Rezime - komunikacija

NADNACIONALNA ISKUŠENJA EVROPE NACIJA: NACIONALNA VEĆINA I STRATEGIJE...odvaja od onih koji nisu članovi, a ne odvajaju je drugi zajednički atributi, ma kojibili.” 232 Kao uvereni Evropljanin Hagen Šulce korene nacionalizmu vidi u zamisli itežnji integrisanja nacije na “stešnjenom prostoru” Evrope.Ali, kako se moglo desiti da Evropi vlastiti prostor postane tesan? Na topitanje, bez sentimentalizma, mogla bi da odgovori istorija evropske osećajnosti.Hronotop evropske istovremenostiNi kolektivini osećaji spram Evrope nisu istovetni. Ima ih onoliko koliko imaevropskih zemalja i naroda. Štaviše, ima ih onoliko koliko ima Evropljana. Nije lakoprepoznati i izgraditi osećaj za Evropu. Saosećanje sa Evropom varira. Ono se ispoljavakao stanje potpune uživljenosti i solidarnosti sa Evropom, ali i kao stanjenenaklonosti, antipatije i antievropskog egoizma. Neki “Evropu sa hiljadu lica” vole iobožavaju, drugi je ne podnose i kude. Najmanje je ravnodušnosti: Evropa se nalaziizmeñu ljubavi i mržnje. Evromanija, evrofilija i evrofobija tvore dva paralelnaevropska sveta. Evropi predstoji Sizifov posao evropskog uosećavanja.Evropejstvo, (evropičnost ili evropskost, takoñe), doživljavaju se, zastupaju ipraktikuju na dva radikalno različita načina:1) Prvi je sličan osećajima pripadnosti vlastitoj naciji i zemlji, i transponovan je uizrazito evropsko opredeljenje. Reklo bi se da u političkom senzibilitetu ovog tipa“Evropljana” Evropa i vlastita država, tj. nacija i zemlja mogu sapostojati udvojeno,kao veće i manje, kao celina i deo te celine, kao ravnopravno ili hijerarhizovano, uracionalnom ili iracionalnom, ambivalentnom stanju. 233 Takva evropska osećanja imisli proizvode Evropu i kada je ima previše i kada je uopšte nema, kada se Evropa neoseća. Fakciju države i nacije Evrope ispunjava mnoštvo realnih evropskih dsržavanacija. To je samoniklo drveće koje tvori evropsku nacionalnu i kulturnu šumu. Sdruge strane “evropske duge”, fikciju Evrope proizvode evropske nacije krozpermanentnu imaginaciju i idealizaciju. U oba slučaja, indikativnom i prospektivnom,nacionalno još uvek nije ustuknulo pred evropskim, jer to evropsko nije konstituisanonezavisno od nacionalnog ili protiv njega. Nacionalno i evropsko nisu u alternativnomi antagonističkom odnosu. Oni se, zapravo, susreću, pogañaju i mire, jedno u drugoudevaju i prožimaju. Nacionalno iznutra tvori rastvara evropsko tako da evropskiosećaji neometano saučestvuju u nacionalnim osećajima. Kada se pomisli na vlastitu232 Gelner Ernst, Nacije i nacionalizam, glava “Nacija”, str. 19, Matica Srpska, Novi Sad, 1997.233 Evropolog Dzozef Vajler razlikuje tri vrste gledišta na evropsko grañanstvo: 1. Pristup “koncentričnihkrugova” u kome se jedinka istovremeno oseća pripadnikom i pojedine nacionalne drzave i Evrope, s timda se jedinka na isti nacionalni nacin može identifkovati i sa vlastitim narodom i Evropom; 2. jedinka semože subjektivno identifikovati sa dva različita identiteta; 3. Varijanta složenog demoi “varijabilnegeometrije” i nacionalnog osećaja koji teži evropskom kao transnacionalnom tj. zajedničkom. Vajlerprosuñuje: “Za neke je evropsko grañanstvo izraz koji označava veru u sporedno postojanjetranscedentne države i nacionalnog društva. Za druge ono nije više od simbola za nestajanje klasicnenacionalne države u Evropi u uslovima birokratizovanog, globalizovanog tržista. Za ostale ono je i daljeizraz mudre makijavelističke zavere očuvanja iste državne strukture koja je dominirala Evropom više odveka. Na kraju ono se može smatrati odrazom tih novih liberalnih napora koji žele sačuvati Erosnacionalnog, a njegov demonski aspekt džati pod kontrolom civilizacijskih ograničenja.” 233374