Omladinska razmena - Donji Milanovac
You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
Mara: „Ovu sliku sam odabrala jer je<br />
kuvanje čorbe na mene ostavilo<br />
najveći utisak, svi su bili veseli,<br />
pevali smo i dobili smo jako lepu<br />
nagradu“. Renata na početku nije<br />
govorila, u toku boravka na kampu<br />
otvorila se u tolikoj meri da nam je<br />
ispričala sve o svom školovanju<br />
’’Čujte meni učenje jako dobro ide,<br />
ali nije mi se dalo ustajati za školu,<br />
ali ja si velim ma tko će ustati i ići<br />
autobusom u školu’’. Sada završava<br />
7. razred škole za odrasle, želi da<br />
završi kurs kako bi mogla da radi<br />
neki bolji posao“. „Ovdje sam<br />
mnogo naučila o korupciji, nas to u<br />
Hrvatskoj ne uče, vidimo da je ima,<br />
ali to posmatramo tak normalno je,<br />
pa što mi s’ tim što znamo možemo?<br />
Nikaj“. Kristijan: „Ovdje nas po prvi<br />
put u životu posmatraju kao ljudska<br />
bića, nama u školi ne daju da<br />
naučimo više, kada pitamo nešto, oni<br />
kažu: A za kaj će vam to, i ovo vam<br />
je dosta, više vam ne treba“.<br />
Benjamin je nakon probe za spot<br />
rekao momcima iz Zaječara „Za kaj<br />
ste tak mrtvi momci, jeste li bili na<br />
građevini danas, hajde pokret, ja sam<br />
ovdje došao da bih se vratio bolji<br />
nego što jesam’’. Ova rečenica je<br />
nekako obeležila naš kamp u<br />
Donjem Milanovcu. Bezbroj puta<br />
smo je ponavljali, svi smo postali<br />
bolji u toku ove razmene. Iako smo<br />
svakog dana sedeli sa različitim<br />
ljudima za vreme jela i pričali ovaj<br />
dan je nekako bio poseban.<br />
Nije nam se ustajalo sa stola, a inače<br />
bismo brzo pojeli hranu i pohitali u<br />
hostel. Osetili smo da su nam svi<br />
članovi kampa prirasli srcu i ne<br />
želimo da se rastanemo. Potpisivali<br />
smo se jedni drugima na majice, na<br />
papirima u raznim bojama, pisali<br />
smo anonimne poruke. Nedostajaćete<br />
mi, nikada nisam sreo tako dobre<br />
prijatelje kao što su ljudi iz Zaječara,<br />
nijedno jutro ne može da prođe bez<br />
Ireninog glasa koji nas budi, drago<br />
mi je da sam te upoznao. Opraštali<br />
smo se par sati, ali mislimo da bi<br />
dani za tako nešto bili malo. Na<br />
fotografijama su bili tužni izrazi lica,<br />
jer ostavljamo deo naše porodice,<br />
odlazimo od ljudi koji su nam<br />
prirasli srcu i koje nećemo<br />
zaboraviti. Neki od nas su zaplakali,<br />
grlili najjače što su mogli, prosto to<br />
je bilo jače od nas. Neki su uzimali<br />
od dece iz Hrvatske nešto za<br />
uspomenu, dok su ostali dali<br />
obećanje da ćemo ponoviti ovo<br />
druženje. Neprestano smo se vraćali<br />
istim ljudima da bismo ih ponovo<br />
zagrlili i oprostili se sa njima. Plakali<br />
smo gledajući iz autobusa ljude sa<br />
kojima smo se toliko zbližili i kojih<br />
nema u Srbiji. Dok je Slađa pričala<br />
nešto o popunjavanju youthpassa,<br />
naše suze nisu prestajale. Nismo bili<br />
uzbuđeni kao na samom odlasku za<br />
<strong>Donji</strong> <strong>Milanovac</strong>. Sve je nekako<br />
utihnulo, umirili smo se, tek se<br />
ponegde čulo nečije jecanje zbog<br />
povratka sa kampa.
Change language