Млади Православац 47

Проба Марко Чинче да се по
подигне и опре на лактови, ама, снага
не дава. Леже па на јаст’ци и пребриса
грашће зној од лице.
- Е, дојде време да се иде Богу
на истину. – усмину се Марко. Да очистим
душу на време, да не отиде пред
Господа запарложена и урасла у гре.
Поп Драгче и газда Марко су
од одавна пријатељи. Са остадоше јаче
од два саата сами у собу. Кад се сврши
исповед и причес наставише орату до
у ноч.
Поп Драгче отиде у дрезгаву
мајску ноч, ногу пред ногу и изгуби се
низ сокак к’мто Тијабарску цркву.
Марко целу вечер усминут гледа у
иконостас.
Јутре д’н се цел д’н претака
народ кроз кућу. Роднине, пријатељи,
другаре, комшије... На сви је, по деца
и унуци поручил да дојду да се опросте
и да проорате.
Цел д’н газда Марко сверује
рачуње с Бога, с народ и са самог си
себе.
Ноч паде како ћишна капка од
лис. Сви спу. Само Љубица седи на
столиченце сас чело навалена на Младенов
кревет. Чува га. Ем је уморна,
ем је жална. Четирес и шес године су
заједно... У мис’л, Љубица м’гну и
заспа.
У тија час, у с’н виде Бошка позивара
како чука у пенџер.
- Е, какво има Бошко? – како
питује га у с’н Љубица.
- Има, еве, за газда Марка
позив. Куде је, да му га дадем?
- Дај га мен, ја че му га дадем.
Стисну Љубица позиват у шаку и
одједнуш осети како ђу некој гура у
раме и ока:
- Љубо, Љубо, будна ли си?
- Будна сам Младене. Водица
ли ти се пије?
- Неје, ништа ми не требе.
Само очу нешто да ти речем.
Тијо и јасно, како само он
умеје, налага Младен реч на реч.
Мисал на мисал. У собу продзукло
светли сијалица, а д’лђе сенће од намештај
премрежују дуварје. Сат показује
три.
- Де, јутре че оратимо – узд’ну
Љубица. Са спи, да се одмориш.
- Јутре че је касно Љубо. Пробуди
те, да си опростимо јед’н на другога.
Све што погрешисмо јед’н према
другога. Људи смо, огрешимо се и кад
нам неје намера. Ја сам замолил сви
за опроштај, па еве и тебе. Са је три
саата, за три, три и половин саата, ја
че мора да си идем. Дошло је време да
се растанемо. Тека ми је речено. Сви
у исту вечнос идемо, зато се и спремамо
цел живот за њу. Не бојте се од
смрт, бојте се од грешан живот. Држте
се Бога, бегајте од гре, па, че даде
милос Божја да се па видимо.
+++
У шест и петнаест, у освит
Ђурђевдана, Марко Чинче је напустио
овај свет, али је преко својих дела наставио
да живи у сећањима оних који
су га знали.
На дан сахране, изнад отвореног
ковчега са његовим телом постављеног
испред целивајуће иконе у
Тијабарској цркви, одјекивао је јасни
глас поп Драгчета:
- ...И никада да не заборавимо
овог великог хришћанина и доброг човека
који је својим делима, не речима,
заслужио место међу најбољима. Као
непунолетни добровољац преживео је
28