Млади Православац 47

Са благословом Његовог Преосвештенства
Епископа нишког Г. Г. Арсенија
Објављује: „Млади Православац”, билтен храма Рождества Христовог
у Пироту; Божић, 2020, број 47, година XXII.
Одговорни уредник: јереј Миљан Панић;
Оперативни уредник: Бобан Ставрић;
Редакција: Жељко Перовић, Тањица Перовић, Сања Ставрић
Штампа: Пи-прес, Пирот
Коришћене фотографије и иконе су преузете са разних
православних сајтова. Овај број је објављен захваљујући прилозима
верника и издавачке куће „Пи-прес” из Пирота. Срдачно им се
захваљујемо и молимо Господа Христа да им стоструко узврати.
http://staracrkvapirot.blogspot.com/; e-mail: mladipravoslavac@gmail.com
Предње корице: Божићна икона из Пазарске цркве, 1794. година.
Задње корице: Награђене фотографије једног од уредника и фотографа
нашег часописа Тањице Перовић на овогодишњем Беочинском
међународном конкурсу фотографије "Православље на интернету".

Уводна реч
Лек против смрти постоји!
Ове године читав свет задесила
је пандемија вируса. Надали
смо се да је то краткотрајно, пролазно
искушење, да ће нас то некако
мимоићи. Када се ова пошаст
појавила владала је неверица и
сумња. Сматрали смо, помало себично
и гордо, да је то зло настало
тамо негде далеко, да се нас не
тиче. Али све се променило када
се вирус појавио и у нашој земљи,
у нашем граду. Почели смо да битишемо
у нередовним, трагичним
временима. Од ове болести састрадава
и СПЦ, верни, свештенство и
архијереји. После Епископа ваљевског
Милутина, за кратко
време упокојила су се два носећа
стуба Српске цркве, Митрополит
црногорски Амфилохије и Патријарх
српски Иринеј.
Ми православни хришћани смо
на искушења навикли, без крста
знамо да нема васкрсења. Зато у
овим тешким временима треба да
будемо одговорни, да по страни
оставимо панику и страх, али и
пркос, бунт, јуначење и сталне поделе
које Богу никада нису миле.
Потрудимо се да очувамо своје
здравље, и духовно и телесно – то
је одговорност и обавеза сваког
православног хришћанина. Мере
које нам лекари и стручњаци предлажу
дужни смо да поштујемо. Сетимо
се у молитви за болесне који
живе у агонији и страху, не заборавимо
докторе и медицинско
особље који као добри Самарјани
служе оболелима, са свим опасностима
које овај позив носи. По
речима блаженопочившег патријарха
српског Иринеја “ваљда ће
ово искушење многе људе натерати
да размишљају, као и моћне и
светске силнике, да виде да је
често све оно што стварају и мисле
сујетно и пролазно, а да само
остаје Бог и његова истина“.
Свештенство је одувек било са
својим народом и са њиме је састрадавало.
Дај Боже да након
овог искушења и ми свештеници
гледамо на свој храм, на своју
службу, на своје ближње и на свог
Бога као на лађу спасења у којој и
са којима се спасавамо. Народ Божији
треба да слуша глас Цркве,
сједињујући се кроз Свете тајне са
Христом, да нас ово време искушења
научи да се исповедамо и
покајемо за своје грехове а не за
туђе.
Лек против короне још увек
не постоји, али лек против смрти
постоји! То је Христос, то је Света
Литургија, Света Евхаристија која
је „лек бесмртности да живимо заувек
у Исусу Христу“ по речима
Светог Игњатија Богоносца. У то
верујмо и тиме да живимо! Христос
се роди!
Јереј Миљан Панић
3

Ко верује у Мене, иако умре, живеће (Јн. 11:25)
Патријарх српски Иринеј
(1930-2020)
У петак, 20. новембра 2020. године
у 7:07 часова у Војној болници
„Kарабурма“ у Београду упокојио се у
Господу Његова Светост Архиепископ
пећки, Митрополит београдско-карловачки
и Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић).
Животопис:
Дана 27. августа 1930. године
благочестиве родитеље Здравка и Милијану
Гавриловић из села Видове код
Чачка - и са њима сав род српски - Господ
је благословио рођењем мушког детета
које је на крштењу добило име
Мирослав.
У родном селу завршио је основну
школу, а после Гимназије у Чачку
и Богословију у Призрену. Затим дипломира
на Богословском факултету у Београду.
По завршетку војне службе
постављен је за суплента (професора)
Призренске богословије. Пре ступања
на дужност професора, октобра 1959.
године у манастиру Раковици од стране
Патријарха српског Германа прима монашки
чин, добивши монашко име Иринеј.
На дан Свете Петке исте године у
цркви Ружици на Калемегдану је рукоположен
у чин јеромонаха.
Док је као професор службовао
у Призренској богословији упућен је на
постдипломске студије у Атину. За
управника Монашке школе у манастиру
Острогу постављен је 1969. године,
одакле се враћа у Призрен на место ректора
славне Богословије. Са те дужности
је 1974. изабран за викара Патријарха
Његова Светост на хорским свечаностима у
Пироту 2008. године у време када је био
Епископ нишки
српског са титулом Епископа моравичког.
За Епископа нишког изабран је
1975. године.
На Светом Архијерејском Сабору
Српске Православне Цркве 22.
јануара 2010. године изабран је за Архиепископа
пећког, Митрополита београдско-карловачког
и Патријарха српског.
Као Епископ нишки, 30. јула
1999. године, дао је свој архијерејски
благослов да издајемо билтен „Млади
Православац“, дајући нам смернице и
пастирске савете о мисионарском раду.
4

Поводом блаженог уснућа у
Господу Његове Светости Патријарха
српског Г. Г. Иринеја преносимо
делове интервјуа Његовог
Преосвештенства, Епископа нишког
Г. Г. Арсенија који је дао за
Радио Глас Православне Епархије
нишке.
+++
Владика нишки Арсеније
Патријарх је увек гледао добробит
Цркве, никад своју
„Патријарх ни једну одлуку
није доносио на пречац, већ је
остављао да све преноћи. То је оно
што сам као млад Епископ научио
од Његове Светости“ рекао је, између
осталог, у разговору Епископ
нишки Арсеније, присетивши се
дана када је свакодневно био упућен
на блаженопочившег Патријарха
Иринеја.
„Вест о његовом упокојењу
све нас је дубоко потресла,... нас
који смо га знали и који смо га поштовали
и волели а нарочито, верујем,
народ нишке епархије и
града Ниша, који је Патријарх толико
волео и који су њега искрено
волели. Та вест је све нас потресла,
али опет, као хришћани,
верујући људи, ми знамо да је Господ
рекао: „Ја сам васкрсење и
живот, онај који верује у мене, ако
и умре, живеће.“ Тако да, знамо да
је Патријарх уснуо, како се каже у
нашој хришћанској православној
терминологији, заправо заспао,
чекајући онај коначни Долазак,
Други Долазак Христов и васкрсење
из мртвих, и знамо да је његова
племенита душа у насељима
Рајским, у Царству Небеском,
заједно са светим из рода нашега.
Верујемо да је наш Патријарх сада
на месту које је боље од овога
света, зато наша туга није туга
која нема наду, по речима Светог
Апостола Павла, јер се ми надамо
и верујемо у Васкрслог Господа.
Ми хришћани треба сваку вест о
упокојењу наших драгих, милих,
наших ближњих, да носимо са
вером у Васкрслога Христа. Верујемо
да је данас Земља осиромашила
али се Небо обогатило, како
се каже у стихирама и псалмима.
Небо се обогатило за једно ново
5

биће, нову личност, нову душу у
Царству Небеском, а то је наш
Свјатјејши Патријарх Иринеј кога
смо волели и поштовали.
Његова Светост је имао изузетну
моћ запажања. Рецимо, он је
у мају био овде, обилазили смо
пиротски крај, пиротске манастире
и светиње и просто невероватно
како је он памтио где је шта
било у манастиру, конаку, цркви...
Питао сам га: „Ваша Светости,
како све то памтите?“ Он ми је одговорио:
„Ја сам тридесет пет година
био овде. Како да не
запамтим?“ Тако да је заиста са
љубављу, где је долазио и видео да
је нешто урађено, радовао се дечијом
радошћу. Радовао се видевши
да је нека црква обновљена,
да је неки конак саграђен, да се
негде братство увећало у манастиру.
Оно што је јако ценио је да
манастири имају своје економије,
да буду независни у том смислу да
могу да живе од свог рада, да не
зависе од прилога, донација итд. и
на томе је Патријарх инсистирао.
Био је човек старог кова и знао је
да једна домаћинска кућа не може
да живи без краве, овце, домаће
животиње па је Патријарх инсистирао
да манастири као домаћинска
кућа морају да имају све то, и
то је изузетно ценио код монаха
који су вредно радили и градили
обитељи.
Радовао се, заиста, пуним
срцем, и таквог ћемо га се сећати.
Он је увек радо долазио у Ниш и
нишку епархију је сматрао за
своју кућу. Увек је говорио, док
сам ја био Викар и касније: „Владико,
када бих могао да се вратим
поново у Ниш, да се заменимо,
али знам да то није могуће.“ И чак
када сам изабран на трон нишких
епископа и ишао да се јавим Патријарху,
он ми је рекао: „Владико
нишки, завидим ти.“ Тако да је
Ниш заиста осећао као свој дом,
као своју кућу, увек је овде радо
долазио. Многе Нишлије сећају се,
памте и воле га, и надамо се да ће
остати свима нама у срцима да га
памтимо док постојимо, док смо
овде, па до оног сусрета у вечности.“
6

7

Божићне приче
Наш Божић
Море, какав сан! Недеља ево
има како се не спава. Те Божић дошао
до Скопља, сад је у Прешеву, па у Билачи,
и све ближе и ближе к нама. Ципеле
с копчама, прсник с рукавима и
шајкача од војничког шињела одавно
су готови и чекају ме. Ено их где поређани
једно до другог стоје на сандуку.
Нарочито ципеле! Оне ми
никако не дају мира. Жуте се, сијају, и
мирише им ђон на ново. Чим оде
мајка на пазар, затварам собу и облачим
се у ново. Шетам по соби и загледам
се, да видим какав ћу изгледати
на Божић.
А Божић? Ех! Није ово Божић.
Ово је нешто што мирише на миришљаву
траву и сув босиљак више иконе!
И заиста, Божић долази. Али
како? Нано моја слатка! Зора пуца,
дан се дани. Прангија одјекује и потреса
прозоре. Са улице допире оштар
бат нових ципела.
Више моје главе, до јастука,
поређане хаљине и преобука, од којих
ме задахњује мирис на чистоћу и
ново. Испод иконе пуцкара кандило.
Мирис од тамјана пуни собу. А соба
топла, орибана, меко намештена и
утуткана... А ти си у кујни. Кроза сан
те чујем: како послујеш, уносиш корито,
бакрач топле воде. Онда долазиш
к мени, откриваш ме, подвијаш
твоје кошчате, смежуране руке пода
ме, и онако голишава, угрејана сном,
дижеш ме из постеље и узимаш у
крило, љубећи ме међу очи:
− 'Ајде, сине, устани! Божић
дошао... 'Ајде, домаћине мој!...
Купаш ме. А звона звоне! Не
звоне, него некако тихо, издалека, као
свом снагом и на све стране брује, колебају
се. Кандило пуцкара. Пробија
модрина кроз прозоре и ломи се са
светлошћу свеће у свећњаку. Тамјан
се вије и шири полако, таласасто. А
соба мирише. Топла, чиста и сува.
− Божић, сине! Видиш ли?
Бора Станковић
(Одломак из приче
написане 1900. године)
8
Илустрација:
Маринко
Лебовић

Из наше ризнице
Икона Рождества Христовог
Божићна икона из
1794. године. Чува се у ризници
Старе цркве на Пазару.
Податак да је
осликана чак четрдесет година
пре изградње самог
храма указује на могућност
да је овде пренета из неке
старије, нама незнане градске
богомоље.
Икона је прилично
велика и сасвим је извесно
да је некада стајала на иконостасу,
у првом и најважнијем
реду. Израђена је у
тада модерној мешавини
византијског и западног
сликарства, украшена
оријенталним детаљима...
Сама представа Рођења
Христовог је пуна
скривених значења.
Пећина у којој се рађа Богомладенац
осликава непросвећено
човечанство,
народе и државе, али и
наше мрачне душе, хладна
срца која Христос својим
присуством згрева и омекшава.
Исто значење имају и
во и магарац који вире иза Јосифа и Богородице. У погледу старог Јосифа
усмереном ка Богородици, изражена је човечанска сумња у чудесни догађај,
сумња у Маријино девојаштво. На врху горе осликана су три мудраца који већ
две године путују за звездом. У десном углу стоји пастир и разговара са анђелом.
Звездари на коњима представљају учене и мудре људе, пастир просте и
неуке. И једне и друге привлачи чудесна личност Христова, по мери њихове
доброте и чистоте срца, те се зато и крећу ка њему, налазећи у њему смисао
свог живота и постојања.
Ж. П.
фото: Дарко Бјелопавлић
9

Анђели певају
Ноћ прекрасна и ноћ тија,
над пећином звезда сија,
у пећини Мати спи,
над Исусом анђел бди.
Анђели певају,
пастири свирају,
анђели певају
мудраци јављају.
Што народи чекаше,
што пророци рекоше,
ево сад се у свет јави,
у свет јави и објави.
Роди нам се Христос Спас
за спасење свију нас.
Алилуја, алилуја,
Господи помилуј!
10
Свети Николај Велимировић

Божићна песма
Данас целим светом
Херувими лете:
Данас ће се родити
Христос мало дете;
Данас нема туге.
Данас болни ћуте,
Све су данас мисли наше
Небу подигнуте.
Данашња је ноћца
Од сувога злата
Божић, Божић, бата!
Данаске се бришу
Нехотични греси,
Данаске се душа
Рајским миром реси,
Данас мелем свети
Сваки недуг цели;
Данаске се опроштење
И прима и дели;
Данаске је у свету
Нова светлост дата,
Божић, Божић, бата!
Топла нам је соба,
Топле су нам груди;
Свуд су наша браћа
Где су добри људи.
Воштаница гори
Слама је просута,
А Рождество певаћемо
По стотину пута,
Ето већ и вертеп,
Отварајте врата!
Божић, Божић, бата!
11
Чика Јова Змај

Митрополит Мeсогеје и Лaврeотике Николај (Хаџиниколау)
На Божић заборављамо на Бога
„Предпразнујмо, људи, Рождество
Христово.“
Почиње време четрдесетнице
Рождества Христовог, време поста и
припрема за велики празник. Божић
углавном посебан дан, посебно доба
године, када заборавимо Бога. Односно,
боље рећи, Божић доживљавамо
комерцијално: шарене улице града,
заслепљујућа светлост у двориштима,
вештачке јелке, слаткиши, „гурабе и
меломакароно“ (слаткиши који су део
божићне трпезе у Грчкој), размена божићних
поклона, планирање викенда,
тринаеста плата… И ту се Божић завршава.
Са пуним стомаком и празним
срцем у коме се не може наћи
Христос. Ово све готово да нема никакве
везе са Истином и веома је разочаравајуће:
празник је постао
провокација, сведен на трговину. И,
наравно, може се наћи неко оправдање
за оне који покушавају да зараде
за свој хлеб експлоатишући Божић,
али ова потреба уништава дивни смисао
и дубину празника.
Обманa „комерцијалнoг“
Божић је прва обмана. Али постоји
још једна, и она је подмуклија. Ово је
обмана „друштвеног“ Божића: Божић
посматрамо као „празник љубави, породични
празник“. Празник када се
сви сретнемо и донирамо новац за
друштвене пројекте, прикупљамо за
сиромашне пакете пиринча, тестенина,
кромпира, пилетине, флашу
уља... То су све добра дела. Дакле, и
Црква их поздравља и то морамо чинити,
али добра дела за Божић не морају
да буду једнака самом смислу
Божића. Можемо приложити малу
милостињу да сиромашан купи нешто
на пијаци, оставити неки новац на послужавнику,
и, евентуално, ићи у поделу
пакета сиромашним породица
епископије, а истовремено не доживети
у свом животу Божић.
Шта је онда Божић? Како да га
сусретнемо? Можда би требало да
учинимо нешто још значајније ове године,
нешто што ће за неке од нас –
вероватно и за мене – пружити последњу
такву прилику? У чему је смисао
Божића?
Када кажемо „Божић“ или
„празник Рождества“ у нашем уму ови
појмови углавном асоцирају на обиље
различите врсте робе, размену поклона,
украсе, путовања, у крајњем
смислу… Овакве представе наводе нас
на странпутицу. Али, са друге стране,
дају нам разлог да се мало променимо.
Хајде да пробамо да обиље –
барем ове године – заменимо једноставношћу
и у томе са радошћу да
проведемо предстојећи Божић. Не у
сиромаштву, као Христос, али без сувишног.
Нека наш сто буде довољно
пун да задовољи наше потребе, али не
и да буде пренатрпан храном. Уместо
да ми, добро нахрањени, дамо поклоне
ситима, покушајмо да негујемо
милост у нашим душама и лишимо се
нечега ради наших суседа. Ако немамо
новца, уделимо мало времена
12

страдалнику, мало стрпљења неком
човеку тешког карактера, потрудимо
се да, зарад оних којима је то потребно,
одемо у болницу. И ово ће
бити најбољи поклон Христу. Уместо
украшавања свега около, украшавајмо
наше душе. Жалосно је да наша кућа
буде пуна звона, јелки и цвећа, а да
наше срце покрива паучина. И како је
дивно, када је срце украшено, а кућа
има свечану, али скромну декорацију!
Уместо далеких путовања, направимо
једно – путовање мудраца:
Хајдемо, дакле, до Витлејема, да видимо
то што се догодило, што нам
објави Господ (Лука 2, 15). Да би разумели
шта је Витлејем, потребно је
мало тишине. Ово је догађај који се
некада догодио у једном од палестинских
села? Или је то стање које и ја
могу да осетим ако се уподобим смирењу
мудраца? Приближимо се мало
схватању - шта је то Божић? О чему он
говори? Како је наше спасење рођено
у једноставности пећине и покрову
смирења? Како Бог излива своју љубав
и облачи се у људску природу? Како
Бог снисходи и дарује нам највећу могућност
да Му се уподобимо?
Божићна четрдесетница - то је
благословено време, које се изнова открива
пред нама. Открива се као
јединствена прилика за сваког. Стално
ћемо бити подсећани на то током
ових четрдесет дана и током целог
живота. Не остаје нам пуно: отворимо
очи, раширимо слух и примимо духовне
вести, да бисмо могли да се нађемо
у истинском Витлејему и и да
можемо да се свим својим бићем зарадујемо
Божићу. Тада ће предстојећи
Божић потврдити да је „са нама Бог“,
и не само „са нама“ него и у нама: Божије
царство унутра је у вама (Лука
17, 21).
Желим вам да у четрдесет
дана Бог све вас, без изузетка, удостоји
да видите Христа, не само рођеног
у витлејемским јаслама, већ –
најважније – ушушканог у јаслама
ваших душа.
Превод: Игор Стаменовић
Извор: http://www.pravoslavie.ru/108815.html
13

О Исусовој молитви
Исусе, Сине Божји, помилуј ме!
Именом мојим изгонићете демоне.
(Господ Исус Христос)
Молите се Богу без престанка.
(Свети Апостол Павле)
Нека ти ова молитва не избија
из срца. Изговарај име Победиоца над
смрћу и живот ће се одомаћити у
теби. Ово је искуство свих светих подвижника.
Именом Исусовим они су
победили смрт и наследили живот
вечни. Јер нема другог имена под Сунцем
које спасава. Господе, Исусе Христе,
Сине Божији, помилуј ме
грешнога! или скраћено Господе,
Исусе Христе, помилуј ме! Те речи
изговарају даноноћно монаси хришћански
у Светој Гори. То је њихова
најкраћа и најједрија молитва, кратка
и јасна за свакога. У тој светогорској
молитви изражене су три ствари.
Прво, да је човек грешан и немоћан да
спасе сам себе. Друго, признаје се за
Спаситеља Господ Исус Христос, Син
Божји, Месија. И треће, призива се Он
да помилује и спасе. (Свети владика
Николај Србски)
Апостоли и искусни Оци захтевају
од сваког Православног Хришћанина,
да свим срцем призива име
Исусово, против сваког искушења. Не
напуштајте никако Исусову молитву,
већ је изговарајте непрестано, при
јелу и пићу, при раду или кад сте на
путу, да бисте увек били наоружани.
"Име Исуса Христа продире у дубину
срца, тамо налази и везује непријатеља,
ослобађа и оживљава душу.
Зато пребивај увек у Имену Божјем,
да би се срце сјединило са Господом.
Ипак велики је труд док се непријатељ
протера и Христос се усели у срце".
(Свети Јован Златоуст)
Исусова молитва у свом изворном
облику гласи Господе, Исусе Христе,
Сине и Речи Божија, Богородице
ради, помилуј ме грешног (грешну).
Монаси су током векова скраћивали
молитву до њеног краћег облика Господе,
помилуј ме! Ту молитву треба у
себи без престанка да понављамо, јер
се онда сила Божија усељава у нас, а
зла сила бежи од нас. (Старац Тадеј
Витовнички)
Сине мој, ако ти Бог повери
неке душе, научи их само једну ствар:
Исусовој молитви. Она ће их научити
свему другом и осветити им животе.
(Свети Јосиф Исихаста)
Ако и немаш духовника, Исусова
молитва ће ти заменити духовника,
она ће ти бити уместо
духовника. (Преподобни Јефрем Катунакијски)
У најтежа времена спасаваће
се онај, који се буде подвизавао у молитви
Исусовој, идући од честог призивања
имена Божијега ка молитви
непрестаној. (Преподобни старац Серафим
Вирицки)
14

Господе Исусе Христе, помилуј ме!
Пресвета Богородице, спаси нас!
Овим молитвама ћете сигурно
бити спасени! Никада не остављајте
ову молитву. Просто је, али Христос је
то учинио на овај начин, јер у наше
време не можемо много носити, као
што су то чинили стари, и Бог је
рекао: „Ајде, дајте им нешто мање да
врше.“ Кад идете да спавате и кад се
будите: „Господе Исусе Христе, помилуј
ме!“, „Пресвета Богородице, спаси
нас!“ На путу и свуда. Молите се све
време. Тако ће ова молитва постати
жртва за (ваше) спасење! Непрестана
Исусова молитва је противотров за
здравље душе и тела, у ова тешка времена,
када је задах антихриста загадио
и људе и земљу и море... ...Господе
Исусе Христе, помилуј ме! (Старац
Јефрем Аризонски)
Само свети прелазе у Вечност.
Они који су за живота на земљи
стекли Господа у срцу "Исусовом молитвом".
Кроз ту молитву усељава се
благодат Божија и душа се сједињује
са Христом и не види такве страхове
у каквима се ви налазите. Рај је у
души човековој - где је Господ, тамо је
и Рај. Ако човјек умре, произносећи у
тренутку смрти Исусову молитву,
душа ће му стати пред Господа и бивати
са Њим неразлучно у вјекове. Такође,
ако произноси молитву
„Пресвета Владичице моја, Богородице,
спаси ме грешнога“ у вијеке ће
бити неразлучно са Мајком Божијом.
Ако у својим последњим тренуцима
човјек не буде у стању да изговори ни
ријечи, његова ће је душа, која је тој
молитви тежила у време земаљског
живота, сама произносити на самртној
постељи. У каквом стању душа
изађе из тела, таква ће у вијеке остати.
Неће бити никаквог побољшања. Само
15
помињање (молитве живих за умрле -
прим. прир.) може измијенити удео
душин. (Монахиња Татјана, Сила Исусове
молитве, Светигора бр. 34, стр.
42.)
Има диван натпис на једној
фресци у Дечанима, то је фреска Мајке
Божије. На том свитку Мајке Божије
пише; Она се обраћа Христу па каже:
„Сине мој, помилуј људе своје“. То пише
у две боје, њено пише црним мастилом,
а Христос одговара ту на свитку црвеним;
а Он јој одговара: „Згрешили су.“ А
Она каже: „Али ти их помилуј“, а Он
опет одговара: „Не кају се“. Она опет одговара:
„Али мене ради помилуј их.“ И
Он каже: „Твојих ради молитава помиловаћу
их.“ Отуда је и Исусова молитва:
„Господе Исусе Христе Сине и Речи Божија,
Богородице ради, помилуј ме
грешног (грешну)“.

16

17

Жељко Перовић
Похвала српским мајкама
Сећам се да сам као дете често
покушавао да се сетим како сам се то
осећао док сам био у мамином стомаку.
Моје тадашње представе биле су
вероватно само плод маште једног
размаженог детета али, ето, и сада
памтим да сам тада као кроз неку течност
слушао како мајка с неким разговара
и прихватао сваки покрет њене
душе, туговао кад је она била тужна,
радовао се када је била радосна. Било
ми је топло, лепо и удобно у њеном
стомаку. Касније ми је мајка причала
да сам ужасно вриштао након порођаја,
и да су јој бабице у царибродској
болници љутито заповедале: "Аман,
умири тог Црногорца, не може нико
да спава због њега!", а ја и данас верујем
да бебице дуго плачу само зато
што им је било исувише лепо у мајчином
стомаку.
Сећам се да је на једном предавању,
овде у Пироту, владика нишки
Јован изрекао једну дивну мисао, говорио
је да човек читавог живота
трага за том првобитном топлином
коју касније може да пронађе једино
у божанској благодати, у загрљају
Божјем. Замислите само како је то
дивно, бебица обитава у рајском
стању а мајка је њен ходајући рај. Али
кад изађе из њега чека је подвиг, чека
је борба да тај рај поново задобије. И
тај витешки став ка животу, данас готово
ишчезао, утискиван је у српску
дечурлију од самог рођења. То лепо
осликава један помало груб и чудан
обичај код старих Срба Граничара у
коме би свекрва стала пред породиљу
са пушком и преслицом у рукама, и
љутито заповедала свом будућем
унучету: „Адје, у име Божије, растаји
се са срцем своје матере, ако си
мушко, ево ти пушке па пуцај, ако ли
женско, ево ти преслице, па преди.
Ајде, изађи на овај вијели свијет“...
Дубоку богословску мисао о мајци као
икони првобитног раја и будућег
Царства такође осликавају стари
српски обичаји у којима се јасно
уочава да је бременита жена била
свесна своје узвишене, божанствене
улоге те је зато у трудноћи чинила нарочита
добра дела, прихватала и гостила
просјаке и путнике, поштовала
укућане, била заклоњена од ружних
призора, болесника и рањеника.
Стари српски обичај је и да мајка пред
порођај отпости „осмицу“ и прими
свето Причешће молећи се Богу за
чедо своје, за слатки пород свој. Стари
је обичај и да мајка пред сам порођај
све усрдније изговара просту народну
молитву упућену Оној која њу може
најбоље да разуме, да утеши, да
умири: „Света Богородице, помози
ми!“...
Овај мали хвалоспев посвећен
брижним мајкама које своју децу духовно
хране и васпитавају готово од
самог зачећа, написао сам пре неколико
дана јер ме је управо једна таква
мајка разнежила својим писмом у
коме поручује Православну ризницу
за своје дете које још увек носи у утроби,
ваљда да би га још сада стихо-
18

вима миловала и с њима дочекала на
овај свет. Та млада мајка покушава да
бди над сваким својим покретом,
пости и намерава да се на Божић причести,
и све то чини да би своје детенце
оснажила и што боље
припремила за тежак живот у Србији.
Таквим мајкама би требало разделити
светосавско ордење јер оне своју
свештену и рајску улогу испуњавају у
доба када то више нико не вреднује.
Мајка је постала предмет поруге и
подсмеха у чему се утркују несавесни
послодавци, шовинисти и феминисти,
владајући режими који доследно и у
наставцима, преко својих медија и
своје просвете стимулишу једино културу
разврата и смрти. Улога мајке
често бива незапажена, чак и поцењена
и у самој Цркви, јер шта је стара
српска игуманија него мајка која негује
Христа у душама својих духовних
кћери, која матерински брине о манастиру,
подиже га на своје ноге, изграђује
и украшава, бди над њиме као
Богородица над Атосом, као Јелена
Анжујска над Градцом, као Евгенија
са Јефимијом над Љубостињом...
Данашње раздрагане мајчице,
мудре и богољубиве, са осмехом
пркосе српској смрти, и то је најлепша
благовест за нас. Замислите само,
можда се под њиховим срцима већ
сада мешкоље бебице које ће једнога
дана васкрснути Србију из гробнице
данашњег ропства и неправди, сеоба и
умирања. Можда су ти малени српски
анђели већ у повоју, можда већ трчкарају
по градским вртићима или јурцају
по школама. И највећа заслуга за
њихов будући подвиг припашће
управо овим данас невидиљивим и неважним
мајкама. На такву наду ми
имамо право, нарочито у ове предбожићне
дане. Јер ми празнујемо догађај
који се збио у једном сличном
цивилизацијском мраку. И у коме је
једна тиха и пречиста Мајка постала
узвишенија од небеских звезда и анђела,
зато што је родила своје мило
Чедо, маленог Божића који ће спасити
свет.
19

Обичаји у Срба
Сијај Боже и Божићу!
Кажу да се до Божића
путује шест недеља,
стазама поста и
молитве, милосрђем и
покајањем. Срби у старом
Мостару имали су
чудан обичај да се у знак
покајништва не бријају
од Крсне Славе до Бадњега
дана. Тада је по дужини
браде могао човек
да процени коме је у
овој вароши слава Никољдан,
коме Аранђеловдан,
а коме неки ранији светац. Божић је и време мирбожења што
значи праштања. У староме Рисну био је ред да се на божићној служби
сви присутни, па било и смртно завађени, изљубе и измире. Безнадежне
свађалице православни народ у Далмацији је описао пословицом: „Ни
на Божић се не мири“. Код Срба у Војној крајини био је обичај да
свекрва снају свечано одводи у храм како би се пред свима загрлиле и
једна другој опростиле све нанете злобе и неправде у току претходне
године. Божић је време и дивних здравица упућених Богу и свецима,
бадњаку, положајнику и укућанима. Срби Граничари су са чашом
пуном вина одлазили чак и пред кошнице да пчелама захвале и честитају
Божић. И своје винограде би тада поздрављали речима. „Здрав и
рода ми био винограде, мој лепи рукосаде! Ти матери цркви крвцу
рађао, а мени слатку капљицу давао. Бог те чувао и веселио!“... И данданас
се уочи Божића породица зближава о Детињцима, Материцама и
Оцима, домаћице и сада негују младо жито, пеку погаче и чеснице,
чисте домове у које се уноси слама а понегде и расклањају столице,
софе и столови да би све подсећало на чувену витлејемску пештеру...
Баш као и душа. И она је често хладна и мрачна као пећина. И све ове
дивне обичаје неко је смислио да би се она почистила и припремила да
угости Господа Христа што својим присуством све радује, згрева и
осветљава. Да би га овде брижно чувала и тихо му певала: „Сјај Боже и
Божићу у мојој души, а отуда и мојим најдражима, и моме народу и читавом
свету!“.
Ж. П.
20

Чудотворне иконе
Помоћница при рађању
Мати Бога нашега, у утроби зачевши
Христа Животодавца, помоћи у
Рођењу Њега ниси требала, зато да се
лако разреши слушкиња Твоја благослови
и помози, и њихову децу која
треба да се у своје време роде, под покров
Твој, као Мајку молимо прими: јер
си у рађању Помоћница, Заступница
слушкињама Твојим.
О, Преславна Мати Божија, помилуј
мене, слушкињу Твоју и дођи ми
у помоћ у време моје болести и опасности
у којима све бедне Евине кћери рађају
децу, сети се, Благословена међу
женама, с каквом си радошћу и љубављу
Ти ишла журећи у далеки крај да посетиш
рођаку Твоју Јелисавету за време
њене трудноће и какво је чудесно
дејство имала благодатна посета Твоја и
на матер и на дете у утроби.
И због неисцрпне доброте Твоје
даруј и мени, покорној слушкињи
Твојој, да се успешно породим; даруј ми
ту благодат да дете које се сад налази
под мојим срцем, оживевши, радосно
узигравши као свето чедо Јован, поклони
се Божанском Господу Спаситељу,
Који се из љубави према нама
грешнима није узгнушао да и сам постане
чедо у утроби Твојој. Неизрецива
радост, којом се испунило Твоје девствено
срце према новорођеном Твом
Сину и Господу нека услади муку у којој
ми предстоји да родим.
Живот света, мој Спаситељ, кога
Си родила, нека ме спаси од смрти, која
прекида живот многих мајки на порођају
и нека уброји плод утробе моје
међу изабранике Божије.
21
Акатист Богородици ”Помоћница при рађању”
чита се за помоћ при рађању, као и за
лечење неплодности. Другог дана Божића,
односно 8. јануара по новом календару,
православна црква празнује две иконе
посвећене Богородици: Три радости и
Помоћница при рађању.
Услиши, Пресвета Богородице,
смирену молбу моју и погледај мене,
бедну грешницу, погледом Твоје благодати;
не посрами моје уздање у Твоје
велико милосрђе и осени мене, Помоћнице
хришћана, Исцелитељко болесних,
Твојим Материнским покровом у
часу муке и болести, да се удостојим и
ја да осетим на себи да си Ти – Мати милосрђа
и да прославим заувек Твоју благодат,
која никад не одбацује молитве
грешних и спасава све, који Те призивају
у време муке и болести. Амин!

Чудо пред Капернаумом
Христос и зараза
Колико утехе, наде и радости
на старим српским фрескама. А ми
још увек зуримо у екран који нам
душу, исувише дуго распиње страхом
и безнађем. Погледајте како заражени
болесник прилази Христу, кршећи све
строге одредбе тадашњих законика и
епидемиолога о социјалној дистанци.
Охрабриле су га бројне вести о Христовим
чудесним исцељењима, свуда
по Галилеји. Бескрајна нада обасјала
је тужно срце очајника који је годинама
живео у строгој изолацији, ван
зидина града Капернаума, осликаном
у позадини ове дечанске фреске. Само
тренутак касније, губавац ће прићи
још ближе и пасти на колена, молећи
Христа да му помогне, да га исцели од
заразе која је читаво његово тело претворила
у болну рану: „Ако хоћеш,
можеш ме очистити...“
Дечански иконописац је ње-
22

23
гову тешку инфективну болест персонификовао,
приказавши је као беличасто–прозирну
неман која наликује
огромној корњачи, и која својим
дахом покушава да разнесе своје бактерије
у правцу Господа Христа.
Обратите пажњу и на свете
апостоле. Они осећају смрад човека
који се жив распада, слушају његов
језив вапај, али не беже нити узмичу
пред опасношћу и мучним призором.
Ништа њих није могло одвојити од љубави
Христове (Рим. 8,39). Они ће
касније, без сумње и страха, често целивати
те Христове руке којима је Он,
ту пред Капернаумом, дохватио
гнојаво тело зараженог, смиловавши
се на њега.
Од додира Христовог, болештина
се повлачи и сасвим ишчезава са
лица и тела губавца који устаје сасвим
здрав и обновљен, радостан и благодаран.
Бели свитак који Христос држи у
левој руци изображава речи Христове
које је потом упутио прокаженом,
тражећи од њега да оде код свештеника,
који су у то доба вршили и улогу
медицинских радника, како би они
установили његово ново здравствено
стање, и да би га упутили да испуни
све што стари закон у тим приликама
налаже. Христос, дакле, уважава законе,
науку и медицинске прописе.
Али их и превазилази својом богочовечанском
Љубављу, јачом и надмоћнијом
од свих друштвених норми и
изума, од сваке болести, заразе и
смрти.
Данас, два миленијума након
овог догађаја, планетом хуче и витлају
неке нове заразне болести које је
човек произвео у својим најсавременијим
постројењима. Смртоносни
бацил је, дакле, последњи изум, последња
реч науке и етике цивилизације
која се одрекла Христа, прогласивши
Његово Јеванђеље ненаучном
бајком. Тај вековни рат гордог човека
против свога Творца и Спаситеља,
окончава се пред нашим очима, у безумљу,
у језивој аутодеструкцији и коначном
људождерству. Вирус је
постао моћно оружје у рукама имућних
гордељиваца који су наумили да
човечанство прореде и сместе у глобални
логор у коме ће екран бити
једини прозорчић, једина илузија слободе.
Вирус је постао невидљиво пушчано
тане које треба да убије и оно
мало душе у измрцвареном човеку,
оно мало вере, наде и љубави, преостале
у његовом срцу.
„Господе, можеш нас очистити“,
нека вапе болесни. Здрави
нека храбро, попут апостола стану иза
свога Бога и Господа. Нек дечанска
фреска постане наша стварност. И нек
оживи у свима нама та јеванђелска
вера, јача од очаја и страха, од телесне
болести, биолошке смрти. Тада ће и
Христова милостива рука постати
наша најлепша збиља и утеха. А додир
Његов – исцељење и радост целоме
свету.
Жељко Перовић

Сећање на Светог Саву
Благо мајци која Саву роди
и Србима док их Сава води!
Пре више година много се читала
код нас једна књига, по којој је
снимљен и филм под насловом „Прохујало
са вихором”. У тој је књизи испричана
судбина неколико породица
из времена једног страшног рата. Али
прохујао је с вихором тај рат, прохујало
је са вихором пустошење и
глад. Однела је бура многе животе,
сломила многа срца и многе карактере,
уништила многе вредности... А
из читаве те олује као нека светла
слика остала је успомена на једну
телом слабу, али врло племениту
жену, која је кроз све страхоте остала
доследна своме хришћанском ставу.
Кроз ту књигу спроведена је једна
врло тачна мисао, а наиме: све пролази
с вихором, само велики и постојани
карактери остају да својом
појавом улепшавају овај понекад тако
груби свет... Случај Светог Саве то
само потврђује. С вихором су прохујала
многа наша уздизања и падања
кроз историју; многе су буре витлале
нашом земљом; много се неправди и
страхота видело, и доживело, и починило.
И кроз све те страхоте сећање на
Светог Саву остајало је увек као нешто
светло, и свето, и лепо... Када и ми,
огрубели у бурама живота, слушамо
данас како се пева светосавска химна,
осећамо да се и кроз наше душе разлива
нешто топло и мило, нешто што
подиже и очарава. Није то само
сећање на дане детињства, сећање на
прве рецитације којима нас је онако
брижно и нежно за овај дан учила
мати; није то само осећање на ону
свечану атмосферу коју је тај дан
дочаравао и у наше школе и домове
доносио, него је то и осећање истинског
и дубоког поштовања према том
светом младићу и човеку, његовој чистој
души, његовој несавитљивости и
постојаности у добру, у труду и у подвизима.
владика браничевски Хризостом
+++
Спремаху га да влада и за раскошну
женидбу, кад је занесен причама
монаха светогораца, Руса,
одбегао. Одрекав се младости и лепоте
своје, чувене као и лепота мушка
брата му Стефана, изгубио се у шумама
у којима је, уз дубоки глас рогова
и лавеж паса, ловио јелене;
побегао у гору, где је и сам у жеђи духовној,
као хришћански јелен, тражио
извор надземаљског. Једнак са испосницима,
мада је био судбина читавог
једног народа, живећи по пећинама и
урвинама, где су монаси становали:
као птице где се угнезде. Бијени
кишом и ветровима, паљени сунцем и
знојем, мрзнући се, од зиме и студени...
Црњански
24

Човек не може решити проблем
човека. То је Растко осетио јаче
него ико. И зато побегао за Богочовеком.
И у Њему нашао решење свих
проблема који муче душу људску. А
Расткову су душу мучили вечни проблеми
страшније него иједну српску
душу. То посведочава његово бекство
из царског двора у тихе обитељи светогорске.
/.../ Растко – најмлађи, али
и највећи, револуционар у нашем народу.
Побунио се одлучније него ико
против свега пролазног и смртног у
име вечног и бесмртног. Револуционар,
али и визионар, он није могао не
увидети, да је револуционарство само
онда спасоносно, ако је побуна против
свега смртног и греховног у себи, у
души својој. Побуна против зла у себи,
против смрти у себи, то је Расткова
побуна. Бунтовник од почетка до
краја. Сав његов монашки живот био
је непрекидна борба са злом и смрћу,
и савлађивање греха и смрти молитвом,
постом, бдењем, милостињом,
смиреношћу, кротошћу, богољубљем,
братољубљем, и осталим еванђелским
врлинама. Такво је Растково еволуционо
еванђелско револуционарство.
А свако друго револуционарство није
растковско, није еванђелско, није православно.
/.../ Не реците: ми немамо
вођу. – Растко је ту. Зар има сигурнијег,
видовитијег, храбријег, мудријег
вође од њега? Нема сумње: он ће вас
одвести свему идеалном, свему узвишеном,
свему непролазном, свему
вечном, свему богочовечном. А у томе
је непролазна слава и незалазно сунце
младости. Тешко је бити човек? Да, не
само тешко него и најтеже. Лако је
бити сунце, или небо, или земља, или
звезде, или вода али је тешко бити
човек. У свима световима најтеже је
бити биће што се зове човек. Али, зато
је и дошао Богочовек. И најгорчију
тајну учинио најслађом. А Растко нам
је дат, да нам то открије, да нас томе
научи, да се не би тровали, и отровали
пилулама европског безбожног хуманизма.
/.../ Као ждрал-водник он лети
испред сваког нашег поколења, а за
њим све што је честито и племенито у
нашем народу. Необорива је историјска
истина: Свети Сава не стари,
нити застарева; он је увек савремен.
Ава Јустин
25

Практична веронаука
Постоји ли случај?
Да би објаснио свом детету
како овај свет, пун смисла и разума
није могао постати слепим, бесмисленим
случајем, него је дело једног
Вишег Разума, један отац учини
овако: Кад грану пролеће, на стази, у
једном крају баште прутом испише
име свог сина, па у тако издубљена
слова посеје семе љубичице. Семе покрије
земљом, све лепо поравна и оде.
Повремено је кришом долазио и семе
заливао.
После неколико недеља, сво
задихано, дотрча дете па задивљено
повика: Оче, моје име изникло у
башти! - Немогуће! - учини се отац да
не верује. - Ходи да видиш! - На синовљево
наваљивање отац најзад пође
да види ту “чудну” појаву. - Да, рече,
видим, имаш право. Па шта је ту
чудно? Просто случај. Зар љубичице
нема свуда по башти, и зар се твоје
име не налази исписано на много
места, у свакој твојој свесци? - Немогуће
оче, одговори дете, да је овако
нешто дело слепог случаја. Мора да је
неко приправио земљу, исписао слова
и посејао семе, да би се овако нешто
могло десити. - Дакле, ти сматраш,
рече отац, да оно што је за нас тако
просто, као што је цвеће и слова твога
имена, не може бити последица случаја?
Онда, дете моје, погледај свет
око себе, погледај самога себе, размотри
пажљиво разне делове и органе
тела како је то све дивно и целисходно
устројено. Може ли све то бити последица
слепог случаја? - Не може, оче,
одговори дете, управо као ни моје име
исписано цвећем. Ти си га то посејао!?
- Да, сине, како бих те поучио
да слепи, бесмислени случај не може
ништа да створи са тако чудесним
смислом.
Приредио: Камен Панић
Извор: Православни мисионар, бр. 3
26

Из пиротске старине
Не бојте се од смрт,
него од грешан живот
Лежи Марко Чинче потпрен на
по висоћи јаст’ци и кроз трепће гледа
у расипани сл’нчеви зраци који се
преличују кроз младо кајсијино лисје
под прозор и праје голему л’скаву лепезу
кроз целу собу. Од иконостас, па
до старинску широку столицу од ружино
дрво у друго ћуше.
- Овија ти је свет башча голема,
а цвеће шарено! - ш’пче газда
Марко како за себе. А живот? И он
отиде како роса од ружин лис. Док да
се славујче огледа у капчицуту, сл’нце
ђу испило. Толко!
Еве два месеца како се газда
Марко не дидза из легало, а две три
недеље како је арно лоше.
- Дошло време за најголему
исповед. – ш’пче на сина си Јована.
Иди у цркву и изокај поп Драгче да
дојде. Речи му: неје да дојде на
посед’к уз рећијицу и каве, него на озбиљну
орату. А он знаје. Е, пред Господа
се требе чис стане.
- Де, тате, не орати тека.
Топрва си нап’лнил седамдесе. Има
још дни у тебе. – одврча Јован да га
разорати.
- Јоце, ја дете нес’м. Не бојим
се ја од смрт, него да не заборајим некоји
од греовити. Ашчија дели чорбу,
а Господ дни. Видел је Господ да сам
прош’л какво је требало да пројдем и
да сам уработил све какво је требало
да уработим. Ајде, иди и варкај се!
Гледа чорбаџи Марко у иконостас,
чита си у себе молитву, па се,
час-час поусмине. Дорим му се очити
насмеју од радос.
Љубица, жена му, тијо, на
прсти, како мачка, мињује кроз собу
да тури на астал мезе. Че дојде поп
Драгче.
Погледа у Младена, у његово
мирно лице које се усминуло к’мто
иконостас, док му шарће од завесу играју
и трепту по чело и образје.
- Какво ти је смешно Младене?
– прош’пче Љубица.
- Гледам у иконостасат и
читам си молитву, кад час-час, па позади
големуту Богородичину икону
надзрне једно убаво момченце, сас
мило благо лице, како наша Мика, па
ми се тека благо усмине, па се па
скута позади иконуту. Еве, цело јутро
тека. А мен мило кад га видим и кад
ми се усмине, па се и ја њему усминем.
Да му отпоздравим.
Љубица се одзрне к’мто иконостас,
попогледа, па че рече:
- Ја ништа не видим Младене!
- Па ти и не требе још да га
видиш. Оно се мен усмињује, да ме
ојача за пут на који требе да појдем.
Дојде и поп Драгче. Убав, крупан,
бел, насмејан, како да одједнуш
исп’лни целу собу у коју улезне сас
радос.
- Помаже Бог, Младене!
- Бог помогал, оче Драгче!
27

Проба Марко Чинче да се по
подигне и опре на лактови, ама, снага
не дава. Леже па на јаст’ци и пребриса
грашће зној од лице.
- Е, дојде време да се иде Богу
на истину. – усмину се Марко. Да очистим
душу на време, да не отиде пред
Господа запарложена и урасла у гре.
Поп Драгче и газда Марко су
од одавна пријатељи. Са остадоше јаче
од два саата сами у собу. Кад се сврши
исповед и причес наставише орату до
у ноч.
Поп Драгче отиде у дрезгаву
мајску ноч, ногу пред ногу и изгуби се
низ сокак к’мто Тијабарску цркву.
Марко целу вечер усминут гледа у
иконостас.
Јутре д’н се цел д’н претака
народ кроз кућу. Роднине, пријатељи,
другаре, комшије... На сви је, по деца
и унуци поручил да дојду да се опросте
и да проорате.
Цел д’н газда Марко сверује
рачуње с Бога, с народ и са самог си
себе.
Ноч паде како ћишна капка од
лис. Сви спу. Само Љубица седи на
столиченце сас чело навалена на Младенов
кревет. Чува га. Ем је уморна,
ем је жална. Четирес и шес године су
заједно... У мис’л, Љубица м’гну и
заспа.
У тија час, у с’н виде Бошка позивара
како чука у пенџер.
- Е, какво има Бошко? – како
питује га у с’н Љубица.
- Има, еве, за газда Марка
позив. Куде је, да му га дадем?
- Дај га мен, ја че му га дадем.
Стисну Љубица позиват у шаку и
одједнуш осети како ђу некој гура у
раме и ока:
- Љубо, Љубо, будна ли си?
- Будна сам Младене. Водица
ли ти се пије?
- Неје, ништа ми не требе.
Само очу нешто да ти речем.
Тијо и јасно, како само он
умеје, налага Младен реч на реч.
Мисал на мисал. У собу продзукло
светли сијалица, а д’лђе сенће од намештај
премрежују дуварје. Сат показује
три.
- Де, јутре че оратимо – узд’ну
Љубица. Са спи, да се одмориш.
- Јутре че је касно Љубо. Пробуди
те, да си опростимо јед’н на другога.
Све што погрешисмо јед’н према
другога. Људи смо, огрешимо се и кад
нам неје намера. Ја сам замолил сви
за опроштај, па еве и тебе. Са је три
саата, за три, три и половин саата, ја
че мора да си идем. Дошло је време да
се растанемо. Тека ми је речено. Сви
у исту вечнос идемо, зато се и спремамо
цел живот за њу. Не бојте се од
смрт, бојте се од грешан живот. Држте
се Бога, бегајте од гре, па, че даде
милос Божја да се па видимо.
+++
У шест и петнаест, у освит
Ђурђевдана, Марко Чинче је напустио
овај свет, али је преко својих дела наставио
да живи у сећањима оних који
су га знали.
На дан сахране, изнад отвореног
ковчега са његовим телом постављеног
испред целивајуће иконе у
Тијабарској цркви, одјекивао је јасни
глас поп Драгчета:
- ...И никада да не заборавимо
овог великог хришћанина и доброг човека
који је својим делима, не речима,
заслужио место међу најбољима. Као
непунолетни добровољац преживео је
28

Први светски рат, извео је на хришћански
пут своје шесторо деце, шесторо
сестрине деце, финансијски
помагао осам пиротских сиротињских
породица, током Другог светског рата
спасио је из колоне бугарских заробљеника
петнаестогодишњег дечака из
Врања и чувао га пет година у свом
дому. Био је хришћанин по делима
својим и Господ је по његовој хришћанској,
мирној и предсказаној смрти
то показао и другима.
Мирјана Јонић Игић
Речник мање познатих речи
арно – веома
варкај – пожури
гре – грех
изокај – позови
к’мто – према, ка
л’скаво – сјајно
мињује – пролази
мисал – мисао
не дидза – не устаје
надз’рне – навири
орати – говори
одз’рне – осврне
опре – ослони
преличује – мења лик
посмешиш – постидиш
разорати – разговори
скута – сакрије
топ’рва – тек
усмине – осмехне
ш’пче – шапуће
Младен Јонић – Марко Чинче,
рођен 2. марта 1898. године у Пироту,
упокојио се на Ђурђевдан,
6. маја 1968. године
Младен Јонић, пиротски трговац,
са супругом Љубицом и децом Јованом,
Катарином, Љубинком, Лепосавом.
Сретеном и Душицом
29

Вечан спомен
Помени, Господе, уснуле слуге своје
за богослужење и парохију, свакодневно
је долазио у цркву било да
служи или не. Одлично је познавао
типик и био врхунски појац јер је
одрастао у манастиру. Од њега се
много могло научити.“
Отац Момир Панчић (1949-2020)
Након теже повреде и последица
краће болести, 7. децембра,
упокојио се у Господу отац Моша,
свештеник нашег храма у пензији.
Отац Момир рођен је 22. августа
1949. године у селу Дојкинци.
Од 7. јануара 1973. године
постављен је на рсовачку парохију
где службује до 1990. године када
прелази у Пирот на 4. парохију при
храму Рождества Христовог. После
преданог пастирског рада на Њиви
Господњој 2013. године отац Момир
одлази у пензију.
Био је добар појац и познавалац
типика, његове беседе су биле
јасне и садржајне. Знао је да на
веома поучан и духовит начин да
поуку, савет али и утеху свима који
су му се обраћали. По речима оца
Јована Глишовића „Био је одговоран
Каменка Симоновић (1950-2020)
После дуже и тешке болести
напустила нас је и тета Каменка,
жена коју памтимо како смерно
стоји крај певнице и старинским напевом
тихо одговара на возгласе
свештеника. Била је добротвор
нашег храма, увек је учествовала у
припремама за веће празнике, поготову
за Велики петак и украшавање
Плаштанице. Имала је нежну и
мајчинску утешну реч за свакога,
живела је скромно и без роптања, и
тако и отишла са овог света. Блажени
су кротки, јер ће они наследити
земљу.
30

Камен Панић (1949-2020)
Након последица несрећног
случаја, 23. октобра упокојио се наш
чика Камен, отац јереја Миљана Панића,
старешине нашег храма.
Он је Богу и Цркви посветио
најпре своју душу, своје време, своју
љубав потом и своје синове, служитеље
и богослужитеље у оба градска
храма. Увек спреман за помоћ, за
рад у свим пословима у храму и око
храма, тихо, скромно и неприметно.
Широким осмехом и послужењем
увек нас је дочекивао, дајући
нам као најстарији пример служења
и гостопримства, због чега смо га из
миљоште звали чика "драги Камен".
Одлазак чика Камена изазива
искрену тугу али и наду да је
пред Господа изашао човек који је
задобио милост Божију, човека који
се имао рашта и родити, да довијека
живи.
Архимандрит Јован (1958-2020)
Архимандрит Јован Јеленков
рођен је 20. јануара 1958. године у
Косовској Митровици. На крштењу
је добио име Јордан.
По благослову тадашњег
Епископа нишког Г. Иринеја, 2008.
године долази у запустели манастир
Рођења Пресвете Богородице у Височкој
Ржани код Пирота и ту обнавља
општежиће. Управу над
манастиром Црна Река преузима
2010. године. Пет година касније
отац Јован долази у село Петрлаш
код Димитровграда где подиже нови
манастирски храм Рођења Светог
Јована Крститеља и оснива монашко
братство. Овде је провео
своје последње монашке дане у подвигу
све до његовог изненадног
уснућа у Господу 05. децембра 2020.
године.
Памтићемо га као великог
духовника, молитвеника и беседника.
Вечан ти спомен и Царство
Небеско, преподобни оче!
31