Maloletničko pravosuđe u Republici Srbiji

ove urbane slike nazire da se bavi nedozvoljenim poslovima, poput reketiranja ili
distribucije narkotika što, međutim, ne izgleda bitno, ili bar ne bitno odvraćajuće.
Ženska verzija upućuje sliku mlade žene, kao zamorca svih estetsko plastičnih
intervencija, dugoročno pogubnih za zdravlje, obavezno estradno nakinđurenih,
prenašminkanih, u neumornom ljuljanju kukova i potpunu verbalnu ispraznost
i šablon osiromašenog rečnika i oskudnih misli. Ali, za uzvrat, pune su ih novine,
časopisi, sve detaljno o njihovom, teško je reći emotivnom, pre će biti, promiskuitetnom
životu, a televizije se takmiče ko će im dati više prostora, slave i ode ludosti.
Paradoksalno, baš u tom medijskom kalu, kao potresni krik atavističke potrebe
za nevinošću, čistotom i svetlošću, hiljade, baš mladih kliču pojedinim uspešnim
sportistima, svojim vršnjacima koji štrče kao svetionici svojom marljivošću,
skromnošću uprkos stečenom bogatstvu, pribranošću i humanizmom, i baš taj vapijući
zov mladih za ovakvim idolima kao da je nedovoljno shvaćeni putokaz društvenim
radnicima u kom pravcu treba da se kreće društvo, i da je rad, pa makar i u sportu,
onaj put koji bi trebalo zacrtati svima, a ponajpre generacijama mladih. Stidljivi,
monotoni prikazi u medjima uspešnosti i drugih mladih delalaca na planu nauke,
inovacije, umetnosti, trebalo bi da budu zamenjeni prilozima sa više dinamičnosti i
kreativnosti i prostora, a sve u cilju podržavanja ovakvih modela ponašanja, pre svega
zbog omladine. Jer, ne mogu se svi baviti sportom, pa još na elitni način.
Posebno, kada je reč o medijima, pada u oči njihov nedovoljno selektivni pristup
drastičnim slučajevima nasilničke delinkvencije među vršnjacima, jer bili smo svedoci i
slika na naslovnim stranicama novina, pornografskih snimaka maloletnica, načinjenih
mobilnim telefonima, istina sa zaklonjenim licem, ali napisi su sadržali obilje preciznih
informacija i o školi i o gradu (malom) gde su se odigrali ti sramni događaji. Trebalo
bi svi društveni subjekti da brinu o ranjivosti mladih žrtava krivičnih dela u pravcu
izbegavanja njihove sekundarne viktimizacije. Stoga, Posebni protokol o postupanju
pravosudnih organa u zaštiti maloletnih lica od zlostavljanja i zanemarivanja, donet
2009. godine od strane Ministarstva pravde Republike Srbije predvideo je i važnu ulogu
organa Ministarstava unutrašnjih poslova, rada i socijalne politike, zdravstva, prosvete,
te pravosuđa, kao i specijalizaciju kadrova sve u cilju zaštite maloletnih žrtava, ali, istini
za volju, ima mesta u registru pozvanih i za Ministarstvo kulture, nadležno za oblast
informisanja da i te kako bude uključeno u širu društvenu akciju uticaja na sve subjekte
(uključujući medije) koji svojim delovanjem mogu pomoći ili pogoršati situaciju vezano
za psihološko moralnu i emocionalnu situaciju maloletnika, bilo žrtava ili čak i samih
aktera nasilničke i opšte delinkvencije među maloletnim vršnjacima.
No, i mediji su samo ogledalo opšte društvene klime. Netolerancija koja nam uopšte
nije strana, međutim, dominira i političkom scenom, godinama već. Pretnje i uvrede,
Z BORNIK RADOVA
37