časopisa,<br />
audio i video materijala je uništeno<br />
od stane ministarstva<br />
unutrašnjih poslova, između ostalog<br />
američki ustav, dela Martina Lutera<br />
Kinga, priručnici o novinarstvu...<br />
Iste godine, tokom američke<br />
invazije na Irak uništene su Narodna<br />
biblioteka i Islamska biblioteka u Bagdadu.<br />
Tom prilikom su spaljene brojne<br />
knjige i svici stari vekovima. U Islamskoj<br />
biblioteci je spaljen jedan od najstarijih<br />
sačuvanih primeraka Kurana.<br />
Spalj<br />
Osamnaestogodišnji Kanađanin<br />
Sleiman El Merhebi je 2004. godine<br />
spalio školsku biblioteku Jevrejske<br />
škole u Montrealu. On je rekao da se<br />
na ovaj čin odlučio kao odgovor na to<br />
što je u izraelskom bombardovanju<br />
stradao jedan od lidera Hamasa. Tom
ivanje knjiga u 21. veku<br />
prilikom stradalo je oko 15 000 knjiga.<br />
U malom gradu u blizini Rima<br />
dva lokalna odbornika različitih konzervativnih<br />
partija su spalili primerak<br />
knjige Da Vinčijev kod zbog toga što su<br />
smatrali da je blasfemična.<br />
Na letnjem festivalu koji organizuju<br />
pripadnici nemačke desnice<br />
2006. godine spaljen je primerak knjige<br />
Dnevnik Ane Frank. Posle toga petorica<br />
mladića su osuđeni zbog izazivanja<br />
rasne mržnje i omalovažavanja mrtvih.<br />
U izraelskom gradu Or Jehudi<br />
2008. godine verski ekstremisti spalili<br />
su nekoliko stotina Novog zaveta i drugog<br />
propagandnog „mesijanskog“ materijala.<br />
U ceo slučaj je izgleda bio<br />
uključen i zamenik gradonačelnika, koji<br />
je, ako je to tačno prekršio izraelski<br />
zakon o zabrani uništavanja svetih<br />
predmeta.<br />
Pentagon je 2010. godine otkupio<br />
i uništio gotovo ceo tiraž prvog<br />
izdanja knjige Operation Dark Heart<br />
koju je napisao obaveštajac američke<br />
vojske, jer su smatrali da se u knjizi nalaze<br />
poverljivi podaci.<br />
Jedna nevladina organizacija u<br />
Holandiji je javno spalila korice knjige<br />
kanadskog autora The Book of Negroes<br />
zato što u naslovu sadrži reč „negro“.<br />
Oni su najavili da će nastaviti sa ovim<br />
akcijama sve dok naslov knjige ne bude<br />
promenjen. Inače, u Americi, Australiji<br />
i na Novom Zelandu ova knjiga je štampana<br />
pod naslovom Someone Knows<br />
My Name.<br />
Šef katedre i vanredni profesor<br />
na univerzitetu u San Džozefu slikali su<br />
se kako drže upaljenu šibicu ispod<br />
knjige o globalnom zagrevanju sa čijim<br />
se sadržajem ne slažu. Oni su fotografiju<br />
okačili na sajt fakulteta, ali je ona<br />
ubrzo skinuta.<br />
33
Tema broja<br />
Svetsko, a n<br />
34<br />
Toga jutra 6. aprila 1941. godine,<br />
nebo nad Beogradom zaparalo je<br />
230 bombardera i 120 lovaca.<br />
"Štuke", "junkersi", "meseršmiti", tepihom<br />
bombi razarali su zgrade, ulice, trgove...<br />
Rasejali strah i paniku, u smrt<br />
oterali hiljade naših sugrađana. Oko<br />
četiri sata po podne, zapaljive bombe<br />
pale su i na Kosančićev venac 14.<br />
Požar koji se neumoljivo širio<br />
progutao je 300.000 knjiga, 1.500 srednjovekovnih<br />
rukopisnih knjiga<br />
(mnoge od njih nisu bile proučene),<br />
originalne rukopise na pergamentu,<br />
povelje, kraljevska, carska i crkvena<br />
dokumenta, brojne zbirke turskih rukopisa,<br />
stare štampane knjige iz 15, 16.<br />
i 17. veka, stare mape, gravire, originalna<br />
muzička dela, novine...<br />
Zauvek su nestali spomenici<br />
naše duhovnosti poput "Tipika svetog<br />
Save Jerusalimskog" iz 1319. (u prevodu<br />
arhiepiskopa Nikodima), prizrensko<br />
"Četvorojevanđelje" na<br />
pergamentu sa srpskim recenzijama,<br />
"Oktoih" iz 12. i 13. veka, koji su među<br />
našim najstarijim rukopisima, "Aleksandride"<br />
iz 14. i 15. veka sa minijaturama<br />
na kojima je bio prvi prikaz<br />
pirata... Nažalost, nikada tačno nije<br />
utvrđeno koliko se i kakvo blago čuvalo<br />
u Narodnoj biblioteci, jer su u zgradi izgoreli<br />
i katalozi. Jedno je sigurno: sa<br />
zgarišta nije izvučena nijedna cela<br />
knjiga.<br />
Požar posle bombardovanja<br />
trajao je nekoliko dana, a u opštoj panici<br />
i metežu, zgradu biblioteke niko<br />
nije gasio. Poslednje su u podrumu izgorele<br />
vredne i rukopisne knjige koje<br />
su danima pre 6. aprila tu bile spakovane<br />
u sanducima i čekale evakuaciju.<br />
Naime, već posle potpisivanja Trojnog<br />
pakta, očekujući ratno stanje, bio je
aše: uništavanje knjiga<br />
na našim prostorima<br />
spreman plan izmeštanja nacionalnog<br />
književnog blaga.<br />
Tokom martovskog prevrata,<br />
zbog burnih političkih događanja, na<br />
knjige se zaboravilo. Postojao je, doduše,<br />
jedan individualni vapaj tadašnjeg<br />
bibliotekara Đorđa Radojčića,<br />
koji je preko svog brata zaposlenog u<br />
generalštabu pokušao da nabavi kamione<br />
za knjige koje su zaposleni pakovali<br />
u sanduke sve do 3. aprila.<br />
Nažalost, tog dana, ondašnji upravnik<br />
biblioteke Dragoslav Ilić, preneo je naređenje<br />
ministra prosvete Miše Trifunovića,<br />
da se hitno odustane od<br />
priprema za evakuaciju.<br />
U zgradu na Kosančićevom<br />
vencu 14, kuća srpske knjige koja je od<br />
svog osnivanja stalno menjala prebivalište<br />
uselila se 1920. godine. Narodna<br />
biblioteka tada dobija od vlade sredstva<br />
da kupi zgradu kartonaže na Kosančićevom<br />
vencu od industrijalca<br />
Milana Vape. Ova zgrada nije bila građena<br />
namenski, pa je ubrzo postala<br />
tesna i nepogodna. Bibliotekari su sve<br />
do 1941. uporno pokušavali da dobiju<br />
novu zgradu, ali do nje nisu uspeli da<br />
dođu, uglavnom zbog nedostatka<br />
novca. Narodna biblioteka je, inače,<br />
naša najstarija kulturna institucija.<br />
Osnovana je 1832. godine, a bila je<br />
smeštena uz samu portu Saborne<br />
crkve.<br />
Tokom bombardovanja Beograda<br />
u Prvom svetskom ratu stradao<br />
je deo fonda Narodne biblioteke Srbije.<br />
Knjige su potom preseljene na više<br />
mesta u Beogradu, Nišu i Kosovskoj Mitrovici.<br />
Deo fonda dospeo je i do Sofije,<br />
ali je posle rata vraćen. Nestalo je<br />
dosta građe, rukopisa, knjiga i novina.<br />
Spaljivanje biblioteka kao ratna taktika<br />
u bratskim ratovima<br />
35
36<br />
Tokom devedesetih u ratovima<br />
u Bosni i Hrvatskoj spaljene su<br />
neke biblioteke. Jedan od prvih ciljeva<br />
u Bosni i Hercegovini jeste bila Nacionalna<br />
biblioteka u Sarajevu u kojoj se<br />
nalazili milioni knjiga, rukopisa, zbirke<br />
istorijskih dokumenata o istoriji, religiji<br />
i kulturi u tom delu sveta. Radovan Karadžić<br />
koji sebe prevashodno smatra<br />
pesnikom, a tek posle svim drugim,<br />
izdao je naredbu da se na zgradu Nacionalne<br />
biblioteke ispale fosforne<br />
bombe radi većeg ugođaja i lepše<br />
vatre. Ako je neko i pokušao da spase<br />
knjige snajperi su ga u tome sprečili.<br />
Smatra se da je izgorelo oko 1,5 miliona<br />
knjiga. Ova cifra svrstava ovo<br />
bombardovanje u slučaj sa najvećim<br />
brojem spaljenih knjiga u ljudskoj istoriji.<br />
U Hrvatskoj je stradala čuvena<br />
osječka biblioteka Slavonica, a pri<br />
„oslobađanju“ Dubrovnika jedan od<br />
prvih ciljeva Jugoslovenske narodne<br />
armije bio je Međunarodni univerzitetski<br />
centar IUC i njegova biblioteka.<br />
Kada samo već kod Hrvatske<br />
tokom devedesetih je na (ne)delu bilo<br />
uništavanje i „čišćenje“ hrvatskih biblioteka<br />
od knjiga napisanih na ćirilici,<br />
ekavici, od strane srpskih autora i izdavača,<br />
ali i hrvatskih pisaca sumnjive,<br />
leve, političke orijentacije. Na ovaj<br />
način je u knjigocidu stradalo ono 2,8<br />
miliona knjiga. Niko za ovo uništavanje<br />
nikada nije odgovarao, a u dva slučaja<br />
koja su pokrenuta stradali su upravo<br />
oni koji su ih i inicirali. Hrvatsko knjižničarsko<br />
društvo je tvrdilo da su u pitanju<br />
bili pojedinačni ekscesi, ali ipak<br />
postoje indicije da je ipak bilo u pitanju<br />
sistemska akcija. Na primer, ministar finansija<br />
Borislav Šekgro je 1997. godine<br />
izjavio da će da finansira svaku biblioteku<br />
koja iz svog fonda izbace knjige na<br />
srpskom i sličnim jezicima. U uništavanju<br />
knjiga je prednjačila Gradska Knjižnica<br />
Zagreb koja je iz svog fonda<br />
izbacila 10% knjiga iliti brojevima oko<br />
10 000 knjiga. Posebno je bila originalna<br />
direktorka Korčulanske gradske<br />
knjižnjice koja nije spaljivala knjige već<br />
ih je bacala u kontejnere.<br />
U Korčuli su se oslobađali „zastarijelih<br />
i nepotrebnih“ knjiga, tipa<br />
Branko Ćopić, oko 400 komada.<br />
Tokom bombardovanja SRJ<br />
1999. godine u bibliotekama se sa gađenjem<br />
gledalo na knjige autora koji su<br />
podržavali bombardovanje. Predlozi su<br />
bili razni. Neki mediji su pokrenuli akciju<br />
pod nazivom „Vratimo knjige Ginteru<br />
Grasu“. Kakav je bio odziv<br />
verovatno nikada nećemo saznati. Da
li je neka knjiga spaljena ne znamo.<br />
Jedan od pisaca koji su podržali<br />
bombardovanje bio je i vođa plišane<br />
revolucije, poslednji čehoslovački,<br />
a prvi češki predsednik Vaclav Havel.<br />
Srbija mu to nikada nije oprostila, tako<br />
da na njegovoj sahrani, dvanaest godina<br />
kasnije,među svetskom političkom<br />
elitom nije bilo zvaničnih<br />
predstavnika Srbije. Neki su to pravdali<br />
rečima da „smo mi u Beogradu izvodili<br />
njegove drame dok je on bio progonjen<br />
disident, a on nam ovako vraća“.<br />
Tipičan mafijaški način razmišljanja<br />
„đemtido-đešmido“ mladih predstavlja<br />
upozorenje da su knjige i dalje u nemilosti.<br />
Maja meseca, prošle godine u<br />
kafiću „Time Out“ u Beogradu gazda je<br />
poželeo da stvori prijatnu kućnu atmosferu<br />
pa je napravio malu biblioteku<br />
i na police poređao knjige. Lep način<br />
da gosti, a među njima često studenti<br />
obližnjih beogradskih fakulteta, prekrate<br />
svoje vreme između predavanja<br />
i uz čaj ili kafu nešto pročitaju.<br />
Čehov, Tolstoj, Vulf, Džojs i<br />
drugi velikani svetske književnosti „poređani“<br />
jedan do drugoga našli su se na<br />
policama ovog kafića. I ništa tu ne bi<br />
bilo čudno da gazda nije shvatio da je<br />
polica „plitka“, a da mu širina pojedinih<br />
knjiga remeti „koncepciju“ njenog savršenog<br />
izgleda te je odlučio da ih malo<br />
„dovede u red“. Naime, on je problem<br />
rešio tako što je knjige pretesterisao.<br />
Tako su gosti kafića mogu da čitaju<br />
„dve trećine“ Džojsa ili sabrana dela<br />
Čehova „na pola“.<br />
Maj je izgleda koban mesec za<br />
knjige u Beogradu. Ovog maja kontejner<br />
ispred Fakulteta političkih nauka na<br />
zaprepašćenje brojnih prolaznika osvanuo<br />
je dupke pun novim knjigama, pomešanim<br />
sve sa šutom i „regularnim“<br />
đubretom.<br />
Prema informacijama grupe<br />
studenata ovog fakulteta na zvaničnoj<br />
stranici FPN-a, nikome nije jasno zašto<br />
i kako je nekome palo na pamet da<br />
blizu 400 knjiga baci iz čista mira u<br />
đubre.<br />
- Da li je moguće da su sve te<br />
knjige pobacali Ja sam uzeo desetak,<br />
toliko sam mogao da ponesem. Još<br />
neki ljudi su čeprkali po đubretu sa<br />
mnom, jer su knjige bile pomešane sa<br />
šutom i raznim drugim đubretom - napisao<br />
je na Fejsbuk stranici jedan od<br />
gnevnih studenata dodajući da ne<br />
može da prihvati da je nekome palo na<br />
pamet da baci 300, 400 knjiga u đubre.<br />
- Mogli su bar da ih odnesu u Otvorenu<br />
biblioteku u Knez Mihilovoj – revoltirano<br />
je zaključio student.<br />
Nastaviće se...<br />
37
38<br />
Tema broja<br />
ove jeseni su tri devojke iz Arizone<br />
koje se profesionalno bave egzorcizmom<br />
doputovale u London, to<br />
„središte veštičarenja“ da pomognu<br />
mladim Londoncima da se odupru Satani.<br />
One za porast nivoa mračne magije<br />
krive jako popularni serijal knjiga<br />
o dečaku čarobnjaku Harryju Potteru.<br />
One svakako nisu prve i originalne u<br />
tvrdnjama da je Harry Potter sinonim<br />
za Đavola i da simboliše zlo. Tokom<br />
prethodne decenije brojni sveštenici,<br />
propovednici i verski fundamentalisti<br />
su osuđivali ovaj serijal knjiga optužujući<br />
ga da podstiče veštičarenje. Katolička<br />
crkva nikada nije zauzela zvaničan<br />
stav o tome, ali brojni njeni pripadnici<br />
su propovedali protiv Harryja.<br />
Ovo su neki od primera. Velečasni<br />
George Bender iz Pitsburga je<br />
2001. Godine spalio Harryja Pottera<br />
kao i još neke knjige u kojima se nalaze<br />
opisani nadnaravni elementi. Koje su<br />
to druge knjige nikada nećemo saznati<br />
jer su spaljene, a Harry je obnarodovan<br />
rulji verovatno zbog svoje popularnosti.<br />
Iste godine u Novom Meksiku<br />
crkveni otac Jack Brock je spalio hrpu<br />
knjiga o Harryju Potteru. On je tom prilikom<br />
otkrio čovečanstvu da je Harry<br />
đavo i da uništava ljude. On je pošteđen<br />
ove destrukcije jer, kako je rekao,<br />
nikada nije pročitao ni jednu knjigu sa<br />
avanturama ovog đavola.<br />
Velečasni pastor(ka) Becky Fisher<br />
je održala divnu propoved u kojoj<br />
je rekla da je Harry Potter neprijatelj<br />
Spalj<br />
Boga. I da nije važno da li je on heroj,<br />
ali on je Božiji neprijatelj. Pojasnila je<br />
da o svemu tome pišu književni kritičari<br />
u Starom Zavetu.<br />
Bivši portparol hrišćanske<br />
grupe Fokus na porodici iz Kolorado<br />
Springsa Paul Hetrick kaže da Harry<br />
Potter sadrži neke važne lekcije o hrabrosti,<br />
ljubavi i o konačnoj pobedi<br />
dobra nad zlim, ali on se ipak bavi ve-<br />
Harry Potter<br />
One su moćne, one su tako sigurne u sebe i svoju<br />
misiju, ne postoji ništa što bi moglo da ih spreči u njihovom<br />
svetom činu. Tri devojke, 18-godšnje Brynne<br />
Larson i Tess Sherkenback, kao i njena 21-godišnja<br />
sestrica Savannah su isterivačice đavola koje su svoju<br />
svetsku egzorcističku turneju krenule sa Brynninim<br />
ocem Bobom Larsonom, koji tvrdi da je do sada<br />
izveo 15 hiljada ovih obreda, kao prvo mesto su izabrale<br />
London. One London smatraju centrom veštičarenja.<br />
Ove devojke iz Arizone smatraju da je Harry<br />
Potter kriv za porast okultnih aktivnosti u Londonu<br />
kao i u celom Ujedinjenom Kraljevstvu.<br />
Savannah ozbiljno smatra da je London pun mračnih<br />
sila objašnjava i zašto. „Mislim da se ovo dešava već<br />
vekovima, postepeno, ali je sve dostiglo vrhunac
ivanje Harryja Pottera<br />
štičarenjem koje je direktno osuđeno<br />
u Svetom pismu.<br />
Pastori iz Mičigena Turner senior<br />
i Turner junior su 2003. Godine zapalili<br />
jedan, samo jedan primerak<br />
knjige o Harryju Potteru. Oni kažu kako<br />
nikada nisu pročitali ni jednu od ovih<br />
knjiga, ali su na osnovu korica zaključili<br />
o kakvom se zlu radi.<br />
Grčka pravoslavna crkva je<br />
sluga sotone<br />
kada su objavljene knjige Harry Potter, kada je i sav<br />
bes Harryja Pottera preplavio Englesku“, važno nam<br />
objašnjava Savannah.<br />
„One čini i stvari o kojima čitate u Harryju Potteru<br />
To nije nešto samo tako – to su prave čini. One su<br />
došle iz veštičijih knjiga“, dodaje njena sestrica Tess.<br />
„Harry koristi svoju magiju u dobre svrhe. Znači da<br />
ovde imamo opasnu ideju da magija može biti i zloupotrebljena.<br />
Svaka magija je loša jer njena moć potiče<br />
od Satane“, pojašnjava nam Brynne.<br />
Devojke su se zaklele da nikada neće da čitaju knjige<br />
sa Harryjem Potterom, kao i da se nadaju da će da<br />
pomognu britanskim tinejdžerima da „prestanu da<br />
pozivaju Satanu da ih posedne izgovarajući čini iz<br />
ovih knjiga“.<br />
2002. godine izdala zvanično saopštenje<br />
u koje se kaže da su Harry Potter<br />
knjige satanističke.<br />
Jedini živi penzionisani papa<br />
Benedict XVI je na pismo koje mu je<br />
uputio jedan kritičar knjige o Harryju<br />
Potteru odgovorio da se slaže sa njim<br />
da je Harry opasan i zao. „Vi morate da<br />
prosvetite ljude u vezi sa Harryjem Potterom<br />
jer on deluje suptilno, neopaženo,<br />
i time ugrožava mladu hrišćansku<br />
dušu pre nego što se ona razvije i<br />
sazri“, stoji u odgovoru bivšeg pape.<br />
Pastor Chas Gullo je apelovao<br />
na zdrav razum da se Harry Potter izbaci<br />
iz svih hrišćanskih škola zato što su<br />
ove knjige opasne.<br />
Pastor Louis Sheldon iz Kolumbije<br />
je u svojoj novinskoj kolumni pisao<br />
o opasnostima Harryja Pottera i njegovom<br />
veštičarenju. „Roditelji i sveštenici<br />
bi trebalo da budu veoma zabrinuti<br />
zbog uticaja Harryja Pottera na njihovu<br />
decu koji ih navodi na paganski religijski<br />
sistem“, napisao je između ostalog.<br />
39
zabrana<br />
Živimo u ozbiljnim vremenima kada<br />
mnogi ljudi spas od surove realnosti<br />
traže u mašti. Tako svako od nas<br />
zna nekoga ili je bio svedok ozbiljnih, a<br />
infantilnih, sesija u kojima se odrasli<br />
ljudi prepuštaju detinjastim maštarijama.<br />
Znate, one priče o tome kako će<br />
prvo Ruje, zatim Kinezi, a sada i Brazilci<br />
da stanu na put Americi. A tu su Afroamerikanci<br />
i Latinosi koji će, tradicionalno,<br />
da zabodu nož u leđa Imperiji. I<br />
sami Amerikanci su svesni pretnji koje<br />
ih okružuju. Međutim infantilnost<br />
vlada sa obe strane rova. Tako da neki<br />
među njima smatraju da im prava<br />
opasnost preti od žutog medvedića Vinija<br />
Pua ili od strašne Ane Frank. A pojedinci<br />
smatraju da je od kineskih<br />
fabrika naoružanja mnogo opasnija Fabrika<br />
čokolade Vilija Vonke.<br />
I zato nisu prezali od toga da te<br />
kontaminirane knjige ili slikovnice zabrane<br />
za upotrebu. Ovo su neki od primera<br />
opštenarodne odbrane od knjiga<br />
za decu.<br />
42<br />
Martin Handford - Where’s Waldo<br />
Knjiga ilustracija na kojima je prikazano<br />
mnoštvo ljudi, a gde čitaoci imaju zadatak<br />
da pronađu prepoznatljivog<br />
Walda bila je zabranjena, a zatim reizdata,<br />
1987. godine jer se na jednom<br />
crtežu nalazi žena koja se sunča u toplesu.<br />
The Merriam-Webster Dictionary<br />
Deseto izdanje ovog rečnika je 2010.<br />
godine proterano iz nekih učionica u<br />
Kaliforniji jer sadrži definiciju oralnog<br />
seksa.
Narod protiv vinija Pua<br />
43<br />
Shel Silverstein - The Giving Tree<br />
Jedna od omiljenih dečjih knjiga, je bila<br />
zabranjena u javnim bibliotekama u<br />
Koloradu 1988. godine jer su smatrali<br />
da je previše seksistička. Takođe je bila<br />
prilično sporna u nekoliko američkih<br />
škola jer se zabrinutim građanima činilo<br />
da drvnu industriju predstavlja kao<br />
nešto loše i upereno protiv prirode.<br />
Roald Dahl - James and<br />
the Giant Peach<br />
Knjiga je 1999. godine zabranjena u<br />
jednoj osnovnoj školi u Teksasu jer se u<br />
njoj nalazi reč na „d“.<br />
A. A. Milne - Winnie-the-Pooh<br />
Životinje koje govore na neki način<br />
predstavljaju uvredu za Boga (znamo<br />
kog), tako da je ova knjiga zabranjivana<br />
širom SAD. Nekoliko državnih institucija<br />
u Turskoj i Britaniji su takođe zabranile<br />
ovu knjigu jer smatraju da svinjče Piglet<br />
predstavlja uvredu za Onog Drugog<br />
Boga (znamo kog). Neke ustanove smatraju<br />
da knjiga koketira sa nacizmom.
44 Louise Fitzhugh - Harriet the Spy<br />
Knjiga je, osamdesetih godina prošlog<br />
veka, zabranjena u nekoliko škola jer se<br />
smatralo da daje loš primer deci jer ih<br />
uči da lažu, špijuniraju, govore unatraške<br />
i proklinju.<br />
Anne Frank - The Diary of<br />
a Young Girl<br />
Ne, zabrana ove knjige 2010. godine<br />
nije imala veze sa antisemitizmom.<br />
Knjiga je zabranjena u nekoliko škola u<br />
Virdžiniji jer su nadležni smatrali da sadrži<br />
seksualni kontekst i homoseksualne<br />
teme. Pre toga, ova knjiga je<br />
izbačena iz nekih škola jer je bila „previše<br />
depresivna“. A ove godine su<br />
Mame Mičigena pokušale da je proteraju<br />
iz škola zbog svojih „pornografskih<br />
tedencija“.<br />
E. B. White - Charlotte’s Web<br />
Isto kao i Winnie-the-Pooh, ova knjiga<br />
je proterana iz škola u Kanzasu jer su<br />
životinje koje govore uvreda za boga.
Katherine Paterson - Bridge<br />
to Terabithia<br />
Ova knjiga je zabranjena u školama<br />
Pensilvanije 1996. godine jer sadrži<br />
„vulgarnosti, nepoštovanje prema<br />
odraslima, kao i detaljno prikazan svet<br />
iz mašte koji može da izazove konfuziju<br />
kod dece“. Takođe je zabranjena u pojedinim<br />
školama jer se u njoj nalaze uzvici<br />
„bože“ i „O bože“.<br />
Lewis Carroll - Alice in Wonderland<br />
U Nju Hempširu su smatrali da knjiga<br />
ima reference na seksualne fantazije<br />
i masturbaciju, tako da je 1900. godine<br />
zabranjena u školama. Od tada,<br />
ova knjiga predstavlja pravu pretnju<br />
brojnim ustanovama, a jedna od tih<br />
slučajeva jeste onaj iz 1960. godine<br />
kada su je optužili da promoviše<br />
droge.<br />
45<br />
Roald Dahl - Charlie and<br />
the Chocolate Factory<br />
Biblioteke u Koloradu su zabranile ovu<br />
knjigu jer su smatrale da prikazuje<br />
„lošu filozofiju života“. Od kako je izdata<br />
ova knjiga se nalazila na udaru<br />
zbog toga što su Oompa Loompe upoređivane<br />
sa Afrikancima. Ovo je 1988.<br />
godine izmenjeno.
46<br />
L. Frank Baum - The Wonderful<br />
Wizard of Oz<br />
Biblioteke u Čikagu su 1928. ovu knjigu<br />
zabranile zbog njenog „bezbožništva“,<br />
kao i zbog lošeg uticaja jer prikazuju<br />
ženu u ulozi snažnog vođe. Biblioteka<br />
u Detroidu je 1957. godine ovu knjigu<br />
izbacila sa svojih rafova jer su smatrali<br />
da ona više ne prikazuje nikakve vrednosti<br />
od značaja za savremenu decu.<br />
Maurice Sendak- Where the Wild<br />
Things Are<br />
Gotovo odmah po izlasku iz štampe,<br />
ova knjiga je bila zabranjena širom južnih<br />
država SAD jer promoviše veštičarenje<br />
i natprirodne događaje.<br />
Dr. Seuss - The Lorax<br />
Zabranjena je u Kaliforniji 1996. godine<br />
jer su smatrali da drvnu industriju<br />
prikazuje kao kriminalnu<br />
organizaciju i da će, na taj način, da<br />
ubedi decu da je seča šuma nešto<br />
loše.<br />
Dr. Seuss - Green Eggs and Ham<br />
Knjiga je sve do 1991. godine bila zabranjivana<br />
u Kaliforniji jer „prikazuje<br />
zavođenje među homoseksualcima“.
Zanimljivosti<br />
Biblioteka u šumi<br />
Koliko puta ste poželeli da možete da odete<br />
ne pusto ostrvo ili u duboku šumu, da se<br />
zatvorite u kolibu i da na miru čitate knjige<br />
Ima nečeg privlačnog u miru i tišini sa knjigama,<br />
zar ne<br />
Njujorško preduzeće GLUCK+ je dizajniralo<br />
upravo to – biblioteku u sred šume. Ova<br />
konstrukcija se sastoji od dva sprata, na prvom<br />
se nalazi biblioteka, a drugi koji bukvalno i metaforički<br />
počiva na prvom je rezervisan za učenje<br />
i istraživanje. Donji sprat je sačinjen od čvrstih<br />
zidova koji sprečavaju da se knjige oštete od<br />
spoljnih uticaja. A zidovi drugog sprata su od<br />
providnog materijala koje omogućava da ljudi<br />
uživaju u pogledu na prirodu dok čitaju knjige.<br />
Na ovaj način stalni posetioci mogu da budu<br />
svedoci sezonskih promena vremena.<br />
47
Intervju<br />
Dušan Pirković rođen je 1988. godine<br />
u Osijeku, a od 1989. živi u<br />
Smederevu. Završio je master studije<br />
2012. godine na Filološkom fakultetu<br />
u Beogradu, smer engleski jezik i<br />
književnost.<br />
Svoj proman „Putnik“ objavio je 2011.<br />
godine u izdanju Književne omladine<br />
Srbije, a objavio je i kratku priču „Vodeno<br />
mesto” u Zborniku radova mladih<br />
sa prostora bivše Jugoslavije.<br />
Osvojio je nekoliko nagrada na književnim<br />
konkursima: drugo mesto na Međunarodnom<br />
festivalu za decu i omladinu<br />
Magda Simin i prvo mesto na<br />
konkursu Udruženja za Ujedinjene Nacije<br />
Srbije.<br />
Kako kaže, trudi se da bude dobar<br />
prema svima, ne zbog karme ili altruizma,<br />
nego zato što smatra da nam nedostaje<br />
dobrota u svetu. Svima koji<br />
pišu poručuje da samo nastave, a<br />
svima vama koji čitate da pročitate njegovu<br />
knjigu, jer vam se možda svidi.<br />
48<br />
Ovde deca maštaju da, kada porastu,<br />
postanu Novak Đoković ili Viki Miljković,<br />
zašto si ti odlučio da budeš pisac<br />
Ne sećam se da sam kao mali želeo da<br />
budem pisac. To se jednostavno desilo<br />
samo od sebe. Od malih nogu sam<br />
pisao priče, čak i bajke, ali nisam to<br />
video kao unosni karijerni cilj. Kasnije,<br />
pri studijama engleskog jezika i književnosti,<br />
shvatio sam da bi moje pisanje,<br />
koje je do tada samo meni značilo,<br />
moglo da znači i nekom drugom.<br />
Možda bi još neko to našao zanimljivim.<br />
A možda bih čak nekome i ulepšao<br />
dan.<br />
Problem je što je danas, u Srbiji, jako<br />
teško biti mladi pisac, sa jednom ili nijednom<br />
objavljenom knjigom. Glavno<br />
pitanje koje mislim da svako sebi postavlja<br />
jeste: ko će to čitati I oni ljudi<br />
koji čitaju iz<br />
zadovoljstva,<br />
a ne zbog lektire<br />
ili drugih<br />
razloga, pre<br />
će se držati<br />
standardnih<br />
pisaca, bez<br />
želje za<br />
eksperimentisanjem<br />
sa<br />
novim i mladim autorima.<br />
Pa ipak, ne bih želeo da obeshrabrim<br />
neafirmisane mlade ljude koji se bave<br />
pisanjem. Pisanje je, barem za mene,<br />
neka vrsta terapije, ponekad i katarze,<br />
i smatram da je svakako bolje od trošenja<br />
vremena na druge neproduktivne<br />
načine. Teri Pračet je rekao da je<br />
pisanje najbolja vrsta zabave koju<br />
čovek može sebi da priušti, i u tome se
Dušan Pirković: Putnik<br />
potpuno slažem s njim.<br />
Ako možete da izmislite<br />
svoj svet, sa svojim stanovnicima,<br />
gde zmajevi<br />
nadleću zamrznute<br />
reke, a heroj u oklopu,<br />
nalik vama, juri da oslobodi<br />
lepu princezu iz<br />
tamnice – šta vam više<br />
treba<br />
Koliko je tvoj roman inspirisan romanom<br />
Žana d'Ormesona Priča Jevrejina<br />
lutalice Gde tražiš inspiraciju za pisanje<br />
Iskreno, nisam pročitao Priču Jevrejina<br />
lutalice, ali znam da ima sličnu temu<br />
kao moj roman. Tako da, ne mogu da<br />
kažem da me je Žan d’Ormeson inspirisao,<br />
ali drugi pisci svakako jesu. U<br />
prvom redu, to su Daglas Adams i Teri<br />
Pračet, čije knjige toplo preporučujem<br />
svakome ko voli fantastiku, naučnu ili<br />
epsku, uz zdravu dozu humora. Zatim,<br />
tu je i Tolkin, Stiven King, Zoran Živković,<br />
Nil Gejmen i drugi pisci koji mi, u<br />
nedostatku boljeg izraza, prave „zazubice”<br />
svojim idejama.<br />
Čitanje knjiga je očigledna inspiracija,<br />
nije bitno da li je u pitanju poezija ili<br />
proza. Pored toga, izvore nalazim gde<br />
god stignem. Vest u novinama, članak<br />
u Politikinom Zabavniku, priča koja se<br />
čuje od drugara, iskustva iz života...<br />
Bitno je samo da um pisca nije lenj, da<br />
ume u svemu da pronađe zanimljivost<br />
i izvuče je na površinu, i da od toga<br />
stvori inspiraciju, koja se zakači za<br />
drugu misao i pokrene lančanu reakciju,<br />
koja rezultuje stvaranjem ideje.<br />
Stvarni život je često čudniji i neobjašnjiviji<br />
od književnosti, a pisac ima tu<br />
neograničenu slobodu da ga začini interesantnim,<br />
komičnim ili tragičnim<br />
detaljima, po volji.<br />
Koliko je, za tebe, bilo izazovno da, za<br />
prvi roman, uzmeš, da tako kažem,<br />
sveobuhvatnu ili široku temu, odnosno<br />
širok period ljudske istorije<br />
Ovo je moj drugi roman, ali prvi i jedini<br />
koji je izdat. Osim njega, napisao sam<br />
još tri zbirke priča i jedan roman, takođe<br />
sa opširnim temama (u jednoj<br />
zbirci priča se radi o galiji za iznajmljivanje<br />
koja putuje kroz vreme, a u drugoj<br />
o mogućim načinima za kraj sveta).<br />
49
50<br />
Pretpostavljam da mi odgovaraju takve<br />
teme zbog slobode. Nikada nisam<br />
voleo knjige u kojima se radnja odvija<br />
sporo, samo u jednom okruženju. Svestan<br />
sam da postoje odlični romani koji<br />
spadaju u tu kategoriju, ali to nije moj<br />
stil.<br />
Roman „Putnik” sam pisao otprilike<br />
dve godine. Hteo sam da bude verodostojan,<br />
barem što se istorijskih detalja<br />
tiče. U jednom trenutku, istraživao<br />
sam koje vrste pušaka je britanska vojska<br />
imala krajem devetnaestog veka u<br />
Južnoj Africi, kao i detalje određenog<br />
atentata. Iako je ponekad bilo prilično<br />
izazovno, moram da priznam da sam<br />
uživao u tome.<br />
Ljudi obično tretiraju besmrtnost kao<br />
prokletstvo, ali, čini mi se da si ti, dok<br />
si pisao roman uživao da „putuješ“ zajedno<br />
za tvojim Putnikom kroz<br />
vreme Kažu da ljudi koji čitaju imaju<br />
hiljade života, a ti, kao pisac, svakako<br />
koji više<br />
Kao što rekoh, uživao sam u pisanju<br />
ovog romana. Fascinantno je koliko se<br />
naš svet menjao tokom godina, naročito<br />
iz perspektive jedne osobe. Trudio<br />
sam se da dočaram svaki deo knjige,<br />
svaku epohu kroz koju Putnik prolazi,<br />
stavove i ponašanja ljudi kroz vekove,<br />
kao i odnos prema prokletstvu glavnog<br />
lika. Nisam smeo da izmišljam činjenice<br />
iz drugih vremena, ali sam mogao<br />
da radim s njima šta sam hteo, koliko<br />
zbog umetničke slobode, toliko i zbog<br />
besmrtnosti glavnog lika.<br />
Slažem se sa izrekom da ljudi koji čitaju<br />
imaju hiljade života. Ako čitamo neku<br />
knjigu u kojoj je glavni lik isti kao mi,<br />
mi doživljavamo njegove patnje, njegovu<br />
uzbuđenost i njegovu sreću kao<br />
svoju, a ponekad i suprotno – kroz doživljaje<br />
likova prožimamo svoja osećanja.<br />
Pisanje bih okarakterisao kao istu<br />
takvu situaciju, samo na mnogo većem<br />
nivou. Da, u glavi znam šta će se desiti<br />
sa mojim likom na kraju, kao i sa likovima<br />
koje susreće, ali voleo bih da<br />
našem druženju mora jednom doći<br />
kraj. Isto tako, hteo sam i da ima (ili<br />
nema) neka moja lična iskustva. Čak<br />
bih išao toliko daleko da uporedim pisanje<br />
knjige sa vaspitanjem i odrastanjem<br />
rođenog deteta. Nastalo iz<br />
ljubavi, želimo mu najbolje, ali ne ide<br />
uvek sve po planu. A sudbina uvek pro-
51<br />
nađe načine da nas iznenadi, podjednako<br />
prijatno kao i neprijatno.<br />
Šta planiraš dalje Da li možemo da<br />
očekujemo neku novu knjigu uskoro<br />
Trenutno pišem novi roman, ovaj put<br />
na engleskom, jer planiram da ga objavim<br />
za tržište elektronskih čitača, zbog<br />
troškova štampanja. Radni naziv je<br />
„Ten lives of Tim Lawrence”. Tematika<br />
kojom se bavi je Holivud i svet filma,<br />
imaće deset velikih poglavlja od kojih<br />
će se svako poglavlje baviti jednim žanrom<br />
filmova (vestern, horor, mafijaški,<br />
akcioni...) i klišeima koji se često viđaju.<br />
Još jedna opširna tema i prožeta<br />
humorom. Želeo bih da to bude knjiga<br />
koju će ljudi videti kao avanturu, i kojoj<br />
će se često vraćati. Sigurno neće osvojiti<br />
nagrade za književnost, ali nadam<br />
se da će bar zabaviti nekoga.<br />
Na žalost, ne znam kada će biti završena,<br />
jer mi obaveze ne dozvoljavaju<br />
da pišem onoliko koliko mogu.<br />
Bukovski je rekao: „Nađi ono što voliš i<br />
pusti da te ubije”. Mislim da bi to danas<br />
moglo da se pretvori u „Nađi ono što<br />
voliš i radi to vikendom ili noću”. Ja svakako<br />
planiram da nastavim da pišem, a<br />
kako će se situacija sa novim knjigama<br />
razvijati, videćemo.
52<br />
Jedna od vodećih SF figura, pisac i<br />
urednik, Frederik Pol, preminuo je<br />
krajem avgusta nakon karijere koja<br />
je oblikovala i definisala žanr decenijama<br />
unazad.<br />
On je bio poznat po svojim<br />
iščašenim, najčešće satiričnim pričama,<br />
uređivačkim sposobnostima, SF<br />
kritici, kao i fantastičnom blogu koji je<br />
ažurirao sve do svoje smrti.<br />
Rođen je<br />
1919. godine u<br />
Njujorku. Nikada<br />
nije stekao neko<br />
formalno obrazovanje.<br />
To mu nije<br />
smetalo da tokom<br />
Drugog svetskog<br />
rata započne pisanje<br />
priče Reklamokratija<br />
koja će<br />
promeniti standarde<br />
naučne fantastike.<br />
Posle<br />
nekoliko godina<br />
koje je proveo u reklamnoj<br />
industriji<br />
kao literalni agent,<br />
1953. godine konačno<br />
objavljuje ovu<br />
knjigu. U njoj Frederik<br />
Pola daje vi-<br />
In memoriam<br />
ziju buduće<br />
Amerike kojom potpuno upravljaju<br />
moćne reklamne korporacije koje su<br />
vođene isključivo željom za što većim<br />
profitom u svojim potpuno dehumanizovanim<br />
kampanjama. Izuzetno satirični<br />
roman je pokazao da naučna fantastika<br />
može da govori o savremenom<br />
svetu. Pol kaže da ovaj roman prvobitno<br />
niko nije hteo da objavi, ali kada je<br />
konačno ugledao svetlo dana, postao<br />
je instant klasik koji<br />
je inspirisao Filipa<br />
K. Dika i sajberpank.<br />
U sličnom<br />
tonu, premda<br />
manje uspelo, Frederik<br />
Pol je napisao<br />
još dva romana u<br />
Pravnik-gladijator<br />
(moćni trustovi<br />
kontrolišu svoje<br />
radnike) i Željeni<br />
rizik (društvenu<br />
dominaciju ovde<br />
ostvaruju bezobzirna<br />
osiguravajuća<br />
društva).<br />
On je bio pripadnik<br />
njujorške<br />
alternativne grupe<br />
Futurijanci koji su<br />
smatrali da bi naučno<br />
fantastična dela trebalo da budu<br />
politički i literarno značajna. Frederik<br />
Pol je to i dokazao.<br />
Što se ostalih romana iz pede-<br />
Fre<br />
transform
derik Pol - čovek koji je<br />
isao naučnu fantastiku<br />
setih godina tiče, posredi su ili dela rutinskog<br />
karaktera namenjena omladinskoj<br />
publici (trilogija Podzemni svet<br />
napisana u saradnji sa Džekom Vilijemsonom),<br />
ili minorne varijacije svemirskih<br />
tema (Pretražujte nebo i Robovski<br />
brod).<br />
Tokom šezdesetih<br />
godina Pol<br />
nije objavio ni<br />
jedan značajan<br />
roman naučne fantastike,<br />
ali su mu<br />
zato priče bile izuzetno<br />
dobre. Iako je<br />
većina ovih priča<br />
napisana tokom pedesetih,<br />
tek su šezdesetih<br />
objavljene<br />
u šest zbirki. Najbolje<br />
priče se na satirični<br />
način bave<br />
nekom distopijskom<br />
budućnošću u<br />
kojima svet može<br />
da završi prateći aktuelne<br />
trendove.<br />
Šezdesetih<br />
godina do izražaja<br />
dolazi Polov urednički rad. On, kao<br />
urednik dva najznačajnija sf magazina,<br />
daje šansu mnogim mladim autorima<br />
koji će kasnije postati nove velike zvezde<br />
naučne fantastike. Ali će, istovremeno,<br />
utrti put novom modernijem<br />
shvatanju samog žanra.<br />
Posle napuštanja uredničkog<br />
posla Pol zapada u stvaralačku krizu<br />
dugu pet godina. Međutim od sredine<br />
sedamdesetih godina<br />
Frederik Pol<br />
kao da doživljava<br />
novu stvaralačku<br />
mladost. Počev od<br />
izuzetnog Čovek<br />
plus, sledi niz izvrsnih<br />
romana, čiji vrhunac<br />
predstavlja<br />
sjajna serija Kapija<br />
(Kapija, S one<br />
strane plavog obzorja<br />
događanja,<br />
Susret sa Hičijima,<br />
Anali Hičija i Kapijsko<br />
Putovanje), kao<br />
i veoma dobar nastavak<br />
Reklamokratije,<br />
roman Rat<br />
trgovaca.<br />
Za svoje SF<br />
stvaralaštvo Pol je<br />
dobio sledeće nagrade:<br />
Hugo (1966, 1967, 1968, 1973,<br />
1978. i 1986), Nebula (1976. i 1977),<br />
Džon Kembel Memorijal (1978), Lokus<br />
(1973, 1978. i 1979.), Apolo (1978).<br />
53
54<br />
In memoriam<br />
Frederik Pol velikan naučne fantastike<br />
je 1975. boravio kraće vreme<br />
u SFRJ u svojstvu predsednika<br />
Udruženja američkih pisaca naučne<br />
fantastike. O njegovom boravku u Jugoslaviji<br />
možemo da pročitamo na njegovom<br />
blogu.<br />
„Kada smo prelazili italijanskojugoslovensku<br />
granicu, da budem<br />
iskren, graničari obe nacije su mi delovali<br />
više zainteresovani za čitanje američkih<br />
stripova, u koje su bili zagledani<br />
mnogo više, nego u eventualne teroriste<br />
ili švercere cigara.<br />
Napravio sam glupost kada<br />
sam svojim saputnicima saopštio zapaženje<br />
da ovde mora da živi mnogo Zimmera,<br />
pošto gotovo svaka druga kuća<br />
ima taj natpis na njoj. Smejući se su mi<br />
objasnili da “zimmer“ na nemačkom<br />
jeziku znači „soba“, „Oni žele da ostaneš<br />
da živiš kod njih, za lovu“, objasnili<br />
su mi.<br />
Moram da priznam da je vožnja<br />
uz jugosolvensku obalu bila spektakularna.<br />
Sa jedne strane se pružao<br />
prelepo plavi Jadran, a sa druge strane<br />
planine koje su postajale sve više i više.<br />
Kada su mi rekli da će da malo obiđemo<br />
Jugoslaviju moja prva misao je<br />
bila „Čemu ponovo razgledanje mora i<br />
planina, kada sam ih već video“. Dobro<br />
je da sam ovo samo pomislio inače bih<br />
i ovom primedbom nasmejao moje saputnike.<br />
Vidite, kod Jugoslavije nikada<br />
nema „ponovo“. Ako odete na jednu<br />
njenu stranu videćete žičare i planine,<br />
a ako odete na drugi stranu možete da<br />
plovite Jadranskim morem. Ponekad<br />
ste u gradovima, a nekada prolazite<br />
kroz hektare i hektare poljoprivrednog<br />
zemljišta i pašnjaka.<br />
Zar nema svaka zemlja takve<br />
varijacije, pitaćete možda. Da, ali su<br />
samo u Jugoslaviji ovako ekstremne i<br />
nagle.<br />
Otišli smo u Skoplje, glavni<br />
grad Makedonije. Bila je subota veče i<br />
na glavnom gradskom trgu ste mogli<br />
da vidite dva koncentrična kruga šetača.<br />
U prvom, koji se kretao u pravcu<br />
kazaljke na satu, bili su muškarci, a u<br />
drugom, koji se kretao u suprotnom<br />
smeru bile su devojke. Ovakav prizor<br />
ste mogli da vidite u gotovo svakom<br />
makedonskom gradu jer mladići i devojke<br />
moraju da nađu neki način da se<br />
upoznaju međusobno, inače će vrsta<br />
da izumre, a ovo je bio jedan od dozvoljenih<br />
načina susreta.<br />
Fr
ederik Pol u poseti SFRJ<br />
Ako pogledate na veliki sat koji<br />
se nalazi na najvišoj građevini on pokazuje<br />
11.15 časova. „Oh! Pogledajte, već<br />
je dosta kasno“, rekao sam. Moj pratilac<br />
se nasmejao i rekao da je u stvari<br />
oko osam i petnaest, a zatim me je<br />
pitao da li znam šta se desilo u 11.15.<br />
„Tada je“, objasnio mi je, „Veliki zemljotres<br />
pogodio Skoplje. Izazvao je toliku<br />
štetu da je predsednik proglasio vanredno<br />
stanje i tražio je da sve ostale republike<br />
pošalju pomoć u vidu hrane,<br />
vozila, građevinskog materijala i novca.<br />
Ova akcija je imala tako veliki uspeh da<br />
su ostale republike žalile što nisu imale<br />
sopstveni zemljotres“.<br />
Kapiram da je to bila šala. Hteo<br />
sam da ga pitam da li je zemljotres koji<br />
je bio u 11.15 zaustavio sat, kao i o panici<br />
koja je usledila kao i o drugim važnim<br />
stvarima, ali on je samo udahnuo<br />
i objasnio mi je da zemljotres jeste bio<br />
u 11.15, ali on nije zaustavio sat jer je<br />
ovaj već bio pokvaren. Tek je tokom<br />
obnove građevine jedan od radnika namestio<br />
sat da stoji na 11.15 časova.<br />
Ne želim da odam utisak da je<br />
Makedonija bila jedini deo Jugoslavije<br />
koji je vredelo posetiti, posebno jer<br />
nije bilo dela koji nije bio vredan toga.<br />
Mogli ste, na primer, da dođete<br />
u Dubrovnik, drevni grad, koji je<br />
podignut na steni koja zadire u Jadransko<br />
more. On je ostajao netaknut dok<br />
su drugi gradovi bili uništavani od<br />
strane osvajača i zatim obnavljani. Dubrovnik<br />
je bio uglavnom pošteđen ovakve<br />
sudbine jer je jako teško da<br />
osvajači pokore i unište grad koji se nalazi<br />
na vrhu velike stene. Hotel u kome<br />
sam tamo odseo imao je lobi koji se<br />
nalazi na nivou ulice, ali kada sam se<br />
prijavio na recepciji, odveli su me u<br />
moju sobu koja se nalazi dole, unutar<br />
stene.“<br />
55
Nagrade<br />
Nobelova<br />
56<br />
Kanadska književnica Alis Manro<br />
(82) dobitnica je Nobelove nagrade<br />
za književnost za 2013. godinu,<br />
za svoje celokupno životno delo.<br />
Članovi Švedske akademije nazvali su<br />
je „majstorom savremene pripovetke“.<br />
Peter Englund, stalni sekretar Švedske<br />
akademije, rekao je da je Alis Manro<br />
„sposobna za fantastično portretisanje<br />
ljudskih bića“. Manro je 13. žena koja<br />
je ovenčana ovim prestižnim priznanjem<br />
vrednim 1,2 miliona dolara, i<br />
prva je kanadska autorka koja je dobila<br />
Nobelovu nagradu još od Sola Beloua,<br />
koji je rođen u Kvebeku u Kanadi, a<br />
zatim odrastao i živeo u Americi.<br />
Manro, koja piše o životima devojaka i<br />
žena, porodičnom nasilju, dugotrajnim<br />
bolestima, teškom sramu, gruboj sredini<br />
koja teško prašta, 2009. godine<br />
dobila je nagradu Man Buker za životno<br />
delo. Porede je sa Čehovom, Tolstojem,<br />
Džonom Apdajkom,<br />
Mopasanom i Floberom, ipak, Alis<br />
Manro moderan je pisac u „ruhu“ klasika.<br />
Oni koji je poznaju kažu da njen<br />
život nalikuje njenoj prozi; uzdržan, posmatrački,<br />
nepretenciozan, iskren.<br />
Objavila je deset zbirki pripovedaka,<br />
kao i roman „Životi devojaka i<br />
žena“. Njene zbirke pripovedaka su tri<br />
puta dobijale nagradu Gavernor, najprestižnije<br />
književno priznanje u Kanadi:<br />
„Ples srećnih senki“ (1968), „Šta<br />
misliš, ko si ti“ (1978), „Napredovanje<br />
ljubavi“ (1986), a dva puta je ovenčana<br />
nagradom „Giler“, za knjige „Ljubav
agrada za književnost<br />
Alis Manro<br />
dobre žene“ (1998) i za „Bekstvo“<br />
(2004).<br />
Alis Manro izjavila je jednom<br />
da je pripovetke dugo smatrala književnom<br />
formom koja će je pripremiti za<br />
pisanje romana, ali se ispostavilo da je<br />
pisanje priča ono što najbolje radi.<br />
Ove godine u konkurenciji za Nobelovu<br />
nagradu bili su i Haruki Murakami, Filip<br />
Rot, Džojs Kerol Outs, a spekulisalo se<br />
da bi nagradu mogli dobiti Filip Rot ili<br />
Alis Manro, zbog toga što su oboje najavljivali<br />
da će ostaviti pisanje. Tim povodom<br />
Peter Englund dodao je:<br />
„Uradila je fantastičan posao, sasvim<br />
dovoljno za Nobelovu nagradu, međutim,<br />
ako hoće da ostavi pisanje, to je<br />
njena stvar“.<br />
Alis Manro je od rane mladosti<br />
želela da bude pisac, stalno je pisala, i<br />
dok je pomagala svom prvom suprugu<br />
Džejmsu Manrou da vodi knjižaru, i uz<br />
odgoj njihove tri kćerke. Alis Manro rođena<br />
je 10. jula 1931. godine u Vingamu,<br />
konzervativnom kanadskom<br />
gradu zapadno od Toronta, i često je izjavljivala<br />
da je opčinjena njegovim pejzažima,<br />
kontinentalnom klimom i<br />
ekstravagantnim zimama, da oseća atmosferu<br />
doma kada vidi kuće od cigala,<br />
farme sa bazenima, parkinzima za prikolice,<br />
starim, tegobnim, crkvama.<br />
„Zapravo sam odrasla u 19. veku, uz<br />
57
58<br />
vrednosti koje nisu dugo menjane. Postojala<br />
je tu neka stabilnost koja pisca<br />
lako može da obuzme. Zapadni Ontario<br />
uronjen je u religioznost koju su doseljenici<br />
prezbiterijanci, metodisti,<br />
katolici, doneli sobom. Moj prvi beg iz<br />
te sredine bila je magija čitanja, knjige<br />
su mi bile važnije od života“, rekla je<br />
Manro jednom prilikom. Njen sledeći<br />
beg bio je na Univerzitet Zapadnog Ontarija,<br />
a zatim u Vankuver sa suprugom<br />
Džimom Manroom, gde je pokušavala<br />
da bude tipična, dobra, supruga iz pedesetih<br />
godina. Kada je dobila nagradu<br />
Gavernor, najveće kanadsko priznanje,<br />
nazvali su je „stidljivom domaćicom“,<br />
što je zaista razljutilo. „Biti žena pisac<br />
isto je što biti i čudovište“, primetila je<br />
tim povodom Manro.<br />
„Agora“ iz Zrenjanina objavljuje<br />
kod nas dela Alis Manro, i njen<br />
glavni urednik Nenad Šaponja kaže za<br />
naš list da je ova izdavačka kuća još<br />
2006. godine objavila njenu zbirku<br />
priča „Bekstvo“ koja je 2010. imala i<br />
drugo izdanje. Da čitaoci od tada izražavaju<br />
zadovoljstvo što neko u Srbiji<br />
štampa dela ove spisateljice. Takođe,<br />
Šaponja naglašava da će „Agora“<br />
uskoro objaviti i novu knjigu Alis<br />
Manro „Goli život“.<br />
– U međuvremenu objavili<br />
smo i jedini roman Alis Manro „Životi<br />
devojaka i žena“, kao i knjigu „Previše<br />
sreće“. Alis Manro slovi za jednog od<br />
najvećih pisaca zapadne hemisfere,<br />
često je porede sa Čehovom. Upravo<br />
tu i jeste intriga zbog koje su čitaoci i<br />
kritičari bezrezervno okrenuti ka njoj,<br />
zato što Alis Manro uspeva da pronikne<br />
u najsuptilnije ljudske odnose,<br />
do stvarnosti koja je lišena iluzija,
tvrda, drugačija. Manro pokušava da<br />
otkrije „ono malo duše“ – smatra Šaponja.<br />
Kritičari inače u delu Alis<br />
Manro prepoznaju otelotvorenje velikih<br />
literarnih tema: života, ljubavi i<br />
smrti, i naš sagovornik istog je mišljenja:<br />
– Te velike teme, nažalost, potisnute<br />
su iz naših života. Mi u Srbiji<br />
svedoci smo toga da nam se najrazličitije<br />
besmislene i beznačajne stvari serviraju<br />
kao važne, a ono što jeste<br />
najbitnije to nam najčešće izmiče. Alis<br />
Manro u svojoj prozi upravo fiksira to<br />
što jeste najvažnije i to na način velikog<br />
pisca, vrsnog stiliste, nekoga ko beskompromisno<br />
ide svojim putem – objašnjava<br />
Šaponja.<br />
Da li se Alis Manro može smatrati<br />
feministkinjom, pitamo Šaponju.<br />
– Kao i u slučaju uspešne spisateljice<br />
Doris Lesing, i uopšte književnica<br />
koje su ušle u „muški zabran“<br />
superiornim pogledom na stvarnost,<br />
smatra se da je fokus pomeren ka feminizmu.<br />
Ipak, Doris Lesing je tvrdila<br />
da nije feministkinja, iako je njeno delo<br />
iniciralo feministički pogled na svet. Slično<br />
je i sa Alis Manro. Ona se ne bavi<br />
politikom, bavi se suštinom – zaključuje<br />
Šaponja.<br />
Povodom Nobelove nagrade<br />
Alis Manro je izjavila da i pored toga<br />
što je očigledno bila važan kandidat za<br />
ovo prestižno priznanje, ipak nije verovala<br />
da će ga zaista i dobiti. Najvažnije<br />
u ovom događaju je, prema njenim rečima,<br />
skretanje više pažnje na kanadsku<br />
književnost.<br />
Izvor: Politika<br />
59
60<br />
Recenzija<br />
primetno je da trenutno najpopularnija<br />
društvena mreža Facebook<br />
vrvi od citata, nekritičkog navođenja<br />
misli značajnih naučnika, duhovnih<br />
lidera, književnika, filozofa, i tsl...<br />
Uglavnom je reč o preuzimanju i zloupotrebi<br />
mišljenja/jezika u funkciji<br />
spravljanja gotovih recepata za život.<br />
Direktno nasuprot problematičnoj citatomaniji,<br />
stoje pokušaji izuzetnih pojedinaca<br />
da, delujući u ovom mediju<br />
kao autorske ličnosti, utiču na teorijsku<br />
misao i praksu svog vremena. Koristeći<br />
lapidarni stil pisanja, one referišu na<br />
gotovo celukupnu povest mišljenja, s<br />
jedne, i savremenu društvenu problematiku,<br />
s druge strane. U problemskom<br />
rasponu od Heraklita, preko B.<br />
Paskala i Ničeovog „Antihrista“, sve do<br />
dečje zbirke „Olovka piše srcem“ i tzv.<br />
postfilozofije, može se okvirno definisati<br />
i pravac kretanja rukopisa Nemanje<br />
Stankovića, koji čini niz sveže<br />
razbacanih refleksija, stihova, kolokvijalizama,<br />
sentencija i drugih „mrvica“<br />
nad kojima se valja ozbiljno zamisliti...<br />
U načelu, može se reći da je čitava<br />
knjiga, zapravo, jedan pomalo<br />
ekscentrično zamišljeni, ali svakako<br />
ubedljivo artikulisani projekat potrage<br />
za (egzistencijalnim) smislom, izložen<br />
pogledima „drugih“. Pokatkad se, međutim,<br />
za ovom vrednošću traga u izokrenutoj<br />
vizuri medijske kontrakulture:<br />
posredstvom ironizirajućih iskaza, cinički<br />
uobličenih opservacija, smrtonosne<br />
upotrebe sarkazma, pa čak i groteskno<br />
formulisanih prizora (skaradnosti), duhovito<br />
„preuzetih“ iz svakodnevice<br />
kreativca, boema i advertajzera, te<br />
vešto transponovanih u supstancu jednog<br />
fleksibilno komponovanog, interaktivnog<br />
književno-filozofskog dela.<br />
Ovo fragmentarno tekstualno manevrisanje<br />
u Facebook prostoru jedan je<br />
od retkih dokaza Kako je moguće misliti<br />
na Internetu, koristeći Mrežu kao<br />
proširenu alatku Razuma koji istinski<br />
deluje.<br />
Piše: Divna Vuksanović
Kritika<br />
Babetina gozba Karen Bliksen, napokon<br />
prisutna i u prevodu na srpski<br />
jezik, zbilja je retka, ako ne i<br />
unikatna pojava u ovdašnjoj knjižarskoj<br />
pojavi – odlično prevedeno, vizuelno<br />
artikulisano izdanje, značajan rad po<br />
puno osnova i opravdano uvažene autorke,<br />
izdanje bogatije za rečit pogovor<br />
od čak oko deset stranica iz pera<br />
samog prevodioca... U okviru svoje edicije<br />
Retro premijere prestonička Geopoetika<br />
je nedavno objavila prevod ove<br />
izvanredne proze, dokazavši da zapravo<br />
ne postoje zakasneli darovi. Babetina<br />
gozba je primer čiste<br />
književnosti u najsuperiornijem pojavnom<br />
joj obliku; u noveli (mada bi u<br />
Francuskoj danas ovo bez puno razmišljanja<br />
podveli pod mali roman) od<br />
samo osamdeset stranica teksta saželo<br />
se sve ono za kvalitetnu i dužem trajanju<br />
namenjenu prozu bitno – naracija<br />
od čije svedene lepote i zaista zastaje<br />
dah, maestralno iščišćeni izraz koji ga<br />
prati, stil oslonjen isključivo na mogućnosti<br />
jezika, sa punom verom u neprolaznu<br />
moć brižljivo birane i negovane<br />
leksike, nepatvorena emocija i upadljiva<br />
polivaletnost na značejskom<br />
nivou.<br />
Za širi krug čitalačke publike prva asocijacija<br />
na Karen Bliksen još zadugo<br />
biće film Moja Afrika, u kom je sada<br />
pokojni reditelj Sidni Polak u stilu holivudski<br />
razmahanih produkcija i hipertrofiranih<br />
melodrama predstavio priču<br />
o afričkoj epizodi iz života ove vrsne<br />
spisateljice, baš kao što će bar za još<br />
neko vreme Babetina gozba biti doživljavana<br />
kroz prizmu priče o Oskarom<br />
nagrađenom filmu, zasnovanom na<br />
ovoj noveli. To ne treba da čudi, ne<br />
samo zato što film ostaje bez ozbiljne<br />
konkurencije najprijemčljiviji medij i<br />
najpopulističkije usmeren vid umetnosti,<br />
koji komunicira i sa onima koji knjigoljublju<br />
i nisu toliko i toliko često<br />
skloni, nego na prvom mestu stoga što<br />
naracija koju i na primeru Babetine<br />
gozbe nudi Karen Bliksen (možda i<br />
posve slučajno) nosi u sebi lakoću pripovedanja,<br />
kakvu ipak češće srećemo<br />
na filmu nego u književnosti, kao nesumnjivo<br />
zahtevnijoj formi izraza.<br />
Narativ Karen Bliksen je, pak, implicitno<br />
bogat, jer njen jezik je i u Babetinoj<br />
gozbi lišen svega kitnjastog i suvišnog i<br />
sveden na samoj priči i ciljanoj poenti<br />
podređeno. Kako će prevodilac ovog<br />
61
62<br />
dela, Radoš Kosović, u pogovoru naglasiti,<br />
Bliksen je najčešće podvođena pod<br />
termin neoromantičarske struje realizma.<br />
Puno je osnova da se ta odrednica<br />
prihvati kao posve prikladna u<br />
slučaju proze Karen Bliksen, ali time se<br />
u neku ruku u drugi plan gura važna<br />
stavka njenog stila, a to je snovolikost,<br />
ponajpre tipična za bajke i srodne izraze.<br />
I zaista – priča o dve sestre, parohove<br />
kćeri, postarije usedelice koje u<br />
malenom selu na samom kraju Norveške<br />
(dakle, u izvesnoj meri i na samom<br />
kraju sveta) tiho egzistiraju, usredsređene<br />
na dobrotu i posvećenost drugima,<br />
manje spokojnima, i koje pod<br />
svoj krov primaju napaćenu Francuskinju,<br />
koja će ih verno služiti i koja će pokušati<br />
da im se tu dobrohotnost oduži<br />
priredivši luksuznu večeru u francuskom<br />
stilu sveopšteg pretrivanja za<br />
dvanaest gostiju, a u čast sto godina od<br />
rođenja pokojnog paroha, u sebi nosi<br />
gotovo sve ključne sastojke bajke u kanonskom<br />
vidu. Doduše, ovde nema<br />
moralističke poente koja jeste krajnji<br />
cilj svake bajke, ali ima poentiranja u<br />
smislu Džejn Ostin, u čijim delima, a<br />
evo i u Babetinoj gozbi Karen Bliksen,<br />
svaka vrlina, baš kao i svaka pobeda<br />
nad vlastitim nedostatnostima biva nagrađena,<br />
u ovom slučaju osećanjem<br />
iskrenog spokoja i, što je možda i značajnije,<br />
boljim i dubljim razumevanjem<br />
ljudske prirode u širem smislu, ali ponajpre<br />
pronicljivijim poimanjem biti<br />
naravi onih na koje smo u ovim svojim<br />
životima, hteli mi to ili ne, upućeni.<br />
Bajkoliki prizvuk Babetine gozbe prevashodno<br />
je oslonjen na diskretnu ironiju<br />
kojom Bliksen boji stranice ovog<br />
svog dela, utabavajući put ka suptilnoj,<br />
ali zbog toga ništa manje britkoj ili<br />
efektnoj kritici nordijskih rigidnosti i<br />
opsednutost sobom, koja pomno<br />
motri ispod svakog filantropskog zahvata.<br />
Proza Karen Bliksen neodoljivo je<br />
šarmantna i prefinjeno dirljiva i u tim<br />
slučajevima, kada nežno i svrishodno<br />
kori, kao i kada istražuje skrivene kutke<br />
lepote iznikle na tragediji nedorečenog<br />
i ranije preživljenog, i kada zaranja u<br />
duboke vode privlačne melanholije, te<br />
kada naprosto pripoveda priču o jednom<br />
nesvakidašnjem susretu, koji će<br />
godinama potom izroditi i jedan neobičan<br />
događaj vredan pozornosti i pripovedačice<br />
i čitalaca koji ovom štivu bez<br />
mane daju šansu. Babetina gozba zapravo<br />
je ono što i predstavlja gozba<br />
koju priređuje enigmatična Babet –<br />
tiha majstorija, i to tiha majstorija od<br />
koje se u iskustvenom i emocionalnom<br />
smislu nanovo računa vreme.<br />
Piše: Zoran Janković
Predstavljamo<br />
Yvonne Collins i<br />
Sandy Rideout<br />
Apsolutno svoja<br />
Kako preživeti pubertet<br />
Vodič za tinejdžerke<br />
Nauči da budeš APSOLUTNO SVOJA<br />
T<br />
inejdžerske godine mogu biti<br />
najbolje godine u životu. S knjigom<br />
Apsolutno svoja saznaćeš<br />
kako da prebrodiš teške trenutke i<br />
uživaš u izazovima na koje nailaziš.<br />
Ova knjiga će ti pružiti podršku, dati<br />
ohrabrenje i dobre savete pomoću<br />
kojih ćeš izaći na kraj s momcima,<br />
ostvariti dobre odnose sa s roditeljima<br />
, pronaći divne drugarice i otkriti<br />
svoju pravu prirodu<br />
Ova knjiga tinejdžerkama<br />
pruža podršku, ohrabrenje i dobre<br />
savete pomoću kojih će izaći na kraj<br />
sa dečacima, ostvariti dobre odnose<br />
sa roditeljima, pronaći divne drugarice<br />
i otkriti svoju pravu prirodu. Pomoći<br />
će svakoj tinejdžerki da bude<br />
apsolutno svoja.<br />
63
64<br />
Kritika<br />
Na pet stotina stranica teksta biografskog<br />
romana Limonov Emanuel<br />
Karer uspeva dosta toga – za<br />
rukom mu ovde polazi da pokaže kako<br />
bi trebalo da izgleda svaki valjan i konsekventan<br />
biografski roman, čisto pripovedačkim<br />
sredstvima uspeva da<br />
stvori književni pandan živopisnoj, burnoj<br />
i burama sklonoj ličnosti predmeta<br />
svoga istraživanja, a dosta umeća pokaže<br />
i na planu razvrstavanja relevantnog<br />
od (u širem smislu gledano)<br />
suvišnog, istovremeno pokazujući virtuoznost<br />
pri kompoziciji ovog zamašnog,<br />
ambicioznog i zahtevnog dela.<br />
Iole upućene i/ili pripremi za<br />
čitanje ovo ne bi trebalo da čudi, jer iza<br />
biografskog romana Limonov (objavila<br />
Čarobna knjiga, prevela Melita Logo Milutinović)<br />
stoji Emanuel Karer, vrsni literarata<br />
i, što će se kasnije pokazati<br />
značajnim po pitanju jednog od značajnih<br />
aspekata ovog dela, i zanimljiv filmski<br />
autor. Karer je kod nas možda<br />
najpoznatiji po kratkom i izvrsnom romanu<br />
Razred na snegu, a u slučaju Limonova<br />
ga srećemo u vrhunskoj formi<br />
na posve drugačijem polju – na polju<br />
biografskog romana, mutantskog podžanra<br />
koji u sebi sažima faktografsku<br />
preciznost biografske/dokumentarističke<br />
proze i jezičko pakovanje, ponajpre<br />
karakteristično za fikciju (višeg ranga).<br />
A nakon čitanja ovog vrsnog dela čini se<br />
da je upravo to bila savršena odežda za<br />
biografski roman na temu ličnosti i evolucija/devolucija/revolucija<br />
nekoga<br />
poput Eduarda Limonova.<br />
Kareru ponajpre treba odati<br />
priznanje jer je uspeo da među koricama<br />
jedne knjige prikaže svu punoću<br />
jednog bitisanja, svu punoću Eduarda<br />
Limonova, sigurno ne najveštijeg ili najznačajnijeg<br />
ruskog pera svoje generacije,<br />
ali svakako najživopisnije pojave na<br />
književnoj sceni Rusije u finišu ionako<br />
problematičnog dvadesetog veka. Limonov,<br />
taj razbarušeni genije ekstremnog<br />
življenja i života provedenog u<br />
oprečnostima i lutanjima i posrtanjima<br />
koja su sama sebi svrhi, a koja bivaju i<br />
jedina stavka od koje nastaje njegova<br />
književnost, imao je dosta sreće sa neko<br />
tako umešan kao što se Emanuel Karer<br />
ovde poželeo da se pozabavi pretakanjem<br />
jedne istinski uzbudljive, pa i zamamne<br />
egzistencije u reči i stranice.<br />
Kareru, i samom potomku<br />
(Belih) Rusa, ruski milje je svakako blizak;<br />
ipak, ovde se čak ni u tragovima<br />
neće naći tragovi apologije za ono što<br />
autor smatra ne baš najispravnijim u tamošnjim<br />
nazorima, prilikama i navikama.<br />
Takođe, u Limonovu nema ni<br />
ostrašćenih prozivki na račun sovjetskog<br />
i postsovjetskog društvenog kon-
teksta nedovoljno brzo i lako prijemčljivog<br />
za zapadnog čitaoca, kome se ova<br />
knjiga barem nominalno na prvom<br />
mestu i obraća, a nema ni pokušaja ionako<br />
vazda varljive equi-distance – ono<br />
što Karer nudi, a na šta je uostalom prevashodno<br />
i usredsređen jeste pronicanje<br />
u samu bit Limonovljevog<br />
svetonazora. Karer trijumfuje i na tom<br />
planu, jer pred nama iz stranice u stranice<br />
izranja punija slika Limonova kao<br />
nepopravljivog spadala, avanturiste, radikala<br />
kome nema pomoći, književnika<br />
možda ponajpre iz nužde, revolucionara<br />
kome nijedna revolucija zapravo po<br />
volji, ljubavnika sa krajnje upitnim poimanjem<br />
tog pojma, odmetnika, kriminalca<br />
i paramilitaraca, opozicionara u<br />
stalnoj potrazi za novim izgovorima za<br />
pobune, drčnog mužjaka neprolazno<br />
spremnog da vlastitu veličinu premerava<br />
kroz (najčešće, fiktivna) sukobljavanja<br />
sa bolje pozicioniranima od<br />
sebe... Karer ovde uspostavlja krajnje<br />
delikatnu ravnotežu između raznorodnih<br />
pojavnih oblika i uloga koje je za<br />
sebe prigrabio Eduard Limonov, što za<br />
krajnji rezultat ima na trenutke i vratolomnu,<br />
a pre svega dinamičnu, sadržajnu<br />
i finesama bremenitu prozu o<br />
jednom nesvakidašnjem i retko nepopravljivom<br />
duhu.<br />
Eduard Limonov, kod nas svakako<br />
najprepoznatljiviji po svom znamenitom<br />
underground romanu To sam<br />
ja, Edička, te po potonjim epizodama u<br />
ratovima u Bosni i Hrvatskoj, uprkos<br />
tom obilju intrigantne faktografije, ipak<br />
je junak kome nije tako lako uzeti meru<br />
i koga nije nimalo lako saterati u raspoložive<br />
izražajne kalupe. Karer superiorno<br />
vlada i tom dimenzijom<br />
biografskog romana, jer se na stranicama<br />
ove knjige mudro i krajnje usklađeno,<br />
bez iole vidljivog šava smenjuju i,<br />
što je daleko važnije, dopunjuju prikazi<br />
katkad i suprotstavljeni prikazi Limonovljevog<br />
lika. Limonov u Karerovom viđenju<br />
(i izvođenju) ume da bude i pali<br />
anđeo čija sagrešenja je lako razumeti,<br />
ali i sobom obuzeti razmetljivac, koji neprekidno<br />
uleće u pritajeno homoerotski<br />
intonirane sukobe sa nametnutim i svakako<br />
realizovanijim autoritetima (poput<br />
Putina ili ranije Brodskog).<br />
A upravo na toj koti dolazimo<br />
do priče o pomalo nenadanoj primeni<br />
Karerovog poznavanja zakonitosti i<br />
prednosti filmskog jezika i i izraza –<br />
naime, suptilno, baš kako je od prve<br />
stranice ove izvanredne knjige i navikavao<br />
svoje potencijalne čitaoce, Karer<br />
jednim majstorskim potezom svojstvenim<br />
pre filmskom montažeru nego literati<br />
u samom finišu Limonova<br />
promišljeno poentira prikazavši svu<br />
kompleksnost doživljaja sveta očima i<br />
umom Eduarda Limonova. U tom smislu<br />
nimalo nisu neosnovane ocene da je<br />
Limonova moguće čitati i kao svojevrsnu<br />
(drugim sredstvima ispisanu) studiju<br />
o donekle i mahnitom ruskom<br />
dvadesetom veku i njegovom odjeku u<br />
na oko spokojnijem i berićetnijem početku<br />
ovog novog milenijuma. Limonov<br />
je bravurozno delo istinskog virtuoza na<br />
temu kojoj samo najciničnije cepidlake<br />
i bigoti nad bigotima među knjigoljupcima<br />
mogu da odole, te priču o tome<br />
kome se ova knjiga kod nas zapravo<br />
obraća vredi ostaviti za neki drugi<br />
povod, jer sada se mora uživati u obilju<br />
sjajnih izgovora za ozbiljan čitalački poduhvat<br />
koji ona nudi.<br />
Piše: Zoran Janković<br />
65
66<br />
K<br />
Prikaz<br />
ada su pozvali mlade posetioce<br />
svog sajta da glasaju za omiljenu<br />
knjigu decenije, uredništvo najdugovečnije<br />
dečje emisije na svetu „Blue<br />
Peter“, bilo je iznenađeno kada se na<br />
prvom mestu našao „Dnevnik Šonjavka“<br />
američkog pisca Džefa Kinija.<br />
Urednik Tim Level je rezultat glasanja<br />
preko 15 hiljada dece nazvao „malo šokantnim“<br />
jer obično na takvim glasanjima<br />
pobeđuje Suzan Rouling i njen<br />
Hari Poter. I sam autor, Džef Kini je bio<br />
iznenađen, jer kada je video konkurenciju<br />
nije ni sanjao da može da se takmiči<br />
sa njima.<br />
Ko je Šonjavko koji je uspeo da<br />
pobedi najmoćnijeg dečaka – čarobnjaka<br />
Dnevnik Šonjavka je serijal<br />
knjiga koji prati avanture dvanaestogodišnjeg<br />
Grega Heflija koji svim silama<br />
pokušava da se uklopi u srednju školu,<br />
očajnički pokušava da zakorači u adolescenciju<br />
i da, pri tom, savlada svog<br />
mlađeg dosadnog brata Manija i starijeg,<br />
zlog, brata Roderika. Knjiga je rađena<br />
veoma jednostavno - tekst kojim<br />
je pisan jeste u vidu rukopisa, jer je u<br />
pitanju dnevnik, ilustracije koje prate<br />
tekst su jednostavne, kao da ih je crtao<br />
12-godišnjak, humor je blago ironičan,<br />
zapleti su jednostavni, gotovo da ih i<br />
nema, ali brojke su ono što oduzima<br />
dah. Dnevnik Šonjavka je preveden na<br />
36 jezika i objavljen u 35 zemalja.<br />
Snimljena su dva filma, a ukupna vrednost<br />
franšize je neverovatnih 550 miliona<br />
dolara.<br />
Šonjavk<br />
Džef Kini deluje kao sasvim<br />
običan momak u četrdesetim. Živi u<br />
jednom malom mestu u Masačusetsu,<br />
sa suprugom i dvoje dece, vođa je lokalnog<br />
kluba skauta, osnovni posao<br />
mu je rad na sajtu koji je namenjen<br />
deci, a pisanje je nešto što radi sa<br />
strane, tokom večeri ili vikendom.<br />
„Mogao bih da kažem da mi je pisanje<br />
hobi“, kaže Džef Kini.<br />
Kao jedno od četvoro dece,<br />
Kini je rođen u vojnoj bazi u Merilendu,<br />
a odrastao je u predgrađu Vašingtona.<br />
Njegov otac je bio vojni
o pobedio Harija Potera<br />
analitičar koji je radio u mornarici, a<br />
potom i u Pentagonu. On je mladog Kinija<br />
zarazio sa stripovima.<br />
„I dalje mislim da su stripovi sa<br />
Pajom Patkom i Ujka Bajom koje je uradio<br />
Čarls Barks najbolji koje sam ikada<br />
pročitao. Moj otac je, takođe, bio navučen<br />
na novinske stripove,tako da su<br />
svakog jutra novine bile otvorene na<br />
stranama sa stripovima“, kaže Kini.<br />
Kinijeva majka je bila vaspitačica<br />
koja je očajnički pokušavala da<br />
svoje sinove zadoji feminističkim idejama.<br />
„Bila je dobronamerna u svojim<br />
pokušajima, ali su rezultati bili loši“,<br />
kaže Kini. „Ipak, njoj mogu da zahvalim<br />
sa svoje radne navike. Bila je neverovatna.<br />
Mogla je da gleda tv kada sam<br />
odlazio na spavanje oko 23h, a ujutru,<br />
kada bih se probudio, sav njen posao<br />
je bio urađen. Ona je takođe imala i<br />
kompjuter, što je tada bilo retkost, ali<br />
je to uticalo na moju dalju karijeru“.<br />
Što se tiče Suzan Hefli, šonjavkove<br />
majke, Kini kaže da je uzeo gomilu arhetipova<br />
i kreirao univerzalnu, uobičajenu<br />
majku. Mada, priznaje da je<br />
najveća inspiracija bila njegova supruga.<br />
„Na primer, za šesti rođendan<br />
mog sina, na pozivnicama je napisala<br />
da gosti kao poklon donesu isključivo<br />
knjigu. Nije želela da ljudi donose svakakve<br />
gluposti, tako da je moj jadni klinac<br />
dobio tonu knjiga“, priča Kini.<br />
Kini odbija da prizna koliko je<br />
fiktivna porodica Hefli inspirisana njegovom<br />
pravom porodicom. Sa jedne<br />
strane, njegov stariji brat jeste svirao<br />
bubnjeve, ali nije bio monstrum poput<br />
Roderika. A Hefildovi nemaju ćerku, za<br />
razliku od Kinijevih.<br />
Njegov put do uspeha i Šonjavka<br />
je bio krivudav. Prvo je otišao na<br />
vojnu akademiju. Upisao je koledž sa<br />
vojnom stipendijom. Tamo je, jednom<br />
prilikom, nacrtao strip o društveno neprilagođenom<br />
brucošu. Tako je pronašao<br />
svoju strast, a to nije bio život u<br />
vojsci.<br />
67
68<br />
Posle godinu dana prebacio se<br />
na lokalni koledž u Masačusetsu, gde<br />
se njegov neprilagođeni brucoš Igdoof<br />
pojavljivao redovno u studentskim novinama.<br />
Nakon diplomiranja radio je u<br />
masačusetskim novinama, zatim u<br />
firmi koja se bavila softverom, da bi na<br />
kraju završio kao dizajner video igrica<br />
za dečije sajtove. Svo to vreme on je<br />
radio na svojim stripovima.<br />
„Tri godine posle diplomiranja<br />
sam pokušavao da distribuiram svoje<br />
radove. Međutim,na kraju sam morao<br />
da se suočim sa činjenicom da ja nisam<br />
profesionalni crtač i da moji radovi<br />
nisu na potrebnom nivou. To je bio<br />
prelomni trenutak za mene. Shvatio<br />
sam da, ako želim da me prihvate kao<br />
crtača, moram da pojednostavim svoj<br />
rad. Da crtam kao da sam klinac. Tako<br />
da sam radio devet godina na mom Šonjavku.<br />
Znao sam da je to jedina moja<br />
dobra ideja i bio sam spreman da istrajem<br />
i dvadeset godina, ako je bilo potrebno.<br />
Znao sam da radim na nečemu<br />
na čemu bih trebalo da radim.“<br />
I tako, 2004. godine, dok je<br />
radio na FunBrain, sajtu koji se bavio<br />
poučnim igricama za decu, uredništvo<br />
je tražilo ideju za sadržaj kojim bi privukli<br />
publiku tokom letnjih odmora.<br />
Kini je pokazao svoj Dnevnik Šonjavka<br />
i njegov šef je pristao da Dnevnik izlazi<br />
kao niz svakodnevnih unosa na sajtu.<br />
Na početku je imao 20 000 pregleda<br />
dnevno, ali je kasnije cifra dostizala čak<br />
između 70 i 90 hiljada pregleda dnevno.<br />
Kada je 2006. godine otišao na<br />
neku strip konvenciju u Njujorku, Kini<br />
je odštampao dvadesetak svojih radova<br />
u nadi da će da pronađe izdavača<br />
koji je voljan da to objavi. Nije bio preplavljen<br />
ponudama. Jednom izdavaču<br />
se Šonjavko učinio interesantnim, ali<br />
nije uspeo da ubedi nikoga od svojih<br />
kolega iz izdavačke kuće da ga štampaju.<br />
Čak i kada je,na kraju, objavljena<br />
tiraž je bio svega 15 hiljada primeraka.<br />
I sve je planulo. Doživeo je neočekivan<br />
uspeh.<br />
„Osećao sam se kao u Trumanovom<br />
šouu“, kaže Kini. „Sve je bilo<br />
tako nestvarno i svaki dan se dešavalo<br />
nešto neuobičajeno“.<br />
Od tada je Džef Kini bio proglašen<br />
za jednog od sto najuticajnijih<br />
ljudi časopisa Time, bio je jedan od govornika<br />
na svetskom ekonomskom forumu<br />
u Davosu, zajedno sa Džejmsom
Kameronom, a bio je pozvan i na ručak<br />
sa bivšim američkim predsednikom<br />
Džoržom Bušom Starijim, njegovom<br />
suprugom Barbarom, njihovim unucima,<br />
aktuelnim predsednikom Bušom<br />
Mlađim, njegovom suprugom, Kondolizom<br />
Rajs i njenim suprugom.<br />
„Šta ja ovde tražim“, zapitao<br />
se tom prilikom Kini.<br />
Međutim njegov privatni život<br />
se nije promenio. I dalje živi u malom<br />
gradu, ima iste navike. Kada je počeo<br />
da radi kao vođa skauta, jedan od klinaca<br />
skauta je napomenuo da liči na<br />
čoveka koji radi Dnevnik Šonjavka.<br />
Tokom promocije filmova rađenih po<br />
njegovim knjigama roditelji koje je sretao<br />
nisu bili impresionirani njim što je<br />
njemu sasvim odgovaralo. Svestan je<br />
da mogu da se presele na Beverli Hils i<br />
da bi tada njihov život bio drugačiji, ali<br />
smatra da mu je sasvim lepo sada. Takođe,<br />
pošto je njegov život uobičajen,<br />
stvari o kojima piše su takođe svakodnevne.<br />
Promena načina života bi uticala<br />
na njegovo pisanje.<br />
Njegova porodica još uvek nije<br />
uspela da prihvati veliki uspeh koji je<br />
postigao. I dalje žive u istoj kući, voze<br />
iste automobile, nose, gotovo istu,<br />
odeću. Odlučili su da doniraju novac za<br />
obnovu jedne stare zgrade koja se nalazi<br />
u centru grada u kome žive.<br />
Nejveći trošak im je bio taj što<br />
su kupili malu kuću u susedstvu, kako<br />
bi on na miru mogao da radi, jer je njihova<br />
kuća jako mala.<br />
Nema nameru da napusti rad<br />
na edukativnim sajtovima za decu na<br />
kojima radi.<br />
Sa petom knjigom koju piše on<br />
mora da odluči da li će njegov junak da<br />
odraste ili će zauvek da ostane u prepubertetskom<br />
dobu.<br />
Najbolji strip junaci nikada ne<br />
stare. Pogledajte samo Čarlija Brauna“,<br />
kaže Kini.<br />
Planirao je da uradi deset<br />
knjiga serijala, ali ako kvalitet bude<br />
opadao, onda će da ga završi i ranije.<br />
„Moje knjige nisu neka teška<br />
književnost“, kaže Kini. „Ja sam pisac<br />
fazona. Pišem gomilu fora i šala koje<br />
pokušavam da povežem radnjom. Ali<br />
ako na taj način nateram decu da<br />
bočnu da čitaju i da uvide da je čitanje<br />
kul ili zabavno, biću ponosan na sebe“.<br />
Izdavačka kuća Dereta je, do<br />
sada objavila četiri nastavka Dnevnika<br />
Šonjavka, na srpskom jeziku.<br />
69
70<br />
Prikaz<br />
Ako ste se posle čitanja čuvene<br />
knjige „Devojka sa zmajevom tetovažom“<br />
osećali prevarenim jer u<br />
knjizi nije bilo nikakvih zmajeva, onda<br />
je knjiga koju je napisao Britanac Adam<br />
Roberts pravo štivo za vas da izlečite<br />
duševne bolove. On prepričava najčuveniji<br />
švedski triler uz dodavanje letećih<br />
bljuvača vatre koji čuvaju svoje<br />
blago u pećini. Možda vam ovaj koncept<br />
deluje malo šašavo, ali Adam Roberts<br />
je u poslednjih nekoliko godina<br />
napisao niz knjiga u kojima parodira<br />
čuvene autore, poput Dana Browna, J.<br />
R. R. Tolkiena i Charlesa Dickensa.<br />
Kada ovo znamo, onda je<br />
manje čudno to što se latio da na<br />
osnovu Milenium trilogije stvori Scandragoniu,<br />
paralelni svet u kome vlada<br />
rasa evolutivno naprednih nordijskih<br />
zmajeva.<br />
Priča počinje kada bogatom<br />
industrijalcu Helltriku Vagneru, kao i<br />
svake godine od kada je ćerka njegovog<br />
bratanca Hellfira nestala pre jedno<br />
trista godina, stigne paket u kome se<br />
nalazi jezik zmaja. Međutim ove godine<br />
on konačno odlučuje da preduzme<br />
nešto i kontaktira najpoznatiji<br />
časopis koji „pronalazi stvari“ i traži da<br />
njihov najbolji reporter Kaal Morekill<br />
Brimston, pod krinkom pisanja porodične<br />
istorije, dođe na njegovo imanje i<br />
reši misteriju Hellfirinog nestanka. Međutim<br />
ovde postoji jedna kvaka. Kaal je<br />
u stvari šmokljan čije se uspesi baziraju<br />
na iskorišćavanju istraživanja svojih<br />
mlađih saradnika, naročito mlade ale<br />
koja ima tetoviranu devojku na svom<br />
desnom krilu, Lizbreath Salamander.<br />
Zato on, zajedno sa njom odlazi na Vagnerovo<br />
imanje, gde pokušava da reši<br />
misteriju. Ispostaviće se da je Helfirin<br />
nestanak nešto što se nalazi u srcu zavere<br />
koja se tiče celog zmajevočanstva.
Prikaz<br />
Nosilac<br />
prstena iliti Spasitelj<br />
Hronike Tomasa Kovenanta<br />
Dovoljno je da upoznate Kovenanta<br />
i da shvatite da ovoj priči možete<br />
dodeliti status kopije Gospodara<br />
prstenova samo ako niste čitali jedno<br />
od ova dva dela, imate veliku želju da<br />
se inatite ili jednostavno nemate vezu<br />
s vezom. Donaldson sagu započinje<br />
portretišući njenog junaka. Tomas Kovenant<br />
je hodajući primer stare jevrejske<br />
kletve - dabogda imao pa nemao.<br />
U jednom trenutku njegov život je izgledao<br />
kao bajka - bio je oženjen<br />
ženom koju je iskreno voleo i sa kojom<br />
je imao sina, živeo je sa porodicom<br />
mirno na maloj farmi konja koja im je<br />
pripadala, napisao je svoj prvi roman<br />
koji je postao bestseler. Sve je bilo<br />
divno... do trenutka kada su mu lekari<br />
saopštili da ima lepru.<br />
Preko noći, za ceo svet, Tomas<br />
Kovenant, muž, otac, pisac i prijatelj,<br />
postao je samo gubavac. Nečist prokažena.<br />
Sve je izgubilo bilo kakav značaj<br />
osim lepre. Žena ga je momentalno napustila<br />
i odvela malog Rodžera. Prijatelji<br />
su prestali da se javljaju. Lokalni<br />
bakalin mu je dostavljao namirnice do<br />
farme kako ne bi dolazio u radnju. Gra-<br />
71
72<br />
đani su plaćali njegove račune za struju<br />
kako ne bi dolazio u grad. Za svet ljudi<br />
on je bio hodajući mrtvac, izgubio je<br />
pravo da hoda među njima, da ih dotiče,<br />
kao što su umrtvljeni nervi u njegovim<br />
preostalim prstima izgubili<br />
osećaj dodira.<br />
A Kovenant se promenio i prilagodio,<br />
postao ono što je njegovo<br />
novo stanje zahtevalo da bi preživeo.<br />
Čvrst. Kontrolisan. Opor. Realističan.<br />
Prekaljen. Mrtav iznutra. Možda to najbolje<br />
ilustruju ovi pasusi, ključni za razumevanje<br />
kompletne sage:<br />
Pa ipak, nije bio baš pripravan<br />
na sve što ga je snašlo. Naredni šok koji<br />
je doživeo nije očekivao. Pošto je dvatri<br />
puta pregledao prispelu poštu kako<br />
bi se uverio da od Džoane nije stiglo nijedno<br />
pismo i pošto je preko telefona<br />
razgovarao sa advokatom koji mu je<br />
vodio poslove - pri čemu je osetio<br />
njeno nezadovoljstvo i uzbuđenje - otišao<br />
je do brvnare u šumi i seo da pročita<br />
ono što je trebalo da bude početak<br />
njegove nove knjige.<br />
Slepo siromaštvo napisanog<br />
ga je zaprepastilo. Nazvati ono što je<br />
do tada uradio smešnim i naivnim<br />
predstavljalo bi čist kompliment. Teško<br />
da je mogao i poverovati da je odgovoran<br />
za to oholo smeće.<br />
Te je noći ponovo pročitao<br />
svoj prvi roman, bestseler. Zatim je<br />
krajnje oprezno zapalio vatru u ognjištu<br />
i spalio i roman i započeti rukopis.<br />
Vatra! - pomislio je. Pročišćenje. Ako<br />
ne napišem više nijednu reč, bar ću<br />
osloboditi svoj život tih laži. Mašta!<br />
Kako sam mogao biti u toj meri samozadovoljan<br />
I dok je tako posmatrao<br />
stranice kako se pretvaraju u pepeo,<br />
spalio je s njima i sve misli<br />
o daljnjem pisanju. Prvi<br />
put je shvatio bar delić<br />
onoga što su lekari govorili;<br />
morao je da izbije iz<br />
glave maštu. Nije sebi<br />
mogao da dozvoli da<br />
mašta, da zamisli Džoanin<br />
lik, radost, zdravlje. Ako<br />
se bude mučio nedokučivim<br />
željama, zaboraviće<br />
da se drži zakona koji mu<br />
je omogućio da preživi.<br />
Mašta ga je mogla ubiti,<br />
navesti ga, zavesti ili trikom<br />
naterati na samoubistvo:<br />
kada uvidi čega će<br />
sve morati da se liši, zapašće<br />
u očajanje.<br />
Kada se vatra<br />
ugasila, utabao je pepeo<br />
stopalom kao da je time<br />
hteo da zapečati jedno<br />
razdoblje života.<br />
Zbog onoga što<br />
je bio i što jeste, Kovenant<br />
je odabran da bude<br />
ključna figura u odlučujućem<br />
sukobu Tvorca i Kletnika,<br />
personifikacija<br />
stvaranja i uništenja, za<br />
opstanak zemlje. Izabran<br />
je od strane obojice, jer je<br />
u sebi nosio potencijal za<br />
obe svrhe. Prebačen je u<br />
Domaju, zemlju koja egzistira<br />
paralelno sa našom<br />
Zemljom i u kojoj je Kletnik<br />
prema pravilima igre<br />
zarobljen sve dok ne uspe<br />
da je razori. Tamo ga čeka<br />
šok za šokom. Stvarnost
Domaje - njena životnost, jer priroda je<br />
ovde na korak od živog bića, preplavila<br />
je Kovenantova odumrla čula i razum.<br />
Nervi u njegovoj koži, nervi koje je nemoguće<br />
regenerisati, oporavili su se<br />
momentalno - ponovo je zadobio osećaj<br />
dodira. Ljudi su ga dočekali sa dobrodošlicom,<br />
kao spasitelja, videvši u<br />
njemu, zbog njegovog osakaćenog<br />
tela, reinkarnaciju heroja iz davnina,<br />
Bereka Troprsta. Njegova venčana<br />
burma, koju je iz nekog razloga i dalje<br />
nosio, napravljena od belog zlata, materijala<br />
koji je nemoguće naći u Domaji,<br />
predstavljala je okultni predmet<br />
s kojim bi bilo moguće izvesti čuda kojima<br />
ništa ne bi moglo parirati.<br />
Reklo bi se, tipičan početak<br />
herojskog epa. Ima samo jedan problem.<br />
Kovenant ni u šta od toga nije verovao.<br />
Jedino razumno objašnjenje za<br />
sve što ga okružuje, za fenomene koji<br />
su ga snašli, za oporavljene nerve, za<br />
Domaju, prema njemu, je ludilo u koje<br />
njegov sopstveni um pokušava da ga<br />
gurne. Bio je siguran da umišlja, da njegova<br />
mašta, za koju je sada verovao da<br />
mu je najveći neprijatelj, pokušava da<br />
kompenzuje njegovu uzaludnost i beskorisnost<br />
u stvarnom svetu sanjarijama<br />
o lažnom, u kojem bi bio heroj i<br />
spasilac. Bio je siguran da je sve samo<br />
trik bolesti da mu dođe glave.<br />
Prve noći po dolasku u Domaju,<br />
silovao je prvu osobu koju je u<br />
njoj sreo, šesnaestogodišnju devojčicu<br />
po imenu Lena, kćer Atiaran, družbenice<br />
Trelove.<br />
Sledi - o dobrim momcima,<br />
lošim momcima, i neomeđenima<br />
Piše: Vladimir Milosević<br />
73
Mitologija<br />
Edska poezi<br />
74<br />
Godine 1643. islandski biskup Brinjolf<br />
pronalazi stari rukopis o<br />
kome se dotad skoro ništa nije<br />
znalo. Ranije se znalo za proznu edu<br />
koju je napisao Snori Sturlason koji je<br />
citirao određene paganske pesme, ali<br />
se nije sa sigurnošću znalo da li takva<br />
starija, poetska eda koja sadrži te<br />
pesme zaista postoji. Brinjolf shvata da<br />
je on upravo nju pronašao i znajući<br />
njenu vrednost, odlučuje da je da na<br />
poklon danskom kralju. Zato se rukopis<br />
u kome je poetska eda zapisana zove<br />
Codex Regius – Kraljevski rukopis.<br />
Pošto niko ništa nije znao o<br />
tom rukopisu sve do njegovog pronalaska,<br />
niko i ne zna ko ga je napisao i<br />
tačno kad. Lingvisti i kodikolozi su<br />
samo uspeli da utvrde da sâm rukopis<br />
potiče iz 13. veka, ali su pesme u<br />
njemu nesumnjivo daleko starije. Vrlo<br />
verovatno su se usmeno prenosile sa<br />
kolena na koleno dok neki srednjovekovni<br />
islandski Vuk Karadžić nije odlučio<br />
da ih zapiše. Neke od pesama su<br />
toliko stare, da se njihova radnja uopšte<br />
ne odvija na Islandu gde su zapisane,<br />
a koji je naseljen Nordijcima tek<br />
875. godine (ranije su na Islandu živeli<br />
malobrojni irski monasi), već u Norveškoj,<br />
što znači da su neke od tih pesama<br />
stare više od 1200 godina.<br />
Većina tih pesama su paganske<br />
i predstavljaju najbolji i najvredniji<br />
izvor ne samo nordijske, već i zajedničke<br />
starogermanske mitologije. Codex<br />
Regius počinje pesmom Proroštvo proročice<br />
(staroislandski Vǫluspá) koja detaljno<br />
opisuje nastanak, kraj i preporod<br />
sveta po nordijskoj mitologiji.<br />
Čitava pesma je uvid u kosmogoniju<br />
nordijske mitologije. Zanimljivo<br />
je to što bogovi nisu besmrtni – oni će<br />
umreti. Ljudi su od drugih mitskih bića<br />
odvojeni jer žive u različitim svetovima,<br />
ali to ne znači da se nikad ne<br />
mogu naći u istom.<br />
Proročica prvo moli ljude (ili<br />
kako se u pesmi oni nazivaju – Hejmdalov<br />
rod) za tišinu. Zatim pita vrhovnog<br />
boga, Odina Sveoca da li želi da<br />
čuje drevno znanje. Proročica opisuje
ja – prozor u nordijsku<br />
mitologiju<br />
drevnih devet svetova koji su puni divova,<br />
patuljaka, vilenjaka i bogova. U<br />
jednom od tih devet svetova su živeli<br />
ljudi – Midgard ili Srednja zemlja (zvuči<br />
poznato). U drugom svetu, Svartalfarhejmu,<br />
su živeli patuljci. Između ostalih:<br />
Balin, Dvalin, Bifur, Bofur, Bombur,<br />
Gloin, Dori, Ori i Gandalf (opet, zvuči<br />
poznato).<br />
Još jedan od svetova je Jotunhejm<br />
– dom ogromnih ledenih divova,<br />
neprijatelja čovečanstva a često i<br />
samih bogova.<br />
Alfhejm je bio dom vilenjaka,<br />
Niflhejm svet leda, Muspelshejm svet<br />
vatre. Hel je bio svet mrtvih.<br />
Postojala su još dva sveta, rezervisana<br />
za bogove. Nordijski bogovi<br />
su bili podeljeni u dve grupe, ponekad<br />
međusobno suprotstavljene. Prvu<br />
grupu su činili Asi koji su živeli u Asgardu.<br />
Asi su bili viši bogovi, često povezani<br />
sa borbama i ratom. To su<br />
vrhovni bog Odin, njegova žena Frig,<br />
njihovi sinovi Tor i Baldr, zatim bogovi<br />
Tir, Hejmdal i drugi. Druga grupa bogova<br />
su bili niži bogovi, obično bogovi<br />
plodnosti, lepote i poljoprivrede –<br />
Vani, koji žive u Vanahejmu. To su bili<br />
Frej, Freja, Njord i drugi.<br />
Ovih devet svetova počiva na<br />
granama drveta Igdrasil. A iz bunara u<br />
podnožju drveta dolaze tri mudre devojke<br />
– Norne, čija su imena Urd<br />
(Beše), Verdandi (Biva) i Skuld (Biće).<br />
One poznaju sva dešavanja, svu istoriju<br />
i svu sudbinu sveta.<br />
Proročica nastavlja da opisuje<br />
rat Asa i Vana u kom su Asi pobedili, ali<br />
umesto da unište Vane, oni su se ujedinili<br />
sa njima.<br />
Odin želi da zna više, te proročica<br />
onda govori o kraju sveta – Ragnaroku.<br />
To je poslednja bitka u kojoj će svi<br />
ljudi, svi divovi i skoro svi bogovi biti<br />
uništeni. Ceo svet će biti opustošen,<br />
beživotan i potopljen. Vrhovni bogovi<br />
Odin, Tor, Tir, Frej, Baldr i Loki će<br />
umreti, ali će Baldr vaskrsnuti i sa ostalim<br />
bogovima će oživeti svet, koji će<br />
cvetati a da niko po njemu ne seje<br />
seme života. Proročica to Odinu opi-<br />
75
suje ovako:<br />
Fyllisk fjǫrvi<br />
Hrani se životom<br />
feigra manna<br />
mrtvih ljudi<br />
rýðr ragna sjǫt<br />
a dom bogova<br />
rauðum dreyra.<br />
krvlju mrtvih boji.<br />
Svǫrt verða sólskin Crn postaje sjaj sunca,<br />
of sumur eftir,<br />
a na leto potom,<br />
veðr ǫll válynd<br />
vreme će besneti.<br />
vituð er enn, eða hvat Znaš li dovoljno, ili ne<br />
76<br />
Proroštvo proročice je klasičan<br />
primerak edske poezije koji je pisan aliteracionim<br />
stihom sličnim onom koji se<br />
može naći u staroengleskom epu Beovulf.<br />
Nordijski pandan tog stiha se zvao<br />
fornyrðislag („napravljen poput starih<br />
reči”). Fornyrðislag je aliteracioni stih<br />
gde svaka strofa sadrži 8 kratkih, tj. 4<br />
duga stiha. Gorenavedena strofa je pisana<br />
tako da svaki kratki stih ide ispod<br />
drugog, ali je moguće pisati ih i drugačije,<br />
tj. po dugim stihovima (što je uobičajeno<br />
u savremenim izdanjima<br />
staroengleske poezije) gde se između<br />
kratkih stihova u jednom dugom stavlja<br />
malo veći razmak:<br />
Fyllisk fjǫrvi<br />
rýðr ragna sjǫt<br />
Svǫrt verða sólskin<br />
veðr ǫll válynd<br />
feigra manna<br />
rauðum dreyra.<br />
of sumur eftir,<br />
vituð er enn, eða hvat<br />
Svaki od kratkih stihova ima<br />
po dva naglašena sloga, svi ostali su<br />
nenaglašeni. Ovakva pravilna versifikacija<br />
omogućava da se edska poezija<br />
peva, isto kao i naša narodna epska<br />
poezija. Ovakva sličnost nije prošla neprimećeno<br />
– veći broj stručnjaka je<br />
obratio pažnju na ovu sličnost. Neki su<br />
čak smatrali da su se ove pesme prenosile<br />
s kolena na koleno na Islandu<br />
baš kao kod naših guslara – narodni<br />
pevač poznaje versifikaciju, formu i radnju<br />
pesme, a na osnovu toga može da<br />
generiše veći broj stihova a da ih prethodno<br />
ne mora naučiti napamet. To<br />
čak daje dovoljna ograničenja formi<br />
pesme, da se ona jako malo menja vremenom.<br />
Ovakvo gledište, doduše, nije<br />
dominantno među stručnjacima, pre<br />
svega zato što ne postoje nikakvi dokazi<br />
koji bi potkrepili takvu prirodu<br />
edske poezije.<br />
Još jedna edska pesma sa<br />
ovakvim stihom jeste Pesma o Trimu<br />
(Þrymskviða). Ona se takođe nalazi u<br />
Codex Regius rukopisu, i njeno poreklo<br />
nije baš jasno. Ranije se smatralo da je<br />
ona izuzetno stara i da je nastala još u<br />
8. veku, mada novija istraživanja poka-
zuju da je verovatno da ona nije<br />
mnogo starija od samog rukopisa, tj.<br />
od 13. veka. Trim je bio glavni ledeni<br />
div koji je uspeo da otme Torov čekić<br />
(Mjolnir) i zahtevao je da se prelepa<br />
boginja Freja uda za njega da bi pristao<br />
da vrati čekić Toru. Bez svog čekića, Tor<br />
nije imao svoju moć i nije mogao da<br />
štiti ljude od zla. Freja ne želi ni da čuje<br />
za takav dogovor, te se Tor prerušava u<br />
Freju i odlazi kod Trima. Kada se na<br />
kraju domogne svog čekića, Tor ubija<br />
sve divove i vraća se Asgard kao pobednik.<br />
Neki stručnjaci smatraju da je<br />
ova pesma morala nastati u doba kad<br />
su Islanđani već primili hrišćanstvo, jer<br />
predstavlja svojevrsnu parodiju na nordijske<br />
bogove – muževni, moćni bog<br />
Tor se prerušava u nevestu u haljini i sa<br />
velom da bi povratio svoj predmet<br />
moći koji mu je ukraden.<br />
Nije sva edska poezija mitološka<br />
i paganska. Postoje i druge pesme,<br />
poput Govora Visokog (staroislandski:<br />
Hávamál) koja je gnomske tj. poslovične<br />
prirode i sadrži savete za dobar i<br />
ispravan život. Ona nije pisana u<br />
fornyrðislag stihu, već u tzv. ljóðaháttr<br />
(„način pesme“)stihu koji je bio nešto<br />
složeniji od fornirdislaga. Baš zbog te<br />
složenosti, ljodahatr se često koristio u<br />
gnomskim pesmama jer je sam po sebi<br />
iziskivao veću veštinu pesnika.<br />
Edska poezija predstavlja<br />
jedno od najvećih književnih bogatstava<br />
severne Evrope, i čitave srednjovekovne<br />
evropske književnosti. Osim<br />
što pruža uvid u nordijsku mitologiju,<br />
ona nam pokazuje kako se poezija stvarala<br />
u srednjem veku dok je još bila podložna<br />
strogim pravilima i<br />
ograničenjima, nešto sasvim drugačije<br />
od potpuno slobodne savremene poezije.<br />
Zato su Ede vredne čitanja i istraživanja<br />
čak i danas. Prevode edske<br />
poezije na srpski jezik nije tako lako<br />
naći, pošto su poslednji put načinjeni<br />
pre više od 30 godina, ali se zato njen<br />
prevod na engleski može lako pronaći<br />
na Internetu, iako ni te prevode nije<br />
lako čitati zbog upotrebe arhaičnog jezika.<br />
Ukoliko se pojave novi prevodi na<br />
srpski jezik ili stara izdanja dožive ponovno<br />
štampanje, predlažemo čitaocu<br />
da iskoristi tu priliku i pročita bar tri<br />
najpoznatije edske pesme – Proroštvo<br />
Proročice, Pesmu o Trimu i Govor Visokog.<br />
Piše: Dejan Antić<br />
77
Zanimljivosti<br />
Najmanja<br />
knjižara<br />
Knjižare na otvorenom postaju<br />
sve popularnije širom sveta, a<br />
možda jedna od najmanjih se<br />
nalazi u srcu Njujorka, na Menhetnu.<br />
Zove se „Mala slobodna biblioteka“<br />
i u njoj ima mesta samo za<br />
jednu osobu. Ona služi da ljudi<br />
svrate u nju i pogledaju knjige pre<br />
nego što ih pozajme iz neke „velike“<br />
biblioteke. Spolja deluje kao prevrnuta<br />
kofa na štulama. Ima i male<br />
otvore tako da potencijalni posetioci<br />
mogu da zavire u nju pre nego<br />
što odluče da je posete. Cilj ove biblioteke<br />
jeste da podstiče ljude da<br />
čitaju knjige. Na žalost, ova knjižara<br />
bila je otvorena samo do kraja septembra.<br />
Za nešto više, Njujorčani će<br />
morati da posete neku od regularnih,<br />
„velikih“, biblioteka.<br />
78
80<br />
Iščekivanja<br />
Da li ste uzb<br />
J<br />
oš kao klinac, dok sam čitao Pet<br />
prijatelja i Izaberi svoju pustolovinu,<br />
pričalo se po bibliotečkim<br />
krugovima od mene malo starije omladine<br />
da postoji knjiga koja je toliko<br />
moćna da može da, iz korena, promeni<br />
čovekov život. Ta knjiga je bila<br />
„Lovac u raži“, a njen autor misteriozni<br />
Selindžer.<br />
Moj život je tad išao jako utabanim<br />
i dosadnim putem, pravcem<br />
osnovna škola – srednja – faks –<br />
posao – kredit – smrt. A svako ko je<br />
putovao oko sveta sa Filijasom Fogom<br />
ili je živeo na Tajanstvenom ostrvu<br />
ovaj put je izgledao ovako smrt – smrt<br />
– smrt – smrt – izbori – smrt. Jedva<br />
sam čekao da skrenem nekom stazom<br />
od žute cigle. I zato sam dosta nade<br />
ulagao u Lovca u raži. I onda je došao<br />
taj trenutak. Dovoljno sam sazreo i<br />
bio sam psihički spreman da se suočim<br />
sa Holdenom Kolfildom. Bilo je to<br />
razočaravajuće iskustvo. Posle čitanja<br />
knjige nisam bio u stanju da pomeram<br />
oblake, da vidim Smaragdni grad,<br />
niti bilo šta slično.<br />
Pre nekoliko godina su i autori<br />
satiričnog South Parka, Trej Parker<br />
i Met Stoun, u jednoj epizodi<br />
obrađivali temu ovog „skandaloznog“<br />
romana u kome ništa nije skandalozno.<br />
Nemojte da širite priču, ali čuo<br />
sam da postoje i osobe kojima je Selindžerova<br />
zbirka priča Za Esme promenila<br />
život. Nisam još uvek upoznao<br />
ni jednu osobu uživo, ali po kuloarima<br />
se i dalje priča o njima.
uđeni zbog novih starih<br />
Selindžerovih knjiga<br />
U međuvremenu sam nailazio<br />
na knjige koje nisu bile tako moćne da<br />
menjaju život, ali dovoljno snažne da<br />
menjaju mene, malo po malo. Ali i dalje<br />
žalim za nekim sveobuhvatnim prosvetljenjem<br />
i gajim nadu. Zato sam sa radošću<br />
dočekao najavu izlaska novih<br />
Selindžerovih knjiga koje do sada nisu<br />
nikada objavljene. U najnovijoj Selindžerovoj<br />
biografiji koju su napisali Dejvid<br />
Šilds i Šejn Salerno, originalnog<br />
naslova „Selindžer“, najavljuje se izlazak<br />
više neobjavljenih dela čuvenog autora.Šta<br />
je slavni pisac radio tokom<br />
poslednjih pedeset godina svog života<br />
posle povlačenja u samoizolaciju<br />
Dobro je poznato da je čuveni autor<br />
pisao - prijatelji, susedi i članovi njegove<br />
porodice tvrde da je radio do pred<br />
smrt 2010. godine. Sam Selindžer je, u<br />
intervjuu Njujork tajmsu 1974. godine,<br />
otkrio da svaki dan piše, ali za sebe.<br />
Ipak, nema saglasnosti o tome šta je<br />
pisao, niti konkretnih podataka šta je<br />
pisac čuvao u svom šefu u kući u Nju<br />
Hempširu.<br />
Postoje brojne spekulacije o<br />
tome šta je pisao Selindžer i šta bi trebalo<br />
da bude objavljeno u periodu od<br />
2015. do 2020. godine. Jedna od pretpostavki<br />
je da će biti objavljene nove<br />
priče o porodici Glas. Selindžer je do<br />
sada već pisao o članovima ove porodice<br />
u pričama koje su objavljene.<br />
Možda najvažnija i nešto što publika<br />
najviše isčekuje jeste zbirka „Poslednje<br />
i najbolje od Petra Pana i druge priče“<br />
u kojima se Selindžer bavi porodicom<br />
Kolfild. U jednoj priči Holdenov brat<br />
Vinsent priča sa svojom majkom o<br />
tome da li bi trebalo da se pridruži armiji<br />
i bori u Drugom svetskom ratu.<br />
Jedna priča, koja prethodi Lovcu u žitu,<br />
govori o tome kako je umro Holdenov<br />
brat Kenet, odnosno Ali, čije se ime<br />
provlači kroz neke Selindžerova najpoznatija<br />
dela. A tu je i naslovna priča Poslednje<br />
i najbolje od Petra Pana, priča<br />
koja je dostupna za čitanje u univerzitetskoj<br />
biblioteci na Prinstonu. Knjige<br />
koje se bavi filozofijom života i religijom<br />
su svakako zlatna koka među ovim knjigama<br />
čije se objavljivanje očekuje.<br />
Tokom pedesetih godina Selindžer je<br />
počeo da sledi duhovnog učitelja<br />
Swami Nikhilananda tako da su ova<br />
dela verovatno nastala pod njegovim<br />
duhovnim uticajem. Poslednja grupa su<br />
priče čija se radnja dešava tokom Drugog<br />
svetskog rata i koje su bazirane na<br />
Selindžerovim ličnim iskustvima u<br />
njemu. Ovo su dve knjige koje njegovi<br />
biografi i izučavaoci najviše iščekuju.<br />
Jer je Drugi svetski rat nešto što je<br />
mnogo uticalo na Selindžera i njegovu<br />
ličnost, tako da će ove knjige pomoći<br />
ljudima da malo bolje razumeju njegovu<br />
osobenost i dela.<br />
81
Zanimljivosti<br />
Kafka u<br />
klozetu<br />
82<br />
T<br />
eško da bi bilo ko imao neobičniji<br />
dan od Gregora Samsa koji se jednog<br />
jutra probudio kao buba,<br />
kako se to desilo u priči Franca Kafke<br />
„Metamorfoza“. Niko osim, možda,<br />
samog Kafke, kada bi video da je ovo<br />
njegovo delo upotrebljeno u reklami<br />
za toalet papir.<br />
U najnovijoj reklami Charmina,<br />
animirana porodica medveda<br />
govori u kameru da li uživaju dok su<br />
„na prestolu“. Neki uživaju u miru i tišini,<br />
neki to vreme iskoriste da pošalju<br />
sms, a najmlađa ćerka porodice medveda<br />
daje neobičan odgovor. Ona<br />
kaže da ponekad voli da čita dok je<br />
tamo i tom prilikom pokazuje knjigu<br />
Franca Kafke na čijoj se naslovnoj stranici<br />
nalazi, osim imena autora, i crtež<br />
bube.<br />
Umetnici svih vrsta često u<br />
svojim delima prave reference na radove<br />
Franca Kafke. Nekada je upotreba<br />
Kafke u njihovim delima toliko<br />
izražena da se delo naziva „kafkijanskim“.<br />
Da li je ova reklama povećala<br />
prodaju toalet papira među ljubiteljima<br />
Kafke ili je, obrnuto, povećala<br />
prodaju Kafkinih dela među ljubiteljima<br />
sedenja na wc šolji je pitanje na<br />
koje još uvek nemamo odgovor.
Zanimljivosti<br />
Knjižara<br />
na točkovima<br />
Ispričaj priču je projekat koji za cilj<br />
ima da portugalsku književnost i kulturu<br />
što više približi turistima. Jedna<br />
lokalna kompanija MSTF Partners je u<br />
okviru ovog projekta napravila web sajt<br />
posvećen ovome, dizajnirala logo koji<br />
se nalazi na svim stvarima koje se korite<br />
u ovom projektu , kao i poseban<br />
kombi knjižaru.<br />
Koncept knjižare na točkovima<br />
jeste da predstavlja svojevrsnu pokretnu<br />
razglednicu koja bi turistima trebalo<br />
da pokaže značaj i važnost portugalske<br />
literature. Pokretna knjižara<br />
omogućava ljudima da kupe dela najpoznatijih<br />
portugalskih pisaca, kao i<br />
onih manje poznatih. Dostupni su i<br />
prevodi na stranim jezicima.<br />
Prema rečima idejnih tvoraca<br />
ovog projekta Portugalija je zemlja velikih<br />
priča i pripovedača i oni su na ovaj<br />
način želeli da upute izazov svojim gostima,<br />
da i oni ispričaju neku priču o<br />
ovoj zemlji.<br />
83
84<br />
Dragulji<br />
U<br />
ogromnoj Rusiji nije iznenađenje<br />
kada se otkrije neki skroman<br />
dragulj dela kulture koju<br />
Rusi tako visoko vrednuju. Muzej<br />
koji je napravljen od stare vikendice<br />
Antona Pavloviča Čehova je jedno<br />
od takvih mesta.<br />
Do muzeja se stiže ako iz<br />
Moskve krenete vozom, istom<br />
onom prugom kojom je i Anton<br />
Čehov išao, na sever jedno pedeset<br />
kilometara do grada Čehova. Čehov<br />
je mali grad, koji se pre 1954. godine<br />
zvao Lopasnja i predstavlja<br />
klasični miks sovjetskih zgrada i razuzdane<br />
kič novogradnje. Na rubu<br />
grada se nalazi jedna od najbogatijih<br />
samostana u Rusiji u kome se<br />
nalaze brojne crkve iz 17. i 18. veka.<br />
Seoskim putem, koji nije dobro<br />
obeležen tablama tako da postoji<br />
opasnost da se posetioci izgube<br />
negde, iz Čehova se stiže u selo<br />
Melihovo u kome se nalazi muzej<br />
posvećen velikom piscu.<br />
Muzej je opstao zahvaljujući<br />
mukotrpnom radu izuzetnih<br />
pojedinaca koji su se odolevali protivljenju<br />
ili, samo, ignorisanju sovjetskih<br />
vlasti. Danas ovo mesto<br />
nije samo svetilište posvećeno jednom<br />
od najvećih svetskih pisaca,<br />
već predstavlja i svedoka istorije<br />
duge više od jednog veka.<br />
Čehov je ovo imanje kupio<br />
1892. godine kada je već bio ostvaren<br />
i poznati pisac kada je u novinama<br />
pročitao oglas u kome se<br />
Književno svet<br />
nudi zemljište sa već izgrađenom<br />
dačom na njoj. Piscu i njegovoj velikoj<br />
porodici, roditeljima, sestri i<br />
trojici braće, se odmah dopalo imanje.<br />
Narednih sedam godina koje je<br />
proveo u Melihovu, pre nego što je<br />
zbog bolesti morao da ode na krimsko<br />
odmaralište na Jalti, Čehov je<br />
napisao oko 42 dela, uključujući i<br />
Ujka Vanju i Galeba.<br />
Postoji jedan mali aneks od<br />
tri sobice, koji je prvobitno bio<br />
predviđen za goste, ali je vremenom<br />
postao piščevo utočište od<br />
porodične gungule. Ovaj prostor je<br />
Čehov nazvao Galeb i u njemu je i<br />
napisao istoimenu dramu.<br />
Kada je porodica Čehov<br />
boravila ovde oni su se zabavljali,<br />
bavili se vrtlarstvom, slikali, uživali<br />
u muzici. To je bio život u dačama<br />
kakav su nekada porodice u Rusiji<br />
sebi mogle da priušte. Piščev brat,<br />
Aleksandar , se bavio fotografijom,<br />
tako da su zidovi dače prekriveni<br />
njegovim fotografijama iz života<br />
porodice Čehov. Pored ovih fotografija<br />
na zidovima se nalaze i slike<br />
poznatih umetnika koji su posećivali<br />
ovu vikendicu.<br />
Čehov je osim pisanja i vođenja<br />
domaćinstva bio i lekar. On je<br />
sam spravljao lekove i uvek je bio<br />
spreman da pomogne i najsiromašnijem<br />
bolesniku.<br />
Čehovljev altruizam i<br />
skromna veličina njegovog imanja<br />
su u velikoj suprotnosti sa odno-
lište: čehovljeva vikendica<br />
sima koji danas vladaju u Rusiji, gde<br />
milioni ljudi gladuju, a manjina troši<br />
više nego i jedna generacija pre njih.<br />
Možda je pisac osećao potrebu da pomaže<br />
svima, ma koliko siromašni bili,<br />
zbog njegovog oca, koji je započeo<br />
život kao siromašni kmet, a tek u šesnaestoj<br />
godini postao slobodan.<br />
Imanje je moralo da se renovira,<br />
jer je tokom perioda u kome je bio<br />
deo zadružnog imanja, kolhoza, od<br />
1920. godine bilo totalno ruinirano. Piščeva<br />
sestra Marija koja je dočekala<br />
duboku starost pokušala je da 1940. izdejstvuje<br />
da se, makar, mali aneks<br />
Galeb pretvori u muzej posvećen njenom<br />
bratu.<br />
Ali pravi uspeh je postignut tek<br />
posle rata, kada se u ovu kuću uselio<br />
ratni veteran i umetnik Jurij Adejev. On<br />
je zajedno sa Marijom i Čehovljevim<br />
sestrićem počeo da obnavlja imanje i<br />
kuću koja je bila zapuštena. Najveći<br />
broj eksponata je donet kasnije iz piščeve<br />
kuće na Jalti, tako da sada možemo<br />
da zavirimo u autentičan način<br />
života u seoskoj dači 19. veka. Osoblje<br />
muzeja čak i gaji isto voće i povrće u<br />
bašti koje je gajeno i za vreme kada je<br />
ovde živeo slavni pisac.<br />
Danas, zahvaljujući lokalnom<br />
školskom pozorištu, zatim internacionalnom<br />
pozorišnom festivalu, kao i<br />
specijalnim festivalskim događajima i<br />
performansima koji se održavaju<br />
tokom leta, grad Čehov poseti godišnje<br />
100 hiljada turista.<br />
85
86<br />
Saveti<br />
Alkohol<br />
Na dnu cele stvari postoje dva jednostavna<br />
principa koja bi smo<br />
mogli da shvatimo kao zakon. Kao<br />
prvo, ako imate izbora, uvek izaberite<br />
slabije piće, ono je uvek bolje. Ne bezbednije,<br />
ali bolje. Drugo pravilo svakog<br />
pravog posvećenika je da ne pije dok<br />
ima bilo kakvog posla. Ima ovde još<br />
mnogo toga, ali ovo je dovoljno za brucoše,<br />
a apsolventi ova dva principa nikada<br />
ne napuštaju.<br />
Ovako je, između ostalog, napisao<br />
američki novinar H. L. Menchen<br />
u svom prosvetljujućem tekstu „Kako<br />
da piješ kao džentlmen: Stvari koje<br />
moraš da uradiš i one koje ne smeš,<br />
naučene nakon trideset godina opsežnog<br />
istraživanja“.<br />
Mi smo, svakako naučili dosta<br />
iz ovog novinskog članka, ali, budući da<br />
smo mi ljubitelji dobre kap... knjige<br />
odlučili smo da savete potražimo i od<br />
književnih majstora zanata.<br />
Šta nas književnici savetuju<br />
ako želimo da se upustimo u avanturu<br />
zvanu alkohol<br />
Engleski pisac Gilbert Keith<br />
Chesterton, u svom delu Jeretici, nam<br />
savetuje da nikada ne pijemo ako smo<br />
tužni, već samo ako smo srećni. „Nikada<br />
nemoj da piješ kada ti je piće<br />
očajnički potrebno, jer ćeš u tom slučaju<br />
da izgledaš kao pijanica iz birtije,<br />
već pij kada si srećan i bez pića, i bićeš<br />
kao nasmejani italijanski seljak“, savetuje<br />
Chesterton. On dalje dodaje da<br />
čovek nikada ne bi trebalo uzima piće<br />
kada mu je ono potrebno, jer je to racionalan<br />
razlog za opijanje koji vodi u<br />
smrt i pakao. Čovek bi, po njegovom<br />
mišljenju, trebalo da pije samo kada<br />
mu piće nije potrebno, jer je to iracionalno<br />
opijanje, koje vodi ka tradicionalnom<br />
ozdravljenju sveta.<br />
Martin Luter je nemački teolog<br />
i začetnik Reformacije crkve. Nakon<br />
što je ekskomuniciran iz Katoličke<br />
crkve, osniva svoju, koja je po njemu<br />
nazvana Luteranskom. Njegov brak sa<br />
Katharinom von Bora označio je prekid<br />
svešteničkog celibata, a zato što je insistirao<br />
da se verski tekstovi prevode<br />
na nemački jezik smatra se da je imao<br />
i značajan uticaj na njegov razvoj. On<br />
nas savetuje da, kada nam Đavo ne da<br />
mira, onda moramo da tražimo društvo<br />
ljudi ili pića, da se šalimo, pričamo
izam za pisce početnike<br />
gluposti i radimo još šošta zabavno.<br />
„Ponekad moramo da pijemo više, da<br />
se bavimo sportom, rekreacijom, čak i<br />
da malo zgrešimo, u inat Nečastivom,<br />
tako da mu ne ostavimo prostora da<br />
muči našu savest sitnicama. Pokleknućemo<br />
ako se suviše trudimo da ne načinimo<br />
ni najmanji greh. Zato, ako vam<br />
Repati kaže da ne pijete, vi mu odgovorite<br />
da će da pijete, slobodno, baš<br />
zato što vam on kaže da to ne radite.“<br />
Mudri američki književnik<br />
Mark Tven nam daje svojevrstan recept<br />
: “Tokom noći uvek pijem viski da<br />
bih sprečio zubobolju. Do sada nikada<br />
nisam patio od zubobolje, a ne planiram<br />
ni u buduće“.<br />
„Previše svega je loše, ali previše<br />
šampanjca je uvek dobro“, kaže<br />
nam pisac Velikog Getsbija i Čudnog<br />
slučaja Benđamina Batona, F. Scott<br />
Fitzgerald.<br />
Charles Bukowski, majstor<br />
svog zanata, kaže sledeće: „Ako se desi<br />
nešto loše, piješ da bi zaboravio, ako se<br />
desi nešto dobro piješ da bi proslavio,<br />
a ako se ne desi ništa, onda piješ da bi<br />
se nešto desilo“!<br />
Ernest Hemingway je pio alkohol<br />
od svoje petnaeste godine i, kako<br />
kaže, malo stvari su mu pružale veće<br />
zadovoljstvo od toga. „Kada ceo dan<br />
naporno radite sa svojim umom, a<br />
znate i da ćete i sutra morati isto tako<br />
da radite, šta može da natera vaš<br />
mozak da stvara nove ideje osim starog,<br />
dobrog viskija Kada vam je hladno<br />
i kada ste mokri šta bolje može da<br />
vas zagreje Pre napada, ko može bolje<br />
da vas uteši od ruma Jedino nemojte<br />
da pijete kada pišete ili kada se borite.<br />
Tada morate da budete hladnokrvni“.<br />
Američki pisac i dobitnik Nobelove<br />
nagrade William Faulkner kaže<br />
da ne postoji loš viski. Samo je neki<br />
viski bolji od drugog. Ali , takođe smatra,<br />
da čovek ne bi trebalo da bude<br />
glup sa pićem pre nego što napuni pedeset<br />
godina, a ako to ne učini posle<br />
pedesete onda je on glup.<br />
Francuski pesnik Charles Baudelaire<br />
smatra da čovek uvek mora da<br />
bude opijen. To je jedino važno. Ali od<br />
čega Od viskija, od poezije, od vrline...<br />
kako sam odabere. Samo da bude<br />
pijan!<br />
87
Strip<br />
Dan k<br />
88<br />
Iz ugla prosečnog čitaoca stripa u Srbiji,<br />
a on danas ima oko 40 godina,<br />
muškarac je, srednje do dobro situiran,<br />
porodičan čovek, sredina pretposlednje<br />
decenije XX veka predstavljala<br />
je period kada je domaći strip doživeo<br />
svoj vrhunac. Brojni strip magazini i<br />
strip sveske prodavali su se tada u desetinama,<br />
pa i stotinama hiljada primeraka.<br />
Međutim, kada je kultni<br />
(gledan iz današnjeg ugla posmatranja)<br />
YU strip prestao da izlazi, nakon<br />
što se 1987. godine pojavio poslednji,<br />
85. broj, domaći strip našao se na vrlo<br />
strmoj nizbrdici. Istina, tada to nije ni<br />
približno tako izgledalo. Naprotiv –<br />
tokom naredne četiri godine domaći<br />
strip autori imali su više posla nego<br />
ikad. Razlog su bila dva licencna stripa<br />
na kojima je bio angažovan veliki broj<br />
domaćih autora – Veliki Blek, koji se<br />
pojavljivao u strip edicijama novosadskog<br />
„Dnevnika“ i Tarzan, strip iz istoimene<br />
edicije opet novosadskog<br />
„Forum-marketprinta“. I dok je Veliki<br />
Blek ostajao u zacrtanim okvirima,<br />
Tarzan, prvenstveno zaslugama nosioca<br />
čitavog ovog projekta i jednog<br />
od najznačajnijih srednjeevropskih<br />
strip autora Branislava Kerca, nekag<br />
manje, a nekad drastično, iskakao je iz<br />
do tada već prilično stereotipne pozicije.<br />
I zapravo, ova dva stripa, uz još<br />
jedan potpuno domaći, ali kratkotrajan<br />
projekat – Lun kralj ponoći, čine<br />
najveći opus domaćeg stripa u poslednje<br />
tri decenije XX veka. Popularni,<br />
komercijalni, ponekad natprosečni,<br />
ipak su najčešće bili više ili manje zanatski<br />
dobro urađeni stripovi, bez pokušaja<br />
da ostave ozbiljniji trag u<br />
domaćoj kulturi i sasvim daleko od<br />
onoga što je taj 85. broj YU stripa<br />
doneo (spomenimo samo neka imena<br />
nekih autora iz tog poslednjeg broja:<br />
Janjetov, Nenadov, Kordej, Devlić, Perović...).<br />
A onda – slede gotovo dve decenije<br />
koje je domaći strip provodio<br />
praktično u ilegali – tek poneki malotiražni<br />
i teško dostupni (polu)fanzin,<br />
neko nenametljivo i samim tim teško<br />
uočljivo strip-albumsko izdanje sjajnih<br />
stripova koje smo premijerno čitali<br />
upravo tih 1980-ih...<br />
Početkom novog milenijuma<br />
prvo stidljivo, a onda sve intenzivnije<br />
i sve profesionalnije, strip je počeo da<br />
se vraća u Srbiju. Malo je mesta tu bilo<br />
za domaći strip, posebno onaj premijerni.<br />
Domaći autori, barem većina<br />
njih, ili su u međuvremenu počeli da<br />
rade za američke ili francuske izdavače<br />
industrijskog stripa ili su olovku i tuš<br />
zamenili nekih drugim oruđima, koja<br />
su im omogućavala egzistenciju. A<br />
onda, 2012. godine pojavio se, potpuno<br />
neočekivano, izdavač prvenstveno<br />
okrenut objavljivanjem<br />
stripova domaćih autora. Reč je o RO-<br />
SENCRANTZ-u, izdavaču iz okoline<br />
Novog Sada, nekadašnjeg centra jugo-
ada je počelo leto<br />
slovenskog i srpskog stripa. Nakon tri<br />
reprizna albuma u 2012. godine, RO-<br />
SENCRANTZ je ambiciozno zakoračio<br />
u 2013. godinu, objavljujući šest strip<br />
albuma, koje su kompletno delo domaćih<br />
autora, ili nastali kroz saradnju<br />
domaćih i svetskih autora. Jedan od<br />
njih je i album Dan kad je počelo leto,<br />
scenariste Predraga Đurića i Sicilijanca<br />
Frančeska Kontea.<br />
Dan kad je počelo leto je atipičan<br />
strip album. Već po samom formatu,<br />
koji se ne može svrstati ni u<br />
francusko-belgijski A4, ni u američki<br />
B5 format, nalazi se negde između dva<br />
vodeća trenda. Interesantno grafičko<br />
rešenje, koje uključuje veoma lepe<br />
klapne i privlačne korice, delo je danas<br />
možda najprestižnijih (i najtraženijih)<br />
dizajnera Predraga Ivanovića i Borivoja<br />
Grbića.<br />
Ono što vidimo već na koricama<br />
zapravo je uvod u priču koju<br />
ćemo pratiti na 46 crno-belih strip<br />
tabli. Dva mladića, tek nešto više od<br />
dečaka, u opuštenoj atmosferi vojvođanske<br />
varošice, u vreme kad je ona<br />
najlepša, kada proleće prelazi u leto.<br />
Ajs, jedan od dvojice glavnih junaka,<br />
sedeći na klupi pored korzoa, blago je<br />
nagnut nazad, oslonjen na jednu ruku,<br />
sa drugom ispruženom u vis i pozadi.<br />
On žmuri, sa slušalicama na ušima i cigaretom<br />
u ruci. Sasvim je u skladu sa<br />
idiličnom atmosferom koja ga okružuje.<br />
Pored njega je Krivi, drugi junak<br />
89
90<br />
priče, pomalo pognut, čak možda i<br />
plašljiv. Svuda oko njih je ta tiha varošica,<br />
sa svojom kaldrmom, lipama,<br />
sporim prolaznicima koji nigde ne<br />
žure.<br />
Ko su Ajs i Krivi Dva gotovo<br />
16-godinjaka, Krešimir Bogdan i Vuk<br />
Razumenić, koje niko više ne oslovljava<br />
po imenu osim roditelja. Frančesko<br />
Konte opredelio se za izuzetno<br />
interesantan pristup prikazujući Ajsa i<br />
Krivog gotovo identičnima i na taj<br />
način nam kazujući da, s jedne strane,<br />
to mogu biti bilo koja dva tinejdžera,<br />
bilo gde, onako kako ih ponekad vršnjaci,<br />
a po pravilu odrasli vide, krajnje<br />
stereotipno i površno, a sa druge<br />
strane terajući nas da na dvodimenzionalnoj<br />
slici uočavamo suptilne detalje<br />
koji nam ukazuju na ključne<br />
razlike dvojice mladića – njihov karakter,<br />
njihove strahove, komplekse, socijalne<br />
razlike. Te ne olako<br />
prepoznatljive nijanse predstavljaju i<br />
jednu od najvećih vrednosti ovog<br />
stripa, ali vrednosti ipak rezervisane<br />
samo za one koji se neće zadovoljiti<br />
površnim iščitavanjem ove strip-novele.<br />
Predrag Đurić nam priča priču<br />
koja je smeštena u jedan dan dvojice<br />
glavnih junaka i koji počinje provokativnim,<br />
odlučnim i u isto vreme strogim<br />
pogledom vrane, koja budi Krivog,<br />
udarajući kljunom na njegov prozor.<br />
Slede kratke i, reklo bi se, tipične dnevne<br />
dogodovštine dvojice mladića –<br />
oni pomažu usamljenom starcu,<br />
odlaze na kupanje na obližnji kanal,<br />
igraju partiju uličnog basketa, nevešto<br />
se udvaraju devojkama, koje ih pozivaju<br />
na večernju žurku. Međutim,<br />
kroz ovu naočigled naivnu fabulu, probijaju,<br />
nekad i do momenta da „iziritiraju“<br />
čitaoca, dva motiva: nasilje i<br />
privid slobode.<br />
Od sukoba sa nasilnicima u<br />
parku, preko vrlo slikovite (i gotovo<br />
akustične) scene kada kamion ostavlja<br />
mladiće u oblaku prašine, preko Ajsovog<br />
sukoba sa majčinim ljubavnikom,<br />
nasilje je prisutno u celom stripu. Ono<br />
je, ipak, samo retko u prvom planu.<br />
Mnogo češće ga samo naslućujemo<br />
kroz Ajsovu nesigurnost, potisnutu<br />
agresiju, samosažaljevanje... I tu isplivava<br />
ključna razlika između Ajsa i Krivog.<br />
Krivi je sve ono šta Ajs nije –<br />
uravnotežen, inteligentan, oprezan, sa<br />
sjajnim odnosom sa svojim dobrostojećim<br />
ocem. Samim tim Krivi nam je i<br />
manje zanimljiv, previše je dobar za<br />
naš ukus. No, poslednje strane stripa<br />
će nas zato dodatno iznenaditi.<br />
Privid slobode u stripu Dan<br />
kad je počeo leto je mnogo manje vidljiv<br />
od motiva nasilja. Teško će ga razumeti<br />
rođeni Beograđanin. Ali, zato<br />
svako ko je živeo u provinciji gotovo<br />
nesvesno će osećati dah te provincije
u svakoj uličici, iza svakog ćoška kojeg<br />
je nacrtao Frančesko Konte. Pogled<br />
prolaznika, obavezan pozdrav, poznavanje<br />
svakoga. Predrag Đurić ovaj<br />
motiv dodatno pojačava likom „prolaznika“,<br />
čoveka kojeg srećemo tokom<br />
celog stripa, najčešće kao nemog i nezainteresovanog<br />
prolaznika, ali i<br />
nekog ko znatiželjno posmatra Ajsa i<br />
Krivog, pa se čak i meša u njihov sukog<br />
na sportskom terenu, kao neki „deus<br />
ex machina“. Ne treba da iznenadi<br />
saznanje pred kraj stripa da se radi o<br />
policajcu u civilu. A možda i ne<br />
Interesantan je i lik doktora<br />
Pantelije Panajotovića, „bivšeg doktora,<br />
bivšeg poslanika i pomalo pesnika“,<br />
osobe „od ranije poznate<br />
policiji“. Autori su kroz ovu minijaturu<br />
vrlo efikasno uspeli da dočaraju lik<br />
provincijskog intelektualca, nesposobnog<br />
da se odvoji od sredine kojoj, očigledno,<br />
nikad nije bio potreban.<br />
Poseban značaj za priču imaju<br />
i Ajsova majka, nezaposlena (suprug<br />
joj je u zatvoru), koja egzistenciju za<br />
sebe i sina obezbeđuje podajući se<br />
primitivnom kamiondžiji kojeg uvek<br />
oslovljava sa „gospodin Miroslav“, kao<br />
i otac Krivog, uspešan biznismen koga<br />
nikad nema kog kuće.<br />
Da se vratimo na početak<br />
teksta: dok su domaćim stripom krajem<br />
XX veka dominirali licencni junaci<br />
iz džungle, američkog rata za nezavisnost<br />
ili londonski milioneri – borci za<br />
pravdu, preporod domaćeg stripa u<br />
XXI veku doveo je do usmerenosti ka<br />
domaćim temama. Međutim, i Družina<br />
Dardaneli Pavla Zelića i Vekovnici<br />
Marka Stojanovića i Konstantinovo raskršće<br />
Dejana Stojiljkovića pokazuju<br />
svoju usmerenost na pseudoistoriju,<br />
takođe popularan žanr i u širim razmerama.<br />
Dan kada je počelo leto, kao<br />
i drugi strip albumi u izdanju ROSEN-<br />
CRANTZ-a, donose nam nešto sasvim<br />
novo – univerzalne priče smeštene u<br />
veoma lokalni savremeni milje.<br />
Retki su, ako ih je uopšte i bilo<br />
slučajevi da je svetski autor radio strip<br />
po scenariju našeg domaćeg autora (a<br />
mnogo je suprotnih primera). Frančesko<br />
Konte, koji je diplomirao na Akademiji<br />
lepih umetnosti u Palermu,<br />
gde od 2001. godine predaje grafičku<br />
umetnost u Institutu za umetnost, a<br />
između ostalog je ilustrovao i Danteov<br />
Pakao, uspeo je da na krajnje originalan<br />
način dočara svet izmaštan od<br />
strane srpskog strip scenariste i pisca<br />
(autor romana Kohabitacija). Dan<br />
kada je počelo leto nije obična priča o<br />
odrastanju. Dan kada je počelo leto<br />
nije ni običan strip. Radi se o delu koje<br />
će od vas zahtevati da čitate (i gledate)<br />
između redova/strip slika. Udahnite<br />
duboko i uživajte!<br />
93
Strip<br />
Aster<br />
94<br />
Ovog oktobra izaći će 35. stripska<br />
avantura Asteriksa i Obeliksa koja<br />
je značajna jer je ovo prva epizoda<br />
koju neće potpisati Albert Uderzo koji<br />
je posle smrti scenariste Rena Gošinija<br />
nastavio samostalno da radi na novim<br />
avanturama hrabrih Gala.<br />
Na novoj epizodi radili su scenarista<br />
Jean Yves-Ferri i crtač Didier<br />
Conrad. U ovoj avanturi Gali idu u drevnu<br />
Škotsku u kojoj se susreću sa strašnim<br />
Piktima. Pikti je naziv za savez<br />
plemena koji su početkom milenijuma<br />
živeli na krajnjem severu današnje<br />
Škotske. Većina istoričara smatra da su<br />
bili keltskog porekla, odnosno da njihov,<br />
danas izumrli i gotovo nepoznati,<br />
piktski jezik spada u grupu keltskih jezika.<br />
Njihov odnos sa Britima, plemenima<br />
koja su živela na jugu ostrva je<br />
takođe predmet spekulacija. Njih su<br />
prvi opisali rimski istoričari. Prema<br />
njima, Pikti su živeli u matrijarhatu, ratovali<br />
su protiv Rimljana, koji su u cilju<br />
odbrane od upada piktskih plemena i<br />
podigli čuveni Hadrijanov zid. Tokom 5.<br />
i 6. veka primaju hrišćanstvo, a u ratovima<br />
sa Anglima i Sasima bivaju primorani<br />
da se povuku na škotska brda.<br />
U ranom srednjem veku,<br />
oblast u kojoj su živeli, Piktavija se<br />
udružuje sa gelskim kraljevstvom Dalriadom<br />
i stvaraju Kraljevstvo Alba, koja<br />
je preteča prve škotske države. Do 11.<br />
veka Piktski identitet se gotovo potpuno<br />
utopio u novi škotski narod.<br />
Zato i ne čudi da će nova Asteriksova<br />
avantura da bude objavljena, između<br />
ostalog i na škotskom gelskom jeziku.<br />
Scenarista Jean Yves-Ferri kaže da obožava<br />
predele Škotske, naročito njihova<br />
brda, koja smatra idealnom scenografijom<br />
za najnovije Asteriksove dogodovštine.<br />
On dodaje da ova priča ima<br />
političku pozadinu, ali da je u suštini<br />
ljubavna priča između mladog Pikta i<br />
jedne devojke. Asteriks i Obeliks<br />
upravo i dolaze da mu pomognu.<br />
Autor kaže da je ova avantura<br />
epsko putovanje u zemlju koja je bogata<br />
tradicijom i istorijom. Asteriks i<br />
Obeliks upoznaju strašne ratnike, drevna<br />
plemena, prvi put probaju viski,<br />
vide gajde, otkrivaju zašto je podignut<br />
Hadrijanov zid, nalaze na tajnu lokaciju<br />
u kojoj se nalazi čudovište iz Loh Nesa.<br />
Jean Yves-Ferri dodaje da je u priči bilo<br />
aluzija i na debatu oko referenduma za<br />
nezavisnost Škotske. Plemena su razjedinjena<br />
i ujedinjena istovremeno. Aktivisti<br />
koji se bore za nezavisnost<br />
Škotske su rekli da ih je nadahnula izjava<br />
autora Asteriksa da je simbol Škotske<br />
jedinstvo i sloboda, ali da će ipak<br />
da se uzadju u svoje glasove na referendumu.<br />
Sa druge strane, pobornici<br />
unije sa Engleskom kažu da je ovo podsticaj<br />
koji su njihovi protivnici čekali.
iks i Obeliks u Škotskoj<br />
95
Strip<br />
Asteriks<br />
sreće Gandija<br />
96<br />
Nepobedivim Galima, koji u svom<br />
selu jedini pružaju otpor rimskom<br />
osvajaču, možda će se uskoro da<br />
pridruži još jedan borac za slobodu<br />
Gandiks, inspirisan likom Mahatme<br />
Gandija.<br />
Francuski pisac Žan Iv Feri koji<br />
je na pisanju scenarija stripova o avanturama<br />
Asteriksa nasledio Alberta<br />
Uderza koji je radio na stripu od smrti<br />
Renea Gošinija, u svom prvom intervjuu<br />
je najavio da bi voleo da u narednoj<br />
epizodi stripa pošalje Asteriksa i<br />
Obeliksa u Indiju iz vremena Rimljana.<br />
„Želim da smestim novu avanturu<br />
u drevnu Indiju“, rekao je Žan Iv<br />
Feri. „Možda predstavim i novog stanovnika<br />
galskog sela koji bi se zvao<br />
Gandifiks, po najpoznatijem Indijcu<br />
Mahatmi Gandiju“, dodao je.<br />
Ferijeva premijera kao pisca<br />
scenarija za Asteriksa biće u oktobru<br />
ove gdoine kada se planira objavljivanje<br />
stripa „Asteriks i Pikti“. Feri kaže da<br />
mu je rad na ovome bio pravi izazov.<br />
„Jako mi je teško bilo da reprodukujem<br />
minuli rad“, rekao je. „Uderzo<br />
i Gošini su stvorili koktel akcije, humora<br />
i avanture sa neverovatnim<br />
igrama reči koje uspevaju da drže pažnju<br />
i klincima i odraslim čitaocima.<br />
Priče su veoma inteligentne. Želim da<br />
iskoristim Indiju u jednoj od mojih narednih<br />
priča. Možda bi Gandiks mogao<br />
da poseti druida Aspiriniksa i da pomoću<br />
čarobnog napitka postane super<br />
Gal“.<br />
Feri takođe voli Obeliksa. „On<br />
je bogat karakter koji je dobrica, nevin,<br />
a ipak inteligentan“, kazao je. Mada je<br />
njegov ljubimac ipak Gerijatriks.<br />
U stripu „Asteriks i Pikti“ Feri<br />
će nam predstaviti novog lika Viskiksa<br />
koji voli, naravno, viski.
Strip<br />
Asteriks<br />
pred sudom<br />
Pedeset godina Asteriksa donelo<br />
nam je, osim večne slave autorima<br />
Gošiniju i Uderzu, i celi niz zakulisanih<br />
borbi oko autorskih prava. Svaki<br />
izlazak novog stripa, filma ili serije završio<br />
bi se svađom između različitih<br />
strana koje polažu prava na priču oko<br />
hrabrih Gala. Tako se i sada, kada se<br />
priprema izlazak prvog strip albuma o<br />
Asteriksu nakon osam godina pauze,<br />
vodi borba između novih autora i porodice<br />
originalnih autora (pri čemu je<br />
originalni autor Uderzo na strani novih<br />
autora).<br />
Novi album se zove Asteriks i<br />
Pikti, radnja se odvija u Škotskoj, a<br />
stvaralački proces se odvijao uz Uderzov<br />
nadzor. Međutim, izlasku novog albuma<br />
se protivi Uderzova ćerka Silvija<br />
koja je tužila izdavače i objavila otvoreno<br />
pismo u kojem poziva čitaoce da<br />
zaštite Asteriksa od „najvećih neprijatelja:<br />
ljudi iz industrije i finansijskog<br />
sveta“. Parnica još traje, kao i sukob između<br />
oca i kćerke Uderzo.<br />
U pozadini ovih događaja<br />
upravo se otvara izložba o Asteriksu u<br />
Nacionalnom muzeju u Parizu, što je<br />
prvi put u istoriji ove institucije da je izložba<br />
posvećene jednom stripu.<br />
97
Strip<br />
Strip „Dik<br />
obj<br />
98<br />
Strip crtač Lazo Sredanović (74) ovogodišnji<br />
je dobitnik nagrade za životno delo -<br />
specijalnog priznanja za doprinos srpskom<br />
stripu 11. Međunarodnog salona<br />
stripa, a njegov serijal o starim Slovenima -<br />
"Dikan" objavljen je u vidu knjige u koloru.<br />
Strip "Dikan", srpski "Asteriks", objavljen u<br />
tvrdom povezu<br />
Izdavačka kuća "Everest Media" iz<br />
Beograda je ovog leta objavila prvu knjigu humorističko-akcionog<br />
stripa "Dikan", jednog od<br />
najpopularnijih i najdugovečnijih stripova<br />
bivše Jugoslavije.<br />
Strip "Dikan" izlazi od 1969. godine i<br />
u "Politikinom Zabavniku" su do sada objavljene<br />
23 epizode.<br />
Sedamdesetih godina tiraž "Zabavnika"<br />
je, kako je podsetilo Udruženje stripskih<br />
umetnika Srbije, bio i do 400.000<br />
primeraka, na srpskom i slovenačkom jeziku,<br />
tako da su "Dikana" svojevremeno čitali milioni<br />
ljudi.<br />
Autor crteža je Sredanović, a scenaristi<br />
su bili Nikola Lekić, Ninoslav Šibalić, Milenko<br />
Maticki, Branko Ðurica, Slobodan Ivkov<br />
i sam Sredanović.<br />
Prva knjiga "Dikan" (2013), u tvrdom<br />
povezu, na 224 strane velikog formata, donosi<br />
11 epizoda stripa iz perioda od 1969. do 1971,<br />
koje su sada digitalno restaurirane i obojene.<br />
U knjizi su objavljene epizode "Buzdovanske<br />
igre", "Bitka u Crnoj Šumi", "Tajne Singidunuma",<br />
"Zovite me Zokan", "Mis<br />
Papričica", "Gospodar Dioklecijanove palate",
an“, srpski „Asteriks“,<br />
avljen u tvrdom povezu<br />
"Uzbudljiva plovidba", "Dikan i car Justinijan",<br />
"Velika trka", "Put u Sirmijum" i "U zemlji Gepida".<br />
Pored stripova, objavljeni su i tekstualni<br />
i likovni dodaci.<br />
Knjiga je rađena u saradnji sa redakcijom<br />
"Politikinog Zabavnika", tako da su u njoj<br />
i članci "Zabavnikovih" novinara Vere Smiljanić<br />
i Petra Milatovića. Svoj doprinos su dali i slovenački<br />
istoričar stripa Iztok Sitar i beogradski<br />
istoričar i urednik ove knjige Zoran Stefanović.<br />
Knjigu su likovno oblikovali poznati<br />
beogradski umetnici Rade Tovladijac i Dobrosav<br />
Bob Živković.<br />
U ovaj projekat, započet 2007. godine,<br />
uključeni su i istoričar jugoslovenskog stripa<br />
Zdravko Zupan, kao i urednik "Politikinog Zabavnika"<br />
Zefirino Grasi.<br />
Predviđeno je izdavanje još tri knjige, a<br />
projekat je podržalo Udruženje stripskih<br />
umetnika Srbije.<br />
Urednik knjige Stefanović ocenio je da<br />
je "u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi Dikan<br />
čudo, ništa manje od starijeg mu sabrata Asteriksa,<br />
mlađeg rođaka Hogara, Mikija Mausa,<br />
Taličnog Toma ili Gaše Šeprtlje".<br />
"Kao najuticajniji i verovatno najvažniji<br />
junak modernog srpskog stripa, ''Dikan'' je<br />
odavno nadišao i okvir svog rađanja i sve svoje<br />
priče. Ovekovečio je svoje autore. Ugradio je<br />
sebe i u sam ''Politikin Zabavnik'', ne malo doprinevši<br />
onoj brojci od 400.000 primeraka tiraža<br />
kojom se list evropski dičio u 1970-im",<br />
istakao je Stefanović.<br />
Izvor: Tanjug<br />
99
Change language