E.sabor 3

sabor1

УМЕСТО УВОДА

О СЛОЗИ КОД

СРБА

Одломак из књиге “Кроз тамнички прозор – Светог

владике Николај Велимировића

Слога у добру, за којом Срби од вајкада теже,

значи вера у једнога доброга Бога, који је само

добро и извор свакога добра. Који тако верују,

готови су да се сложе са свима осталим људима

који такву слогу желе, тј. слогу у име Бога добра,

који је извор свакога добра.

Али нису сви Срби одувек такву слогу желели.

Било их је у свако време, који су мислили да је

потребно и ђавола окадити. Кап зла, кап отрова,

дакле, треба улити у суд добра, и подела народа је

неизбежна. Та подела је бивала или на основу

Крста Христова или на основу имена српскога.

Једни Срби су остали верни Христовом Крсту и

српском имену, други су издавали Христа и Срп -

ство, јер су се у време љутих искушења склањали

или под исламски полумесец, или под хрватско,

мађарско и аустријско име. Ови су обележени као

издајници вере и народности, Kрста Христова и

имена српскога. Где је онда слога за којом Срби од

вајкада вапију? Она још није дошла. Она ће доћи.

А када дође, неће лако отићи. Јер с њом Бог

долази. Јер за Србе слога није тренутна ортачина,

ни пролазна заједница, нити пак удружење снага

ради добитка плена. За Србе је слога најпре једини

Бог добра у три лица и највернија слика таквога

Бога на земљи јесте јединство милиона лица у

једноме, једносушном и једномисленом народу.

Дакле, један Бог у три ипостаси, и један народ у

милионе ипостаси, али са једним јестеством,

једним духом, једним циљем и једном вером и

једном љубављу. Такав циљ још није постигнут ни

од једног народа у свету. Такав циљ поставио је

себи само српски народ, и на своме грбу исписао:

”Само слога Србина спасава”.

Обичну слогу о којој говоре сви народи на

свету, имао је Србин, и често је постизавао. Али та

слога њега није задовољавала; пошто то није она

необична слога на коју Србин мисли кад о слози

мисли и говори. Јер Србин кад говори о слози не

мисли на биолошку слогу него на богословску и

божанску. Ову необичну и божанску, троједину

слогу, не могу никада људи задобити ако им од

Бога не буде дарована; ваистину не могу као што

не могу ни кишу низвести кад они хоће. И она

необична слога, исто као и киша, у власти је Бога

свемогућега. Ко се ње удостоји, и ко за њом пред

Богом чезне, ономе Бог и даје. Она је изражена у

Христовој предсмртној молитви Оцу за ученике:

Оче, нека сви једно буду, као Ти што си у мени и ја

у Теби (Јов. 17, 21).

Просимо, браћо, такву слогу од Бога. Пери -

мо руке своје од злих дела, и ум свој од злих мисли,

и срце своје од злих жеља, да би се удостојили бити

ризница тога Божјега дара. Јер неопрани то не

могу примити. Богу нашему, јединоме у Тројици,

слава и хвала на век. Амин.

јул 2016 САБОР 3


ÑÀÁÎÐ

ЧАСОПИС ЗА

ПРАВОСЛАВНУ МИСИЈУ

ЕПАРХИЈЕ ФРАНКФУРТСКЕ

И СВЕ НЕМАЧКЕ

Излази са благословом Његовог Преосвештенства

Епископа франкфуртског и све Немачке

г. СЕРГИЈА

(Часопис САБОР раније ЦРКВА*Zeitschrift SABOR

früher Crkva Jg. 40/104)

Издаје:Српска православна епархија франкфуртска

и све Немачке

Година II број 3

Химелстир/Франкфурт, 2016.

Главни и одговорни уредник:

протопрезвитер Слободан Тијанић

Заменик гл. и одг. уредника:

протопрезвитер Симон Туркић

Прелом и техничка припрема: протопрезвитер

Слободан Тијанић

Лектор: Радосав Игњатовић

Часопис излази три пута годишње

Уређивачки одбор:

протопрезвитер Вељко Гачић,

протопрезвитер Симон Туркић,

протопрезвитер Слободан Тијанић, протонамесник

Славиша Спасојевић, протонамесник Младен Јањић,

презвитер Бојан Симић, презвитер Илија Ромић,

протођакон Зоран Андрић.

E-mail: casopissabor@gmail.com

Web-adresa: www.sabor-online.org

Фотографије и рукописи се не враћају.

Потписани радови изражавају ставове аутора.

Тираж:

6.000 примерака

13 ШТА

Сергеј Худијев, публициста

ТЕМА БРОЈА

МУДРОСТ

ЧУДНО ЈЕ КОЛИКО ЈЕ

МАЛО ПОТРЕБНО ДА

БУДЕМО СРЕЋНИ, А

ЈОШ ЧУДНИЈЕ КАКО

НАМ БАШ ТО МАЛО

НЕДОСТАЈЕ

ИВО АНДРИЋ

САБОР, ЈЕРЕС,

СИМВОЛ ВЕРЕ-

ЈЕ ТО?

4 САБОР јул 2016


06

ЧОВЕКОВ

ДОЖИВЉАЈ

ЦРКВЕ

протопрезвитер

Слободан Тијанић

09

23

26

ПРАВДА СВЕТОГ

КРАЉА ВЛАДИМИРА

Свети Николај Српски

ЗНАЧЕЊА САБОРА ЗА

ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ

презвитер Илија Ромић

БИТИ СА ГОСПОДОМ

НА ЛИТУРГИЈИ

Свети Свештеномученик

Серафим Звездински

СВАКО КО ВОЛИ ЧИСТОТУ И ЦЕЛОМУДРЕНОСТ ПОСТАЈЕ ХРАМ БОЖИЈИ.

39

СЛОВО

О

АПОСТОЛСКОЈ СЛУЖБИ

презвитер Бојан Симић

47

ОБЛАЧИЋ НАД

СВЕТОМ СОФИЈОМ

протопрезвитер Симон

Туркић

51

РЕПОРТАЖА

ГДЕ ЈЕ ГЛАВА СВЕТОГ

ЈОВАНА КРСТИТЕЉА

66

ЕПАРХИЈСКА

СЛАВА У

ДИСЕЛДОРФУ

јул 2016 САБОР 5


КОЛУМНА УРЕДНИКА

ЧОВЕКОВ

ДОЖИВЉАЈ ЦРКВЕ

У цркви, а кроз личност брата (ближњега) свога, човек сусреће

самога Бога. У присуству његовом се смирuje, трпи, бори се

против себе самог. Са њим дели пад, веру, живот, благодат,

спасење. Сједињује са са њиме.

В

Протопрезвитер Слободан Тијанић

Обично човек замишља Цркву као веома посебан

свет у којем живе добри, паметни, одговорни,

часни и смели људи. И где, он сам постаје

другачији: исто тако мудар, добар, љубећи ближ -

њега свога, као самога себе. Он улази у тај свет пун

наде и очекивања… па чак и као да лебди мало

изнад тла. Но време иде, - а крила не расту. Човек

се не мења много, не постаје љубазнији и лакши, и

не почиње да се креће кроз ваздух, и његове свете

ноге не додирују ту грешну земљу. Да, и људи около

су исти као и свуда. Обични.

Црква - стварно посебан свет. Међу свим

земаљским искуствима који нам се дају, уметност,

наука, разне професије и занимања, - Црква је свет

најдивнији, чудесно мистериозан. Свет у којем на

делу можемо увидети себе и бити заиста другачији.

Стога, наша очекивања сасвим су оправдана. Али

са свим овим Црква је свет људи. Не анђела, не

надљуди, не богова…. Људи. И људи веома разли -

читих. Као и другде, у храму можемо срести:

причљиве људе, мрзовољне старце и старице,

немирну децу, из неког разлога пријатне и

непријатне личности укључујући и свештенике.

Како то? Зар нисмо дошли у цркву да се мењамо,

зар нисмо позвани да будемо свети, од самога

Бога? Да, хришћани су призвани светости. Али, да

ли то значи да ако у Цркви неке људе не сматрају

светим, онда да се она не може назвати црквом?

Не. По томе што Црква почива на светости

Створитеља, а не на праведности човека. На

Литургији, након свештеникових речи: ”Светиња

светим”, узноси си над престолом Агнец, тј. Хлеб,

Тело Господње, хор онда пева "Један је Свети,

Један је Господ..." Само Бог је свет, само кроз

Његову Светост, ми смо свети ... и долазимо у храм

јединоме извору светости - Источнику Светости, а

не ка добрим људима.

Када особа нађе милост у Цркви, она се

6 САБОР јул 2016


и мења и не мења у исто време. Мења се њена

душа, устројење срца, но тип личности остаје исти.

Причљивац не постане миран тип, весео не постане

тужан, мало образовани не постаје аутоматски

високо интелектуалан.

Када се у Јеванђељу каже да у Христу нема

ни Грка, ни Јеврејина, то не значи да хришћани не

признају националности и да они (националност)

губе након крштења. Они су у Христу и Његови, јер

не постоји други критеријум, по коме можемо или

не можемо припадати хришћанству, поред испо -

ведања Христа Спаситеља, и кушања Његовог Тела

и Крви. И тај критеријум није ни интелектуално, ни

старсно, ни национално, ни новчано нити било која

друга кавлификација. И ако га има, онда је мимо

Цркве (ако су људи са новцем боље прихваћени у

цркви од других, морамо схватити да то није зато

што је цркви „то неопходно", већ зато што смо

слаби.) Критеријум остаје, али то не значи исто -

времено да сви требају бити једнаки. У супротном

не би била црква, па чак ни војска, но нешто

далеко ригорозније, где сви ходају у истом строју,

али и доживљавају исте емоције и осећања. То се

не догађа.

Дванаест људи најближих Христу, формирају

прву хришћанску заједницу, и у различитим

ситуацијама, понашају се другачије један од друг -

ог, што се огледа у њиховим речима и делима. У

једном тренутку у преносном смислу, сви они

предају - остављају Господа. И један од њих је чак

буквално починио такав акт, којим је, очигледно,

заувек затворио за себе могућност повратка. Авај,

као што и ми данас - све знамо, све разумемо, чак

и нешто радимо, али Њега издајемо. Опет и

изнова …

Човек иде у цркву са очекивањем да ће наћи

нешто ново, да ће открити други свет. Но чим

прекорачи праг храма, са удивљењем, а неретко и

са негодовањем види исте људе које је сретао и на

улици. Да ли је његово очекивање узалудно?

Вероватно, да. Ако је тај други свет замишљао

хаотичним и хладним као што је свет изван

црквених зидина окружен угодним друштвом.

Црква није ту да упознате људе, црква је ту да кроз

заједницу спознате људе и самога себе кроз исте.

Црква не нуди удобну кућу у сред поља растрзану

ветром и градом. Црква предлаже компас под

којим се човек неће изгубити и плашити ветра и

града и овоземаљских бура и искушења. Човек не

долази у други свет- само почиње да се креће , и са

сваким кораком који учини, свет постаје другачији

и бољи. Али само у једном случају: ако човеков

компас увек буде окренут ка Христу.

У цркви, а кроз личност брата (ближњега)

свога човек сусреће самога Бога. У присуству

његовом се смирује, трпи, бори се против себе

самог. Са њим дели пад, веру, живот, благодат,

спасење. Сједињује са са њиме. Међусобне разлике

између људи наглашавају слободу и јединственост

сваке личности као иконе Божије. Греси, искуше -

ња, врлине се прожимају… Нема другог начина да

се човек спасе, до кроз ближењега свога. Ако ово

човек схвати и одбаци предрасуду према ближњем

онда и доживљај цркве биће другачији, схватљи -

вији, а уобичајено искривљена слика о разлозима

за и против доласка у цркву биће исправљена. Крст

који носимо неће бити тежак, а вера наша биће

јача и а свет који нас очекује с друге стране

храмовнога прага, биће разумљивији. Из њега

ћемо изаћи јачи и духовно растерећенији по

обећању које је Спаситељ рекао: ”Јарам је мој благ

и бреме је моје лако” (Мат. 11, 28 -30). Из сажа -

љења и љубави Он позива људе к себи да се се од

Њега науче и да их одмори. Ходите, к мени сви

који сте преморени и претоварени, и ја ћу вас

одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од

мене; јер сам ја кротак и смирен у срцу, и наћи

ћете покој душама вашим”. И најзад завршава

позив овим речима: јер је јарам мој благ и бреме

моје лако”.

јул 2016 САБОР 7


ХРАМ СВЕТОГ КРАЉА ЈОВАНА

ВЛАДИМИРА У БАРУ

ЦРНА ГОРА

8 САБОР јул 2016


ХРИШЋАНСКА ЛИЧНОСТ

Свети Николај Српски

ПРАВДА СВЕТОГ

КРАЉА

ВЛАДИМИРА

У историји српскога народа

два човека сликају се, као

свети Јован Крститељ, са

две главе: са једном на

рамену и другом у руци. То су

два света владара мученика:

краљ Владимир и кнез Лазар.

Обојица су посечени, и

обојица су до дан данас

остали живи.

Утуци правду у ступи, сагори је огњем, развеј је на

четири ветра, па лези да спаваш. Кад се пробу -

диш, а оно гле, унаокруг тебе правда узрасла и

уздигла се као претећа гора.

У историји српскога народа два човека

сликају се, као свети Јован Крститељ, са две главе:

са једном на рамену и другом у руци. То су два

света владара мученика: краљ Владимир и кнез

Лазар. Обојица су посечени, и обојица су до дан

данас остали живи. Управо то и означавају две

главе, са којима их слике представљају. Посечена

глава у руци означава њихову телесну, мученичку

смрт, а здрава глава на рамену означава бесмрт -

ност душе њихове. Цар Ирод је посекао главу

Јована Крститеља, али није могао посећи живот

његов. Кад год је злочинац ударио смртоносним

ножем по праведнику, увек су извршена два

злочина истовремено: убиство и самоубиство.

Једним и истим ударцем злочинац је убијао тело

праведнику и душу самоме себи. Од овога

правила нема изузетка, али може бити лека. Јер

понекад је злочинац горким покајањем успевао да

поврати и оживи душу своју, и понекад је Бог

прослављао уз душу и тело праведника на тај

начин, што је давао силу убијеном телу не само да

не иструли и не претвори се у пепео него чак да

буде од целебне помоћи живим људима. То је

случај са оба ова српска кнеза мученика. Тела

обојице њих сачувана су до дана данашњега, и то

тело кнеза Лазара више од 500 година а тело

краља Владимира више од 900 година. Њихове

свете мошти нису сачуване кроз толике векове

помоћу каквих спољашњих балсама него због

унутрашњег балсама свете правде њихове, која је

просахнула и кроз кости њихове. Никада се са

телом једнога злочинца није десило оно што се

тако често дешавало са телима светитељским.

Њихови греси вапили су к небу за освету, и

њихова тела падала су у земљу као у гладне

чељусти, које су их трошиле и пепелиле. Тело

Јудино надуло се и прсло онога дана када се Јуда

обесио. Тело Ирода детеубице црви су разјели још

пре његовог издисаја.

Историја светитеља нема краја. Близу је

хиљада година како се родио краљ Владимир, и

још историја његова нити је свршена нити ће се

свршити. Јер како би се могло рећи, да је свршена

историја једнога човека, кога хиљаде и хиљаде

живих људских бића и дан данас сматрају живљим

од себе, молећи се пред иконом његовом,

призивајући на невољи у помоћ име његово, и

клањајући се његовим моштима као нечем

моћном, многомоћном? Кад је реч о светитељу, не

може бити речи о смрти. Светитељство се управо и

састоји у победи свега смртнога у човеку. Чак и

кад светитељ трпи спољашње поразе у пословима

светским, ти порази се као цемент слажу у

унутрашње изграђивање душе његове. Губитак

битке на Косову није Лазара смањило него

увеличало.

јул 2016 САБОР 9


10 САБОР јул 2016


Храм Светог Краља Јована Владимира у Минхену

Епархија франкфуртска и све Немачке

Можда би га добитак те битке смањио. Увек је у

добитку онај ко на правди изгуби, и у губитку онај

ко на неправди добије. Бајазит је добио на Косову,

и радовао се неко време; но та радост победиоца

још већма је загорчала његов пораз на Ангори,

када је био закључан у кавез као звер, да служи на

весеље Тамерлану, једном другом сличном

победиоцу. Лазарев пораз пак, као скривено семе

испод земље, расцветао се кроз векове и

разрастао у души народној у једну величанствену

моралну победу, и послужио је надахнућем

многих и великих победа Лазаревог народа. Још

се мање могао Владислав радовати своме успеху -

не кажемо победи, јер ко мучки убија тај не

побеђује но само убија. На неколико месеци

доцније он је и сам био убијен невидљивим

мачем. Провиђење спасава правду, безнадеждну,

рекао би, и изводи скрханог праведника из крајње

таме у велику светлост. Што потпунији изгледа

пораз праведника, то је његова победа славнија и

дуготрајнија.

Ретко је човек имао тако надмоћне и тако

опаке противнике као што их је имао краљ

Владимир. Самуило и Василије Бугароубица, два

владара као два љута риса, борили су се о

превласт на Балкану. Владимир је час једном час

другом био на сметњи. Из неравне борбе

Владимир је изишао као победилац, и то не само

као тренутни него као бесмртни и вечни победи -

лац. Владислав је био гори и опакији од оне

обојице. Па где су данас њихове државне

творевине? Где њихова слава? Где њихова тела?

Све се расуло у пепео, све ишчезло као сен. А

Владимир је остао: и преселио се на небо и остао

на земљи; на небу слављен од ангела и светитеља,

на земљи слављен од људи. Бог му је прославио и

душу и тело. Прославио је Бог чак и дело руку

његових; јер док су државне творевине његових

моћних противника пропале, његова је остала, и

временом се разрасла, као приморска лоза, у

данашњу велику државу.

Тако је неодољива сила правде. Утуци правду у

ступи, сагори је огњем, развеј jе на четири ветра,

па лези да спаваш. Кад се пробудиш, а оно гле,

унаокруг тебе правда узрасла и уздигла се као

претећа гора.

јул 2016 САБОР 11


СВЕТИ ЦАР КОНСТАНТИН НА ПРВОМ

ВАСЕЉЕНСКОМ САБОРУ

Први васељенски сабор је био одржан у Никеји 325. године у

време Св. цара Константина Великог. Овај Сабор је био

сазван да отклони забуну коју је својим кривим учењем

створио Арије, свештеник из Александрије.

12 САБОР јул 2016


ТЕМА БРОЈА

САБОР, ЈЕРЕС,

СИМВОЛ ВЕРЕ-

ШТА ЈЕ ТО ?

Сергеј Худијев, публициста

У седму недељу, после Васкрса, Црква

слави успомену на Оце Првог васељенског

сабора, који је одржан 325. године у граду

Никеји. Сабор је осудио Аријеву јерес и

усвојио Никејски Символ вере.

јул 2016 САБОР 13


Први васељенски сабор, фреска у манастиру Велика Лавара на Светој Гори

14 САБОР јул 2016


Надахнут ревношћу за Господа, не подносећи

Аријево богохуљење, Никола удари јеретика по

образу. Оци су тај поступак сматрали дрским.

Никола је због тога чак био лишен архијерејског

чина и заточен у тамницу.

Николини хагиографи тврде да су тај његов посту -

пак - као божанствену ревност поборника истине -

одобрили сам Исус Христос и Пресвета Богородица.

Јавили су се Николи у тамници и уручили му Свето

јеванђеље и архијерејски омофор. Тај призор виде -

ло је и неколико других учесника Сабора. Они су

потврдили да је с леве Николине стране стајао

Спаситељ, који му је пружи Јеванђеље, а с десне

Богомајка. Она је на Николу ставила архијерејски

омофор.

Кад су архијереји схватили да је одважност Нико -

лина била угодна Богу, они су га одмах ослободили

тамнице. Затим су му вратили архијерејски чин и

одали почаст као Божијем угоднику. По завршетку

Сабора у Никеји, Никола се вратио својој пастви у

Ликију.

У седму недељу, после Васкрса, Црква слави

успомену на Оце Првог васељенског сабора, који је

одржан 325. године у граду Никеји. Сабор је

осудио Аријеву јерес и усвојио Никејски Символ

вере. Сама прослава празника укључује неколико

значења, с једне стране то је кључ наше вере, с

друге стране - то је несхватљиво многим људима

данас. Шта је Васељенски сабор? Први васељенски

сабор сазван је по узору на Апостолске саборе,

који се помињу у поглављу 15. књиге, Дела апо -

столских. На сабору апостола било је питање да ли

би требало незнабожци да се обрезују и да ли

требају да поштују закон Старог завета. Апостоли

су одлучили да то није неопходно: "Јер угодно би

Светоме Духу и нама да никакво бреме више не

мећемо на вас осим овога што је неопходно; Да се

чувате од жртава идолских и од крви и од удавље -

нога и од блуда, (и што нећете да се чини вама не

чините другима); од овога ако се чувате, добро

ћете чинити. Будите здраво.” ( Дела 15: 28,29).

Обратите пажњу на ове речи - ". Угодно би

Духу Светом и нама“. Ово није нека врста

формалности - то је исповедње живе вере у

чињеници да је на сабору апостола дејствовао

Свети Дух, и инспиришући их допринео је њиховој

одлуци. Црква није само скуп људи уједињених

заједничким ставовима. Црква - је стално прису -

ство Христа у свету, као што је обећао својим

ученицима: “И, ево, ја сам са вама у све дане до

свршетка вјека (Мат.28, 20). Христос, који је "је

исти јуче и данас и у вјекове" (Јев.13, 8) наставља

да буде пастир своје Цркве и, као што је обећао,

Дух Свети наставља да је упуђује у сваку истину.

Стога, сматрамо да Васељенски сабори, на којима

су се окупили апостолски наследници, епископи,

нису били само скупови научника и благочестивих

људи, јер је кроз њих деловао Свети Дух.

Треба напоменути да се не меша рад

Васељенског сабора са радом данашњег парла -

мента и усвајање Символа Вере - са доношењем

неког данашњег закона у држави. Епископи се нису

окупили у Никеји, да би створили православну

веру, или чак да би је допунили. Они су служили

јасним језиком којим Црква верује у то време, и

пре тога, од времена Апостола. Епископи нису

изражавали своја лична размишљања - али су били

сведоци вере, они који је чувају унутар своје

заједнице. Сабор је назван ”васељенским” зато што

су на њему учествовали сви Епископи, хришћан -

ског света. Сазван је од стране цара, да би се на

њему ставила тачка на неслагања изазвана од

стране Арија и његове јереси.

Јерес- још једна неразумљива реч, данас. За

нас, то звучи као нека древна клетва - „што се

уопште помиње реч јерес". Али у Цркви, та реч

значила је и значи друго - тј. лажна доктрина, и

лажно учење које нарушава саме темеље наше

вере. (Не заслужује свако погрешно теолошко

мишљење да се зове „јерес“). За верника

најважнија ствар која може бити је само - познање

Бога. Као што Господ каже, „А ово је вјечни живот

да познају Тебе једнога истинитога Бога и кога си

послао Исуса Христа”. (Јов. 17, 3) Ми смо сви

створени да познамо Бога и да се радујумо Њему

заувек. И да то познање није само ствар пуке

информације или однос као што је однос са

јул 2016 САБОР 15


ближњим. А јерес, то је дубока, принципијална

неправда о Богу, која нас одоводи са пута

богопознања. С тога је важно не пасти у јерес.

Како је настало Аријево лажно учење?

Свето Писмо наглашава да постоји само

један Бог. Истовремно оно говори, о Сину Божијем,

Исусу Христу као Богу. Наравно, ово намеће

питање - на који начин Син може бити Бог, ако је

Бог само један? Какав је однос Оца и Сина?

Арије је покушао да створи јасно теолошко

учење - само је један Бог и то је Бог Отац, а Син

Божији, који се оваплотио у Исусу Христу није Бог -

барем не у смислу у коме ми зовемо Бога Оца. Син

- Његово творевина, кроз којег је створио све

остало. Према Арију, било је времена када Син

није постајао. Учење се многима учинило прихват -

љиво, јер је уклонила мистерију Лица у Бога.

Но, Оци Сабора, одбацили су учење без -

божнога и лукавог Арија, и прогласили су да је

Син Божији, раван, савечан,и како ми исповедамо

у Символу вере, једносуштан Оцу. Он је у целости и

потпуно Бог. Којим лицем? Црква није толико

упростила и глатко указала на тајну лица Свете

Тројице, као што је то урадио Арије. Бог је један у

суштини у три лица. Он јесте Љубав -али љубав

подразумева неку врсту односа који је већ пре

стварања света и без обзира на стварање. Отац,

Син и Свети Дух вечно остају у савршеној љубави и

јединству, и то нису три Бога, већ један Бог.

То је тајна велика, и то се не уклапа у главу

човечију. Али истини, и није потребно да се одмах

уклопи у нашим главама; она нам увек даје

простора за раст. У дубини молитве ми тражимо

јасноћу о Богу живом -бесконачно великом и

тајнаственом. Он је у јеванђљу открио да је Он -

Тројица. На пример, Господ Исус шаље ученике

своје да крсте "у име Оца и Сина и Светога

Духа" (Мат. 28,19) Црква чува веру; Прво смо је

прихватили - а тек онда почели да свхватамо. Оци

Сабора, су изразили веру Цркве у Христа, као Бога

и Спаситеља у Символу Вере. Он се назива

”Никејским Символом” и он се (или, тачније,

његова измењена верзија, која се зове Никејско-

Цариградска) чита у цркви на свакој Светој

Литургији.

Шта је символ? То је веома кратак и веома

јасан догмат Цркве о вери. Први символи били су

повезани са Светом тајном крштења, када је

новокрштени морао јавно исповедати апостолску

веру. Да цитирам Никејски Сивол Вере: ”Верујем у

једног Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и

земље и свега видљивог и невидљивог. И у једног

Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног,

од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од

Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог,

рођеног, не створеног, једносушног са Оцем, кроз

кога је све постало; Који је ради нас људи и нашега

спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа

Светога и Марије Дјеве и постао човек; И Који је

распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и

погребен; И Који је васкрсао у трећи дан по Писму;

И Који се узнео на небеса и седи с десне стране

Оца; И Који ће опет доћи са славом, да суди

живима и мртвима, његовом Царству неће бити

краја”.

Оци васељенског сабора, бранећи апостол -

ску веру, потврдили су да у Исусу Христу не

срећемо само историјску личност или пророка, или

само посланика неба, већ и Бога. Бога, који нас је

створио, од којег смо отпали у грех, и који је

дошао да нас спасе. Исус Христос, који је створио

Цркву и чува је у истини Духа Светог. Ту истиниту

веру, и ми исповедамо до данас.

Васељенски сабори (гр. οικουμενικος συνοδος,

сабрање епископа који представљају целу Цркву):

колегијални начин на који се васељенски епископат

изјашњава о садржајима вере и питањима

дисциплине. И поред тога што епископ има

одређену помесну службу, он има саборну

одговорност у питањима од општег интереса Цркве.

У периоду пре шизме (1054), карактер "васељенски"

једноме Сабору дат је присуством и представљањем

епископата целе империје. Стога је присуство

римскога трона (италијанска дијецеза) на Саборима

било нужно. Мада сазивани од царева, Васељенски

Сабори нису били царска институција. Цареви

потписују саборска акта, али не гласају нити пак

утичу на одлуке, остављајући епископима потпуну

аутономију у расправљању и одлучивању.

16 САБОР јул 2016


Храм у Никеји место ге је одржан Први васељенски сабор

јул 2016 САБОР 17


18 САБОР јул 2016


СИМВОЛ ВЕРЕ

ИЗРАЗ ПРИСУСТВА

БОЖИЈЕГ

Символи су у Хришћанству присутни од самога почетка и

сведочанства о њима постоје већ у катакомбама из првих

векова Цркве. Господ је символички био представљен или

као риба (на грч. ΙΧΘΥΣ = Ίησους Χριστός Θεου Υίός

Σωτήρ, у преводу: Исус Христос Син Божији Спаситељ),

или као јагње Божије, о коме говори св. Јован Богослов у

Откривењу.

Појам символ је сложеница грчког порекла: συν +

βάλλω, што значи заједно ставити, саставити,

сјединити. У Хришћанству символ не подразумева,

као у паганству, поистовећење објекта и његовог

смисла нити, као у иконоборству или касније у

рационализму, њихово раздељивање. Символ није

просто знак (signum) који указује на нешто далеко,

одељено простором и временом, или, пак, транс -

цедентном природом. Символ делимично и посте -

пено открива тајну коју означује, истовремено

уводећи у још дубљу тајну. Сагласно арео -

пагитским списима, символ служи за исказивање

недостижног и бесконачног у достижном и конач -

ном, будући да се у њему, «преплиће исказиво са

неисказивим». Символ, дакле, подразумева прису -

ство онога о коме је реч, а то значи да између

символа и онога што символ представља постоји не

-сливено и нераздељиво јединство. Већ из ових

речи је јасно да о символу у Хришћанству није

могуће говорити мимо Господа Исуса Христа у

Коме је остварено несливено и нераздељиво

јединство нестворене, невидиве божанске природе

и створене, видиве човечанске природе.

Између верних и Бога се остварује заједница у

Христу који је Икона Бога невидивог (Кол. 1, 15),

односно у Цркви која је «лик и икона Божија, јер

подражава Његово дејство и Њему дугује свој лик

(образац, начин постојања)». Ово нам говори да се

символ у Хришћанству најбоље схвата ако се

посматра и доживљава у светлу иконичне онто -

логије.

Символ вере није нека теоретска декларација,

накнадно уметнута у канон Евхаристије, будући да

он извире из најдубљег живота Цркве, из нај -

непосреднијег искуства верних у остварењу једин -

ства и заједнице створеног света и нествореног

Бога у Личности Господа Христа. Као што је Бог

постао Својим ликом, тј. Својим символом тако и

човек, исповедањем вере треба да постане по

подобију свога Прволика Господа Христа, односно

да се уподоби начину постојања Свете Тројице

(Пост. 1, 27). Ово је једино могуће и оствариво у

Цркви, зато што је Црква икона Бога, управо она

која пројављује унутартројично дејство и јединство

у Телу Христовом. Искуство ране Цркве на најбољи

начин показује присуство Свете Тројице у животи -

ма верних. То искуство најбоље посведочује сажети

Символ вере ране Цркве, изражен речима: У име

Оца и Сина и Светога Духа. На овај начин не само

да се исказивала вера у Свету Тројицу, него се тако

исповедала вера у присуство Свете Тројице на

сабрању верних. Полазећи од начела иконичне

онтологије све Свете Тајне, а превасходно Евхаристија

и Крштење, у раној Цркви су уводиле

јул 2016 САБОР 19


верне, посредством ових речи тројичног благо -

слова, у најприсније заједништво са Богом.

Улазак многобожаца у Цркву је пред хриш -

ћанске Оце и Учитеље поставио задатак да бого -

словски објасне и сажето искажу веру у Свету

тројицу. У тим настојањима од велике користи су

били већ поменути крштењски символи помесних

Цркава. Ове символе су користили Оци Првог

Васељенског сабора да би изразили саборну веру

целе Цркве. Основу Никејског исповедања вере

чинили су превасходно крштењски символи

Јерусалимске и Антиохијске Цркве, али и других

помесних Цркава.

Смисао саста -

вљања Символа ве -

ре, Свети Оци су

видели пре свега у

исказивању једин -

ства вере на ва -

сељенском нивоу,

али уједно и у од -

брани вере од је -

ретичких учења.

— Већ је Никејски

Символ својим не -

двосмисленим ис -

казивањем вере у

једносуштност Сина

са Оцем постао об -

разац свих каснијих

саборских одлука,

символа и ороса.

Због нагла -

шавања суштинског

јединства у Светој

Тројици, св. Васи -

лије Велики је го -

ворио за Никејски

Символ да је «вели -

ка проповед праве

вере». Слично ње -

му, св. Атанасије

Велики је нагла -

шавао да је никеј -

ско исповедање ве -

ре «било способно и

довољно да уништи

сваку нечастиву је -

рес и да утврди црк

-вено учење». Никеј

-ским Символом се оспорава и учење оних који

хуле на Духа Светога називајући Га створењем, јер

«Оци тада рекавши све о вери у Сина, одмах дода -

доше: Верујемо и у Духа Светога, да би тиме

исповедили савршену и потпуну веру у Свету

Тројицу».

Никејско – цариградски символ

критеријум правоверности

Никејски Символ вере је на Другом Васељенском у

Цариграду потврђен и проширен са пет нових

чланова у којима је детаљније исказана вера Цркве

у Светога Духа, затим истакнута неопходност вере

у Цркву и Крштења за улазак у заједницу верних.

Никејско – цариградски Символ вере је остао

критеријум правоверности у Цркви до данас. На

преосталим Саборима су тумачене истине Никејско

– цариградског Символа вере и на тој основи је

детаљно образлагано учење Цркве.

Никејско – цариградски Символ вере је

постепено увођен у живот Цркве, наместо помес -

них Символа, да би се коначно усталио на

васељенском нивоу у 5. веку. Своје место добио је

на почетку Канона Евхаристије, јер услов за

обављање Евхаристије одувек је било правилно

исповедање вере у Свету Тројицу. Символ вере

почиње са речју вјерују и он је једини део

Литургије који се говори у првом лицу једнине. То

значи да је вера

лична и да нико

други уместо нас не

може исповедати

нашу веру.

Важно је нагласити

да се лична вера

исповеда управо у

Литургији у којој се

Црква пројављује

као заједница вер -

них. Из реченог про

изилази да нико не

може рећи да веру -

је, а да је изван ње,

односно изван Ев -

харистије.

Пре исповедања

Символа вере служа

шчи произноси ре -

чи: Премудрост -

што значи да у чину

исповедања Сим -

вола вере Црква не

говори «по људском

саставу», него једно

-душно произноси

богонадахнуте речи

Божанске мудрости.

Символ вере пред -

ставља и набрајање

безбројних дарова

Божијих које смо

примили, али је у

исто време и израз

благодарности вер -

них за сва добро -чинства Божија.

Стога исповедање Символа вере, по св. Максиму,

има поред историјског и есхатолошки карактер, јер

«пројављује тајинствену благодарност коју ћемо

узносити у другом (вечном) животу», тако да ће

«вечно исповедање Символа вере ... бити показа -

тељ да љубав Божија према нама није остала без

резултата».

У Символу вере је исказана не само правилна

вера у Оца и Сина и Светога Духа, него и вера у

целокупну Божију делатност, од стварања света до

увођења у живот вечни, које ће се остварити на

крају историје. Због тога су Свети Оци излагали

истине божанске науке полазећи од Символа вере

и у њему су видели основ живота Цркве.

20 САБОР јул 2016


У Цркви се саборно мисли, живи и говори. Све дакле у Цркви

происходи из сабора и упућује и позива на сабор.

22 САБОР јул 2016


КОМЕНТАР

ЗНАЧЕЊЕ САБОРА

ЗА ПРАВОСЛАВНУ

ЦРКВУ

Црква је сабор верних који исповедају

православну веру и настоје да живе као

њихов Бог , односно у светости, а то

значи у заједничарењу и љубави, тј.

сабору..

Презвитер Илија Ромић

Апостолски термин за Цркву= ἐκκλησία под -

разумева оне људе који су позвани од сâмога Бога,

да живе у заједници верних који се сабирају на

једном месту, тј. Божанственој Литургији. Тајна

Цркве и њена посебност, управо се крију у сабору.

Јер, не постоји ниједна институција у овом свету,

као што је Црква, која суштину свог постојања

изражава кроз сабор. Тајна сабора или сабирања,

заправо је тајна нашег Бога : Оца, Сина и Светога

Духа, који је и сâм заједница тј. сабор трију

слободних личости у једној заједничкој (божанској)

природи. Црква је сабор верних који исповедају

православну веру и настоје да живе као њихов Бог ,

односно у светости, а то значи у заједничарењу и

љубави, тј. сабору. У Цркви се саборно мисли, живи

и говори. Све дакле у Цркви происходи из сабора и

упућује и позива на сабор. Црква од сâмог свог

почетка када је на Педесетницу почела да живи

овде у историји у својој пуноти, заправо је рођена

из сабора апостола (,, кад се наврши педесет дана,

бијаху сви апостоли једнодушно на окупу'' (Дап.

2,1), које је Бог позвао да епископствују (Дап. 1,

20) тј. да управљају животом Цркве.

По силаску Светога Духа на њих, апостоли су

добили ,,дар свише'' (Јак. 1,17) који их је надахнуо

како да управљају животом Цркве. Свети Дух

дакле, почива тамо где је сабор. Поред свега, не

заборавимо никада, да Цркву чине људи.

У Цркви зато постоји све оно изворно људско

исувише људско, а опет од сâмог почетка у Цркви је

Бог тј. Дух Свети који почива на апостолима,

касније епископима, презвитерима и ђаконима, а

преко њих Дух Свети почива и на осталим људима,

тј.члановима Цркве. Из ове релације Бог-човек,

који сапостоје свако на свој начин, као конкретна

бића у Цркви, рађа се драма која прати целокупну

нашу историју. Оно људско инсистира на свом

људском тј. на својој посебности и аутономији,

покушавајући да избаци или у најмању руку да

утиша оно свето и божанско, док оно божанско

које је од Духа Светога, за разлику од тог људског,

инистира на заједници тј. сабору и комуникацији,

јул 2016 САБОР 23


Сцена са седнице Светог Великог сабора Православне Цркве

ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ…

Први Васељенски Сабор био је

сазван 325 г, у граду Никеји, за

време императора Константина

Великог. Овај Сабор је био сазван

против лажног учења александ -

ријског свештеника Арија, који је

одрицао Божанство и предвечно

Рођење другог Лица Св. Тројице,

Сина Божијег, од Бога Оца; и учио

је, да је Син Божији само више

створење. На Сабору је учество -

вало 318 епископа, међу којима су

били:

Св. Николај Чудотворац, Јаков

епископ Нисивијски, Спиридон

Тримфунтски, Св. Атанасије

Велики, који је био још у то време

у чину ђакона и други.

Сабор је осудио и одбацио јерес

Аријеву и утврдио неоспорну

истину - догмат; Син Божији је

истинити Бог, рођен од Бога Оца

пре свих векова и такође вечан,

24 САБОР јул 2016


прихватајући и преображавајући при том, све оно

људско. Отуда, није чудно што св. апостол Павле

назива Светога Духа ,,заједницом'' ( 2. Кор.13,13).

С друге стране, оно људско инсистира и намеће

неку своју философију о Богу Творцу, Господу

Исусу Христу или Богородици, док оно божанско

инсистира на теологији, и настоји да богонадахнуто

учи и говори кроз божанске догмате о Истини.

Отуда, сви сабори који су се десили у историји

наше Цркве, почевши од оног апостолског у

Јерусалиму до оног Васељенског у Никеји 325 год.

преко Сабора у Халкидону 451.год. па до послед -

њег Седмог Васељенског Сабора у Никеји 787. год.,

сви они имали су за тему борбу људског против

божанског, тј. борбу јереси против Православља.

Међутим, како да гледамо на Велики

православни Сабор чије одржавање је почело у ове

наше дане, на Педесетницу ове године, на Криту у

Грчкој , где су се састали Архијереји већине

помесних православних Цркава? Овај Сабор по

некој слободној терминологији назива се великим,

а не и васељенским (мада и овај други назив не би

био погрешан), јер први пут у историји од 1054.

год. када је дошло до велике шизме између Истока

и Запада, дешава се да све помесне Православне

Цркве, преко своја 24 представника (и то углавном

епископа, како и треба да буде) састају се на

једном месту да би изнели свој заједнички тј.

саборни став о питањима која муче Цркву

Христову, у овом историјском моменту. Истина је,

сваку помесну Цркву не муче исти проблеми, отуда

реакција Бугарске, Грузијске, Антиохијске и Руске

Патријаршије, да нису испоштовани њихови

предлози који треба да уђу у дневни ред Сабора у

Криту и њихове сугестије да треба кориговати неке

теме, су оправдане, јер ове свете Православне

Цркве желе да се о проблемима с којим се сусрећу

њихове помесне Цркве, расуди заједнички тј.

саборно. Међутим, поставља се питање да ли је

онда не долазак на Сабор оправдан, у духу нашег

православног предања? Истина је да овај Сабор,

прате и узнемиравају којекакве приче проистекле

из уста некаквих научника који тврде да ће

америчка ЦИА контролисати ,,најновијим ментал -

ним техникама‟ одлуке овога Сабора, до оних

политичких који виде скривену позадину сабора, у

којој ће се маргинализовати улога Русије преко

њене Патријаршије, те да је посреди некакав рат

између словенских и грчких Цркава итд. Истини за

вољу, све је то могуће! Међутим, не треба да

сметнемо с ума, да такве приче припадају сфери

оног људског које смо поменули да постоји у Цркви.

Ми који смо Црква Христова, дужни смо да

превасходно стремимо ка оном божанском или

још боље речено богочовечанском, тј. етосу

комуницирања који лежи у сржи нашег право -

славног предања. Нажалост, ту опасност по Цркву

не престаје. Како правилно увиђа митрополит

месогејски и лавреотикијски Николај Хаџи-

Николау, постоји оправдана бојазан да ли ће

Сабор бити свет тј. онаквим какви су били и остали

Васељенски Сабори кроз историју. Постоји оправ -

дан страх да се сада уопште неће чути свето

Православље. Односно, постоји опасност да ће овај

Сабор на крају изаћи са ставовима и одлукама које

би нелицемерно и без устезања, у духу и истини, а

изнад свега у љубави према човеку, говорили

о ,,свету живота“ који претендује да утиша глас

изворног Хришћанства, у овом свету.

Укратко речено, опасност по нашу Цркву

јесте заиста политика у најширем значењу те речи.

Полис тј. град са својим духом може да се наметне

Цркви. Ово сазнање је од суштинског значаја по

нас, јер нашу Цркву овај пут не потресају јереси,

него дух света који прети да смути и да се наметне

Цркви, а тај дух се манифестује кроз политику,

идеологију, толеранцију и сл. Док Црква с друге

стране, кроз векове негује православност, тј. има

свој божански етос (начин постојања), своју догму

(мишљење), свој језик, и тиме се одувек одвајала од

света и његових институција. Питање је дакле, хо -

ће ли бити правилног (благодатног) расућивања, а

онда и отвореног, непоштедног и лишеног духа

толеранције, говорења о свим извитоперењима и

искушењима, пред којима стоји наша Црква? Језик,

делови тема о којима треба да дискутује Сабор, те

начин гласања, а онда наметање једног дискурса

искључивости од стране једне од древних Патри -

јаршија, морамо признати, подсећа на живот

полиса и његових институција. Већ на прво читање

припремног саборског текста, приметан је на

неким местима неконвенционалан језик за Цркву и

стварање некаквог ,,жанра“ који је стран прет -

ходним Васељенским Саборима. Ипак, то све не

значи неверовање у Сабор! Не веровати у сабор,

значи не веровати у Цркву, и на крају крајева не

веровати у Бога живога који је сабор Оца, Сина и

Светога Духа. Ако не верујемо да сабор наших

правосавних епископа на Криту, коначно може

бити васељенски и богоуходан , онда не верујемо

ни у силу Духа Светога који живи у Цркви. Ипак са

светим оцима исповедамо веру православну, и

верујемо у једну свету, саборну и апостолску Цркву.

као Бог Отац; Он је рођен, а не

створен, и једносуштан са Богом

Оцем. Да би сви православни

хришћани могли тачно знати

истинито учење вере, оно је било

јасно и кратко изложено у првих

седам чланова Символа Вере.

На том Сабору било је установ -

љено да се празнује Пасха у прву

недељу после првог пролећног

пуног месеца; одређено је, такође,

било да се свештеници жене, и

установљена су била многа друга

правила.

Други Васељенски Сабор био је

сазван 381 г, у граду Констант -

инопољу, за време императора

Теодосија Великог.Овај Сабор је

био сазван против лажног учења

бившег аријанског епископа Маке

-донија, који је одбацио Божан -

ство трећег Лица Св. Тројице,

Духа Светога;

Сабор је такође допунио Никејски

Символ Вере са пет чланова, у

којима се излаже учење: о Светом

Духу, о Цркви, о тајнама, о

васкрсењу мртвих и животу

будућег века.

јул 2016 САБОР 25


БИТИ СА

ГОСПОДОМ НА

СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ

26 САБОР јул 2016


БОГОСЛУЖЕЊЕ

Свети Свештеномученик Серафим Звездински

ПРОСКОМИДИЈА

ДВЕРИ КА

ВЕЧНОМЕ

Ако вас упитају, пријатељи моји, ко сте ви, шта ћете одговорити?

Одговорите: хришћани. Да, хришћани – то је почасно име. За то

име нису жалили своје животе први хришћани, за то су име

мученици претрпели сурова мучења, чак и смрт. По чему се

разликује звање хришћанина од сваког другог? По Чаши

животворној. Хришћанин једини од људи из целог света прима од

Божанске природе Христа Спаситеља. Хришћанин се причешћује

на Божанственој литургији, ето зашто треба толико ценити

Литургију. Опет вам понављам: сматрајте изгубљеним онај дан у

који вам није пошло за руком да будете на тој божанској служби.

То је Божије кандило које је запалио Христос Спаситељ, то је

брилијант који је купљен Његовом Крвљу.

Већ смо почели да говоримо о проскомидији, првом делу

Литургије. Након возгласа: „Благословен Бог“, свештеник узима

просфору припремљену за Агнеца, у леву руку, а десном копљем

три пута чини крсни знак над печатом просфоре, говорећи: „Као

овца на заклање би вођен“. Затим засеца леву страну с речима:

„И као невино јагње, немо пред оним који га стриже, тако не

отвара уста Својих“. Засецајући горњи део просфоре, свештеник

говори: „У смирености Његовој суд се Његов узе“ – и, зарезујући

доњи део, изговара: „А порекло Његово ко ће исказати?“

Ове четири реченице се све пророчки односе на Христа

Спаситеља Који је заиста пред непријатељима Својим био кротак

и без гласа, као јагње пред својим господарем који располаже

његовим животом. Трећа реченица нарочито је значајна, она

гласи, да је Христос Спаситељ тако смирен да чак није ни

захтевао поштовање закона приликом суђења. Њега су осудили

само за једну ноћ у синедриону, што је кршило све законе суда,

али Спаситељ није протествовао против тог безакоња. Четврта

реченица, напротив, указује на то да је тај смирени Агнец

Богочовек, нарочитог порекла; Његов род, Његово порекло не

може се сазнати зато што је оно божанско.

Након што је направио четири засека, свештеник ставља /

копље/ с десне стране и вади исечени део просфоре –

четвороугаони део – с речима: „Јер се узима од земље живот

Његов“. Извађени део просфоре свештеник ставља на дискос с

печатом надоле и жртвује га расецајући га копљем крстолико,

говорећи: „Жртвује се јагње Божије, које узима грех света…“ Та

прва частица положена на дискосу, назива се Агнец, она

изображава Исуса Христа. За време вршења Евхаристије она се

претвара у Његово Тело. Затим, окренувши нагоре частицу оном

страном на којој је приказан крст, свештеник пробада копљем

десну страну дела и говори: „Један од војника прободе Му ребра

копљем“; изговарајући речи: „И одмах изађе крв и вода“, он

улива у чашу вино и воду и благосиља чашу. Ова просфора /у том

тренутку као да/ приказује Пречисту Богородицу. Према

јул 2016 САБОР 27


тумачењу Светих Отаца, одвајање Агнеца од ње

представља праслику Рођења Христовог.

Свештеник изображава Духа Светога кроз

Којег се извршило ваплоћење Сина Божијег; ђакон

подсећа на архангела Гаврила, весника ваплоћења

Исуса Христа. Стављајући Агнеца на дискос, свеш -

теник представља праслику полагања Исуса Христа

у јасле – дискос подсећа на јасле и пећину, али он

такође подсећа и на гроб нов, где су Јосиф и

Никодим положили Христа. Узевши другу прос -

фору, свештеник говори: „У част и спомен Пре -

благословене Владичице наше Богородице…“ – и,

извадивши частицу, ставља је на десну страну од

Агнеца, говорећи: „Стаде Царица с десне стране

Теби, одевена у позлаћене ризе, преукрашена“.

Ова частица приказује Пречисту Деву Марију, чије

молитве и призива свештеник зато што се Мајка

Божија непрестано моли за свет пред престолом

Божијим. Трећа просфора се назива деветочином.

Она се тако назива зато што се из ње вади девет

частица у част светих Божијих угодника. Анђеоска

војска се, према учењу Цркве, дели на девет

чинова. Исто се тако и свети – победничка Црква –

деле на девет чинова. Ето у част тих девет чинова

се и ваде частице из треће просфоре. Тој просфори

се придаје посебан значај, јер се свештеник

нарочито дуго моли над њом. Свети који се

призивају приликом вађења частице треће прос -

форе као да овој дају своју благодат – ето зашто ту

просфору посебно дају болесницима, патницима,

онима којима је потребно укрепљење духовних

снага. Узевши ову просфору свештеник изговара:

Часног и славног пророка, претече и Крститеља

Јована“ – вади частицу, почиње први ред и ставља

је с леве стране од Агнеца. Затим, вадећи прву

частицу првог реда, говори: „Светих славних

пророка: Мојсија и Арона, Илије и Јелисеја,

Давида и Јесеја, светих трију младића, пророка

Данила и свих светих пророка“ – и ставља извађену

частицу поред прве. Друга частица је посвећена

свим пророцима који су објавили долазак Хрис -

тов, /Трећа је посвећена светим апостолима/. Прва

частица из другог реда служи као успомена на

архијереје: прво се помињу велики светитељи

Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Злато -

уст, а затим светитељи васељенски и руски. Вадећи

другу частицу другог реда, свештеник помиње

свете мученике и мученице. Шеста частица се

посвећује успомени на преподобне жене и матере.

Том се частицом завршава други ред. Прва частица

трећег реда служи као успомена на свете бе -

сребренике и чудотворце. Осма частица се ставља

у част светих богоотаца Јоакима и Ане који су

послужили делу спасења кроз Пресвету Дјеву

Марију. Вадећи ову частицу, свештеник помиње

још светога, који се празнује тога дана и у чији

помен је основан храм, и све свете. Последња,

девета частица посвећује се успомени на Јована

Златоуста и њоме се завршава трећи ред. На тај

начин, на дискосу се појављује девет частица које

нас подсећају на наше заступнике пред Богом.

Узевши четврту просфору, свештеник поми -

ње патријарха, васељенске патријархе и месног

епископа и, извадивши частицу, ставља је испод

Агнеца; затим вади частице за живе, понављајући:

„Помени Господе…“ – и ставља извађене частице

испод прве. Пету просфору посвећује умрлима.

Помињући њихова имена свештеник понавља:

„Помени, Господе…“ Извађене частице ставља

испод частица, извађених за здравље. Последњу

частицу свештеник вади помињући своју не -

достојност. На тај начин, четврта просфора служи

за помињање свих чланова Цркве живих, а пета

Цркве упокојених. То помињање на проскомидији

има велики значај зато што на крају Литургије

свештеник спушта све извађене частице у чашу са

Светим Тајнама и моли се: „Омиј, Господе, светом

Крвљу Твојом, грехе овде поменутих слугу Твој -

их…“ За све које је помињао на проскомидији

свештеник моли од Господа да их очисти од

грехова, да их омије животворном Крвљу. Ето

зашто је тако важно да се умрли помињу на

проскомидији. Частица извађена за њих биће

омивена Крвљу Искупитељевом и тиме се тајан -

ствено олакшава бреме грехова уснуле наше

браће. Ако волите ваше умрле рођаке и најближе,

помињите их. Ако сами немате могућности,

замолите друге да дају за њих на проскомидији.

Бољи поклон не можете да направите својим

драгим умрлима. На Атону постоји древни обичај:

кости умрлог монаха након годину дана се

откривају и ако су чисте и беле, поново их

сахрањују с почашћу, радују се томе што је брат

угодан Богу. Зато што се чисте беле кости сматрају

знаком да је добро души умрлог у загробном

животу. Ако су пак откривене кости тамне, монаси

их преносе у посебну просторију и много се моле

Господу за умрлог зато што тамне кости указују на

тежину грехова умрлог. И тек онда када се кости

просветле, братија прекида своје молитве за

умрлог којег је Господ очистио од грехова.

Ето како је важно помињање, ето како оно

помаже уснулима. Не пропуштајте прилику да их

поменете, да би се и они помолили за вас. Они

себи не могу да помогну са оне стране гроба, али

нама они могу да помогну зато што они боље од

нас виде наш живот, оно што нам је потребно и

моле се за нас нарочито када их ми сами помиње -

мо у молитвама. Завршивши помињање, свештеник

узима кадионицу и говори: „Кад тамјана Ти при -

носимо, Христе Боже…“ Затим, окадивши звездицу,

ставља је на дискос, читајући: „И звезда дошавши

стаде над местом где беше Дете“. У том тренутку се

помиње рођење Спаситељево и појава чудесне

звезде приликом тог догађаја. Тамјан означава дах

Духа Божијег. Свештеник и ђакон приказују

небеске житеље који су са страхом угледали

рођење Спаситеља света. Затим свештеник, окади -

вши покрива покривачем свети хлеб и дискос с

речима: „Господ се зацари, у лепоту се обуче…“

Другим покривачем покрива путир говорећи:

„Врлина Твоја, Христе покри небеса, и хвале Твоје

пуна је сва земља“. Најзад воздухом, окадивши га,

свештеник покрива путир и дискос, говорећи:

„Закрили нас, Господе, окриљем крила Твојих“. Ти

покривачи приказују у исто време пелене којима је

био повијен Богомладенац и погребну плаштаницу

којом је био обавијен Христос Спаситељ приликом

погребења.Тако се у проскомидији помињу два

највећа догађаја: Рођење Христово и Његова крсна

смрт, страдања Његова. Они се помињу као у

предсказању; у проскомидији Црква као да нам

28 САБОР јул 2016


говори: родио се Христос – и то ради чега? Ради

тога да би нас Својим страдањима спасао. У

проскомидији се углавном помиње Рођење Спаси -

тељево. У то време када свештеник кади покривене

воздухом дискос и путир, он као да у облаку

анђела види рођеног Сина Божијег и у усхићењу

узвикује три пута: „Благословен Бог наш, Који је

тако благоволео; слава Ти“. Благословен Бог наш

Који је тако благоизволео, који је до таквог степена

излио Своју милост, да је одлучио да прими

човечански лик. Ту се приказује запањеност анђела

пред неизрецивом тајном човекољубља Божијег.

Сами анђели су запањени рођењем Богочовека.

Затим се свештеник три пута са страхо -

поштовањем клања пред жртвеником, као пред

јаслама Богомладенца и чита задивљујуће чудесну

молитву предложења, коју отац Јован Кронштатски

није могао да чита без суза умиљења: „Боже, Боже

наш, Који си послао небески Хлеб, храну целоме

свету…“ Овом молитвом свештеник сведочи пред

Богом своју немоћ и моли да му се дозволи да

неосуђено свештенодејствује ради Сина Божијег

Који благосиља и освештава Своје људе. Свештеник

се не узда у своје снаге приступајући страшној

Божанственој литургији, већ у небеску помоћ

Божије благодати, која га окрепљује. Затим следи

отпуст. Након отпуста свештеник кади жртвеник и

свету трпезу и престо крстолико, говорећи: „У гробу

телесно, у аду с душом као Бог…“ Затим оба

свештенослужитеља, свесни све своје огрехов —

љености, прибегавају милосрђу Божијем, молећи

за опроштај грехова. Они пре свега читају 50.

псалам цара Давида који представља образац

покајања.

Затим у дирљивој молитви Духу Светоме они

Га моле да дође и очисти нас од сваке прљавштине

и немоћи људске. Ова молитва се завршава

химном анђела у част Рођења Христовог. Очисти -

вши се од својих грехова и уздајући се у милост

Божију, свештенослужитељи као да се прикључују

сабору анђела, који поју славословље Светлости

Једносуштној која је дошла у свет. „Слава на

висини Богу и на земљи мир, међу људима благо -

вољење“ – узвикују у усхићењу небеске силе, а с

њима и свештенослужитељи, поклонивши се за

време проскомидије. Они представљају анђеле.

Као што су небески житељи, угледавши Рођење

Спаситељево, објавили ту радост људима, тако се и

свештенослужитељи припремају да је објаве

верницима који стоје у храму. Читајући „Слава на

висини Богу“, свештеник подиже руке које пред -

стављају крила светлих анђела, задивљених чудом

ваплоћења Сина Божијег. „Господе, усне моје

отвори“ – моли се свештеник као да је захваћен

свештеним трепетом небеских житеља.С дубоким

поштовањем целива свештеник свето Јеванђеље на

Престолу, ђакон целива свети Престо, поздравља -

јући Самога Цара над царевима, Који седи на

светом престолу, и затим ђакон, приклонивши

главу, подигавши крај орара трима прстима десне

руке увис, говори свештенику: „Време је да се

служи Господу, Владико благослови“. На то свеш -

теник, осењујући га крсним знаком, одговара:

„Благословен Бог наш, свагда, сада и увек и у

векове векова. Амин“. „ђакон га моли: „Помоли се

за мене, владико свети“. Свештеник одговара: „Да

управи Господ кораке твоје на свако добро дело“.

„Помени ме, владико свети“ – још једном моли

ђакон. „Да те помене Господ Бог у царству Своме,

свагда и увек и у векове векова“ – одговара

свештеник.

Овај разговор ђакона и свештеника има

дубоко значење: према тумачењу Светих Отаца, он

приказује разговор небеских сила које су објавиле

људима радосну вест о рођењу Христовом. Како су

анђели са страхом и свештеним трепетом и сами

видели то велико чудо, тако су и људима објавили о

њему у свештеном страху. С тако великим трепетом

приступају објављењу те вести свештенослужитељи,

јер су они, људи немоћни и грешни, још мање

достојни да говоре о Рођењу Христовом. Управо

зато и моли тако усрдно ђакон свештеника да се

помоли за њега. Јер ђакон ће морати први да

донесе људима велику вест. Читајући славословље

анђела, свештенослужитељи као да их призивају

себи у помоћ. Ето каквим осећајем свештеног

страха морају да буду испуњене душе свештено -

служитеља и верника који присуствују служењу

проскомидије. Овим разговором небеских сила

завршава се проскомидија и почиње Литургија. У

древно време, када је олтар био отворен, тај

разговор свештеника са ђаконом одвијао се насред

храма, као данас приликом архијерејског служења.

јул 2016 САБОР 29


УПОЗНАЈМО БОГОСЛУЖЕЊЕ

ПРОСФОРА

АГНЕЦ

БОГОРОДИЦА

СВ- ЧИНОВИ

Просфора: Посебно печени хлеб, који се

користи за Свету тајну Евхаристије.

Просфора преведена са грчког језика

значи ”приношење”: У старој цркви,

верни су у дан недеље доносили хлеб на

дар Богу, са којим је вршена Света

Литургија.

Просфора изображава хлеб на Тајној

Вечери, који је Христос поделио својим

ученицима: ”И узевши хљеб заблагодари,

преломи га и даде им говорећи: Ово је

тијело моје које се даје за вас; ово чините

за мој спомен”. (Лк. 22,19)

Тиме је била, установљена Света тајна Ев -

харистије, где хришћани у виду хлеба и

вина кушају Тијело и Крв Спаситељеву и

постају једно са Њим.

Учествовање у Светој тајни Евхаристије је

неопходан услов битисања сваког хриш -

ћанина у цркви и предуслов нашег вечног

живота.

Проскомидија, при -

премни део за Литур -

гију, на ком се просфора

користи заједно са

вином и водом као при -

премна супстанца за Евха -

ристију.

Да би се Литургија оба -

вила потребна је једна

велика просфора. У Руској

православној цркви користи

се пет просфора. Ту праксу

увео је патријарх Никон, у

знак сећања на еванђељско

чудо умножења пет хлебова

када је нахрањено пет хи -

љада људи. (Мт. 14,15-21)

Честице које су извађене

из просфоре на проско -

мидији изображавају сву

пуноћу цркве. Свештеник

ставља частице на посебан

сасуд - дискос. У центур се

налази Агнец- Христос. Са

крајева лево и десно, частице

Богородице и светих. У

дну се налазе частцице за

живе и упокојене чланове

цркве.

ЖИВИ

ЕПИСКОП

МРТВИ

Просфора која се упо -

требљава на проскомидији

дели се верном народу.

Након завршетка Литургије

верном народу који је био

на служби, дели се остатак

просфоре. Из просфоре се

ваде частице за живе и

упокојене хришћане. Једна

частица симболизује једну

личност и она се полаже на

дискос. На крају Литургије

свештеник изговара речи: ”

Омиј, Господе, светом Крв -

љу Твојом, грехе свих oвдe

поменутих…” и спушта частице

у чашу са Крвљу Гос -

подњом.

ОБЈАШЕЊЕ ПРОСФОРЕ И

ЊЕНИХ ДЕЛОВА:

Драгослав

Мирко

Анастасија

Бранко

Агнец

највећи део просфоре са нат -

писом ИС ХР НИ КА, је хлеб

коцкасте форме извађен ножем

и положен на средину дискоса.

Током Литургије Агнец се прет -

вара у Тело Христово.

Не искоришћени део Агнеца се

назива антидор и дели се на -

роду на крају Литургије.

1 2

Богородица

троугласта частица која се вади

у част Пресвете Богородице, и

ставља са леве стране Агнеца.

На неким печатима частица је

изображена најчешће у облику

троугла, а негде и ликом Бого -

родице.

3

Чинови

посебан део просфоре посвећен

светима.

Из печата се вади девет частица:

Св. Јовану Крститељу, проро -

цима, апостолима , свети -

тељима, мученицима, препо -

добним, бесребреницима, Јоа -

киму и Ани, Методију и Ћирилу,

и свим светима. Као и писцима

Литургије, Св. Јовану Злато -

устом или Василију Великом,

ономе чија се Литургија служи.

4 5

јени

Живи и упоко -

30 САБОР јул 2016


Просфора- је квасни хлеб. По

литургијској традицији, хлеб или

просфора мора бити са квасцом.

Просфора се прави, од чистог

пшеничног брашна, воде, квасца

и соли. Многи приликом прав -

љења просфоре додају и освећену

воду.

Просфора се састоји из два

дела, основе и печата. Ово сим -

болизује Божанску и човечанску

природу Христа.

На печату просфоре изо -

бражена су слова ИС ХР НИ КА,

односно Исус Христос побеђује.

Печат на просфори, се наноси

помоћу отиска са дрвеног печата

на коме се налазе описани детаљи,

односно симболи, Агенец,

Богородица, чинови…

Из овог дела ваде се частице за

живе и упокојене чланове цркве.

За Епископа и оног који служи

Литургију и за упокојене патри -

јархе и свештенослужитеље.

1

2

4

3

јул 2016 САБОР 31


ИНТЕРВИЈУ

РАЗГОВОР СА

ПРОФЕСОРОМ

ВЛАДЕТОМ

ЈЕРОТИЋЕМ

Разговор водио презвитер Илија Ромић

Црквену општину Минхен, обрадовало је гостовање угледног

српског академика, психијатра и професора Православног

богословског факултета у Београду у пензији,др Владете Јеротића,

који је 16.04.2016 год. у црквеном центру Минхен, говорио на

тему ,,Да ли се може сачувати хришћански брак‟. Непосредно

пред његово обраћање великом минхенском аудиторијуму, имали

смо част да му поставимо неколико питања.

Многи се данас питају како је могуће спојити Фројда

и свете оце.То практично изгледа овако: читаш

Јована Лествичника и тамо нађеш суштинске

одговоре како да доведеш у ред свој унутрашњи

живот, а онда прочиташ Фројодов текст о

навикама, и видиш да се ради о једном веома

озбиљном и корисном штиву. Како дакле спојити ова

две света?

Хвала! То је добро питање. Људи се деле у

свету, научници, уметници и теолози, на једне који

кажу као нрп. Александар Шмеман, да је Хриш -

ћанство дуалистичка религија, која треба да

задржи непрекидну борбу у себи ( не споља, споља

је пројекција борбе коју треба да водимо у себи!) и

ту не треба да буде никакво помирење. Друга група

научника али и теолога, полако све већа, кажу

позивајући се на Хераклита и старе грчке фило -

софе пре Хераклита, који кажу ,,тражи се равно -

тежа, помирење, тј. мера‟. Наравно, Христос тако -

ђе тражи помирење, али не ово помирење. Дакле,

одговор је: Фројд се може помирити са светим

оцима и савременом науком. Прво, зато што је

човек природно и духовно биће. Фројд није

негирао духовно, истина није био никада рели -

гиозан, али је до краја живота тражио одговоре на

питања, каквог смисла има и да Бога нема, то му је

дакле стално било на памети, па је тражио доказе

за себе има ли или нема Бога. Мислило се да је то

све илузија, и да ће наука у будуће то да покаже,

међутим наука то није доказала. У моје време док

сам живео у Швајцарској није било да прође

година дана а да нема макар два скупа 'наука и

религија'. Ту су били атеистички научници, проте -

станти и католици. Нажалост, православних није

било. Истина је, овај однос ће остати напет и

затегнут. Моје лично мишљење је да се може

помирити Фројд са религијом, јер је човек

природно и духовно биће. Неке ствари не знамо;

трајно не знамо. Фројдов отац је био рабин. Као

што знате, рабини не морају бити са неком

завршеном богословском школом, него може бити

неко лекар, инжињер и при том рабин. Ето, Фројд,

теологија, наука, могу се помирити.

32 САБОР јул 2016


јул 2016 САБОР 33


Како да савремени православни Хришћанин зна, кад

треба да се обрати психологу, а када свештеникудуховнику?

И то је одлично питање. Знаће, када буде

боље познавао самога себе. Знате, да је понављано

много пута, не дакле само ја, ,,γνωθεῖ σεαυτόν

‟ (спознај самога себе), то је било 5. на 4. век пре

Христа. Св. Исак Сирин каже ,,лакше је видети

анђеле, него упознати себе‟. Значи, стара грчка

философија, уклапа се добро у Хришћанство и

каже исто. Данас у 21. веку, релативно објективни

и добри научници у било којој области науке па и

психологије (овде уврштавамо психологију у науку,

мада ово није баш убедљиво), кажу исто : човек не

познаје себе. Доживотно упознавајући себе, ми

ћемо знати кад треба да се обратимо психијатру, а

кад свештенику, а има заправо три решења. Прво је

решење да се не обраћамо ни једном ни другоме,

друго да се опредељујемо за једнога или другога,

треће решење да се обраћамо и једном и другом.

Јер онај који познаје себе каже : ”ово што сам

радио са собом или другим људима, већ дуже

време, није добро”.

Ајде да видим неки разговор. Не са психи -

јатром него са психотерапеутом! Не треба рећи

психијатар, Срби нарочито данас, кажу : ,,идеш код

психијатра, па ти си луд, онда!‟ А онда и свађе у

браку измеђе мужа и жене, кад муж каже

жени : ,,не би било лоше, да одеш. Иди ти, јер ти си

луд итд.‟ И ту је психотерапија напредовала , наро

-чито америчка, која је дошла до закључка да

заједно треба да оду. Чим настану препирке а

никако свађе. Строго разликујем препирке од

свађа! Препирке у браку значе да се још воле.Кад

почну свађе, готово. То ће се завршти или насиљем

или разводом. У време Фројда касније Адлера па

све до Јунга, породична терапија није постојала.

Идеш увек индивидуално на терапију. Али, то се

давно приметило кад поправиш доста, тј. излечиш

жену или мужа, па кад се та жена или муж врате

поправљени у брак и погледа тог партнера, с којим

има троје деце, и каже : шта је мени било да се

удам за оваквог човека или оженим овакву жену?

И на то сад Хришћани Европе, не баш они нај -

елитнији, кажу : ,,па шта ви радите са психо -

терапијом или психоанализом?‟ Е, од тада, пошто

има истине, врате се и неки постану исти каквим

су били на путу излечења, јер ето, неће брак да

руше. У браку, то ћу и вечерас говорити, постоји

индивидуација. Св. Јован Златоусти и не само он,

него да направимо велики скок и наш савременик

Јован Мајендорф (велики православни теолог)

каже да не пише нигде у јеванђељима да су циљ

брака деца. Ја немам деце, и морам да пазим шта

говорим. Јован Мајендорф у књизи Брак, сјајна

књига, каже да то нигде не пише. Бог ка -

же ,,рађајте се и множите се‟, али не само због де -

це, него због допуњавања. Због једног и другог,

усавршавања. Бог нам је дао да се усавршавамо.

Деца су ту добродошла, али страдају деца у лошим

браковима. Бракови без деце се или растављају,

или добијају нови квалитет. У мом случају, био сам

38 година у браку, без деце.

Када већ помињете брак, оно што ми овде као

свештеници у Немачкој,често пута наилазимо на

34 САБОР јул 2016


терену, то су мешовити бракови. Интересантно је

код младих људи, који целог живота нису били

заинтересовани за своју веру, културу и сл., наједном

проговоре кроз њих њихове традиције и символи, и

дође до карамбола тј.кризе у браку. Да ли је могуће

да опстане мешовити брак и како се ваља понашати

у таквој брачној заједници?

И то је добро питање.То вам је прво од

биолошког до теолошког питања. Неколико угле -

дних биолога у Европи, кад сам био у Француској,

Швајцарској, а био сам и у Немачкој, кажу да су

добри мешовити бракови, јер обнавља се крв.

Американци довели Јапанке, кад су освојили Јапан,

и добрим делом се одржали бракови. Професор

Радомир Пушић, предаје у Београду кинески, био

је пет година у Кини без престанка, научио

дијалекте, оженио се Кинескињом, довео је у

Београд, родила два сина. Одличан брак! Знам и

дружим се с Пушићима. Рећићете ''па што наво -

дите тако ретке примере, увек има изузетака''. Али,

биолози које сам питао, кажу ”нека,ништа не

смета”. Али када драги мој оче, живимо на

Балкану, где је све било разједињено и где је све

имало другу историју, Словенци и Хрвати једно,

Срби и Македонци и Црна Гора друго, Босна

између светова ( не могу да се нахвалим Иве

Андрића!). Објективно писати о Босни и Херцего -

вини , то је немогуће! Долазили из света, сада

после овог рата, стручњаци за Босну, Енглези и

Американци, језик научили, хватају се после неког

времена за главу и кажу ''у овај лонац (то је онај

чувени босански лонац), нико још није ушао''. Е,

богами је тако. Бог нам је дао искушења, али за

искушења апостол Павле каже: ''Добар је Бог који

вам неће дати више искушења,него што можете

понети,него ће се искушењима учинити крај''. То

само за појединце важи, не за народе. А где нам је

дао Бог, не знам Божију промисао; где има то на

свету, а има ваљда, да се на једном месту малом и

кратком, као што је Југославија, нађу муслимани,

право -славни и католици, и да треба да живе у

јединству. У пропалој Југославији, кажу, било је

око два милиона мешовитих бракова. Ви сте лепо

питали, могу ли се одржати такви бракови?

Највећи део се није одржао. А ко се одржао? Они

паметни,који су одмах отишли у Европу, брак се

одржао. А они који су се у бившој Југославији

одржали, они су за романе.

Оно што ми такође срећемо на терену и што

примећујемо као свештеници, да су највеће душевне

ране овог капиталистичког друштва у којем ми

живимо отприлике анксиозност, депресија и изгарање

(burn-out), тако да многи наши па чак и млади људи,

годинама функционишу уз помоћ лекова. Моје је

питање, јел има шансе да се људи исцеле без лекова, и

шта бисте им Ви препоручили како то да постигну?

Сад ако кажем оно што већина говори, а

већина Хришћана с правом говори, па ћу и ја

рећи ,,кад изгубиш Бога, онда си још у већем

страху''. Бог не тражи од нас страх, него тражи

страхопоштовање. А страхова има безброј, ја сам

психијатар па тврдим да најмање има 10 врста

депресија и 10 врста страхова. Од најлакших који

се лече сами од себе без лекова, па до тешких

облика страхова.Нема ниједне неурозе а ни

психозе која нема у основи страх. Primum in

mundo fecit Deus timor, знали су стари Римљани,

тј. прво у свету Бог је створио страх. Ја не волим то.

Треба имати страхопоштовање према Богу, а не

страх! Не треба Богу наш страх! Треба му наша

слобода, треба му љубав наша. Св. Максим

Исповедник, један од највећих хришћанских

светитеља из 7. века, каже: ,,обожење је сусрет

двеју љубави, Божије која силази и човекова која

се пење‟ . Страх је природно осећање. Човек је

природно и духовно биће. Природно је, кажемо,

последица греха. Првородни грех је врло компли -

кован. Све компликованији што мање верујемо.

Када верујемо, живот постаје једноставнији, страх

полако ишчезава и постајемо слободни људи.Људи

који безусловно воле.

јул 2016 САБОР 35


ЗДАРВЉЕ

ПРАВОСЛАВЉЕ И

ДЕПРЕСИЈА

Др Сања Илић-Ћоћић

У православној традицији израз психа озна -

чава духовни елемент који у јединству са

душом сачињава ипостас (лично постојање),

психа човека предмет је интересовања и

свештеника и лекара те је зато неопходна

сарадња цркве и здавственог система у лечењу

психичких обољења од којих велики удео чини

депресија.

40 САБОР март 2016

36 САБОР јул 2016


Према подацима Светске Здравствене Органи -

зације депресија представља једно од водећих

обољења модерног времена. Процењује се да

тренутно 350 милона људи болује од ове болести.

Код око 50 процената оболелих, прва депресивна

епизода се јавила пре 32. године, жене обољевају

дупло чешће од мушкараца. Ток и прогноза

обољења су вро различити, иако се епизоде

болести често понављају.

Оболела особа описује трајно лоше распо -

ложење, губитак инересовања, немогуђност да се

радује, смеје или чак плаче, умор, несаницу или

претерану потребу за сном, смањену концент -

рацију , губитак самопоуздања, смањен апетит или

нападе неконтролисаног узимања хране, негативно

виђење будућности и губитак жеље за животом.

Депресију треба разликовати од сличних стања

која настају као последице органских оштећења

нервног система, хормонских поремећаја или

услед нежељених дејстава неких лекова. Сваки

човек може да оболи од депресије, болест настаје

као збир генетских фактора и карактеристика

личности са бројним стресним ситуацијама у току

живота. Што је личност стабилнија може да

поденсе више „стреса“ без испољавања болести и

обрнуто.

Уколико се ради о блажем облику болести,

лечење се одвија амбулантно, нажалост велики

број пацијената није више у стању да устане из

кревета и све мале свакодневне обавезе пред -

стављају велики напор, у оваквим случајевима као

и код особа које помишљају на самоубиство

неопходно је лечење на клиници за психијатрију

или психосоматску медицину као и лекови.

Психотерапија односно психолошко социјални

видови терапије представљају поред лекова важну

карику у лечењу депресије.

Психотерапеут у разговору упознаје образ -

це понашања свог пацијента, покушава да утврди

зашто поједине ситуације изазивају интензивна

осеђања, да ли начин на који пацијент размишља и

делује штети његовом здрављу или здрављу њего -

вих ближњих и које активности помажу да се носи

са свакодневним обевезама. У свом раду на

клиници за психосоматску медицину и психо -

терапју, поред објашњења тока и природе болести,

дијагностике, дејства лекова и сличних неопходних

тема лекарске свакодневице, разговарам радо са

својим пацијентима о љубави, породици и вери.

Уколико је пацијент сагласан, позивам и чланове

његове породице на разговор. Здравим особама је

понекад тешко разумети понашање оболелих јер

њихови проблеми и ожиљци нису видљиви као што

је то случај код повреде ноге или операције срца.

Сусрет са члановима породице помаже лекару у

његовом раду и доприноси бољем разумевању

болести од стране укућана, што позитивно утиче на

прогнозу обољења.

У православној традицији израз психа озна -

чава духовни елемент који у јединству са душом

сачињава ипостас (лично постојање), психа човека

предмет је интересовања и свештеника и лекара те

је зато неопходна сарадња цркве и здавственог

система у лечењу психичких обољења од којих

велики удео чини депресија. Руски психијатар и

психотерапеут Димитрије Авдејев у својој књизи

„100 питања православном психотерапеуту“ говори

да помоћ психички болесним људима треба да

буде разноврсна, не треба супростављати лечење

код лекара и духовну помоћ , већ треба се и

молити и лечити. Уколико је могуђе, наводи, у

психијатријским болницама треба створити право -

славни амбијент, тегобе болесника треба олакшати

не само медицинском помоћи, већ и молитвом за

здравље болесних слугу Божијих. Њима је веома

потребна таква молитва, зато што су њихове

душевне снаге растројене, ослабљене тегобама

болести. Треба позивати свештенике у болнице,

служити молебане, ширити православну литературу

како би заједно омогућили пацијенту најбоље

изгледе за оздрављење. Многе Православне Цркве

у својим просторијама имају и центре за кризне

интервенције у којима раде лекари и психолози,

руски психолог Хсмински, руководилац једног

таквог центра кризне психологије наглашава

важно правило да у свом раду не требамо као

лекари улазити у област духовног руковођења, јер

за то немамо ни благослов, ни власт ни искуство,

веђ је наш задатак поред лечења упутити особу на

свештеника који ће сагледати духовне аспекте

болести, а све у циљу да заједничким напорима

приближимо Богу човека који страда.

јул 2016 САБОР 37


Храм Светих Апостола на Галилејском језеру

38 САБОР јул 2016


БОГОСЛОВЉЕ

СЛОВО О

АПОСТОЛСКОЈ

СЛУЖБИ

Апостолску службу и њихово послање бих

назвао службом љубави, и то љубави која

је усмерена ка Богу и ка ономе што је Бог

створио.

Древна

Презвитер Бојан Симић

Палмира

обнављана је много пута . У последњој

фази развоја хришћанства се активно

Одлучивши

развија - остаци

да за

базилике

своје ученике

могу се наћи у

рошћу Христос поучава своје

позове

рушевинама

просте

на

људе,

централној

не исква

улици

-

града

апостоле говорећи им о њихо -

рене

(слика

земаљским

горе).

пожудама и вом послању и задатку да шире

животом

Рушевине

уместо

древног

водећих

града Сергиополиса,

људи Реч Божију свим народима

тога

који

времена.

је добио име

Христос

у част Светог

нам даје

Сергија,

„крстећи их у име Оца и Сина и

јасну

римског

потврду

војника,

вредности

који је овде мученички

које Светога Духа“ (Мт. 28,19).

превагују

пострадо за

и

Христа.

које своје

То се

утемеље

десило око

-

305

Заиста, служба апостола се и

ње имају у чистоти вере. Дакле, огледала у овим речима где су

није Господ дошао да већ сте - сведочећи живога Бога, неу -

чена знања и мудрост нај - страшиво, мудрошћу искрено -

ученијих људи унапреди, већ је сти и једноставности објашња -

дошао да оне који та знања нису вали и објављивали мудрост

имали, или су на њих заборави - Божију. Њихово послање је

ли, учврсти у истинитој вери и послање „изгубљеним овца -

једином правом знању – Речи ма“ (Мт. 10,6) и није се огле -

Божијој. Овим указује Господ да дало само у сведочанству свега

људска мудрост лишена Божије што се збило, него и у припреми

мудрости не води човека нап - света за онога шта ће да се

редку, него кроз привидност десити.

знања води човека стрмоглавим

Размишљајући о делу и

путем срадања.

служби апостола не могу а да не

Својом Речју учи нас приметим да је њихова служба

Господ да будемо мудри, али да на најбољи могући начин у делу

та мудрост не буде осујећена приказала оне две заповести

злобом: „Будите мудри као које Христос уздиже изнад свих

змије али безазлени као голу - других заповести: „Љуби Госпо -

бови“ (Mт. 10,16). Овом муд - да Бога свог свим срцем својим

и свом душом својом и свим

умом својим и свом снагом

својом. Љуби ближњега свога

као самога себе“ (Мк. 12,30-31).

Заиста они су то непрестано

чинили не жалећи у љубави

својој себе да жртвују. Тамо где

би људска природа и бивала

слаба и немоћна изливена бла -

годат Св. Духа на њих би им

помагала да то премосте. Сети -

мо се само Силаска Св. Духа на

њих и проповеди на различитим

језициа које неуки апостоли

нису могли сами познавати.

Овде се показује на најбољи

начин како функционишу заје -

дно Божија љубав и мудрост и

људска жеља и искреност.

Апостолску службу и њи -

хово послање бих назвао служ -

бом љубави, и то љубави која је

усмерена ка Богу и ка ономе

што је Бог створио. Ако по -

гледамо искрену бригу за духо -

вну чистоту верних који апосто -

ли показују пишући посланице,

јул 2016 САБОР 39


примећујемо безазлену пастир -

ску љубав која поучава, теши и

милује и која на различите на -

чине представља искрени нас -

тавак љубави Божије онима који

„...не видевши љубите, и Њега

сад не гледајући но верујући,

радујете се сад радошћу не -

исказаном и прослављеном

примајући крај вере своје: спа -

сење душа“ (1Пт. 1,8-9). Дакле

Господ, наставља кроз своје

ученике да дела и да се стара о

свима. Из овога произилази да

сами апостоли имају учитељску

улогу љубави да поучавају и

брину о сваком човеку. Да такве

службе не би било без њихове

искрене жеље сведоче нам и

речи ап. Павла: „Јер Бог ми је

сведок да вас љубим љубављу

Исуса Христа“ (Фил. 1,8). Из

ових речи можемо закључити да

апостолска служба пре свега

представља Божији призив на

који су апостоли одговорили

својом слободном вољом. То се

поклапа са суштином људске

природе која је слободна јер је

створена по обличју Творца, али

и са спасењем које се пре свега

заснива на нашој слободној

вољи по Христовим речима: „Ко

има уши да чује нека чује“ (Mк.

4,9). Ученици Господњи пред -

стављају за нас прототип слобо -

дног, искреног и љубављу испу -

40 САБОР јул 2016

њеног односа према Богу и

људима које сви ми треба да

имамо. Они нису само говорили

оно што је Господ говорио, већ

су истински живели тим живо -

том наоружани Духом Светим

разумејући божанску поруку о

спасењу и преносећи је свима

који су је желели чути. Због

благодати Божије са једне стра -

не и људске искрености и не -

злобиве намере са друге стране,

та служба имала је огромних

резултата. Наиме, та природна

потреба човека за Богом и

божанским особинама испуња -

ва прве хришћане благодаћу и

блаженством јер они нису виде -

ли, а веровали су (Јн. 20,29).

Међутим, важно је напо -

менути да ученици Господњи

нису обећавали „мед и млеко“

онима који поверују у Христа.

Они нису давали обећања о

земаљским царствима и ужит -

цима, већ су поучавали о духо -

вном уздизању, уздржавању,

самоконтроли, о ономе што је

наш народ назвао чојством. „Јер

кога љуби Господ онога и ка -

ра….јер који је син којега отац

не кара?“(Јев. 12, 6-7). Дакле, из

овога видимо да љубав Божија

није слепа и иако безгранично

прашта зна и да кажњава

нашега спасења ради. Јер добар

родитељ прекорава своје дете

када лоше чини не из мржње

према детету већ и из најбоље

намере. Немојмо се заваравати

и мислити да је и послање

апостола било лагано и испуње -

но само блештавилом и светло -

шћу. Свакако да су библијски

писци изостављали делове у

којима би се истицао умор

апостола или непријатности које

су они доживљавали вршећи

своју службу, не зато што су

желели представити пут Господ -

њи бајковито, већ зато што је

било далеко битније истаћи

поуку Господњу. Они себе нису

штедели нити жалили јер су то

чинили Христа ради дајући

свима нама пример жртве коју

свако од нас треба да поднесе

као што је то Он поднео свих

нас ради. Нису чак ни они

разумели све Христове речи

нити апсолутно веровали у Ње -

гово васкрсење док се време

није навршило. Примери за то

су нам неверовање Томино или

бројна појашњења које Христос

даје посебно својим ученицима.

Међутим, Дух Свети је надо -

местио њихове људске недо -

статке на исти начин на који се

надамо да ће надоместити наше

уколико исповедамо чисту веру.

Апостолска служба није

нестала са страдањима апос -

тола. Напротив, наше потребе


Мапа путовања Светог апостола Павла на проповед у Европу

ради и устројства цркве ради наставила је

да живи најпре кроз апостолсте ученике а

потом и кроз Епископе и свештенике наше

свете цркве. Тај континуитет проистиче из

наше потребе да непрестаним испуњавањем

Речју Божијом и обећањем о Царству

будућем које је Христос упутио свима нама.

Њихово сведочанство налазимо данас у

Новом Завету али оно представља само

трунку њихових поука, дела и чуда која су

именом Господњим учинили. Онај већи

суштински, део остаје нам да упознамо

испуњавањем благодаћу Божијом кроз Св.

Причешће и животом по Речи Божијој.

Чврсте и богоносне проповеднике, прве

Твоје Апостоле, примио си Господе у

насладу блага Твога и покој. Њихова

страдања и смрт примио си више од

сваког изобиља, Ти, који Једини познајеш

људска срца.

јул 2016 САБОР 41


ПРАЗНИК

О СЛАВНОМ

УСПЕЊУ ПРЕСВЕТЕ

БОГОРОДИЦЕ

протонамесник Љубомир Зорица

Правилно и истинито ми називамо Свету

Марију Богородицом, јер то име сачињава сву

тајну Домостроја спасења. Св. Јован

Дамаскин (О православној вери 3,12)

42 САБОР јул 2016


Преславно успење и чудесно представљање (пре -

сељење) Мајке Господње исповеда и проповеда

Свети Јован Дамаскин следујући "древном и

истинском предању" Цркве Јерусалимске. Он у

својим Беседама на Успење описује подробно многе

чудесне догађаје који су се десили у дан Успења

Мајке Божије.

Несумњиви је факт, по Св. Дамаскину, да

је Света Богомајка умрла смрћу људском. Иако је

Она, вели Дамаскин, "Извор живота" ипак се и Она

"кроз смрт приводи животу" на небу. И још: Она

која је "при рођењу Христа превазишла границе

наше природе, сада ипак потпада под законе те

природе, и Њено пречисто тело подлеже смрти".

Света Дјева као кћер старога Адама", у време

смрти потпада под одговорност свога оца", и Њена

света душа "природно се разлучује од непорочног

тела, тако пак предаје се законитом погребу". У

односу на "погреб", тј. на сахрањивање тела

Пречисте Богомајке у земљу, Дамаскин вели да то

бива ради тога да би "оно што је састављено од

земље, вратило се поново у земљу", и тако у земљи

скинуло са себе "трошност и пропадивост", а

обукло се "у нетрулежност", тј. преобразило се у

светло и продуховљено тело бесмртности.

Но, и поред свега тога што Свети Дамас -

кин говори о таквој природној, људској смрти

Пресвете Богородице, он истовремено исповеда и

говори, заједно са Светим Андрејем Критским, да

је смрт Богородице била у исто време и "изнад

нас", тј. изнад природе, натприродна. Ово чудо

Њене такве смрти десило се зато што је "бескрајно

силна доброта богоначалне слабости" Њенога

Сина, Господа Христа "обновила природе" и "све

учинила новим" (Откр.21,5), тј. све ствари је

поставила на један нови начин егзистирања и

вечног живота. Наравно, парадоксално је и

наизглед противречно говорити о "богоначалној

слабости" Божијој (јер "слабост" Божија или

"немоћ" Божија, у језику богословске апофатике,

означава уствари исто што и "богоначална свемоћ"

Божија), но баш та "слабост" Божија јесте оно што

је спасило свет и човека. Јер "слабост Божија" јесте

апофатички израз којим Свети Оци називају

спасоносно Христово понижење за нас, тј. Христово

добровољно понижење и смирење за нас и ради нас,

Његово снисходљиво ваплоћење, страдања и

васкрсења ради нашега спасења.

Као доказ истинитости самог факта

спасења и обесмрћења човека после Христове

смрти и васкрсења, служе сви светитељи Његови,

као живи чланови Вечноживога Христа, а пре свих

њих сама Христова "Живоначална Мати", како

вели Свети Дамаскин. Јер смрт "Живоначалне

Матере" Господа нашег толико превазилази и сам

појам "смрти", да се она више и не назива "смрћу",

него "уснуће (=успеније), "божанско престављање"

или "пресељење ка Богу" и "насељење код Бога". А

јул 2016 САБОР 43


"смрћу", онда је то пре "смрт живоносна", како

вели сам Дамаскин, тј. смрт која доноси живот,

смрт која је у ствари "почетак новог бића" и новог

живота, вечног бића и вечног живота.

Зато и вели Свети богослов: "Данас се

ризница живота и Пучина благодати прикрива

животворно смрћу, и Она која је родила Уништи -

теља смрти, неустрашиво приступа ка смрти, ако

уопште и приличи назвати "смрћу" Њено све -

освећено и живоносно пресељење у други живот.

Јер, зар може бити подложна власти смрти Она

која је родила Сина - свима Истинити живот?" Јер,

како може да прогута смрт Ону која је Мајка

Ипостасног Живота; Ону која је испуњена силом и

енергијом Духа Светог... и која је родила Очево

благовољење - Ипостас Бога Логоса, Који собом

испуњује све и сва? Како се трулежност и про -

падљивост сме усудити да се макар само приближи

Њеном живоносном телу? Наравно, све је то

потпуно туђе Њеној богоносној души и телу. Јер

смрт се уплашила већ при самом погледу на Њу,

пошто је од оног момента када је иста смрт била

напала на Сина Њеног, смрт извукла за себе горко

искуство пораза и од тога се "умудрила"; уствари:

смрт је усмрћена Христовим васкрсењем. А

последица тога је и Богородичино пресељење у

слави на небо, код Сина Њеног и Бога - Спаса

нашег Христа Богочовека.

Тако се, ето, сва тајна Пресвете Бого -

родице своди, на крају крајева, на Тајну Христову,

ту свеобухватну и свеспасоносну Богочовечанску

тајну - "од свега новога најновију, и једину нову

под сунцем“.

44 САБОР јул 2016


ПРЕОБРАЖЕЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

Преобразио си се на гори, Христе Боже, показавши

ученицима Својим славу Своју, колико су могли да

поднесу. Нека засија и нама грешнима Твоја вечна

светлост, молитвама Пресвете Богородице, Даваоче

Светлости, слава Теби!

јул 2016 САБОР 45


46 САБОР јул 2016


ХРИШЋАНСКА ПРИЧА

ОБЛАЧИЋ НАД

СВЕТОМ СОФИЈОМ

Света Софија неће никада замукнути.

Узалуд дрека, узалуд сила. Ово је Божије а

Бог неће дати да Његова Ријеч нестане и

престане, јер све Његово је несаломиво и не

мјења се.

Протопрезвитер Симон Туркић

Храм Свете Софије и божанствена Литургија у

њему охристовили су Русе и све Словене. И ми,

Срби, прихватили смо Истину јеванђелску и нашег

Спаса Христа међу родом нашим поставио је као

Стуб Несаломиви наш просветитељ Сава, први

архиепископ Српски. Он је добио у Никеји 1219.

архиепископију за нашу Мајку, Цркву у Српском

народу. Тада је Константинопољ био подрушаван

од оних који су га требали очврстити. Ех, да је

Душан успио, Цариград би био десетороструко

обзидан, како спољним зидом, тако и унутрашњом

одбраном. А, овако... Размишљао је један Српски

монах у храму Свете Софије, тамо негдје по

Ђурђевдану 1453. године. Потпуно задубљен у

молитви, слушајући предивно појање на Светој

Литургији. Кроз Литургију. Кроз Христа Који се

приноси, Који се дијели и никада не нестаје... Све

Му приносимо од свега и за све.

Топовски удари и непознати узвици, преки -

дали би монаха у молитви. Чини се да је наступио

самртни ропац Константинопоља. Запад лице -

мјерно моралише, а Исток стење под без -

божницима. Молитва се не прекида. Сво свештен -

ство, монаштво, на челу са првојерарсима моли се

усрдно за избављење из чељусти отоманске

немани. Требало би се почети молити за наше

упокојење. Јер смо већ умрли свијету. Константи -

нопоља нема. Византија испушта душу. Цар

Константин пред својом мајком Јеленом, на

Српском језику је рекао матери: Мајко, зидина

Града нашега је мој гроб. Скинуо је пурпурни

огртач и као војник се бори. Све је јасно. Питање је

часа када ће бијесни војници ући и почети свој

пир.

Српски монах, погледао је према куполи

величанственој, према дивним мозаицима и

заплакао се над злом људским. Јер од кад Кајин

уби Авеља, и ми убијамо једни друге. Исмаилићани

се сада подигли на нас и желе да освоје не -

освојиво. Јер и ако стопама згазе, и ако спале,

разбуцају Светињу, и када нас побију овде, како не

разумију да нису побједили него изгубили. Како не

виде да је дан пред Господом као хиљаду година, и

хиљаду година као дан? Нису они надјачали, него

смо се ми сами оборили. Константин Палеолог

Драгаш, цар наш ће само утонути у зидине и када

одлучи Премудрост Божија опет ће изронити. А

Света Софија неће никада замукнути. Узалуд

дрека, узалуд сила. Ово је Божије а Бог неће дати

да Његова Ријеч нестане и престане, јер све

Његово је несаломиво и не мјења се. Он што каже

то и бива.

Јелена, мајка Константинова, научила је

сина да буде спреман на жртву Лазареву. И да не

жали млада вијека јер га вјечна слава чека. Зато је

Константин цар као убоги војник стајао на зидина -

ма и достојанствено гледао у смрт која долази.

Узеће га, али га неће свргнути у таму и дубину, него

ће Онај Који је Побједник над смрћу, Који је

Свјетлост свијету, њега пренијети у живот

нестариви. Тамо ће се молити за спас рода

људскога и за оне који су за живота себе погубили

одредивши се да служе бијесу умјесто Миру

Предмудрога Господа. На мјесто благодати Духа

јул 2016 САБОР 47


Светога одабраше мржњу сатанину према свима

који нису као они. Као они који лажно исповједају

Господа. Који не познају Христа, јер да Га знају, не

би ово чинили. Не би ударали на Његово. На оно

што је Он осветио. Света Софија ће бити највећи

свједок и она ће обновити Царство.

Монах Српски пред собом је угледао старца

из манастира Хоре. Светог човјека. Позивао га је

на Свето Причешће. “Хајде, брате да се причести -

мо пред упокојење. Од сутра ћемо се напајати

Божанственим енергијама Свете Тројице.” Српском

монаху бијаше тешко и самртни зној га је почео

обливати. “Оче, значи крај је?”. “Свакако”,

одговорио је Светац. “Не бој се. Пасха јеВелика.

Спас је Снага наша. Он је наше Царство. Ангели су

са нама. Зар их не видиш? Радујте се, пјевају нам.

Пресвета Богородица нас храбри. Зар не чујеш?

Ова грмљавина није ништа наспрам блаженства

Свјетлости Господа нашега. Нови Јерусалим Сија,

обасјава нас све. И њих и нас. Они нас надјачавају

видљиво али остају у мраку. А ми онемоћавамо

видљиво али се просветљујемо у вјечности. Христос

васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима у

гробовима живот дарова. Васкрсе Господ, као што

рече. А ми сада идемо Голготом да би саваскрсли

са Њим. На земљи је све пролазно. Узалуд се уздају

у камен и оружје јер само ријеч Господња не

пролази. Јер је до вијека милост Његова. Алилуја.”

Причао је тихано Светац Српском монаху и

припремао за вјечност. А наш монах се удивљавао

и радост је замјењивала његову бригу. Она нада

што је имао и што га је мучила: да ће зидине бити

одбрањене, безбожници одбијени, нестала је. Крај.

“Босфор је препун небеске војске. Свети Сабор

стоји на мору. Видје ли их, брате? Како не виде?

Како не знају? Како ударају на Господа? Опрости

им, Господе! Нека им буде освајање на покајање.

Кад тад! Јер је ово Твој град и они улазећи у њега,

не схватају да неоубучени улазе на свадбу Царева

сина! Болесни долазе у болницу! И газивши по овој

освештаној земљи, око овог храма, нису свјесни да

их Ти призиваш Себи. Да си им Ти то дозволио.

Отвори нам очи, Господе. Отвори очи Србину мом

милом!”

И тада тај непознати нама а Господу знан

монах из рода нашега прогледа! Вријеме нестаде,

свака недоумица и помисао која брани Свјетлости

истопи се. Он кроз зидине угледа цара Константина

који као Христос ангел стоји спремне и просвећене

душе да пређе у живот нестариви. “Јер је Твоје

Царство и сила и слава Оца и Сина и Светога Духа

и сада и увијек и у вјекове вјекова. Амин.” Благо -

сиљај душо моја Господа! Безбожници проваљују,

главе се унутар зидина котрљају, Константина

нестаде и неће га бити до другог васпостављања

силе Православља. Када ће се служити нај -

торжественија Литургија у овоме светом храму. Ви

који не знате Христа радовање вам је жаловање а

наше туговање је са Васкрсењем везано. Јер срећа

и блаженство је у овоме што наступа: Благо -

словеном Царстве Свете Тројице, које обузима,

заузима и прожима небо и земљу, вијекове уводи у

вјечност. Крвници као мрави јуришају према

Светој Софији. Као Јаковљевом студенцу они који

нису свјесни жеђи. Јаковљев студенац је Света

Софија, извор воде живе Олтар а Свето Причешће

улазак у предворје раја.

Пред храмом Свете Софије стоје неодлучни

као они што су дошли да ухвате Христа. Залете се

па попадају од силине Небеске војске, коју

арханђел Михајло Војвода суспреже јер без воље

Оца небескога нема благовјештења. Причешће се

завршило. Служашчи Студит рече: Сада; главе

своје Господу приклонимо. Сав вјерни народ и наш

Србин међу њима клекну и чекаше радостан и

просвећен прелазак у небески Јерусалим. Светац

до њега, блисташе Таворском свјетлошћу обасјан.

Монах наш гледаше небоземним очима и упита

клечећ Свеца: Колико ће трајати, оче? Колико ће

Света Софија туговати? Светац се окрену и блаже -

ног осмјеха рече: Брате мој, ово је само облачић

над Светом Софијом. Амин.

48 САБОР јул 2016


ПИТАЊА И ОДГОВОРИ

ЗАШТО СЕ СЕЧЕ КОСА НА

КРШТЕЊУ?

Зашто се за време Свете тајне крштења, детету сече прамен косе?

Зато што то симболизује да крштена особа припада Господу. У давна

времена, робовима у Римском царству, резан је одређени део косе у

знак да та особа припада свом господару. Тако исто током Свете

тајне крштења када се особи подрезује коса, тиме човек предаје свој

живот у Божије руке, он прихвата Господа као слуга и обећава да ће

поштовати Његову вољу. Данас, ропство у смислу робовања људи

људима, видимо као недвосмислено негативан феномен - томе је

читав свет научило хришћанство.. Али у исто време, хришћани су

свесни да не могу бити потпуно слободни, човек је увек од нечега

зависан - роб својих страсти и навика. И само крштењем човек се

даје у послушност Богу, престаје да буде роб сатани, он излази из

његове моћи и прелази у апсолутну слободу - под окриљем и

заштитом Бога, а за живот вечни.

КАЖЕ СЕ, ДА СВАКОМ ЧОВЕКУ НА

ЛЕВОМ РАМЕНУ СТОЈИ ЂАВО, А НА

ДЕСНОМ АНЂЕО ЧУВАР, ДА ЛИ СЕ

ОВО МОЖЕ СХВАТИТИ БУКВАЛНО?

Ова дистрибуција анђела у простору, је више алегоријски представ -

љена. Али човеков анђео и демон- који нас искушава, заиста, постоји

у сваком од нас. Свети Григорије Ниски каже: "Када је наша природа

пала у грех, нашим падом, Бог нас није оставио Његовим Промис -

лом, него да би помогао човеку и његовом животу, шаље анђела

свога да нас штити. Али са супротне стране, заводник и клеветник

(ђаво) исто шаље неког препреденог и злог демона који ће да шкоди

људском животу. Човек, међутим, налазаћеи се у средини између

анђела и демона, сам по себи чини избор и чини да један буде јачи

од другог, својом слободном вољом бира ”наставника”. Анђео нам

сугерише добре мисли и врлине, а други нам показује овоземаљска

уживања и грехе, од којих нема наде за добро. "

ДА ЛИ

СТЕ

ЗНАЛИ?

ГОСПОЈИНСКИ

ПОСТ

Госпојински пост - од

1/14. до 15/28. августа

установљен je у част

Мајке Божије, чији je

земаљски живот био

духовно мучеништво и

састрадавање

страдањима Њеног Сина.

Историјат Госпојинског

поста спомиње се први

пут у списима Теодора

Студита (826). Црква је

установила овај пост по

примеру Пресвете

Богородице, која је време

пре упокојења проводила у

сталном посту и

молитви. Госпојински

пост је коначно утврђен

на Цариградском сабору

(1166), у време

Патријарха Луке

Хрисоверга (1156-1169) и

цара Манојла I Комнина .

јул 2016 САБОР 49


РЕПОРТАЖА

Катедрала Пресвете Богородице у Амиенсу

50 САБОР јул 2016


ГДЕ ЈЕ ГЛАВА

СВЕТОГ ЈОВАНА

КРСТИТЕЉА

Историја часне главе Светог Јована Крститеља и

Претече Господњег (било је три обретења), није

једноставна,и штавише није у потпуности јасна.

Италија, Француска, Сирија, Грчка, Јерменија,

свака од ових земаља је рекла да су задржали

праву главу Јована Крститеља.

Значење Јована Крститеља за вернике је увек

било од веома велике важности. Након Бого -

родице, он је светац коме је посвећен највећи број

верских празника, и штавише, то је једини светитељ

чије рођендан се слави од Цркве. Посебна пажња

посвећена је Крститељу у Јеванђељу, а многи

његови савременици, констатовали су је да је у 30

години, првог века, Јован Крститељ био врло познат

светац, што је изазвало велики одјек. Стога, мошти

Светог Јована Крститеља су увек биле од великог

значаја, а његова глава била је од посебног значаја

реликвија јер се у Цркви и прославља сва три њена

обретења.

Постоји пуно података о томе да се глава,

или део главе, например налази у манастиру Светог

Силвестра у Риму, у џамији Умејадској у Дамаску

(узгред, Крститељ је поштован не само од хриш -

ћана, већ и од муслимана - као велики праведник ),

у Нагорно-Карабаху у Јерменији, на Светој Гори.

Али ако говоримо о највероватнијем месту

налажења светиње, то је, катедрала Пресвете Бого

-родице у граду Амиенсу у Француској. Из простог

разлога што, од свих наведених локација, у Амиену

је вршено најисцрпније истарживање светиње, а

јул 2016 САБОР 51


Место 3. обретења главе Св. Јована Крститеља у Коману

такође је познато, да овај део главе (а само предњи

део главе се чува у Амиенсу у катедрали) има јасан

историјски пут.

Нећемо отварати део поглавља који се

односе на прво и друго обретење главе Светог

Јована, већ ћемо прећи на период трећег обретења

главе Крститеља. У периоду иконоборства, прогона

ико -на и реликвија светих, одлучено је да се глава

Јована Претече сакрије - и почетком IX века,

пресељена је у Комане (град, налази се у близини

данашњег Сухумија у Грузији). Постоји неколико

извора који указују да је 842 године, глава Крсти -

теља премештена из Комана у Константинопољ.

Такође је, очуван доказ ходочасника Антонија да је

1200 године, глава Крститеља подељена - и да је

видео само предњи део.

Затим долази до четвртог Крсташког рата,

током којег је Константинопољ заузет. У једној од

разрушених палата, католички свештеник Валон од

Сартона је нашао предњи део главе на сребреној

тацни прекривеном од кристалног стакла. Сребрну

посуду је продао да би се вратио у Пикарди, а

предњи део главе Светога Јована Претече доноси

са собом у Амиенс

Од тада, она почива у храму у главном граду

покрајине Пикарди у Амиенсу у величанственој

катедрали Пресвете Богородице која је изграђена

као нека врста драгоценог ковчега у ком ће се

чувати глава. Катедрала је постала позната и

проглашена светињом у Француској. Катедралу су

посећивали и краљеви (долазећи на поклоњење)

као што је Свети Лудвиг, његов син Филип Храбри и

други. Од ње су произишла разна исцељења.

Познат је случај спашавања града Амиенса од куге

у XVII веку, након молитве пред главом Јована

Крститеља. Такође у Француској постоји традиција

да се људи измирију у храму пред светињом.

1958. године извршено је велико анатомско

испитивање моштију од стране коју су спровели

познати професори анатомије, фармације, хирур -

гије и стоматологије.Стручњаци су открили да је

овај део главе много старији од средњовековне

људске кости. Сама тип особе је дефинисан као

медитерански. А такође је утврђено да је старост

особе којој је припадао део главе, између 25 и 40

година. Поред тога, на глави, је установљен јасан и

видљив траг ударца од ножа. А као што је познато,

када је глава Крститеља доспела до Иродијаде, она

је опседнута бесом, пробила главу ножем.

Ми не можемо прецизно одредити аутенти -

чност одређеног дела главе Светог Јована Крсти -

теља, али предњи део главе Крститеља који се

налази у катедрали у Амиенсу ни по једној чиње -

ници не може се извући закључак који би био у

супротности од тога да је она можда припадала

Јовану Крститељу.

О глави Светог Јована Крститеља говори у

житију и Свети Димитрије Ростовски. Што значи да

су и православни хришћани долазили на поклоње -

ње глави још од XVII века.

Извор: Поклонички центар Св. Томе у Европи

52 САБОР јул 2016


Предњи део главе Светог Јована Крститеља

јул 2016 САБОР 53


KIRCHE UND JUGENDLICHE

PASSEN JUNGEN LEUTE

IN ALTE KIRCHEN?

„Jesus Christus ist ewig, daher ist auch seine

Kirche ewig.“

Priester Mladen Janjic

Die Diskussion um die Zugehörigkeit und Beziehung

von Jugendlichen zur Kirche ist von hoher Relevanz

für das Leben christlicher Gemeinden. Es muss das

Anliegen aller Verantwortlicher sein stetig die

Besonderheiten diesbezüglich aufzuzeigen und alle

dazu zu animieren sich in die Diskussion um dieses

wichtige Thema einzubringen. Verpasst man es sich

zur richtigen Zeit diesem Thema zu widmen, so wird

die Existenz des strukturellen Aufbaus unserer

Kirche in Zukunft in Frage gestellt.

Viele Geistliche und Philosophen unserer Zeit

haben sich mit dieser Thematik schon beschäftigt.

Der deutsche Philosoph Ernst Bloch hielt in seinem

Manifest Das Prinzip Hoffnung folgendes fest: „Wer

Jugendliche hat, der hat Zukunft.“ Der Bedeutung

des Vorhandenseins von Jugendlichen in einem

gesellschaftlichen System wird so ein enormer Wert

zugesprochen. Die Präsenz von jungen Menschen im

strukturellen Aufbau einer Nation, eines Volkes,

verschiedener gesellschaftlicher Institutionen und

auch schließlich in der Kirche ist ein tragender

Faktor für das Bestehen eines Systems. Die Bedeu -

tung des Vorhandenseins von Jungendlichen in einer

Gesellschaft ist zwangsläufig auch mit der Frage

nach der Zukunft eines Systems verbunden. Häufig

wird vergessen, dass die Zukunft auf der Gegenwart

beruht und daher ist es wichtig der gegenwärtigen

Situation eine hohe Aufmerksamkeit zu schenken.

Das Problem und die Diskussion darum kann nicht

in vollen Zügen gelöst werden, denn viele

Generationen haben es zuvor auch nicht lösen

können, aber wir können lernen damit umzugehen

und alle vor uns liegenden Herausforderungen

anzunehmen.

54 САБОР јул 2016

Leider befinden sich große Teile unserer

Gesellschaft und Gemeinschaft in einer großen

Krise. So finden sich Krisen nicht nur in Familien und

lokal-regionalen Gemeinschaftskreisen, sondern

auch in globalen politischen Gemeinschafts -

systemen. Deswegen ist der Mensch in sich selbst

eingekehrt und hat sich für andere geschlossen,

aber dies ist für den Menschen unnatürlich. Die

Kirche kann hierbei Jugendlichen das Ewige

anbieten, umso mehr in Zeiten der Globalisierung,

wenn alles Neue einige Tage hält und dann schnell

in Vergessenheit gerät und der Mensch in dieser

Vergessenheit in Einsamkeit gerät. In diesen

Momenten kann ihnen die ewige Liebe in der

Gemeinschaft zu Jesus Christus Rückhalt bieten.

Um sich der gesamten Thematik zu nähern muss

man sich zunächst mit den wichtigsten soziologi -

schen Problemen beschäftigen, mit welchen sich

nicht nur Gemeindepriester beschäftigen, sondern

auch Psychologen, Soziologen und Pädagogen, denn

der Status der Jugend in der Welt, unabhängig von

der Herkunft und Kultur, wird immer ähnlicher.

Geprägt wird dieser Status vor allem durch den

Einfluss der sogenannten Massenkultur. Durch die

täglich informierenden Medien, dem schnellen Fluss

von Informationen und dem ungefilterten Wissens -

angebot wird Jugendlichen eine Vielfalt von

Massenkonsum angeboten. Ihnen werden viele

Versuchungen und Möglichkeiten präsentiert,

welche im ersten Moment anziehend sein können,

obwohl sie in sich viele Gefahren und negative

Folgen beinhalten. Im Rahmen dieses Wettlaufes der

Masseninformationen mit der Zeit verliert die

Elternliebe und Zuneigung immer mehr an


Bedeutung und wird so ein irrelevanter Faktor in der

Erziehung. Jugendliche werden so von ihrer

frühesten Kindheit an sich selber überlassen.

Wissenschaftler, die sich mit dem Problem der

Beziehung zwischen Jugendlichen und Religionen

auseinandersetzen, zeigen viele Widersprüche auf.

Auf der einen Seite sind Jugendliche offen

gegenüber religiösen Wahrheiten und Wert -

vorstellungen, auf der anderen Seite sind sie immer

indifferenter oder zeigen gar ein negatives Ver -

hältnis gegenüber religiösen Institutionen. Bei

einem großen Teil der jungen Generation hingegen

dominiert gegenüber der Kirche ein schlichtes

Desinteresse.

Unabhängig davon imponiert insgesamt das

allgemeine Bild, dass sich bei Jugendlichen ein

Aufstand gegen autoritäre Institutionen entwickelt

hat. Nicht nur die elterliche Autorität, sondern auch

die Autorität gesellschaftlicher und kirchlicher

Institutionen wird durch viele untergraben. Aus

dieser Grundhaltung resultiert auch der Aufstand

gegen die Autorität von Gott, welcher begründet ist

und seine Ursache in der fälschlichen Darstellung

von Gott findet. Mit dem „Allmächtigen“ wird den

Jugendlichen gedroht und eine Figur präsentiert,

welche an erster Stelle nur ein Richter ist. Eine

gesichtslose Absolution, die nur darauf wartet die

sündigenden Jugendlichen für Ihre Fehler zu

bestrafen. Dies ist gegensätzlich zum gängigen

theologischen Verständnis des Barmherzigen

allliebenden Gottes, der seinen Sohn entsandte, um

uns den Glauben der Liebe zu verkünden.

In Zeiten in denen die menschliche Persön -

lichkeit am Meisten an Bedeutung verliert,

verlangen Jugendliche auch, dass ihre Persönlichkeit

respektiert wird. In keiner einzigen der bestehenden

Religionen ist die Persönlichkeit auf so ein hohes

Niveau gestellt, wie im Christentum. In der Tradition

der orthodoxen Kirchen und in ihrer Anthropologie

wird der Mensch betrachtet wie ein schöpferisches

Wesen, ein Geschöpf der Gemeinschaft, geschaffen

ewig zu leben und zu existieren. Die Vollendung der

menschlichen Persönlichkeit wird nur in der

Gemeinschaft erreicht, wie in der Horizontalen, so

auch in der Vertikalen. Dies bedeutet, dass jeder

Mensch auf einen anderen Menschen hingewiesen

ist und gleichzeitig auf Gott, in der Gemeinschaft.

Wenn man sich mit der Frage der Jugend -lichen und

ihrer Religiosität beschäftigt und ihre Beziehung

gegenüber der vereinigenden konziliari -schen

Kirche als Institution einer Gemeinschaft von

Gläubigen betrachtet, muss man einige wichtige

Tatsachen im Blick haben, welche essentiell sind für

die weitere Missionsarbeit der Kirchen. Bei einem

Großteil der Gläubigen ist die Motivation sich einer

Gemeinde anzuschließen und seinen Rückhalt in der

Kirche zu suchen begründet in der langjährigen

Tradition. Das primäre Ziel ist leider nicht die Suche

bzw. die Begegnung mit Gott und das Leben in der

Gemeinschaft mit Gott und der Kirche, sondern die

Angst mit den Traditionen der Vorfahren zu

brechen. Viele kommen mit einem Halbwissen über

den Glauben und die Kirche und denken, dass die

Hauptessenz des Glaubens die rituelle Abhandlung

eingeprägter Traditionen ist. Dadurch halten sie sich

von einer aktiven Teilnahme in der Gemeinde fern

und schaffen es nicht ihren Durst zu stillen, obwohl

sie die gesamte Zeit an der Quelle sind.

Aus der aktuellen Praxis wird ersichtlich, dass

viele Jugendliche Religionen nicht aus genannten

traditionellen Gründen annehmen, sondern dann

nach dem Glauben suchen, wenn sie versuchen ihre

existenziell-seelischen Probleme und Bedürfnisse zu

lösen und im Glauben ihren Lebenssinn entdecken.

Dabei wollen sie keine Kirche, die umgewandelt ist

in einen nationalen Verein, ein Bauwerk, eine

geschlossene Institution oder gar einen religiösen

Service. Eine Kirche, die nur mit der Sprache der

Vergangenheit erzählt interessiert immer weniger

den modernen Menschen. Damit Jugendliche der

Kirche näher kommen, ist es wichtig, dass die Kirche

sich ihnen und ihrer Zeit annähert. Daher muss sie

Methoden finden mit welchen sie sich der jüngeren

Generation annähern kann. Die Kirche darf sich

nicht gleich setzen mit anderen weltlichen

Organisationen und darf sich nicht erlauben, dass

Jugendliche außerhalb des Kirchenlebens bleiben.

Daher ist es notwendig sich nicht auf die

Traditionalität und auf Bräuche zu berufen, sondern

den Jugendlichen die ewige und göttliche Wahrheit

in den Kategorien ihrer Art des Denkens zu öffnen.

Unter dem heutigen Anspruch von Jugend -

lichen, die Ihren Weg in die Gemeinde gefunden

haben, befindet sich auch der Anspruch auf

Teilnahme, denn sie wollen aktiv in der Kirche

teilnehmen. Man muss hervorheben, dass ältere

Generationen eine Art von angstvollem Respekt

gegenüber dem Klerus hatten. Die von ihnen

verlangte Aufopferung wurde blind erledigt und

wurde bedingungslos erfüllt. Im Vergleich dazu sind

jüngere Generationen gewillt ein Teil der Kirche zu

sein, aktiv an den Gottesdiensten teilzunehmen,

finanzielle Unterstützung zu leisten und genauso

bereit am Leben und den Aufgaben der Gemeinde

aktiv mitzuwirken. Sie wollen ihren Platz und viel

mehr von den Möglichkeiten in der Kirche erfahren.

Die Kirche darf sie nicht mit Misstrauen behandeln,

denn ihre Gleichgültigkeit gegenüber der Kirche ist

nicht fern von ihrem ausgewiesenen Wunsch nach

aktiver Teilnahme. Die Vermittlung der hier

aufgeführten Werte darf keinesfalls als trockene

Theorie dargestellt werden, denn gegenüber solchen

Theorien sind Jugendliche heutzutage skeptisch.

Daher liegt auf dem Klerus eine große Ver -

antwortung, denn die Geistlichen müssen den

Glauben und die Wahrheit der Kirche in der Praxis

bezeugen und für die Jugendlichen mit Herz und

Handeln Vorbild sein.

Die Kirche darf vor Jugend -lichen keine Angst

haben. Sie muss um jedes verlorene Schaf trauern

und kämpfen, sei es alt oder jung. Deswegen gibt es,

gab es und wird es in alten Kirchen immer Platz für

alle geben, auch für junge Menschen, denn Jesus

Christus ließ sich nicht kreuzigen, um uns das

erdliche Leben zu schenken, sondern mit seinem Tod

den Tod zu besiegen und uns das ewige Leben zu

schenken. Ein Leben in dem das Alter keine Rolle

spielt.

јул 2016 САБОР 55


Wir könnten schließlich frei heraus sagen, dass Vater Justin, der neue serbische

Theologe, schon von Anfang an in der Askese des Lebens, des Denkens und des

Versprechens das richtige Maß und das Maß von allem fand, wie einstmals die

Apostel Philipp und Nathanael, und ihm bis zum Ende seines Lebens folgte: den Jesus

Christus des Evangeliums des Johannes, das Wort Gottes und den Heiland des

Johannes, des Paulus, den kirchenväterlichen Gottmenschen der heiligen Konzilien,

den großen Hierarchen und das Opfer der Heiligen Liturgie, das Ewige Lamm Gottes,

den vorewigen geliebten Sohn Gottes den Einziggeborenen und den historischen

neutestamentlichen Menschensohn, den Erstgeborenen unter vielen Brüdern (Röm.

8,29).

Die christusähnliche und heiligmäßige Persönlichkeit und die gesamte Theologie von

Abba Justin dem Neuen ist eine einzige frühchristliche, aber genauso auch

zeitgenössische Doxologie und Hymne an Christus den Gottmenschen, der Fleisch

angenommen hat und in der Kirche gegenwärtig ist und an den in ihm geretteten,

wiedergeborenen und vergöttlichten Menschen und an die Menschheit, dem

Menschengeschlecht des Adam, welches in allen seinen Sünden und

Gottesentfernungen dennoch aufschreiend Gott zugewandt und christozentrisch

bleibt. Darin liegt der wahre orthodoxe Humanismus – der Theohumanismus Vater

Justins des Neuen.

56 САБОР јул 2016


GESCHICHTE

IM GEISTE DES

GOTTSELIGEN

JUSTIN VON

ĆELIJE

Im Kloster Ćelije führte Abba Justin sein

monastisch-theologisches asketisches Leben

und Schaffen auf dem Gebiet der biblischen

Exegese, Patristik, und der liturgischen und

dogmatischen Theologie fort.

Erzpriester S’ chimamönch Justin (Rauer)

Der gottselige und gotttragende Vater Justin der

Neue von Ćelije wurde am 25. März (julianischer

Kalender) 1894 im serbischen Vranije geboren, am

Tag der Verkündigung (auf serbisch: Blagovest), und

erhielt in der Taufe den Namen Blagoje (entspricht

in etwa dem gr. Namen Evangelos).

Als Kind besuchte er häufig mit den Eltern

den heiligen Prohor, den Wundertäter, im Kloster

von Pčin, dort wurde er auch Zeuge der

wunderbaren Göttlichen Heilung durch den Heiligen

an seiner Mutter Anastasija, als diese an einer

schweren Krankheit litt. Ab dem 14. Lebensjahr

begann er mit der regelmäßigen Lektüre des Neuen

Testamentes, insbesondere der Evangelien. Im

geistigen Durchdenken der Hl. Schrift und im Gebet

begann der Gottmensch Jesus Christus seine

Geistkraft und sein Herz zu formen. Er begeisterte

sich auch für die Lebensbeschreibungen der Heiligen

und begann später die Schriften der heiligen

Kirchenväter zu studieren, dieses aber nicht, um

möglichst viel Wissen anzuhäufen, sondern um das

Wirken des Heiligen Geistes in Werk und Wort zu

verinnerlichen. Er sprach oft solches: „Die

Orthodoxie ist keine Bibliothek, die man studieren

kann, sondern das Leben, das man leben muß. Die

Orthodoxie hat ihre eigene Methodik und ihre

eigene Pädagogik, das sind die Heiligenviten. In

ihnen sind jahrhunderte -alte Erziehungsmethoden

dargelegt, mit deren Hilfe die Orthodoxie aus

unheiligen Menschen Heilige schuf.“

Nach Abschluß der Grundschule besuchte er

zwischen 1905 und 1914 das geistliche Seminar in

Belgrad und begann auf der dortigen Universität

seine Studien an der Theologischen Fakultät, die

zunächst durch den Ausbruch des Ersten Weltkriegs

ein Ende fanden. In den Jahren 1914 und 1915

absolvierte er seinen Militärdienst als Sanitäter,

erkrankte dabei schwer an Typhus und wurde

schließlich von weiteren Verpflichtungen frei -

gestellt. Im Januar 1916 wurde Blagoje zum Mönch

geweiht mit dem Namen Justin, zu Ehren des

heiligen Martyrers und Philosophen Justin von Rom,

bezeichnend für das spätere Leben des Heiligen,

nämlich die Liebe zur wissenschaftlichen Betätigung

in Verbindung mit seiner Aufopferung als Mönch

und Bekenner.

јул 2016 САБОР 57


Er studierte dann in Rußland (St. Petersburg),

England (Oxford) und Griechenland (Athen), wo er

erfolgreich sein Doktorat in der orthodoxen

patristischen Theologie ablegte, und wirkte darauf -

hin als Professor und Erzieher einer ganzen Reihe

von Generationen in den Priesterseminaren von

Karlovitz, Prizren und Bitola, wo er im Laufe der

Jahre 1932-35 zwei Bände seiner berühmten

Dogmatik (Orthodoxe Philosophie der Wahrheit)

verfaßte und veröffentlichte, die ihm bald den Ruf

auf den Lehrstuhl für Dogmatische Theologie der

Theologischen Fakultät an der Universität Belgrad

einbrachte.

Nach der Errichtung der kommunistischen

Macht in Jugoslawien 1945 wurde Justin von der

Belgrader Universität vertrieben. Er lebte nun unter

Hausarrest bis zum Ende seines irdischen Lebens in

dem kleinen serbischen Frauenkloster der Heiligen

Erzengel, Ćelije genannt, bei Valjevo. Selbst hier

wurde er von den Machthabern nicht in Ruhe

gelassen, sondern häufig zu Verhören der Sicher -

heitsorgane in Valjevo gerufen, und seine Besucher

wurden von der Geheimpolizei beobachtet.

Gemäß dem jahrhundertealten klösterlichen

Typikon hielt er alle Gottesdienste und feierte

täglich unermüdlich die Göttliche Liturgie. In jedem

Gottesdienst betete er unter reichlichen Tränen. Er

fastete vollkommen jeden Freitag im Laufe des

Jahres wie auch die Reine und Große Woche der

Großen Fasten, und nahm auch andere Fasten auf

sich außer den vier von der Kirche vorgeschriebenen

Fastenzeiten. Im Kloster Ćelije führte Abba Justin

sein monastisch-theologisches asketisches Leben

und Schaffen auf dem Gebiet der biblischen

Exegese, Patristik, und der liturgischen und dogma -

tischen Theologie fort. Hier in der Abgeschieden -

heit fand er mehr Zeit, als er jemals an der

Universität gehabt hätte, was sich in seinem

umfangreichen Werk niederschlug. Dem Willen

Gottes gehorsam, wurde er so zu einem neuen

Kirchenvater, wie es ein Gebet in seinem Gottes -

dienst besingt: „Als Geschenk hast du deine

Einschließung angenommen, Gottseliger, und hast

sie allweise verwandelt in die Arbeit zur Aufer -

bauung der Gläubigen durch geistliche Schriften, die

‹nun› die orthodoxe Kirche tränken. (5. Ode, 2.

Tropar)“ Abba Justin entschlief im Frieden seines

Herrn Christus in seinem 85. Lebensjahr am Fest der

Verkündigung, dem 25. März (julianischer Kalender)

1979, am selben Tag, an dem er nach dem Willen

Gottes geboren wurde. Im Jahre 2010 wurde er von

der Orthodoxen Kirche in Serbien formal heilig -

gesprochen. Sein Festtag wurde auf den 1. Juni

gelegt. Im Jahre 2014 wurden seine Reliquien zu

diesem Tag exhumiert und übertragen.

Entgegen all den stattlichen Verboten und

Verfolgungen waren viele Menschen aus dem

eigenen Land wie auch aus dem Ausland zu ihm

nach Ćelije gekommen, um ihn zu sehen und zu

hören, ihn um geistlichen Rat zu fragen oder um

seine gottgefälligen Gebete zu bitten. Einer von

ihnen war der Vorsteher unserer heiligen Skite,

S’chi-Archimandrit Basilius, der während seines

Theologiestudiums in Athen geistliche Schüler von

Abba Justin kennenlernte. Durch ihre Berichte

bewegt, begann er, den heiligen Vater zu besuchen,

und wurde von ihm bei einer dieser Gelegenheiten

am 9. August (julianischer Kalender) 1971 zum

Mönch geweiht. Von ihm wurde er auch auf den

Berg Athos geschickt mit der Zukunftsperspektive,

später ein Kloster im Westen zu gründen.

Dieses geschah am 26. Oktober (julianischer

Kalender) 1989 unter dem Omophorion des

damaligen serbischen Ortsbischofs Lavrentije mit

dem Gottesdienst zum heiligen Demetrius, womit

das monastische Leben in der Skite des Heiligen

Spyridon zu Geilnau begann. Immer waren wir dem

Erbe von Vater Justin verpflichtet und haben nach

unseren bescheidenen Möglichkeiten Gottesdienste,

Seelsorge und Übersetzungen als Schwerpunkte

gesetzt. Im Laufe der Jahre wurden dann die

Räumlichkeiten in Geilnau zu klein, und wir mußten

uns nach einem anderen Platz umschauen. Diesen

haben wir nach längerem Suchen nahezu in der

geographischen Mitte Deutschlands, in Eiterfeld-

Unterufhausen nicht weit von Fulda gefunden. Dort

haben wir eine ehemalige Mühle erworben und sind

nun dabei, das Anwesen in ein Kloster um -

zugestalten. Die vorhandenen Gebäude werden nach

besten Möglichkeiten genutzt und ausgebaut, zum

Beispiel das Haupthaus für Brüder und männliche

Gäste und ein Nebenhaus für weibliche Gäste. Die

Gottesdienste werden zur Zeit in einer Kapelle im

Haupthaus gefeiert, die dem gottseligen Justin

gewidmet ist. Im Bau befindet sich eine Kirche, die

der Klosterkirche von Gradac aus dem 13. Jahr -

hundert nachempfunden ist und wie eben diese der

Verkündigung geweiht werden soll. Der auf -

merksame Leser erkennt sofort den Zusammenhang

mit dem Leben des heiligen Justin, weshalb unsere

Neugründung den Namen Verkündigung-St.Justin-

Einsiedelei trägt.

Ganz in seinem Geiste soll hier die Verkündigung

des wahren orthodoxen Glaubens stattfinden,

zuvörderst durch die klösterlichen Gottesdienste als

gelebtem Glauben, dann durch Seelsorge, die die

Menschen in diesem gelebten Glauben stärkt, weiter

durch Übersetzungen, die dem westlichen Menschen

und der immer mehr deutsch sprechenden,

orthodoxen Jugend den Glauben nahebringen, durch

Seminare, die den Glauben erklären, und durch

einfach menschliche Begegnung, die uns die

Erkenntnis der Gottesebenbildlichkeit des Mit -

menschen üben läßt.Ganz in seinem Sinne geht es

uns um die Verkündigung des Gottmenschen, der als

Gottessohn und Menschensohn der einzige Erretter

in der tragischen existenziellen Ausweglosigkeit des

Menschen ist. Sein Leben zeigt uns, daß all unser

Streben der Gemeinschaft mit Gott gewidmet sein

muß und daß wir, um dieses zu erreichen, keine

faulen Kompromisse mit dem Geist dieser Welt

eingehen dürfen. Er sagte und bezeugte immer:

„Wir sind für den Gottmenschen, weil wir für den

Menschen sind… Ohne den Gottmenschen Christus

gibt es keinen Menschen, sondern nur den

Untermenschen, das Menschlein, ein tragisches

Wesen ohne Sinn und ewigen Inhalt. Mit Christus,

dem Gottmenschen aber ist der Mensch Gott der

Gnade nach, gottmenschlich durch die Gnade.“

Gottseliger Vater Justin, bitte für uns.

58 САБОР јул 2016


јул 2016 САБОР 59


КУЛТУРА/ФИЛМ

ФИЛМСКО ОСТВАРЕЊЕ

ИСПОВЕСТ

САМУРАЈА

60 САБОР јул 2016


У овом турбулентном времену беспућа када

смо са телевизијских екрана бомбардовани,

свим и свачим, и када нам се, све више

намеће материјални дух времена путем тв

емисија, ретка су филмска остварења која

нам могу понудити у себи нешто

хришћанског. Филм ”Исповест самураја” је

један од оних филмова који приказју духовне

вредности човека и хришћанског идеала у

њему, осведоченог у борби за опстанак цркве.

Главни протагониста филма је јапански

глумац Кери- Хиројуки Тагава, који и је и сам

пре извесног времана прешао у православље.

Због поруке коју филм носи вреди га

погледати.

Радња филма прати православног свештеника јапанске православне цркве -

Такуро Накамура, односно оца Николаја. Пре преласка у православље

Накамура је био одличан спортиста, а рођени брат једног од челника

јапанске банде. Опасност у којој се нашао у родном Јапану натерала га је да

потражи други дом, који је нашао у забаченој руској провинцији, у селу

Глубокоје. Отац Николај успева да у овој забити окупи сељаке око

полуразрушене цркве, да их помири и да их призове на велико заједничко

дело - обнављање цркве. То се одређеним утицајним људима који су имали

своје планове за ту земљу и стицање капитала никако није свидело...

јул 2016 САБОР 61


КЕРИ-ХИРОЈУКИ ТАГАВА:

НИГДЕ ДРУГДЕ НЕМА

ДУБИНЕ КОЈУ САМ НАШАО У

ПРАВОСЛАВНОЈ ВЕРИ

Одлуку да примим православље донео сам недавно. Али

сам о томе веома дуго размишљао – целог живота сам

тражио себе, своје место у овом свету. Кад смо тек

стигли у Америку, у раном детињству, родитељи и ми –

деца, смо примили хришћанство. Брат и ја смо од

детињства ишли на веронауку. Међутим, у америчком

хришћанству преовладава форма. Целог живота сам

тражио суштину, садржај. Нигде другде нема дубине

коју сам нашао у православној вери. Тек сад, у својој

65. години, осећам да сам пронашао своје право место.

Испоставља се да сам формално избор начинио

недавно, али сам потрошио цео живот како бих дошао

до њега…То сам одлучио врло свесно и одговорно. Јер

пре него што сам почео активно да снимам филмове у

Холивуду био сам исцелитељ. И сад имам своју праксу

дисања која човеку помаже да се опорави и да поврати

животни тонус. И веома ме је надахнуо свети

Пантелејмон, који је именом Господњим лечио људе и

помагао им да превазиђу своје невоље. Схватио сам да

човек може физички да оздрави само ако је духовно

здрав. Нипошто не може бити другачије. А овакво

духовно лечење је немогуће ван Цркве, ван вере.

Што се тиче улоге у филму то је била

неочекивана, али истовремено и

дугоочекивана понуда. Раније сам у

Холивуду стално играо „лоше момке“.

У филму који ми је понудила

продуценткиња Љубов Калинска и

који је снимљен по сценарију мог новог

друга Ивана Охлобистина требало је

да оваплотим лик правог

хришћанина. То је заиста тешко и

веома одговорно. Учење Исуса Христа

ми је познато од детињства, јер је

моја мама, Јапанка пореклом, брата

и мене водила у америчку цркву како

бисмо схватили културу и религију

земље у којој живимо.

62 САБОР јул 2016


ДРУГИ УГАО

ИЗ ДРУГОГ УГЛА

ПАУЛО КОЕЉО

ПОУЧНЕ ПРИЧЕ

Ово су речи Руфуза Џонса: -Немам намеру да

градим нове Вавилонске куле користећи као

оправдање идеју да морам стићи до Бога. ”Те куле

су одвратне; неке су сазидане од цемента и цигала;

друге од свиктака светих списа. Неке су саграђене

са древним обредима, а многе су подигнуте са

новим научним доказима о постојању Бога.

Све те куле, које нас приморавају да се на њих

пењемо, почев од мрачног и забаченог темеља,

могу нам пружити једну представу о Земљи — али

нас не воде на Небо.

Све постижемо, само је иста она стара пометња

језика и осећања. Мостови који воде ка Богу зову

се вера, љубав, радост и молитва.

————————————

Један стари испосник био је позван једном

приликом на двор најмоћнијег краља тога

доба. -Завидим светом човеку који се задово

-љава са тако малим — рече краљ.

- Ја завидим Вашој Вистости која се задо -

вољава с још мањим него ја — одговори

испосник. - Како можете то да ми

кажете кад цела ова земља припада

мени? — рече краљ увређено.

- Управо зато — прозбори стари

испосник. - Ја имам музику небеских

сфера, имам реке и планине читавог

света, имам месец и сунце јер носим

Бога у својој души. Ваше

Величанство, међутим, има само ово

краљевство.

јул 2016 САБОР 63


ПОЕЗИЈА

МИЛАН РАКИЋ

Рођен је 30. септембра (18. септембра по

јулијанском календару) 1876. године у Београду.

Његов отац био је Димитрије Мита Ракић,

министар финансија 1888. године, а мајка Ана је

ћерка академика Милана Ђ. Милићевића. Сестра

Љубица је била удата за Милана Грола. Био је

ожењен Милицом, ћерком Љубомира Ковачевића.

Основну школу и гимназију завршио је у

Београду, а правни факултет у Паризу. По

повратку у Србију се оженио, а затим запослио

као писар у Министарству иностраних дела 1904.

године. Као дипломата је службовао у Српском

конзулату у Приштини, Српском конзулату у

Скопљу, Солуну [1] и Скадру . У време Првог

балканског рата постављен је за првог окружног

начелника Приштинског округа (њега убрзо

смењује Тодор Станковић). У време Првог

светског рата био је саветник посланства у

Букурешту 1915. и Стокхолму 1917. године, а

крајем рата у Копенхагену. Од 1921. био је

посланик у Софији, а од 1927. у Риму. [4] У

дипломатској служби је био скоро до смрти као

посланик Краљевине Југославије у иностранству.

Умро је у Загребу 30. јуна 1938. године. Изабран

је за дописног члана Српске краљевске академије

18. фебруара 1922, а за редовног 12. фебруара

1934. Њему у част установљена је песничка

награда Милан Ракић коју додељује Удружење

књижевника Србије.

Ракићеве песме с косовском

тематиком настале су

тачно у периоду који је

песник - иако с повременим

кратким прекидима провео у

конзулату у Приштини,

дакле од 1905. до 1911.

године. Осам је Ракићевих

песама инспирисано

заветним косовским

искуством: Минаре (1905),

На Гази-Местану, Симонида

и Божур (1907), Јефимија и

Кондир (1910), Напуштена

црква и Наслеђе (1911). Сем

"Божура" и "Наслеђа" (које су

први пут објављене у збирци

„Нове песме", Београд 1912),

и "Јефимије" (која је, заједно

са песмом "Кондир",

штампана у "Српскохрватском

алманаху“) све

друге песме објављене су у

"Српском књижевном

гласнику".

64 САБОР јул 2016


НА ГАЗИ МЕСТАНУ

Силни оклопници, без мане и страха,

Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,

Ви јурнусте тада у облаку праха,

И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама...

Кад олуја прође врх Косова равна,

Косово постаде непрегледна јама,

Костурница страшна и поразом

славна.

Косовски јунаци заслуга је ваша

Што последњи бесте. У крвавој

страви,

Када труло царство оружја се маша,

Сваки леш је свесна жртва, јунак

прави.

Данас нама кажу, деци овог века,

Да смо недостојни историје наше,

Да нас захватила западњачка река,

И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли

Данас, тај те воли, јер зна да си

мати,

Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,

Не могаше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до последњег боја,

Неозарен старог ореола сјајем,

Ја ћу дати живот, отаџбино моја,

Знајући шта дајем и зашто га дајем.

јул 2016 САБОР 65


ЕПАРХИЈСКИ ЖУРНАЛ

Благодаћу Божијом и благословом Св.

Николаја Жичкога и Охридског

прослављена је друга по реду слава

Епархије франкфуртске и све

Немачке у Диселдорфу 5. маја текуће

године. Прослава у част овог дивног

светитеља и поноса српскога народа

почела је вечерњим богослужењем у

Храму Св. Саве у Диселдорфу под

начелством Његовог

Преосвештенства Епископа

тимочког г. Илариона.

ЕПАРХИЈСКА

СЛАВА У

ДИСЕЛДОРФУ

Вечерњој служби присуствовали

су и викосопреосвећени митро -

полит загребачко-љубљански Г.

Порфирије, преосвећена Гос -

пода Епископ врањски Пахо -

мије, Епископ моравички Анто -

није, Епископ јегарски Јероним

и Епископ франкфуртски и све

Немачке Сергије.

Централна, литургијска

прослава почела је дан касније.

Св. Литургијом началствовао је

митрополит Порфирије уз са -

служивање Епископа Пахомија,

Епископа Теодосија, Епископа

Илариона, Епископа Антонија,

Епископа Јеронима, домаћина

прославе Епископа Сергија уз

66 САБОР јул 2016

већи број свештеника од којих

ћемо поменути само гостујуће

свештенике: архимандрита ма -

настира Драганац са Косова

високопречасног оца Илариона

и јерођакона Илију, из епархије

тимочке. Лепоти богослужења

посебно су доприносили хорови

православних појацa из Бео -

града и црквени хор из Франк -

фурта.

По прочитаном Јеванђељу

Митрополит Порфирије се об -

ратио присутнима рекавши, да

нашу веру представљају свет -

лост и сјај васкрсења који свој

стални простор налазе у цркви

кроз победу над смрћу. Ми

постојимо докле постоје они

које волимо, а нестворени Бог

дошао је да нас учини црквом и

сазда за вечност кроз љубав која

има потребу да траје. За Светог

Николaја Митрополит је рекао

да је он наш Златоусти, наш

Јован Богослов који је „одозго

рођен“ и који је своје теолошко

и богословско знање самлео,

преточио у пшеницу и дао

српском народу као хлеб на -

сушни.

По освећењу славских

знамења окупљенима се об -

ратио и Епископ Сергије река -

вши да ми славимо данас „ра -

дост на радoст“ онога који је


... Рањени, понижени и унижени ми са ап. Павлом кажемо:

“Господом ћемо се хвалити“. На то овом приликом додајемо

и: „Св. Николајем ћемо се хвалити“ јер се нико није као он

радовао Христовoм васкрсењу.”

делима, речима и моштима

сведочио Христово васкрсење.

Рањени, понижени и унижени

ми са ап. Павлом кажемо: “Гос -

подом ћемо се хвалити“. На то

овом приликом додајемо и: „Св.

Николајем ћемо се хвалити“ јер

се нико није као он радовао

Христовoм васкрсењу. Кроз сва

његова дела провлачи се љубав;

најпре према Богу, па према

цркви, према српском роду, а

потом и према свим људима.

Овај Пророк Европе нас учи

покајању и пред његовим све -

тим моштима опростимо свима

угледавши се на њега.

Међу бројним угледним

званицама које су узеле уче -

шће, свакако ваља истаћи госпо

-ду генералне конзуле Р. Србије

и Р. Грчке Небојшу Кошутића и

Грегори Делавекурасa. Богат

културни програм са учешћем

четири црквена фолклора из

Дортмунда, Есена, Вупертала и

Диселдорфа, као и Агапа -

трпеза љубави, уследили су

после славске службе.

Извор: Епархија франкфуртска и

све Немачке

јул 2016 САБОР 67


68 САБОР јул 2016


Литургијом је началстовао митрополит Г. Порфирије уз саслуживање Епископа Пахомија, Епископа

Теодосија, Епископа Илариона, Епископа Антонија, Епископа Јеронима, домаћина прославе Епископа

Сергија уз већи број свештеника.

јул 2016 САБОР 69


THEOLOGOS ITA

VENIEBANT HOC

МАРКОВДАНСКИ

САБОР У КОНСТАНЦУ

70 САБОР јул 2016


У недељу 8. маја 2016. године, на празник Светог

апостола и јеванђелиста Марка у славу и част овог

Боговидца, a пред његовим светим моштима које

вјековима почивају на острву Рајхенау код

Констанца у манастиру Митецел на Боденском

језеру подно Алпи у организације парохије и

црквене општине Фридрихсхафен, а по благослову

надлежног Архијереја Епископа франкфуртског и

све Немачке г. Сергија одржан је први Марков -

дански сабор свештенства и благочестивог народа

српског са простора Јужне Немачке и Баварске и

тиме је исписана нова страница у поглављу

битисања наше цркве и народа на просторима

Немачке.

Светом Архијерејском Литургијом началст -

вовао је епископ јегарски г. Јероним уз саслужење

епископа врањског г. Пахомија, епископа франк -

фуртског и све Немачке г. Сергија, епископа

тимочког г. Илариона и осамнаест свештеника и

два ђакона уз пратњу појаца из Београда.

Манастирски храм је био претесан да прими све

оне који су са разних страна пристигли да би

својим присуством исказали јединство вјерујућих

православних Срба.

Након прочитаног јеванђеља присутнима се

беседом обратио Владика Јероним, рекавши да

данас прослављамо годишњи празник св. апостола

Марка, покровитеља и заштитника овога светога

храма и овога места јер се овде налази део

моштију некада давно донесених овде да се

сачувају и да буду извор исцелења и благослова и

укрепљења благословеном народу овога краја. У

историјском погледу о Марку јеванђелисти се мало

зна, а то има један посебан смисао, јер Марко у

потискивању свега личног, људског налази смисао

свога постојања. Објављујући Христа, говорећи о

Христу и преносећи нам речи Христове, он открива

дубине ризнице своје личности и представља нам

себе самога као човека охристовљена у коме живи

Христос, а не Марко Јерусалимљанин, апостол.

Тако се открива једна дубља истина – велике

личности хришћанског света. Велике су не собом

већ Христом, управо тиме колико су Христа умеле

да ставе испред свога маленог „ја“. ...Зато смо се и

ми данас у Томину Недељу, Нову недељу која је

образ осмога дана будућега века, која је устројена

по образу онога непролазнога дана будућега века,

који сви чекамо, који је први и један заувек и ноћ

га не прекида, окупили овде да се причестимо

Телом и Крвљу васкрслога Христа и тако осветимо

и обожимо.

Нека нам Бог молитвама светога Марка,

боговидца и апостола Томе најпре неверног, а

потом увереног и верног, помогне да и ми идемо

до краја путем јеванђелске истине и да у нама

живи име Христа, распетога и васкрслога за

нас....Нека наш живот постане проповед Христа и

његове благе вести и нека животом својим другима

посведочимо и дочарамо доживљај свога сусрета

са Богом, показујући тако да смо спасени од зла

овога света, и овога времена и да је живљење наше

на небесима.

На крају Свете Архијерејске Литургије,

Епископ франкфуртски и све Немачке г. Сергије

захвалио је својој браћи у архијерејству, Преос -

већеној господи Пахомију, Илариону и Јерониму

што су се одазвали на овај величанствен догађај.

Захвалио се и верном народу на доласку из свих

крајева Јужне Немачке и Баварске који је прилазио

моштима Св.апостола и јеванђелиста Марка и

глави Светог апостола Вартоломеја на поклоњење.

Епископи и свештенство су имали прилику да се

поклоне и убрусу са Часнон Крвљу Господњом који

се брижљиво чува у овом манастиру.

јул 2016 САБОР 71


Заједничарење је, након Свете Литургије, настав -

љено за трпезом љубави, коју је управа парохије

припремила за све присутне госте и сав вјерујући

народ у оближњој сали уз културно умјетнички

програм за који су се побринули фолкорлни

ансамбли из Констанца, Фридрихсхафена и

Филинген-Швенингена.

Треба напоменути да су мошти Светог

апостола и еванђелиста Марка, 829. године из

Александрије донете у Венецију. Мошти су предате

тадашњем Дужду Јустинијану на чување који их је

положио у палати Дуждева. Јустинијанов наслед -

ник Јован, морао је 830. године да напусти

Венецију као резултат устанка и са собом је понео

и мошти овог светитеља. Он је отишао ка Верони

где је тада био епископ Ратолд, који је био уско

повезан са острвом Рајхенау код Констанца, био је

и оснивач града Радолфцела.. Епископ Ратолд му

је обећао заштиту и подршку франачког цара

Лотара. Због овога је Јован највероватније дао

мошти Св. апостола и еванђелиста Марка на

коришћење овом Епископу. Многи немачки цареви

су долазили на покоњење моштима и уједно су

били велики ктитори манастира Митецел који је

саграђен 724. године, а освећен 816. године.

Занимљиво је напоменути да се у овом манастиру

упокојио Свети Кирило онај који је описменио наш

народ и даровао нам ћирилицу.

На крају трпезе љубави надлежни свеш -

теник протопрезвитер Слободан Тијанић поздравио

је Преосвећену Господу Архијереје и свештенство,

захваливши им се на доласку и учестовању у овом

историјском тренутку за наш народ на овим

просторима.

Протопрезвитер Слободан Тијанић

Извор: Епархија франкфуртска и све Немачке

72 САБОР јул 2016


Света Литургија у манастиру Митецел на Марковданском сабору.

јул 2016 САБОР 73


ЕПИЛОГ

ЕПИСКОП ФРАНКФУРТСКИ И СВЕ

НЕМАЧКЕ Г.СЕРГИЈЕ

Данас, савремени човјек је уморан и прева

-рен од свијета, његове потребе, страсти

и жеље су проглашене за богове, а ти

лажни богови су га охрабрили да окамени

своје срце, и да нажалост, затвори врата

свога срца пред истинитим Богом, који је

Света Тројица, али нажалост и пред

другим човјеком. А на примјеру Свете

Тројице човјек, између осталог, види да је

биће заједнице, да не може без других

људи, а на примјеру Христа види се да је

створен да живи вјечно, са својом

душом и тијелом својим. Док са друге

стране лажни богови су сахранили

живога човјека, јер је таква ситу -

ација у гробу, лежиш у земљи или

међу четири зида затворен и

одвојен од Бога, од живота људи,

некаквим каменом или вратима.

Постом и молитвом човјек зап -

раво отвара та врата. Зато

Господ и каже: ''Молите се и

даће вам се, куцајте и отвориће

вам се!' Нека ми се опрости на

овом слободном тумачењу, али

то су пост и молитва о којима

причамо. Ми куцамо и отварамо

врата срца свога да у њега уђе Бог

и наш ближњи. Заборављамо себе,

а заправо тада заиста улази

Господ Исус Христос, као наш Бог

и наш ближњи, који једини показује

да мисли на нас, и који је једини

којег историја памти да је устао из

мртвих. Он долази да васкрсне и нас,

да развали врата и камен нашег

гроба, јер само Он то може.

74 САБОР јул 2016

More magazines by this user
Similar magazines