E.sabor 3

и мења и не мења у исто време. Мења се њена
душа, устројење срца, но тип личности остаје исти.
Причљивац не постане миран тип, весео не постане
тужан, мало образовани не постаје аутоматски
високо интелектуалан.
Када се у Јеванђељу каже да у Христу нема
ни Грка, ни Јеврејина, то не значи да хришћани не
признају националности и да они (националност)
губе након крштења. Они су у Христу и Његови, јер
не постоји други критеријум, по коме можемо или
не можемо припадати хришћанству, поред испо -
ведања Христа Спаситеља, и кушања Његовог Тела
и Крви. И тај критеријум није ни интелектуално, ни
старсно, ни национално, ни новчано нити било која
друга кавлификација. И ако га има, онда је мимо
Цркве (ако су људи са новцем боље прихваћени у
цркви од других, морамо схватити да то није зато
што је цркви „то неопходно", већ зато што смо
слаби.) Критеријум остаје, али то не значи исто -
времено да сви требају бити једнаки. У супротном
не би била црква, па чак ни војска, но нешто
далеко ригорозније, где сви ходају у истом строју,
али и доживљавају исте емоције и осећања. То се
не догађа.
Дванаест људи најближих Христу, формирају
прву хришћанску заједницу, и у различитим
ситуацијама, понашају се другачије један од друг -
ог, што се огледа у њиховим речима и делима. У
једном тренутку у преносном смислу, сви они
предају - остављају Господа. И један од њих је чак
буквално починио такав акт, којим је, очигледно,
заувек затворио за себе могућност повратка. Авај,
као што и ми данас - све знамо, све разумемо, чак
и нешто радимо, али Њега издајемо. Опет и
изнова …
Човек иде у цркву са очекивањем да ће наћи
нешто ново, да ће открити други свет. Но чим
прекорачи праг храма, са удивљењем, а неретко и
са негодовањем види исте људе које је сретао и на
улици. Да ли је његово очекивање узалудно?
Вероватно, да. Ако је тај други свет замишљао
хаотичним и хладним као што је свет изван
црквених зидина окружен угодним друштвом.
Црква није ту да упознате људе, црква је ту да кроз
заједницу спознате људе и самога себе кроз исте.
Црква не нуди удобну кућу у сред поља растрзану
ветром и градом. Црква предлаже компас под
којим се човек неће изгубити и плашити ветра и
града и овоземаљских бура и искушења. Човек не
долази у други свет- само почиње да се креће , и са
сваким кораком који учини, свет постаје другачији
и бољи. Али само у једном случају: ако човеков
компас увек буде окренут ка Христу.
У цркви, а кроз личност брата (ближњега)
свога човек сусреће самога Бога. У присуству
његовом се смирује, трпи, бори се против себе
самог. Са њим дели пад, веру, живот, благодат,
спасење. Сједињује са са њиме. Међусобне разлике
између људи наглашавају слободу и јединственост
сваке личности као иконе Божије. Греси, искуше -
ња, врлине се прожимају… Нема другог начина да
се човек спасе, до кроз ближењега свога. Ако ово
човек схвати и одбаци предрасуду према ближњем
онда и доживљај цркве биће другачији, схватљи -
вији, а уобичајено искривљена слика о разлозима
за и против доласка у цркву биће исправљена. Крст
који носимо неће бити тежак, а вера наша биће
јача и а свет који нас очекује с друге стране
храмовнога прага, биће разумљивији. Из њега
ћемо изаћи јачи и духовно растерећенији по
обећању које је Спаситељ рекао: ”Јарам је мој благ
и бреме је моје лако” (Мат. 11, 28 -30). Из сажа -
љења и љубави Он позива људе к себи да се се од
Њега науче и да их одмори. Ходите, к мени сви
који сте преморени и претоварени, и ја ћу вас
одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од
мене; јер сам ја кротак и смирен у срцу, и наћи
ћете покој душама вашим”. И најзад завршава
позив овим речима: јер је јарам мој благ и бреме
моје лако”.
јул 2016 САБОР 7