BP 255 LR

SLA\ANA RISTIĆ, PJESNIKINJA
KAD SAM BILA malA
Slađana Ristić (Paraćin, 1958.)
studirala je jugoslovensku i opštu
književnost na Filološkom
fakultetu u Beogradu, a diplomirala
na Višoj školi za socijalne
radnike.
Piše pesme, kratke priče, priče
za decu, putopise i eseje. Zastupljena
je u književnoj periodici i
antologijama. Saradnik je mnogih
književnih časopisa i listova
za decu. Objavila je knjige pesama
za odrasle: „Svemilostiva
voda“, „Prepoznavanje muze“,
„Nedeljna čuda“ i knjigu priča
„Sezona sobnih vrtova“. Za decu
je objavila knjige priča: „Kako
smeh leči kijavicu“ i „Voleti vetar“.
Prevođena je na nekoliko
jezika. Za svoje pesme i priče
dobila je više nagrada: „Šumadijske
metafore“ (1994), Nagrada
za kratku priču Izdavačke kuće
„Alma“ i „Radio Indeksa“, drugu
nagradu za rukopis pesama
„Rade Tomić“ (2016), „Pesničku
hrisovulju“ za stvaraštvo (2015).
Bavi se novinarstvom. Živi i
stvara u Beogradu i Paraćinu.
Čega se rado sećate iz svog detinjstva?
Kada pomislim na svoje detinjstvo,
uvek mi se stvaraju slike našeg
cvetnog dvorišta, u rodnom gradu
Paraćinu, gde je igra sa drugarima
živela od ranog jutra. Srećna sam
što sam odrastala u porodičnoj
zanatlijskoj kući, u kojoj smo živeli:
baka, deka, stric, strina, tata, mama,
sestra i ja. Sa nama za porodičnim
stolom sedeli su i oni koji su učili
kod mog oca voskarsko-liciderski
zanat – šegrti i kalfe. Bila sam tiha,
ali i radoznala devojčica. Mlađa
sestra Nena i ja učile smo o starim
zanatima i posmatrale kako se prave
medenjaci, liciderska srca, slavske
i rođendanske svećice, ukrasi za
venčanja i krštenja. Pomagale smo
POEZIJA, PRVA L
tati i mami u dućanu, a nedeljom
smo porodično pravili izlete prema
Južnom Kučaju i izletištu Grza.
Naša baka Živka pričala nam je bajke,
od srca bi napravila pravo književno
veče u svojoj kući u Varvarinu,
na Moravi. Još čuvam njene naočare
za čitanje. Kod nje smo provodile
nalepše raspuste, sa pudlicom Mimi
i bakinim šarplanincem Džonijem.
Uvek smo sestra i ja imale kuce koje
su bile deo porodice, otud kasnije i
moje aktivnosti u Društvu za zaštitu
životinja Orka i Feniks.
Još kao devojčice, nikada neću zaboraviti,
napravile smo malo pozorište
ispod krošnje oraha. Ali volela sam i
čuvene vašare za Petrovdan.
Deca iz svih krajeva Balkana dolazila
su u ovu ulicu kod svojih baka i deka
na letovanje. Bakin vrt prepun ribizla
i šljiva bio je naš svet u malom. Baka
bi nas vodila u svoj vinograd gde bismo
otkrivali tajne vinove loze.
U bakinom dvorištu na orahu bila
je ljuljaška i tu se ljuljao ceo naš
svet. Drugarstva sa letnjeg raspusta
obeležila su pisma koja i dan danas
čuvam. Otud i početak pisanja mog
dnevnika i pesama.
Mlađa sestra se u jednom periodu
posvetila pevanju, i ne samo horskom
već i kao solista i kao deo
ansambala Rukovet…
Koje slike iz vremena đačkog doba
najduže nosite u sebi?
U rodnom gradu pohađala sam
Osnovnu školu Stevan Jakovljević.
Sećam se da sam bila presrećna kada
mi je tata za deseti rođendan kupio
biblioteku „Reč i misao“. Volela sam
avanturističke romane, ali i romane
sestre Bronte, a čitala u svom kut-
ku pesme Desanke Maksimović i
Jesenjina.
Uvek je prisutna i slika iz školskih
dana: odlazak sa roditeljima u Beograd,
u knjižaru „Geca Kon“. To je
bila prava svečanost. Tako se i rodila
ljubav prema književnosti. Prvu pesmu
napisala sam u desetoj godini
a već u jedanaestoj napravila sam
od sveske svoju prvu knjigu koja se
zvala “Knjiga stvarnosti“.
Pored pevanja u horu, bila sam i
član folklorne sekcije. Obožavala
sam folklor, nastupali smo i na sceni
paraćinskog pozorišta, ali i igrali
moderan balet.
U Ulici kestenova, moja sestra, ja i
naša družina vozili smo rolšue i bicikl.
Tada se pisalo dnevnike, krišom
čitala knjiga „Madam Bovari“, rađale
se simpatije… Šesti razred, zbog
bolesti, završavam u Beogradu u
osnovnoj školi „Dr Dragan Hercog“,
a u okviru ove škole, najbogatiji su
bili časovi srpskog jezika kod nastavnice
Branke Nikolić. Pisali smo
priče i recitovali, pravili priredbe u
okviru zgrade bolnice Banjica.
U paraćinskoj gimnaziji već se družim
sa poezijom Branka Miljkovića,
30 Bijela p^elA