godisnjak 2016 online

u avionu u kojoj stjuardesa, pre poletanja, demonstrira putnicima kako da stave masku
sa kiseonikom sebi na lice u slučaju opasnosti. Glas koji daje uputstva sa razglasa, prateći
ovu redovnu demonstraciju, rekao je, između ostalog: „Roditelji treba prvo da stave masku
sebi, pa tek onda detetu.“ Ne znam odakle je izronila ova scena, koju sam nevoljno
gledala i slušala u avionu, sa pola pažnje. Ali, u ovom trenutku, delovala je spasonosno!
Razumela sam poruku.
Krivica koju sam nosila bukvalno je sabotirala svaki moj pokušaj pomirenja i obnove
odnosa sa ćerkom. Terala me je čas da se pravdam i iskupljujem, čas da se branim žestoko,
i nijedno ni drugo nije bilo korisno za naš odnos. Samo je produbljivalo konflikt,
jer sam delovala u skladu sa unutrašnjim uverenjem o sebi – ja sam loša osoba. Treba me
kazniti i kinjiti. A kad to više ne mogu da podnesem, ja ću kinjiti drugog, prikazujući se
kao žrtva. Što je garancija uspešnog vrzinog kola.
Kao što to obično biva, život nas vrlo brzo testira nakon ovakvih „prosvetljenja.“
Namesti nam igru u kojoj ćemo u praksi moći da odmerimo ono što se desilo iznutra.
Sledeći put kada smo se našle, ćerka i ja smo prvi put razgovarale bez tenzije i varnica.
Ja sam uspela da joj kažem ono što mislim i osećam na staložen način i ona me je čula.
Čak pokazala i dozu empatije koja je sve vreme nedostajala. Svakim sledećim susretom
atmosfera između nas je bila opuštenija, i na kraju smo se smejale onome što je pre toga
dovodilo do eksplozije. Nekoliko meseci kasnije, ćerka je izrazila želju da dođem kući,
u naš stari dom, gde je sada živela sama, da je posetim. Do tada je to bilo nezamislivo.
Viđale smo se uvek na „neutralnom terenu.“ Nedugo nakon toga, ja sam se vratila kući,
na njenu želju i insistiranje. Sada živimo zajedno i odnos nam je, bez trunke preterivanja,
bolji nego ikada. Nema tabu tema. Nema zapaljivih mesta. Ne razgovaramo kao da
hodamo po minskom polju.
Posle dve godine eksperimentisanja u laboratoriji sopstvene duše, po uzoru na doktora
Baha, nalazim da sam tek na početku jedne uzbudljive avanture koja će, bez sumnje,
trajati čitavog života. Postoje esencije koje još nijednom nisam koristila – Aspen, Centaury,
Mustard – jer ih nisam dovela u vezu ni sa jednim svojim stanjem niti karakternom
crtom. Što ne znači da neću. U tome je neiscrpna draž Bahovih kapi i Bahove metode.
U skidanju ljuski. Ništa nije onako kao što na prvi pogled izgleda. A sve je, opet, tu, na
dohvat ruke, jednostavno i prirodno. Bahove kapi prosto pomažu onoj Vitalnoj sili, kako
god da je zovemo, da nas razmota, oljušti i ogoli našu blistavu suštinu, naše besprekorno
jezgro, božansku bit, u kome se sam Život ogleda u svoj svojoj raskošnoj lepoti.
22 | Godišnjak Bahovih praktičara