Don Bosco

jem, jer ni sam znao što bi to sve ima lo značiti.
O n da mi ona po loži r uku na glav u go vo reći:
– U pra vo ćeš v r ijeme sve razum jeti .
Kad je to rek la , nek a me b uk a p rob u dila . Osta ­
doh zbu njen. Činil o mi se da me ruk e bol e od udara
ca k o je za da d oh , a li ce od p r imljenih ćuški.«
Pr ve zra ke sun ca pro di ru kroz pro zor ska stak la,
a odoz do se čuju pr vi zvu ci obi te lji ko ja je već ustala.
Ivi ca skoči iz kre ve ta, br zo iz mo li mo lit vu i tr kom
si la zi u ku hi nju u ko joj se već na la ze mama, ba ka i
dva bra ta: Jo sip i An tun. Ivi ca se ne us pi je va du go
suz držati. Na po kon im je po tan ko is pričao svoj san.
Braća su se na to slat ko nas mi ja la:
– Pos tat ćeš čuvar ova ca! – za dir ku je ga Jo sip.
– Možda ćeš pos ta ti vođa raz boj ni ka! – zlob no
tu mači stariji An tun.
Ma ma Mar ga re ta se međutim uoz bi lji la. Gle da
u svo je bis tro i ve li ko dušno di je te i kaže:
– Tko zna nećeš li pos ta ti svećenik?
Ali ba ka ner voz no uda ra šta pom o zem lju i domeće:
– Sno vi su sno vi i ne tre ba im vje ro va ti. A sa da
do ručkuj mo.
8