Izvorni prihodi, ekonomski razvoj i finansiranje infrastrukture u Srbiji ...

Prilog 

Izvorni prihodi, ekonomski razvoj i finansiranje infrastrukture u 

Srbiji danas i sutra 1 

Toni Levitas 

MEGA/USAID 

septembar 2008. 

1 Kao osnova za ovaj prilog poslužila je Studija o upravljanju izvornim prihodima, koja je rañena u osam opština u Srbiji u proleće 

2008. godine, kao i podaci o izvornim prihodima lokalne samouprave za 2006. i 2007. godinu. Detaljnije analize se mogu zatražiti od 

USAID Programa za podsticaj ekonomskom razvoju opština i USAID Programa za planiranje i reagovanje u vanrednim situacijama i 

jačanje ekonomske sigurnosti. Ovom prilikom želim da se zahvalim Wladyslawu Brzeskom, Olgi Kaganovoj, Peteru Epsteinu, Tatijani 

Pavlović-Krizanić i Dušanu Vasiljeviću za komentare na prethodne verzije Priloga.

Rezime 

Nedostaci sistema finansiranja opštinske infrastrukture u Srbiji 

Postojeći sistem finansiranja opštinske infrastrukture u Srbiji je zastareo i 

nefunkcionalan. Karakteriše ga sledeće: 

• Glavni izvor prihoda kojima se finansira razvoj opštinske infrastrukture su naknade za 

ureñivanje i korišćenje zemljišta. Ove naknade u praksi funkcionišu kao vid 

oporezivanja pravnih lica. Istovremeno, prihodi od ovih naknada nisu dovoljni da se 

podmire sve potrebe za finansiranjem opštinske infrastrukture. 

• Nejasne nadležnosti lokalne samouprave u vezi sa evidentiranjem poreskih obveznika, 

utvrñivanjem vrednosti poreske osnovice i naplatom poreza na imovinu usporavaju 

efikasno korišćenje ovih najznačajnijih prihoda lokalne samouprave. 

• Visina cene komunalnih usluga se formira tako da prihodi pokrivaju samo operativne 

troškove komunalnih preduzeća za vodu i otpad. Štaviše, prihodi od komunalnih usluga 

često nisu dovoljni ni za pokrivanje operativnih troškova, uprkos činjenici da je u većini 

opština cena komunalnih usluga za preduzeća tri do sedam puta veća od cena 

komunalnih usluga koju plaćaju grañani. 

• U većini opština komunalna preduzeća za vodu i otpad nisu sama nadležna za 

planiranje sopstvenih investicija i finansiranja. Umesto njih, nadležnost za ove funkcije 

je poverena opštinskim direkcijama za izgradnju (grañevinsko zemljište). Ovakva 

institucionalna podela nadležnosti izmeñu planiranja investicija i svakodnevnog 

poslovanja komunalnih preduzeća čini praktično nemogućim da komunalna preduzeća 

postanu odgovorna za svoje poslovanje i usporava približavanje Srbije standardima koji 

se primenjuju u Evropskoj uniji za formiranje cena komunalnih usluga. 

Preporuke za reforme 

Preporučuje se serija reformi koje će (1) obezbediti održivost i mogućnost 

samofinansiranja investicija u infrastrukturu, i (2) omogućiti pravičniju raspodelu tereta 

izmeñu preduzeća i grañana vezanog za obezbeñivanje osnovnih javnih službi. 

Drugačije rečeno, to znači da bi reforma sistema za finansiranje razvoja infrastrukture u 

Srbiji trebalo da se odvija u pravcu ukidanja naknada za korišćenje i izgradnju, koje bi 

bile zamenjene efikasnijim prikupljanjem poreza na imovinu i realnijim cenama za 

komunalne usluge. Istovremeno, potrebno je ulagati napore kako bi komunalna 

preduzeća bila manje zavisna u odnosu na direkcije za izgradnju i kako bi postala u 

punoj meri odgovorna za svoje funkcionisanje. Vlada Republike Srbije bi naročito 

trebalo da: 

• Pomogne lokalnoj samoupravi da preuzme nadležnosti vezane za porez na imovinu i 

paralelno s tim ukine propise koji ograničavaju opštine da uspešno prikupljaju ovaj 

porez. Takoñe je potrebno objediniti sve funkcije vezane za prikupljanje lokalnih 

prihoda na jednom mestu, t.j, u opštinskoj/gradskoj poreskoj upravi. 

• Utvrdi rok za ukidanje naknade za korišćenje zemljišta. 

• Donese propise koji nalažu javnim komunalnim preduzećima da primenjuju jasne i 

obavezujuće računovodstvene standarde i standarde finansijskog izveštavanja, koji će ih 

učiniti odgovornim za sopstveno planiranje i onemogućiti pokrivanje gubitaka nastalih 

zbog neadekvatnih cena komunalnih usluga subvencijama iz budžeta. 

2 Levitas/USAID Program za podsticaj ekonomskom razvoju opština

• Ukine ograničenja visine cene za komunalne usluge. 

• Ukine naknadu za ureñivanje zemljišta za investiranje u neizgrañeno gradsko 

grañevinsko zemljište i paralelno sa tim usmerava opštine da bolje definišu zakupninu. 

• Razvije nove mehanizme kao što je naknada za dodatno opterećenje infrastrukture ili 

naknada za povećanu vrednost nastalu usled promene namene zemljišta prema 

urbanističkoj vrednosti umesto naknade za ureñivanje zemljišta koja se naplaćuje za 

investicije koje se realizuju na privatnom grañevinskom zemljištu, ili na nedovoljno 

iskorišćenom grañevinskom zemljištu. 

I. Svrha ovog dokumenta 

Opštinama u Srbiji je potrebno dati ovlašćenja za ubiranje prihoda koji bi omogućili 

finansiranje izgradnje nove infrastrukture, pogotovo postrojenja za vodu, kanalizaciju i 

komunalni otpad. Istovremeno, opštine moraju da stvore ambijent koji podstiče privatne 

investitore i lokalni ekonomski razvoj. Da bi to ostvarile, opštine moraju voditi mudru 

poresku politiku i oprezno utvrñivati visinu naknada. 

Ovaj zadatak nije nimalo lak jer su propisi o izvornim prihodima problematični. Ovo 

zbog toga što institucije i instrumenti “starog režima” još uvek aktivni i omogućavaju 

nastavak loše prakse ili zbog toga što pravni okvir još uvek nije jasno definisao nove 

institucije i instrumente. Kao posledica, lokalne samouprave još uvek koriste svoja 

ovlašćenja pre svega za oporezivanje firmi, vešto izbegavajući oporezivanje 

domaćinstava. Štaviše, ukoliko se ne promeni sistem upravljanja izvornim prihodima 

lokalne samouprave, postoji realna opasnost da će se poresko opterećenje koje opštine 

trenutno nameću firmama povećavati do mere u kojoj može da ugrozi ukupnu privredu u 

Srbiji. 

Svrha ovog priloga je da najpre utvrdi osnovne slabosti pravnog okvira kojim se ureñuje 

oblast administriranja izvornih prihoda, uključujući finansiranje razvoja infrastrukture i 

upravljanje njome, a zatim da predloži sistem koji bi omogućio lokalnim samoupravama 

da povećaju sopstvene prihode, a da pri tom ne opterećuju privredu previsokim 

porezima i naknadama. 

II. 

Efekti donošenja Zakona o finansiranju lokalne samouprave 

Lokalne samouprave u Srbiji kao i opštine širom Evrope ostvaruju veći deo svojih 

prihoda (oko 65%) kroz dotacije, transfere i poreze čiju visinu utvrñuje i njima upravlja 

centralna vlast. Do nedavno o visinama transfera i učešću u porezima odlučivala je 

republička skupština usvajanjem godišnjeg Zakona o raspodeli transfernih sredstava iz 

budžeta Republike Srbije i učešću opština, gradova i grada Beograda u porezu na 

zarade. U tom periodu veliki deo prihoda lokalne samouprave bilo je nemoguće 

predvideti iz godine u godinu, što je ostavljalo dosta prostora za nagodbu meñu 

političkim partijama. 

Ova nepredvidivost i nagodbe su načinile od lokalnih samouprava „primaoce prihoda“ i 

stvorili naviku kod njih da kada imaju potrebu za uvećanjem prihoda najpre upiru 

pogled u Republiku, a tek onda se pozabave izvornim prihodima. Zakonom o 

finansiranju lokalne samouprave iz 2007. godine, započelo je eliminisanje slabosti 


sistema. Na jednoj strani, posebnim aktom su definisani najznačajniji transferi i udeo u 

zajedničkim porezima čime je smanjena nepredvidivost koja je karakterisala najvažnije 

lokalne prihode. Na drugoj strani, prenošenjem novih nadležnosti zakonom je stvoren 

“prostor” lokalnim samoupravama da ozbiljnije koriste svoja ovlašćenja. 

Efekti zakona se već osećaju. Godinu dana nakon donošenja zakona o finansiranju 

lokalne samouprave, ne samo da su se ukupni prihodi lokalne samouprave povećali za 

17,3% (u nominalnoj vrednosti), već su i izvorni prihodi povećani za neverovatnih 25 

%. Pored toga, ako posmatramo podatke za opštine izuzimajući četiri velika grada, 

uočićemo još dinamičniji rast. Ukupni prihodi su povećani za 25%, a izvorni za 32% 

(Vidi Tabele I-III u prilogu). 

Uprkos tome, nadležnosti lokalne samouprave za ubiranje i administriranje izvornih 

prihoda su i dalje nepotpune i nejasne. Pozitivno je što je zakonom nadležnost za 

administriranje poreza na imovinu preneta na lokalne samouprave, uz obavezu 

preuzimanja ove nadležnosti za sve jedinice lokalne samouprave od 1. januara 2009. 

godine, što se u izvesnoj meri može shvatiti kao početak prenošenja poreskih 

nadležnosti lokalnim samoupravama. 

Negativno je to što uz zakon nije doneta odgovarajuća regulativa koja bi preciznije definisala 

nadležnosti lokalne samouprave vezane za porez na imovinu. Još značajnija je činjenica da i dalje 

ima nejasnoća oko nadležnosti za: utvrñivanje poreske osnovice, uvoñenje poreskih obveznika u 

evidenciju i naplatu poreza na imovinu. Zakon je takoñe ostavio i nekoliko naknada i taksi koje su 

loše definisane, netransparentne i otvaraju prostor za zloupotrebu, naročito kada su obveznici 

preduzeća. I na kraju, pitanja koja su ostala bez odgovora, koja nisu u vezi sa zakonom, a od 

ključnog su značaja za ukupnu finansijsku dobrobit lokalnih samouprava su institucionalna i 

regulatorna pitanja vezana za finansiranje i upravljanje komunalnim delatnostima. 

Dakle, uprkos opštem uspehu ovog zakona i veoma ohraburujućim dokazima da lokalne samouprave 

u Srbiji počinju da se ponašaju kao “generatori prihoda”, postoji veliki rizik da će lokalne 

samouprave bez daljih reformi usredsrediti svu svoju energiju na prikupljanje prihoda od preduzeća. 

I, upravo zbog činjenice da na izborima ne glasaju preduzeća već grañani, republička Vlada treba 

aktivno da pristupi procesu formulisanja regulative koja sprečava lokalne samouprave da firmama 

"uzimaju meru", dok ih, sa druge strane, stimuliše da povećavaju prihode koje ostvaruju od grañana 

koji ih biraju. 

III. A Institucionalno nasleñe jugoslovenskog sistema finansiranja infrastrukutre: Šta 

sa direkcijama za izgradnju i cenama komunalnih usluga? 

dalje 

Srbija je nasledila jugoslovenski, sada već arhaičan, sistem upravljanja i finansiranja izgradnje 

gradske infrastrukture. Institucionalno srce ovog sistema su bile direkcije za izgradnju, koje su 

planirale, ugovarale i finansirale gotovo sve značajne investicije opštine. Finansijska krv sistema je 

dolazila od naknada za ureñivanje i korišćenje grañevinskog zemljišta, naknada koje i danas čine dva 

najznačajnija izvorna opštinska prihoda. Logika sistema je bila zasnovana na tri ideje. 

• Da bi cene usluga ostale na niskom nivou, one su zakonski ograničene i pokrivaju samo 

operativne troškove. Posledica ovoga je da se novac za investicije mora pribaviti na nekom 

drugom mestu. 

• Kako bi se izbeglo da centralni budžet u potpunosti finansira ove investicije, lokalnim 

zajednicama je dato pravo da uvode naknadu za korišćenje i naknadu za ureñivanje 


grañevinskog zemljišta, a prihodi od ovih naknada su zakonski vezani za finansiranje 

izgradnje lokalne infrastrukture. 

• Pošto su zakonodavci smatrali da kod planiranja, ugovaranja i finansiranja izgradnje gradske 

infrastrukture važe principi ekonomije obima (smatrali su i da postoji potrebna stručnost), ne 

samo da su skoncentrisali svu operativnu kontrolu nad opštinskim investicijama u jednu 

instituciju –Direkcija za izgradnju – već su učinile naknadu za korišćenje i naknadu za 

ureñivanje grañevinskog zemljišta izvornim prihodima Direkcija, a ne izvornim prihodima 

opština 2 . 

In 2002, a new Budget Systems Law stripped the Directorates of the right to retain the land use and 

development fees as own revenues and made them municipal revenues instead 

Novi Zakon o budžetskom sistemu iz 2002. godine je oduzeo pravo Direkcijama da ubiraju naknade 

za korišćenje i ureñivanje grañevinskog zemljišta kao izvorne prihode i učinio ih opštinskim 

prihodima. I nakon toga, direkcije su još uvek u većini lokalnih samouprava države unutar država: 

one i dalje naplaćuju naknade za korišćenje i ureñivanje grañevinskog zemljišta, i u većini lokalnih 

samouprava još uvek kontrolišu više od polovine budžeta lokalne samouprave. Podjednako je važno 

napomenuti da direkcije još uvek raspolažu nizom širokih i raznovrsnih nadležnosti koje obuhvataju 

planiranje korišćenja zemljišta, kontrolu pristupa neizgrañenom grañevinskom zemljištu, upravljanje 

imovinom, naplatu prihoda, planiranje investicija i ugovaranje i nadzor realizacije investicija. 

Mnoge lokalne samouprave su tokom prethodnih nekoliko godina pokušavale da preuzmu – ili 

prenesu na druge institucije – neke od funkcija koje sada obavljaju direkcije. Primer je porez na 

imovinu. Lokalne samouprave pokušavaju da koncentrišu kompletnu naplatu prihoda u jednom 

odeljenju opštinske uprave, i tako pokušavaju da oslobode direkcije njihove funkcije naplate prihoda. 

Druge lokalne samouprave pokušavaju da urade slično po pitanju upravljanja imovinom, a neke su 

pokušale da vrate nadležnosti za planiranje investicija komunalnim preduzećima. 

Meñutim, te reforme su često bile neuspešne. Ovo je delimično posledica činjenice da su zaposleni u 

direkcijama najčešće bolje plaćeni od zaposlenih u opštinskoj upravi, pa je razumljivo što se oni 

opiru premeštanju ako to podrazumeva manje plate. Sa druge strane, ovo je i delimično posledica 

činjenice ko upravlja Direkcijom – kao drugom najmoćnijom funkcijom u opštini — pošto ova 

funkcija najčešće pripada slabijoj stranci u vladajućoj koaliciji na lokalnom nivou. To znači da svaki 

pokušaj refomre direkcije može predstavljati rizik za opstanak koalacionog sporazuma. 

Rezultat je da direkcije imaju previše nadležnosti. Konkretno, direkcije nastavljaju da kontrolišu 

planiranje i finansiranje investicija u oblasti vodosnabdevanja i odlaganja otpada. Odvajanje funkcija 

planiranja i finansiranja od svakodnevnih aktivnosti u ovim sektorima je samo podržalo uverenje da 

cene komunalnih usluga ne treba da obuhvataju investicione troškove, pošto se investicije planiraju i 

njima se upravlja na drugom mestu. Ova ideja još uvek živi u Srbiji uprkos činjenici da zakoni u 

Srbiji više ne zabranjuju uključivanje investicionih troškova u cene komunalnih usluga, šta više, 

standardi EU, koji zastupaju odreñivanje cena prema principu pokrivanja svih troškova, ustvari i 

nalažu uključivanje investicionih troškova u cene komunalnih usluga. 3 . 

Skupštine opštine, koje nerado podižu cene iz političkih razloga, nastavljaju da pretpostavljaju da 

ako su komunalna preduzeća uspevala da funkcionišu prethodne godine sa postojećim nivoom cena, 

2 Direkcije za izgradnju su specifična jugoslovenska institucija i nisu karakteristične za druge post socijalističke zemlje. 

3 Vidi: Saopštenje Komisije Savetu, Evropskom parlamentu i Ekonomskom i Socijalnom komitetu: Principi utvrñivanja cena u svrhu 

održivosti resursa pijaće vode, Brisel, juli 2000. EU zahteva uključivanje svih troškova prilkom odreñivanje cene jer ako cena usluge 

ili dobra –kao što je voda — ne odražava sve troškove obezbeñivanja usluge, ljudi počinju previše da troše ovaj oskudan resurs. To za 

posledicu ima veće investicione potrebe koje stvaraju začarani krug ekološkog i ekonomskog rasipništva. 


onda mogu da nastave sa istom praksom i naredne godine i zadrže cene manje-više istom nivou. 

Zbog toga ne iznenañuje što su opštine pokušavale da u što većoj meri prebace ovaj teret na privredu. 

U dugoročnom smislu, ovo je dovelo do situacije u kojoj su cene koje plaćaju preduzeća tri do sedam 

puta više od onih koje plaćaju domaćinstva, a pri tome se i dalje ne pokrivaju troškovi održavanja i 

popravki. Nepostojanje osnovnog održavanja je u sektoru snabdevanja vodom dovelo do gubitaka u 

sistemu koji prevazilaze 40 procenata, što pravljenje razlike izmeñu troškova održavanja i investicija 

čini skoro besmislenim. 

Direkcije su se pokazale i kao loši zagovornici novih investcija u oblasti vodosnabdevanja i 

odnošenja i odlaganja otpada. Sa tačke gledišta samih direkcija, to je zbog toga što one brinu o svim 

investicijama u opštini, a ne samo o interesima vodovoda ili gradske čistoće. Ovo se posmatraču čini 

plemenitim i racionalnim. U stvari, ovo se pokazalo katastrofalnim. 

Širom sveta je prisutna tendencija da opštine ulažu manje nego što je neophodno u infrastrukturu, 

pošto su ove investicije obimne, dugoročne i ne daju (politički) rezultat koji grañani mogu odmah da 

vide, kao što je to slučaj s ulaganjima u puteve, parkove ili školske zgrade, na primer. Širom sveta 

lokalni vodovodi i gradske čistoće najčešće biju dugu i tešku bitku kako bi opštine ubedili da 

podignu cene i iz opštinskog budžeta izdvoje sredstva za finansiranje velikih projekata. 

U Srbiji, ovo podseća na borbu u kojoj jedan protivnik – preduzeća – ima jednu ruku vezanu iza leña, 

pošto cene usluge služe da bi se pokrili tekući troškovi. Pritom i sudija, oličen u direkciji za 

izgradnju, uvek staje na stranu protivnika. Republička vlada je izmenama Zakona o javnim 

preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa iz 2005. godine o ograničavanju cena 

komunalnih usluga dodatno uticala na nepravičnost utakmice, odnosno, praktično je onemogućila 

komunalnim preduzećima da u cene uključe troškove investicija čak i ako dobiju pomenutu bitku. 

Rezultat je da su cene komunalnih usluga u Srbiji danas toliko niske (30 do 50 odsto evropskog 

proseka) da lokalni vodovodi bukvalno gube novac sa svakim kubnim metrom vode koji prodaju 

domaćinstvima. Sve ovo ima pogubne posledice ne samo po sposobnost Srbije da ispuni ekološke 

standarde EU, već i po opštinske finansije. Tokom sledećih 20 godina najobimnije investicije koje 

čekaju srpske opštine će biti one koje se tiču infrastrukture i životne sredine. Imajući u vidu da u 

Srbiji praktično ne postoje moderne fabrike za preradu otpadnih voda ili deponije, obim ovih 

investicionih potreba je zaista basnoslovan. 

Zapravo, investicione potrebe su toliko velike da ne postoji način da se u skorije vreme cenama 

komunalnih usluga u punoj meri pokriju te potrebe, pošto bi toliki porast cena bio socijalno 

neprihvatljiv. Ipak, uzevši sve u obzir, jedini zaključak je da će bez značajnije korekcije cena 

opštinski budžeti morati sami da iznesu pune troškove pomenutih obimnih investicija – što neće 

ostaviti dovoljno sredstava ni za šta drugo – ili tih investicija prosto neće ni biti. 

Drugim rečima, sve dok se ne podignu cene komunalnih usluga, i sve dok komunalna preduzeća ne 

postanu sama u punoj meri odgovorna kako za svoje funkcionisanje, tako i za svoje investicije, iz 

lokalnih budžeta novac će nastaviti da curi otprilike u istoj meri kao i voda iz vodovodnih cevi. 


III.B Preporuke vezane za politiku republičkih vlasti po pitanju Direkcija za izgradnju i cena 

komunalnih usluga 

Što se tiče cena komunalnih usluga, barem prvi krug neophodnih reformi na republičkom nivou je 

očigledan. 

• Prvo, republička Vlada treba odmah da ukine loše osmišljena zakonska ograničenja koje se 

odnose na visinu cene komunalnih usluga. 

• Drugo, republička Vlada treba da jasno da stavi do znanja lokalnim samoupravama da 

standardi EU nalažu uvoñenje prakse koja podrazumeva obračun svih troškova kod 

odreñivanja cena, i elminisanje cenovne diskriminacije pravnih i fizičkih lica. 

• Treće, republička Vlada treba da objavi nove računovodstvene standarde da bi primorala 

komunalna preduzeća da jasno prikazuju prihode i rashode, pošto bez tih standarda neizbežna 

bitka izmeñu lokalnih samouprava i komunalnih preduzeća oko cena i subvencioniranja 

investicija neće prestati. 

• I poslednje, republička Vlada treba da razmisli o uspostavljanju nezavisne komisije za cene 

vode koja će razmatrati cene vode privatizovanih komunalnih preduzeća. 

Po pitanju problematične uloge direkcija za izgradnju, nije baš tako očigledno šta republička Vlada 

treba da uradi. Direkcije se ne mogu jednostavno zakonski ukinuti pošto se sa pravne tačke gledišta 

ne razlikuju od drugih javnih preduzeća. Osim toga, postoje bitni razlozi zbog kojih treba da postoji 

specijalizovana funkcija urbanističkog planiranja (recimo ugovaranje i nadzor investicija) van 

opštinske uprave. 

Meñutim, pošto napori u smislu reforme direkcija na lokalnom nivou blokiraju jedni druge, 

republička Vlada bi trebalo da preduzme neke mere. Čini se da su moguće samo dva smera kretanja 

zakonskih reformi u ovom smislu. 

• Prvi, kako bi se pokrenuo proces postepenog uvoñenja svih troškova u obračun cene, 

potrebno je doneti propise kojima se nalaže komunalnim preduzećima da sama planiraju 

kapitalna ulaganja. 

• Drugi, obim nadležnosti direkcija u oblasti naplate prihoda se može radikalno suziti 

ukidanjem naknade za korišćenje grañevinskog zemlišta i uvoñenjem propisa čiji je cilj 

poboljšanje rezultata poreza na imovinu. Naredno poglavlje se bavi logikom i detaljima ovog 

posla. 

IV.A Fiskalno nasleñe jugoslovenskog sistema finansiranja infrastrukture – postojeća 

naknada za korišćenje zemljišta ili reforma poreza na imovinu? 

Ukoliko je institucionalno čvorište jugoslovenskog sistema razvoja infrastrukture bilo oličeno u 

direkcijama, onda su njegovi finansijski temelji bile naknade za korišćenje i ureñivanje zemljišta. 

Ove naknade, kao i same direkcije, i danas su od izuzetnog značaja za sistem. Zapravo, one su 

najvažniji izvori sopstvenih prihoda lokalnih samouprava. Nažalost, i naknade su podjednako 

problematične kao i direkcije. 

Naknada za korišćenje zemljišta je redovna naknada koja se plaća po površini koju objekat zauzima, 

s tim što iznos po kvadratnom metru zavisi od lokacije i – u praksi – od vrste privredne delatnosti 

koja se odvija u zgradi. Godine 2007, naknada za korišćenje zemljišta činila je oko 5,2 odsto ukupnih 

prihoda lokalnih samouprava, što znači da je, posle naknade za ureñivanje zemljišta (čiji je udeo bio 

13 odsto), drugi po značaju izvor sopstvenih prihoda lokalnih samouprava. 


Teoretski, naknada za korišćenje zemljišta bi, kao naknada, trebalo da bude direktno uslovljena 

troškovima pružanja odreñene usluge korisniku, odnosno obvezniku plaćanja naknade. Meñutim, u 

praksi, to nikada nije funkcionisalo na taj način, te je ova naknada oduvek bila više nalik porezu. 

Drugim rečima, lokalne samouprave naknadu za korišćenje nisu obračunavale na osnovu objektivnih 

troškova održavanja infrastrukture, već na osnovu svojih trenutnih potreba i, što je još značajnije, na 

osnovu sopstvene procene toga koliki namet će tržište – u ovom slučaju, poreski obveznici – moći da 

podnese. 

Lokalne samouprave imaju ovlašćenje da po sopstvenom nahoñenju utvrde osnovicu za naknadu. 

Takoñe, dopušteno im je da vrše diskriminaciju, i to ne samo izmeñu korisnika stambenog i 

poslovnog prostora, već i izmeñu korisnika poslovnog prostora, prema vrsti privredne delatnosti. 

Lokalne samouprave to i rade. Zapravo, u mnogim opštinama postoje različite cene za 10 i više 

različitih kategorija privrednika. Štaviše – što je potpuno u skladu sa socijalističkim načinom 

rezonovanja – sektor usluga najčešće plaća višu cenu od proizvodnog sektora, uprkos činjenici da 

upravo proizvodnja najviše opterećuje infrastrukturu. Mnoge lokalne samouprave koriste i sisteme 

bodovanja, koji su izuzetno složeni i teški za administraciju, ne bi li dokazale da razlike u cenama 

imaju ikakve veze s merom u kojoj lice koje plaća naknadu "koristi" infrastrukturu. 

Ako se u obzir uzme činjenica da lokalne samouprave nerado oporezuju domaćinstva, jasno je zašto 

su naknade koje plaćaju korisnici stambenog prostora izuzetno niske. Tabela 1 prikazuje podatke iz 

Subotice za 2007. godinu. Kao što se da videti, skoro 80 odsto prihoda od naknade potiče od 

privrednih korisnika. Štaviše, prosečan iznos koji domaćinstva plaćaju kreće se oko 1.000 dinara 

godišnje, dok privrednici plaćaju oko 62.000 dinara. Slične situacije uočili smo u još osam opština od 

kojih smo dobili podatke neophodne za analizu 4 . 

Tabela 1 

Naknada za 

% od ukupnog Naplaćeno po 

korišćenje zemljišta Broj obveznika Naplaćeno prihoda obvezniku 

Fizička lica 37.880 41.900.000 22% 1.106 

Pravna lica 2.475 152.602.916 78% 61.658 

Ukupno 40.355 194.502.916 100% 

Ukratko, naknada za ureñivanje zemljišta je netransparentan i loše osmišljen porez koji se nameće 

pretežno privrednicima. Štaviše, nakon što je nadležnost za porez na imovinu vraćena na lokalni 

nivo, ova naknada je postala i suvišna. Ako bi se porez na imovinu primenjivao na pravi način, 

naknada za korišćenje zemljišta bi se lako dala ukinuti, bez ikakvih gubitaka po prihode lokalnih 

samouprava, a uz značajna poboljšanja po pitanju efikasnosti i transparentnosti sistema. Ponovo 

ćemo se poslužiti subotičkim primerom kako bismo pojasnili ovu tezu. 

Godine 2007, porez na imovinu učestvovao je s 6,7% u ukupnim prihodima Subotice. Ovaj iznos je 

veći od republičkog proseka, što govori da je u ovom gradu Poreska uprava revnosnije popisala 

imovinu nego u većini drugih opština i gradova. Zaista, procenjeno je da u Subotici nije registrovano 

manje od 20% imovine, dok se u ostatku Srbije procenat neregistrovane imovine kreće od 30 do 

40%. 

Tabela 2 prikazuje podatke o naplaćenom porezu na imovinu od pravnih i fizičkih lica u 2007. 

godini. Kao što se da videti, naplaćeni iznos je relativno ravnomerno rasporeñen na ove dve grupe. 

4 Treba dodati da, nažalost, za razliku od poreza na imovinu, Kontni plan primenjen u Srbiji razlikuje fizička i pravna lica u pogledu 

plaćanja naknada za korišćenje i ureñivanje zemljišta. 


Pa ipak, prosečno domaćinstvo plaća veoma malo – oko 2.500 dinara, dok je prosečno opterećenje za 

preduzeće znatnije – oko 36.000 dinara. 

Tabela 2 

Porez na imovinu Broj obveznika Naplaćeno % Prosečno opterećenje 

Fizička lica 38.646 95.297.374 52% 2.466 

Pravna lica 2.475 89.540.516 48% 36.178 

Ukupno 41.121 184.837.890 100% 

Ove brojke nam govore da je prosečna "tržišna vrednost" – za potrebe utvrñivanja poreza na imovinu 

– "tipične" kuće ili stana u Subotici oko 616.500 dinara (7.400 evra), pod pretpostavkom da je sva 

imovina oporezovana po standardnoj stopi od 0,4% (2466/0,004 = 616.500). Dakle, prava tržišna 

vrednost imovine u Subotici prikazana je drastično umanjenom, pošto se zna da se stanovi u Subotici 

danas mogu prodati za izmeñu 800 i 1.200 evra po kvadratnom metru. Istom računicom dolazimo i 

do zaključka da je prosečna uknjižena vrednost poslovnog prostora u Subotici oko 9.000.000 dinara, 

ili nešto manje of 110.000 evra (36.178/0,004= 9.044.500). 

Tabela 4 predstavlja rezultate eksperimenta osmišljenog s namerom da se ilustruju efekti ukidanja 

naknade za korišćenje zemljišta, te reforme poreza na imovinu, koji bi se bazirao na realnim tržišnim 

vrednostima imovine i manjim poreskim stopama. Za potrebe eksperimenta, pretpostavimo da se broj 

registrovanih stambenih jedinica može povećati za 20 posto, što znači da bi broj registrovanih 

obveznika (fizička lica) s 37.880 porastao na 46.375. Takoñe, pretpostavimo da bi se vrednost 

kvadratnog metra u Subotici povećala pet puta ukoliko bi se vrednovala prema tržištu. Ovo je, 

ponavljam, samo pretpostavka. Možda čak i nedovoljno smela pretpostavka, pošto je cena prosečne 

kuće ili stana u Subotici verovatno viša od 40.000 evra, a svakako daleko viša od 7.500 evra. 

Konačno, prepolovili bismo poresku stopu za fizička lica, ali je ne bismo menjali za privrednike. 

Tabela 3 

Eksperiment: Reforma poreza na imovinu umesto naknade za korišćenje zemljišta 

Broj 

obveznika 

Prosečna 

vrednost imovine 

Poreska 

stopa 

Prosečan 

iznos poreza Naplaćeno 

Fizička lica 46.375 3.082.500 0,002 6.165 285.903.108 

Pravna lica 2.475 9.044.500 0,004 108.970 89.540.516 

Ukupno 375.443.624 

Trenutni ukupni naplaćeni iznos na osnovu poreza na imovinu i naknade za korišćenje 

zemljišta 

Fizička lica 3.572 137.197.374 

Pravna lica 170.628 242.143.432 

Ukupno 379.340.806 

Kao što se da videti u Tabeli 3, reformisani porez na imovinu donosio bi jednak prihod kao i sadašnji 

porez na imovinu zajedno s naknadom za korišćenje zemljišta. To je moguće zato što bi se prosečno 

poresko opterećenje za fizička lica povećalo s oko 3.500 dinara po domaćinstvu na oko 6.000, 

odnosno s oko 43 na oko 75 evra. To ne bi bilo malo povećanje, te ga političari sigurno neće odobriti 

tako lako. Istovremeno, meñutim, ono za rezultat ima značajno poboljšanje u smislu efikasnosti i 

transparentnosti lokalnog poreskog sistema, kao i umanjenje poreza koji plaćaju preduzeća. Takoñe, 

ovim rešenjem bi se potpuno otklonila potreba da se administrira naknada za korišćenje zemljišta, što 

bi drastično poboljšalo efikasnost lokalne samouprave u pogledu naplate poreza. 


IV.B Preporuke vezane ze reformu republičkog zakonodavstva vezane za porez na imovinu i 

naknadu za korišćenje zemljišta 

Naknada za korišćenje zemljišta je loše osmišljen porez koji je vrlo skupo administrirati. Štaviše, 

važeći propisi i zakoni ničim ne sprečavaju lokalne samouprave da drastično dižu cene za privredne 

subjekte, istovremeno se trudeći da izbegnu oporezivanje birača. Istinu govoreći, malo je verovatno 

da će čak i oni reformski nastrojeni čelnici lokalnih samouprava požuriti da ukinu naknadu ukoliko 

bi to značilo da oni sami moraju da podignu stope poreza na imovinu. 

Istovremeno, naknada trenutno lokalnim samoupravama donosi značajne prihode. Dakle, reforma u 

ovoj oblasti morala bi da započne tek pošto se sa sigurnošću utvrdi da će vraćanje nadležnosti po 

pitanju poreza na imovinu ići brzo i efikasno, te da će sve postojeće institucionalne i zakonske 

prepreke efikasnom lokalnom oporezivanju biti blagovremeno uklonjene. Konkretno, to 

podrazumeva sledeće: 

• Republička vlada bi trebalo dodatno da pomogne lokalnim samoupravama u nabavci 

hardvera i softvera neophodnog za administriranje poreza na imovinu. Tokom 2007. i 2008. 

nekih 40 opština je počelo da administrira porez na imovinu, a od tog broja je 27 lokalnih 

samouprava dobilo finansijsku i stručnu pomoć od republičkih vlasti, i to u obliku softvera 

razvijenog u Institutu Mihailo Pupin, kao i – u pojedinim slučajevima – potrebnog hardvera. 

Ovakve i slične aktivnosti treba proširiti na što veći broj opština 5 . 

• Republičke vlasti bi trebalo da se postaraju da lokalne samouprave po pristupačnim cenama 

mogu da pribave katastarske podatke kako bi mogle da unaprede proces registracije 

oporezive imovine. 

• Republička vlada bi trebalo što jasnije propisima da regulišu pravo lokalnih samouprava da 

izvrše uvid u imovinu kako bi utvrdile da li su vlasnici pružili tačne podatke o svojoj 

imovini. 

• Republičke vlasti bi nedvosmislenim propisima trebalo da regulišu pravo lokalnih 

samouprava da za domaćinstva na njihovoj teritoriji utvrñuju poresku osnovicu po 

kvadratnom metru, kao i da propišu procedure prema kojima se vrši to obračunavanje. 

• Republičke vlasti bi trebalo što jasnije da regulišu nadležnost lokalnih samouprava da 

ubiraju porez i njihovo pravo da sprovode prinudnu naplatu. 

• Oporezivanje imovine koja se daje u zakup trećim licima mora biti preciznije regulisano. 

• Ovlašćenja lokalnih vlasti u smislu osporavanja uknjižene vrednosti preduzeća koja se 

trenutno koristi kao osnovica za oporezivanje imovine preduzeća treba proširiti. (Verovatno 

ne bi bilo mudro prepustiti lokalnim vlastima procenu vrednosti imovine preduzeća). 

• Nakon što se preduzmu navedene mere, republičke vlasti bi trebalo da odrede jasan i 

zakonski obavezujuć rok za ukidanje naknade za korišćenje zemljišta. 

V A Fiskalno nasleñe jugoslovenske finansijske infrastrukture: Šta dalje sa naknadom za 

ureñivanje zemljišta? 

U 2007. godini naknada za ureñivanje zemljišta je iznosila 13,2 posto prihoda lokalne samouprave i 

stoga je bila njihov najvažniji izvor sopstvenih prihoda. Ova naknada ima različit stepen važnosti od 

jednice do jedinice. U četiri velika grada prihodi od naknade za ureñivanje zemljišta iznose 20 posto 

5 U tim opštinama se prihod od poreza na imovinu povećao za 10 do 15%, jednostavno zato što su lokalne 

samouprave počele da sprovode registraciju nove imovine. 


udžeta dok je u svim ostalim jednicimama lokalne smaouprave to samo 4 posto odnosno manje od 

prihoda od poreza na imovinu (videti tabele IV-VII u u prilozima). 

Naknada za ureñivanje zemljišta je jednokratna naknada koja se naplaćuje od investitora za izgradnju 

ili adaptiranje objekta ili promenu namene. Kao kod naknade za korišćenje, i ovde se cena po 

kvadratnom metru razlikuje u zavisnosti od lokacije objekta i ekonomske aktivnosti koja se odvija u 

objektu. I kao kod naknade za korišćenje zemljišta lokalne samouprave i ovde mogu slobodno da 

formiraju visinu naknade i izvrše diskriminaciju nad odreñenim vrstama ekonomkih aktivnosti. 

Mnoge jedinice lokalne samouprave dozvoljavaju popuste i umanjenja naknada ukoliko se investitori 

obeavežu da izgrade objekte koji se smatraju poželjnim ili koji će se iskoristiti za povećanje broja 

radnih mesta. Zbog ovakve prakse mehanizam utvrñivanja visine naknade je netransparentan u 

mnogim jedinicama lokalne samouprave. 

Kao što je več rečeno, ako se pogleda u prošlost, naknada je uvedena da bi omogućila lokalnim 

samoupravama da prikupe prihode za finansiranje infrasrukture. A postojanje infrastrukture se vezuje 

za činjenicu da u starom režimu komunalana preduzeća nisu mogla da uključe svoje investicione 

troškove u cenu usluge. U praksi, naknada, kao naknada, treba da predstavlja procenu investitorovog 

udela u troškovima infrastrukture koju je lokalna samouprava već izgradila. U praksi, ovo više liči na 

porez na nove investicije i još konkretnije na porez na nove investicije vezane za nestambene 

objekte. 

Od nedavno je makar u Beogradu razvijen model kako lokalne samouprave mogu da ostvare korist 

od tržišne vrednosti neizgrañenog ostalog grañevinskog zemljišta kada zemljište daju u zakup 

privatnim investitorima. Tako Beograd prilikom dodele zemljišta u zakup koristi naknadu za 

ureñivanje kao predmet licitacije – zajedno sa zakupom u odredjenoj proporciji. U tom smislu, 

zemljište u zakup dobija onaj investitor koji ponudi najviši iznos naknade za ureñivanje 

grañevinskog zemljišta, koja se licitira sa zakupninom obračunatom u početnom mesečnom iznosu. 

Neobično je meñutim što je Beograd nazvao ovu naknadu naknadom za ureñivanje zemljišta, kada je 

ona u suštini bliža tržišnoj vrednosti zakupa, koji se po zakonu mora utvrditi u svakom konkretnom 

slučaju na licitaciji. Kao rezultat ovakve prakse, Beograd je ostvario preko 13 milijardi dinara 

prihoda na ime naknade za ureñivanje zemljišta u 2007. godini, a samo 150 miliona prihoda od 

zakupnine. Drugim rečima, naknada za ureñivanje zemljišta čini preko 20 procenata ukupnih prihoda 

grada, dok prihod od zakupa čini manje od 0.2 procenta. 

Situacija u Beogradu je imala velikog uticaja na način razmišljanja o naknadi za ureñivanje zemljišta. 

Prva posledica je vezana za činjenicu da naknada za ureñivanje učestvuje u ukupnim prihodima 

lokalne samouprave sa 13 procenata,dok u drugim lokalnim samoupravama u zemlji, uključujući i 

gradove, u učestvuje sa 4 procenta. 

Druga posledica, bar kada je u pitanju prihod od naknade od novih investicija u neizgrañeno 

grañevinsko zemljište, koji predstavlja najznačajniji prihod u svim opštinama izvan Beograda, a 

možda i u Beogradu, je da lokalne samouprave imaju direktni jednokratni budžetski prihod od 

zemljišta isključivo od izlicitiranog iznosa zakupnine i naknade za ureñivanje uzetih zajedno. 

Drugim rečima, investitori sada „cenu“ zemljišta računaju kao zbirni iznos naknade za ureñivanje i 

zakupnine. Eliminisanje naknade za ureñivanje zemljišta iz sistema ne bi uticalo na „cenu“ zemljišta 

postignutu na licitaciji, jer će izmene u sistemu najverovatnije rezultirati značajnim povećanjem 

zakupnine (iznosa koji se postiže na licitaciji), a ova pojava bi bila još izraženija ukoliko bi se 

licitiralo pravo svojine a ne zakup na 99 godina. 


V B Preporuke vezane za politiku republičkih vlasti po pitanju naknade za ureñivanje 

zemljišta 

Kao i naknada za korišćenje zemljišta, naknada za ureñivanje zemljišta je ustvari porez na nove 

investicije i stoga nije pogodna da bude korišćena kao lokalni fiskalni instrument. U ovom trentuku, 

naknada nije toliko važna jedinicama lokalne samouprave van Beograda, meñutim, ukoliko ona 

nastavi da postoji rizik od porasta važnosti ove naknade a time i od porasta tereta koji se stavlja na 

pleća investitora. 

Najvažnije, ova naknada deformiše tržišnu vrednost zakupnine a prihodi koji se dobijaju se lako 

mogu zameniti i uvećati jednostavnom kombinacijom većih cena komunalnih usluga, ponovnom 

procenom poreske osnove i boljim upravljanjem porezom na imovinu i boljom upotrebom licitacija 

na kojima se dobijaju iznosi zakupnine i pravim raspolaganjem, odnosno prodajom, imovine koju 

koristi opština. Imajući sve ovo u vidu, osnovne preporuke republičkim vlastima po pitanju naknade 

za ureñivanje zemljišta su: 

• Ubrzati proces rešavanja pitanja imovine lokalne samouprave. 

• Usmeriti lokalne samouprave i njihova komunalna preduzeća ka formiranju cena na osnovu 

kojih će u potpunosti pokriti troškove, kao što je već preporučeno 

• Podržati prenos poreza na imovinu sa republičkog na lokalni nivo, kao što je već preporučeno 

• Odmah eliminisati plaćanje naknade za ureñivanje zemljišta za neiskorišćeno gradsko 

grañevinsko zemljište u vlasništvu republike ili lokalne samouprave nakon rešavanja pitanja 

imovine lokalnih samouprava 

• Razvoj novih fiskalnih instrumenata koji će zameniti naknadu za ureñivanje zemljišta kada se 

nešto gradi na gradskom grañevinskom zemljištu u privatnom vlasništvu po prvi put. Jer 

pošto je gotovo u svim slučajevima reč o privatnom poljoprivrednom zemljištu koje je 

promenilo namenu u grañevinsko zemljište bilo bi logično uvesti „prihod od promena 

urbanističkog plana” instrument kojim bi se oporezovala promena tržišne vrednosti zemljišta 

koja se dešava sa promenom njegove namene, odnosno, jednostavnom promenom granica 

zona. 

The Urban Institute poseduje ili kontroliše autorska prava nad ovim pisanim materijalima. Informacije date u ovim 

pisanim materijalima se mogu koristiti za potrebe sprovodenja istraživanja, u akademske, regulatorne ili druge 

nekomercijalne svrhe. Neophodno je izvršiti odgovarajuce naznačenje imena. U slučaju da se na bilo koji način vrši 

izmena ovih pisanih materijala bez izričitog pisanog odobrenja The Urban Institute, neophodno je dopisati sledeći tekst 

izjave o odricanju od odgovornosti: "Tekst izvornog dokumenta je promenjen, i zaključci, preporuke i mišljenja data 

ovde automatski ne odražavaju zaključke, preporuke i mišljenja izvornog autora." 


ANEKS 1. 

Preliminarni rezultati 

Prihodi lokalne samouprave pre i posle donošenja Zakona o finansiranju lokalne samouprave 

Sve tabele su izražene u nominalnim vrednostima 

Tabela I 

Sve lokalne samouprave 

% 

promene 

2006 % 2007 % 

Ukupni prihodi (bez prhoda 

od zaduživanja i prodaje), od 

čega: 131,312,235,336 100% 154,048,206,650 100% 17.3% 

Porez na dohodak grañana 49,423,487,576 37.6% 46,954,465,765 30.5% -5.0% 

Porez na prenos apsolutnih 

prava 11,736,981,190 8.9% 11,550,110,352 7.5% -1.6% 

Operativni transferi 18,910,304,890 14.4% 32,126,246,006 20.9% 69.9% 

Kapitalni transferi 2,711,981,119 2.1% 3,405,266,743 2.2% 25.6% 

Sopstveni prihodi 43,775,392,200 33.3% 54,870,693,724 35.6% 25.3% 

Operativni prihodi per capita 17,513 20,545 17.3% 

Izvorni prihodi per capita 5,838 33% 7,318 36% 25.3% 


Tabela II 

Četiri velika grada 

2006 % 2007 % 

% 

promene 



čega: 75,981,860,086 100% 85,716,013,513 100% 12.8% 

Porez na dohodak grañana 25,040,751,782 33.0% 24,269,637,656 28.3% -3.1% 


prava 8,234,064,503 10.8% 7,904,612,640 9.2% -4.0% 

Operativni transferi 8,770,451,410 11.5% 12,161,556,233 14.2% 38.7% 

Kapitalni transferi 1,464,172,417 1.9% 1,792,313,069 2.1% 22.4% 

Sopstveni prihodi 30,854,514,632 40.6% 37,738,773,406 44.0% 22.3% 

Operativni prihodi per capita 33,011 37,240 12.8% 



Tabela III 

Lokalane samouprave bez 

gradova 

% 

promene 

2006 % 2007 % 



čega: 55,330,375,250 100% 68,332,193,137 100% 23.5% 

Porez na dohodak grañana 24,382,735,794 44.1% 22,684,828,109 33% -7.0% 


prava 3,502,916,687 6.3% 3,645,497,712 5% 4.1% 

Operativni transferi 10,139,853,480 18.3% 19,964,689,773 29% 96.9% 

Kapitalni transferi 1,464,172,417 2.6% 1,612,953,674 2% 10.2% 

Sopstveni prihodi 12,920,877,568 23.4% 17,131,920,318 25% 32.6% 

Operativni prihodi per capita 10,648 13,150 


Tabela IV 

Udeo u ukupnim prihodima 2006 2007 

Veliki gradovi% ukupnog 

prihoda 57.9% 55.6% 

Sve ostale LS % ukupnog 

prihoda 42.1% 44.4% 


Tabela V 

2006 2007 

% 

% 

Izvorni prihodi svih lokalnih 

% 

Konto dinars ukupnih Dinara ukupnih 

samouprava 

promene 

prihoda 

prihoda 

Ukupni prihodi 131,312,235,336 100.0% 154,048,206,650 100.0% 17.3% 

Samodoprinos 711180 506,010,293 0.4% 1,552,362,329 1.0% 206.8% 

Porez na imovinu 713120 5,799,379,017 4.4% 6,543,199,686 4.2% 12.8% 

od fizičkih lica 713121 2,695,498,991 2.1% 2,928,425,742 1.9% 8.6% 

od pravnih lica 713122 3,103,880,026 2.4% 3,614,773,944 2.3% 16.5% 

Naknada za registraciju motornih 

vozila 714513 1,732,403,280 1.3% 1,990,489,472 1.3% 14.9% 

Naknade za puteve 714514 1,068,119,426 0.5% 1,168,214,936 0.8% 9.4% 

Boravišna taksa 714552 278,519,639 0.2% 341,990,820 0.2% 22.8% 

Firmarina 716110 2,359,847,268 1.8% 2,686,110,434 1.7% 13.8% 

Naknade za korišćenje javnog 

prostora 741534 7,087,652,965 5.4% 7,971,721,573 5.2% 12.5% 

Ostalo 741 ostalo 741 2,958,302,964 2.3% 3,519,606,745 2.3% 19.0% 

742142,742151- 

2 4,407,699,656 3.1% 4,391,390,597 2.9% -0.4% 

Zakup opštinskih objekata 

Zakup zemljišta 742143+153 2,265,613,178 1.7% 3,337,582,471 2.2% 47.3% 

Naknada za ureñenje 

grañevinskog zemljišta 742253 14,437,489,073 11.0% 20,228,014,920 13.1% 40.1% 

Prihod od prodaje roba i usluga ostalo 742 874,355,441 2.7% 1,140,009,741 2.7% 30.4% 

Ukupni sopstveni prihodi lokalnih samouprava 43,775,392,200 33.0% 54,870,693,724 35.6% 25.3%

Tabela VI 

2006 2007 

% 

% 

Izvorni prihodi lokalnih 

% 

Konto 

dinars ukupnih Dinara ukupnih 

samouprava bez gradova 

promene 

prihoda 

prihoda 

Ukupni prihodi 55,330,375,250 100.0% 68,332,193,137 100.0% 23.5% 

Samodoprinos 711180 500,410,034 0.9% 1,536,868,792 2.2% 207.1% 





vozila 714513 856,638,474 1.5% 954,649,242 1.4% 11.4% 

Naknade za puteve 714514 678,221,945 1.2% 721,610,273 1.1% 6.4% 


Firmarina 716110 1,181,235,130 2.1% 1,491,048,997 2.2% 26.2% 


prostora 741534 2,021,916,609 3.7% 2,409,062,444 3.5% 19.1% 

Ostalo 741 ostalo 741 1,245,160,977 2.3% 1,515,904,497 2.2% 21.7% 

Zakup opštinskih objekata 742142,742151-2 888,885,989 2.5% 639,793,857 2.8% -28.0% 

Zakup zemljišta 742143+153 466,738,271 0.8% 1,240,917,383 1.8% 165.9% 

Naknada za ureñenje grañevinskog 

zemljišta 742253 1,850,934,030 3.3% 2,775,970,123 4.1% 50.0% 

Prihod od prodaje roba i usluga ostalo 742 481,065,845 0.9% 606,096,242 0.9% 26.0% 

Ukupni sopstveni prihodi lokalnih samouprava 12,920,877,568 23.4% 17,131,920,318 25.1% 32.6% 

Tabela VII 

Izvorni prihodi gradova Konto dinars 

% 

ukupnih 

prihoda 

Dinara 

17 Levitas/USAID Program za podsticaj ekonomskom razvoju opština 

% 

ukupnih 

prihoda 

% 

promene 

Ukupni prihodi 75,981,860,086 100.0% 85,716,013,513 100.0% 12.8%

Samodoprinos 711180 5,600,259 0.0% 15,493,537 0.0% 176.7% 





vozila 714513 875,764,806 1.2% 1,035,840,230 1.2% 18.3% 

Naknade za puteve 714514 389,897,481 0.5% 446,604,663 0.5% 14.5% 


Firmarina 716110 1,178,612,138 1.6% 1,195,061,437 1.4% 1.4% 


prostora 741534 5,065,736,356 6.7% 5,562,659,129 6.5% 9.8% 

ostalo 741 1,713,141,987 2.3% 2,003,702,248 2.3% 17.0% 

Zakup opštinskih objekata 742142,742151-2 3,518,813,667 4.6% 3,751,596,740 4.4% 6.6% 

Zakup zemljišta 742143+153 1,798,874,907 2.4% 2,096,665,088 2.4% 16.6% 

Naknada za ureñenje grañevinskog 

zemljišta 742253 12,586,555,043 16.6% 17,452,044,797 20.4% 38.7% 

Prihod od prodaje roba i usluga ostalo 742 393,289,596 0.5% 533,913,499 0.6% 35.8% 

Ukupni izvorni prihodi lokalnih samouprava 30,854,514,632 40.6% 37,738,773,406 44.0% 22.3%

Izvorni prihodi, ekonomski razvoj i finansiranje infrastrukture u Srbiji ...

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?