Млади Православац 47

Божићне приче
Наш Божић
Море, какав сан! Недеља ево
има како се не спава. Те Божић дошао
до Скопља, сад је у Прешеву, па у Билачи,
и све ближе и ближе к нама. Ципеле
с копчама, прсник с рукавима и
шајкача од војничког шињела одавно
су готови и чекају ме. Ено их где поређани
једно до другог стоје на сандуку.
Нарочито ципеле! Оне ми
никако не дају мира. Жуте се, сијају, и
мирише им ђон на ново. Чим оде
мајка на пазар, затварам собу и облачим
се у ново. Шетам по соби и загледам
се, да видим какав ћу изгледати
на Божић.
А Божић? Ех! Није ово Божић.
Ово је нешто што мирише на миришљаву
траву и сув босиљак више иконе!
И заиста, Божић долази. Али
како? Нано моја слатка! Зора пуца,
дан се дани. Прангија одјекује и потреса
прозоре. Са улице допире оштар
бат нових ципела.
Више моје главе, до јастука,
поређане хаљине и преобука, од којих
ме задахњује мирис на чистоћу и
ново. Испод иконе пуцкара кандило.
Мирис од тамјана пуни собу. А соба
топла, орибана, меко намештена и
утуткана... А ти си у кујни. Кроза сан
те чујем: како послујеш, уносиш корито,
бакрач топле воде. Онда долазиш
к мени, откриваш ме, подвијаш
твоје кошчате, смежуране руке пода
ме, и онако голишава, угрејана сном,
дижеш ме из постеље и узимаш у
крило, љубећи ме међу очи:
− 'Ајде, сине, устани! Божић
дошао... 'Ајде, домаћине мој!...
Купаш ме. А звона звоне! Не
звоне, него некако тихо, издалека, као
свом снагом и на све стране брује, колебају
се. Кандило пуцкара. Пробија
модрина кроз прозоре и ломи се са
светлошћу свеће у свећњаку. Тамјан
се вије и шири полако, таласасто. А
соба мирише. Топла, чиста и сува.
− Божић, сине! Видиш ли?
Бора Станковић
(Одломак из приче
написане 1900. године)
8
Илустрација:
Маринко
Лебовић