Omladinska razmena - Donji Milanovac

28. 07. – 06. 08. 2018.

Bilo je teško spakovati se. Maca, naša koordinatorka je insistirala da
ne nosimo kofere, zbog malog prostora u hostelu. Okupljali smo se u
„Dečijem centru“ i sa nestrpljenjem očekivali dolazak autobusa. Skoro
svi smo poneli teške kofere, pravdajući se hladnim noćima pored
Dunava. Bilo je puno kutija, papira, ozvučenja, elektronike, kostima...
Tremu smo ostavili u Zaječaru i sa sobom poneli pozitivne misli. Kako
smo se približavali Donjem Milanovcu tako je euforijama rasla. Pre
kampa znali smo da su sobe višekrevetne: šestokrevetna,
devetokrevetna pa čak i petnaestokrevetna soba. Naša prva reakcija na
hostel bila je oduševljenje okolinom. Plaža je bila odmah preko puta.
Ali ovaj hostel imao je samo tri toaleta, a četrdeset osoba je trebalo da
se umije, istušira, opere zube. Za neke je ovo bio prvi put da spavaju na
krevetu na sprat, dok su drugi prvi put videli Dunav. Polako smo se
smeštali, stvari su bile svuda oko nas.

Susret sa ekipom iz Hrvatske, bio je neobičan. Oni su putovali mnogo duže
od nas, bili su jako umorni i ćutljivi. Mi smo stigli ranije, imali smo
vremena čak i za plažu i kupanje. Navali smo na njih sa pozdravljanjem,
pitanjima, a oni su uglavnom ćutali. To nas je baš iznenadilo. Tek u toku
večeri smo otkrili razlog – i za njih je hrvatski jezik bio strani jezik!
Njihov maternji jezik je bajaški: dijalekt rumunskog, madjarskog i
romskog jezika. Nismo očekivali da ćemo se susresti sa čak tri jezika.

Putovanje autobusom do Tekije, posle doručka, nas je zbližilo. Trudili smo
se da sedimo sa ljudima koje nismo upoznali predhodne večeri. Nekima od
nas je ovo bilo prvo putovanje brodom. U početku smo svi sedeli, bili
stegnuti. Bilo nas je strah da se oslobodimo, da se šetamo po palubi, ali
kako je vreme odmicalo sve više smo se opuštali. Polako smo sticali
međusobno poverenje i sigurnost. Uživali smo u njihanju broda i
predivnom pogledu na Dunav. Videli smo Trajanovu tablu, plovili smo duž
Malog i Velikog kazana, tesnaca uokvirenog raznolikim pejzažima. Iz
kamenih stena videla se glava Decibela, poslednjeg dačanskog kralja. U
podnožju krečnjačke litice mogao se primetiti manastir Mrakonija. Vodič
je neprestano i brzo govorio, a mi smo uživali u pogledu.

Prva igrica u velikom prostoru
Centra za kulturu, otvorila je
mnoga vrata za dalji tok
upoznavanja. Stipe je započeo
radionicu „strahovi i očekivanja“
i pokušao da nam pomogne da
bolje funkcionišemo. Najpre smo
na papirićima pisali svoje
strahove, onda očekivanja, pa je
svako čitao nečiju muku ili želju.
Pisali smo latinicu, jer naši
prijatelji iz Hrvatske ne poznaju
ćirilicu. Ovo je bila jako napeta
radionica. Svi smo gledali jedni u
druge, ćutali i plašili se da ne
izgovorimo nešto što bi druge
povredilo. Bilo je dosta strahova
vezanih za nerazumevanje,
odbacivanje, diskriminaciju, ali i
sličnih očekivanja novih
poznanstva, prijatnih dana,
smeha i dobrog druženja.
Dobacivanjem loptice u krugu i
izgovaranjem imena, lako smo
upamtili kako se ko zove. Iako je
bilo više od četrdeset ljudi na
kampu, već posle jednog dana
zajedničkog života upamtili smo
većinu ljudi. I negde je ovaj 29.
Jul predstavljao prekretnicu za
zbližavanje i nastavak kampa.

Iskreno, bili smo pomalo sumnjičavi. Naši prijatelji iz Hrvatske nisu bili
upoznati sa detaljima razmene, sa brojem radionica, sa obavezom da
svakog dana nešto radimo. Tog prvog dana razmene, dodatno se nismo
razumeli jer je upoznavanje sa youthpassom bilo komplikovano.
Kompetencije, veštine, sertifikati...i na maternjem srpskom je bilo teško
razumeti. Jezička barijera se činila nepremostivom. Zatvarali smo se u
grupice. Tek kada smo dobili šarene fascikle koje smo i sami mogli da
doradimo, postalo je zanimljivo. Kasnije, u bašti, igrajući razne društvene
igre, shvatili smo da mi, iz Srbije moramo da govorimo sporije, a da oni
treba da govore hrvatski. Temu korupcije još nismo ni spomenuli.
Tog prvog dana kampa, postavili smo
zajednička pravila života u kući. Za neka
pravila su supervizori rekli da se ne mogu
menjati, npr. nema izlaska iz hostela noću,
nema noćnog kupanja, alkohola, opijata,
spavanja u tudjim sobama, buke posle 23
sata. Neka pravila smo sami ustanovili,
oslanjajući se na strahove i očekivanja. Na
primer, gašenje svetla u 23 sata, pisanje
latinicom, ostavljanje obuće van soba,
čuvanje tuđih stvari i slično. Odmah smo
napravili dogovor o dnevnim timovima
koji su se bavili sitnim svakodnevnim
potrebama: higijenom prostora, pranjem
sudova posle doručka i u toku dana,
dnevnim količinama kafe i sokova,
uključivanje mašine za pranje veša. Svako
je bio deo tima i svako je morao da brine o
tuđim potrebama. Dnevni izveštaj se
prenosio sledećoj ekipi i koordinatorki.
Neobično iskustvo za mnoge koji nisu
znali ni kako izgleda mašina za pranje
veša, ili kako se čisti toalet ☺

Danas je radionice vodio Mateja. On, Maca i
Biljana iz Kuršaneca, su predhodne večeri
tragali za tekstovima popularnih pesama koje
svi znamo da bi kroz njih analizirali zajednička
osećanja i vrednosti. Na prvi pogled je
izgledalo neozbiljno – izabrali su Stoju, Džeja,
Maju Berović... Prvo smo igrali uz tu muziku,
a naši prijatelji iz Hrvatske su bili bolji u plesu.
Znali su tekstove i bilo je jasno da su porodica,
ljubav, sigurnost, zdravlje, sreća, unutrašnji
mir, poštovanje vrednosti kojima svi težimo.
Lanac moći je igrica koja nas je probudila.
Imali smo na leđima ispisane uloge i ličnosti i
morali smo da druge članove poređamo u lanac
uticaja i moći u društvu. Stalno smo jedni
druge premeštali. Bili smo u delemi koja
ličnost treba biti ispred koga. Postavimo se, a
onda analiziramo i utvrdimo da može i
drugačije. Teško je bilo sagledati društveni
sistem i odrediti položaj osoba koje poseduju
moć i onih bez nje.
Dramatizacija je sve nas
pokrenula. Ova igrica
naterala nas je da se
prerušimo i damo sve od
sebe kako bi dočarali
ulogu koju smo dobili.
Ličnosti iz predhodne igre,
lanca moći, sada smo
videli u drugačijem svetlu
- u sistemu gde su oni
subjekti tj. počinioci
koruptivnih dela. Mladi iz
Hrvatske su bili kreativniji
i smislili konkretnije i
jednostavnije situacije od
naših. Nastavili smo sa
radionicom kroz koju smo
definisali korupciju.
Shvatili smo da iako
živimo u dve različite
države problemi vezani za
korupciju su isti.
Popodne smo proveli
upijajući zrake sunca i
kupajući se u Dunavu.
Neke devojke iz Hrvatske
su se stidele, pa je Martin
ušao obučen u vodu, jer je
hteo da ih nagovori da se
makar i tako kupaju. To ih
je razveselilo njih,a i
spasioca.

Jutro smo počeli razgibavanjem uz uzvike AVE KATE NOVA, glumeći
eskime koju su u potrazi za hranom. Nekima je u početku bilo neprijatno
da na centru Donjeg Milanova izigravaju eskime, ali ubrzo smo svi
složno veslali. Ubrzo je usledila radionica o stubovima vlasti koja je bila
uvodna priča za jedan zadatak. Kada su svi učesnici kampa čuli
najosnovnije o svakom stubu vlasti, kako funkcioniše, kako se bira, koji
su njegovi zadaci itd… poželeli smo im dobrodošlicu u našu novu
državu “TROBERIJU” (zemlja bez korupcije i kriminala) kojoj
nedostaje vlada. Učensnike smo podelili u grupe,a svaka od njih je
dobila profil stranke koju predstavlja, broj glasova dobijenih na
izborima, kao koja ministarstva mora da osvoji. Predstavljeni su im
savetnici za vladu, Stipe I Trajko, koji su pored zadatka da ih upute kako
se sklapa koalicioni savez, da ih navedu na korupciju. Unapred je
isplanirano da ni jedna stranka ne može sama da konstituiše vladu I da
neke stranke imaju slične zadatke. Konstitutivna sednica je bila
zakazana za veče, a u međuvremenu smo izlistali neke najčešće
slučajeve korupcije i koruptivnih dela kroz radionicu koju su nam
pripremili Slađa, Benjamin, Martin i Trajko.

Uvodne igrce za forum teatar su bile fenomenalne. Puno smo se smejali
i svi su učestvovali. Radili smo na travnjaku, u hladovini, na otvorenom
prostoru. Prelazili smo preko zamišljenog jezera punog krokodila,
navijali za članove svojih timova, trudili se da ne padnemo u „vodu“, bili
hipnostisani, dirigeniti ili izvođači, pantomimičari/ke. Igre su bile jako
dinamične, stalno smo menjali parove, timove, neprestano smo se
smenjivali na različitim zadacima. Jelena i Nikola koji su vodili ovaj
dan, neprestano su nas stavljali u situacije da poklonimo poverenje
nepoznatim osobama.
Kasnije smo dramatizovali već dobijene scenarije, po principima forum
teatra. Shvatili smo da jednim ulaskom na scenu, možemo promeniti
čitav tok situacije. Da se i lanac korupcije može sprečiti, reakcijom,
svesnošću, nepristajanjem, neučestvovanjem. Uveče, u bašti hostela,
slušali smo muziku i plesali.

Sat je otkucavao osam, a mi smo trebali odavno biti budni. Međutim ceo
hostel se uspavao. Zakasnio je doručak, nije bilo dežurnih, niti bilo koga
ko je ustao i išao kroz hostel. Ne znamo da li je za to bila kriva jaka
grmljavina predhodne noći, ili nas je samo sve savladao umor. Maca se
nekim čudom prva probudila. Svi smo morali da se ubrzamo. Jer je šesti
dan kampa bio predviđen za obilazak Lepenskog Vira jednog od
najznačajnijih paleolitskih nalazišta u Srbiji. Iako su neka od dece iz
Zaječara već videli ovo arheološko nalazište bilo im je interesantno da ga
ponovo obiđu. Pogledali smo film o istorijatu Lepenskog Vira i samom
otkriću iskopina ovog nalazišta. Svi smo sedeli mrno ne skreću pogled
pratili smo kraći dokumentarac. Belina samog muzeja natreala nas je da
se usredsredimo na glinene makete koje su bile izrađene nalik na mesto
gde su iskopavani skeleti nekadašnjih civilizacija. Pažljivo smo obilazili
delove gde se nalaze ostaci praistorijskih bića i divili se očuvanosti
skeleta.
Napravili smo par grupnih fotografija ispred muzeja i uputili se do
autobusa odakle bismo trebali da krenemo. Međutim naišli smo na
starijeg čoveka za kojeg se ispostavilo da je deka jednog od članova
kampa pa smo sa njim uradili reportažu. Izmoreni od hodanja krenuli
smo za Milanovac i otišli pravo na ručak. Naši momci su morali da
snime jedan deo spota u kome su repovali pa su se na kratko odvojili od
grupe i u parku snimili neke scene.

Ovo popodne ostala deca iskoristila su za sunčanje na plaži i brčkanje u
Dunavu. Neke od nas činjenica da ne znaju da plivaju nije sprečila da se
malo pokvase u vodi i uživaju u ovom sunčanom danu. Ovo popodne
ispunili smo šetajući duž obale, potom su pojedini skakali u vodu, igrali
odbojku na pesku. Od višesatnog kupanja smo jako ogladneli i jedva smo
dočekali večeru. Posle povratka iz restorana pripremili smo zajedničko
veče. Uz zvuke gitare i tradicionalne plesove zajedno smo se opuštali.
Bilo nam je drago što smo imali priliku da naše drugare iz Hrvatske
naučimo našu tradiciju, ali takođe smo bili ispunjeni kada smo zajedno
igrali njihov tradicionalni ples. Puštali smo zajedno muziku i veselili se
do kasno. Bili smo puni energije. Blistali smo iznutra. Srećni otišli u
krevet i sanjali lepe snove.

Ovoga dana imali smo jedan kreativan zadatak pred nama. Sasvim obične bele
majice sa natpisom „I CAN SAY IT’S NOT OKEJ!“ na leđima morale su da
dobju sasvim novi izgled. Neki naš lični pečat. Gel bojama smo ispisivali
natpise, crtali slike, razne oblike, svako po svojoj želji. U toku dana smo svi bili
uključeni u neke aktivnosti snimanja. Krenuli da pripremamo svoje tekstove.
Ponavljali rečenice, pokušavali da što uverljivije iznesemo svoje likove. Probali
smo i čekali. Neki od nas ostali su bez uloge. Malo razočarani, ali ne
iznervirani, jer je ovo bila ozbiljno snimanje.
Ostali smo do kasno u noć i radili na sređivanju fotografija i editovanju klipa.
Ovaj dan je bio baš iscrpljujuć. Puno stvari je trebalo da se završi. Često nam je
padalo samopouzdanje i gubili smo energiju. Ponavljali smo bezbroj puta iste
scene. Zaboravljali tekst. Padala nam je koncentracija. Borili smo se sa tremom.
Nekima od nas intervju pred kamerom predstavljao je pravi izazov, zbog treme i
nesigurnosti. Na kraju dana, kada smo sveli sve utiske i kada su nam se kockice
složile osećali smo se spokojno jer smo uspeli da završimo sve obaveze koje su
bile predviđene.

Kamp se približavao kraju. Počeli smo da osećamo malu tugu.
Ovaj dan bio je predviđen za obilazak Rajkove pećine. Predhodnih
dana su nam voditelji stalno govorili da moramo imati
odgovarajuću obuću. Konstantno su nam ponavljali da je pećina
jako hladna i da moramo poneti topliju garderobu. Pozajmljivali
smo jedni drugima odeću i obuću.
Uzanom stazom kroz šumu, pazeći da ne upadnemo u vodu i ne
pokvasimo se, došli smo do jednog starijeg čoveka, koji je stajao u
reci. Bio je to Nebojša Trailović, ispirač zlata. Ispred sebe je imao
puno činija i čudnih naprava. Svi smo bili okupljeni oko njega,
nismo micali pogled sa njegovih ruku očekujući da se pojave
komadići zlata. Najlepše je bilo izneneadjenje na licima naših
prijatelja Bajaša, kada im se Nebojša obratio na vlaškom jeziku,
koji su oni razumeli.
Ulazak u samu pećinu predstavljao je pravi izazov. Osetili smo
jezu, jak vetar i hladnoću tih 7 stepeni koji su konstantni tokom
čitave godine. Iako je sunce bilo jako tog dana u pećini je bilo
mnogo vlage. Bili smo neadekvatno obučeni za nisku temperaturu
i dvosatno obilaženje. Uzani prolazi i male stepenice koje su nas
stalno vodile u neke nove delove pećine. Držali smo jedni druge za
ruke, prelazeći klizave staze. Nekima nije prijala pećina, mrak,
šum vode i hladnoća. Ispred pećine, na stepeništu i brdskoj stazi,
snimali smo kadrove za spot. Išlo je sporo, napeto, grešili smo,
Selena je bila nezadovoljna, vraćali smo se previše puta. Izmoreni,
zaspali smo čim smo ušli u autobus.

Neki su posustali i odlučili se za popodnevnu dremku, dok su ostali skupili
poslednji atom snage i otišli na takmičenje u kuvanju riblje čorbe „Porečki
kotlić“. Nastupali smo sa dve mešane ekipe. Okupljeni gradjani/ke degustirali
su skuvanu riblju čorbu. Žiri je ocenjivao pristigle uzorke po oznaci (broju)
na činiji, nemajući uvid koja činija pripada kojoj ekipi. Ceo dogadjaj pratili
su muzičari. Organizator i sponzori su obezbedili kotliće, stolove, drva, ribu,
„tajne začine“, pribor za pripremanje gulaša i čorbe i promo majice
takmičenja. Dok smo mi pomagali u pripremi terena, postavljali stolove,
pakovali drva za druge ekipe, formirali ognjišta zajedno sa organizatorima.
Jedna od naših ekipa, pripremala je čorbu po starom receptu koji nam je
„doturila“ prijateljica iz Turističke organizacije, a ceo proces je fotografisala
gošća iz Rumunije, za potrebe pograničnog projekta razvoja turističkih
resursa podunavskih zemalja. Naše ekipe („Ćerke i sinovi“ i druga ekipa
„Šarani“), bile su sastavljene od ravnopravnog broja članova/ca iz oba grada
– Zaječara i Kušaneca.
Mali broj njih je uopšte ikada kuvao, a riblju
čorbu smo retko jeli. Ekipe su obilazile stolove,
posmatrale šta drugi rade i otvoreno tražili
savete. Dobijali smo „nepoznate biljke“,
posebne tajne začine, tj, čubricu, list celera,
svež peršun, mirodjuju, majčinu dušicu itd.
Bilo je puno smeha, plesa, svi su se zabavljali,
a naše ekipe su bile najmladje. Jedna od
voditeljki grupe iz Kuršaneca bila je u strahu da
li će gradjani uopšte probati njihovu čorbu, a
kao razlog navela da je kuvaju Romi. Čorba iz
njihovog kotlića se jako brzo pojela (na radost
svih), gradjani/ke su prilazili i pričali sa našim
učesnicima na srpskom i vlaškom jeziku,
postavljajući gomilu pitanja vezanih za bajaški
jezik, utiske iz Srbije, tražeći recept za čorbu.
Ekipa „Ćerke i sinovi“ dobila je nagradu kao
najveselija ekipa, a onda je usledilo
iznenadjenje – žiri im je dodelio treću nagradu
u izboru za najukusniju čorbu! Bio je ovo dan
pun pritisaka, ali na kraju smo se svi lepo
zabavili i uživali.

Ovo je bilo poslednje dan da nas ranom zorom
budi Irenin glas, poslednje buđenje u Milanovcu.
Spremili smo sobe i spakovali se. Oprezno smo u
kofere strpali fascikle koje smo uporno
ukrašavali. Neki su ih punili evaluacijama koje je
Slađa delila svakoga dana, drugi u njih smeštali
sitne papiriće sa ispisanim porukama, male
crteže, uspomene.
Posle doručka čekala nas je Sladja sa još jednom
radionicom koju smo morali da pređemo. Na
velikim belim hamerima ispisivali smo planove
za promociju projekta kako bismo pomogli i
ohrabrili ljude da se suprotstave korupciji. Stipe
je zaokružio radionicu strahova i očekivanja od
prvog dana dopunivši je sadašnjim utiscima – šta
se ostvarilo a šta ne.
Zatim smo uradili foto evaluaciju. Predhodne večeri
je svako izabrao po dve fotografije sa kampa kao
najznačajnije. Sve fotografije su odšampane i
zakačene na dugom kanapu. Svako je u svojoj
majici, skidao svoje izabrane fotografije sa trake i
govorio zašto su su one značajne za njega. Ovaj deo
evaluacije je bio jako emotivan. Svako je govorio
šta mu je bilo značajno, na šta je ponosan i šta je
naučio. Martina: „Ova sliku sam odabrala jer sam
tada glumila, i to mogu pokazati drugima kad se
vratim“. Manuel: “Ovu sliku sam odabrao jer sam
nešto probao i nisam uspeo i onda sam opet probao i
probao i onda sam uspeo“. „Ovu sliku sam izabrao
zato što se na njoj nalazimo moj najbolji prijatelj i
ja“ ove reči izgovorio je osmogodišnjak koji je na
kampu ostvario kontakte sa mnogo starijom decom
od sebe i u njima pronašao iskrene prijatelje.

Mara: „Ovu sliku sam odabrala jer je
kuvanje čorbe na mene ostavilo
najveći utisak, svi su bili veseli,
pevali smo i dobili smo jako lepu
nagradu“. Renata na početku nije
govorila, u toku boravka na kampu
otvorila se u tolikoj meri da nam je
ispričala sve o svom školovanju
’’Čujte meni učenje jako dobro ide,
ali nije mi se dalo ustajati za školu,
ali ja si velim ma tko će ustati i ići
autobusom u školu’’. Sada završava
7. razred škole za odrasle, želi da
završi kurs kako bi mogla da radi
neki bolji posao“. „Ovdje sam
mnogo naučila o korupciji, nas to u
Hrvatskoj ne uče, vidimo da je ima,
ali to posmatramo tak normalno je,
pa što mi s’ tim što znamo možemo?
Nikaj“. Kristijan: „Ovdje nas po prvi
put u životu posmatraju kao ljudska
bića, nama u školi ne daju da
naučimo više, kada pitamo nešto, oni
kažu: A za kaj će vam to, i ovo vam
je dosta, više vam ne treba“.
Benjamin je nakon probe za spot
rekao momcima iz Zaječara „Za kaj
ste tak mrtvi momci, jeste li bili na
građevini danas, hajde pokret, ja sam
ovdje došao da bih se vratio bolji
nego što jesam’’. Ova rečenica je
nekako obeležila naš kamp u
Donjem Milanovcu. Bezbroj puta
smo je ponavljali, svi smo postali
bolji u toku ove razmene. Iako smo
svakog dana sedeli sa različitim
ljudima za vreme jela i pričali ovaj
dan je nekako bio poseban.
Nije nam se ustajalo sa stola, a inače
bismo brzo pojeli hranu i pohitali u
hostel. Osetili smo da su nam svi
članovi kampa prirasli srcu i ne
želimo da se rastanemo. Potpisivali
smo se jedni drugima na majice, na
papirima u raznim bojama, pisali
smo anonimne poruke. Nedostajaćete
mi, nikada nisam sreo tako dobre
prijatelje kao što su ljudi iz Zaječara,
nijedno jutro ne može da prođe bez
Ireninog glasa koji nas budi, drago
mi je da sam te upoznao. Opraštali
smo se par sati, ali mislimo da bi
dani za tako nešto bili malo. Na
fotografijama su bili tužni izrazi lica,
jer ostavljamo deo naše porodice,
odlazimo od ljudi koji su nam
prirasli srcu i koje nećemo
zaboraviti. Neki od nas su zaplakali,
grlili najjače što su mogli, prosto to
je bilo jače od nas. Neki su uzimali
od dece iz Hrvatske nešto za
uspomenu, dok su ostali dali
obećanje da ćemo ponoviti ovo
druženje. Neprestano smo se vraćali
istim ljudima da bismo ih ponovo
zagrlili i oprostili se sa njima. Plakali
smo gledajući iz autobusa ljude sa
kojima smo se toliko zbližili i kojih
nema u Srbiji. Dok je Slađa pričala
nešto o popunjavanju youthpassa,
naše suze nisu prestajale. Nismo bili
uzbuđeni kao na samom odlasku za
Donji Milanovac. Sve je nekako
utihnulo, umirili smo se, tek se
ponegde čulo nečije jecanje zbog
povratka sa kampa.

DDIzajn stranica i celokupnog časopisa- Irena Stefanović
https://www.youtube.com/watch?v=Qn6dxdFoLSU
https://www.youtube.com/watch?v=6oKAXekFL7Q
https://www.youtube.com/watch?v=qKCLQ1mu6fs
https://www.youtube.com/watch?v=2-INrR1vJ8o
http://www.status-m.hr/en/
https://www.facebook.com/deciji.centar.3/
https://www.facebook.com/StatusM/

Fotografije:
Tamara Milanović
Montaža video klipova:
Tamara Milanović,
Dimitrije Stanković
Autor časopisa:
Irena Stefanović