46 САБОР јул 2016
ХРИШЋАНСКА ПРИЧА ОБЛАЧИЋ НАД СВЕТОМ СОФИЈОМ Света Софија неће никада замукнути. Узалуд дрека, узалуд сила. Ово је Божије а Бог неће дати да Његова Ријеч нестане и престане, јер све Његово је несаломиво и не мјења се. Протопрезвитер Симон Туркић Храм Свете Софије и божанствена Литургија у њему охристовили су Русе и све Словене. И ми, Срби, прихватили смо Истину јеванђелску и нашег Спаса Христа међу родом нашим поставио је као Стуб Несаломиви наш просветитељ Сава, први архиепископ Српски. Он је добио у Никеји 1219. архиепископију за нашу Мајку, Цркву у Српском народу. Тада је Константинопољ био подрушаван од оних који су га требали очврстити. Ех, да је Душан успио, Цариград би био десетороструко обзидан, како спољним зидом, тако и унутрашњом одбраном. А, овако... Размишљао је један Српски монах у храму Свете Софије, тамо негдје по Ђурђевдану 1453. године. Потпуно задубљен у молитви, слушајући предивно појање на Светој Литургији. Кроз Литургију. Кроз Христа Који се приноси, Који се дијели и никада не нестаје... Све Му приносимо од свега и за све. Топовски удари и непознати узвици, преки - дали би монаха у молитви. Чини се да је наступио самртни ропац Константинопоља. Запад лице - мјерно моралише, а Исток стење под без - божницима. Молитва се не прекида. Сво свештен - ство, монаштво, на челу са првојерарсима моли се усрдно за избављење из чељусти отоманске немани. Требало би се почети молити за наше упокојење. Јер смо већ умрли свијету. Константи - нопоља нема. Византија испушта душу. Цар Константин пред својом мајком Јеленом, на Српском језику је рекао матери: Мајко, зидина Града нашега је мој гроб. Скинуо је пурпурни огртач и као војник се бори. Све је јасно. Питање је часа када ће бијесни војници ући и почети свој пир. Српски монах, погледао је према куполи величанственој, према дивним мозаицима и заплакао се над злом људским. Јер од кад Кајин уби Авеља, и ми убијамо једни друге. Исмаилићани се сада подигли на нас и желе да освоје не - освојиво. Јер и ако стопама згазе, и ако спале, разбуцају Светињу, и када нас побију овде, како не разумију да нису побједили него изгубили. Како не виде да је дан пред Господом као хиљаду година, и хиљаду година као дан? Нису они надјачали, него смо се ми сами оборили. Константин Палеолог Драгаш, цар наш ће само утонути у зидине и када одлучи Премудрост Божија опет ће изронити. А Света Софија неће никада замукнути. Узалуд дрека, узалуд сила. Ово је Божије а Бог неће дати да Његова Ријеч нестане и престане, јер све Његово је несаломиво и не мјења се. Он што каже то и бива. Јелена, мајка Константинова, научила је сина да буде спреман на жртву Лазареву. И да не жали млада вијека јер га вјечна слава чека. Зато је Константин цар као убоги војник стајао на зидина - ма и достојанствено гледао у смрт која долази. Узеће га, али га неће свргнути у таму и дубину, него ће Онај Који је Побједник над смрћу, Који је Свјетлост свијету, њега пренијети у живот нестариви. Тамо ће се молити за спас рода људскога и за оне који су за живота себе погубили одредивши се да служе бијесу умјесто Миру Предмудрога Господа. На мјесто благодати Духа јул 2016 САБОР 47