E.sabor br. 4

sabor1

УМЕСТО УВОДА<br />

КО ЈЕ НАЈВЕЋИ ?<br />

Одломак из књиге “Пут у живот” – блаженопочившег<br />

Патријарха српског Павла.<br />

„И дође у Капернаум, u кад беше у кући запита их:<br />

Шта се препирасте путем међу собом? А они ћутаху;<br />

јер се путем препираху међу собом ко je највећи. И<br />

пошто седе дозва дванаесторицу и рече им: Који хоће<br />

да буде први, нека буде последњи од свију и свима<br />

слуга. И узевши дете метну га међу њих и загрливши<br />

га рече им: Ко једно од овакве деце прими у име моје,<br />

мене прима; а ко мене прими, не прима мене него<br />

Онога који је мене послао. Одговори му Јован говорећи:<br />

Учитељу, видесмо једнога који не иде за нама; а<br />

твојим именом изгони демоне; и забранисмо му, јер не<br />

иде за нама. А Исус рече: Не браните му: јер нема<br />

никога који би именом мојим чудо чинио и могао<br />

одмах зло говорити о мени, jер ко није против вас с<br />

вама је. Јер ко вас напоји чашом воде у име моје, зато<br />

што сте Христови, заиста вам кажем: неће изгубити<br />

плату своју“.<br />

(Марко 9, 33-41; Зач. 41)<br />

Питање првенства, питање највећег је,<br />

уствари, питање гордости, а гордост смо наследили<br />

од родитеља. Господ одговара ученицима и учи их,<br />

да онај ко хоће да буде први треба да буде<br />

последњи, а последњи бити, значи бити свима<br />

слуга; тај ће бити највећи. Тако је у организму.<br />

Онај орган који је најважнији, он је свима<br />

осталима слуга. Мозак и срце су два најважнија<br />

органа у телу људском баш зато што опслужују све<br />

остале органе и делове тела. Мозак утиче на рад<br />

многих органа у телу – координира их и опслужује.<br />

Зато је, као и срце, важнији од свих осталих и<br />

највећи међу њима.<br />

Пред Христом неђе бити највећи, неђе бити<br />

први, онај који господари и царује, мерила су<br />

Божија друкчија. Пред Господом је први онај који<br />

је свима слуга, јер и сам Христос за себе каже да,<br />

Син Човечији није дошао да му служе него да<br />

служи и да даде живот свој у „откуп за многе“(Мк.<br />

10, 45).<br />

Даље, Господ учи своје ученике о томе ко је<br />

са њима, а ко је против њих. Каже им да не бране<br />

оном који изгони демоне Његовим именом, иако<br />

тај не иде за њима. Касније ће Господ ређи једну, у<br />

принципу, друкчију ствар, критеријум јачи од оног<br />

првог који им је рекао. А то је: да онај који није са<br />

Њим, против Њега је (Лк. 11, 23; Мт. 12, 30). Оно<br />

прво, блаже, важило је на почетку Његове<br />

проповеди. Како се крај на земљи приближавао за<br />

Њега и како су апостоли напредовали и јачали у<br />

науци Његовој, тако је и реч о томе ко је против, а<br />

ко са Христом, снажнији и одређенији. Бог вас<br />

благословио!<br />

март 2017 САБОР 3


ÑÀÁÎÐ<br />

ЧАСОПИС ЗА<br />

ПРАВОСЛАВНУ МИСИЈУ<br />

ЕПАРХИЈЕ ФРАНКФУРТСКЕ<br />

И СВЕ НЕМАЧКЕ<br />

Излази са благословом Његовог Преосвештенства<br />

Епископа франкфуртског и све Немачке<br />

г. СЕРГИЈА<br />

(Часопис САБОР раније ЦРКВА*Zeitschrift SABOR<br />

früher Crkva Jg. 41/105)<br />

Издаје:Српска православна епархија франкфуртска<br />

и све Немачке<br />

Година III број 4<br />

Химелстир/Франкфурт, 2017.<br />

Главни и одговорни уредник:<br />

протопрезвитер Слободан Тијанић<br />

Заменик гл. и одг. уредника:<br />

протопрезвитер Симон Туркић<br />

Прелом и техничка припрема: протопрезвитер<br />

Слободан Тијанић<br />

Лектор: Радосав Игњатовић<br />

Часопис излази три пута годишње<br />

Уређивачки одбор:<br />

протопрезвитер Вељко Гачић,<br />

протопрезвитер Симон Туркић,<br />

протопрезвитер Слободан Тијанић, протонамесник<br />

Славиша Спасојевић, протонамесник Младен Јањић,<br />

презвитер Бојан Симић, презвитер Илија Ромић.<br />

E-mail: casopissabor@gmail.com<br />

Web-adresa: www.sabor-online.org<br />

Фотографије и рукописи се не враћају.<br />

Потписани радови изражавају ставове аутора.<br />

Тираж:<br />

6.000 примерака<br />

13 18<br />

КРСТ<br />

ШТА<br />

САБОР, ХРИСТОВ ЈЕРЕС, И<br />

СИМВОЛ ЊЕГОВ ЗНАЧАЈ ВЕРЕ- У<br />

НАШИМ ЈЕ ТО?<br />

ЖИВОТИМА<br />

Сергеј Худијев, публициста<br />

архимандрит Георгије Капсанис<br />

ТЕМА БРОЈА<br />

ТЕМА БРОЈА<br />

МУДРОСТ<br />

НИКАД ЧОВЕК НЕ<br />

МОЖЕ ДА КАЖЕ<br />

ТОЛИКО МУДРОСТИ,<br />

КОЛИКО МОЖЕ ДА<br />

ПРЕЋУТИ ЛУДОСТИ<br />

ЈОВАН ДУЧИЋ<br />

4 САБОР март 2017


06<br />

ВАСКРСЕЊЕ<br />

ХРИСТОВО<br />

И ЧОВЕКОВ ЖИВОТ<br />

протопрезвитер<br />

Слободан Тијанић<br />

13<br />

32<br />

36<br />

ТАЈНА ПУСТИЊЕ- СВЕТА<br />

МАРИЈА МАГДАЛЕНА<br />

Уредништво<br />

ВЕЛИКИ ПЕТАК<br />

Свети Николај Српски<br />

О ИЗВОРНОМ СМИСЛУ И<br />

ЗНАЧАЈУ ЛИТУРГИЈСКОГ<br />

ЖИВОТА СВЕШТЕНИКА<br />

др Србољуб Убипариповић<br />

АКО РАЈ НИЈЕ У САМОМЕ ТЕБИ, НИКАДА НЕЋЕШ УЋИ У ЊЕГА<br />

40<br />

АРХИЈЕРЕЈИ<br />

ЦРКВЕ: О<br />

ПРИЧЕШЋИВАЊУ<br />

СВЕТИМ ТАЈНАМА<br />

54<br />

СЛАВЉЕЊЕ СЛАВА<br />

КОД СРБА<br />

презвитер Илија Ромић<br />

64<br />

ПОКЛОНИЧКО<br />

ПУТОВАЊЕ СВЕТИЊАМА<br />

СВЕТЕ ГОРЕ АТОНСКЕ<br />

72<br />

HOMILIE<br />

ZUM<br />

PALMSONNTAG<br />

Heilige Gregor Palamas<br />

март 2017 САБОР 5


ВАСКРСЕЊЕ<br />

ХРИСТОВО И<br />

ЧОВЕКОВ ЖИВОТ<br />

Христос нас не спасава својим Васкрсењем само од наших<br />

грехова, ту би био довољан и опроштај истих. Он је дошао са<br />

циљем да победи смрт. И то је на крају најважније од свега,<br />

победа над смрћу која се и збила.<br />

6 САБОР март 2017


КОЛУМНА УРЕДНИКА<br />

Протопрезвитер Слободан Тијанић<br />

Васкрсење Христово - најважнија је порука у нашим<br />

животима. Хајде да покушамо да васкрсење посма -<br />

трамо не само са теолошке и верске стране, већ и са<br />

становишта обичног човека и друштва у коме живимо.<br />

Где год у животу погледамо - свуда вреба смрт. А<br />

сви знамо да она има последњу реч, то јест ”она је<br />

препрека и страшна тајна”- како вели Свети апостол<br />

Павле. Смрт је свесна тога, и знамо да сваког од нас<br />

чека неизбежни крај. Током живота доживљавамо<br />

много смртних случајева све до кончине нас самих и те<br />

последње неизбежне смрти овде на земљи. Смрт руши<br />

сва наша очекивања и наде за бољи живот. Смрт прави<br />

колапс од наших планова. Наш живот је пун снова,<br />

лепих нада, али већина њих се не остварују, умру и<br />

оставе само горчину нашег пораза, и то оправдава<br />

чињеницу да "такав је живот“. Видимо како смрт уклања<br />

нашу снагу, младост, и на крају, наше менталне<br />

способности. Покушавајући да из -брише сећање, чини<br />

косу седом, не дозвољавајући да видимо свет.”Много<br />

могу да кажем, али можда то није потребно, јер сви<br />

знамо страшно лице смрти” (Хемингвеј). И ако неко<br />

каже да то за њега не важи , и да може погледати у очи<br />

смрти са презиром и иронијом, пљунути у лице њено, у<br />

време разлучења душе од тела у време наступања<br />

смрти, ја бих то разумео. ”Ја знам шта значи умрети<br />

достојанствено, - Албер Ками је то описао тако<br />

савршено. Међутим таштина је све људско што после<br />

смрти не остаје, не остаје богаство, нити прати слава,<br />

јер кад смрт наиђе све то уништи. , смрт нас поново<br />

осваја и чини да све постане од сенке слабије и од<br />

снова варљивије, у трену ока.<br />

март 2017 САБОР 7


Смрт наших најмилијих је упечатљиво најтужнији<br />

догађај у нашим животима. Како можемо да<br />

одложимо смрт оних које волимо? Како је тужно<br />

видети како умире цвеће и друге лепе ствари! Али<br />

најгора ствар је - да видимо смрт људи које<br />

волимо. Љубав - је темељ нашег живота. Без тога,<br />

живот нема смисла. Мој живот је - однос са другим<br />

људима, са мојим ближњим. На крају, наш живот -<br />

то је друга особа. Ово филозофија говори. Мој<br />

живот то је однос, стални дијалог са другом<br />

особом. Чак мислим да није ништа више него<br />

дијалог. Када умире наш ближњи, постепено<br />

почињемо да и ми умиремо. Зато што се наш од -<br />

нос завршава и полако нас овладава усамљеност.<br />

Дах смрти се крије свуда и почиње да се<br />

појављује у ноћи, која је и сама нека врста<br />

праслике смрти.<br />

Сада видимо зашто је Васкрсење Христово<br />

толико важно у нашим животима. На крају крајева,<br />

ако је Христос васкрсао, онда ће васкрснути и<br />

мене једном и све нас. Шта желим овим да кажем?<br />

Васкрснуће и они људи које сам волео. Они ће бити<br />

васкрснути, јер је Исус васкрсао. Моји љубљени ће<br />

васкрснути и постати савршени, да живе у Христу.<br />

Исповедамо и верујемо да је Христос Син<br />

Живога Бога, дошао у свет да грешнике спасе; да је<br />

Он постао истински човек, а да је Његово Тело,<br />

узето од Дјеве Марије, било стварно, истинско<br />

људско тело; да је телом и душом Христос био<br />

стварни човек, сличан другим људима у свему, сем<br />

у греху, остајући у исто време истински Бог. У овом<br />

Оваплоћењу, Божанска природа није била ни<br />

умањена, ни промењена у Сину Божијем; слично, и<br />

људска природа није била промењена у овом<br />

Оваплоћењу, већ је задржала у потпуности све<br />

људске особине.Непромењени и несливени заувек,<br />

”неодвојиво и неразлучиво“ Божанство и човечан -<br />

ство су уједињени у Једној Личности Господа Исуса<br />

Христа. Син Божији се оваплотио, да учини људе<br />

учесницима Божанске природе (2 Пет. 1:4), да их<br />

ослободи греха и смрти и да их учини бесмртним.<br />

(Свети Јован Шангајски). Христос нас не спасава<br />

својим Васкрсењем само од наших грехова, ту би<br />

био довољан и опроштај истих. Он је дошао са<br />

циљем да победи смрт. И то је на крају најважније<br />

од свега, победа над смрћу која се и збила. Господ<br />

је сишао до нулте тачке људског постојања, а тако<br />

се и слика у православној иконографији, као Све -<br />

могући који силази у ад и собом прожима све.<br />

Пружене руке ка нашим прародитељима Адаму и<br />

Еви су пружене руке сваком човеку.<br />

Неки од нас, као у стара времена, верни<br />

следбеници Платона, у случају смрти нечије кажу:<br />

"Треба да си срећан, јер сада његова душа са<br />

Богом." Онда какав је смисао у васкрснућу? На<br />

крају крајева, смрт - је нешто што морамо да<br />

оплакујемо, на то нас позива и наша Црква кроз<br />

зупокојене службе.<br />

Васкрсење Христово није само обећање<br />

васкрсења онима које волимо, но оно је потврда<br />

живота нашег да се он не прекида овде на земљи.<br />

Уосталом, људска природа је сада заувек повезан<br />

са Богом, јединствена и недељива. Ово последње је<br />

тајна - тајна Божје љубави. Христос је то учинио за<br />

нас јер нас неизмерно воли, Он нас воли без<br />

икаквог разлога, без обавеза, без обзира на то да<br />

ли смо то заслужили или не.<br />

Тело Васкрслог Христа, то је будући образ нас<br />

самих и наших ближњих. Савршено и оно које<br />

надилази све потребе и законе природе.Но то<br />

васкрсло тело, иако ће бити ово исто наше<br />

садашње тело, оно неће имати својство данашњих<br />

тела, него ће бити са новим својствима која су<br />

потребна за живот на новом небу и новој земљи<br />

„где правда живи“. Јер васкрсење је у исто време и<br />

преображење – „јер нећемо да се свучемо него да<br />

се преобучемо; да живот прождере смртно“ (I Кор.<br />

15. 51-54), не, дакле, само повратак или ус -<br />

постављање, но и узвишење, прелазак бољем и<br />

савршенијем.Таквим телом ми треба да се обучемо<br />

8 САБОР март 2017


у дан васкрснућа живих и мртвих и да станемо у<br />

ред оних који ће заувек овенчати славом и<br />

светлошћу Божијом.<br />

Због великог утицаја разних секти и култова у<br />

данашњој модерној цивилизацији поједини људи<br />

који верују у реинкaрнацију (попут далеко исто -<br />

чних народа) кажу да смрт није битна за њих, јер<br />

настављају да живе у различитим облицима. Али<br />

на крају, није ли реинкарнација гора од смрти?<br />

Заиста јесте, јер у овом случају, не можемо волети<br />

заувек. Како да кажем некоме да ћу га волети<br />

заувек, ако се живот изнова понавља? Такви немају<br />

право да говоре о вечности, јер у овом животу, ја те<br />

волим, а у следећем ћу волети неког другог. Други<br />

пут, ја ћу бити мушкарац, жена, животиња ...<br />

Према томе, мој однос према вољеној особи<br />

далеко је од савршеног. Неко може рећи да ово<br />

није трагедија и да та реинкарнација изнова чини<br />

човека зрелијим. Па чак и да окренемо главу и<br />

затворимо очи пред тим да реинкарнација наводно<br />

изнова чини човека бољим, остаје очигледан<br />

недостатак савршене љубави: ја користим друге за<br />

лични развој, али не могу да се повежем са њима у<br />

потпуности, и ако се повежем онда је то при -<br />

времено. Како се у источњачкој филозофији осећа<br />

та тешка тиха смрт, кроз све те милионе различтих<br />

облика реинкарнације. Реинкарнација показује да<br />

је живот смрт, јер људи изнова умиру. Реин -<br />

карнације нема нигде сигурне темеље на којима би<br />

се учврстила и одржала. Она је вешто сачињен<br />

опијум за успављивање људи, и заводи их стран -<br />

путицама, обећавајући им да ће тим начином брже<br />

и лакше доћи до жељеног циља, него ако иду<br />

утабаним путем хришћанства, којим су за скоро<br />

2.000 година прошли многобројни светитељи Божји<br />

и оставили нам сигурне путоказе за царство<br />

Божије.<br />

Бескрајна величина хришћанске есхатологије,<br />

садржане у васкрсењу и вечном животу, биће нам<br />

још јаснија ако на крају погледамо у каквом стању<br />

и неизвесности остаје човек који се узда у теорију<br />

реинкарнације, која је нераздвојно везана са<br />

будизмом, а што нам је показао мисионар Гарди<br />

истинитим речима о будистичкој есхатологији:<br />

„Тешко доступно осећање производи систем Буде.<br />

Он осакаћује човека, угушује дух. Она говори мени<br />

да ја нисам стварност, нисам реално биће, да ја<br />

немам душе; да ни овде ни у каквом другом вишем<br />

свету ни за кога нема непомућене среће, пуне<br />

радости, ненарушивог мира. Она ми саопштава да<br />

ја могу живети милијарду милиона светова, и да ни<br />

у једном од њих и ни у каквом делу века ја не могу<br />

бити слободан од страховања за будуће, док не<br />

достигнем стање несвесности; да ради достизања<br />

тог стања ја се морам удаљити од свега пријатног,<br />

драгог, узвишеног, благородног. Оно упорно<br />

понавља мени да ја, док постојим, увек ћу бити<br />

подвргаван тузи, непостојаности, пустоши, па ипак<br />

не могу престати да постојим ни сада, ни у<br />

многобројним идућим вековима, док не достигнем<br />

нирвану. И у свем толиком несрећном стању, ја се<br />

нуждавам и тражим спасења од стране премудрог,<br />

свемогућег, и свеблагог бића… Но уместо тога<br />

мени дају, као у подсмеху, само сличне утехе; мене<br />

уче да упирем свој поглед на Буду, који је већ<br />

престао да постоји, на Dharmmu,(закон Буде), који<br />

није био никакво биће, и на Sanghu (одред<br />

будистичких монаха), чији чланови, макар да и<br />

постоје стварно, но слично мени подвргнути су<br />

страдању и греху“.А кад је тако, а сигурно је тако,<br />

јер такви закључци су нужни из самог система<br />

будизма и осталих источњачких учења, онда нам<br />

реинкарнација не објашњава нашу земаљску<br />

судбину, него нас само увлачи у кошмар не -<br />

решивих проблема и тамо нас оставља у потпуном<br />

мраку без и зрака светлости.<br />

Колико год пута постављали питање зашто<br />

живимо? Да ли имамо било какву наду? Да ли,<br />

људски живот има излаз из неизбежне старости и<br />

смрти? Има ли нешто више? Шта означава сва та<br />

људска потрага за истином, добротом и лепотом?<br />

март 2017 САБОР 9


Шта су тражили сви они филозофи, видовњаци и и<br />

песници у историји? Можемо претпоставити да је<br />

све ово само потрага за илузијом, нус појава<br />

биохемијских процеса у можданој кори. Но може -<br />

мо да усвојимо да дубоко у себи знамо да -<br />

Источник живота, доброте и лепоте заиста постоји,<br />

а ми смо позвани да га пронађемо, у Њему је<br />

срећа превелика, тако да тешко можемо и да<br />

замислимо.<br />

Ми можемо да прихватимо дубоке промене<br />

које ће омогућити Васкрсење у нашим животима -<br />

или то одбити. Јер да би дошли до вечне среће за<br />

коју смо креирани, морамо се дубоко променити.<br />

Васкрсење Христово мења људе и људи су отворени<br />

према тим променама. Његова плод васкрсења у<br />

историји - је, пре свега, светост. Када грешник<br />

реагује на еванђеље покајања и вере - то је<br />

револуција космичких размера, која, тада чини да<br />

према речи Господњој, радује се небо. Доћи ће дан<br />

када ће се Христос вратити у слави да суди живима<br />

и мртвима, и свет ће бити дубоко трансформисан и<br />

мртви ће бити подигнути. Да лично игноришемо и<br />

не приметимо тај феномен у том тренутку биће<br />

апсолутно немогуће. Али онда ће бити касно за<br />

покајање и промену - то неће бити време за<br />

доношење одлука, већ време кад се прихватају<br />

последице живота на земљи.<br />

Када украшавамо са цвећем гроб Христов у<br />

време Страсне седмице, схватамо да ни цвеће<br />

којим украшавмао плаштаницу не осећа дах смрти,<br />

већ небески мирис Раја. На крају крајева, и цвеће,<br />

као и сва створења, створени су за живот. Својим<br />

страдњаем Христос је осветио токове целе тво -<br />

ревине. Тако да се сва творевина може надати<br />

животу вечном. Апостол Павле чуо је плач и<br />

уздисање целе творевине, као и други велики Оци<br />

Истока који кажу да ми достижемо савршенство у<br />

хармонији са природом - хармонија, која није<br />

постојала пре у својој лепоти због тога што је била<br />

скривена смрћу - само данас обновљени Васкрс -<br />

ењем ми можемо рећи зашто је тако лепо цветање<br />

трешња. Ако нам ово није јасно, слободни смо да<br />

верујемо у Васкрсење и тражимо од Васкрслог<br />

Господа - да нам опрости грехе, да нас прихвати и<br />

дубоко нас промени. То преображење тела је, по<br />

речима апостола Павла, неопходнији закон чак и<br />

од смрти, иако многи сматрају да је смрт нај -<br />

нужнија неопходност, јер каже: „Ево вам казујем<br />

тајну: јер сви нећемо помрети, а сви ћемо се<br />

промијенити“ (I Кор. 15.51). Хришћанин у то<br />

верује, у то се нада и за ту веру и наду пролива крв<br />

своју „јер зна коме верова“ (види II Тим 1,12).<br />

Вечни залог и подршку нада хришћанска има за<br />

себе у пасхалној благовести. То је блага вест о<br />

разрушењу смрти „Где ти је смрти жалац? Где ти је<br />

дакле победа“? (I Кор. 15,55). Ван васкрслог<br />

надања обесмишљава се и обеснажује свака<br />

проповед о Христу и сама вера у Њега губи<br />

смисао, постаје празна и узалудна (I Кор. 15,17)<br />

Ван васкрсног надања веровати у Христа било би<br />

узалуд и бадава, било би само сујеверје, али<br />

„Христос уста из мртвих, и би новина онима који<br />

умријеше“ (I Кор. 15,20).<br />

Ми ћемо бити васкрснути из мртвих, као што<br />

је Исус Христос васкрасао, али процес који води ка<br />

благословеном васкрсењу и животу вечном,<br />

почиње у нама данас.<br />

10 САБОР март 2017


ЕПАРХИЈА ФРАНКФУРТСКА И СВЕ НЕМАЧКЕ<br />

ПРОГРАМ ПРОСЛАВЕ:<br />

У 08:00 ОКУПЉАЊЕ НАРОДА ОКО ЦРКВЕ<br />

У 9.00 ДОЧЕК АРХИЈЕРЕЈА<br />

09.30 ЧАСОВА СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА<br />

ЛИТУРГИЈА (СЛУЖИ ВИШЕ ЕПИСКОПА<br />

И СВЕШТЕНИКА)<br />

НАКОН СВЕТЕ АРХИЈЕРЕЈСКЕ ЛИТУРГИЈЕ<br />

БОГАТ КУЛТУРТНО УМЕТНИЧКИ<br />

ПРОГРАМ<br />

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ<br />

ПРИСУСТВОМ УВЕЛИЧАТЕ СЛАВУ<br />

ЕПАРХИЈЕ ФРАНКФУРТСКЕ И СВЕ<br />

НЕМАЧКЕ.<br />

ДОБРО НАМ ДОШЛИ!!!<br />

29. АПРИЛ 2017. ГОДИНЕ<br />

Putzbrunner Str. 49, D – 81739, München – Perlach<br />

www.sabor-online.org


12 САБОР март 2017<br />

10 САБОР јул 2016


ХРИШЋАНСКА ЛИЧНОСТ<br />

Уредништво часописа<br />

ТАЈНА ПУСТИЊЕ-<br />

СВЕТА МАРИЈА<br />

ЕГИПЋАНКА<br />

Марија Египћанка је у свом<br />

животу сјединила и<br />

пројавила две крајности –<br />

бездан греха и висоту<br />

побожности и врлине. У<br />

годинама своје младости,<br />

окупирана саблазнима<br />

порока, седамнаест година је<br />

провела у греху, да би се<br />

силом благодати Божије, као<br />

заблудела овца поново<br />

вратила Цркви.<br />

У пету недељу Васкршњега поста Црква спомиње<br />

једну од најцењенијих светитељки Православне<br />

цркве. Након једне посете храму и покајања, цео<br />

свој живот је провела у пустињи. У већини<br />

случајева везаних за живот светих подвижника,<br />

пустињака и испосника ми не знамо до детаља<br />

начин живљења истих. Ми знамо неке детаље који<br />

су нам пренели неки од њихових савременика,<br />

често оскудна и пристрасна сведочења. Њихове<br />

мисли, подвиге и срца зна само Христос. А ми<br />

ради Њега у Његовој цркви налазимо доказе<br />

светости, тако да нам неки детаљи нису ни<br />

потребни.<br />

Много вековно житије препеодобне Марије<br />

Египћанке, које читамо у среду пете недеље<br />

Великог поста, је источник са којег генерације<br />

православних налазе своју инспирацију за духо -<br />

вни живот. Аутор житија описао је речима<br />

предивну слику преподобне и њеног 48. година<br />

дугог живота у пустињи. На месту где је Марија<br />

била лицем у лице с Богом, сама са собом, а<br />

истовремено са застрашујућом ђаволском праз -<br />

нином, таквим „ништа“ да не може да се зане -<br />

мари. Али оно најважније, духовно стање и подвиг<br />

преподобне Марије остаје изван хагиографског<br />

наратива, главни садржај њеног духовног живота<br />

остаје непознат за нас, и то је - тајна пустиње.<br />

Марија Египћанка је у свом животу сједи -<br />

нила и пројавила две крајности – бездан греха и<br />

висоту побожности и врлине. У годинама своје<br />

младости, окупирана саблазнима порока, седам -<br />

наест година је провела у греху, да би се силом<br />

благодати Божије, као заблудела овца поново<br />

вратила Цркви. На зов Цркве Марија, која није<br />

марила за Божије заповести и која је помрачила у<br />

себи Божији лик, божанским промислом се<br />

наново благодатно обновила. Рођена је у Египту и<br />

већ у дванаестој години осетила је изазов туђин -<br />

ског закона који војује у нашим удовима и<br />

занемаривши родитељску љубав, побегла је из<br />

њиховог дома у Александрију, на бурно и широко<br />

поље света, на тржницу порока. Не нашавши<br />

довољно задовољстава у граду, у којем је прилив<br />

људи садржан у безброј личности жељних телес -<br />

них наслада, Марија је смислила да оразноличи<br />

свој раскалашни живот путовањем у Јерусалим,<br />

заједно са поклоницима који путоваху на Воздви -<br />

женије животворног Крста Господњег. Током<br />

путовања, и по приспећу, у Јерусалим, она је све<br />

до самог празника наставила све дубље и дубље да<br />

тоне у бездан разврата. Изгледало је да јој више<br />

нема помоћи која би је могла извадити из грехов -<br />

не дубине. Дошавши у Јерусалим на празник<br />

Воздвиженија животворног Крста, вучена знати -<br />

жељом, Марија је заједно са осталим под -<br />

вижницима и побожним хришћанима, на дан<br />

празника, пошла у Божији храм. Али, дошавши у<br />

притвор храма она једноставно није могла да,<br />

заједно са осталима, ступи у сами храм и приступи<br />

животворном Крсту Господњем. Сви остали су<br />

неометано ступили унутар храма, а Марија, уз<br />

март 2017 САБОР 13


У даљини пустиње је место подвига перподобне Марије<br />

Египћанке<br />

уз много покушаја и напора, једноставно није<br />

могла да прекорачи праг светилишта, невидљиво<br />

задржавана божанском силом. Мислећи да њу,<br />

као крхку жену, истискује из реда гурање мноштва<br />

светине, одлучила је да се некако пробије до<br />

средишта масе и да тако заједничким напорима<br />

једноставно буде унесена у храм; међутим, опет<br />

само њу, чим би се дотакла црквенога прага, нека<br />

чудна сила гурала је назад. Три – четири пута је<br />

она тако покушавала да уђе у храм, али без<br />

успеха. Присутни у храму наслађиваху своја<br />

побожна осећања гледањем уздигнутог живот -<br />

ворног Дрвета; Марија, пак, посрамљена и<br />

ожалошћена, остаде у предворју храма и потрес -<br />

ена осећањем стида и кајања горко је заридала<br />

схвативши да се у њезином несхватљивом омета -<br />

њу уласка у храм огледа Божија десница Вишњега<br />

која јој, као недостојној, не дозвољава да уђе у<br />

храм и целива животворни Крст. У пламеној<br />

молитви Богу Марија је исповедила све грехе<br />

своје заклињући се да ће их све окајати и<br />

искупити уколико измоли милост да уђе у храм и<br />

поклони се животворном Дрвету. У дубокој<br />

скрушености духа и суза, Марија је погледала на<br />

икону Богомајке која се налазила на врху зида у<br />

предворју и зрак спасоносне наде блеснуо је у<br />

њезиној скрушеној души. Марија је молила<br />

заједничку Заступницу свих – да је удостоји<br />

уласка у храм како би легла пред животворни Крст<br />

Сина Њезиног, са тврдим уверењем и намером да<br />

до гроба проводи трезвен живот. Невидљивим<br />

заступништвом Преблагословене Дјеве, нови<br />

покушај Маријин да уђе у храм био је без<br />

тешкоће. Она је ушла и, обузета страхом са<br />

сузама раскајаног срца, пала је пред животворно<br />

Дрво и са дубоким страхопоштовањем и сузама,<br />

целивала га је. Тако је одпочело најискреније<br />

покајање једне грешнице пред Богом! Вративши<br />

се у предворје Марија је опет пред оном истом<br />

иконом прионула на молитву призивајући Бого -<br />

мајку да, као сведок њезине одлучности у<br />

покајању, дарује јој поуку на путу покајања и тада<br />

као да је из даљине чула глас: „Ако пређеш<br />

Јордан, пронаћићеш праву утеху“.<br />

14 САБОР март 2017


Манастир Светога Саве Освећеног у Јудејској пустињи<br />

март 2017 САБОР 15


Напустивши Јерусалим Марија је приступила<br />

светим Тајнама у храму Јована Крститеља, у<br />

близини Јордана, а потом се осамила у јорданској<br />

пустињи где је провела 48 година, скоро без хране<br />

и одеће, даноноћно оплакујући грехе своје. У 48.<br />

години усамљеничког и веома трудољубивог<br />

живота, у време св. Четрдесетнице, у пустињи ју је<br />

сусрео преп. Зосима – монах обитељи, који се по<br />

обичају током Великог поста удаљавао из мана -<br />

стира тражећи у пустињи пример најузвишенијег<br />

монашког самоодрицања, а нашао је ту која је<br />

некада била пример раскалашности.<br />

Само обличјем човечанског тела, потпуно<br />

сувог и опаљеног сунцем, нагог и покривеног<br />

једино сребрнастим власима, приказала се Марија<br />

Зосимовом погледу. Видевши га, она је нагнала у<br />

бекство, али чувши за њом сузну молбу старчеву да<br />

га благослови, она је стала и замолила га да јој<br />

добаци своју одећу како би се покрила и тако<br />

омогућила разговор са њим. На његову упорну<br />

молбу Преподобна је смирено открила свој<br />

негдашњи живот; казавши му о првој половини<br />

Седамнаест година је провела Марија у средишту<br />

мрачног живота овога света; седамнаест година је<br />

трајала њезина тешка борба са грешним пожудама<br />

и, најзад, добровољну мученицу посетио је жељени<br />

покој духа – плод необичних трудова и подвига,<br />

благодатни мир послан од Господа, Који нам свима<br />

саветује: приступите мени сви невољни и обреме -<br />

њени и Ја ћу вас одморити. Од тада, Марија се<br />

бићем уподобљује ангелима, преузневши се изнад<br />

тела и света: Зосима је њу у време молитве видео<br />

узнесену од земље како стоји у ваздуху, и видео<br />

њезину прозорљивост речима, као и то да је два<br />

пута ходала по води Јордана као по сувом, а<br />

добила је од Бога и предзнање о времену своје<br />

смрти. Испричавши му свој живот, Преподобна га<br />

је замолила да идуће године у време Великог поста<br />

опет дође у пустињу са светим Даровима како би се<br />

причестила. Зосима јој је испунио свету жељу.<br />

Примивши Тело и Крв Исуса Христа и сјединивши<br />

се тајанствено са Њим, велика подвижница<br />

пустиње је умолила Преподобног да на исто место<br />

и у исто време дође и следеће године, али Зосима<br />

свога живота – бурног и превртљивог, и о упорно .-<br />

сти да се преобрати, Марија му је испричала и о<br />

свом животу у пустињи: „Веруј ми, оче Зосима,<br />

седамнаест првих година провела сам у овој<br />

пустињи борећи се са својим безумним похотама<br />

као са љутим зверовима: када сам осећала глад,<br />

прохтевало ми се да једем рибу и месо, као што<br />

сам то у Египту чинила; пошто сам у свету волела<br />

да пијем вино, по некада нисам могла да утолим<br />

жеђ ни капима воде; много сам патила од глади и<br />

зноја, много од болести. Ранији моји прохтеви су<br />

као ватра палили утробу моју; на ум су ми долазиле<br />

раније саблажњиве песме и мутиле мир души<br />

мојој; преступничке пожуде су ми узбуркавале крв<br />

и присиљавале да паднем ничице, да ударам у<br />

земљу и са сузама молим помоћ с висине. Трудила<br />

сам се да на уму имам моје завете и да их<br />

супротставим унутарњим прохтевима тела; при -<br />

зивала сам Божију Мајку у помоћ, као свога јемца;<br />

плакала сам горко и дуго, целе дане и целе ноћи и<br />

једино тада ме је обасјавала слатка светлост и<br />

разгонила невољне мисли“.<br />

ју је тада већ нашао упокојену, а њене часне мошти<br />

је сахранио. Ускоро, пошто је примила причешће<br />

од Преподобног, она се упокојила – 530. године, 1.<br />

априла.<br />

Софроније, патријарх јерусалимски, који је<br />

живео почетком VII века, саставио је опширно<br />

житије преп. Марије Египћанке које се и сада чита<br />

на богослужењу. А свети преп. Андрија Критски,<br />

звани и јерусалимски због монашких подвига у Јерусалиму,<br />

као изасланик јерусалимског патријарха<br />

Теодора на шести Васељенски Сабор 691. године,<br />

донео је собом у Константинопољ житије преп.<br />

Марије заједно са својим каноном знаним под<br />

именом велики. Од тога времена до сада,<br />

Православна Саборна Црква чита тај канон, а<br />

установила је да се и житије Преподобне чита у<br />

четвртак пете седмице Четрдесетнице, а у васкрсни<br />

дан те седмице савршава спомен у част Препо -<br />

добне, оличавајући у њој обличје истинског<br />

покајања!<br />

16 САБОР март 2017


„Јер ОН<br />

немоћи наше<br />

узе НА<br />

СЕБЕ и<br />

болести наше<br />

понесе и раном<br />

његовом ми се<br />

ИСЦЈЕЛИСМО<br />

"<br />

(Ис. 53,3-5)<br />

март 2017 САБОР 17


ТЕМА БРОЈА<br />

КРСТ ХРИСТОВ И<br />

ЊЕГОВ ЗНАЧАЈ У<br />

НАШИМ<br />

ЖИВОТИМА<br />

Архимандрит Георгије Капсанис<br />

18 САБОР март 2017


Часни крст је најсветији знак и символ<br />

наше вере. Све Свете тајне се<br />

свршавају призивом Светог Духа и<br />

печатом крста: крштење,<br />

миропомазање и божанска<br />

евхаристија….<br />

На крсту је Богочовек разрешио<br />

трагедију људске слободе која је<br />

проузроковала непослушност<br />

првостворених, и будући послушан до<br />

смрти, и то смрти крсне." (Филипљ.<br />

2, 8).<br />

Тако је поново усмерио нашу слободу<br />

према нашем Творцу, Тројичном Богу.<br />

На крсту је победио смрт , смрћу<br />

смрт уништи тиме што је нашу смрт<br />

учинио својом, а својим васкрсењем<br />

нам је подарио живот и<br />

нераспадљивост…<br />

март 2017 САБОР 19


Часни крст као символ и знак Христа<br />

Часни крст је најсветији знак и символ наше вере.<br />

Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа<br />

и печатом крста: крштење, миропомазање и божан<br />

-ска евхаристија.<br />

Сви свештени благослови су у знаку крста.<br />

Свештени храмови, свештени предмети и одежде<br />

освећују се часним крстом. Незамислива је било<br />

која лигургичка радња или скуп без крста.<br />

Крст је и највернији друг сваког православног<br />

хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше<br />

смрти. Крстом се означава и гроб сваког хриш -<br />

ћанина.<br />

Крстимо се често, стављамо знак крста на<br />

груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и<br />

као што пева Црква: "Крст је чувар целе васељене,<br />

Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је<br />

верних потпора, Крст је слава анђела и демонима<br />

рана. Крст је још не само најсветији и најдражи,<br />

него и незамењив хришћански символ. Без њега је<br />

незамислива Црква Христа распетог. Зато јеретици<br />

или не указују дужно поштовање часном крсту, као<br />

протестанти или евангелици, или га сасвим нипо -<br />

даштавају као Јеховини сведоци.<br />

У Старечнику пише како је св. Јован питао<br />

демоне чега се они највише боје код хришћана, и<br />

они су му одговорили: "Од три ствари имамо страх:<br />

од онога што носите око врата, од онога чиме се<br />

шкропите у Цркви, и од онога што једете на<br />

литургији." Онда их је он поново упитао: "Чега се<br />

од свега тога највише бојите?" И одговорили су му:<br />

"Кад бисте добро одржавали оно што једете на<br />

литургији нико од нас не би могао наудити<br />

ниједном хришћанину."Дакле, оно чега се демони<br />

највише боје јесте крст, крштење и божанско<br />

причешће.<br />

Моћ часног крста<br />

Благодат и сила часног крста се не налази у<br />

његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је<br />

његова сила у томе што је то крст Христов, средство<br />

којим је Христос спасао свет.<br />

То је жртвеник на који је Христос принео<br />

самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање,<br />

мука, бол, смрт и све што је преузео за нас, врхуне<br />

у крсту. На крсту је доживео највећи бол и<br />

понижење за нас. Због нас је постао проклетство да<br />

би нас ослободио проклетства од греха и закона.<br />

Целокупно дело Христово, сво Његово човеко -<br />

љубље сажима се у крсту. Св. Григорије Палама<br />

нам приповеда како је неко иронично упитао<br />

једног од богоносних отаца да ли верује у Распетог,<br />

овај му је одговорио: да верујем у Онога који је<br />

распео грех.<br />

На крсту је Богочовек разрешио трагедију<br />

људске слободе која је проузроковала непо -<br />

слушност првостворених, и будући послушан до<br />

смрти, и то смрти крсне." (Филипљ. 2, 8). Тако је<br />

поново усмерио нашу слободу према нашем<br />

Творцу, Тројичној Богу. На крсту је победио смрт ‡<br />

смрћу смрт уништи ‡ тиме што је нашу смрт учинио<br />

својом, а својим васкрсењем нам је подарио живот<br />

и нераспадљивост. Преко крста нас је спријатељио<br />

са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова.<br />

На крсту је на најубедљивији начин показао<br />

да нас воли безграничном љубављу, чак и у часу<br />

док Га распињемо. Кроз крст нас је привео и<br />

ујединио у једно тело, нас, своју расејану децу;<br />

срушио непробојни зид који нас је делио и "саздао<br />

у себи новога човека." (Еф. 2, 15). Крстом је<br />

очистио и осветио небо, ваздух и земљу, будући да<br />

је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова<br />

пресвета крв се пролила по земљи.<br />

На крсту је принео општу жртву за целу<br />

земљу и опште очишћење за целокупну људску<br />

природу. Отуда је страдао ван зидина града и изван<br />

Соломоновог храма, примећује св. Јован Златоусти.<br />

Својим распећем, "уздизањем пуним сми -<br />

рења“ како каже једна древна молитва, уздигао је<br />

и нашу природу која се "кроз лажно уздизање и<br />

сујетно кретање спустила до ада". На крсту је<br />

показао да овај свет није последња реалност, него<br />

само пут према последњој стварности. Наравно,<br />

уколико се у овом свету крстоносно боримо против<br />

нашег егоизма. Тако је поново успоставио пози -<br />

тиван смисао овога света. На крсту је открио себе<br />

као јединог доброчиниоца и спаситеља, избавитеља<br />

и животодавца универзума, и коначно осујетио<br />

свако дело ђавола, његове методе и заблуде, моћ и<br />

власт коју је имао над људима. Смрт Господа на<br />

крсту је животворна и избавитељска, дарује живот<br />

и избављење:<br />

Јер је ДОБРОВОЉНА<br />

Господ приступа смрти не као осуђеник,<br />

него као цар који се жртвује за своје поданике, као<br />

што и каже: "Мени се ваља крстити крштењем, и<br />

како ми је тешко док се то не изврши" (Лк. 12, 50).<br />

Зато Византинци пишу на крсту: "Цар славе", и<br />

сликају Христа не обузетог болом (са обешеним<br />

телом које се одржава на истегнутим рукама и<br />

изгледа потпуно немоћно), него Господа(ра) и бола<br />

(руке на крсту су хоризонталне).<br />

Јер је СТВАРНА СМРТ<br />

По божанству нестрадални Господ страдао<br />

је за нас по телу. Његова људска природа је прошла<br />

предсмртну агонију и бол распећа. Требало је да<br />

нашу смрт доживи потпуно а не само феномено -<br />

лошки. У Гетсиманском врту се људска природа<br />

заиста уплашила, али се опет покорила божанској<br />

вољи и природи. Тако је страдао и умро за спасење<br />

и живот света.<br />

Јер је ОВАЈ СТРАДАЈУЋИ безгрешан за<br />

грешнике. Основна је истина да је Господ био<br />

безгрешан јер је Његова људска природа од самог<br />

оваплоћења уједињена са божанском, због тога<br />

што је ово јединство испостасно јединство у лицу<br />

Логоса Божијег. Крст Христов је био јесте "за Јудеје<br />

саблазан, за Грке безумље, а за нас верујуће<br />

божанска сила и божанска мудрост" (1. Кор. 1, 23).<br />

То је највећи парадокс у историји: живот кроз смрт.<br />

Кроз проклетство благодат. Кроз понижење слава.<br />

Кроз смирење узвишење. Као што каже св.<br />

Григорије Палама: "То је, дакле, сила и мудрост<br />

Божија, да кроз немоћ победи, да се кроз смирење<br />

уздигне, да се кроз сиромаштво обогати."<br />

20 САБОР март 2017


"Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Васкрсење Твоје<br />

Свето прослављамо“.<br />

март 2017 САБОР 21


Голгота - место где је разапет Господ Исус Христос<br />

Није случајно што Господ није хтео да остане у<br />

слави Преображења и да избегне крст, него је<br />

силазећи са Тавора припремио ученике за оно што<br />

ће се догодити.<br />

Кад Га је Петар саветовао да избегне крсну<br />

смрт строго га је укорио: "Иди од мене Сотоно!<br />

Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него<br />

што је људско." (Мат. 16, 23).<br />

И опет, идући на добровољно страдање<br />

каже: "Сад се прослави Син човечији." (Јн. 13, 31).<br />

И у другим деловима јеванђеља крст се карактер -<br />

ише као слава Христова (Јун. 12, 23). Слично<br />

говори и св. Јован Златоуст: "Крст који је раније<br />

био ствар срамоте и казне сада постаје слава и<br />

част. А да је крст слава чуј Христа који каже: "Оче,<br />

прослави ме славом коју сам имао код тебе пре<br />

него што је свет настао", подразумевајући овде<br />

славу крста.“<br />

Учешће хришћана у крсту Христовом<br />

После укоравања Петра Господ и од својих ученика<br />

тражи да живе крстоносно: "Тада Исус рече<br />

ученицима: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се<br />

одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде."(Мат.<br />

16, 24).<br />

Синовима Заведејевим и њиховој мајци који<br />

су тражили првенство одговорио је: "Не знате шта<br />

тражите. Можете ли пити чашу коју ја пијем, или се<br />

крстити крштењем којим ја крштавам. Из ових<br />

Господњих речи следи да је "Христос пострадао за<br />

нас, остављајући нам пример да идемо Његовим<br />

стопама" (1. Петр. 2, 21).<br />

Крст није само "облик" или "символ" или<br />

"знак" Христа, него је и начин живљења хришћана,<br />

или боље рећи, "јединствени начин живљења<br />

хришћана.“ Као што је истински Христос неза -<br />

мислив без крста, тако је и истински хришћанин<br />

незамислив без крста, тј. без учешћа у крсту<br />

Христовом, као што нам каже и сâм Спаситељ: "Ко<br />

не носи крста својега и за мном не иде, не може<br />

бити мој ученик." (Лк. 14, 27).<br />

Али шта значи следовати Христу и<br />

носити крст, тј. живети крстоносно?<br />

а) Распети старог човека (тј. страсти) тело са<br />

страстима и жељама" (Гал. 5, 24). Одбијам старог<br />

човека и борим се да из себе искореним грешне и<br />

егоистичне страсти, свој егоцентризам и само -<br />

љубље. А облици самољубља су: маловерје и<br />

неверје; равнодушност према ближњем, и још горе,<br />

искоришћавање ближњег; телесна уживања и<br />

обожавање тела; грамзивост и среброљубље; Зло -<br />

памћење и клеветање, и свако дело којим рања -<br />

вамо и ожалошћавамо наше ближње; славољубље и<br />

сујета.<br />

Сагласно Св. Оцима, самољубив човек не<br />

може бити ни богољубив ни човекољубив. Може да<br />

опонаша богољубивог и човекољубивог, али у<br />

суштини воли једино самога себе. Ако своје<br />

самољубље не распнемо на Kрсту Христовом не<br />

22 САБОР март 2017


можемо бити Његови истински ученици, јер не<br />

можемо задобити Његову истинску љубав.<br />

Зато Његов ученик ап. Павле и каже: "А ја,<br />

Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим<br />

крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се<br />

мени разапе свет и ја свету" (Гал. 6, 14).<br />

По св. Исаку Сирину свет је наш острашћени<br />

однос према творевини, односно наше страсти.<br />

Значи, свет је распет мени и ја сам распет мени и<br />

ја сам распет свету, што ће се рећи да избегавам не<br />

само грех, него и грешне жеље и грешне помисли.<br />

Ово умртвљење можемо постићи јер смо у Св.<br />

тајнама са умрли и са васкрсли у Христу. "Који се<br />

крстимо у Христа Исуса, у смрт Његову се<br />

крстимо", те тако можемо "ходити у новом животу"<br />

(Римљ. 6, 3-4). У замрлом животу нам се преко<br />

крштења даје нови живот у Христу.<br />

Хришћански живот после крштења је борба<br />

"могућности" да постане "стварност."Обновљени и<br />

даровани нам нови живот у Христу треба да победи<br />

и преобрази сваки детаљ мртвог и старог човека.<br />

Ова борба је крст.<br />

Тумачећи ову тајну св. Григорије Палама<br />

нам говори о нашем бежању од света (прва тајна<br />

крста). Затим, кад нас свет преко лоших помисли<br />

покушава удаљити од Бога потребно је одстранити<br />

свет из нас (друга тајна крста). Прва тајна одговара<br />

пракси а друга теорији (сагледавању, сазерцању).<br />

Овде св. Григорије напомиње да без теорије не<br />

можемо очистити нашег унутрашњег човека од<br />

лоших и страсних помисли: "Кад преко трактичне<br />

врлине стигнемо до теорије, и побољшамо и<br />

очистимо нашег унутрашњег човека, и у њему<br />

потражимо скривену божанску ризницу, и ту<br />

пронађемо царство Божије, онда се распињемо за<br />

свет и страсти. Јер се кроз ово преиспитивање у<br />

срцу рађа једна топлина која угушује лукаве и<br />

нечисте помисли као муве, а души доноси духовни<br />

мир и утеху, а тело освећује.“ Св. Исак Сирин тако -<br />

ђе каже: "Дејство крста је двојако…… Једно је у<br />

трпљењу телесних невоља и назива се пракса; а<br />

друго се састоји у истанчаном (суптилном) дело -<br />

вању ума, у размишљању о Богу и непрестаној<br />

молитви, и назива се теорија.<br />

По св. Григорију, крст је деловао и у Старом<br />

Завету. Постојао је знак крста, одн. многа дела и<br />

чуда која су учињена знаком крста, као Мојсијево<br />

крстолико пресецање Црвеног мора. Наводи се око<br />

двадесет праобраза крста у Старом Завету.<br />

Такође су постајали и праведни мужеви који<br />

су били праобрази распетог Христа, као нпр. Исак<br />

који је својом послушношћу оцу био праобраз<br />

Христове до смрти послушности Оцу. Затим Јосиф<br />

који је неправедно протеран и претрпео многа<br />

искушења. На крају, код свих старозаветних<br />

праведника је деловала тајна крста као пракса и<br />

теорија, и том силом су побеђивали грех и<br />

постајали пријатељи Божији. Крст је деловао и код<br />

Аврама када је у себи умртвио љубав према<br />

отаџбини и по заповести Божијој пошао у непо -<br />

знату земљу. Крст је деловао и код Мојсија када је<br />

одбио почасти фараоновог двора и изабрао<br />

страдање за свој народ. Крст је опет деловао када<br />

је Бог позвао Мојсија на Синај тражећи да<br />

претходно скине обућу са својих ногу, тј. да умртви<br />

телесно мудровање силом боговиђења.<br />

март 2017 САБОР 23


И завршава св. Григорије: "Недостаје ми време да<br />

приповедам о Исусу Навину и судијама и проро -<br />

цима, цару Давиду и осталима који су деловали<br />

тајном крста; заустављали реке и сунце, побе -<br />

ђивали у рату, затварали и отварали небо, чинили<br />

облаке кишовитим…"Дакле, "и пре Христове крсне<br />

жртве крст је био тај који спасава.“<br />

Ако је сила крста Христовог деловала код свих<br />

старозаветних праведника, разумљиво је да је<br />

деловала и код пресвете Богородице Марије која је<br />

од почетка успела у томе да "човек одбаци из себе<br />

све оно што Богу није угодно." 10 Никада није<br />

заокупљала себе чак ни нечистим помислима, а у<br />

младости је учинила оно што је Аврам учинио у<br />

старости: напустила је своју кућу и родбину и ушла<br />

у светињу над светињама где је сјединила свој ум<br />

са Богом и остала је непрекидном созерцавању<br />

Бога.<br />

Наравно, крст је животу Богородице као<br />

пракса и теорија није био исти као код старо -<br />

заветних праведника који су имали удела у греху.<br />

За њих је крст био борба за надилажење греха, док<br />

је код пречисте Богородице уздизање из силе у<br />

силу, из славе у славу, из теорије у теорију. "Од<br />

тренутка кад се родила", каже св. Никола Кава -<br />

сила, "устројавала је пребивалиште за Онога који<br />

може да спасе човека, трудила се да беспрекорно<br />

уреди обитавалиште Божије, тј. саму себе како би<br />

била достојна да Га прими.<br />

О овој крсној борби и теорији виђењу Бога<br />

које је Богородица имала у Светињи над светињама<br />

говоре нам у својим беседама на "Ваведење<br />

пресвете Богородице" св. Григорије палама и св.<br />

Никодим Светогорац.<br />

б) Подносим нехотична искушења живота<br />

стрпљиво и без роптања<br />

Тешке и дуге болести, смрт драгих нам лица,<br />

као и наша смрт, неправда, незахвалност и<br />

запостављеност, прогони које понекад трпимо,<br />

сиромаштво и друга искушења, јесу прилике које<br />

нас, ако их правилно искористимо, распињу и<br />

приближавају Христу.<br />

Ако се озлоједимо, бићемо духовно оште -<br />

ћени. Ако их примимо пасивно, стоички, јер не<br />

можемо другачије, опет ништа нисмо урадили.<br />

Али, ако их прихватимо као посету Бога нама и као<br />

прилике за наше духовно усавршавање, тада смо у<br />

великом добитку. Добровољно прихватање крсног<br />

страдања као дара божанске љубави за наше<br />

духовно усавршавање уздиже нас у висину светих<br />

мученика. Један светогорски аскета је каракте -<br />

ристично рекао:"Једно славословље "Слава ти<br />

Боже" у време болести има већу вредност од<br />

хиљаду "Господе Исусе Христе" кад смо здрави.“<br />

Христу са-распет апл. Павле нас уверава: "Ако<br />

трпимо, с Њим ћемо и царовати" (2. Тим. 2, 12).<br />

Овај став су у животу показали сви свети на челу са<br />

блаженим и многострадалним Јовом, који се због<br />

тога сматра праобразом Христа. Јов је био праве -<br />

дан, није био безбожан и грешан, а ипак је Бог<br />

допустио да претрпи неподношљиве болове, док су<br />

други безбожни напредовали.<br />

Познати православни богослов о. Димитрије<br />

Станилоје говорећи о овој теми поучава: "Бог има<br />

право давати и одузимати дарове. И човек не<br />

би требао прилазити Богу због тога што му је<br />

Бог поклонио неке дарове. Такав став према<br />

Богу не би био одраз истинске љубави, него<br />

само једна оданост због самих дарова. То би<br />

значило стављати дарове изнад Дародавца.<br />

Однос Бога и човека би се, у том случају,<br />

заснивао на принципу уговора и човек би<br />

могао да каже: "Бићу Ти одан онолико коли -<br />

ко ми дајеш." Такав човеков став би значио да је<br />

Бог сам по себи недостојан љубави. Тада би овај<br />

однос зависио од интереса, тј. човек само<br />

користи дарове које Бог даје. Онда би човек, у<br />

суштини, волео једино самога себе.<br />

Тиме би дарови, као знаци љубави Божије<br />

и као начини<br />

човековог ула<br />

-ска у лични<br />

однос са Бoг -<br />

ом, изгубили<br />

свој смисао.<br />

Дарови<br />

имају смисао<br />

само онда ка -<br />

да ступимо у<br />

истински лич -<br />

ни однос са Богом, однос који је<br />

изнад свега тварног. Једино оваква<br />

веза не бива оптерећена материја -<br />

лним идолима. Све наше идеје о<br />

стварима и даровима Божјим исче -<br />

завају у светлости оваквог односа.<br />

Тако очишћени приносимо себе Богу<br />

и узносимо се да дијалога љубави са<br />

Њим. Тада осећамо да је Бог без -<br />

гранично већи од свих својих дарова<br />

и свега што је стварно. Овим одно -<br />

сом бивамо уздигнути на једну дру -<br />

гачију раван постојања поново доби -<br />

јамо све оно што смо изгубили.<br />

Хришћанин који у себи има<br />

љубав Божију за свакога ону љубав<br />

која сачињава нетрулежну и не -<br />

исцрпиву стварност осећа да има<br />

највећу од свих радости. Већу него<br />

што све ствари овога света могу да му<br />

пруже, већу и од самог његовог<br />

постојања. То је чињеница коју врли -<br />

нски људи откривају у свом страдању.<br />

Овај крст се даје човеку како би успео да открије<br />

Бога у једној другој равни постојања, у једној<br />

апофатичкој дубини. Али, такође, и да други -<br />

ма покаже да постоје и такви који могу остати<br />

сједињени са Богом чак и онда кад изгубе све<br />

што имају, па и онда кад изгледа да и сам Бог<br />

измиче испред њих.“<br />

На један посебан начин у страдању<br />

Христовом учествовала је и Богородица.<br />

"Богородица је суделовала и састрадавала<br />

тиме што је допринела узвишеном пражњењу<br />

(кенози) Бога Логоса" (св. Григорије Палама).<br />

Још од Духом Светим зачећа Логоса у некој<br />

светој утроби почела су и нека искушења. Јосиф, не<br />

могући да објасни њено надумно зачеће и<br />

трудноћу "намисли да је тајно отпусти" (Мат. 1,<br />

24 САБОР март 2017


1, 19). Треба да је тада био велики бол<br />

простодушне девојке Марије. Искушења и<br />

тешкоће су биле и кад је тражила место да<br />

се породи, јер се ретко дешава да жена<br />

спремна за порођај не може да нађе место<br />

да роди. Искушење је било и Иродово<br />

убијање деце. Искушење је било и бекство<br />

у Египат. Без крова на главом у Витлејему,<br />

избеглица у Египту.<br />

Искушење и агонија приликом покло -<br />

њења у Јерусалиму кад је изгубила на три дана<br />

свог дванаестогодишњег сина. Сваки Исусов бол<br />

за време Његове трогодишње делатности био је<br />

њено искушење. Саслушајмо св. Николу<br />

Кавасилу: "А заједно са својим Сином је<br />

учествовала<br />

у понижењу<br />

и увредама.<br />

И када су Га<br />

убили они<br />

к о ј и м а ј е<br />

чинио доб -<br />

ро, она је<br />

заједно са<br />

Њим трпела<br />

све Његове<br />

болове. Узела је учешће у свему<br />

што је њен Син учинио за наше<br />

спасење. Дала Му је своју крв и<br />

тело, учествовала у Његовим мук -<br />

ама и радостима. И кад су Њега на<br />

крсту проболи копљем она се<br />

осећала као да је и сама про -<br />

бодена ножем, као што јој је и<br />

предсказао св. Симеон.<br />

И после Вазнесења свог Си -<br />

на опет је видимо као прву међу<br />

апостолима и хришћанима. И као<br />

што је при распећу у Христовом<br />

„стајала поред крста", тако и пос -<br />

ле Вазнесења она подиже крст<br />

Цркве јер је била једна од првих<br />

жртава гоњења хришћана.<br />

в) Преузимам добровољне трудове<br />

и одрицања ради љубави према<br />

Богу Сам Господ нас је учио да је<br />

пут јеванђеља узан и тежак, и да<br />

Царство Божије трудбеници доби -<br />

јају. Без труда и рада над самим<br />

собом стари човек неће одступити, стрсати неће<br />

бити искорењене. Постом, молитвом,<br />

бдењем, метанијама и свеукупном право -<br />

славном аскезом одстрањују се страсти и<br />

хришћанин од телесног постаје духован.<br />

Подвизава се да према људима и матери -<br />

јалним добрима не би прилазио остра -<br />

шћено. Да се бори не као животиња, него<br />

као икона Божија. Да не употребљава свет<br />

потрошачки, него евхаристијски. Позната<br />

је светоотачка изрека: "Дај крв и добиће<br />

дух." Пост Велике четрдесетнице је врло<br />

напоран, али без овог напора сараспећа<br />

Христу не може се доживети радост Васкрса.<br />

У нашој православној Цркви, где се под -<br />

визавамо крстоносно, добијамо доживљај Вас -<br />

крса. У нашој Цркви је све васкрсно јер је све крсто<br />

-носно. Наша Црква је Црква крста и васкрсења.<br />

Без крста нема васкрсења. А крст не постоји као<br />

крст ако није праћен васкрсењем. Зато ми право -<br />

славни и Велики петак славимо васкрсно, док на<br />

Западу и Васкрс славе у знаку крста. "Крсту Твоме<br />

клањамо се владико, и свето васкрсење Твоје<br />

славимо.“<br />

Св. Јован Златоуст "Беседу о крсту" почиње<br />

следећим речима: "Данас имамо празник и славље,<br />

јер се наш Господ налази прикован на крсту... Крст<br />

је темељ нашег спасења, крст је претпоставка<br />

безбројних добара.“ У труду и напору подвига и<br />

крстоносног живота крије се најтајанственија и<br />

најистинскија радост и спокој, као што је и сâм<br />

Господ наговестио: "Благо онима који плачу јер ће<br />

се утешити". Сузе покајања и подвига су, сагласно<br />

св. оцима, радосна туга. Аскетски је био и живот<br />

наше Богородице, нарочито, као што смо рекли, у<br />

светињи над светињама. Али и после вазнесења на<br />

небо њеног Сина, она је, како каже св. Григорије<br />

Палама, живела таквим животом који се може<br />

упоредити са најтврђом аскезом. Од Спаситеља и<br />

Богородице учили су се крстоносној аскези и св.<br />

апостоли, и тај наук предали цркви.<br />

Наш народ је од Цркве научио и створио<br />

крстоваскрсни етос. Тај етос је помогао да се<br />

издржи тешко 400-годишњице ропства под<br />

Турцима. Тај етос је допринео да се овај нејаки<br />

народ охрабри и подигне устанак 1821. г. Просте и<br />

неписмене мајке, али од Бога умудрене, училе су<br />

своју децу вери, молитви, посту, покајању. Одгајале<br />

су истински слободне људе да постану вође у борби<br />

за националну слободу.<br />

Размислимо какво васпитање данас нудимо<br />

својој деци и колико им помажемо да надиђу свој<br />

егоцентризам и да постану истински слободни<br />

људи? Данас се рекламирају и промовишу и други<br />

облици аскезе, неправославни и нехришћански.<br />

Јеванђелска и православна аскеза нема никакве<br />

везе са аскетским методама разних источњачких,<br />

индијских учења типа јоге, где аскеза има антро -<br />

поцентрички карактер и само је једна гимнастика<br />

воље а не сараспеће Христу. У православној Цркви<br />

аскеза никада није сама себи циљ који врхуни у<br />

самооправдању. Него је увек средство за добијање<br />

благодати Духа Светога и истинске љубави према<br />

Богу и човеку.<br />

За православне хришћане прихватање крста<br />

је израз покорности и љубави према Богу. То је<br />

уздарје Богу који се жртвовао за нас. Страдања за<br />

Христа могу се принети Богу и за саму Цркву, као<br />

што је то случај са ап. Павлом: "Сада се радујем у<br />

својим страдањима за вас, и у своме телу попуња -<br />

вам што недостаје Христовим патњама, за тело<br />

Његово, које је Црква. У страдањима многих<br />

мученика (св. Харалампија, св. Модеста, св.<br />

Анастасије Римљанке) видимо да они приносе Богу<br />

свој бол и смрт за све оне паћенике који ће се на<br />

њих у молитвама позвати. То је пример савршене<br />

љубави, јер се страдања овде дешавају не само за<br />

лично спасење, него и за спасење других.<br />

Крст и савремени свет<br />

Живимо у једном свету у коме доминира дух<br />

март 2017 САБОР 25


Гроб Господњи у Јерусалиму<br />

26 САБОР март 2017<br />

јул 2016 САБОР 19


непријатељства према крсту. У свету који за свој<br />

идеал има самољубље, који је без морала, у којем<br />

је најважније задовољити страсти, лагодно живети,<br />

жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом.<br />

Овај свет не жели да чује ништа о суз -<br />

државању, о господарењу над страстима, о<br />

пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија<br />

крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у<br />

трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се<br />

али се не радује.<br />

Психологија, педагогика, политика, социо -<br />

логија, право, директно се нападају овим духом.<br />

Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у<br />

књизи "О нашем надању": "Очигледно је да поне -<br />

кад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут<br />

у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са<br />

својим добрима и техничким прогресом нас је<br />

отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању,<br />

деси се да одједном кажемо: "Хришћанство је<br />

радост." А ипак, радост не долази тако. Радост се<br />

не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина<br />

се купује трудом и страдањем. Да би се човек<br />

спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно.<br />

И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење<br />

и потом радост. "Онај ко хоће за мном да иде, нека<br />

се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном,"<br />

рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А<br />

спасава и човек. Други крст је крст разбојника<br />

распетог с десне стране. А познајем и трећи крст<br />

којим човек може изгубити вечност. То је крст<br />

разбојника распетог с леве стране. Типови ових<br />

људи (двојица разбојника), представљају цело -<br />

купно човечанство. Крст разбојника с десне стране<br />

прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст<br />

разбојника са леве стране представља онај део<br />

човечанства који не прима крст Христов и тако се<br />

губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који<br />

начин.“<br />

Хришћани који живе у овом свету који<br />

одбацује крст морају учинити велике напоре да се<br />

не би отиснули у свет материјалних вредности.<br />

Сваког тренутка су у дилеми избора између два<br />

начина живота: крстоносног у Христу или анти -<br />

крсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма.<br />

Љубављу се сараспињемо Христу, а его -<br />

измом распињемо Христа, постајемо непријатељи<br />

крста Христовог. О старим и новим распињачима<br />

Христа говори и ап. Павле: "Јер многи за које вам<br />

много пута говорих, а сад и плачући говорим,<br />

владају се као непријатељи крста Христова; Њихов<br />

крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у<br />

срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљ -<br />

ско.“ (Фил. 3, 18-19).<br />

Ђаво покушава да уплаши хришћане како<br />

”Један од западних отаца, бл. Августин, је рекао: "Познајем три крста. Један<br />

крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст<br />

је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек<br />

може изгубити вечност.”<br />

онај ко без крста иде за Христом, није Христа<br />

достојан. То нам је сам Христос врло јасно рекао:<br />

"Није мене достојан." А то значи: "вера и љубав<br />

таквога човека према Христу нису изворне, не<br />

вреде ништа.<br />

Крст нас плаши и то је природно, јер нам<br />

одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у<br />

ствари, лагодност би требала да буде та која је за<br />

нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо<br />

видећемо да сва савремена зла имају свој извор у<br />

лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је<br />

добро каже Христос. Само тако Његов јарам<br />

постаје лак.“<br />

Овај свет који одбија крст Христов, мора се<br />

данас сусрести са немилосрдним ударцима који су<br />

последица његовог антикрсног става; сида, нарко -<br />

манија, еколошка катастрофа.<br />

А решење није тамо где се мисли, одн. у<br />

предузимању одређених заштитних средстава. Она<br />

су корисна али недовољна. Коренито решење је<br />

једино покајање.<br />

Јудеји су тражили "знак" од Христа и Он им<br />

је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне.<br />

Односно Његова смрт, погреб и васкрсавање (Мат.<br />

12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и<br />

долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног<br />

начина живљења као јединог начина живљења.<br />

Један од западних отаца, бл. Августин, је<br />

рекао: "Познајем три крста. Један крст који<br />

спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се<br />

ће, ако изаберу крст бити назадни, неће нап -<br />

редовати, неће опстати са крстом у руци не<br />

напредујеш ‡, него ће постати жртве злоупотребе,<br />

па им онда предлаже да они злоупотребе друге, (да<br />

не би други злоупотребили њих).<br />

Тако, будући маловерни, запостављају<br />

благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуња -<br />

вају Његове заповести.<br />

Јевреји су хтели Месију али без крста. И<br />

данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато<br />

и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни<br />

начин живота.<br />

Ако Антихрист ратује против Христа, чини<br />

то јер је Христос распети Христос, а то значи и<br />

васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни<br />

пророк обећава људима земаљски рај, избављање и<br />

спасење без крста. Али како може постојати рај без<br />

љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против<br />

егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интере -<br />

сантно је једно тумачење које тумачи символички<br />

број Антихриста 666. На грчком се овај број пише<br />

(ХXСт) Христос стран Крсту српски би ова скраће -<br />

ница била ХСК прим. прев). Дакле, спаситељ без<br />

крста, што значи Антихрист.<br />

Превео: Зоран Јелисавчић<br />

Овај текст је објављен у књизи КРСТ ХРИСТОВ.<br />

Издавач је Задужбина Манастира Хиландара)<br />

март 2017 САБОР 27


ТЕМА БРОЈА<br />

о.Александар Шмеман<br />

ЗАШТО ЈЕ<br />

УВЕК<br />

ДОБРО<br />

РАЗАПЕТО<br />

У СВЕТУ ?<br />

На шта нас позива Крст Христов?<br />

Да се сетимо Крста као избора.<br />

Избора од кога зависи све у свету и<br />

без кога је све у свету - тријумф зла и<br />

тмине. “На суд сам дошао у свет<br />

овај” - говори Христос. На том суду -<br />

суду распете Љубави, Истине и Добра<br />

- стоји свако од нас.<br />

Крст Христов је онај одлучујући догађај којим се завршава<br />

земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о<br />

чудној и страшној људској мржњи према Ономе Који је све Своје<br />

учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву Своју<br />

проповед усредсредио на позив на самоодрицање и само -<br />

жртвовање у име те љубави.<br />

Крст Христов представља вечно питање које је упућено<br />

самој дубини човековог бића: зашто добро увек изазива не само<br />

противљења, већ и мржњу? Зашто је добро увек било разапињано<br />

у овом свету? Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово<br />

питање, пребацујући у себи кривицу увек на неког другог. Сви<br />

мислимо: да сам ја био тамо те страшне ноћи, сигурно не бих<br />

поступао као што су поступали сви који су били присутни.<br />

Али, авај, негде у дубини наше савести, ми врло добро<br />

знамо да то није тако. Ми врло добро знамо да су Христа мрзели,<br />

мучили и разапели обични људи, људи “попут свих осталих”, а не<br />

неки посебно зли људи или нељуди.<br />

Фреска Христово Распеће,<br />

Манастир Студеница, 1208/09<br />

година.<br />

28 САБОР март 2017


март 2017 САБОР 29


Пилат је, чак, покушао да заштити Христа, да<br />

одговори гомилу. Пилат је, затим, предложио<br />

гомили да због празника пусти Христа на слободу.<br />

Пилат је, коначно, испред гомиле руље опрао руке,<br />

показавши тиме да се не слаже са убиством<br />

Христовим. Јеванђеље нам у неколико потеза даје<br />

портрет тог бедног Понтија Пилата, престрашеног<br />

човека чиновничке савести, који из страха одбија<br />

да поступи по гласу своје савести.<br />

Али, зар се то исто не догађа и у нашем<br />

животу, у животу који нас окружује? Зар то није<br />

најуобичајенија и најтипичнија од свих животних<br />

ситуација? Зар исти тај Пилат није присутан и у<br />

нама самима све време нашега живота? Зар и ми<br />

не падамо у искушење да “перемо руке” у оним<br />

животним тренуцима у којима би требало да<br />

кажемо одлучно и неповратно “не” неистини и<br />

неправди, злу и мржњи? Поред Пилата, ту су и<br />

римски војници. Но, и они су могли да кажу у своју<br />

одбрану: “Ми смо само испуњавали наређење<br />

власти. Нама је било наређено да елиминишемо<br />

неког скитницу који је подстицао народ на побуну<br />

и рушење поретка. Шта, уосталом, о томе има да се<br />

прича?”<br />

Поред Пилата и римских војника, ту је била<br />

и гомила, тј. исти они људи који су, само шест дана<br />

пре тога, одушевљено дочекали Христа на уласку у<br />

Јерусалим и клицали му: “Осана, осана!” Исти ти<br />

људи су сада урлали: “Распни га, распни га!” ...<br />

Тако је свако од учесника у извршењу тог страшног<br />

злодела био, са своје тачке гледишта “у праву”, те<br />

је имао оправдање за своје поступке. А сви заједно<br />

убише Човека који “никаквог зла није учинио”.<br />

Зато је први смисао Крста - смисао његовог<br />

суда над злом или, тачније говорећи, над лажним<br />

добром, у чијем се руху зло непрестано појављује у<br />

овоме свету, над лажним добром које злу<br />

обезбеђује његову страшну победу на овој<br />

земљи.Отуда произлази и други смисао Крста. За<br />

Крстом Христовим долази наш крст, мој крст, о<br />

коме је говорио Христос: “Ко хоће да иде за<br />

Мном... нека узме крст свој” (Мк.9,34). То значи<br />

да, пред истим оним избором, пред којим су оне<br />

ноћи стајали сви - и Пилат, и римски војници, и<br />

јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој<br />

гомили - стоји свако од нас увек и свакога дана<br />

свога живота. Споља гледано, то може да нам<br />

изгледа као нешто неважно и другостепено.<br />

Међутим, за савест нема првостепеног и друго -<br />

степеног. Има само истине и неистине, добра и зла.<br />

Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи<br />

само трпети тешкоће и бреме животно. То, пре<br />

свега, значи: непрестано живети у сагласју са<br />

својом савешћу, живети у светлости суда савести.<br />

Ево, и данас пред лицем читавог света безбожници<br />

хапсе људе који “никаквога зла нису учинили”,<br />

муче их, и бију, бацају у тамницу и конц-логоре. И<br />

све то “по закону”, све по послушности и<br />

дисциплини, све “у име поретка” и “за добро свих”.<br />

И колико је и данас “Пилата” који перу руке,<br />

колико је само и данас војника који се труде да<br />

испуне своју војничку дисциплину, и колико и<br />

данас има људи који послушно и ропски урличу<br />

или, у најбољем случају, ћутке посматрају тај<br />

тријумф зла у свету.<br />

Шта нам говори, на шта нас позива Крст<br />

Христов? Да се сетимо Крста као избора. Избора<br />

од кога зависи све у свету и без кога је све у свету -<br />

тријумф зла и тмине. “На суд сам дошао у свет<br />

овај” - говори Христос. На том суду - суду распете<br />

Љубави, Истине и Добра - стоји свако од нас.<br />

30 САБОР март 2017


”А када сјеђаше у суду, поручи му жена његова говорећи: Не мијешај се ти ништа у суд тога праведника,<br />

јер данас у сну много пострадах због њега. А првосвештеници и старјешине наговорише народ да иште<br />

Вараву, а Исуса да погубе. А намјесник одговарајући рече им: Кога хоћете од ове двојице да вам пустим? А<br />

они рекоше: Вараву. Рече им Пилат: А шта ћу чинити са Исусом названим Христом? Рекоше му сви: Да<br />

се разапне! Намјесник пак рече: А какво је зло учинио? А они из гласа повикаше говорећи: Да се разапне! А<br />

кад видје Пилат да ништа не помаже, него још већа буна бива, узе воду те уми руке пред народом<br />

говорећи: Ја сам невин у крви овога праведника; ви ћете видјети. И одговарајући сав народ рече: Крв<br />

његова на нас и на дјецу нашу! Тада им пусти Вараву, а Исуса шибавши, предаде да се разапне.” ( Матеј,<br />

27, 19-26)<br />

март 2017 САБОР 31


ПРАЗНИК<br />

ВЕЛИКИ<br />

ПЕТАК<br />

32 САБОР март 2017


Злим људима ништа није тако<br />

мрско и одвратно као добар<br />

човјек. А уколико пред собом<br />

имају човјека без икаквог грије -<br />

ха, онда постају гори од звијери,<br />

јер животиња убија и комада<br />

плијен само да утоли глад, а<br />

човјек то ради из најнижих<br />

побуда, да би уживао у туђим<br />

мукама.<br />

У ноћи између Великог<br />

Четвртка и Великог Петка, Јудеји<br />

су уз грозне поруге, Исуса Хрис -<br />

та бичевали. Римљани су наста -<br />

вили сутрадан крвави пир. Пи -<br />

лат је све то мирно гледао.<br />

Његов кукавичлук је био већи од<br />

људског осјећања за правду, и<br />

судијског поштовања закона. У<br />

жељи да Исуса потпуно понизе,<br />

римски војници су му обукли<br />

скерлетну одору, јер скерлетна<br />

боја је била боја царева и нико<br />

други није смио да је носи.<br />

Скакали су и играли око њега<br />

смијући се цару, а на главу су му<br />

ставили трнов вијенац, као кру -<br />

ну. У свом безумљу нису знали да<br />

су, из жеље да га понизе, уствари<br />

посвједочили истину. Исус јесте<br />

био Цар над царевима, јер<br />

његово царство није од овога<br />

свијета.<br />

Ту сурову игру су наста -<br />

вили Јудеји, кад им је Пилат<br />

предао Исуса, рекавши да ника -<br />

кве кривице на налази на њему,<br />

односно, да тај човјек није<br />

прекршио никакав закон, дакле,<br />

он је невин. Сурови и опаки<br />

Ирод, блудник, родоскрвнитељ и<br />

убица св. Јована Претече, је<br />

могао све да прихвати, али не и<br />

да пред њим стоји невин човјек.<br />

Онај ко у себи нема ни трунчицу<br />

чистоте, не може да прихвати да<br />

она постоји код других. Желећи<br />

да се нај невинијем од свих људи<br />

који су икада земљом ходили<br />

наруга, Ирод је наредио да<br />

Исусу обуку бијелу одору, која је<br />

знак невиности. Тако су и Јудеји<br />

признали истину (иако тога нису<br />

били свјесни), мада им је намје -<br />

ра била да покажу поруганог,<br />

исмијаног и униженог човјека,<br />

којег је свјетина до јуче славила<br />

као Пророка и Спаситеља. Тако<br />

су у оба случаја, иако због<br />

лакрдије и бестијалног иживља -<br />

вања и Римљани и Јудеји, иако<br />

несвјесно признали Исуса Хрис -<br />

та за оно што је он и био,<br />

Безгрешни Цар. Тог страшног<br />

дана Пилат и Ирод су се изми -<br />

рили, јер су пре тога били у<br />

завади. Ујединило их је зло<br />

дјело.<br />

Кад су Јудеји видјели да<br />

могу само да муче Исуса, али да<br />

не могу да га осуде, рекли су<br />

Пилату да се Исус уствари буни<br />

против императора, јер себе<br />

проглашава царем, а такав гри -<br />

јех мора да казне Римљани.<br />

Како је то било вријеме уочи<br />

Пасхе, највећег јудејског праз -<br />

ника, обичај је налагао да један<br />

затвореник буде пуштен на сло -<br />

боду. Тада је у затвору био<br />

Варава (Бараба), осуђен због<br />

убиства римских војника и побу -<br />

не против Римљана. Пилат је<br />

питао народ кога хоће да осло -<br />

боди, Исуса или Вараву, и народ<br />

је тражио Вараву, а кад је питао<br />

шта да уради са Исусом, свје -<br />

тина је почела да урла: „Распни<br />

га! Распни га!“<br />

Исусу су опет обукли<br />

његову одјећу коју му је исткала<br />

Пресвета Богородица, у којој је<br />

ишао и проповиједао, за коју су<br />

војници касније бацали коцку, и<br />

тиме су се испуниле ријечи из<br />

Псалма да ће се за његове<br />

хаљине бацати коцка. Натова -<br />

рили су му тешки крст на леђа и<br />

повели га путем који и данас,<br />

двије хиљаде година касније,<br />

носи име Улица Бола (Via dolo -<br />

rosa). Успут су га пљували, до -<br />

бацивали погрдне ријечи. Нашао<br />

се ту и један добар човјек Симон<br />

из Киринеје, који се сажалио и<br />

помогао Господу да носи крст<br />

страдања. И једна добра жена,<br />

Вероника, истрчала је из куће и<br />

марамом обрисала крв, зној и<br />

пљувачку са Исусовог лица. Он<br />

није могао ријечима да јој се<br />

захвали, али је то учинио на свој<br />

начин. На марами је остала<br />

слика лика<br />

Сва твар измени се<br />

од страха,Гледајући<br />

Тебе Христе,обешена<br />

на крсту: сунце се<br />

помрачи, и темељи<br />

земље се уздрмаше,<br />

све састрадаваше<br />

Створитељу света.<br />

Ти Који си<br />

драговољно све<br />

претрпео нас ради,<br />

Господе, слава<br />

Теби…<br />

Данас Те гледаше,<br />

непорочна Дева,<br />

Речи, на Крсту<br />

подигнута, ридајући<br />

материнском<br />

утробом, кидаше<br />

срце Горко, и<br />

уздишући из дубине<br />

душе, лице са косом<br />

чупајући кидаше.<br />

Зато и Груди бијући,<br />

викаше жалосно:<br />

Авај мени, Чедо<br />

Божанско, авај мени,<br />

светлости света<br />

Зашто си зашао од<br />

очију мојих, Јагње<br />

Божије?<br />

март 2017 САБОР 33


тако и данас. Та марама постоји и на њој је<br />

нерукотворени лик Христов. На брду Голгота<br />

(Лобања), била су три крста. Христов у средини и<br />

двојице разбојника са стране, и то је био један од<br />

начина на који су жељели да га понизе.<br />

Чак и тада, после свих мучења и понижава<br />

-ња која је доживио, Христос није клео, он је<br />

молио Оца свог небеског да опрости овим<br />

људима јер не знају шта чине.<br />

Кад је коначно, око три сата поподне, по<br />

нашем рачунању времена, дух свој предао Оцу,<br />

сва природа, Божја творевина, се побунила<br />

против неправде и злочина: помрачило се сунце,<br />

отварали су се гробови, затресла се земља,<br />

завјеса у Храму се расцијепила одозго до доље, и<br />

камење се распадало у прах уз ужасан прасак.<br />

Тако су се обистиниле Христове ријечи да ће и<br />

камење проговорити. И мртво камење је<br />

свједочило Живога Бога. „Само васкрсење могло<br />

је наградити оволико страдање.<br />

Само се васкрсом Христовим може<br />

природа и наша савест умирити“.<br />

На Велики петак Црква је све<br />

моменте свештених догађаја спасења<br />

света означила богослужењем. Време<br />

хватања Спаситеља у Гетсиманском<br />

врту и осуду Његову од архијереја и<br />

старешина на страдање и смрт -<br />

богослужењем јутрења, време вођења<br />

Спаситеља на суд ка Пилату -<br />

богослужењем првог часа, време осуде<br />

Господа на суду код Пилата -<br />

богуслужењем трећег часа, време<br />

крсних страдања Христа - шестим<br />

часом, а скидање тела Христовог са<br />

крста - вечерњом (на вечерњу износи<br />

се плаштаница на средину храма,<br />

ради поклоњења мртвом Господу, на<br />

њој представљеном).<br />

СТИХИРА НА<br />

ВЕЧЕРЊОМ<br />

БОГОСЛУЖЕЊ<br />

У НА ВЕЛИКИ<br />

ПЕТАК<br />

Онај Који испитује срца, у<br />

тамницу се затвара Онај који<br />

је затворио бездан. Стаје<br />

пред Пилатом<br />

Онај пред којим стоје небеске<br />

силе, Творац бива шамар -<br />

ан руком створења, на дрво<br />

се осуђује<br />

Онај који суди живима и мрт<br />

-вима, у Гроб се закључава<br />

Разоритељ Aдa. Tu, који све<br />

подносши састрадално, и све<br />

спасаваш од проклетства, не<br />

-злобиви Господе, слава Теби.<br />

34 САБОР март 2017


ЈЕДАН ОД ВОЈНИКА<br />

ПРОБОДЕ МУ РЕБАРА<br />

КОПЉЕМ…<br />

„А капетан и који с њим чуваху<br />

Исуса, видјевши да се земља<br />

тресе и шта би, уплашише се<br />

врло говорећи: Заиста овај<br />

бијаше Син Божији“ (Мт. 27,<br />

54). Тај капетан је био Лонгин.<br />

Био је старешина војника који<br />

су били на Голготи када је<br />

Господ распет, и старешина<br />

страже која је чувала Свети<br />

гроб. Јеврејске старешине нису<br />

успеле да га потплате да каже<br />

да Христос није васкрсао него<br />

да су га украли ученици, па су<br />

хтели да га убију. Тада се<br />

Лонгин крсти, заједно са два<br />

своја војника, и оде са њима у<br />

Кападокију, па на село, на<br />

имење свога оца, где је време<br />

проводио у посту и молитви.<br />

Пилат посла војнике да га<br />

посеку. Његову главу однели су<br />

Пилату, а он је даде Јеврејима<br />

који је закопаше на ђубришту.”<br />

Свети мученик Лонгин Сотник<br />

март 2017 САБОР 35


БОГОСЛОВЉЕ<br />

Др Србољуб Убипариповић<br />

О ИЗВОРНОМ СМИСЛУ<br />

И ЗНАЧАЈУ<br />

ЛИТУРГИЈСКОГ<br />

ЖИВОТА СВЕШТЕНИКА<br />

36 САБОР март 2017


„Без епископа ништа не чините, тело своје као<br />

храм Божји чувајте, јединство љубите, поделе<br />

избегавајте, подражаваоци Исуса Христа<br />

будите, као што је и Он Оца Свога!“<br />

март 2017 САБОР 37


Упркос чињеници што ми моје скромне могућности<br />

не допуштају да уготовљену Трпезу речи обогатим<br />

благим словом и одговарајућим личним сведо -<br />

чанством, осмелио бих се, ипак, уздајући се у<br />

милост Божју и препоручујући се вашим молитва -<br />

ма, да поделим са вама одређене мисли које се<br />

тичу изворног смисла и значаја литургијског<br />

живота свештеника. Опредељење за наведену тему<br />

засновано је на речима апостола Павла, упућеним<br />

његовом ученику Тимотеју, а које су, према мом<br />

скромном суду, недвосмислено сагласне са пола -<br />

зишном основом овога благочестивога сабрања.<br />

Поменуте речи гласе: „Докле не дођем, пази на<br />

читање, утешавање и учење. Не занемаруј благо -<br />

датни дар у теби који ти је дат кроз пророчанство<br />

полагањем руку старешина на тебе“ (1Тим 4,<br />

13-14). Слично и на другом месту, апостол Павле<br />

вели Тимотеју: „... Напомињем ти да разгореваш<br />

благодатни дар Божји који је у теби кроз полагање<br />

руку мојих. Јер, нама Бог није дао духа плашљиво -<br />

сти него силе, и љубави, и целомудрености“ (2Тим<br />

1, 6-7).<br />

Несумњиво је да епоху у којој, упркос свему,<br />

„живимо, и крећемо се, и јесмо“ (Дап 17, 28) у<br />

Христу Исусу, карактеришу наглашена човеко -<br />

центричност и преображај парадигматских појмо -<br />

ва, као што су: Бог, природа, свет и човек.<br />

Православна Црква је засигурно одувек неговала<br />

неопходни опрез, не само према сваком времен -<br />

ском раздобљу већ и према културном контексту у<br />

који је ступала. Овакав став је, сасвим извесно,<br />

актуелан и у наше доба, које се одликује неза -<br />

устављивим и убрзаним ширењем информационокомуникационих<br />

технологија и огромнога броја<br />

различитих информација, што погодује искушењу<br />

одвајања разума од тражења истине. При томе, не<br />

треба заборавити да, када се у једном тренутку<br />

људски разум одвоји од темељног човековог<br />

оријентира према истини, он почиње да губи<br />

сопствени правац. Уистину, стиче се утисак да<br />

описани развој догађаја почиње да, на своје -<br />

образан начин, утиче и на словесно богослужење<br />

наше Цркве, тојест на „истинско поклоњење Оцу у<br />

Духу и Истини“ (види: Јн 4, 23-24). Сходно томе, ни<br />

поједини свештеници наших дана не остају имуни<br />

на овакве изазове, те свештенослужитељима наше<br />

помесне Цркве бивају упућиване критике, али и<br />

постављана питања у вези са богослужбеним<br />

животом свештеника. О чему се, заправо, овде<br />

ради и каквог ми то свештеника, у литургијском<br />

смислу, заиста потребујемо?<br />

Одговори на постављена питања садржани<br />

су, пре свега, у богатом и непресушном бого -<br />

службеном и богословском Предању хришћанске<br />

Цркве. Следствено, дозволите ми да овом прили -<br />

ком будем непосредан и замолим вас да се сви ви,<br />

бар на тренутак, опоменете дана и литургијског<br />

времена вашега рукоположења у чин презвитера.<br />

Суштинска обележја друге молитве из последовања<br />

презвитерске хиротоније, која показују да је<br />

свештеничка служба, по пре -имућству, Божји дар,<br />

поверен онима који су, још од утробе матере своје,<br />

предизабрани за свештенослужење Цркви Христо -<br />

вој, јесу — према благослову Епископа — пропов -<br />

едање Еванђеља Царства Божјег и приношење дарова<br />

и духовних жртава. Непосредна потврда таквих<br />

благодатних привилегија бива пројављена на<br />

примеру Епископовог поверавања Агнеца ново -<br />

рукополаганом презвитеру. Свети Агнец, према<br />

најстаријем сачуваном византијском Молитвослову<br />

(Требнику) с краја 8. века, бива дат новом<br />

презвитеру на почетку Анафоре, и то после речи<br />

„Достојно и праведно“, како би, напослетку,<br />

новохиротонисани презвитер вратио Епископу<br />

Агнец и причестио се први међу презвитерима.<br />

Ови неизбрисиви и незаборавни свештени<br />

тренуци узвођења новог свештенослужитеља у чин<br />

презвитера садрже веома богате и језгровите<br />

поруке, првенствено за новорукоположеног. Исхо -<br />

дишна тачка, сабирно сочиво и благодатни<br />

оријентир свеукупног презвитерског служења<br />

Цркви Божјој јесте Христова првосвештеничка<br />

служба по чину Мелхиседекову. Предавање Агнеца<br />

у руке новога презвитера показује да он, према<br />

тумачењу светог Симеона Солунског, „прима<br />

никога другога до Исуса, живи Хлеб за свештено -<br />

дејствовање и Христову свештеничку службу, и<br />

Њега као Залог у Који се верује“. Свештеничка<br />

служба, уопште узевши, није ништа друго до<br />

човеково суделовање, по благодати, у једин -<br />

ственом и непоновљивом свештенству Великог<br />

Архијереја Исуса Христа Који, према Симеону<br />

Солунском, „све имајући у Себи и кроз нас све<br />

поставши“, принесе Себе за живот света један пут<br />

за свагда. Зато је Он, како истиче солунски Отац<br />

Цркве, „Приносећи и Приношени, Обредоначалник<br />

и Обредоделатник, Савршавајући и Савршавани, и<br />

Самосавршење“.<br />

Ступање у клир, када је реч о презвитерској<br />

служби, подразумева истовремено изузетно драго -<br />

цене одлике назначеног служења једнога свеште -<br />

ника. Оно што се очекује, како од презвитера тако<br />

и од свакога хришћанина, јесте смиреномудрено<br />

предавање свога свеукупног живота Христу, по<br />

угледу на Пресвету Богородицу. Стога блажени<br />

Августин примећује да „онај ко преда сав свој<br />

живот Христу не стоји него виси, односно стоји<br />

изнад самога себе“. Такво целосно опредељење<br />

презвитера чини да он, пребивајући у Богу, постаје<br />

себи тако неважан да му је само још Бог важан.<br />

Услед тога он, сходно речима једног савременог<br />

теолога, „бива тако обичан и тако храњив као хлеб,<br />

од кога свако себи може откинути једно парче“, те<br />

„начин на који се раздељује прелази у начин на<br />

који се Божја реч ломи и излаже“ или пак као што<br />

се приносе и раздају приноси хлеба и вина.<br />

Упоредо са тим, свештенички живот постаје плодан<br />

у мери у којој исти урања у Тајну љубави Заручника<br />

Христа и Његове Заручнице Цркве, па свештеник,<br />

постепено, и „нестаје“ у тој Тајни.<br />

Подразумева се да многокорисна оруђа за<br />

овакво облагодаћено узрастање „у меру раста<br />

пуноће Христове“ (Еф 4, 13) јесу разгоревајућа и<br />

истрајна лична молитва, читање свештених списа<br />

Старога и Новога Завета, благообразна и уредна<br />

заједничка молитва свештеника са његовом<br />

парохијском заједницом, као и подвижничко<br />

изграђивање сопственог етоса. Са друге стране,<br />

вероватно ће у свештеничком и пастирском<br />

служењу презвитера бити тренутака када ће се<br />

чинити да је његово делање на њиви Господњој<br />

„узалудно“. Али и у таквим тренуцима искушења<br />

38 САБОР март 2017


треба имати на уму да се ради о „привидној<br />

узалудности“. Потенцијални члан Цркве, наиме,<br />

јесте сваки човек који управља своје кораке ка<br />

Лађи спасења. Отуда треба нагласити да, када се<br />

Христос у Својој опроштајној беседи, забележеној<br />

у Еванђељу по Јовану, обраћа Оцу и моли Га да<br />

чува Цркву у Његово име, добија се утисак да Он<br />

Цркву раздваја од света. Суштински посматрано,<br />

међутим, Он ипак не раздваја Цркву од света буду -<br />

ћи да Црква није друго до микрографија света: у<br />

самој ствари она је спасени свет. Када се, дакле,<br />

Господ моли за Цркву, Он се, далекосежно гледано,<br />

моли за спасење света, тојест истински се моли за<br />

целокупни свет: не одваја никога нити било кога<br />

оставља изван Цркве. Управо због тога свештеник<br />

може — и треба — да целокупни космос посматра<br />

као своју парохију, па макар служио у било којој<br />

парохији, малој или великој, градској или сеоској.<br />

Отуда не само озбиљан литургијски живот<br />

свештеника већ и доличан обредословни начин<br />

служења различитих молитвених последовања, а<br />

поврх свега божанствене Евхаристије, јесу изузетно<br />

важни и неизоставни будући да јасно и снажно<br />

сведоче о правилном и веродостојном разумевању<br />

смисла и значаја богослужбеног Предања Цркве<br />

Христове.<br />

Уместо закључка, дозволите ми да се пос -<br />

лужим надахнутим речима светог Игњатија Антио -<br />

хијског из његове Посланице Филаделфијцима:<br />

„Без епископа ништа не чините, тело своје као<br />

храм Божји чувајте, јединство љубите, поделе<br />

избегавајте, подражаваоци Исуса Христа будите,<br />

као што је и Он Оца Свога!“<br />

март 2017 САБОР 39


БОГОСЛУЖЕЊЕ<br />

АРХИЈЕРЕЈИ<br />

ЦРКВЕ: О<br />

ПРИЧЕШЋИВАЊУ<br />

СВЕТИМ ТАЈНАМА<br />

О теми причешћивања постоји<br />

раширена заблуда која уопште не<br />

одсликава изворни православни<br />

доживљај. Неки верују да је<br />

причешћивање дозвољено само два –<br />

три пута годишње. Такво схватање је<br />

скроз – наскроз погрешно и далеко од<br />

истине. Оно кривотвори изворни<br />

православни доживљај и озбиљно<br />

угрожава православни духовни живот.<br />

Изврће целокупно православно<br />

хришћанско учење о Светој<br />

Евхаристији и собом носи духовне<br />

опасности за вернике који се духовно<br />

подвизавају.<br />

40 САБОР март 2017


март 2017 САБОР 41


МИТРОПОЛИТ<br />

ПИРЕЈСКИ КАЛИНИК –<br />

О СТАЛНОМ<br />

ПРИЧЕШЋИВАЊУ<br />

О теми причешћивања постоји раширена заблуда<br />

која уопште не осликава изворни православни<br />

доживљај. Неки верују да је причешћивање<br />

дозвољено само два – три пута годишње. Такво<br />

схватање је скроз – наскроз погрешно и далеко од<br />

истине. Оно кривотвори изворни православни<br />

доживљај и озбиљно угрожава православни духо -<br />

вни живот. Изврће целокупно православно хриш -<br />

ћанско учење о Светој Евхаристији и са собом носи<br />

духовне опасности за вернике који се духовно<br />

подвизавају.<br />

Митрополит Пирејски Калиник<br />

Шта је ту истина<br />

Шта је истина о овој спасоносној теми<br />

причешћивања која представља основу и темељ<br />

духовног живота?<br />

Тајна Божанске Евхаристије представља<br />

средиште живота Цркве. Савршавајући Тајну<br />

Божанске Евхаристије и учествујући у њој, утелов -<br />

љујемо се у мистично, духовно Тело Господње и<br />

сједињујемо се са Господом. Без свесног учество -<br />

вања у Тајни Божанске Евхаристије немамо<br />

духовног живота нити задобијамо спасење.<br />

Но, свесно учествовање у Тајни Божанске<br />

Евхаристије неминовно намеће причешћивање<br />

Телом и Крвљу Господњом. Ми нисмо просто<br />

посматрачи Тајне Божанске Евхаристије, него њени<br />

учесници. Верници заједно са свештеником савр -<br />

шавају Тајну Свете Евхаристије, светотајински<br />

доживљавају живот Господњи, причешћују се<br />

Телом и Крвљу Христовом и тако се сједињују са<br />

Христом. Због тога се на свакој Божанској<br />

Литургији свештеник обраћа вернима и позива их<br />

на причешћивање Телом и Крвљу Христовом<br />

говорећи: „Са страхом Божијим, вером и љубављу<br />

приступите“. Свесни и савесни верници су дужни<br />

да се одазову на овај свештеников позив. Наравно,<br />

неопходна је духовна припрема. Потребни су жива<br />

православна вера, искрено покајничко располо -<br />

жење, борба против греха и љубав према Христу.<br />

42 САБОР март 2017


Свето причешће: Извор живота<br />

Целокупна Света Литургија својим молитва -<br />

ма, које не треба изговарати у себи, него верници<br />

треба да их чују, својим прозбама и химнама,<br />

припрема верне за учешће у чаши живота. Онај<br />

који није само обични посматрач, него и душом<br />

учествује у савршавању Тајне Божанске Евхари -<br />

стије, задобија, прозбама и молитвама Свете<br />

Литургије, дух покајања, доживљава унутрашње<br />

умилење, иште милост Божију за своје грехе,<br />

сапутник је Господу на путу према Голготи, и душа<br />

му се освећује. Живи Господом. Са љубављу<br />

чезнући за Христом, скрушена духа прилази,<br />

причешћује се Телом и Крвљу Господњом и постаје<br />

Богоносац и Христоносац.<br />

Тако се учешће вернога хришћанина у<br />

вршењу Тајне Божанске Евхаристије запечаћује<br />

његовим причешћивањем Телом и Крвљу Христо -<br />

вом.<br />

То и јесте духовни живот. Без сталног<br />

причешћивања нема духовног живота. Божанско<br />

причешће је извор живота. Сам Господ је рекао:<br />

„Ко једе Тело моје, и пије моју Крв, има живот<br />

вечни“. Божанско причешће је лек бесмртности –<br />

„да онај ко од њега једе не умре“. Оно је лек јер је<br />

опроштај наших грехова и извор нашег освећења.<br />

Сједињује нас са Господом. „Ко једе моје Тело и<br />

пије моју Крв, у мени пребива и ја у њему“, рекао<br />

је сам Господ.<br />

Верници треба да се причешћују често<br />

По правилу верници треба да се причешћују<br />

на свакој Светој Литургији. Наравно, уколико се<br />

духовно труде и живе духовним животом. Честом<br />

причешћивању учи нас најпре сам текст Свете<br />

Литургије и позив свештеника, као што смо већ<br />

поменули. Верници заједно са свештеником<br />

преклињу Господа при сваком причешћивању: „и<br />

удостој нас да се неосуђено причестимо Твојим<br />

непорочним и животворним тајнама… на отпуш -<br />

тење грехова, на заједницу Светога Духа.“<br />

Постоје и сведочанства из праксе и живота<br />

Цркве и из беседа Светих Отаца одакле се јасно<br />

види неопходност честог причешћивања. Дела<br />

Апостолска нас уверавају да су први хришћани<br />

„били постојани у апостолском учењу, у заједници,<br />

у ломљењу хлеба (тј. причешћивању) и у молитва -<br />

ма.“<br />

Дакле, центар живота првих хришћана била<br />

је проповед Апостола и учествовање у Светој Тајни<br />

Божанске Евхаристије.<br />

Девети апостолски канон јасно говори о<br />

честом причешћивању: „Све верне који улазе (у<br />

Цркву) и слушају Свето Писмо, али не остају и за<br />

време молитве и Светог причешћивања, треба<br />

одлучити као оне који изазивају беспоредак у<br />

Цркви.“ Дакле, по овом канону од Цркве се<br />

одсецају они који се не причешћују на свакој<br />

Литургији. И Свети Василије Велики је по овом<br />

питању категоричан. Он каже: „Причешћивати се и<br />

узимати Христово Свето Тело и Свету Крв свакога<br />

дана очигледно је добро и корисно, јер Он сам<br />

јасно каже: ‘Онај који једе Тело моје и пије моју<br />

Крв, има живот вечни.’ Јер, ко сумња у то да<br />

учествовати непрестано у животу није ништа друго<br />

до вишеструко живети? Ми се, дакако, причеш -<br />

ћујемо четири пута седмично: недељом, средом,<br />

петком и суботом, али и другим данима ако је<br />

празник неког од светих.“<br />

Овај велики Отац Цркве нас обавештава да<br />

су се хришћани у његово доба причешћивали<br />

најмање четири пута седмично. А од новијих Отаца<br />

Цркве, Свети Никодим Светогорац, у свом делу о<br />

сталном причешћивању пише: „Причешћивање<br />

Светим Тајнама свих верника и ради свих њих,<br />

подразумева се и не бива тек ради свештено -<br />

дејствовања Пресветог Тела и Крви Христове, него<br />

да се свим вернима ово Причешће разда, те је<br />

потпуно намењено свима ради њиховог причеш -<br />

ћивања.<br />

А Свети патријарх Григорије Пети у својој<br />

енциклици о сталном причешћивању, коју је<br />

објавио 1819. год., пише: „Нипошто се не<br />

забрањује стално причешћивање, нити се захтева<br />

да прође период од четрдесет дана да би се<br />

хришћанин поново причестио, као што су то неки<br />

мислили.“<br />

Све ово потврђује и Литургија пређе -<br />

освећених дарова<br />

Надаље, Литургија Пређеосвећених Дарова<br />

сама од себе громогласно потврђује праксу Цркве<br />

о сталном причешћивању. Литургија Пређе -<br />

освећених Дарова служи само тој сврси. Пошто се<br />

за време Велике Четрдесетнице, због тужног<br />

карактера овог периода црквене године, не служи<br />

Божанска Литургија која иначе има васкрсни<br />

карактер, Црква је створила такозвану Литургију<br />

Пређеосвећених Дарова, која је у суштини чин<br />

причешћивања, да би верни могли да се причеш -<br />

ћују и током седмице. Дакле, не само суботом и<br />

недељом, када је дозвољено савршавање Свете<br />

Литургије у правом смислу те речи, него и средом и<br />

петком, раније освећеним хлебом живота. Ово је<br />

чиста, православна и кристално јасна истина о<br />

сталном причешћивању.<br />

Припрема за причешће пречистим<br />

тајнама<br />

Припрема за често причешћивање прет -<br />

поставља, наравно, целокупан живот хришћанина.<br />

Није то припрема од само неколико дана. Прави<br />

хришћанин је дужан да увек живи са вољом<br />

Божијом као својим водичем. Компас његовог<br />

живота је реч Божија, онако како је изражава<br />

Свето Писмо и тумачи Православна Хришћанска<br />

Црква. Верни хришћанин проучава реч Божију, да<br />

би увек знао шта је Божија воља, и настоји да свој<br />

живот увек усклади са њом. И његове речи, и<br />

његова дела, и његове мисли, треба да се надах -<br />

њују православним хришћанским учењем о животу.<br />

Треба да промишља православне хришћанске<br />

догме, да верује у њих, и да настоји да живи<br />

православно хришћански. Православна вера је и<br />

тачно правило вере у Бога, и тачно правило живота<br />

и делања.<br />

Хришћански живот је живот напора и труда<br />

да се живи истина православне хришћанске вере.<br />

То је живот молитве, честог учествовања у бого -<br />

служењима и светим тајнама, живот са црквеном<br />

свешћу и савешћу у напорном подвигу борбе<br />

март 2017 САБОР 43


против греха, и у аскетском труду да се у животу<br />

примењују заповести Божије. То је, дакле, живот<br />

љубави, доброте, трпељивости, уздржљивости,<br />

чистоте, самоконтроле и свакодневног освећивања.<br />

Хришћанин који настоји да врлински живи<br />

по Богу и искрено војује у духовној борби, треба и<br />

може да се причешћује често, да би се крепио у<br />

свом духовном подвизавању и да би освећивао<br />

своју душу. Такав хришћанин има свог духовника,<br />

исповеда се с времена на време, односно кад због<br />

нечега осећа грижу савести. Њега апсолутно ништа<br />

не спречава да се причешћује често. Једино су<br />

смртни грех и непокајаност препрека човеку да се<br />

причешћује пречистим тајнама. Хришћанин који<br />

пази на свој живот и живи у трајном покајању,<br />

треба и може да се причешћује веома, веома<br />

често. Што је могуће чешће, а ако је могуће сваке<br />

недеље и на свакој Литургији.<br />

Посебности<br />

Да би човек могао да се причешћује<br />

пречистим тајнама те да непрестано буде сједињен<br />

са Господом, нарочито је потребно: прво , душевно<br />

стање чежње за причешћивањем Телом и Крвљу<br />

Господњом; друго, духовни живот, како смо га горе<br />

описали у грубим цртама; треће, одсуство мржње,<br />

осветољубивости и пакости према ближњима;<br />

четврто, добри односи са ближњима; не неправда<br />

према другима, него доброта и љубав према свима;<br />

пето, уздржавање од смртних грехова, живљење у<br />

духу непрестаног покајања и доживотна борба<br />

против греха, и шесто, молитвено расположење и<br />

љубав према Богу.<br />

Не тражи се посебан пост<br />

Онима који живе по Богу и често се<br />

причешћују, не прописује се посебан пост.<br />

Сви су хришћани, уколико не постоје<br />

озбиљни здравствени разлози, обавезни да држе<br />

канонима одређене постове током целе године. А<br />

то су: а) пост средом и петком, дакле уздржавање<br />

од меса, рибе, млечних производа и јаја сваке<br />

среде и петка током читаве године, осим Светле<br />

седмице и седмице од Педесетнице до недеље<br />

Свих Светих, као и седмице од недеље Митара и<br />

Фарисеја до недеље Блудног Сина, када је<br />

дозвољено јести све; такође је дозвољено јести све<br />

осим меса у Сиропусној седмици; б) постови:<br />

Часни или Велики пост, Божићни пост, Пост Светих<br />

Апостола или Петровски пост и Великогоспојински<br />

пост, уколико не постоје озбиљни здравствени<br />

разлози да се не пости. Пост је подвиг уздржања.<br />

То је велика врлина и дужност свих верних уколико<br />

им то здравље допушта. Држање поста од стране<br />

верних хришћана препушта се расуђивању<br />

њихових духовних отаца који га својој духовној<br />

деци приликом исповести због здравствених<br />

разлога могу и ублажити. Црква је човекољубива.<br />

Она увек користи такозвану икономију и има<br />

разумевања према људској слабости.<br />

Не постоји апсолутно ниједан канон који<br />

одређује или прописује посебан пост пре Светог<br />

Причешћа. Хришћанин који, по мери својих<br />

могућности и у зависности од свог здравља, држи<br />

пост средом и петком и светим канонима<br />

предвиђене вишедневне постове које смо горе<br />

набројали, може се слободно причешћивати сваке<br />

недеље и на свакој Светој Литургији, без икаквог,<br />

апсолутно икаквог додатног поста. Први су се<br />

хришћани причешћивали пошто су претходно јели<br />

на такозваним вечерама љубави. И Господ је<br />

предао тајну Божанске Евхаристије и дао да се<br />

Његови ученици причесте усред Тајне Вечере.<br />

Касније је Црква, из практичних разлога, устано -<br />

вила причешће просто на таште, односно пре<br />

икаквог јела, не тражећи да се пости у претходне<br />

дане. А у пракси Црква је увек имала и Свете<br />

Литургије служене у вечерње сате спојене са<br />

Вечерњим следећег дана, када верни могу да се<br />

причесте слободно, под условом да су се у<br />

потпуности уздржавали од хране барем шест –<br />

седам часова. Просто је обичај, због страхо -<br />

поштовања према овој светој тајни, да они који се<br />

често причешћују не узимају мрсну храну већ од<br />

претходне вечери.<br />

Веома је погрешно схватање појединих који<br />

се не причешћују на недељној Литургији, него се<br />

причешћују суботом, јер, наводно, суботом није<br />

дозвољено постити. Такав обичај и такво схватање<br />

представља заблуду и ниподаштавање Свете<br />

Литургије која се служи у недељни дан.<br />

Горе речено не важи за немарне<br />

Горе речено важи за хришћане који се труде<br />

да живе по Богу. За оне, међутим, који су само по<br />

имену хришћани, а живе без духовних интере -<br />

совања, немарним и непажљивим животом и не<br />

чувају се од греха – за такве не важи горе речено.<br />

Ти млаки хришћани обично се и не интере -<br />

сују за често причешћивање. Сматрају да је<br />

довољно да Причешћу приступе само два или три<br />

пута годишње, јер се, како то они кажу, тако ваља.<br />

Они који Причешћу приступају углавном о Божићу<br />

и о Васкрсу треба обавезно да се претходно<br />

исповеде и да посте у складу са мишљењем<br />

њиховог исповедника. Али ни млаког хришћанина<br />

ове врсте који само изјављује да је православни<br />

хришћанин, а притом нема изражена духовна<br />

интересовања, Црква, наравно, не занемарује, него<br />

и њега са нежном љубављу прихвата у загрљај. Он,<br />

међутим, не спада у живе чланове Православне<br />

Цркве. Верницима млаке вере по икономији се<br />

допушта да се причесте два – три пута годишње, и<br />

то увек после поста и исповести.<br />

Ово је православно учење<br />

Ово је православно учење о честом причеш -<br />

ћивању. Ову истину громогласно потврђује и<br />

разглашава и сама Света Литургија, али и пракса и<br />

живот Цркве. Ретко причешћивање сведочи о<br />

опадању црквености и изопачавању православног<br />

хришћанског етоса. Сведочи, даље, о немарном<br />

животу, млакој хришћанској свести и савести и<br />

непознавању суштине и циља Божанске Евхарис -<br />

тије. Дакле, они који заговарају ретко причеш -<br />

ћивање врше насиље над православним духовним<br />

животом, испољавају своје непознавање суштине<br />

свете тајне Евхаристије и налазе се у најжалоснијој<br />

прелести или заблуди.<br />

Извор: Беседа, Богословски часопис православне<br />

Епархије бачке<br />

44 САБОР март 2017


ЕВХАРИСТИЈА<br />

”Примите, једите, ово је Тело моје, које се за вас ломи на<br />

отпуштење грехова. Пијте из чаше ове сви: ово је крв моја Новога<br />

завета, која се за вас и многе пролива на отпуштење грехова. ”<br />

март 2017 САБОР 45


46 САБОР март 2017


МИТРОПОЛИТ<br />

ИЛАРИОН АЛФЕЈЕВ :<br />

О ЧЕСТОМ<br />

ПРИЧЕШЋИВАЊУ<br />

Eвхаристијска побожност је тај камен на коме се гради свака<br />

духовна заједница. Примећујем, да тамо где нема редовног<br />

причешћивања, где људи прилазе Путиру само о великим<br />

празницима или посебним случајевима, јако је тешко или чак<br />

немогуће саградити јаку црквену заједницу, пошто нема те<br />

основе на којој би се она могла градити. Без те основе<br />

немогуће је саградити јаку породицу, која је призвана да буде<br />

„мала црква“, ради тога што она може постати таква само у<br />

том случају ако се сви чланови породице редовно причешћују.<br />

Ради тога у проповедима увек позивам хришћане да се<br />

причешћују што је могуће чешће и сматрам, да у принципу<br />

сваки хришћанин има право да се причести на свакој<br />

Литургији у којој учествује. Под условом, наравно, да он<br />

поштује црквена правила, да живи у складу са црквеним<br />

календаром и да његов начин живота одговара природним<br />

нормама које је установила Црква. Ако су ти услови<br />

испуњени, онда нема никаквих препрека за то да се човек<br />

причести на свакој Литургији. Речи Христове, које изговара<br />

свештеник: „Примите, једите, ово је Тело Моје“, „Пијте из ње<br />

сви, јер је ово Крв Моја Новога Завета“, речи ђакона: “Са<br />

страхом Божијим и вером приступите“, су речи упућене свима<br />

у Храму, а не само једној категорији људи, например онима,<br />

који су се припремили за Свето Причешће. Наравно, овде<br />

треба избегавати крајности и важно је да човек, према<br />

речима апостола Павла, с разумевањем приступа примању<br />

Светих Христових Тајни, да се причешће не претвори у<br />

формалност, рутину, да код човека не дође ради честог<br />

причешћивања до осећаја навике на примање те највеће<br />

Тајне. Али, понављам, да често и редовно причешћивање<br />

мора бити основа духовног живота сваког хришћанина. Мени<br />

је тешко да замислим свој живот без причешћивања бар<br />

једном недељно. У неком смислу, живим од недеље до недеље,<br />

од једног празника до другог. Управо причешће даје снагу да<br />

се буде хришћанин.<br />

Извор: Кијевска Русија<br />

март 2017 САБОР 47


УПОЗНАЈМО БОГОСЛУЖЕЊЕ<br />

48 САБОР март 2017


О СИМВОЛИЦИ И<br />

ВЕЛИКОЈ СИЛИ<br />

КАЂЕЊА<br />

Кадионица је један од основних богослужбених предмета и<br />

символа православног богослужења. Још од апостолских времена<br />

вршено је кађење у време молитве о чему сведоче древни Црквени<br />

списи и светоотачка литература. У металну кадионицу, у којој је<br />

претходно зажарено парче угља или дрвета, поставља се мирисна<br />

смола која се може узети од неколико врста дрвећа са истока, и<br />

која се назива - тамјан. При сагоревању, тамјан образује<br />

благоухани дим – тимијан.<br />

март 2017 САБОР 49


Спаљивање жртава пред Богом, појавило се на<br />

Земљи још у давна времена. Довољно је само да<br />

поменемо жртву праведног Авеља. Сам Господ је у<br />

Старом Завету наредио Мојсеју направити у<br />

Скинији посебни Жртвеник за свештено испарава -<br />

ње ароматичних материја. Мудраци са истока, који<br />

су дошли да се поклоне Витлејемском Бого -<br />

младенцу Христу, између осталих дарова предали<br />

су Исусу у јаслама и тамјан, чиме су посведочили<br />

да рођени од Пресвете Дјеве Марије није обичан<br />

човек, већ Бог који је постао Човек. Јер, само Богу<br />

приличи даровати тамјан и они су му као Богу то и<br />

поклонили. Свети Јеванђелист Јован Богослов<br />

видео је у Откровењу, у Небеском Храму, Ангела<br />

који је држао златну кадионицу. Зато, у религио -<br />

зно-обредној символици дим тамјана означава<br />

молитву. На то је указано у Светом Писму, и то<br />

управо у Откровењу светог Апостола Јована<br />

Богослова: ”И када узе књигу, четири жива бића и<br />

двадесет и четири старешине падоше пред<br />

Јагњетом; сваки је имао гусле и златне чаше пуне<br />

тамјана, а то су молитве светих”. (Отк. 5,8). Као<br />

што се благоухани дим тамјана лако подиже на<br />

горе, тако је дужна и искрена молитва, која исходи<br />

из очишћеног срца, да се лагано уздиже ка Богу. И<br />

као што тимијан има пријатан мирис, тако само<br />

оно мољење које се врши са љубављу и смирењем,<br />

јесте пријатно Богу. Свети Апостол Павле ка -<br />

же: ”Угледајте се, дакле, на Бога као деца вољена.<br />

И живите у љубави као што је Христос и нас љубио<br />

и предао себе за нас као принос и жртву Богу на<br />

пријатни мирис”. (Еф. 5, 1-2). Из наведених речи<br />

ми закључујемо да је старозаветно кађење у ствари<br />

било праобраз великог благоухања искупи -тељског<br />

и крстоваскрсног подвига Спаситеља света -<br />

Господа Исуса Христа.<br />

Колико је кађење још у Старом Завету било<br />

значајно и благодатно, можемо закључити из само<br />

пар примера. Када је за поновљењо роптање<br />

Јевреја против Бога и светог пророка Мојсеја,<br />

50 САБОР март 2017


Господ почео да кажњава Израиљћане, прво -<br />

свештеник Арон је ушавши у центар, међу народ,<br />

почео вршити кађење. И гнев Божији се прекратио<br />

а грех је био опроштен. (Књига Бројева 16, 41-48).<br />

Свети пак Пророк Захарија је управо у време<br />

кађења у Храму, од Ангела Господњег добио вест о<br />

рођењу сина – Великог Јована, Претече и Крсти -<br />

теља Господњег. Из свега је видно да кађење није<br />

само символика већ реално давање Благодати<br />

Божије и огромна помоћ људима.<br />

По тумачењу Светих Отаца, огањ као мате -<br />

рија која сажиже и загрева, у суштини символише<br />

Божанство. Стога, огањ угља у кадионици означава<br />

Божанску природу Христову, а сама материја угља<br />

– Његову Човечанску природу. Тамјан пак –<br />

символише молитве људи, које се приносе Богу,<br />

док је кадионица образ Богородице, која је у себе<br />

сместила Несместивог Христа Бога. Пред почетак<br />

кађења свештеник изговара молитву: ”Кадило<br />

приносим Ти Христе Боже, на мирис миомира<br />

духовнога, примивши га у Наднебески и Мислени<br />

Свој Жртвеник, ниспошљи нам Благодат Духа Твога<br />

Светога”. Из ове молитве је јасно, да видљиви дим<br />

кадионице означава невидљиво присуство Благо -<br />

дати Господње, која духовно укрепљује верујуће.<br />

Стога су сви верници приликом кађења дужни да<br />

се наклоне ка свештенику и сагну главу, јер на тај<br />

начин указују поштовање Богу, који преко кађења и<br />

кроз кадиони дим њима шаље Благодат Своју. Због<br />

нашег незнања, или пак гордости и немарности,<br />

знаменити свети грчки старац Порфирије Кавсо -<br />

каливит знао је тужно говорити: Ја их кадим, а они<br />

се не приклањају. Ја говорим: „Стојмо добро“, а<br />

они седе. Благосиљам их, а они ћаскају. И што је<br />

најтрагичније, говорим: „Пијте из ње сви“, а Светом<br />

причешћу прилазе малобројни. Велики бол за<br />

свештеника.<br />

Зато је потребно још једном подвући да се<br />

према кађењу свештеника требамо односити са<br />

смирењем и поштовањем, приклањајући своје<br />

март 2017 САБОР 51


главе и наклањајући се телом пред Силом Божијом,<br />

јер кађење нема само символичко значење, већ се<br />

оно пре свега јавља реалним, моћним, благодатним<br />

и очишћујућим дејством Духа Божијега.<br />

То је познато и из свештеничке праксе и из<br />

свакодневног живота. На пример, знаменити руски<br />

јеромонах Јов (Гумеров), из Сретењског Манастира<br />

у Москви, испричао је и забележио једно своје<br />

духовно искуство. Он каже: «У дому у коме сам<br />

позван, налазила се старија жена, која је страдала<br />

од демона који се уселио у њу. Она је могла да се<br />

моли, да приступа Светим Тајнама, али није могла<br />

да се избави од демонског ропства. Нисам био<br />

предходно упозорен о томе, но убедио сам се у то<br />

од прве минуте. Она је покушала да заблагодари<br />

свештенику што је он дошао код њих у дом, али<br />

није успела да заврши реченицу. Други глас у њој<br />

грубо је завладао њоме и рекао, јавно се обраћа -<br />

јући свештенику: «Зашто си дошао. Одлази ...». ...<br />

Све време мог пребивања у дому, могао сам<br />

посматрати понашање демона. Уколико свештеник<br />

није говорио молитву, већ је ћутећи обављао<br />

неопходне радње, то је и демон тада заћутао. Тек<br />

што се молитва обнављала, он је почињао кричати<br />

било шта, само да би прекратио и спречио молитву.<br />

Када сам почео кропити стан са Светом Водом,<br />

демон је почео урликати. «Гоне ме, гоне. Сам ћу<br />

отићи. За два и по сата ћу отићи!». ... Његови<br />

крици и незадовољство достигли су посебну силу,<br />

када сам почео да кадим стан. Било је могуће да се<br />

очевидно убедимо у истинитост пословице: «Тамјан<br />

против ђавола, а затвор против лопова» (В.И. Даљ –<br />

Пословице руског народа). Додаћу, да су демонске<br />

крике слушали сви који су присуствовали. У томе<br />

сам се убедио после завршетка Молебна.»<br />

Стога је свакодневно кађење, ујутру и увече, нашег<br />

стана, веома важно за миран и благодатан дан, а<br />

посебно за неузнемираван починак од демонских<br />

сила преко ноћи и током сна. Пост, молитва,<br />

кађење тамјаном, закрштавање кревета, читање<br />

Светог Писма, врлински и светотајински живот у<br />

Цркви, све су то начини како да постанемо једно са<br />

Господом, и да Богом задобијемо спасење. Није<br />

случајно, већ је са дубоким духовним опитом,<br />

велики руски светитељ - преподобни Серафим<br />

Саровски говорио:«Сваки дан проветравај своју<br />

кућицу, и сваки дан је кади и пали кандила и свеће<br />

у њој». Дом који је освештан, у коме верници живе<br />

у љубави, хришћанским врлинама и смирењу, и<br />

који се свакодневно кади тамјаном у име Господ -<br />

ње, неразрушиви је бедем за све демонске нападе<br />

и сигурна породична лука.<br />

Богослужбено пак кађење може бити пуно, када се<br />

кади читав храм, или мало, када се са амвона кади<br />

само Олтар, иконостас и присутни људи. Када се<br />

каде свештени предмети – иконе, фреске, храм,<br />

Крст, црквене заставе и слично, тада се кађење<br />

односи директно ка Богу, дајући Њему одговара -<br />

јућу част и хвалу. Када се каде људи, тиме<br />

сведочимо да Дух Божији силази на све верне, као<br />

оне који носе лик Божији. Стога се од стране<br />

верника, том Духу Божијем, Који кађењем и<br />

молитвама силази на верни народ,<br />

показује поштовање, смирење и по -<br />

корност, преко њиховог приклањања<br />

глава и наклоном у правцу свеш -<br />

теника.<br />

Демони никако не воле смирење, а<br />

ни када у нашем дому гори кандило<br />

или када се пале свеће, са<br />

молитвом Христу Богу за<br />

здравље и спасење, или пак<br />

за покој душа наших преда -<br />

ка. Но, бесовске силе се боје и<br />

дима тамјана праћеног Крсним<br />

знамењем и молитвом Богу, и беже<br />

од њега на далеко. Вршећи кађење и<br />

остале Црквом усатновљене обредне радње,<br />

хришћанин је дужан памтити, да оне имају<br />

значење и силу, само тада, када из нашег срца<br />

исходи чист тимијан смирења, љубави и благо -<br />

дарности ка Богу.<br />

Стога Господ још у Старом Завету говори: „од<br />

истока сунца до запада велико ће бити име Моје<br />

међу народима, и на сваком месту приносиће<br />

тимијан имену Моме, чисту жртву; велико ће бити<br />

име Моје међу народима, Говори Господ Сава -<br />

от“ (Мал. 1, 11).<br />

52 САБОР март 2017


ВАСКРСЕЊЕ…<br />

Да васкрсне Бог и да се расеју непријатељи Његови,<br />

и да беже од лица Његовог (сви) који Га мрзе. Као<br />

што ишчезава дим, да ишчезну; као што се топи<br />

восак пред лицем огња, тако да погину грешници од<br />

лица Божијег.<br />

март 2017 САБОР 53


СРБИ И ЦРКВА<br />

СЛАВЉЕЊЕ СЛАВА<br />

КОД СРБА<br />

презвитер Илија Ромић<br />

Једно од најлепших догађаја у животу просечног Србина, јесте слављење<br />

славе. Сви знају да од свих православних Хришћана на свету, само Срби<br />

славе славу. Искрено говорећи, на овом дивном обичају, приликом којег<br />

српске породице у аутентичном православном духу величају и узносе<br />

молитве великим светитељима своје Цркве као молитвеним заштитницима<br />

својих породица, могу нам позавидети сви народи света. Породица као<br />

мала Црква, окупљена око свога свештеника пред славском трпезом на<br />

којој су крсна знамења: Часни Крст, икона Господња и икона светитеља<br />

или светитељке коју прослављамо, жито,славски колач и свећа, уз<br />

узношење молитава и благодарности Господу Богу нашему, слика је<br />

благословеног прослављања славе у Срба. Могло би се рећи да би то била<br />

некаква идеална слика, како заправо ваља славити славу. У стварности,<br />

слава у Срба у времену после комунистичке тираније, у највећем броју<br />

случајева слави се потпуно другачије. Барем је то случај са српском<br />

дијаспором у западној и средњој Европи.<br />

54 САБОР јул 2016


Та друга, нажалост, искривљена слика обично се<br />

одмотава овако: на дан своје славе Србин или<br />

Српкиња се буди, ако се сети стане испред иконе,<br />

прекрсти се, али се зато сигурно сети да попије<br />

брзо коју ракију јер ,, се ваља “, пали компјутер,<br />

преко ,,фејса“ честита осталој Србадији која слави,<br />

,,наврне“ Цецу, Секу, Кукија, евентуално Бају, чека<br />

госте, пали свећу, па се сви заједно лепо прекрсте,<br />

а онда једу и пију док ,,не пукну“. Садржаје<br />

разговора који се воде око славске трпезе, овај пут<br />

ћемо прескочити. Шта фали оваквој слави? У свему<br />

томе фали, ни мање ни више, него Бог и Његови<br />

светитељи! Јер, сви светитељи које славимо и због<br />

којих се слава слави, од апостола, преко св. Јована<br />

Крститеља, св. Николе, Димитрија, Георгија, Луке,<br />

Јована и осталих, сви су свој живот дали за Бога<br />

живога: Оца, Сина и Светога Духа. Они свеци који<br />

нису дали своју главу за Господа, у најмању руку<br />

читав свој живот су посветили служби Богу и Цркви<br />

Његовој. Питамо се онда, каквог има смисла да<br />

славиш рецимо св. Архиђакона Стефана који је<br />

страдао мученички за Христа и Цркву, а тебе брате<br />

и сестро, нема у Цркви? Кажеш, баш на славу<br />

дођеш у Цркву? Није то Црква, то је продавница<br />

свећа.<br />

Неки свети људи малтене нису јели нити<br />

пили (потпуни пост) да би се приближили Богу.<br />

Каквог има смисла онда да усред поста, када се<br />

прославља неко од православних Светитеља, на<br />

славској трпези неким чудом задеси се прасе?<br />

Кажеш да тако твоји славе. Који твоји? Постоји<br />

нека ,,твоја“ Православна Црква? Распитај се мало,<br />

удаљи се само коју годину пре ере комунистичке<br />

тортуре и сазнаћеш да нема Србина а да није<br />

држао пост и живео у својој Цркви. А онда још<br />

чудније, помене ли ико током прославлања славе,<br />

светитеља који се слави тога дана, уопште? Због<br />

Њега смо се сабрали, у Његово име смо све<br />

спремили, а нема никог да Га помене тога дана. То<br />

му дође као да славиш рођендан своме детету,<br />

позовеш госте, а своје дете сакријеш у шпајз и не<br />

помињеш га цео дан. Србине брате и Српкињо<br />

сестро, упамти једном за свагда: нема славе ван<br />

Цркве! Осванула ти је слава, а Ти ниси у Цркви на<br />

Литургији, знај онда да си на потпуно погрешном<br />

путу! Слава је наставак Литургије. Она се увек<br />

слави после Божанствене Литургије. Хлеб, вино,<br />

жито, које износимо и приносимо на слави у част<br />

своје славе, обрасци су и символи Божанствене<br />

Литургије, на којој се причешћујеш пречасним<br />

телом (хлебом) и крвљу (вином) Господњом. Света<br />

Литургија је слава над славама! Из св. Литургије је<br />

настала твоја слава! Светитељ кога славиш, читав<br />

свој живот је уносио у Божанствену Литургију!<br />

Зато, нема исправнијег пута, ако желиш да<br />

достојанствено и богодолично прославиш своју<br />

славу, да будеш са нама на св. Литургији. Као што<br />

нема св. Литургије без свештеника, опрости брате<br />

Србине и сестро Српкињо, нема ни славе без<br />

свештеника. Ти кажеш у иностранству је то<br />

другачије. Шта је другачије? Бог, Црква, светитељи<br />

или Ти? Ко је ту другачији? Један брат Србин,<br />

оставио је своје личне податке, број телефона и<br />

адресу у Цркви да му се јави свештеник уочи<br />

славе. А кад га је овај позвао, брат Србин овако<br />

одговара: ,,Данас је петак, 19:30 сати, дошао сам<br />

са посла, сад сам са својом породицом. Не желим<br />

да ми ико смета. Зовите у понедељак итд.“ Србин<br />

треба да зна да је овај позив био баш за добро<br />

његове породице. На крају крајева, ред би био, да<br />

брат Србин позива свога свештеника на своју славу,<br />

а не да се свештеник сâм себе позива на Србинову<br />

славу.<br />

Коначно, једном за свагда да упамтимо сви:<br />

на плану божанског спасења света и човека,<br />

одговорно тврдимо да велики Бог и Црква Његова<br />

су потребни Србима, а Богу и Цркви нису потребни<br />

Срби! Како рече једном један велики светитељ,<br />

кога би требало сви да славимо: ,,Коме Црква није<br />

мајка, томе ни Бог није отац“.<br />

март 2017 САБОР 55


Архимандрит Василије Костић<br />

56 САБОР март 2017


ИНТЕРВЈУ<br />

ХРИШЋАНСТВО И<br />

РАДОСТ ДВЕ<br />

РЕЧИ ИСТОГ<br />

ЗНАЧЕЊА<br />

Разговор водио протопрезвитер Слободан Тијанић<br />

У овом броју часописа доносимо Вам интервју са<br />

угледним архимандритом Василијем Костићем<br />

из митрополије Едеса у Грчкој. Разговор вођен у<br />

Солуну приликом повртака са поклоничког<br />

путовања светињама Свете Горе Атонске.<br />

Оче, жело бих пре свега да вас питам да ли се<br />

слажете да иако је духовни живот вежбање, борба,<br />

покушај, да је за многе духовно живљење уствари<br />

стрес.<br />

Архим. Василије: Да, сложићу се са Вама,<br />

јер исто ми говори и моје свакодевно искуство. За<br />

многе духовни живот или живљење постане стрес,<br />

јер верујемо превише у наше снаге, у наше врлине.<br />

Имамо осећај да ћемо задобити благодат Духа<br />

Светога чинећи различите духовне вежбе или<br />

покрете на један врло спољашни начин, мислећи<br />

да је наша веза, заједница са Богом неки наш<br />

успех. За Цркву је све ово дар, који се не задобија<br />

неком личном снагом, него успостављјући једну<br />

везу љубави, улазећи у заједницу.<br />

* Може ли неко избећи стрес када говоримо о<br />

животним питањима која се односе на овај, али и на<br />

други живот?<br />

Архим. Василије: Могли бисмо рећи да је<br />

мало тешко (мада није немогуће), јер животна<br />

питања носе у себи страх, неизвесност, агонију,<br />

плаше човека постављајући упитник, стварају муку<br />

и напетост. Не треба да заборавимо да иза многих<br />

страсти и слабости човекових, било духовних или<br />

душевних, крије се страх смрти или страх од смрти.<br />

То није увек видљиво, јер се некако прикрије у<br />

нашем животу и испољава се на разне начине.<br />

Ако се изгради однос са Богом, полако, лагано<br />

долази благодат Духа Светога у човека и тада<br />

човек може да изгради унутрашњи мир, да<br />

задобије духовни мир. Свакако потребно је и једно<br />

дубоко истинско самопознање.<br />

*Да ли је могуће да неко код себе примети духовни<br />

напредак и да је то нешто здраво, да се не погoрди,<br />

већ да га то охрабри и да подстрека за даље?<br />

Архим. Василије: У духовном животу, као што<br />

је уопште у животу, ствари нису црне и беле, већ<br />

разнобојне. Постоје многи и разни случајеви,<br />

онолико колико и људске посебности. Догађа се да<br />

примећујеш промене у себи, у својој души, у<br />

односу са Богом и са ближњима, али да те то не<br />

води у самољубље, у гордост, када све доживљаваш<br />

као Божје дарове, а не као личне успехе. Дакле,<br />

март 2017 САБОР 57


58 САБОР март 2017


прихваташ дарове Божје, препознајеш их, не<br />

затвараш очи пред њима. То да их не примећујеш<br />

изгледа као смирење, али најчешће је егоизам,<br />

гордост и то је једна болесна верзија егоизма и<br />

нарцисиодности где неко сматра себе да нема<br />

ништа добро, да је некористан, да је ништа, такво<br />

стање у медицини називају психопатолошко, које<br />

свакако да није духовно здравље.<br />

Постоји могућност да евхаристијски (благо -<br />

дарно) прихваташ дарове Божје и да не сматраш<br />

себе извором истих, него славиш и благодариш, не<br />

користиш их као неко самозадовољство и рекламу.<br />

Дарове прихваташ евхаристијски и дајеш их<br />

евхаристијски, Богу их приносиш као благо -<br />

дарност, а заједници на корист. Лични дарови и<br />

лични успеси не постоје у простору Цркве,<br />

заједнице, све је ту да би било дато другоме, све је<br />

заједно и то је, уствари, заједничарење. Ако имам<br />

неки дар, тај дар је за заједницу, а не за похвалу и<br />

лично задовољство. Према томе, један верник<br />

може да препозна неке духовне напретке, харизме<br />

или дарове и да не падне у гордост ако слави<br />

Господа за то, а не себе. Све је у животу дар и сам<br />

живот је дар. ''Јер шта имаш да ниси примио?''-<br />

пита Св. Апостол Павле (1 Кор. 4, 7).<br />

*Реците нам нешто о хришћанском осећају кривице у<br />

духовном животу.<br />

Архим. Василије: У Цркви кажемо да<br />

кривица није плод духовног напретка јер често тај<br />

осећај бива на начин патолошки, болестан, е тада<br />

нешто није у реду, нешто не иде како треба. Из<br />

духовног искуства видимо да је кривица плач, жал,<br />

туга за ''ја''. Наиме, проблем је у томе што се<br />

срушила, згужвала умишљена, створена слика о<br />

нама, о мени, а не зато што се урушио мој однос<br />

са Богом. Једно је покајање кроз које васпостављам<br />

везу, однос, заједницу са Богом, повратак себи и<br />

Богу; ''дође себи'', ''вратићу се оцу'', а друго је<br />

туга, жеља да васпоставим слику о себи. Заиста,<br />

највеће човеково страдање је у покушају да се<br />

допадне свима, да буде добар и леп у њиховим<br />

очима и да задобије њихове добре критике, њихово<br />

лепо мишљење, мислим да не постоји већа мука од<br />

те.<br />

*Као пастири сусрећемо се са честом појавом да<br />

хришћанин, као и сваки човек, упадне у неку улогу,<br />

обуче се у улогу, да би могао да издржи себе, да би се<br />

прихватио. С друге стране, Свети Оци говоре да је<br />

потребно да спознамо свој грех, али да се не<br />

разочарамо. Како је могуће спознати себе и своју<br />

грешност и не разочарати се?<br />

Архим. Василије: Спознање себе је једна од<br />

три духовне степенице; самопознање, брато -<br />

познање и богопознање. Ако не познајем себе и<br />

кренем да заволим ближњег, искористићу га,<br />

односно све што радим користиће мојим потреба -<br />

ма, а не потребама другог. Ако кренем ка Богу,<br />

изменићу га, извратићу га, претворићу га у идола, у<br />

њему ћу поставити себе за идола. Зато је потребно<br />

имати здраво у Христу самопознање.<br />

Не очајавам спознајући себе, јер то у Цркви<br />

бива дискретно на леп и нежан начин, благодат<br />

Духа Светога силази тихо, једноставно и благо и не<br />

ствара страх него га одгони. Сагледаваш себе а да<br />

се не разочараваш, да не очајаваш, јер присуство<br />

Божје никада не ствара мисли и осећаје очајања,<br />

безнађа, напротив.<br />

*Како се борити са страстима? Не желимо их, али их<br />

ипак имамо.<br />

Архим. Василије: Ми хришћани смо склони<br />

да лако просуђујемо, да другима лепимо етикете,<br />

па кажемо ''ти си егоиста'', ''ти си среброљубац'',<br />

ти си овакав, ти си онакава итд. То је лак пут,<br />

широк пут, то да осуђујеш друге а други је узак,<br />

тежи, хришћански пут - да прихватиш другога и да<br />

покушаш да схватиш шта га је одвело у грех у<br />

страст. То је оно светоотачко ''воли грешника а<br />

мрзи његов грех''. Иза наших страсти крију се наше<br />

стварне потребе, зато се и страсти врло тешко<br />

побеђују, јер, уствари, служе неким нашим<br />

потребама.<br />

Шта ради грех? Грех је замена за Бога, за<br />

Божанско, када не постоји благодат Божија да те<br />

испуњава, да осећаш пуноћу живота, радост<br />

живота и живљења, тада тражиш замене, правиш<br />

начине да те испуне, да те нахране на страстан<br />

начин. Једно одређено време осећаш или верујеш<br />

да си пронашао нешто, раније или касније схваташ<br />

таштину, безвредност тога и увиђаш да то не води<br />

никуда.<br />

Ако немамо праву храну, Бога, заповести<br />

Његове, Благодат Његову, љубав Његову, радост да<br />

се нахранимо Њиме, тада упадамо у страсти,<br />

улазимо у њих и најчешће постајемо зависници.<br />

Зашто? Зато што живот не прихвата празнину, као<br />

што је говорио Св. Порфирије Кавсокаливит да<br />

''душа не подноси празнину'', и учиниће све да ако<br />

постоје празнине да их попуни, испуни. Тако<br />

почињемо да испуњавамо ниске потребе, ниске<br />

страсти.<br />

Потребно је, дакле, појмити шта се крије иза<br />

страсти, које наше потребе испуњују или замењују<br />

те страсти, јер све страсти служе нечему у нама.<br />

* Како искушења у животу могу бити корисна човеку<br />

који кроз њих пролази? Знамо да нека тешкоћа за<br />

неког може бити разлог разочарења и пропасти, а за<br />

неког другог иста тешкоћа може бити разлог<br />

промене на боље на преображај.<br />

* Архим. Василије: Заиста је тако, то говори<br />

и моје невелико иксуство. Зависи како и којим<br />

очима посматрамо живот и битисање, живљење.<br />

Ми смо ти који дајемо имена стварима и<br />

догађајима; ''добро, лоше, благословено ... није<br />

благословено...''. Црквено искуство Светих Отаца<br />

показује нам да једна стварност коју један човек<br />

посматра потпуно негативно, из другог угла<br />

гледано, може је сагледати позитивно. Озбиљна<br />

болест за једног човека може бити узрок<br />

разочарења, безнадежности, самоизолованости,<br />

чак и самоубиства, док за другог може бити<br />

разлог промене, обнове, преумљења, покајања.<br />

То се може догодити и са најмањим стварима у<br />

нашој свакодневици. Благодат Божја је могућност<br />

да сагледаваш другим очима то што се дешава у<br />

твом животу. За хришћанина не мења се спољашна<br />

стварност. Нема једну стварност човек духовни,<br />

а другу човек световни, заједничка је за све.<br />

Искушења, благослови, радости, болести, срећни<br />

или непожењни моменти, исти свет, исто друш -<br />

тво, заједница, исти проблеми. Шта се мења? Не<br />

март 2017 САБОР 59


мења се ништа спољашно, мења се нешто унутра,<br />

унутрашње, унутрашњи човек. Мења се начин на<br />

који гледамо живот и надамо се да је то Христов<br />

начин. Живот хришћански, живот у Христу, у<br />

Његовој Цркви, то је нови живот и нови начин<br />

живота: сав човек живи Богом и у Богу.<br />

*Можете ли то мало појасниити.<br />

Архим. Василије: Не знам да ли умем то<br />

објансити, јер су у питању лични доживљаји. Не<br />

може да ти неко каже како се то дешава, јер ни сам<br />

то није појмио умом. Ми имамо једно црквено<br />

живљење, обновљење, промену, трудимо се да<br />

испуњавамо заповести и као прву и највећу ону о<br />

љубави - да имамо светотајински однос са чашом<br />

живота, молитвено стање. То знамо и тако чинимо.<br />

Али како сад долази та унутарња промена, то је<br />

тајна, то је благодат Божја, ако покушамо да то<br />

изанализирамо, изгубићемо се.<br />

Често тражимо од Бога ствари које нису<br />

Божије, божанске. Бог даје Себе, свакоме по<br />

његовој потреби, не може да дâ нешто друго.<br />

Мислите ''о оном што је горе а не што је на<br />

земљи'' (Кол. 3,2), о ономе '' што је у Христу Исусу<br />

(Флб. 2,5). Тражите Царство небеско, а остало ће<br />

вам се додати...<br />

Не постоји, дакле, неко магично дугме. То је<br />

благодат која тајинствено испуњава. И онај који је<br />

окусио благодат, не зна како је дошла у његов<br />

живот, нити осећа да је учинио нешто велико да би<br />

је задобио. Не постоји неки одређен начин, неки<br />

писани рецепт за то. Бива да учиниш и испуниш све<br />

како треба и да не дође благодат, и бива опет да не<br />

учиниш ништа добро и корисно а да те посети<br />

благодат.<br />

*Благодат долази и одлази као у случају<br />

Старца Силуана?<br />

Архим. Василије: То је Божје васпитање. Ми<br />

треба да схватимо да живот у Христу почиње са<br />

основним и једноставним стварима. Проблем је у<br />

томе што журимо. Мислимо, ако прочитамо једнудве<br />

духовне књиге и савладамо неку ''хришћанску''<br />

технику, да смо спремни да доживимо светост.<br />

Није могуће да идемо у велике љубави, у Бога, док<br />

не научимо да волимо и да се радујемо малим<br />

свакодневним стварима. Не може бити да смо<br />

негативни према свему, а да хоћемо да се<br />

сједињујемо, причешћујемо (једемо) Господом.<br />

*Данас се многи жале на самоћу коју прежив -<br />

љавају. Поред брзине и савременог начина живљења,<br />

да ли смо и ми одговрни за нашу самоћу?<br />

Архим. Василије: У духовном животу увек<br />

крећемо од себе и покушавамо да видимо где ми<br />

грешимо. Св. Јован Златоуст каже: '' Свет је лош,<br />

јер сам ја лош''! Питамо се, дакле, где је и колика<br />

наша одговорност за наше стање, па и по питању<br />

усамљености. Свакако, времена се мењају, можда<br />

је данас друштво мало више ''развијено'', постоје<br />

велики градови, велики центри и други ритам и<br />

начин живота. То јесте истина, али није потпуна<br />

истина, јер треба да увидимо у чему је наша<br />

одговорност. Наиме, ако сам човек тежак, чудак,<br />

који ништа и никог не прихвата, егоиста коме су<br />

сви криви и све му смета, тада је другом тешко да<br />

живи са таквим или поред таквог човека. Да<br />

видимо да ли својим поступцима или ставовима<br />

терамо друге од себе. Разлог за усамљеност<br />

најчешће је у нама, није нам увек крив ''лош свет'',<br />

треба и ми да сагледамо где и у чему грешимо.<br />

* Да, али истовремено тражимо и друштво да<br />

нисмо сами и да се не би бавили собом?<br />

* Архим. Василије: Да, довољно је ако други<br />

није моја лаж и мој бег, да га не користим само<br />

да би испунио свој празни живот. То је неки<br />

интерес, нека врста користољубља. Наравно,<br />

једно је самоћа, а друго је усамљеност. Самоћа је<br />

духовност. Хоћу да будем сам, да размислим, да<br />

се помолим, да уђем у себе. Самоћа је здравље,<br />

усамљеност није, она је болест, патологија,<br />

самострадање, инвалидитет душе. Боље је веза,<br />

однос који нас повреди него никакав однос. Нека<br />

нас заболи, бол је део живота, ''Бог је болу''<br />

говорио је Митрополит Антоније Блум. То је<br />

искуство које нам користи, како радост, тако и<br />

бол. Бола, разочарења, издаје има у животу, то<br />

су стања у животу и напретка човека. Усамљеност<br />

није живот, јер у усамљености не могу да будем у<br />

заједници ни са Богом, ни са другим нити са<br />

самим собом док у самоћи то могу, али у<br />

усамљености не.<br />

* Постоје верници који користе Бога за<br />

испуњавање својих личних жеља нудећи у замену<br />

лични морал, пост и др.<br />

Архим. Василије: Мислим да се у 90%<br />

случајева то и дешава. Таквима и ми припадамо, и<br />

себе у такве убрајам. Видите, могли бисмо рећи да<br />

је то почетничко стање, али није добро да<br />

годинама останемо на том нивоу и у том стању,<br />

треба да напредујемо у нашем односу са Богом.<br />

Ако не напредујемо, није здраво стање код нас.<br />

Оци нас уче да постоје три стања везе, односа са<br />

Богом. Прво је то интересно, да нудимо нешто и да<br />

тражимо нешто, имамо неки интерес, трговачки<br />

однос, замена или размена добара, нема срца у<br />

томе, нема душе. Сви смо прошли или се понекад<br />

враћамо у такво стање. Други ниво је страх,<br />

плашимо се као слуге. Све чинимо из страха од<br />

Бога због кривице и претње. И треће стање је оно<br />

стање деце Божје, у којем је однос са Богом љубав<br />

у слободи, слободна љубав. То је Нови Савез, Савез<br />

Љубави. Волиш Бога због тога што је Отац, веза са<br />

Њим те храни, љубав вас уједињује, а не корист.<br />

Такво стање надамо се да достигнемо. Ако, пак,<br />

неко прилази Богу из интереса, са користољубивом<br />

жељом и намером, да би му у животу све ишло<br />

добро и успешно, тај је на погрешном путу.<br />

Довољно је да погледате разапетог Христа и ништа<br />

више вам не треба. Сам Бог, Син Божји трпи и<br />

страда. Није га мимоишла чаша живота која је бол<br />

и страдање. Богородица сахрањује сина свога,<br />

свети Мученици страдају и трпе. То значи да нас<br />

наше живљење у Цркви и наша вера у Бога<br />

испуњава унутра, али нас не издвајају од спољаш -<br />

ности, стварности која је иста за све.<br />

Живећи у Христу ми се мењамо унутра,<br />

молимо и добијамо чисто срце, непрестано се<br />

обнављамо. Наставићемо и да осећамо бол, да<br />

страдамо, да имамо искушења, проблеме мале и<br />

велике, али ту је благодат Божја и осећај Његовог<br />

присуства који ти не дâ да клонеш. Таква је наша<br />

60 САБОР март 2017


веза, заједница са Богом.<br />

*Испуњавање заповести Божјих јесте основа хриш -<br />

ћанског живота. Како избећи њихово формално<br />

испуњавање, спољашни хришћански живот?<br />

Архим. Василије: Избегавамо утолико уко -<br />

лико духовно узрастамо, али да би то било,<br />

потребно је да изградимо лични однос са Богом.<br />

Такође је потребно да Божје заповести појмимо<br />

духовно, унутарње, а не спољно. Шта значи ово?<br />

Не потчињавам се некој заповести само зато што<br />

''мора'' и што то негде пише, па нека је и света<br />

књига, то је морање, говорили смо о том стању, то<br />

није слобода и то није суштина Христових запо -<br />

вести, јер Господ каже ''ако хоћеш''. Живљење у<br />

Цркви је живљење у слободи у слободном избору,<br />

не морање него наш одговор по слобдној вољи на<br />

Божији призив и позив и Његово чекање. О томе<br />

нам најјасније говори прича о Блудном сину.<br />

Волим јер имам поверења у Бога и осећам<br />

да Његове заповести имају пуноћу живота, да су<br />

истински живот. Тражи од мене да волим, и када то<br />

чиним, осећам радост, праштам другима, јер<br />

осећам у томе Божју милост на себи. Знам да кад<br />

истински кажем ''опрости'' да унутра у мени<br />

осећам лакоћу, боље функционишем. Када испу -<br />

њавам Божије заповести, живим Божје присуство,<br />

дишем пуним плућима, јер заповести носе у себи<br />

благодат Божју. Ако не доживим исцелење-спасење<br />

испуњавајући заповести, то је зато што мој<br />

унутарњи човек није спреман, није потпун, није<br />

свој, јер негде нешто радим без срца, без љубави,<br />

без слободе, можда стога што посредују страсти<br />

које изврћу, одлажу испуњење заповести. У том<br />

случају бавим се собом, а не Богом.<br />

*Веза између хришћанства и радости?<br />

Архим. Василије: То су две речи истог<br />

значења. Јеванђеље је блага вест, то је радост коју<br />

је Христос донео у свет, Васкрсење. То је кад<br />

говори Господ: ''Радост коју вам ја дајем; не може<br />

вам је нико узети''.<br />

Радост и мир су унутрашња стања која<br />

говоре о присуству Божијем. Бог је радост,<br />

благослов, откривење. Човек се предаје Богу и у<br />

њега се усељава радост Духа Светога. Све види<br />

добро, лепо, светло и радосно, иако је несавршено<br />

и слабо. Радује се не зато што је савршен, него због<br />

тога што га Бог воли у његовом највећем паду и<br />

слабости. Унутарњи доживљај му говори да његови<br />

греси не спречавају Бога да га посматра милостиво<br />

и сажаљујуће и да му прашта. Радост Васкрсења те<br />

обузима и испуњава, иако у твом животу није све<br />

добро. Васкрсење је извор радости и наде сваког<br />

хришћанина. ‚'Васкрсли Господ испуњује душе<br />

Својих следбеника непролазном радошћу, коју<br />

никаква страдања не могу претворити у жалост'',<br />

говорио је Св. Јустин Ћелијски.<br />

Ако погледате икону Св. Серафима Саров -<br />

ског, видећете једног чевека са грбом на леђима<br />

накривљеног, и први утисак ће вам бити: па овај<br />

човек је мученик, баш је страдао и трпио! Ако пак<br />

погледате његово лице, видећете радост Васкрсе -<br />

ња. Да би се то достигло, потребно је да хоћемо ми<br />

да нам радост буде начин живљења и мишљења.<br />

Бог хоће потребно је да и ми хоћемо.<br />

Поменух Св. Серафима Саровског а познато<br />

је да је Светитељ поздрављао свакога човека, у<br />

свако време, не само у периоду пасхалног славља,<br />

поздравом „Христос васкрсе, радости моја!“. И<br />

није Свети Отац погрешио. Васкрсење Христово<br />

представља смисао и темељ наше вере, наших<br />

живота и свих наших празника. Сви наши поздрави<br />

утемељени су на том једном и највећем: Христос<br />

васкрсе! Јер, ако Христос не уста, узалуд је и вера и<br />

проповед наша, каже апостол Павле (1Кор. 15, 14).<br />

*Оче Василије хвала Вам на времену, разговору и<br />

размишљањима.<br />

Архим. Василије: Вашем Епископу, Вашој<br />

локалној Цркви, Вама лично, Вашим сарадницима<br />

и свим Вашим читаоцима, желим да у радости<br />

прославите празник Васкрсења Христовог , празник<br />

благовољења Божјег, празник радости, љубави,<br />

победе, празник живота уз древни васкршњи<br />

поздрав Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе<br />

Господ!<br />

март 2017 САБОР 61


ЗДРАВЉЕ<br />

ЗАВИСНОСТ<br />

КОЦКАЊА<br />

62 САБОР март 2017


Мр сц. др Снежана Алчаз, психијатрица, руководи<br />

-тељка Дневне болнице у Специјалној болници за<br />

болести зависности, истиче да се коцка 80 одсто<br />

светске популације<br />

Зависност клађења уништава животе<br />

Колико је рекламирање кладионица у спорту<br />

опасно по гледаоце?<br />

Када неко ко воли спорт гледа утакмицу, осећа<br />

задовољство и узбуђење. Ако му се у том тренутку<br />

пласира нека реклама, у овом случају кладионице,<br />

биће пријемчивији, спремнији да је прихвати.<br />

Рекламирање кладионица у спорту је, такође,<br />

опасно јер долази до неке врсте условљавања.<br />

Оваквим рекламирањем се младим људима шаље<br />

порука да су те две ствари нераскидиво повезане.<br />

Зависност од игара на срећу, још позната као компулсивно коцкање,<br />

се карактерише као поремећај контроле импулса. Они којима је дата<br />

дијагноза зависника од коцкања не могу да се одупру коцкању, без<br />

обзира на финансијске последице и проблеме у односима са људима<br />

око себе. Овакво њихово понашање је последица импулса за коцкањем<br />

који се појављује без обзира на могуће последице. Интоксикација<br />

"великим добитком" изазива стање опијености које ће коцкар<br />

покушати да осети изнова и изнова. Компулсивни коцкари тако<br />

постају жртве "коцкарске заблуде" где верују да могу да предвиде<br />

исход будућих догађаја на основу исхода у прошлости, и тиме дају гас<br />

својом необузданом потребом и лажним уверењима у будући успех у<br />

коцкању.<br />

Тако се при гледању спорта због створене асо -<br />

цијације може јавити жеља за клађењем. Наравно,<br />

нарочито је опасно за особе које имају проблем<br />

патолошког коцкања и покушавају да се излече, а<br />

не желе да престану да гледају утакмице.<br />

У којој мери је зависност од коцкања опасно и да<br />

ли се и по чему зависности у Србији разликују од<br />

ЕУ?<br />

Зависност од коцкања је опасна јер је као и друге<br />

зависности хронична рецидивантна болест што<br />

значи да траје дуго и да се периоди престанка и<br />

поновног започињања коцкања обично смењују<br />

више пута током живота, са тим да су периоди<br />

некоцкања све краћи. Уколико се не лечи доводи<br />

до озбиљних последица - депресије, самоубистава,<br />

финансијске пропасти, распадања брака и поро -<br />

дице, губитка посла, проблема са законом<br />

Да ли је у последњих неколико година у порасту<br />

зависност од коцкања?<br />

Коцкање је у експанзији у целом свету. Повремено<br />

се коцка око 80 одсто светске популације. На експа<br />

-нзију коцкања, у свету и код нас, утицало је<br />

повећање понуде, односно, легализација коцке,<br />

доступност машина за коцкање, организовање<br />

лутрија и томбола, могућност клађења на спортске<br />

утакмице у земљи и иностранству, онлајн коцкање,<br />

већа социјална толеранција коцкања и агресивно<br />

рекламирање. У Србији, поред повећања понуде,<br />

постоји и значајно повећање потражње, као и у<br />

другим земљама које су годинама у транзицији и<br />

кризи. Стопа незапослености је висока, стандард је<br />

низак. Многи немају наде да редовним радом могу<br />

битно да промене свој економски статус, да купе<br />

стан, кола, оду на летовање. И онда покушавају оно<br />

што им се кроз рекламе пласира: да уложе мало и<br />

да се брзо обогате. Наравно, рекламе не кажу да је<br />

вероватноћа добитка занемарљиво мала - обја -<br />

шњава мр сц. др Снежана Алчаз.<br />

март 2017 САБОР 63


РЕПОРТАЖА<br />

ПОКЛОНИЧКО<br />

ПУТОВАЊЕ<br />

СВЕТИЊАМА СВЕТЕ<br />

ГОРЕ АТОНСКЕ<br />

64 САБОР март 2017


Света Гора Атонска, јединствена земља монаха, трећи<br />

„прст“ полуострва Халкидики. Срце светског<br />

православља, последња жива икона заборављеног<br />

Византијског Царства. Највећи храм на свету.<br />

март 2017 САБОР 65


Према предању, Пресвета Богородица пловила је<br />

бродом на Кипар да посети Лазара (кога је Господ<br />

Исус Христос васкрсао), који је у то време био<br />

епископ у Ларнаки. Брод је, услед незапамћене<br />

олује, морао да скрене с курса и усидри се на Атос.<br />

Задивљена лепотом овог места, Богородица је,<br />

изашавши на обалу, посветила Свету Гору своме<br />

Сину и Богу. Од тада, ово место сматра се Вртом<br />

Мајке Божије, а православни монаси непрестано<br />

се моле за спасење своје душе и читавог<br />

човечанства.<br />

Са циљем да се поклони светим местима<br />

Свете Горе Атонске и доживи неописиво искуство<br />

присуства Божије благодати на сваком кораку ове<br />

земље, где речима није могуће описати какав је<br />

осећај боравити на Светој Гори (грч. Άγιο Όρος) и<br />

кретати се њеним вијугавим макадамским путеви -<br />

ма. Гледати недирнуту природу, тамно-зелене<br />

шумовите брежуљке и кристално плаво море;<br />

посетити свете средњовековне православне манас -<br />

тире и њихове чудотворне иконе и фреске, тај<br />

осећај морао се искуствено доживети. Због тога,<br />

кренула је из Немачке и Србије 17. фебруара,<br />

дванесточлана група православних верника, пред -<br />

вођени Епископом франкфуртским и све Немачке<br />

Г. Сергијeм, протопрезвитером Слободаном Тија -<br />

нићем и ђаконом Милутином Марићем и генерал -<br />

ним конзулом Републике Србије у Франкфурту<br />

господином Бранком Радовановићем. Група је на<br />

поклоничком путовању у Светој Гори Атонској<br />

боравила од 20. до 24. фебруара 2016. године.<br />

По доласку у Солун и обиласку базилике<br />

Светог великомученка Димитрија и поклоњењу<br />

његовим светим мироточивим моштима, поклоници<br />

су кренули пут Свете Горе. Прва станица поклони -<br />

чког путовања у предворју Свете Горе био је<br />

манастир Ормилија на Халкидикију- ”Капија<br />

Атоса”, где су поклоници присуствовали недељној<br />

литургији, којом је началстовао Епископ франк -<br />

фуртски и све Немачке Г. Сергије. Халкидики,<br />

неколико километара од северне обале залива<br />

Касандре, у зеленој области засађеној маслињаци -<br />

ма и виноградима, између насеља Ватопеда и<br />

Ормилије, налази се манастир Благовести Пресвете<br />

Богородице, познат као манастир Ормилија.<br />

Манастир који је метох светогорског манастира<br />

Симонапетра, саграђен је на обронку и имао је<br />

буран развој, а данас је због свог светогорског<br />

духовног наслеђа, пример за узор монашке<br />

заједнице у Грчкој. Тамо цвета женско монаштво<br />

"као разлог живота и неуморне понуде" у мисио -<br />

нарењу и друштвеном деловању. Сестринство са<br />

преко 100 монахиња нуди свој рад и служење у<br />

различитим областима у оквиру православља које<br />

омогућава женама да учествују у животу Црк -<br />

ве. ”Сестре, једноставне и искрене, жртвују се и<br />

боре се од јутра до мрака, саме или уз помоћ<br />

браће са Свете Горе, да увек пренесу Божијем<br />

народу племенитост, духовну радост и весеље,<br />

беседе, духовно задовољство, да му удовоље до<br />

"духовне ситости" док народ не оде са надом у<br />

скори повратак у «ризницу гостољубља»…"Овако у<br />

својим списима описује сестринство манастира<br />

Благовести Пресвете Богородице у Ормилији<br />

њихов духовни отац и вођа, и један од најчувенијх<br />

стараца Атонске горе, архимандрит Емилијан.Као<br />

«ризницу гостољубља» са неуморним монахињама<br />

у телу и души, и са погледима попут појања које<br />

доноси радост посетиоцу за време вечерњег<br />

богослужења или литургије, за трпезом, у конаку<br />

или у поплочаној авлији. Након Свете литургије и<br />

богате трпезе љубави, Епископ Сергије одржао је<br />

беседу присутнима изразивши захвалност игуман -<br />

ији Никодими и њеном сестринству на топлом<br />

дочеку и љубави коју сестеринство на челу са<br />

својом игуманијом исказује сваки пут изнова<br />

свакоме, који долази у овај предивни манастир. У<br />

знак захвалности на исказаној љубави, Епископ<br />

Сергије, уручио је пригодан поклон игуманији<br />

Никодими, икону Светог Николаја Српског који је<br />

веома поштован у овој светој обитељи.<br />

Након завршетка посете манастиру Орми -<br />

лија, поклоничка група се упутила ка Уранополису<br />

месту одакле се бродом улази на Свету Гору. У<br />

јутарњим сатима у понедељак, 20. фебруара,<br />

поклоници су ушли на Свету Гору и упутили се ка<br />

манастиру Хиландар ”изворишту српске духовно -<br />

сти” Из историје знамо да су манастир Хиландар, у<br />

рангу царске лавре, подигли велики жупан Стефан<br />

Немања (у монаштву Симеон) и његов син Растко<br />

(Сава), пре више од осам векова, 1198. године. Те<br />

године је византијски цар Алексије III Анђео издао<br />

повељу Симеону и Сави којом се манастир<br />

Хиландар дарује „да Србима буде на вечни<br />

поклон“. Цар је пристао да то учини, пошто су биле<br />

испуњене и очуване форме, и јер је молба имала<br />

пристанак целог светогорског братства. Манастир<br />

је изграђен на рушевинама ранијег византијског<br />

манастира Хеландариона, који је, по предању,<br />

основан још почетком XI века. На капији ове<br />

српске светиње Епископа Сергија и пратњу свечано<br />

су дочекали игуман Методије са братијом. Након<br />

доксологије и поклоњења икони Пресвете Бого -<br />

родице Тројеручице, поклоницима је приређен<br />

ручак са игуманом Методијем. После пригодног<br />

ручка, поклоници су искористили прилику да обиђу<br />

манастир Хиландар и његове светиње. Обилазећи<br />

манастирски комплекс прошли смо и поред<br />

маслињака и Пирга Краља Милутина, осматрач -<br />

нице саграђене у првој половини XIV века, а имали<br />

смо прилику да видимо и непрегледно простран -<br />

ство од петнаест хектара засађене најквалитетније<br />

винове лозе у власништву манастира Хиландар. На<br />

самој обали, морски таласи запљускивали су Пирг<br />

(кулу) Светог Димитрија, вероватно најстаријег<br />

сачуваног здања на Светој Гори, изграђеног још у<br />

IX веку. У њему се већ стотинама година налази<br />

мала црква осликана фрескама из доба Краља<br />

Милутина и његовог унука цара Душана, који је ту<br />

са породицом боравио 1347. године, када се<br />

склонио у Хиландар од куге која је у то доба<br />

беснела на читавом Балкану. У оквиру објекта<br />

цркве и куле Светог Димитрија, остао је сачуван<br />

спољашњи зид владареве палате, можда једини у<br />

целости сачувани део српског краљевског дома из<br />

средњег века, рачунајући све територије на којима<br />

живи српски народ. После вечерњег богослужења и<br />

трпезе љубави, група је отишла на мали одмор да<br />

би се припремила за свеноћно бденије у част<br />

ктитора манастира Хиландара, Светог Симеона<br />

Мироточивог који се у манастиру славио сутрадан-<br />

66 САБОР март 2017


Епископ Сергије са поклоницима и игуманом Методијем у манстиру Хиландар<br />

Из историје знамо да су манастир Хиландар, у рангу<br />

царске лавре, подигли велики жупан Стефан Немања (у<br />

монаштву Симеон) и његов син Растко (Сава), пре више од<br />

осам векова, 1198. године. Те године је византијски<br />

цар Алексије III Анђео издао повељу Симеону и Сави којом се<br />

манастир Хиландар дарује „да Србима буде на вечни поклон“.<br />

март 2017 САБОР 67


-уторак 21. фебруара. Уз празник Ваведења Пре -<br />

свете Богородице, Светог Саве и иконе Богородице<br />

Тројеручице, празник светог Симеона спада у<br />

четири славе (панигира) које прославља хиландар -<br />

ско братство.<br />

У периоду после пожара 2004 манастир није<br />

био у могућности да прими велики број гостију и<br />

свечаније прославља овај велики и значајан<br />

празник. Уз Божију помоћ и напредак на обнови<br />

конака, ове године је уз торженствену службу<br />

уприличена прослава којој су присуствовали<br />

бројни гости. Велику радост за хиландараску<br />

обитељ представљао је долазак Његовог прео -<br />

свештенства епископа франкфуртског и све<br />

Немачке Г. Сергија. Бденије је почело у понедељак<br />

увече у 19 часова. Величанствено бденије дало је<br />

прилику поклоницима да у миру и ношени песмом<br />

монаха упуте молитве Богу и Пресветој Бого -<br />

родици и да макар у трену доживе парче неба овде<br />

на земљи.<br />

У 2. часа после поноћи уследила је пауза, да<br />

би Света архијерејска литургија са часовима<br />

почела у 6.30. Након тога је уследила свечана<br />

славска трпеза и обраћање Епископа Сергија<br />

братству манастира и присутним гостима. Лепоти<br />

богослужења посебно су допринели појци који су<br />

наизменично појали са две певнице. Изузетно<br />

свечаном изгледу и пуноћи богослужења допринео<br />

је велики број свештенослужитеља. Уз епископа<br />

Сергија саслуживали су архимандрит Методије,<br />

игуман Хиландара, јеромонаси и јерођакони из<br />

других светогорских обитељи као и свештено -<br />

служитељи из Немачке, Србије и Републике<br />

Српске.<br />

Наш пут након срдачног растанка са брати -<br />

јом манастира Хиландар настављен је ступањем на<br />

тле и поподневним боравком и ноћењем у другом<br />

најзначајнијем манастиру на Светој Гори – грчком<br />

Ватопеду. Манастир је основан у другој половини X<br />

века и његову енергију и лепоту, заиста је тешко<br />

описати. У Ватопеду су приликом свог доласка на<br />

Свету Гору, пре него што су основали манастир<br />

Хиландар, боравили Свети Симеон и Свети Сава,<br />

родоначелници српске државе и цркве. У Ватопеду,<br />

као и у свим другим манастирима у којима смо<br />

боравили, сусрели смо се са искреним и топлим<br />

пријемом од стране монаха, који су нас прихвати -<br />

ли као рођену браћу. Показали су нам манастирски<br />

комплекс, а наш домаћин, монах Андреј, провео<br />

нас је кроз историју богомоље. Дозвољено нам је<br />

да целивамо појас Пресвете Богородице и главу<br />

Светог Јована Хризостома (Златоусти) и честицу<br />

Часног Крста.Из моћног Ватопеда, у трећи дан<br />

поклоњења, упутили смо се у Кареју, место које је<br />

средиште администрације Свете Горе. Кареја је,<br />

осим што се у њој налази Протат, својеврсна<br />

„влада” у чијем раду учествују представници свих<br />

20 светогорских манастира, значајна и по томе, јер<br />

се на њеној територији налазе и бројне друге<br />

важне православне богомоље: манастир Кутлумуш,<br />

затим најстарија саборна црква на Светој Гори, као<br />

и Скит Светог Андреја Првозваног, апостола<br />

Христовог, а раније ученика Светог Јована Пре -<br />

тече.За српску заједницу и све њене вернике од<br />

посебног је значаја и Испосница Светог Саве, која<br />

се такође налази у Кареји. Овај објекат је у<br />

власништву манастира Хиландар, а значајан је по<br />

томе јер се у Испосници налази аутентична пећина<br />

у којој се молио Свети Сава, као и чудотворна<br />

икона Богородице Млекопитатељнице, јединствене<br />

у целом хришћанском свету, јер је на њој<br />

приказано како Пресвета Богородица доји (пита)<br />

Христа Младенца. У Испосници је Свети Сава 1199.<br />

године написао „Карејски типик“ и то је данас<br />

најстарији документ који се чува у ризници<br />

манастира Хиландар. Након поклоњења светињама<br />

Испоснице и кратког предаха уз срачан дочек оца<br />

Никодима који се брине о Испосници, посетили<br />

смо протат где нас је угостио прот Свете Горе.<br />

Након боравка у Кареји следеће одредиште<br />

био је манастир Григоријат. Манастир се налази на<br />

југо-западној страни Свете Горе Атонске, на<br />

стеновитој обали између манастира Симонопетре и<br />

Дионисијата. Основао га је средином XIV века<br />

свети преподобни Григорије, по коме је манастир и<br />

добио име. Овде се подвизавало много словенских<br />

монаха, а касније је прешао у посед Грка. У<br />

манастиру Григоријату је сахрањен и блажено -<br />

почивши старац Георгије Капсанис, коме је по<br />

доласку у манастир Епископ Сергије одао помен на<br />

његовом гробу. У вечерњим часовима поклоници су<br />

имали част да присуствују још једном свеноћном<br />

бденију уочи празника Светог мученика Харалам -<br />

пија чији се део моштију налазе у овој светињи и<br />

који се сматра заштитником монаха на Светој Гори.<br />

У четвртак ујутру, у раним јутарњим часовима чули<br />

су се дивни звуци дрвених клепала („симандро“)<br />

који поред звона позивају верне на службу. Свету<br />

Архијерсјку литургију служио је Епископ Сергије уз<br />

саслужење игумана манастира Григоријат Христи -<br />

фора и јеромонаха и јерођакона као и свештено -<br />

служитеља из Немачке, протопрезвитера Слобода -<br />

на Тијанића и ђакона Милутина Марића. Након<br />

трезе љубави и послужења у манастирском салону<br />

у четвртак 23. фебруара, поколинчка група пуна<br />

утисака и захвалности због гостопримства братије<br />

манастира Григоријат на челу са игуманом<br />

Христофором, се упутила ка својој последњој<br />

дестинацији манастиру Симонопетра.<br />

Многи поклоници који су посетили гору<br />

Атон, манастир Симонопетра сматрају најлепшим<br />

манастиром на свету, управо због своје грацио -<br />

зности која се уздиже на стени од 300 метара изнад<br />

мора. Други ктитор Симонопетре био је српски<br />

деспот Јован Угљеша Мрњавчевић, који је владао<br />

Серском облашћу, у чијем саставу је била и Света<br />

Гора. Управо овај манастир за већину поклоника<br />

био је круна овог поклоничког путовања. Очарани<br />

лепотом манастира и великој количини братске<br />

љубави монаштва овог манастира исказаног на<br />

сваком кораку, учинили су да овај последњи дан<br />

боравка на Светој Гори остане урезан у срца<br />

поклоника за читав живот. Након пријема код<br />

игумана Јелисеја и разговора који окрепљује душу<br />

и срце, поклоници су били у прилици да обиђу<br />

знаменитости ове светиње у којој се истиче богата<br />

библиотека са више десетина хиљада књига, од<br />

којих су неке истинско културно богатство целог<br />

православља. Посебан молитвени утисак оставља<br />

поклоњење руци Свете Марије Магдалене која се<br />

68 САБОР март 2017


Петохлебница у манастиру Григоријат<br />

сматра другим ктитором манастира из одређених<br />

историјских околности које су се десиле у бурној<br />

историји манастира.<br />

Пуних срца и окрепљене душе и молитвено<br />

потресени, поклоничка група напустила је тло<br />

Свете Горе у петак 24. фебруара из луке Дафни<br />

упутивши се ка полазној тачки поклоничког<br />

путовања, граду Солуну.<br />

Посете Светој Гори, увек су другачије, а у<br />

свакој постоји клица поновног враћања. Бунар<br />

Светог Саве налази се у Хиландару и по предању<br />

копао га је сам Свети Сава, а ко попије воду са<br />

њега увек се изнова враћа Српској Царској Лаври и<br />

Светој Гори. За наше људе посета Светој Гори има<br />

посебан значај. Овде ће се срести са оним<br />

највреднијим „Што смо од предака наследили и<br />

од потомака позајмили“. Ову репортажу завршио<br />

бих речима једног монаха које негде прочитах: ”О<br />

Света Горо како ти предивно миришеш на небо.<br />

Како ти предивно миришеш на небо. Како свака<br />

стопа на теби и по теби, о Света Горо, мирише на<br />

небо, а како ово плаветно небо, изнад тебе,<br />

мирише на вечност.”<br />

март 2017 САБОР 69


70 САБОР март 2017


март 2017 САБОР 71


HEILIGE VÄTER<br />

HOMILIE ZUM<br />

PALMSONNTAG<br />

Hl. Gregor Palamas<br />

Zur Zeit der Gunst erhörte Ich dich, und am Tag des<br />

Heils half Ich dir", sagt Gott durch den Mund des<br />

Propheten Isaiah (Is 49,8). Und es ist gut, eurer<br />

Liebe am heutigen Tag jene Worte des Apostels in<br />

Erinnerung zu rufen: "Siehe, jetzt ist die Zeit der<br />

Gunst, sieh, jetzt ist der Tag des Heils! So laßt uns<br />

denn ablegen die Werke der Finsternis und die<br />

Werke des Lichtes tun und in rechter Ordnung<br />

wandeln wie am Tag " (2 Kor 6,2 / Rom 13, 12-13).<br />

Denn genaht hat sich das Gedenken an die erlösen -<br />

den Leiden Christi, das neue, erhabene und geistige<br />

Pascha, der Kampfpreis der Leidenschaftslosigkeit,<br />

der Auftakt zum künftigen Äon. Dieses verkündet<br />

Lazarus im voraus, da er zurückkehrt aus den Ab -<br />

gründen des Hades, auferstehend von den Toten<br />

nach vier Tagen auf den bloßen Ruf und Befehl<br />

Gottes hin, Der die Macht hat über Leben und Tod<br />

(s. Joh 11,1ff). Und inspiriert vom Göttlichen Geist,<br />

lobpreisen Kinder und das arglose Volk im voraus<br />

den Erretter vom Tod, Der Seelen heraufführt aus<br />

dem Hades, Der Seele und Leib ewiges Leben<br />

schenkt.<br />

Begehrt mithin einer das Leben, möchte er<br />

gute Tage sehen, so lasse seine Zunge ab vom<br />

Bösen, und seine Lippen mögen aufhören, Betrüg -<br />

erisches zu reden. Er wende sich ab vom Schlechten<br />

und tue das Gute (s. Ps 33,12-14 / 1 Petr 3,10).<br />

Schlecht ist die Gefräßigkeit, die Trunksucht, das<br />

zügellose Leben. Schlecht ist die Geldgier, die<br />

Habsucht und die Ungerechtigkeit. Schlecht ist<br />

72 САБОР март 2017


март 2017 САБОР 73


„Schon vor Deinem Leiden die allgemeine Auferstehung bezeugend,<br />

hast Du Lazarus von den Toten auferweckt, Christus, Gott! Deshalb<br />

rufen auch wir, wie die Kinder die Sinnbilder des Sieges tragend,<br />

Dir, dem Sieger über den Tod, zu: Hosanna in der Höhe, gesegnet<br />

sei, der da kommt im Namen des Herrn!“<br />

Ruhmsucht, Frechheit und Hochmut. Von all diesem<br />

Schlechten also wende sich jedermann ab und tue<br />

das Gute.<br />

Und was ist das Gute? Die Enthaltsamkeit, das<br />

Fasten, die Keuschheit, die Gerechtigkeit, die Barm -<br />

herzigkeit, die Nachsicht, die Liebe, die Demut. Tun<br />

wir es mithin, dieses Gute, damit wir in würdiger<br />

Weise Anteil empfangen an dem für uns hinge -<br />

opferten Lamm Gottes und so das Pfand der<br />

Unverweslichkeit erlangen und es bewahren zur<br />

Beglaubigung des Erbes, das hinterlegt ist für uns in<br />

den Himmeln.<br />

Oder ist das Gute vielleicht schwer zu<br />

vollbringen und die Tugend mühsamer als das<br />

Laster? Was mich betrifft, so sehe ich das nicht so.<br />

Denn große Mühsal erleidet schon von hienieden an<br />

der Trunkenbold und Ausschweifende, weit mehr als<br />

der Enthaltsame, und ebenso der Zügellose weit<br />

mehr als der in Keuschheit Lebende, der nach<br />

Reichtum Jagende mehr als der Genügsame und<br />

derjenige, der sich mit Ruhm umhüllen will, weit<br />

mehr als jener, der sein Leben in Zurückgezogenheit<br />

führt. Doch wenn uns die Tugenden unserer<br />

Genußsucht wegen schwerer erscheinen, dann laßt<br />

uns uns selbst Gewalt antun, denn "mit Gewalt wird<br />

das Reich der Himmel errungen", sagt der Herr,<br />

"und Gewaltsame ergreifen es" (Mt 11,12).<br />

Die Armen im Geiste, denen das Himmel -<br />

reich gehört.<br />

Alle von uns, Mächtige und Geringe,<br />

Regierende und Regierte, Reiche und Arme, bedür -<br />

fen des rechten Strebens und der Wachsamkeit, um<br />

die bösen Leidenschaften aus unserer Seele zu<br />

vertreiben und an ihrer Stelle die volle Zahl der<br />

Tugenden anzusiedeln. Der<br />

Bauer ebenso wie der Schuster, der Maurer<br />

ebenso wie der Schneider und der Weber, kurz<br />

gesagt, ein jeder, der sich durch seine eigenen<br />

Mühen, durch das Werk seiner Hände seinen<br />

Lebensunterhalt verdient, ist wahrhaft selig, wenn<br />

er aus seiner Seele die Begierde nach Reichtum,<br />

Ruhm und Genuß vertreibt. Solche Menschen sind<br />

die Armen, denen das Reich der Himmel gehört,<br />

weshalb der Herr sie selig preist und als "Arme im<br />

Geist" bezeichnet (Mt 5,3).<br />

Arm im Geist sind jene, deren Geist, anders<br />

gesagt, deren Seele, frei ist von jeder Prahlerei,<br />

Ruhmsucht und Genußsucht und deshalb entweder<br />

freiwillig auch die äußere Armut wählen oder,<br />

sofern ihre äußere Armut unfreiwillig ist, dieselbe<br />

tapfer ertragen.<br />

Die Sklaverei der Leidenschaften und die<br />

Möglichkeit, frei zu werden davon<br />

Die Reichen und Wohlhabenden und in<br />

vergänglichem Ruhm Schwelgenden hingegen,<br />

sowie jene, die sich auch nur sehnen, solches zu<br />

erlangen, werden in noch schlimmere Leiden -<br />

schaften abgleiten und in gefährlichere, zahl -<br />

reichere und folgenschwerere Fangnetze des Teufels<br />

fallen. Denn derjenige, der reich geworden ist, legt<br />

das Verlangen nach Reichtum keineswegs ab,<br />

sondern begehrt noch unersättlicher danach.<br />

Desgleichen intensivieren sich die Leidenschaften<br />

des Genußsüchtigen, des Machthungrigen, des<br />

Ausschweifenden und Zügellosen [indem er diesel -<br />

ben auslebt], statt dass er frei wird davon. Und was<br />

die Regierenden und Mächtigen angeht, so ringen<br />

sie um noch mehr Macht, sodass sie noch mehr<br />

Ungerechtigkeiten und Sünden begehen.<br />

Deshalb ist es schwer für einen Mächtigen,<br />

gerettet zu werden, und für einen Reichen, ein -<br />

zugehen in das Reich Gottes (s. Mt 19,23ff). "Wie<br />

könnt ihr an Mich glauben", sagt der Herr, "wenn ihr<br />

Ehre annehmt von den Menschen und die Ehre nicht<br />

bei Gott allein sucht?" (Joh 5,44).<br />

Doch der Wohlhabende, Ruhmreiche oder<br />

Mächtige soll sich nicht grämen, denn er kann,<br />

wenn er will, die Ehre Gottes suchen und sich selbst<br />

Gewalt antun und das Abgleiten in Schlimmeres<br />

unterbinden, sodass er große Tugenden erlangt und<br />

große Übel wegtreibt, nicht nur von sich selbst,<br />

sondern auch von vielen anderen, selbst wenn sie es<br />

nicht wollen. Er kann tatsächlich nicht nur selbst<br />

gerecht, keusch und besonnen werden, sondern auch<br />

jene, die Unrecht tun und ausschweifen wollen, auf<br />

mancherlei Arten daran hindern. Er kann sich nicht<br />

nur selbst gehorsam dem Evangelium Christi und<br />

dessen Verkündern unterziehen, sondern auch die<br />

Ungehorsamen dazu bringen, sich der Kirche Christi<br />

und denen, die ihr Christus gemäß vorstehen,<br />

unterzuordnen, und das nicht nur kraft der Macht<br />

und Befugnis, die ihm von Gott zugeteilt worden ist,<br />

sondern auch indem er zum Vorbild wird für seine<br />

Untertanen in jedem guten Werk. Denn der Regierte<br />

gleicht sich dem Regierenden an.<br />

74 САБОР март 2017


Die Mächtigen müssen mehr kämpfen um<br />

ihr Heil: das Beispiel der Schriftgelehrten<br />

und Pharisäer bei der Erweckung des<br />

Lazarus<br />

Alle bedürfen des rechten Strebens, der Gewalt<br />

gegen sich selbst und der Wachsamkeit, doch nicht<br />

alle im gleichen Maß. Die mit Ruhm, Reichtum und<br />

Macht Ausgestatteten sowie jene, die sich mit<br />

Rhetorik und dem Erwerb dessen befassen, was sie<br />

als Weisheit betrachten, müssen sich, wenn sie<br />

gerettet werden wollen, mehr Gewalt antun und sich<br />

mehr anstrengen als die anderen, neigen sie doch<br />

ihrer Veranlagung nach mehr zum Ungehorsam.<br />

Dies zeigt sich mit aller Deutlichkeit auch in den<br />

Lesungen aus dem Evangelium Christi, die wir<br />

gestern und heute vernommen haben. Denn als der<br />

Herr an Lazarus jenes Wunder gewirkt hatte (s. Joh<br />

11,17ff), das allen unmißverständlich zeigte, dass<br />

Jener, Der es gewirkt hatte, Gott ist, da war zwar das<br />

Volk überzeugt und glaubte, die damaligen<br />

Machthaber aber, das heißt die Schriftgelehrten und<br />

die Pharisäer, waren so weit vom Glauben entfernt,<br />

dass sie noch mehr rasten gegen Ihn und in ihrem<br />

Irrsinn beschlossen, Ihn dem Tod preiszugeben - Ihn,<br />

Der Sich durch alles, was Er sagte, und durch alles,<br />

was Er tat, als Herr über Leben und Tod erwiesen<br />

hatte!<br />

Niemand kann geltend machen, dass Christus<br />

dadurch, dass Er damals Seine Augen erhob und<br />

sagte: "Vater, Ich danke Dir, dass Du Mich erhört<br />

hast" (Joh 11,41), die Schriftgelehrtten und Phari -<br />

säer daran gehindert habe, Ihn als dem Vater gleich<br />

zu betrachten. Denn unmittelbar nach jenen Worten<br />

sagte Er zum Vater auch dies: "Ich wußte ja, dass Du<br />

Mich allezeit erhörst, doch der um -stehenden<br />

Menge wegen sagte Ich es, damit sie glauben, dass<br />

Du es bist, Der Mich gesandt hat" (Joh 11,42). Das<br />

heißt, damit sie erkennen möchten, dass Er Gott<br />

gleich ist und aus dem Vater kommt und nichts dem<br />

Vater Entgegengesetztes tut, sondern die Wunder<br />

wirkt in Ausführung des Ratschlusses des Vaters. Er<br />

erhob zwar vor allen Seine Augen zum Vater, doch<br />

Er sagte zu Ihm Worte, die den auf Erden<br />

Sprechenden als dem Allerhöchsten und Himm -<br />

lischen Vater gleich erweisen.<br />

Wie im Anfang, als der Mensch geformt<br />

werden sollte, ein Ratschluß vorausging, so geht<br />

auch hier, wo in Lazarus der Mensch neu geformt<br />

werden soll, ein Ratschluß voraus. Damals, bei der<br />

Formung des Menschen, sagte der Vater zum Sohn:<br />

"Machen Wir einen Menschen" (Gen 1,26), und der<br />

Sohn hörte auf den Vater, und so wurde der Mensch<br />

ins Dasein gebracht. Hier aber hört der Vater auf<br />

den Sohn, und so wird Lazarus ins Leben zurück -<br />

gebracht.<br />

Was die Erweckung des Lazarus offenbarte<br />

Seht ihr das Maß der Gleichheit der Ehre und<br />

des Willens? Der Form nach erfolgt zwar ein Gebet,<br />

der umstehenden Menge wegen, doch die Worte<br />

sind nicht Worte des Gebets, sondern des Gebietens<br />

und der Herrschaft: "Lazarus, komm heraus!" (Joh<br />

11,43). Und sogleich steht der seit vier Tagen Tote<br />

lebendig vor ihm. Wie also machte Er ihn lebendig:<br />

durch Befehl oder durch Gebet? Er sagte jene Worte<br />

mit lauter Stimme (s. Joh 11,43), was ebenfalls der<br />

Umstehenden wegen geschah, denn Er hätte sie ja<br />

auch mit gehaltener Stimme sagen oder den Toten<br />

durch Sein bloßes Wollen auferwecken können,<br />

fernab vom Grab und ohne den Grabstein wegheben<br />

zu lassen. Doch Er kam Selbst zum Grab und gebot<br />

den Umstehenden, und sie hoben den Grabstein weg<br />

und nahmen den Gestank wahr, worauf Er mit lauter<br />

Stimme rief.<br />

Warum auferweckte Er ihn auf diese Art?<br />

Damit die Anwesenden mit ihren eigenen Augen<br />

(denn sie sahen Ihn am Grab stehen), mit ihrem<br />

eigenen Geruchsinn (denn sie rochen den Gestank<br />

der Verwesung des seit vier Tagen Toten), durch<br />

ihren eigenen Tastsinn (denn mit ihren eigenen<br />

Händen entfernten sie zuerst den Grabstein und<br />

danach die Totenbinden vom Körper und das<br />

Schweißtuch vom Gesicht) und durch ihre eigenen<br />

Ohren (denn die Stimme des Herrn wurde von allen<br />

gehört) allesamt begriffen und glaubten, dass Er<br />

Derjenige ist, Der alles aus dem Nichtsein ins Dasein<br />

ruft, Der alles erhält durch das Wort Seiner Macht<br />

und Der am Anfang alle Dinge durch Sein bloßes<br />

Wort aus dem Nichts erschuf.<br />

Der einzig wahre König von Zion zieht ein<br />

in Jerusalem<br />

Das arglose Volk mithin glaubte durch all<br />

diese Dinge an Ihn und bewahrte seinen Glauben<br />

nicht im Schweigen, sondern verkündete Seine<br />

Göttlichkeit sowohl mit Werken als auch mit Worten.<br />

Nach der Auferweckung des Lazarus vier Tage<br />

nach dessen Tod fand der Herr einen jungen Esel<br />

(Joh 12,14), der von den Jüngern bereitgemacht<br />

worden war für Ihn, wie uns der Evangelist<br />

Matthäus berichtet (s. Mt 21,2-7), setzte Sich darauf<br />

und zog ein in Jerusalem, gemäß der Prophetie des<br />

Zacharias, der vorausschauend gesagt hatte:<br />

"Fürchte dich nicht, Tochter Zion, denn siehe, dein<br />

König kommt zu dir, der Gerechte und Erlösende,<br />

sanftmütig und auf einem Tragtier reitend, dem<br />

Fohlen einer Eselin" (Zach 9,9 / Mt 21,5).<br />

Mit diesen Worten zeigt der Prophet, dass der<br />

Angekündigte König ist, und zwar der einzige wahre<br />

König von Zion. "Dein König", sagt er, "ist nicht ein<br />

Schrecken für jene, die Ihn sehen, noch auch ist Er<br />

ein Bedränger und Übeltäter, eskortiert von<br />

Schildwachen und Lanzenträgern, gefolgt von einer<br />

Menge Fußvolk und Reitern, hingegeben an die<br />

Habsucht, der Zölle und Steuern fordert, ent -<br />

würdigende Dienste und schwere Arbeiten aufer -<br />

legt. Sondern Sein Kennzeichen ist Demut, Armut<br />

und Einfachheit. Auf einem Esel reitend zieht Er ein,<br />

ohne irgendwelchen menschlichen Prunk zur Schau<br />

zu stellen. Denn Er allein ist der gerechte König, Der<br />

in Gerechtigkeit erlöst, und Er allein ist wahrhaft<br />

sanftmütig, denn die Sanftmut ist Sein eigent -<br />

lichster Wesenszug. Sagt doch der Herr Selbst von<br />

март 2017 САБОР 75


Sich: "Lernt von Mir, denn Ich bin sanftmütig und<br />

demütig von Herzen" (Mt 11,29).<br />

Der König, Der Lazarus von den Toten er -<br />

weckt hat, zieht mithin auf einem Esel reitend in<br />

Jerusalem ein, und sogleich strömt Ihm das ganze<br />

Volk entgegen, Kinder, Männer Greise, indem sie<br />

ihre Kleider ausbreiten auf dem Weg und Palm -<br />

zweige in den Händen halten, die Symbole des<br />

Siegs, und begrüßen Ihn als den Lebensspender und<br />

Besieger des Todes. Sie fallen nieder vor Ihm, und<br />

indem sie vor ihm her gehen, singen sie mit einer<br />

einzigen Stimme, nicht nur außerhalb des Tempel -<br />

bezirks, sondern auch innerhalb davon: "Hosanna<br />

dem Sohn Davids, Hosanna in den Höhen!" (Mt<br />

21,9). Jenes "Hosanna" ist ein Lobpreis, der zu Gott<br />

emporgesandt wird, und übersetzt bedeutet: "Rette<br />

uns". Das hinzugefügte "in den Höhen" aber zeigt,<br />

dass Er nicht nur auf Erden von den Menschen,<br />

sondern auch in den Höhen von den himmlischen<br />

Engeln besungen wird.<br />

Das Bekenntnis des einfachen Volkes<br />

Nicht nur sang das Volk auf diese Weise<br />

Seinen Lobpreis und bekannte Ihn als Gott, sondern<br />

es widersetzte sich in der Folge auch den böswilligen<br />

und gottesfeindlichen Anklagen der Schriftgelehrten<br />

und Pharisäer sowie ihren mörderischen Absichten.<br />

Denn in ihrem Irrsinn sagten jene über Ihn:<br />

"Dieser Mensch ist nicht aus Gott, und da Er viele<br />

Zeichen wirkt, werden alle an Ihn glauben, wenn wir<br />

Ihn gewähren lassen und Ihn nicht umbringen. Dann<br />

werden die Römer kommen und uns die Stadt und<br />

das Volk wegnehmen" (s. Joh 9,16 und 11,47-48).<br />

Das Volk aber, was sagte es? "Gesegnet ist Er,<br />

Der kommt im Namen des Herrn! Gesegnet ist das<br />

Reich unseres Vaters David, das gekommen ist" (Mk<br />

11,9-10). Indem es sagte: "Gesegnet ist Er, Der<br />

kommt im Namen des Herrn", zeigte es, dass Er von<br />

Gott dem Vater kam und im Namen Seines Vaters<br />

erschien, wie auch der Herr Selbst von Sich sagt:<br />

"Ich bin gekommen im Namen Meines Vaters, aus<br />

Gott kam Ich und zu Ihm gehe Ich" (Joh 8,42). Und<br />

indem es sagt: "Gesegnet ist das Reich unseres<br />

Vaters David, das gekommen ist", zeigt es, dass dies<br />

das Reich ist, an das der Prophetie gemäß auch die<br />

Heiden, also auch die Römer glauben werden. Denn<br />

dieser König ist nicht nur die Hoffnung Israels,<br />

sondern auch die Erwartung der Heiden, wie Jakob<br />

prophezeite: "Er wird Seine Eselin an den Weinstock<br />

binden" sagt er nämlich, wobei er mit "Seiner<br />

Eselin" das Ihm unterstellte Volk der Juden meinte,<br />

76 САБОР март 2017


"und das Fohlen Seiner Eselin an den Zweig des<br />

Weinstocks" (Gen 49,11). Der Zweig des Weinstocks<br />

sind die Jünger des Herrn, zu denen der Herr sagte:<br />

"Ich bin der Weinstock, ihr seid die Reben" (Joh<br />

15,5). An diesen Zweig also band der Herr das<br />

Fohlen Seiner Eselin, das heißt das aus den Heiden<br />

stammende Neue Israel, diejenigen, die zu Söhnen<br />

Abrahams der Gnade nach geworden sind. "Wenn<br />

nun dieses Reich auch die Hoffnung der Heiden ist,"<br />

so sagt das Volk, "wie dann könnten wir, die wir an<br />

dasselbe glauben, uns vor den Römern fürchten?"<br />

10. So also entboten diejenigen, die kleine Kinder<br />

waren nicht der Verständigkeit nach, sondern<br />

hinsichtlich der Bosheit, dem Herrn vom Heiligen<br />

Geist inspiriert einen genauen und vollkommenen<br />

Lobpreis und bezeugten, dass Derjenige, Der den<br />

seit vier Tagen toten Lazarus auferweckte, Gott ist.<br />

Als jedoch die Schriftgelehrten und Pharisäer<br />

jene Wunder sahen und die Kinder im Tempel rufen<br />

hörten: "Hosanna dem Sohn Davids!", da ärgerten<br />

sie sich und sagten zum Herrn: "Hörst Du denn<br />

nicht, was jene sagen? (s. Mt 21,15-16) – etwas, das<br />

zu jener Stunde eigentlich weit eher der Herr Selbst<br />

zu ihnen hätte sagen können, nämlich: "Sehr ihr<br />

denn nicht, hört ihr denn nicht, begreift ihr denn<br />

nicht?" Um sie zurechtzuweisen dafür, dass sie Ihm<br />

vorwarfen, einen Lobgesang anzunehmen, der Gott<br />

allein gebührt, antwortete Er ihnen: "Ja, Ich höre<br />

jene, die, von Mir unsichtbar weise gemacht, solches<br />

über Mich aussagen, denn wenn diese schweigen,<br />

werden die Steine rufen (Lk 19,40 / Hab 2,11). Habt<br />

ihr denn nie jenes prophetische Wort gelesen: 'Aus<br />

dem Mund von kleinen Kindern und Säuglingen hast<br />

Du Dir Lob bereitet (Ps 8,3 / Mt 21,16)?“<br />

Auch dies war in der Tat ein großes Wunder,<br />

dass die einfachen und ungebildeten Kinder auf<br />

vollkommene Weise den um unsertwillen inkarnier -<br />

ten Gott erkannten und bekannten, indem sie den<br />

Hymnos der Engel in ihren Mund nahmen. Denn wie<br />

die Engel bei der Geburt des Herrn sangen: "Ehre sei<br />

Gott in den Höhen und auf Erden" (Lk 2,14), so<br />

entbieten diese Kinder jetzt bei Seinem Einzug in<br />

Jerusalem denselben Lobpreis, indem sie singen:<br />

"Hosanna dem Sohn Davids, Hosanna in den Höhen"<br />

(Mt 21,9).<br />

Aufruf zur Liebe unter allen, die eins<br />

sind im Glauben in der Einen und Einzigen<br />

Kirche Christi<br />

Werden mithin auch wir, Brüder, zu kleinen Kindern<br />

hinsichtlich der Bosheit, wir alle: Junge wie Alte,<br />

Regierende wie Regierte, damit wir gestärkt werden<br />

möchten von Gott und Trophäen vorweisen und die<br />

Symbole des Sieges in Händen tragen können, des<br />

Sieges nicht nur über die bösen Leidenschaften,<br />

sondern auch über die sichtbaren und unsichtbaren<br />

Feinde, und so die Gnade des Wortes empfangen zur<br />

rechten Zeit (s. Hebr 4,16). Denn der junge Esel, auf<br />

den Sich der Herr unsertwegen zu setzen geruhte,<br />

war, obwohl nur ein einziger, eine Figur der Heiden -<br />

völker, aus denen wir alle stammen, die Regierenden<br />

ebenso wie die Regierten.<br />

In Christus gibt es weder Mann noch Frau,<br />

weder Hellene noch Jude, sondern alle sind eins, wie<br />

der göttliche Apostel sagt (s. Gal 3,28). So auch gibt<br />

es in Ihm weder Regierender noch Regierter,<br />

sondern kraft Seiner Gnade sind wir alle eins im<br />

Glauben an Ihn und bilden einen einzigen Leib,<br />

jenen Seiner Kirche, und Er ist ihr einziges Haupt.<br />

Ein einziger Geist ist ausgegossen worden in uns<br />

durch die Gnade des Allheiligen Geistes, eine einzige<br />

Taufe haben wir alle empfangen, eine einzige<br />

Hoffnung ist in uns allen und ein einziger ist unser<br />

Gott, Er, Der über allen und durch alle und in uns<br />

allen ist (s. Eph 4,4-6).2<br />

Lieben wir daher einander, ertragen wir einer<br />

den anderen, sorgen wir füreinander, da wir Glieder<br />

sind eines des anderen. Denn das Zeichen, dass wir<br />

Jünger Christi sind, wie der Herr Selbst sagte, ist die<br />

Liebe. Und das väterliche Erbe, das Er uns hinter -<br />

lassen hat, als Er diese Welt verließ, ist die Liebe.<br />

Und das letzte Gebet, das Er für uns sprach, bevor Er<br />

wieder hinaufging zu Seinem Vater, stärkt unsere<br />

Liebe zueinander.<br />

Strengen wir uns deshalb an, damit dieses<br />

väterliche Gebet sich erfülle. Weisen wir Sein Erbe<br />

nicht zurück, noch auch das Zeichen, das Er uns<br />

gegeben hat, damit wir uns nicht gleichzeitig auch<br />

der Sohnschaft, des Segens und des Rangs von<br />

Jüngern entblößen und so der bereitliegenden<br />

Hoffnung entfallen und ausgeschlossen bleiben vom<br />

geistigen Brautgemach.<br />

So wie damals, als der Herr vor der erlösen -<br />

den Passion in das irdische Jerusalem einzog, nicht<br />

nur das Volk, sondern auch die wahren Fürsten der<br />

Heidenvölker, nämlich die Apostel des Herrn, ihre<br />

Kleider ablegten und ausbreiteten vor ihm, so laßt<br />

auch uns heute, Regierende wie Regierte, die Ge -<br />

wänder unserer Natur ablegen und ausbreiten vor<br />

ihm, indem wir unser Fleisch und unser fleischliches<br />

Wollen dem Geist unterordnen. So werden wir<br />

gewürdigt werden, nicht nur die erlösende Passion<br />

Christi und Seine Auferstehung zu schauen und zu<br />

verehren, sondern uns auch in Fülle der Gemein -<br />

schaft mit Ihm zu erfreuen. "Denn wenn wir<br />

Teilhaber geworden sind am Abbild Seines Todes",<br />

sagt der Apostel, "so werden wir es offenkundig<br />

auch sein an Seiner Auferstehung" (Röm 6,5).<br />

Möchten wir alle diese Auferstehung erlan -<br />

gen, durch die Gnade und Menschenliebe unseres<br />

Herrn und Gottes und Retters Jesus Christus, Dem<br />

alle Verherrlichung und Anbetung gebührt, zu -<br />

sammen mit Seinem Ursprungslosen Vater und dem<br />

Lebenspendenden Geist, jetzt und immerdar und in<br />

die Ewen der Ewen. Amen.<br />

Quelle: prodromos-verlag.de<br />

март 2017 САБОР 77


ЕПАРХИЈСКИ ЖУРНАЛ<br />

Манастир Химелстир<br />

ОБНОВИМО<br />

ХИМЕЛСТИР<br />

78 САБОР март 2017


Манастир Успења Пресвете Богородице налази се у<br />

месту Химелстир недалеко од Хановера. Место<br />

Химелстир први пут се помиње 1022. године као<br />

метох манастира Св. Михаила из Хилдесхајма.<br />

Ово је уједно био први протестантски храм у<br />

околини Хилдесхајма где су махом живели Римо -<br />

католици. Стил цркве је готски. Архитекта је<br />

Аделберт Хоцен (Adelbert Hotzen 1830-1922) и у<br />

своје време био је један од најпознатијих регио -<br />

налних архитеката у целој северној Немачкој. Због<br />

њега данас, манастирска црква Успења Пресвете<br />

Богородице у Химелстиру је под најстрожијом<br />

заштитом државе.<br />

За време Хитлера многобројна јеврејска<br />

деца у овом прихватилишту су побијена. Након<br />

Другог светског рата прихватилиште је променило<br />

намену и постало је дом за непокретну и пореме -<br />

ћену децу у развоју.<br />

Почетком седамдесетих година тј. 1974.<br />

преселили су се на другу локацију. У каквом стању<br />

су биле ове зграде пре него што су купљене<br />

сликовито описује прота Милоје Николић у<br />

споменици поводом 15. година од оснивања<br />

Епархије западноевропске: ”Када нас је у мају<br />

1978. године позвао Епископ Лаврентије да<br />

обиђемо зграде садашњег манастира, пре него што<br />

су исте купљене, ја нисам био одушевљен. Зграде<br />

су биле потпуно демолиране, прозори повађени,<br />

умиваоници почупани и однешени ,електрика<br />

потпуно искидана, врата од већине соба полом -<br />

љена и однесена. Једино је црква била поштеђена.”<br />

Две зграде са црквом купљене су 1978.<br />

године са наменом да ово буде нови духовни<br />

центар Епархије западноевропске. Куповину је<br />

помогла Евангелистичка и Римокатоличка црква<br />

као и многобројни прилози Срба, а и Немаца.<br />

Будући да је зуб времена учинио своје, одмах се<br />

приступило обнови будућег манастира и епархи -<br />

јског седишта. Радило се дано-ноћно. У обнови су<br />

учествовали многи и Срби и Немци, предвођени<br />

својим архипастиром, Епископом Лаврентијем. У<br />

споменици поводом 15-то годишњице Епархије<br />

западноевропске, прота Милоје Николић између<br />

осталог пише: ”Поправке и генералне оправке<br />

коштале би и много више да сам Епископ Лаврен -<br />

тије није заврнуо руке до лаката, често пута гладан<br />

и жедан, он је отпочео поправке у сопственој<br />

режији. Не постоји ни једна просторија у зградама<br />

где он није уложио физички рад.” Локална немачка<br />

штампа редовно је пратила и писала о судбини<br />

своје цркве и женског дома коју је купио Епископ<br />

Лаврентије за потребе епархије.<br />

Новинари ”Hildesheimer Allgemeinen Zeit -<br />

ung” пратили су и писали о ”чуду” које се догодило<br />

у оближњем предграђу Хилместир где су ”марљиви<br />

православни верници и свештеници на челу са<br />

владиком обнављали и уређивали тек купљену<br />

зграду.” За наслов је искориштена реченица<br />

Епископа Лаврентија коју је изговорио пред<br />

директором банке када је тражио кредит за<br />

куповину имања, ”Бог ми је гарант за кредит који<br />

тражим”. После завршених радова, Епископ<br />

Лаврентије поднео је извештај Светом архи -<br />

јерејском синоду са молбом за одобрење оснивања<br />

Првог Српског Православног манастира Успења<br />

Пресвете Богородице у Химелстиру, код Хановера,<br />

Западна Немачка. Освећење манастирског храма и<br />

центра Епархије западноевропске обављено је 3.<br />

јуна 1979. године. Са благословом Патријарха<br />

Српског Германа, освећење су обавили чланови Св.<br />

Архијерејског синода, Митрополит дабро-босански<br />

Владислав и Епископ шумадијски Сава заједно са<br />

надлежним Епископом Лаврентијем. На првом<br />

спрату централне зграде налази се храм. Спољаш -<br />

њим изгледом носи све карактеристике Евангели -<br />

стичке богомоље. Стил је готски са високим<br />

торњем. Унутрашњост храма је преуређена за<br />

Православно богослужење. Иконостас је урађен у<br />

дуборезу, а престоне иконе рад су иконописца оца<br />

Сергија Дробота, Руса из Париза, а уз помоћ<br />

иконописца Крстане Тасић. Храм је живописан<br />

руком иконописца Данила Марунића.<br />

У главном ходнику централне зграде налази<br />

се библиотека, архив и канцеларија за особље и<br />

кухиња. На крају је велика сала која се користи за<br />

народне и црквене скупове и седнице. На спрату је<br />

канцеларија за епископа и помоћно особље, а<br />

преко пута њих је улаз у храм. Ова централна<br />

зграда повезана је мост-ходником са другом у којој<br />

се налази стан за епископа и око четрдесет соба за<br />

госте. У приземљу те зграде некада је била штам -<br />

парија, а сада је радионица за израду свећа.<br />

Манастир је од оснивања мушки.<br />

24. јануaра 2017. године у манастиру<br />

Химелстиру одржана је прва сједница одбора за<br />

обнову епархијског духовног центра манастира<br />

Химлестира на којој је предсједавао владика<br />

Сергије.<br />

Одбор за обнову, донио је прве одлуке, да се<br />

приступи израђивању пројекта, дозволе завода за<br />

заштиту споменика града Хилдесхајма, и акција<br />

прикупљања средстава за обнову манастира.<br />

”Молимо све људе добре воље,<br />

старе пријатеље и<br />

познаваоце манастира<br />

Химелстира, да помогну<br />

својим добровољним<br />

прилозима обнову епархијског<br />

духовног центра и манастира<br />

Химелстира, под слоганом,<br />

”ОБНОВИМО ХИМЕЛСТИР“.<br />

Средства за обнову манастира могу се уплатити на<br />

рачун:<br />

IBAN DE15 2595 0130 0034 5699 60<br />

BIC NOLADE21HIK<br />

март 2017 САБОР 79


80 САБОР март 2017


март 2017 САБОР 81


ЕПИЛОГ<br />

ЕПИСКОП<br />

ФРАНКФУРТСКИ И СВЕ<br />

НЕМАЧКЕ Г. СЕРГИЈЕ<br />

Пастир добри, не бира ни време ни<br />

простор. Он је пастир Христов и кад<br />

спава.Он је свагда доступан своме<br />

стаду. Пастиру Христовом уопште<br />

није битно да ли je у Диселдорфу,<br />

Лондону или Москви. Тачније, он то<br />

ни не примјећује. Јер он ревнује за<br />

једнога човјека једнаком љубављу и<br />

силином као да има милион људи<br />

испред себе. Узгред буди речено,<br />

јеванђеље говори о спасењу једнога због<br />

којег ако се покаје, бива велика<br />

радост на небу, а не говори о спасењу<br />

10 000 људи или 400 или 500 домова.<br />

Зато драга браћо саслужитељи и<br />

пастири Христови, чувајмо се<br />

великих прича, амбиција и планова и<br />

капиталних животних дјела. Боље<br />

нам је сваки дан по мало да<br />

изграђујемо Цркву Христову. Отуда,<br />

није лако бити пастир Христов, јер<br />

Пастир добри брине и о Богу и о<br />

људима. Брине се о томе како да се<br />

ријеч Божија шири међу људима.<br />

Тачније, он живи сваки дан као да је<br />

на Последњем Суду Божијем, и<br />

таквом вјером он подиже повјерено му<br />

стадо. Лакше је подизати цигле и<br />

цемент, драга браћо, него ли подићи<br />

човјека.<br />

82 САБОР март 2017

More magazines by this user
Similar magazines