Млади Православац 47

биће, нову личност, нову душу у
Царству Небеском, а то је наш
Свјатјејши Патријарх Иринеј кога
смо волели и поштовали.
Његова Светост је имао изузетну
моћ запажања. Рецимо, он је
у мају био овде, обилазили смо
пиротски крај, пиротске манастире
и светиње и просто невероватно
како је он памтио где је шта
било у манастиру, конаку, цркви...
Питао сам га: „Ваша Светости,
како све то памтите?“ Он ми је одговорио:
„Ја сам тридесет пет година
био овде. Како да не
запамтим?“ Тако да је заиста са
љубављу, где је долазио и видео да
је нешто урађено, радовао се дечијом
радошћу. Радовао се видевши
да је нека црква обновљена,
да је неки конак саграђен, да се
негде братство увећало у манастиру.
Оно што је јако ценио је да
манастири имају своје економије,
да буду независни у том смислу да
могу да живе од свог рада, да не
зависе од прилога, донација итд. и
на томе је Патријарх инсистирао.
Био је човек старог кова и знао је
да једна домаћинска кућа не може
да живи без краве, овце, домаће
животиње па је Патријарх инсистирао
да манастири као домаћинска
кућа морају да имају све то, и
то је изузетно ценио код монаха
који су вредно радили и градили
обитељи.
Радовао се, заиста, пуним
срцем, и таквог ћемо га се сећати.
Он је увек радо долазио у Ниш и
нишку епархију је сматрао за
своју кућу. Увек је говорио, док
сам ја био Викар и касније: „Владико,
када бих могао да се вратим
поново у Ниш, да се заменимо,
али знам да то није могуће.“ И чак
када сам изабран на трон нишких
епископа и ишао да се јавим Патријарху,
он ми је рекао: „Владико
нишки, завидим ти.“ Тако да је
Ниш заиста осећао као свој дом,
као своју кућу, увек је овде радо
долазио. Многе Нишлије сећају се,
памте и воле га, и надамо се да ће
остати свима нама у срцима да га
памтимо док постојимо, док смо
овде, па до оног сусрета у вечности.“
6