E.sabor 3

ХРИШЋАНСКА ПРИЧА
ОБЛАЧИЋ НАД
СВЕТОМ СОФИЈОМ
Света Софија неће никада замукнути.
Узалуд дрека, узалуд сила. Ово је Божије а
Бог неће дати да Његова Ријеч нестане и
престане, јер све Његово је несаломиво и не
мјења се.
Протопрезвитер Симон Туркић
Храм Свете Софије и божанствена Литургија у
њему охристовили су Русе и све Словене. И ми,
Срби, прихватили смо Истину јеванђелску и нашег
Спаса Христа међу родом нашим поставио је као
Стуб Несаломиви наш просветитељ Сава, први
архиепископ Српски. Он је добио у Никеји 1219.
архиепископију за нашу Мајку, Цркву у Српском
народу. Тада је Константинопољ био подрушаван
од оних који су га требали очврстити. Ех, да је
Душан успио, Цариград би био десетороструко
обзидан, како спољним зидом, тако и унутрашњом
одбраном. А, овако... Размишљао је један Српски
монах у храму Свете Софије, тамо негдје по
Ђурђевдану 1453. године. Потпуно задубљен у
молитви, слушајући предивно појање на Светој
Литургији. Кроз Литургију. Кроз Христа Који се
приноси, Који се дијели и никада не нестаје... Све
Му приносимо од свега и за све.
Топовски удари и непознати узвици, преки -
дали би монаха у молитви. Чини се да је наступио
самртни ропац Константинопоља. Запад лице -
мјерно моралише, а Исток стење под без -
божницима. Молитва се не прекида. Сво свештен -
ство, монаштво, на челу са првојерарсима моли се
усрдно за избављење из чељусти отоманске
немани. Требало би се почети молити за наше
упокојење. Јер смо већ умрли свијету. Константи -
нопоља нема. Византија испушта душу. Цар
Константин пред својом мајком Јеленом, на
Српском језику је рекао матери: Мајко, зидина
Града нашега је мој гроб. Скинуо је пурпурни
огртач и као војник се бори. Све је јасно. Питање је
часа када ће бијесни војници ући и почети свој
пир.
Српски монах, погледао је према куполи
величанственој, према дивним мозаицима и
заплакао се над злом људским. Јер од кад Кајин
уби Авеља, и ми убијамо једни друге. Исмаилићани
се сада подигли на нас и желе да освоје не -
освојиво. Јер и ако стопама згазе, и ако спале,
разбуцају Светињу, и када нас побију овде, како не
разумију да нису побједили него изгубили. Како не
виде да је дан пред Господом као хиљаду година, и
хиљаду година као дан? Нису они надјачали, него
смо се ми сами оборили. Константин Палеолог
Драгаш, цар наш ће само утонути у зидине и када
одлучи Премудрост Божија опет ће изронити. А
Света Софија неће никада замукнути. Узалуд
дрека, узалуд сила. Ово је Божије а Бог неће дати
да Његова Ријеч нестане и престане, јер све
Његово је несаломиво и не мјења се. Он што каже
то и бива.
Јелена, мајка Константинова, научила је
сина да буде спреман на жртву Лазареву. И да не
жали млада вијека јер га вјечна слава чека. Зато је
Константин цар као убоги војник стајао на зидина -
ма и достојанствено гледао у смрт која долази.
Узеће га, али га неће свргнути у таму и дубину, него
ће Онај Који је Побједник над смрћу, Који је
Свјетлост свијету, њега пренијети у живот
нестариви. Тамо ће се молити за спас рода
људскога и за оне који су за живота себе погубили
одредивши се да служе бијесу умјесто Миру
Предмудрога Господа. На мјесто благодати Духа
јул 2016 САБОР 47