Zena-Kvinna nr 50 - Žena-Kvinna

Ž E N A 

List Bosanskohercegovačkog saveza žena u Švedskoj | Tidskrift utgiven av Bosnien och Hercegovinas Kvinnoriksförbund i Sverige 

januar-juni 2008. | 38-39 

Ž E N A 

List BiH saveza žena u Švedskoj 

19-20 

Ž E N A 


januar–juni 2011. | 48–49 

Ž E N 


A37 

KVINNA 

K V I N N A 

KVINNA 

Kvinna 

Ž E N A 


juli-decembar 2008. | 40-41 

Ž E N A 


decembar 2006. – mart 2007. | 34 

Ž E N A 


juli 2011.–februar 2012. | 50 

50 Ž E N A 


januar-maj 2009. | 42 

10 

godina · years år 

KVINNA 

KVINNA 

KVINNA 

KVINNA 

Ž E N A 


juni-oktobar 2009. | 43 

KVINNA 

Ž E N A 


april-juni 2006. | 31 

Ž E N A 


KVINNA 

novembar 2009. – maj 2010. | 44-45 

Ž E N A 


juni–decembar 2010. | 46–47 

KVINNA 

KVINNA 

ˆ 

Ž E N A 


juli-novembar 2006. | 32-33 

Ž E N A 

List BiH saveza žena u Švedskoj 

Ž E N A 


april-avgust 2007. | 35-36 

Z E N A 

ˆ 

LIST BIH SAVEZA ZENA U ŠVEDSKOJ 

28-29 

1-99 

KVINNA 

K V I N N A 

KVINNA

Ž e n a - K v i n n a 

ISSN: 1650-5204 

Broj/Nummer 50 

Godina/Årgång 13 

Juli/Srpanj 2011. – Febraur/Veljača 2012. 

List BH Saveza žena u Švedskoj 

Prvi bosanskohercegovački ženski list 

izvan Bosne i Hercegovine 

Prvi broj: april 1999. 

Tidskrift utgiven av 

Bosnien och Hercegovinas 

Kvinnoriksförbund i Sverige 

Den första bosniska kvinnotidskriften 

utanför Bosnien och Hercegovina. 

Första numret: april 1999 

Izdavački savjet/Utgivningsråd: 

Emina Ćejvan (predsjednica) 

Senada Bešić (potpredsjednica) 

Fikret Babović 

Amira Crnić 

Sebiha Crnić 

Hiba Čelik 

Senadeta Fazlić 

Nermin Halilović 

Ramiza Karamehmedović 

Vahida Mehinović 

Asima Pašalić 

Jasminka Jasna Perić 

Lejla Sijerčić 

Nermina Sijerčić 

Halisa Šaškin 

Haris Tucaković 

Glavna i odgovorna urednica/Chefredaktör: 

Senada Bešić 

senada.besic@edu.varnamo.se 

Grafički urednik/Grafisk redaktör: 

Haris Tucaković 

haris@bihsavezzena.com 

Lektor za švedski/Korrekturläsare: 

Lara Domi & Lennart Karlsson 

Adresa/Adress: 

Bosnien och Hercegovinas 

Kvinnoriksförbund i Sverige 

Box 353, 541 28 Skövde, Sweden 

Kontakt: +46 500 48 14 86 

info@bihsavezzena.com 

www.bhkrf.se 

Org. nr: 866601-5824 

Postgiro: 1269573-0 

Tiraž/Upplaga: 1 000 

Štampa/Tryck: 

Vadsbo-Tryck AB, Mariestad 

+46 501 101 97 

Printed in Sweden 

Riječ urednice 

D 

ragi čitaoci, pred vama je jubilarni 

50-ti broj lista Žena i ne mogu a da 

se sa ponosom ne osvrnem na sve 

godine i sve brojeve iza nas. BH Savez žena 

je postao stabilan, aktivan i svojim radom 

sadržajan savez u kojem su žene dokazale 

svoj potencijal i svoju snagu. Ovaj jubilarni 

broj je izuzetno bogat vijestima o našim 

aktivnostima iz posljednjih mjeseci. Kao i do 

sada, članice našeg saveza, nisu se zadovoljile 

postignutim, nego idu uvijek, za bar 

jedan korak naprijed. 

Na prošlogodišnjem Maršu Mira učešće 

je uzeo i naš savez sa nekoliko predstavnika 

među kojima se nalazio naš gost Šveđanin 

Jonas Wallgren. Više puta sam se isplakala 

čitajući i prevodeći njegova razmišljanja i utiske 

koje je u svom tekstu podijelio sa nama. 

Savez je bio domaćin centralnoj manifestaciji 

obilježavanja Dana državnosti 

BiH održanoj u Skövdeu. Svi prisutni na 

toj manifestaciji mogli su kroz pjesme, 

recitacije kao i folklorne nastupe osjetiti 

ljubav i nostalgiju za našom domovinom, ali 

i ponos što potičemo iz BiH. 

Nisu nas pratili samo uspjesi i radosne 

vijesti. Izgubili smo iz naših redova nama 

dragog Mehu Barakovića, književnika koji je 

u svojoj poeziji dotakao i švedsku stvarnost 

i naše snove. Bila je čast poznavati Mehu 

Barakovića. 

Mi se ne osvrćemo samo nazad, mi idemo 

sigurnim koracima naprijed. U savezu se 

nalazi potencijal da realizuje važne projekte 

NBV:s 

studieavdelningar 

www.nbv.se 

NBV Stockholms län (Stockholm) 

www.nbv.se/stockholm 

NBV Uppsala län Gotland (Uppsala) 

www.nbv.se/uppsala-gotland 

NBV Mälardalen (Eskilstuna) 

www.nbv.se/malardalen 

NBV Östergötland (Norrköping) 

www.nbv.se/ostergotland 

NBV Jönköpings län (Jönköping) 

www.nbv.se/jonkopingslan 

Senada Bešić 

kao projekat koji je trenutno najaktuelniji, 

Svjetlost u tunelu – žene protiv nasilja. Ovo 

je još jedan u nizu projekata provođenih u 

našem savezu i koji obrađuje aktuelnu problematiku 

vezanu za žene, ali i muškarce. 

Za kraj ostavljam reportažu o mladoj Amili 

Alidžanović i njenim uspjesima. Čitajući 

o njoj dobivam želju da se sretnemo jedne 

prilike i samo plešemo i uživamo u muzici, 

i da nas ona vodi i svojim osmjehom ozari 

kao proljeće koje je pred nama, kao mladalačka 

bezbrižnost, kao planirani godišnji u 

rodnom gradu, kao svaki susret s vama koji 

me nadahnjuje i inspiriše. 

Vaša Senada c 

NBV Skåne (Malmö) 

www.nbv.se/skane 

NBV Halland (Halmstad) 

www.nbv.se/halland 

NBV Väst (Göteborg) 

www.nbv.se/vast 

NBV Värmland (Karlstad) 

www.nbv.se/varmland 

NBV Örebro län (Örebro) 

www.nbv.se/orebro 

NBV Dalarna (Falun) 

www.nbv.se/dalarna 

NBV Gävleborg (Gävle) 

www.nbv.se/gavleborg 

NBV MittSverige (Sundsvall) 

www.nbv.se/mittsverige 

NBV Sydost (Kalmar) 

NBV Norr (Umeå) 

www.nbv.se/sydost 

www.nbv.se/norr c 

Naslovna strana/Framsida: 

Kolaž naslovnica lista Žena-Kvinna/ 

Collage 2 av framsidor ur tidskriften Žena-Kvinna 


50 | žena · kvinna

Angelina Jolies film I landet av blod och honung 

(In the Land of Blood and Honey) har räddat ur 

glömskan de fruktansvärda brott som begicks 

under det senaste kriget, anser företrädarna från offerföreningar 

i Bosnien och betonar att Jolie på ett 

verkligt sätt framställde krigets fasor. 

Krigsoffer i Bosnien påstår att Angelina Jolies film I 

landet av blod och honung är en realistisk skildring av 

brott och tortyr som många kvinnor i Bosnien utsattes 

för. Enisa Salčinović, ordförande för Koncentrationslägerfångarnas 

förening i Sarajevo, anser att Angelina 

Jolie trovärdigt visade krigshändelserna i Bosnien ”särskilt 

sexuellt utnyttjande av kvinnor i koncentrationslägren 

av Serbiska republikens armé. (…) Ur offrens 

perspektiv kan jag säga att filmen på ett verkligt sätt 

framställde aggressionen mot Bosnien, särskilt vad 

som hände med oss som var offer 1992”, säger Enisa 

Salčinović. 

En av dem som har haft möjlighet att se filmen innan 

premiären, ordförande i bosniska sektionen av Sällskapet 

för hotade folk Fadila Memišević, medger att 

hon inte förväntat sig att Angelina Jolie skulle skildra 

bosniska kvinnors lidande så troget. Hon säger att de 

överlevande efter filvisningen var ”väldigt uppskakade 

och tacksamma till amerikanska regissören ty hon 

har räddat ur glömskan de fruktansvärda brott. (…) 

Reaktionerna i Bosnien och regionen visar att filmen 

är väldigt realistisk. Bosnien och Serbien har ännu inte 

upplevt en katharsis, har inte ställts öga mot öga mot 

sitt förflutna och därför är reaktionerna så splittrade”, 

säger Fadila Memišević. 

Krigsdrama baserat på fakta 

Bakira Hasečić, ordförande i föreningen Kvinnor 

krigsoffer, har inte haft möjlighet att se filmen i 

december 2011 när den presenterades för företrädare 

I landet av blod och honung 

– Brott räddat ur glömskan 

Text: Samir Huseinović (Deutsche Welle, den 14 februari 2012) 

av elva bosniska föreningar. I medierna har hon bara 

sett några klipp och hävdar utifrån dessa att Angelina 

Jolie har ”framställt aggression och folkmord i Bosnien 

ganska bra.” Men hon påpekar ändå att filmen också 

innehåller kontroversiella delar. ”Allt som hänt oss 

kunde inte överföras till filmduken. Det kunde inte 

vara någon kärlek mellan en krigsförbrytare och ett 

offer. Det finns scener som är djupt kränkande för 

offren”, säger Bakira Hasečić. 

Centrum för postkonfliktstudier var en av arrangörerna 

av bosniska filmpremiären som ägde rum den 14 

februari 2012 i Sarajevo. Centrumschef Velma Šarić 

anser att filmen är en realistisk syn på krigets fasor i 

Bosnien. ”Jag menar att Angelina Jolies film verkligen 

visar vad som hände med kvinnor i Bosnien som också 

bekräftas av officiella uppgifter från Förenta nationerna.” 

Enligt fn: s uppgifter våldtogs 50 000 kvinnor 

under kriget i Bosnien. Med krigsdramat I landet av 

blod och honung har regissören, som hon sa på den 

internationella filmfestivalen i Berlin, riktat kritiken i 

första hand till det internationella samfundet som inte 

omedelbart ingripit för att förhindra tragedin. (Svensk 

text av Haris Tucaković) c 

Boris Ler, Branko Đurić, Alma Terzić, Vanessa Glođo, Angelina Jolie, Goran Kostić, Zana Marjanović, Rade Šerbedžija & Nikola Đuričko 

(Photo Credit: Getty Images) 

kvinna · žena | 50 


3

Mars Mira 

Text: Jonas Wallgren 

Foto: Jonas Wallgren & Žena/Kvinna 

Hur kunde det ske Hur kunde grannar, arbetskamrater 

och gamla klasskompisar som levt i broderskap börja 

mörda varandra, våldta varandra, tortera varandra, fördriva 

varandra, plundra varandras hem Det här var frågor 

jag kunde inte släppa. Jag ville få svar och jag sökte efter 

svar och de svar jag fick var de som de flesta fått. 

Vad får en ”vanlig svensk” att gå en marsch på tolv 

mil i 40-graders värme i Bosnien En marsch där 

blåsor, skoskav och ont i fötterna är mer regel än 

undantag. Varför gjorde inte jag som alla andra svenska 

semesterfirare brukar göra Resa till någon känd 

semesterort eller bara ta det lugnt hemma. Jag har inga 

som helst anknytningar till Bosnien eller forna Jugoslavien. 

Den enda kontakt jag haft med regionen var en 

semesterresa i Kroatien 2005. Då solade och slappade 

jag vid staden Porec. 

Till vardags arbetar jag som so-lärare på en grundskola 

i Västsverige. En dag var det var dags för temat 

första och andra världskriget i ämnet historia i åk 8. 

En punkt var att jämföra andra världskriget och kriget 

i forna Jugoslavien 1992–95. Eleverna fick i uppgift 

att studera likheter och skillnader. Detta ledde till att 

jag fick sätta mig in i kriget på Balkan som rasade i 

början av 1990-talet. För mig hade den här konflikten 

börjat tyna bort i horisonten. Mycket p.g.a. alla andra 

konflikter och händelser i världen som skett efter 1995. 

Men det var dags att fördjupa sig i ämnet. Vad kom 

jag ihåg från nyhetssändningarna beträffande kriget 

i forna Jugoslavien Jo det var ett krig mellan olika 

etniska grupper och många hade flytt, bl.a. till Sverige. 

Orter jag minns nämnas i nyheterna var Gorazde, 

Mostar, Pale, Srebrenica, Sarajevo. Begreppet enklaver 

kom jag också ihåg liksom Daytonavtalet. Så mycket 

mer var det inte. 

Eftersom jag har två elever med bosniskt ursprung 

i klassen så ville jag berätta för deras föräldrar att vi 

skulle diskutera kriget på Balkan. Jag tänkte att det här 

kommer säkert att väcka många frågor och funderingar 

som eleverna kommer att ta upp med sina föräldrar. 

Jag skrev ett brev till elevernas föräldrar och bad att få 

komma hem till dem och berätta vad vi skulle diskutera 

under lektionerna. Jag tänkte att det är bra om 

vi vet om varandra, föräldrarna och jag. Det var inga 

problem. Jag blev inbjuden och jag talade om på ett ungefär 

vad vi skulle beröra. Jag hade inga förväntningar 

på att dom skulle berätta för mig om deras upplevelser. 

Men dom började berätta om deras bakgrund, vilket 

jag inte förväntat mig. En berättelse fick mig att stelna 

till och känna mig illa till mods. 

Jag började fördjupa mig i Jugoslaviens historia och 

för mig framträdde en bild av en region i Europa där 

förtryck och våld mellan olika stater och folkgrupperna 

löpte som en röd tråd genom historien. Dock med ett 

Marschen började i Nezuk där alla samlats/Marš je počeo u Nezuku gdje smo se i sastali (2011-07-08) 

4 List BH Saveza žena u Švedskoj 


undantag då Josip Broz Tito gjorde entré på scenen. En 

stark ledare som pekade med hela armen och talade om 

att alla delrepubliker var lika mycket värda och att alla 

var bröder och systrar. Men långt ner under ytan låg 

något och pyrde, ett monster skulle en dag släppas lös. 

Jag läste det jag kom åt på internet, tittade och lyssnade 

på Youtube klipp, var inne på bbc hemsida och 

letade upp gamla nyhetssändningar. Jag fann bl.a. ett 

inslag om en kvinna som bodde i staden Visegrad när 

kriget startade. Hennes berättelse och vad som hände 

henne och hennes familj fick mig att reagera starkt. 

Vad fick några poliser/militärer att våldta denna civil 

kvinna Vad fick dessa män att våldta hennes dotter 

medan mamman tvingades se på Vad handlade detta 

egentligen om Jag läste mer om vad som hände i Visegrad 

under 1992. Några soldater hade tvingat in flera 

civila i ett hus i Visegrad. Därefter hade de tänt på huset 

och de som försökte fly genom fönstren blev ihjälskjutna. 

Samtliga i huset blev innebrända. Det kändes 

som det var en händelse från andra världskriget men 

det var det inte. Det skedde efter andra världskriget i 

Europa för bara 20 år sedan. Dessa händelser var ett 

par i raden av många övergrepp på civilbefolkningen. 

För många är dessa händelser ingen nyhet men för 

mig var det det. Hur kunde det ske Hur kunde grannar, 

arbetskamrater och gamla klasskompisar som levt 

i broderskap börja mörda varandra, våldta varandra, 

tortera varandra, fördriva varandra, plundra varandras 

hem Det här var frågor jag kunde inte släppa. Jag ville 

få svar och jag sökte efter svar och de svar jag fick var 

de som de flesta fått. Gamla oförrätter och övergrepp, 

överdriven nationalism, användandet av propaganda 

för att manipulera verkligheten för människor, politiker 

som utnyttjade nationalismens krafter och propaganda 

för att skapa ett vi och dom tänkande och där 

makthavarnas egna position stärktes. Men ändå var 

det svårt att förstå hur arbetskamrater och grannar en 

dag skulle ta livet av varandra. 

Mina historielektioner med eleverna hade blivit min 

egna personliga resa på något sätt. Inom mig växte 

inte bara ett sökande efter svar på frågor utan också 

en bedrövelse över det som hänt. Till saken hör att jag 

har en bosnisk arbetskamrat. En dag diskuterade vi 

massakern i Srebrenica efter att ha sett ett reportage på 

tv om de som flydde undan Ratko Mladic militär. Hon 

berättade att varje år går människor den vägen som de 

flyende tog. En marsch till minne och protest mot det 

som skett. Den kallas Mars Mira berättade hon. Jag 

tänkte att det här är något för mig. Här fick jag chansen 

att visa mitt stöd och solidaritet med de drabbade. På 

samma gång skulle det ge mig en chans att få komma 

denna händelse nära. Så nära jag kunde komma. 

Jag fick tips om att några personer från Bosnien och 

Hercegovinas Kvinnoriksförbund i Sverige skulle 

organisera en grupp som skulle gå Mars Mira. Jag tog 

kontakt med ansvarig och jag fick en plats i gruppen. 

Jag tog mig till Sarajevo på egen hand och i princip 

så kände jag ingen av de från Sverige som skulle gå 

marschen. Vi möttes upp i Sarajevo och i Tuzla. Det 

jag kände tidigt var ett varmt välkomnande i gruppen. 

Ett riktigt toppengäng tyckte jag efter någon dag. Jag 

kände mig välkomnad och trygg i deras sällskap. Jag 

var en i gruppen. 

Marschen började i Nezuk där alla samlats. Det var 

tidigt på fredag förmiddag men det var redan varmt. 

Jonas Wallgren 

Allt var förberett. Jag var i bra kondition, hade införskaffat 

vandringsskor, tejpat delar av fötterna som 

skulle utsättas för skav och kroppen var täckt i tunna 

heltäckande kläder som skydd mot solen. Nu var det 

bara att gå. Solen sken och marschen började. Landskapet 

i området är mycket vackert och från början 

kändes det som en marsch i ett naturskönt område. 

Efter ett par mil fick jag reda på att någon i min 

grupp svimmat av vätskebrist. Jag såg aldrig detta 

eftersom vi i vår grupp gick i olika takt. Vi spreds ut 

bland alla andra deltagare. Jag tänkte att här gäller det 

att alltid fylla på vattenflaskorna vid vattentankbilar 

Det jag kände tidigt var ett varmt välkomnande i gruppen. 

Ett riktigt toppengäng tyckte jag efter någon dag. 

Jag kände mig välkomnad och trygg i deras sällskap. 

och brunnar. Att svimma av p.g.a. vattenbrist skulle 

jag undvika till varje pris. 

Efter några mil började syftet med marschen att 

bli allt tydligare. Längs vägen dök lokalbefolkningen 

emellanåt upp. De visade sin sympati med oss som 

gick. De kunde t.ex. bjuda på kaffe. På samma gång 

som det var en vandring som var fysiskt jobbig, så var 

det en vandring som mentalt ledde rakt ner i ett mörker. 

Snart ska det fösta tecknet visa sig. Jag kom fram 

till platsen för den första massgraven längs vägen. Här 

hade man funnit ca 650 lik efter bosniska muslimer. 

Avrättade och nedgrävda. Fler platser för massgravar 

skulle följa och sakta men säkert började känslan av 

den ondska som en gång härjat att krypa in under mitt 

skinn. 

Vid flera tillfällen såg jag muslimska kvinnor längs 

vägen. De stod vid sina hus och betraktade oss vandrare. 

Jag bedömer att de var allt mellan 35 och 60 år. 

Det jag inte såg var några män i kvinnornas ålder. Jag 

drog snabbt mina egna slutsatser. 

 



5

Jonas & Fahrudin 

Vid ett tillfälle under marschen fick jag kontakt 

med en person som hette Fahrudin. Han var en av de 

som gav sig av från Srebrenica en dag i början av juli 

1995. Han var en av dem som flydde undan från Ratko 

Mladic militär. Fahrudin hade alltså gått den väg som 

jag nu gick fast under helt andra omständigheter. Han 

berättade att de som flytt inte vågade dricka vattnet i 

naturen eftersom den bosnienserbiska militären förgiftat 

vattnet. På samma gång hade de ingen tillgång till 

mat och de var jagade som djur. Ännu idag 16 år efter 

denna händelse vaknar Fahrudin om nätterna. Han 

vaknar upp från en mardröm som han tidigare levt. 

Mina fötter hade tagit mycket stryk och blåsorna satt 

tätt på fötterna. Jag gick till sjukvårdspersonal som stack 

hål på mina blåsor och tvättade fötterna i desinfektion. 

Jagad i den bosniska skogen, kämpar som ett djur för 

att överleva. Utan mat och utan vatten. Jag hade svårt 

att förstå hur han och många andra klarade av detta. 

Marschen var en tuff uppgift för mig. Trots tillgången 

till vatten och mat. Dessutom behövde jag inte tänka 

på att få kroppen genomborrad av kulor. 

Vandringen fortsatte och jag kom fram till en tankbil 

fylld med vatten. Det var dags för påfyllning. Jag fortsatte 

därefter att gå och synintrycken varvades mellan 

ett grönt vackert landskap och platser för massgravar. 

Vid ett tillfälle kom jag fram till ett utbränt hus med 

kulhål i väggarna. Jag satte mig mittemot huset där 

skuggan gav mig svalka i den 40-gradiga värmen. Jag 

betraktade huset och funderade på vilka scener som 

utspelat sig här. Vilka hade bott i huset och vad hade 

hänt Det skulle jag aldrig få reda på. Jag kunde bara 

gissa mig till vad som hänt. 

Eftersom jag är svensk så ville jag markera detta på 

något sätt. Jag ville tala om att jag var från Sverige och 

hade kommit hit för att delta i marschen. Så jag hängde 

en svensk flagga på min ryggsäck. Detta grepp gjorde 

att folk blev lite nyfikna på mig. Det hände flera gånger 

under marschen att människor gled upp vid min sida 

och sade, ”Hello! Are you from Sweden” Några sökte 

kontakt med mig och det blev en del samtal med för 

mig helt okända bosnier. Att såren efter kriget satt 

djupt var inte att ta miste på. En yngre man berättade 

att hans syster hade träffat en pojkvän med ett 

annat etniskt ursprung än vad deras familj hade. Deras 

förhållande hade skapat spänningar och deras pappa 

hade till slut gett sin dotter ett ultimatum. ”Antingen 

väljer du din familj eller så väljer du din pojkvän, men 

då väljer du bort din familj”, hade pappan sagt. Tjejen 

valde sin familj och sa adjö till sin pojkvän. 

Efter att ha gått fyra mil i 40-graders värme så var 

det skönt att komma fram till platsen där tälten stod 

uppställda. Det var den bosniska militären som hade 

satt upp tälten som vi skulle övernatta i. I vårt tält 

rymdes ca 6–8 personer. Men innan det var sovdags 

så samlades vårt sällskap för att äta. Det var behövligt 

efter dagens marsch. Det blev mycket prat om hur 

dagens vandring hade gått. Alla hade krämpor och 

ont i fötterna, mer eller mindre. Mina fötter hade tagit 

mycket stryk och blåsorna satt tätt på fötterna. Jag gick 

till Röda korsets sjukvårdspersonal som stack hål på 

mina blåsor och tvättade fötterna i desinfektion. 

Någon sa att det fanns plats i en av Röda korsets 

bilar för dem som inte kunde gå den sista dagsetappen. 

Jag tänkte, Aldrig! Jag ska bara gå, trots alla blåsor och 

all smärta som jag hade i fötterna. När jag kom tillbaka 

till vårt tält och mitt sällskap var det dags för mat. Det 

blev bröd med kycklingpastej, korv, tomater och kaffe. 

Jag har aldrig varit förtjust i tomaterna som jag får i 

Sverige. De är lite sura och ganska smaklösa. Men nu 

fick jag den godaste tomat jag någonsin satt tänderna i. 

En bosnisk tomat, saftig och smakrik. Det var en helt 

annan smakupplevelse jämfört med de tomater som 

serveras i Sverige. 

Vi satt och åt och pratade. Det var en härlig gemenskap 

trots att jag knappt kände de här människorna. 

Öppna, glada, positiva och gästvänliga. Jag trivdes 

verkligen med sällskapet. På samma gång så fanns det 

så mycket sorg och smärta som människorna omkring 

mig bar på. Alla hade en relation till kriget, mer eller 

mindre. Det kunde vara en släkting eller ett syskon 

som gått ett grymt öde till mötes. Skjuten och slängd i 

en massgrav, avrättade utan att ens ha deltagit i kriget, 

brutalt misshandlad, våldtagen. Allt det här hade jag 

omkring mig. För min inre syn såg jag plötsligt ett 

klipp från Youtube. Människor som avrättas, blivit 

brända till döds, militär som skjuter, hus som brinner, 

folk som flyr. Mina tankar återgick till närvaron 

i gruppen igen. Jag drack ur det sista av kaffet och 

därefter borstade jag tänderna. Det var sen kväll och 

det var läggdags. Dagens ansträngningar hade satt sina 

spår och jag somnade ganska omgående. 

Jag vaknade upp på söndag morgon och det var dags 

för den sista etappen. Fötterna värkte och det sved 

när jag stoppade i fötterna i mina vandrarskor. Jag började 

gå och för varje steg jag tog kände jag ömhet och 

värk i fötterna. Nu var det ca 4 mil kvar och jag tänkte 

att nu biter du ihop. Jag tänkte på Fahrudin och vad 

han och alla de andra gått igenom. Jag sa till mig själv. 

”Gnäll inte, bara gå.” Varenda steg ömmade, solen 



stekte och jag började få kramp i mina vadmuskler. Men 

jag skulle absolut nå fram till Potocari för egen kraft. 

Vandringen fortsatte och jag passerade fler platser 

där den bosnienserbiska militären avrättat muslimska 

män. Vandringen i solsken var också en vandring i 

mörker. Det mörker som hade härskat under några år 

under början av 1990-talet. Allt mer letade sig känslan 

av ondska och död in i mitt medvetande. 

Efter att ha vandrat ca 120 km så dök det upp en 

liten handskriven skylt. På den stod det Potocari. 

Nu förstod jag att det inte var långt kvar. Gående på 

en höjd såg jag en stor byggnad i plåt. Det var något 

bekant med den. Jag hade sett den förut på någon bild 

eller i ett klipp från Youtube. Det var batterifabriken 

där Mladic militär för några år sedan tvingat in många 

bosniska män. Det var där inne flera avrättningar hade 

ägt rum. Jag förstod att jag var framme i Potocari. 

Efter några hundra meter längre fram såg jag även en 

öppen plats med vita gravstenar. Det var begravningsplatsen 

för de som mördats under några dagar i juli för 

16 år sedan. 

Det var som att jag fick ny kraft inombords. Mina 

steg blev lite längre och snabbare. Jag visste att mina 

vänner väntade strax bredvid begravningsplatsen. Det 

var där vi skulle samlas inför ett gemensamt intåg på 

begravningsplatsen. Jag gick med lite snabbare steg 

och där borta så jag den svenska flaggan. Dessutom 

såg jag skymten av mina vänner. I just det ögonblicket 

rusade flera känslor inombords. Glädjen över att ha 

klarat de 12 milen. Glädjen över att få möta dem jag 

började vandringen med. Glädjen över att få se den 

svenska flaggan. 

Jag kom fram till mina kompisar och glädjen var 

stor efter att få ses tillsammans efter de tre dagarnas 

marsch. Jag satte mig ner gräset tröttheten kom över 

mig, värken i fötterna gjorde sig påmind igen. Helt 

utan förvarning kände jag hur något vällde upp inom 

mig. Det är som om något bara måste ut. Likt en 

vulkan som får sitt utbrott. Jag kände hur tårarna bara 

vällde fram, hejdlöst. Mitt i allt känslomässigt kaos 

kände jag hur någon lade armen om mig, ville trösta 

mig. Det var en underlig berg och dalbana mellan 

glädje och sorg inom bara några få minuter. 

Gruppen samlade ihop sig och vi skulle gå gemensamt 

in på begravningsplatsen. Det var fortfarande en 

känslomässig berg och dalbana. Ena stunden euforisk 

efter att ha klarat av marschen och i nästa sekund en 

stor sorg över att se batterifabriken och begravningsplatsen. 

Vi kom in på begravningsområdet och kom 

fram till alla de som skulle begravas dagen därpå. 613 

personer hade identifierats sedan förra årets begravning 

och imorgon skulle de begravas. De skulle den 

här gången få komma ner i jorden på ett respektfullt 

och värdigt sätt. Vid en av de identifierade satt en 

gammal kvinna och grät. Jag fick reda på att hon hade 

förlorat fem manliga familjemedlemmar i Srebrenicamassakern. 

Det var tungt, mycket tungt att se. 

Senare på kvällen åkte vi till en lägenhet i Srebrenica 

där vi skulle sova över. Det var skönt att få dusch och 

äta. Senare somnade jag i en soffa i lägenheten. När jag 

vaknade upp på måndagen, begravningsdagen så mådde 

jag inte bra. ”Förbannat” tänkte jag, nu har jag blivit 

sjuk. Inte här i Bosnien. Jag kände mig yr, trött, var 

tung i andningen och hade ingen matlust. Men det var 

bara att packa ihop packningen. Nu skulle vi till begravningen. 

Väl framme på begravningen var det massor 

Eftersom jag är svensk så ville jag markera detta på något 

sätt. Så jag hängde en svensk flagga på min ryggsäck. 

Detta grepp gjorde att folk blev lite nyfikna på mig. 

med människor. Åter igen hjärtskärande scener där 

anhöriga till offer satt vid gravarna. En del grät högljutt 

andra satt i tankar med tomma blickar. De anhöriga 

skulle nu få begrava sin anhöriga. Det var dags. 

E 

fter begravningen gick färden mot Sarajevo där fler 

av oss bodde under vistelsen i Bosnien. Väl framme 

i Sarajevo tog vi tillfälligt adjö och jag åkte till mitt rum 

som jag hyrde i Bascarsia. Matlusten hade inte infunnit 

sig och jag mådde inte alls bra. Berodde det på värmen 

Eller var det alla mörka upplevelser som påverkat mig 

mentalt Eller var jag inte riktigt van vid vattnet och 

maten i Bosnien Kanske var det lite av varje. 

Senare på måndagskvällen gick jag till en liten restaurang. 

Jag beställde in en pita burek. Skar upp den i 

små bitar och ”tvingade” i mig pitan. Sköljde ner med 

vatten, betalade och gick till mitt rum och somnade. 

När jag vaknade upp på tisdag morgon var jag en helt 

ny människa. Pita burek hade fått mig i bra skick igen. 

Några dagar senare gick jag omkring i Sarajevo och 

kom fram till en bro där det hängde en minnestavla. På 

tavlan fanns två namn. Olga Sucic och Suada Dilberovic. 

Det var en minnestavla för dessa två civila som 

blev skjutna av prickskyttar i Sarajevo i april 1992. De 

var två av så många civila som fick sätta livet till i detta 

vedervärdiga krig. Jag tänkte när jag stod vid bron att 

Målet närmar sig/Cilj se približava 



7

Mitt deltagande var ett sätt att visa sympati med de drabbade 

och en protest mot krig överhuvudtaget, men också 

ett sätt att söka svar på de frågor som gripit tag i mig. 

det här var inget krig. Det var något annat. Att mörda 

och våldta civila är inte krig tänkte jag. Dom var ju 

inget hot mot militären. Dessutom finns det krigslagar 

som ska skydda civila. Bilden av etnisk rensning blev 

hur tydlig som helst. Eller var det så att min bild av 

krig var naiv. Det kanske är detta som är krig tänkte 

jag. Krigens villkor och dess inneboende mörka krafter 

som slungar människan in i en storm av empatilöshet 

och hat. Är detta något vi alla kan hamna i under vissa 

extrema förhållanden Tanken är skrämmande. 

Mitt deltagande i Mars Mira var ett sätt att visa 

sympati med de drabbade och en protest mot krig 

överhuvudtaget. Det var ett sätt för mig att få komma 

en fruktansvärd händelse in på livet. Mitt upp i allt 

blev det ett äventyr som skakade om mig och som satt 

spår i mig. Men marschen var också, har jag kommit 

på senare, ett sätt att söka svar på de frågor som gripit 

tag i mig och som jag sökt svaren på i nyhetsartiklar 

och i böcker. Visst hade jag fått svar på några av mina 

funderingar. På samma gång har nya frågor dykt upp. 

Hur hanteras alla de trauman som uppstått Lägger 

de drabbade locket på och vägrar prata om det som 

hänt och i sådana fall, vilka uttryck tar sig detta och 

hur påverkas familjerna Eller väljer man att prata 

om saken och vilken hjälp kan samhällena då erbjuda 

de som drabbats Det skiljer sig säkert beroende på i 

vilket samhälle den drabbade lever i för dagen. Hur är 

det att tvingas fly från sitt hemland där minnen och 

identitet skapats och vad leder det till i den enskildes 

vardag Vad händer med individens identitet och var 

hör hon hemma Detta är frågor jag ställt mig och 

funderat på. 

Något annat som jag har funderat på är hur politikerna 

på Balkan kommer att hantera framtiden. Vad 

krävs för att historian inte ska upprepa sig ännu en 

gång Hur ska man hantera den överdrivna nationalism 

som är så starkt förankrad hos vissa grupper. Är 

det skolan som är lösningen Hur arbetar man med 

frågor beträffande intolerans Hur använder man sitt 

lands historia och hur tolkar man denna Baseras 

historian på fakta eller rör man ihop fakta och myter 

som sedan blir sanningar Hur ska man se på slaget på 

Trastfältet 1389 där serberna besegrades av turkarna. 

Här har politiker på Balkan ett stort ansvar när det 

gäller hur man tolkar och hur man använder sin historia. 

Eller är det eu:s utvidgning som är nyckeln till fred 

och samarbete 

Vid ett tillfälle i Sarajevo fick jag frågan om jag var 

orolig för att det var så många muslimer omkring mig. 

Jag som är kristen viking från norden, borde inte jag 

känna oro 

För ett kort ögonblick förstod jag inte riktigt frågan 

men började strax fundera på den. Var jag orolig Nej! 

Gick jag omkring och funderade på detta Nej, inte det 

heller. Men i en tid när islamofobin letat sig i människors 

medvetande kanske den här frågan ändå var 

motiverad. Men varför skulle jag känna oro Det fanns 

ingen anledning. Jag hade träffat människor som bemötte 

mig på ett vänskapligt, trevligt och inbjudande 

sätt. Det var personer som ställde upp för mig och som 

jag kände förtroende för. Det var människor som blev 

mina vänner. c 

Begravningsplatsen i Potocari/Mezarje u Potočarima 



Zbog čega jedan ”običan Šveđanin” ide na jedan 

marš dug dvanaest švedskih milja u Bosni na 

vrućini od 40 stepeni Jedan marš na kojem su 

plikovi, žuljevi i bol u stopalama više pravilo nego 

izuzetak. Zašto nisam uradio što i svi ostali Šveđani 

rade na godišnjem odmoru Otputovao do nekog ljetovališta 

ili jednostavno ostao kod kuće i odmarao se 

Ja nemam nikakve veze sa Bosnom ili bivšom Jugoslavijom. 

Jedini kontakt koji sam imao sa ovom regijom 

bio je godišnji u Hrvatskoj 2005. godine. Tada sam se 

sunčao i ljenčario u Poreču. 

Inače radim kao nastavnik društvenih predmeta u 

jednoj osnovnoj školi u zapadnoj Švedskoj. Jednoga 

dana došlo je vrijeme za temu iz historije o prvom i 

drugom svjetskom ratu za učenike osmoga razreda. 

Posebna tačka bila je da se uporedi Drugi svjetski rat 

sa ratom u bivšoj Jugoslaviji 1992–95. Učenici su dobili 

zadatak da nađu sličnosti i razlike. To je vodilo tome 

da sam se ja udubio u rat na Balkanu koji je počeo 

početkom 1990-tih. Za mene je inače taj konflikt počeo 

da blijedi na horizontu. Najviše iz razloga što su se 

javili drugi konflikti i sva druga dešavanja u svijetu nakon 

1995-te godine. Ali došlo je vrijeme da se udubim u 

predmet. Čega sam mogao da se sjetim iz vijesti o ratu 

u bivšoj Jugoslaviji Da, da je to bio rat između raznih 

etničkih grupa i da su mnogi izbjegli, između ostalog 

u Švedsku. Mjesta kojih sam se mogao sjetiti iz vijesti 

bila su Goražde, Mostar, Pale, Srebrenica, Sarajevo. 

Sjećao sam se izraza enklave i Daytonskog sporazuma. 

Ne više od toga. 

Pošto u razredu imam dva učenika bosanskog porijekla 

želio sam objasniti njihovim roditeljima da ćemo 

diskutovati rat na Balkanu. Mislio sa da će se javiti 

mnoga pitanja i razmišljanja o kojima će ovi učenici 

razgovarati sa svojim roditeljima. Napisao sam pismo 

Marš Mira 

Tekst: Jonas Wallgren 

Prevela: Senada Bešić 

Foto: Jonas Wallgren & Žena/Kvinna 

Kako se to moglo desiti Kako su komšije, radne kolege 

i stari školski drugovi koji su živjeli u bratstvu počeli 

ubijati, silovati, mučiti, jedni druge, pljačkati kuće jedni 

drugima To su bila pitanja koja nisam mogao pustiti. 

Želio sam naći odgovore i tražio sam odgovore i većina 

odgovora koje sam dobio su isti koje su i drugi dobili. 

roditeljima u kojem sam ih zamolio da ih posjetim i 

da im objasnim o čemu ćemo diskutovati na mojim 

časovima. Mislio sam da bi bilo dobro da se poznajemo, 

roditelji i ja. Nije bilo nikakvih problema. Bio sam 

pozvan i objasnio sam im otprilike šta ćemo raditi. 

Nisam očekivao da će oni meni pričati o svojim doživljajima. 

Ali oni su počeli pričati o sebi, što ja nisam 

očekivao. Od jedne priče sam se zaledio i osjećao loše. 

Počeo sam da se udubljujem u jugoslovensku historiju 

i preda mnom je izranjala slika jedne regije u Evropi 

gdje se ugnjetavanje i nasilje između raznih država i 

etničkih grupa provlačilo kao crvena nit kroz historiju. 

 

Susret u Tuzli/Mötet i Tuzla 



9

Problem sa žuljevima/Problem med skoskav 

Izuzetak je bilo Josip Broz Titovo stupanje na scenu. 

Jak vođa koji je pokazivao cijelom rukom i govorio 

svim republikama da su isto vrijedne i da su svi braća i 

sestre. Ali duboko ispod površine ležalo je nešto što je 

tinjalo, čudovište koje će jednog dana biti pušteno. 

Čitao sam ono do čega sam mogao doći na internetu, 

gledao sam i slušao isječke sa Youtube, išao sam na 

bbc-ovu stranicu i tražio stare vijesti. 

Između ostalog sam našao jedan prilog o jednoj ženi 

koja je u početku rata živjela u Višegradu. Reagovao 

sam jako na njenu priču i ono što se desilo njoj i njenoj 

porodici. Zbog čega je nekoliko policajaca/vojnika 

Moja su stopala bila napeta i dobio sam plikove. Otišao 

sam do medicinskog osoblja u Crvenom krstu koje mi je 

probilo plikove i opralo noge sredstvom za dezinfekciju. 

silovao ovu civilnu ženu Zbog čega su ovi muškarci 

silovali njenu kćerku prisiljavajući nju da to posmatra 

O čemu se u stvari tu radilo Pitao sam o tome šta se 

dešavalo u Višegradu u toku 1992. Nekoliko vojnika 

prisililo je više civila da uđu u jednu kuću. Poslije su 

zapalili kuću a one što su pokušali da pobjegnu kroz 

prozor ubili su. Svi u kući su izgorjeli. To je ličilo na 

dešavanje iz Drugoga svjetskog rata ali to nije bilo to. 

To se desilo u Evropi poslije Drugoga svjetskog rata 

i prije samo 20 godina. To su samo neki od mnogih 

primjera nasilja nad civilnim stanovništvom. 

Za mnoge ova dešavanja nisu bila nikakva novost ali za 

mene jesu. Kako se to moglo desiti Kako su komšije, 

radne kolege i stari školski drugovi koji su živjeli u 

bratstvu počeli ubijati, silovati, mučiti, jedni druge, 

pljačkati kuće jedni drugima To su bila pitanja koja 

nisam mogao pustiti. Želio sam naći odgovore i tražio 

sam odgovore i većina odgovora koje sam dobio su isti 

koje su i drugi dobili. Stara nepravda i ugnjetavanje, 

pretjeran nacionalizam, korištenje propagande da bi 

se manipulisalo stvarnošću, političari koji su koristili 

snagu nacionalizma da bi stvorili jedno ja i oni razmišljanje 

i gdje su moćnici ojačali vlastite pozicije. Ali 

ipak mi je bilo teško razumjeti kako su radne kolege i 

komšije mogli ubijati jedni druge. 

Moji časovi historije bili su na neki način i moje lično 

putovanje. U meni nije samo raslo traženje odgovora 

na pitanja nego i žalost nad onim što se desilo. Osim 

toga imao sam i jednog bosanskog kolegu. Jednoga 

dana smo diskutovali masakar u Srebrenici nakon jedne 

reportaže na tv o onima koji su uspjeli pobjeći vojsci 

Ratka Mladića. Ona mi je rekla da svake godine ljudi 

prolaze isti put koji su ovi bjegunci prošli. To je marš 

sjećanja i protest zbog onoga što se desilo. To se zove 

Marš Mira, rekla mi je. Pomislio sam da je to nešto za 

mene. Ovo je šansa da pokažem svoju podršku i solidarnost 

sa stradalim. U isto vrijeme je to bila šansa da 

se približim blizu događajima. Koliko se blizu može. 

Dobio sam obavijest da će nekoliko osoba iz Bosanskohercegovačkog 

saveza žena organizovati grupu 

koja će ići Marš Mira. Kontaktirao sam odgovornog i 

dobio mjesto u grupi. Do Sarajeva sam stigao na svoju 

ruku i u principu nisam poznavao nikoga od onih iz 

Švedske koji će ići ovaj marš. 

Sreli smo se u Sarajevu i u Tuzli. Ono što sam 

rano osjetio u grupi je bila topla dobrodošlica. Poslije 

nekoliko dana mislio sam da je to jednostavno jedna 

super grupa. Osjećao sam se dobrodošao i siguran u 

njihovom društvu. Bio sam jedan u grupi (misli kao 

ravnopravan član). 

Marš je počeo u Nezuku gdje smo se i sastali. Bio je 

petak, rano prijepodne ali već je bilo jako toplo. Sve je 

bilo spremno. Ja sam bio u dobroj kondiciji, nabavio 

sam cipele za dugo hodanje, oblijepio sam dijelove 

stopala koji su bili izloženi žuljevima i cijelo tijelo mi 

je bilo prekriveno tankom odjećom kao zaštita protiv 

sunca. Preostalo je samo da krenem. Sunce je sijalo i 

marš je počeo. Okolina u tom području je puno lijepa i 

u početku se činilo kao da je to jedan marš u prelijepoj 

prirodi. 

Nakon nekoliko milja saznao sam da se jedan iz 

naše grupe onesvijestio zbog gubitka tečnosti. Nisam 

to vidio pošto smo svi iz grupe išli u različitom taktu. 

Razišli smo se među ostale učesnike. Mislio sam da je 

važno puniti flaše sa vodom kraj svih tankova za vodu 

i bunara. Pod svaku cijenu sam želio izbjeći da se onesvijestim 

zbog nedostatka tečnosti. 

Poslije nekoliko milja počeo se nazirati smisao marša. 

Duž puta izlazilo je lokalno stanovništvo. Pokazivali 

su nam simpatiju. Nudili su kafu. Hodanje je bilo 

fizički naporno ali je u isto vrijeme bilo hodanje koje je 

vodilo ravno u mrak. Uskoro će se i prvi znak pokazati. 

Došao sam do mjesta gdje se nalazila prva masovna 

grobnica. Ovdje je pronađeno 650 leševa bosanskih 

muslimana. Pogubljeni i zakopani. Duž puta je slijedilo 

više masovnih grobnica i polako ali sigurno je jedan 

osjećaj zla počeo da se uvlači pod moju kožu. 

U nekoliko navrata sam vidio muslimanske žene 

duž puta. Stajale su kraj svojih kuća i posmatrale nas. 

Procjenjujem da su bile između 35 i 60 godina stare. 

Nisam vidio muškarce njihovih godina. Brzo sam 

izvukao zaključak. 

Jedne prilike u toku marša uspostavio sam kontakt 

sa jednom osobom koja se zove Fahrudin. On je jedan 



od onih koji su napustili Srebrenicu jednoga dana 

početkom jula 1995. On je jedan od onih koji je pobjegao 

vojsci Ratka Mladića. Fahrudin je prošao isti put 

kojim ja sada prolazim ali pod sasvim drugim uslovima. 

Pričao mi je da oni koji su bježali nisu smjeli piti vodu 

jer su bosanski Srbi zatrovali vodu. U isto vrijeme nisu 

imali hranu i bili su progonjeni kao životinje. I danas, 

16 godina nakon ovih dešavanja, budi se Fahrudin noću. 

Budi se iz more u kojoj je nekada živio. Progonjen u bosanskim 

šumama, boreći se kao životinja da preživi. Bez 

hrane, bez vode. Bilo mi je teško razumjeti kako su on i 

ostali mogli to izdržati. Za mene je marš bio težak. Uprkos 

što sam imao hranu i vodu. Osim toga nisam morao 

razmišljati da će mi tijelo biti izrešetano mecima. 

Hodanje se nastavilo i ja sam stigao do jednoga 

tanka sa vodom. Bilo je vrijeme da se flaše napune. 

Nastavio sa ići i pogled mi je prelazio sa prekrasnog 

zelenog vidokruga do masovnih grobnica. Jedne prilike 

sam stigao do jedne zapaljene kuće izrešetane mecima. 

Sjeo sam u sjenu nasuprot kuće da se rashladim 

na temperaturi od 40 stepeni. Posmatrao sam kuću i 

razmišljao o scenama koje su se ovdje odigravale. Ko 

je živio u ovoj kući i šta se desilo s njima Nikada neću 

saznati. Mogu samo nagađati šta se desilo. 

Pošto sam ja Šveđanin želio sam to na neki način 

pokazati. Želio sam pokazati da dolazim iz Švedske 

i da sam došao da učestvujem u maršu. Objesio sam 

jednu švedsku zastavu na moj ruksak. Ljudi su postali 

radoznali. Više puta su mi prilazili i govorili, ”Zdravo! 

Je si li ti iz Švedske” Neki su tražili kontakt sa mnom 

i razgovarao sam sa više nepoznatih Bosanaca. Nisam 

mogao propustiti da je rat ostavio duboke tragove. Jedan 

mladić mi je ispričao da mu je sestra imala momka 

iz druge etničke grupe. Njihova veza izazvala je mnoge 

nesuglasice i otac joj je na kraju postavio ultimatum. 

”Izaberi ili on ili porodica, ali ako izabereš njega onda 

si odbacila porodicu.” Djevojka je izabrala porodicu i 

oprostila se sa momkom. 

Nakon što smo išli četiri milje na 40 stepeni bilo je 

fino doći na mjesto gdje su bili postavljeni šatori. Bosanska 

vojska je postavila šatore za prenoćište. U naš 

šator je moglo stati 6–8 osoba. Prije nego što smo legli 

sakupili smo se da večeramo. To smo zaista trebali nakon 

današnjeg marša. Puno smo razgovarali o današnjem 

hodanju. Svi su imali grčeve i bolove u stopalama. 

Moja su stopala bila napeta i dobio sam plikove. 

Otišao sam do medicinskog osoblja u Crvenom krstu 

koje mi je probilo plikove i opralo noge sredstvom za 

dezinfekciju. 

Neko je rekao da ima mjesta u vozilima Crvenog 

krsta za one koji ne mogu izdržati posljednju etapu 

marša. Pomislio sam. Nikada! Ja ću hodati uprkos svim 

plikovima i bolovima. Kada sam se vratio do moga šatora 

bilo je vrijeme za hranu. Dobili smo kruh i pileću 

paštetu, salamu, paradajz i kafu. Nisam nikada volio 

paradajz u Švedskoj. Mislim da je kisel i bez ukusa. Ali 

sada sam dobio najukusniji paradajz koji sam ikada 

zagrizao. Bosanski paradajz, sočan i ukusan. To je bio 

sasvim drugo okus u poređenju sa paradajzom koje se 

servira u Švedskoj. 

Sjedili smo, jeli i pričali. Bilo je to fino društvo uprkos 

da ja nisam poznavao ove ljude. Otvoreni, veseli, 

pozitivni i gostoljubivi. Bilo mi je zaista prijatno u tom 

društvu. U isto vrijeme je bilo prisutno puno bola i 

žalosti koje su ovi ljudi nosili. Svi su manje više imali 

neku relaciju prema ratu. Mogao je to biti neki njihov 

Želio sam pokazati da dolazim iz Švedske i da sam došao 

da učestvujem u maršu. Objesio sam jednu švedsku 

zastavu na moj ruksak. Ljudi su postali radoznali. 

rođak ili brat ili sestra koji je imao surovu sudbinu. 

Ubijen i bačen u masovnu grobnicu, pogubljen bez da 

je učestvovao u ratu, brutalno mučen, silovana. Sve je 

to bilo oko mene. U meni se pojavio jedan isječak sa 

Youtube. Ljudi kako se pogubljuju, pale na smrt, vojska 

koja puca, kuće kako gore, ljudi kako bježe. Vratio sam 

se mislima mojoj grupi. Popio sam ostatak kafe i oprao 

zube. Bila je noć i vrijeme za spavanje. Današnji napor 

učinio je svoje i odmah sam zaspao… 

Probudio sam se u nedjelju ujutro i došlo je vrijeme 

za posljednju etapu. Stopala su me boljela i peklo 

me je kada sam obuo cipele. Počeo sam hodati i pri 

svakom koraku sam osjećao osjetljivost i bolove u 

stopalama. Ostalo je još samo četiri milje i mislio sam 

samo da izdržim. Mislio sam kroz šta su Fahrudin i 

drugi prošli. Rekao sam sebi; ”Ne gunđaj, hodaj samo.” 

Osjećao sam svaki korak, sunce je peklo i počeo sam 

dobivati grčeve u listovima. Ali ću ja pod svaku cijenu i 

vlastitom snagom stići do Potočara. 

Nastavili smo ići i prolazio sam pored mjesta gdje je 

bosanskosrpska vojska pogubila muslimanske muškarce. 

Hodanje na suncu bilo je isto tako hodanje po mraku. 

Mrakom koji je vladao nekoliko godina početkom 

1990-tih. Sve više sam postajao svjestan osjećaja zla i 

smrti koji su se uvlačili u moju svijest. 

Masovna grobnica sa 629 leševa/En massgrav med 629 lik 

 



11

Moje učestvovanje u Maršu Mira bio je jedan način da 

iskažem simpatije prema stradalim i protest protiv rata 

uopšte. Ali marš je, na to sam došao kasnije, bio način 

da tražim odgovore na pitanja koja su me obuzimala i ja 

sam tražio odgovore u vijestima i knjigama. 

Nakon hodanja od 120 kilometara pojavila se jedna 

ploča ispisana rukom. Na njoj je pisalo Potočari. 

Shvatio sam da nema još dugo. Idući preko jednog brda 

ugledao sam jednu veliku metalnu građevinu. Bila mi 

je poznata. Vidio sam je na nekoj slici ili na Youtube. 

To je bila fabrika baterija u koju je Mladićeva vojska 

natjerala bosanske muškarce. Ovdje se desilo više 

pogubljenja. Shvatio sam da sam stigao u Potočare. 

Nakon nekoliko stotina metara vidio sam otvoreno 

mjesto sa bijelim nišanima. To su bili mezari za one 

koji su ubijeni tokom nekoliko dana u julu prije šesnaest 

godina. 

Osjetio sam kao da dobivam novu snagu. Koraci su 

mi postali lakši i brži. Znao sam da me prijatelji čekaju 

blizu mezara. Tu smo se trebali sastati da bi zajedno 

ušli na mezare. Krenuo sam brže i ugledao sam švedsku 

zastavu. Vidio sam i obrise mojih prijatelja. U tom 

trenutku se u meni probudilo puno osjećaja. Radost 

da sam prešao dvanaest milja. Radost da sam se sreo 

sa onima sa kojima sam krenuo. Radost da sam vidio 

švedsku zastavu. 

Prišao sam mojim prijateljima i osjetili smo radost 

susreta nakon trodnevnog marša. Sjeo sam u travu, 

obuzeo me umor, osjećao sam bol u stopalama. Bez 

ikakve najave nešto se u meni pokrenulo. Nešto što je 

moralo vani. Kao vulkan pred izbijanje. Osjetio sam 

kako su suze potekle, bezgranično. U sred toga haosa 

osjećaja osjetio sam nečiju ruku oko ramena, neko 

me je želio utješiti. Bilo je to čudno kretanje gore dole 

između sreće i tuge u samo nekoliko minuta. 

Sakupili smo se u grupi da bi ušli na mezare. Još uvijek 

su moji osjećaji išli gore dole, radost, tuga. Jednoga 

trena euforija zato što sam prošao marš a u drugoj 

sekundi velika žalost pri pogledu na fabriku baterija i 

mezare. Stigli smo do dijela na kojem će se sutradan 

biti sahrana. 613 osoba je identifikovano od prošlogodišnje 

sahrane. Ovaj put će biti spušteni u zemlju 

sa poštovanjem i na dostojanstven način. Kraj jednog 

identifikovanog sjedila je jedna stara žena i plakala. 

Saznao sam da je ona izgubila pet muškaraca iz svoje 

porodice u srebreničkom masakru. To je bilo teško, 

teško za gledati. 

Kasnije smo odveženi do jednoga stana u Srebrenici 

gdje smo trebali prenoćiti. Bilo je ugodno istuširati se 

i jesti. Poslije sam zaspao na jednom kauču u stanu. U 

ponedjeljak kada sam se probudio, dan sahrane, nisam 

se osjećao dobro. ”Do vraga”, mislio sam, ne želim sada 

biti bolestan. Ne ovdje u Bosni. Osjećao sam vrtoglavicu, 

umor, teško sam disao i nisam imao apetit. Ali 

preostalo je samo da se spakujem. Sada ćemo na sahranu. 

Na mjestu sahrane bilo je puno svijeta. Ponovo 

srceparajuće scene sa rodbinom koja sjedi uz žrtve uz 

mezare. Neki su glasno plakali a drugi sjedili u svojim 

mislima praznih pogleda. Rodbina će sahraniti svoju 

rodbinu. Vrijeme je. 

Poslije dženaze otišao sam za Sarajevo gdje je većina 

od nas živjela tokom boravka u Bosni. U Sarajevu 

smo se oprostili i ja sam otišao u sobu koju sam iznajmio 

Kratak predah u šumi/Kort rast i skogen 



na Baščaršiji. Još uvijek nisam dobio nazad apetit i 

nisam se dobro osjećao. Da li je to bilo zbog vrućine 

Ili su mračni doživljaji mentalno uticali na mene Ili 

nisam navikao na vodu i hranu u Bosni Možda malo 

od svega toga. 

Kasnije naveče otišao sam do jednog malog restorana. 

Naručio sam burek. Isjekao sam ga u male komade 

i ”natjerao” sebe da ga pojedem. Zalio sam vodom, 

platio i otišao do sobe gdje sam zaspao. Kada sam se 

probudio u utorak ujutro osjećao sam se kao nov čovjek. 

Burek me je oporavio. 

Nekoliko dana kasnije hodao sam Sarajevom i došao 

do jednog mosta gdje se nalazila jedna spomen-ploča. 

Na tabli su pisala dva imena. Olga Sučić i Suada Dilberović. 

To je bila spomen-ploča za dvoje civila ubijenih 

od snajperista u Sarajevu u aprilu 1992 godine. To je 

bilo dvoje od mnogih civila koji su izgubili život u tom 

odvratnom ratu. Kada sam stajao na mostu razmišljao 

sam da to nije bio nikakav rat. To je bilo nešto drugo. 

Ubijati i silovati civile nije rat, mislio sam. Oni nisu 

bili nikakva prijetnja vojsci. Osim toga postoje ratni 

zakoni koji štite civile. Slika etničkog čišćenja bila mi 

je jasna. Ili je moja predstava o ratu potpuno naivna. 

Možda je to to što je rat. Ratni uslovi i njegove mračne 

unutrašnje snage koje bacaju ljude u oluju bezosjećajnosti 

i mržnje. Je li to nešto gdje sve svi možemo naći u 

ekstremnim uslovima Misao je bila zastrašujuća. 

Moje učestvovanje u Maršu Mira bio je jedan način 

da iskažem simpatije prema stradalim i protest protiv 

rata uopšte. To je bio način da se približim tim strašnim 

dešavanjima. To se pretvorilo u avanturu koja je 

ostavila duboke tragove u meni. Ali marš je, na to sam 

došao kasnije, bio način da tražim odgovore na pitanja 

koja su me obuzimala i ja sam tražio odgovore u vijestima 

i knjigama. Dobio sam odgovor na neka razmišljanja. 

Ali istovremeno javila su se nova pitanja. 

Kako svi postupaju sa nastalim traumama Stavljaju 

li nastradali poklopac na sve i odbijaju da pričaju o svemu 

i u tom slučaju, koje izraze to dobiva i kako to utiče 

na porodice Ili se odabire da se priča o tome i koju 

pomoć pružaju društva stradalim Sigurno se to razlikuje 

zavisno u kojem društvu stradali danas žive. Kako 

je napuštati vlastitu zemlju gdje su sjećanja i identitet 

stvarani i kuda vode putevi svakog pojedinca. Šta 

se dešava sa ličnim identitetom i gdje osoba pripada 

To su pitanja koja sam sebi postavljao i o kojima sam 

razmišljao. 

Drugo o čemu sam mislio je kako bosanski političari 

upravljaju sa budućnošću Šta treba da se historija ne 

bi ponovila Kako se upravlja pretjeranim nacionalizmom 

koje je tako jako prisutno kod nekih grupa Je li 

škola rješenje Kako se radi sa pitanjima vezanim za 

netoleranciju Kako se koristi historija zemlje i kako se 

ona tumači Zasniva li se historija na činjenicama ili 

se miješaju činjenice i mitovi od kojih se prave istine 

Kako se gleda na bitku na Kosovu 1389. kada su Srbi 

poraženi od Turaka Ovdje imaju bosanski političari 

veliku odgovornost kada se radi o tumačenju i korištenju 

vlastite historije. Ili je širenje eu ključ za mir i 

saradnju 

Jednom prilikom sam u Sarajevu upitan da li sam zabrinut 

zato što se nalazi mnogo muslimana oko mene. 

Ja sam hrišćanin, viking sa sjevera, zar ne bi trebao biti 

zabrinut 

Na trenutak nisam razumio pitanje i počeo sam 

razmišljati. Jesam li bio zabrinut Ne! Da li sam hodao 

Lokalno stanovništvo nudi kafu/Lokalbefolkningen bjuder på kaffe 

i razmišljao o tome Ne, niti to. Ali u jednom vremenu 

kada islamofobija traži put u ljudsku svijest može ovo 

pitanje biti motivisano. Ali zašto bih ja bio zabrinut 

Nije postojao nikakav razlog. Sreo sam ljude koji su me 

prihvatili na prijateljski, prijatan i prihvatljiv način. To 

su osobe koje su stale uz mene i uz koje sam se osjećao 

sigurnim. To su ljudi koji su postali moji prijatelji. c 

Potočari, 2011-07-11 



13

Praznik ispunjen 

pjesmom i igrom 

Tekst: Muharem Sitnica Sića i Fikret Tufek 

Foto: Muharem Sitnica Sića i Haris Tucaković 

Svečanu akademiju povodom Dana državnosti BiH 

priredio je BH Savez žena u Švedskoj u saradnji sa Savezom 

bh. udruženja, Bosansko-švedskim savezom žena, 

BH Savezom omladine, Islamskom zajednicom Bošnjaka, 

Muslimanskim omladinskim savezom, Savezom Banjalučana, 

Savezom logoraša BiH, MDD Merhamet i Trezvenjačkim 

obrazovnim savezom NBV. 

A 

lla bosniska förbund och organisationer tillsammans 

anordnar minnesstund för offren för 

folkmordet i Srebrenica (europeisk minnesdag för 

offren för folkmordet i Srebrenica den 11 juli 1995) 

samt gemensamt firande av Bosnien-Hercegovinas 

nationaldag (den 25 november). 

Det centrala firandet av Bosnien-Hercegovinas nationaldag 

2011 och BHKRF:s centrala kulturevenemang 

under namnet Samma rötter hölls den 26 november 

2011 i Kulturhuset i Skövde inför drygt 350 medverkande 

och åskådare. 

Akademisk högtid angående Bosnien-Hercegovinas 

nationaldag har arrangerats av Bosnien och Hercegovinas 

Kvinnoriksförbund (BHKRF) i samarbete med 

Bosnisk-Hercegovinska Riksförbundet (BHRF), Bosnisk- 

Svenska Kvinnoförbundet (BSKF), Bosnisk-Hercegovinska 

Ungdomsförbundet (BHUF), Bosniakiska Islamiska 

Samfundet (BIS), Bosnien-Hercegovinas Muslimska 

Ungdomsförbund (BeMUF), Riksförbundet Banja Luka 

(RFBL), Bosnien-Hercegovinas Koncentrationslägerfångarnas 

Riksförbund, MDD Merhamet Sverige och 

Nykterhetsrörelsens bildningsverksamhet (NBV). 

Under hela vecka, i samband med Behars 20-års 

jubileum, har föreningen Behar Skövde varje dag arrangerat 

Öppet hus med flera kulturprogram. 

Centralna proslava Dana državnosti Bosne i Hercegovine 

u Švedskoj održana je u 26. novembra 

2011. u prostorijama Doma kulture (Kulturhuset) 

u Skövdeu pred više od 350 učesnika i gostiju. 

Svečanu akademiju povodom Dana državnosti bih 

priredio je bh Savez žena u Švedskoj u saradnji sa 

Savezom bh. udruženja, Bosansko-švedskim savezom 

žena, bh Savezom omladine, Islamskom zajednicom 

Bošnjaka, Muslimanskim omladinskim savezom, Savezom 

Banjalučana, Savezom logoraša bih, mdd Merhamet 

i Trezvenjačkim obrazovnim savezom nbv. 

Na prigodnoj izložbi sa oko 40 različitih slika predstavila 

se Sada Ožegović iz Kristianstada. 

Svečana akademija počela je himnom Bosne i Hercegovine. 

Švedsku himnu izveo je hor udruženja Ljiljan 

Växjö (dirigentica Besima Mašić), a pjesmu Zemljo 

moja hor Sevdalinka, sekcija udruženja Zajedno Lidköping, 

sa solistima Suadom Mehinovićem, Senadom 

Zahirovićem i Behidžom Fatimić. 

Uvod u jednodnevno druženje i zajedničku proslavu 

Dana državnosti bih najavila je Senada Bešić, potpredsjednica 

bh Saveza žena (bhkrf), a dobrodošlicu svima 

i čestitku poželila je i uputila Emina Ćejvan, predsjednica 

bhkrf. 

Veleposlanik mr. Darko Zelenika čestitao je Dan 

državnosti svim građanima bih u Švedskoj, te uputio 

apel da se ne zloupotrebljava vizni režim, kazavši da je 

samo u ovoj godini do sada preko 400 osoba zatražilo 

neosnovano azil u Švedskoj. Čestitke povodom Dana 

državnosti uputili ) uputila je Fadila Jašarević (Trezvenjački 

obrazovni savez nbv) su predstavnici saveza i 

organizacija s bh. predznakom: Fikret Kadić (Savez bh. 

udruženja), Smajo Šahat (Islamska zajednica Bošnjaka), 

Izet Bešić (Savez logoraša bih), Alen Salkić (bemuf, 

Muslimanski omladinski savez), Mirsad Filipović (Savez 

Banjalučana), Melkina Filipović (Bosansko-švedski 

savez žena) te Smail Jonuz i Edin Osmančević (Stranka 

dijaspore bih i Udruženje za njegovanje sjećanja na 

žrtve genocida Nikad više). 

Hor Safiri udruženja Zajedno Lidköping nastavio je 

program video performansom Pod zastavom ljiljana. 

Suad Mehinović govorio je recital Nema nama mira 

dok nam otimljeju Bosnu na tekst Džemala Poljakovića. 

Igre iz bih izvela je folklorna grupa udruženja Miris 

Örebro u koreografiji Ajle Dizdarević. Sadeta Sokol 

govorila je svoju Pjesmu posvećenu Bosni. 

Zekija Čehić otpjevala je Da sam ptica i da imam 

krila u pratnji Hajrudina Zukanovića, a Poemu Bosni 

govorila je autorica Enisa Popović Čengić. Mehmed 

Hasaković govorio je Sarajevo nije šala na tekst Benjamin 

Isovića, dok je sevdalinku Neko tiho ulicom pjevuši 

izveo hor Sevdalinka, sekcija udruženja Zajedno 

Lidköping, što je prihvatila publika u prepunoj sali. 

drugom dijelu programa predstavili su se aktivisti 

U bh Saveza žena u Švedskoj s gostima u programu 

pod jedinstvenim nazivom Isti korijeni u kojem su 

nastupili: folklorna grupa Mladost iz udruženja Zajedno 

Lidköping te folklorne grupe iz udruženja Ljiljan 

Växjö, Ljiljan Oskarshamn, Respekt Karlskrona i Miris 

Örebro, sazlija Asim Hodžić, predstavnici Odbora 

za kulturu sa švedskim plesom, horovi Ljiljan Växjö 

i Sevdalinka iz udruženja Zajedno Lidköping, Senija 

Husejinović, Mehmed Hasaković, Suad Mehinović, 

Hajrudin Zukanović, društvo žena Sedef Malmö, Sabaheta 

Vehabović, Belma Hafizović, Mersiha Merdžić i 

Mirsada Kahriman. 

Cjelodnevni program pripremio je Odbor za kulturu 

na čelu sa Nerminom Halilovićem. 

trećem dijelu programa prikazan je dokumentarni 

U film Harisa Tucakovića 20 godina Behara i s dvije 

pjesme predstavljen hor udruženja Behar Skövde. U 

prostorijama Behara održane su brojne kulturne 



Društvo žena ”Sedef” Malmö 

manifestacije u povodu 20-godišnjice ovog udruženja, 

jednog od prvih osnovanih u Švedskoj, koje je učestvovalo 

i na osnivačkoj skupštini Saveza bh. udruženja 

u Örebru 1992. godine. 25. novembra u Beharu je 

predstavljen roman Mirsada Omerbašića Banjalučki 

crveni kombi, o novinarstvu i Bosanskoj pošti govorio 

je Fikret Tufek, a hor Behara predstavio se prigodnim 

pjesmama pod upravom Amele Maksumić i uz pratnju 

na gitari Jasmina Vižlina. Hajrudin Zukanović nastupio 

je sa sevdalinkama. O 20 godina Behara govorili su 

Jusuf Ćorić, Salih i Asima Pašalić i Ibro Burzić. Cijele 

sedmice u Beharu su bile manifestacije Otvorena kuća 

na kojima su između ostalog nove knjige predstavili 

Nizama Granov Čaušević i Hajrudin Čaušević. 

U nastavku priređeno je zabavno veče uz muziku 

benda Zlatne strune i divnoj atmosferi salom je odjekivala 

naša pjesma i igra i s ponosom se može reći da je u 

Skövdeu bila BiH u malom. (Bosanska pošta) c slike/bilder 

Folklorna grupa ”Mladost/Ungdom” iz udruženja ”Zajedno/Tillsammans” Lidköping 



15

Senada Bešić & Emina Ćejvan 

”Miris” Örebro 

”Sevdalinka” – ”Zajedno/Tillsammans” Lidköping 

Sadeta Sokol & Zekija Čehić 

Ambasador Darko Zelenika s mladima udruženja ”Ljiljan” Oskarshamn i Asimom Hodžićem 

Sada Ožegović 

”Respekt” Karlskrona 

Senija Husejinović 



Mehmed Hasaković 

”Ljiljan” Växjö 

Enisa Popović Čengić 


”Safiri” – ”Zajedno/Tillsammans” Lidköping 

Odbor za kulturu sa švedskim plesom/Kulturkommittén med svensk dans 

Haris Tucaković & Muharem Sitnica Sića c 



17

Verksamhet 

i samarbete med NBV 

Aktivnosti 

u saradnji sa NBV-om 

seminarium 

folkdans 

Oskarshamn 29–30 29–30 okt okt 2011 2011 

Växjö 31 31 okt okt 

Karlskrona 2–4 2–4 nov nov 

Lidköping 9–11 9–11 nov nov 

Karlskrona 

12 12 nov nov 

Borås Lidköping 1819 feb nov 2012 

Lidköping 18 feb 2012 

Koreograf: Nisail Halilovic 

Koreograf: Nisail Halilovic 

Folklorna grupa | Folkdansgruppen ”Ljiljan” Växjö 

Respekt 

karlskrona 



Folklorna grupa | Folkdansgruppen 

”Respekt” Karlskrona 

Folklorna grupa | Folkdansgruppen 

”Ljiljan” Oskarshamn 



Folklorna grupa ”Mladost” iz udruženja ”Zajedno” 

Lidköping | Folkdansgruppen ”Ungdom” 

från föreningen ”Zajedno” Lidköping 

Projekt ”Svjetlo u tunelu – žene protiv 

nasilja” provodi BH Savez žena uz potporu 

Ungdomsstyrelsena i NBV-a | 

Projektet ”Ljuset i tunneln – kvinnor 

mot våld” drivs av BHKRF med stöd av 

Ungdomsstyrelsen och Nykterhetsrörelsens 

bildningsverksamhet NBV 

Novogodišnja predstava 

”Vesela vreća” udruženja 

”Behar” Skövde | Nyårsföreställningen 

”Den skojiga 

säcken” av kulturföreningen 

”Behar” Skövde 

U projekt se uključilo 14 udruženja | 

14 föreningar genomför aktiviteter 

i samband med projektet: ”Behar” 

Skövde, ”Biser” Kristianstad, ”Bosna” 

Kalmar, ”Fatima Gunić” Göteborg, 

”Femina” Borås, ”Kvinna 99” Värnamo, 

Kvinnoavdelningen vid IF Västerås, 

”Linköping 2000” Linköping, ”Ljiljan” 

Oskarshamn, ”Ljiljan Växjö”, ”Ljuset” 

Skövde, ”Respekt” Karlskrona, ”Sedef 

Malmö” och ”Tillsammans” Lidköping 

”Behar” Skövde 

”Hamletu u pohode”, studijsko 

putovanje u Dansku | 

”Hamletresa”, studieresa 

till Helsingör (Hamlets 

slott) | ”Bosna” Kalmar 

Više informacija | Mer info: 

www.bhkrf.se 



19

Jämställdhetsintegrering 

Jämställdhetspolitikens 

mål 

Detta kapitel ger en bakgrund och förklaring 

till vad jämställdhetsintegrering innebär och 

varför det är så viktigt. 

Gender är det 

engelska ordet för 

genus, dvs. socialt 

eller kulturellt kön. 

Mainstream är 

det engelska ordet 

för huvudfåra, 

huvud strömning. 

Gender mainstreaming 

är det 

engelska uttrycket 

för integrering av 

ett jämställdhetsperspektiv 

eller 

jämställdhetsintegrering. 

Det övergripande målet för svensk jämställdhetspolitik 

är att kvinnor och män skall ha 

samma möjligheter, rättigheter och skyldigheter 

inom livets alla områden. Det innebär bland 

annat följande: 

• jämn fördelning av makt och inflytande 

• samma möjligheter till ekonomiskt oberoende 

• lika villkor och förutsättningar i fråga om 

företagande, arbete, anställnings- och andra 

arbetsvillkor samt utvecklingsmöjligheter i 

arbetet 

• lika tillgång till utbildning och möjligheter till 

utveckling av personliga ambitioner, intressen 

och talanger 

• delat ansvar för hem och barn 

• frihet från könsrelaterat våld. 

Jämställdhetsintegrering – 

en strategi 

Vid fn:s kvinnokonferens i Peking 1995 antogs 

en deklaration och en handlingsplan för jämställdhetsarbetet. 

I Pekingdokumentet lyfts gender 

mainstreaming som strategi fram och sedan dess är 

det ett vedertaget begrepp och den strategi som man 

försöker förverkliga inom Förenta Nationerna, Europeiska 

Unionen och Nordiska ministerrådet. 

Sedan 1994 har den svenska regeringen antagit gender 

mainstreaming eller jämställdhetsintegrering som 

strategi för att uppnå de jämställdhetspolitiska målen. 1 

Jämställdhetsintegrering är ett medel, en strategi, för att uppnå de jämställdhetspolitiska 

malen. Strategin innebär att ett jämställdhetsperspektiv 

integreras i alla led av beslutsfattande, planering och utförande av en 

verksamhet. 

Med jämställdhetsintegrering avses enligt Europarådets 

definition: (om)organisering, förbättring, 

utveckling och utvärdering av beslutsprocesser, så att 

ett jämställdhetsperspektiv införlivas i allt beslutsfattande, 

på alla nivåer och i alla steg av processen, 

av de aktörer som normalt sett deltar i beslutsfattandet. 

2 

Jämställdhetsintegrering är nödvändig därför att 

jämställdhetspolitiken inte kan formas isolerad från 

andra politikområden. För att uppnå jämställdhet 

måste statsmakterna vidta åtgärder inom alla 

samhällsområden. Med andra ord måste ett jämställdhetsperspektiv 

läggas på alla politikområden 

och inom ramen för berörda organs ordinarie verksamhet. 

För att regeringens jämställdhetsmål – lika 

möjligheter, rättigheter och skyldigheter för både 

kvinnor och män – skall kunna uppnås måste förslag 

och beslut och annan verksamhet utarbetas och 

analyseras ur ett jämställdhetsperspektiv. 

Jämställdhetsintegrering innebär att ett ökat 

ansvar för jämställdhetspolitiken åläggs all 

verksamhet. Den som har ansvar för en verksamhet 

har även ansvar för att integrera ett 

jämställdhetsperspektiv i denna verksamhet. 

Jämställdhetsintegrering tar sikte på hur en 

verksamhet organiseras och hur beslutsprocessen 

utformas så att ett jämställdhetsperspektiv kan 

införlivas i dess olika delar. Verksamheten måste 

organiseras och bedrivas så att ett jämställdhetsperspektiv 

genomsyrar de underlag, i form av information, 

statistik och analyser, som ligger till grund 

för beslutsfattande. (jfr Ändrad ordning. Strategisk 

utveckling för jämställdhet, Ds 2001:64). 

Att integrera jämställdhet i verksamheten innebär 

att arbeta på ett nytt sätt. Det finns utarbetade 

metoder och arbetssätt för detta. Flera av metoderna 

finns beskrivna i en handbok som har tagits fram 

av en arbetsgrupp på Näringsdepartementet. Boken 

(skrivet av Ulrika Lorentzi, frilansskribent och Helén 

Lundkvist, Näringsdepartementet) heter Gör det 

jämt – att integrera jämställdhet i verksamheten. c 

Denna bok kan beställas av Fritzes Offentliga Publikationer 

Internet: www.fritzes.se | E-post: order.fritzes@liber.se 

Telefon: 08-690 91 90 | Fax: 08-690 91 91 

Postadress: 106 47 Stockholm 

20 



Cilj politike 

ravnopravnosti polova 


Integracija rodne ravnopravnosti 

Ovo poglavlje daje osnovu i objašnjenje šta jämställdhetsintegrering/integracija 

rodne ravnopravnosti 

podrazumijeva i zašto je tako važna. 

Sveobuhvatni cilj švedske politike rodne ravnopravnosti/ravnopravnosti 

polova je da žene i 

muškarci imaju iste mogućnosti, prava i obaveze 

u svim životnim oblastima. To, između ostalog, 

podrazumijeva slijedeće: 

• ravnopravnu raspodjelu moći i uticaja 

• iste mogućnosti za ekonomsku nezavisnost 

• jednake uslove i pretpostavke u vezi poduzetništva, 

rada, zapošljavanja i drugih radnih uslova 

kao i razvojnih mogućnosti u radu 

• jednak pristup obrazovanju i mogućnosti razvoja 

ličnih ambicija, zanimanja i nadarenosti 

• podijeljenu odgovornost za dom i djecu 

• slobodu od seksualnog nasilja. 

Gender mainstreaming – jedna 

strategija 

Na 4. svjetskoj konferenciji žena u Pekingu 1995. 

usvojene su Deklaracija i Platforma za akciju za 

rodnu ravnopravnost. U Pekinškom dokumentu se 

gender mainstreaming ističe kao strategija i nakon 

toga je opšteprihvaćen pojam i strategija koja se pokušava 

ostvariti u Ujedinjenim Narodima, Evropskoj 

Uniji i Nordijskom ministarskom vijeću. 

Nakon 1994. je švedska vlada usvojila gender 

mainstreaming ili jämställdhetsintegrering kao 

strategiju za postizanje ciljeva politike rodne ravnopravnosti. 

1 

Jämställdhetsintegrering, prema definiciji Evropskog 

vijeća, podrazumijeva: (pre)uređenje, poboljšanje, 

razvoj i vrjednovanje procesa odlučivanja, 

tako da se perspektiva rodne ravnopravnosti sjedini 

u svako odlučivanje, na svim nivoima i u svakoj 

fazi procesa, od učesnika koji normalno sudjeluju u 

odlučivanju. 2 

Jämställdhetsintegrering, tj. integracija rodne 

ravnopravnosti, je nužna jer se politika rodne ravnopravnosti 

ne može oblikovati odvojeno od drugih političkih 

oblasti. Radi ostvarivanja rodne ravnopravnosti 

moraju predstavnici vlasti poduzimati mjere u 

svim društvenim oblastima. Drugim riječima, mora 

se perspektiva rodne ravnopravnosti unositi u sve 

oblasti politike u okviru redovnih aktivnosti odnosnih 

organa. Da bi se ostvario vladin cilj rodne ravnopravnosti 

– jednake mogućnosti, prava i obaveze i 

za žene i za muškarce – mora se i prijedlog i odluka i 

druga aktivnost razraditi i analizirati iz perspektive 

rodne ravnopravnosti. 

Integracija rodne ravnopravnosti je sredstvo, strategija, za postizanje 

ciljeva politike rodne ravnopravnosti. Strategija podrazumijeva integraciju 

perspektive rodne ravnopravnosti u svim fazama odlučivanja, 

planiranja i provođenja aktivnosti. 

Integracija rodne ravnopravnosti ima u vidu kako 

će se aktivnost organizovati i kako će se proces odlučivanja 

oblikovati tako da se perspektiva rodne ravnopravnosti 

može sjediniti u njenim raznim dijelovima. 

Aktivnost se mora organizovati i voditi tako da 

perspektiva rodne ravnopravnosti prožima osnove, u 

vidu informacija, statistike i analiza, koje čine osnovu 

za odlučivanje. (uporedi Ändrad ordning. Strategisk 

utveckling för jämställdhet, Ds 2001:64). 

Integracija rodne ravnopravnosti podrazumijeva da 

se povećana odgovornost za politiku rodne ravnopravnosti 

nalaže u svim aktivnostima. Ko je 

odgovoran za aktivnost, odgovoran je i da integriše 

perspektivu rodne ravnopravnosti u tu aktivnost. 

Integracija rodne ravnopravnosti u aktivnosti 

podrazumijeva rad na novi način. Za to postoje razrađene 

metode i načini rada. 

Više metoda je opisano u priručniku razvijenom 

od radne grupe Ministarstva 

industrije, zapošljavanja i komunikacija 

(Näringsdepartementet). 

Knjiga se zove Gör det jämt – att 

integrera jämställdhet i verksamheten. 

Regionalni centar undp za 

Evropu i cis (undp rbec) su objavili 

više izdanja priručnika Gender 

mainstreaming u praksi. Autorica 

je Astrida Neimanis a priručnik je 

preveden na više jezika. 

1) Delad makt delat ansvar/Podijeljena moć podijeljena 

odgovornost, Prop. 1993/94:147. 

2) Council of Europe. Gender mainstreaming. Conceptual 

framework, methodology and presentation of good practices. 

Final report of activities of the Group of specialists 

on mainstreaming (EG-S-MS). Strasbourg, 1998. c 

GENDER 

MAINSTREAMING 

U PRAKSI: 

PRIRUČNIK 

Ova, i druge rodne publikacije, 

se mogu skinuti sa 

http://gender.undp.ba/ 

index.aspxPID=3&RID=92 

Sarajevo 2006 

Gender je engleska 

riječ i znači 

rod, tj. društveni ili 

kulturološki pol. 

Mainstream je 

engleska riječ i 

znači matica, glavna 

struja/brazda. 


je 

engleski izraz 

za integraciju 

perspektive rodne 

ravnopravnosti ili 

integraciju rodne 

ravnopravnosti. 

kvinna · žena | 50 List BH Saveza žena u Švedskoj 

21

Muško nasilje 

nad ženama 

globalna perspektiva 

Muško nasilje nad ženama postoji svuda i događa se nezavisno 

od kulturne i vjerske pripadnosti, nacionalnosti, 

seksualnosti, socijalne klase i uzrasta. 

Mäns våld mot kvinnor definieras av FN som alla 

former av könsrelaterat våld som resulterar i 

fysisk, sexuell eller psykisk skada eller lidande för kvinnor, 

inklusive hot om sådana handlingar, tvång eller 

godtyckligt frihetsberövande, både i det offentliga 

och i det privata. Världshälsoorganisationen, WHO, 

uppskattar i en rapport från 2005 att mellan 30 och 60 

procent av alla kvinnor någon gång under sin livstid 

har utsatts för fysiska och/eller sexuella övergrepp. 

Våld mot kvinnor, i alla dess uttryck, betraktades 

länge som en privat angelägenhet. De senaste decennierna 

har denna syn förändrats i grunden och mäns 

våld mot kvinnor erkänns i dag som en kränkning av 

de mänskliga rättigheterna, ett globalt samhällsproblem 

och allvarligt folkhälsoproblem. 

Mäns våld mot kvinnor existerar överallt och förekommer 

oberoende av kulturell och religiös tillhörighet, 

etnicitet, sexualitet, social tillhörighet och ålder. 

Våldets omfattning, globala utbredning och många 

olika uttryck gör att våldet påverkar alla kvinnor, oavsett 

om de utsätts direkt eller ej. Våldet förekommer 

på olika arenor: inom familjen och hemmet, i samhället 

och utövas eller tolereras ibland även av staten. 

(Källa: Nationellt centrum för kvinnofrid nck.uu.se) 

Prema definiciji Ujedinjenih nacija, muško nasilje 

nad ženama predstavlja svaki čin rodno utemeljenog 

nasilja koji rezultira ili ima za posljedicu 

fizičku, seksualnu ili psihičku povredu ili patnju žene, 

uključujući prijetnje takvim radnjama, prisilu ili samovoljno 

lišavanje slobode, i u javnom i u privatnom 

životu. 

Svjetska zdravstvena organizacija, who, procjenjuje 

u jednom izvještaju iz 2005. da je između 30 i 60 posto 

svih žena neki put tokom života pretrpjelo fizičko i/ili 

seksualno zlostavljanje. 

Globalan fenomen 

Nasilje nad ženama, u svim svojim vidovima, dugo je 

posmatrano kao privatna stvar. U posljednjih nekoliko 

desetljeća taj pogled bitno je promijenjen i muško 

nasilje nad ženama danas se priznaje kao kršenje 

ljudskih prava, globalan društveni problem i ozbiljan 

javnozdravstveni problem. Muško nasilje nad ženama 

postoji svuda i događa se nezavisno od kulturne i vjerske 

pripadnosti, nacionalnosti, seksualnosti, socijalne 

klase i uzrasta. Omjer nasilja, globalna rasprostranjenost 

i raznolikost vidova čini da nasilje utiče na sve 

žene, bez obzira da li su neposredno ugrožene ili ne. 

Nasilje se događa u različitim arenama: u porodici i 

kući, u društvu i vrši se ili toleriše ponekad i od države. 

Nasilje u porodici 

Nasilje u porodici predstavlja i polnu diskriminaciju i 

nasilje. Nasilje u bliskim vezama je globalan problem 

koji pogađa žene bez obzira na socijalni status, geografsko 

mjesto, vjersku ili etničku pripadnost. Nasilje 

se odnosi i ima za cilj održavanje podređenog položaja 

žena u odnosu na muškarce. Rodna diskriminacija 

ima i druge vidove. Procjenjuje se da je nestalo između 

60 i 200 miliona žena i djevojaka u svijetu zbog polno 

selektivnih pobačaja i ubijanja djevojčica nakon porođaja. 

To takođe može značiti da se djevojčice smatraju 

manje vrijedne od svoje braće što može dovesti do toga 

da dobijaju manje hrane, ne mogu ići u školu i da im se 

uskraćuje pravo na seksualno samoopredjeljenje. 

Nasilje u društvu 

Predstave o manjoj vrijednosti žena imaju i socijalno- 

-ekonomske posljedice. U globalnoj perspektivi, žene 

imaju lošije zdravstveno stanje, niže plate i daleko 

manju zastupljenost od muškaraca na pozicijama odlučivanja. 

Nasilje iz časti i ugnjetavanje, prisilni brakovi 

i obrezivanje žena su dalji primjeri nasilja kojim se 

diskriminišu žene. 

Predstave o manjoj vrijednosti žena od muškaraca 

mogu u nastavku značiti ugroženost njihovog prava na 

život. Nasilje u društvu može, između ostalog, sadržavati 

silovanje i druga seksualna zlostavljanja, prijetnje i 

nasilje na radnom i drugim javnim mjestima, trafficking 

i prisilnu prostituciju. Ne postoje pouzdani statistički 

podaci o broju žena i djece, žrtava međunarodne 

trgovine ljudima u seksualne svrhe, ali grube procjene 

upućuju na to da je između 700 000 i 2 000 000 žena i 

djevojaka pogođeno svake godine. 

Nasilje odobreno od države 

Nasilje nad ženama u pritvoru je primjer nasilja počinjenog 

ili tolerisanog od strane države, drugo je nasilje 

počinjeno nad ženama kao način ratovanja. Zadnji vid 

nasilja dobio je veliku međunarodnu pozornost koja je, 

između ostalog, rezultirala da je Vijeće sigurnosti un-a 

2008. jednoglasno usvojilo Rezoluciju 1820 o seksualnom 

nasilju nad civilima u oružanim sukobima. 

Margot Wallström postavljena je 2010. za specijalnu 

predstavnicu generalnog sekretara un-a za borbu protiv 

seksualnog nasilja u oružanim sukobima. 



nacionalnost i sposobnost funkcionisanja. Međutim, 

istraživanja i političke rasprave sve više se usmjeravaju 

na one grupe koje su zbog različitih okolnosti posebno 

izložene nasilju kao što su žene s problemima ovisnosti 

i žene s invaliditetom. Između ostalog, utvrđene su 

posebne mjere podrške kako bi te grupe dobile pomoć 

koja im je potrebna. 

Omjer nasilja 

Više opsežnih istraživanja provedeno je u Švedskoj i 

ostalim nordijskim zemljama radi iscrpnog procjenjivanja 

izloženosti žena muškom nasilju u bliskim 

vezama. Jedna švedska studija iz 2001. pokazuje da 

je 28 posto žena doživjelo fizičko nasilje od bivšeg 

Nasilje u bliskim odnosima uključuje sve vrste nasilja koje 

se mogu javiti u bliskim, bilo heteroseksualnim (raznopolnim) 

ili homoseksualnim (istopolnim), vezama kao i u 

drugim porodičnim ili rodbinskim vezama. 

Posebno ugrožene grupe 

Iako se nasilje događa u svim društvenim slojevima i 

nivoima, neke grupe žena posebno su izložene nasilju. 

Tu, između ostalog, spadaju žene pripadnice manjina, 

djeca i omladina, žene s invaliditetom, lgbt osobe 

(engl. lgbt – lesbian, gay, bisexual, and transgender; 

šved. hbt), žene s problemima ovisnosti i žene koje 

žive u oružanim sukobima. 

Nasilje u bliskim vezama 

Nasilje u bliskim vezama uključuje sve vrste nasilja 

koje se mogu javiti u bliskim, bilo heteroseksualnim 

(raznopolnim) ili homoseksualnim 

(istopolnim), vezama kao i u drugim porodičnim ili 

rodbinskim vezama. 

Karakteristično je da žrtva nasilja ima blizak odnos i 

često jaku emocionalnu vezu s nasilnikom što otežava 

mogućnost suprotstavljanja i razlaza. Nasilje se obično 

odvija u zatvorenom prostoru, u stanu žrtve, i sve je 

ozbiljnije i intenzivnije što veza duže traje. 

Muškarci najčešći nasilnici 

Nasilje u bliskim vezama najčešće čini muškarac nad 

ženom s kojom ima ili je imao vezu. Među prijavljenim 

slučajevima 2009. bilo je preko 90 posto osumnjičenih 

muškog pola. Nasilje se, međutim, događa i u homoseksualnim 

kao i od žena nad muškarcima u heteroseksualnim 

vezama. 

Tokom 1990-ih bili su u fokusu strukturalni aspekti 

nasilja u bliskim vezama a razni tipovi nasilnih 

djela kao što su fizičko zlostavljanje, silovanje i incest 

gledani su kao dio većeg strukturalnog problema 

koji je poprimio razne vidove i izraze. Naglašavan je 

važan aspekt da nasilje pogađa žene u svim društvenim 

grupama bez obzira na klasu, dob, seksualnost, 

supruga tj. partnera. Što se tiče seksualnog nasilja bila 

je brojka 16 posto. U Norveškoj se procjenjuje da je više 

od četvrtine žena doživjelo fizičko nasilje od strane 

partnera. Jedna finska studija iz 2006. pokazuje da je 

43,5 posto finskih žena bilo izloženo fizičkom ili seksualnom 

nasilju od muškarca – poznatog ili nepoznatog. 

Prema statistici Vijeća za suzbijanje kriminaliteta 

(Brottsförebyggande rådet) iz 2010. policiji je prijavljeno 

27 312 slučajeva zlostavljanja žena iznad 15 godina i 

12 422 slučaja u kojima su žene bile u bliskoj vezi s počiniocem. 

Osim toga, prijavljen je 2 501 slučaj grubog 

kršenja prava žena. Veliki udio žena izloženih nasilju 

nikada ne prijavi zlostavljanje doživljeno u bliskoj vezi 

što znači da je siva brojka velika. Oko 80 posto slučajeva 

nasilja nad ženama u bliskim vezama nikada se ne 

prijavi policiji. 

Različiti vidovi nasilja 

Nasilje u bliskim vezama može biti izraženo u vidu fizičkog 

nasilja kao što je guranje, šutanje i udaranje i/ili 

različitih vidova seksualnog, psihičkog i materijalnog 

zlostavljanja. Vrijeđanja, pokušaji izolacije i psihološkog 

deprimiranja, u čemu se psihičko zlostavljanje 

ogleda, mnogi doživljavaju najtežim za odbranu. Seksualno 

nasilje, koje primjerice može značiti silovanje ili 

prisiljavanje na obavljanje seksualne radnje, predstavlja 

povredu okruženu šutnjom i tabuom. Uporedo s tim 

vidovima nasilja dolazi i do prijetnji osobi izloženoj 

nasilju ili drugim bližnjim kao i napada na djecu i 

eventualne kućne ljubimce. 

Cilj nasilja 

Bez obzira na vid, cilj nasilja je isti: uspostaviti i vršiti 

vlast i kontrolu ozljeđivanjem i zastrašivanjem. Nasilje 

u bliskim vezama razlikuje od drugih vidova zlostavljanja 

jer se često vrši tokom dužeg perioda (ali se može 



23

doživljavaju nasilje sklonija razvoju posttraumatskog 

stresnog poremećaja (ptsp) od djece izložene drugim 

traumama. Djeca često vrlo ozbiljno doživljavaju 

prijetnje izrečene u vezi sa zlostavljanjem što dovodi 

do toga da žive s prijetnjom smrću svojoj majci, a što 

osjećaju kao stvarnost. Djeca koje prolaze tretman 

psihološke obrade svojih iskustava nasilja opisuju svijet 

pun tjeskobe. Mogućnost promjene doživljava se u 

mnogim slučajevima kao vrlo mala. 

020 50 50 50 

Kvinnofridslinjen 

Ako trebate razgovor, 

možete u 

bilo koje doba 

nazvati SOS 

telefon. Poziv 

se ne prikazuje 

na telefonskom 

računu. 

 

desiti i u jednom nasilnom trenutku) i vremenom teži 

ka povećanju intenziteta. To može dovesti do toga da 

nasilje sve više postaje očekivan i djelimično prihvaćen 

dio svakodnevnice žrtve. 

Ozbiljna prijetnja zdravlju i sigurnosti 

Prema Svjetskoj zdravstvenoj organizaciji (who) nasilje 

predstavlja ozbiljnu prijetnju zdravlju i sigurnosti 

žrtava. Osim direktnih tjelesnih povreda može uzrokovati 

i psihički stres, poput posttraumatskog stresnog 

poremećaja (ptsp) i dugoročne fizičke posljedice. U nekim 

slučajevima to je tako ozbiljno da dovodi do smrti 

žrtve. Smrtonosno nasilje u bliskim vezama često je 

rezultat dugotrajnog vršenja nasilja i oko 17 žena u 

Švedskoj biva ubijeno svake godine od strane sadašnjeg 

ili bivšeg muškog partnera. 

Djeca koja doživljavaju nasilje 

Odbor protiv zlostavljanja djece procijenio je 

2001. da 10 posto od sve djece u Švedskoj nikada 

nije vidjelo da njihov otac tuče majku a da je 

5 posto to doživjelo mnogo puta. 

Jedna norveška nacionalna studija utvrdila je da je 

dijete vidjelo ili čulo nasilje u svakoj trećoj vezi u kojoj 

se ono događa. U Finskoj se procjenjuje da je 17 posto 

finske djece doživjelo nasilje u bliskim vezama. 

Nasilje kao svakodnevnica 

Istraživačke rasprave pomjerile su se s naglaska na 

svjedočenje nasilja na isticanje nasilja kao svakodnevnice. 

Zato se pojam doživljavanja nasilja sada koristi u 

široj mjeri, a to se ogleda i u švedskom zakonu. Djeca 

koja su doživjela nasilje u bliskim vezama označavaju se 

sada kao žrtve nasilja i od 2006. imaju pravo naknade. 

Psihološki efekti nasilja 

Prema nekim istraživačima psihički je štetnije za 

dijete da doživi nasilje u porodici nego da samo bude 

žrtva nasilja. Istraživanja su pokazala da su djeca koja 

Poistovjećivanje s počiniocem 

Iskustva iz liječenja djece pokazuju da dječiji osjećaj 

bespomoćnosti može biti još veći kada njihove odbrambene 

strategije ne uspiju. Dijete se tada može početi 

poistovjećivati s počiniocem i razviti težnju da bude 

prihvaćeno i zapaženo. Doživljavanje nasilja u djetinjstvu 

može uzrokovati da sin imitira ponašanje svoga 

oca. Djevojčice se često odnose prema problemu na 

drugačiji način. Prije nego sam čin nasilja to je kada 

otac pokazuje uznemirenost, stid i krivnju za svoje postupke 

s čime se djevojčica može poistovjetiti da bi ga 

podržala. Jedno norveško istraživanje u vidu intervjua 

pokazalo je da djeca teže poistovjećivanju sa zlostavljanom 

majkom, a to je ipak zanemareno područje istraživanja. 

Naglasak istraživanja uglavnom je bio na djetetovom 

odnosu i poistovjećivanju s počiniocem/ocem. 

Nasilje okruženo tišinom 

Intervjui s djecom pokazali su da šutnja obilježava 

dječije reakcije na nasilje u bliskim vezama. Šutnja 

može biti i strategija kako bi se smanjili rizici i zahtjev 

roditelja. Mogućnost razgovora o nasilju otežava i kulturološki 

tabu koji okružuje nasilje u bliskim vezama. 

Tišina rizikuje da pojača izolaciju i ovisnost o roditeljima 

i dovede do toga da se trauma ne vidi. To može 

značiti da se stid i krivnja pomjeraju s počinioca na 

žrtvu dok se djetetove mogućnosti da razumije, tumači 

i obradi nasilje istovremeno ograničavaju. 

Djeca različito reaguju na nasilje 

Istraživanja posljednjih godina problematiziraju 

pogled na djecu kao jedinstvenu grupu i umjesto toga 

naglašavaju da se nasilje doživljava i obrađuje različito. 

Djeca tumače i odnose se prema nasilju na različite načine 

zavisno od uzrasta, pola, ličnih osobina i stepena 

u kom imaju pristup zaštitnim faktorima u svom okruženju. 

Strah i tjeskoba uglavnom se obrađuju različitim 

obrambenim strategijama različitih starosnih grupa. 

Posebna izloženost nasilju 

Razna istraživanja pokazala su da je između 20 i 70 

posto djece koja odrastaju u nasilnim vezama i samo 

izloženo nasilju. Veliko odstupanje rezultata od srednje 

vrijednosti uzrokovano je korištenjem različitih uzoraka 

i metoda. U većini slučajeva su očevi oni koji tuku, 

iako i majke izlažu djecu nasilju. 

Međunarodna istraživanja pokazuju da djeca zlostavljanih 

žena u Sjedinjenim Američkim Državama i 

Kanadi imaju 15 puta veću vjerovatnoću da sama budu 

zlostavljana od druge djece. 

Izvor/Källa: Nationellt centrum för kvinnofrid, NCK. 

Preveo Haris Tucaković c 



Ljuset i tunneln är ett projekt som handlar om våld 

mot kvinnor och drivs av Bosnien och Hercegovinas 

Kvinnoriksförbund med stöd av Ungdomsstyrelsen 

och Nykterhetsrörelsens bildningsverksamhet NBV. 

Projektet avser höja medvetenheten hos våra medlemmar 

om våldet som sker i det tysta. Vi vill uppmana 

våra föreningar att höja kunskapen och utbilda medlemmarna 

att vara mer öppna för signaler om våld i 

den nära kretsen, familjen, släkten, bland vännerna. 

Informationen kan hållas i form av studiecirklar 

hos NBV, där man i mindre grupper träffas, läser och 

diskuterar kring problematiken eller i form av kulturarrangemang 

med föreläsningar om våld mot kvinnor. 

Information om respektive publikationer och utbildningsfilmer 

har vi lagt upp på vår hemsida bhkrf.se. 

Till våren planerar BHKRF en rikskonferens om våld 

mot kvinnor med fokus på hur man kan upptäcka och 

förhindra våld i nära relationer samt vilka strategier 

behöver vi ha för att bekämpa våld mot kvinnor. 

Svjetlost u tunelu 

žene protiv nasilja 

Tekst: Amira Crnić 

Za proljeće planiramo konferenciju o nasilju nad ženama 

s naglaskom na otkrivanje i sprječavanje nasilja u bliskim 

vezama i strategije za borbu protiv nasilja nad ženama. 

Svjetlost u tunelu (Ljuset i tunneln) je projekt koji 

se bavi nasiljem nad ženama. Projekt provodi 

bh Savez žena u Švedskoj uz potporu Uprave za 

omladinska pitanja (Ungdomsstyrelsen) i Trezvenjačkog 

obrazovnog saveza nbv. 

Nasilje nad ženama se javlja u mnogo različitih 

oblika – kao psihičko, fizičko, seksualno, materijalno ili 

ekonomsko nasilje. 

Projektom se nastoji podići svijest među našim 

članovima o nasilju koje se odvija u tišini. Želimo podstaknuti 

naša udruženja da rade na podizanju svijesti i 

edukaciji članova i da budu otvoreniji na znake nasilja 

u svojoj sredini, porodici, kod rodbine i prijatelja. 

U udruženjima želimo izgraditi mreže potpore i 

mjesta za obraćanje u kriznim situacijama te povećati 

znanja o pravima zlostavljanih žena. 

Informisanje se može vršiti putem studijskih kružoka 

nbv-a gdje se manje grupe sastaju, uče i razgovaraju 

o problemu ili putem kulturnih aranžmana s predavanjima 

o nasilju nad ženama. 

Obratite se policiji, centrima za žrtve krivičnih djela 

(brottsofferjourer), centrima i skloništima za žene i 

djevojke (kvinnojourer) da bi vidjeli kako oni mogu 

pridonijeti. 

Trezvenjački obrazovni savez nbv ima par filmova o 

nasilju u edukativne svrhe koji se takođe mogu koristiti 

u našim aktivnostima. 

Informacije o odnosnim publikacijama i nastavnim 

filmovima postavljene su na našu stranicu: 

http://www.bhkrf.se/category/publikationer/ 

http://www.bhkrf.se/category/undervisningsfilmer/ 


Referentnu grupu za projekt čine: 

• Amira Crnić (Skövde), vođa projekta 

• Jasna Perić (Kalmar) 

• Branka Behlulović (Oskarshamn) 

• Izeta Burazerović (Växjö) 

• Ramiza Karamehmedović (Malmö) 

koje možete kontaktirati radi razmjene ideja i podrške. 

Pri bh Savezu žena djeluje udruženje Ljuset/Svjetlost. 

Nadamo se da ovim projektom možemo napraviti 

mrežu u našoj organizaciji, prikupljati informacije za 

web stranicu Ljuset-a koje bi bile lahko dostupne svim 

našim članovima, bez obzira gdje se nalaze. 

Udruženja koja žele učestvovati u provođenju aktivnosti 

na temu Nasilje nad ženama mogu se prijaviti 

vođi projekta. Nakon završetka aktivnosti u vašem 

udruženju i izvještaja sekretarijatu o lokalnim aktivnostima 

isplaćuje se naknada troškova do 2 000 kr. 

bh Savez žena za proljeće planira konferenciju o nasilju 

nad ženama s naglaskom na otkrivanje i sprječavanje 

nasilja u bliskim vezama kao i o strategijama za 

borbu protiv nasilja nad ženama. c 


25

40 godina – ili 117 

Tekst: Åke Marcusson, rektor saveza nbv 

Pedagoška doskočica bila je diskusija i dijalog između 

članova kružoka. To je ta reforma koju smo označili kao 

rođenje studijskog kružoka u Švedskoj. 

40 år – eller 117. Det låter motsägelsefullt men NBV 

firar sin 40-årsdag i höst. Jubileumsdagen är den 14 

november 2011. Men eftersom NBV bildades genom 

en sammanslagning av de tre äldsta studieförbunden 

i Sverige, kan man med fog säga att det är en 117-åring 

som fyller år. Sveriges äldsta studieförbund, Godtemplarordens 

Studieförbund, bildades redan 1894. 

NGTO bildade sitt studieförbund 1904 och Blåbandsrörelsens 

Studieförbund bildades 1909. 

Oscar Olsson skrev ett förslag till reform, som publicerades 

den 17 april 1902 i godtemplarnas tidning 

Reformatorn (heter idag Accent). Oscar föreslog att 

studiekurserna skulle utvecklas till att bli kamratcirklar 

som kunde ledas av vem som helst i föreningen. Och 

namnet skulle vara studiecirkel för att markera det 

nya. Det pedagogiska knepet skulle vara diskussionen 

och dialogen mellan cirkelns medlemmar. 

Det är den reformen vi markerar som studiecirkelns 

födelse i Sverige. (Oscar, nr 3/2011, s. 2) 

Zvuči kontradiktorno, ali nbv slavi svoju 40. 

godišnjicu ove jeseni. Jubilej se obilježava 14. 

novembra 2011. Međutim, pošto je nbv (1971.) 

nastao sjedinjavanjem tri najstarija studijska saveza 

u Švedskoj, može se opravdano reći da 117-godišnjak 

slavi rođendan. Najstariji studijski savez u Švedskoj, 

Godtemplarordens Studieförbund (Studijski savez 

Reda dobrih templara) osnovan je 1894. ngto (Nacionalni 

templarski red) osnovao je svoj obrazovni savez 

1904., a Blåbandsrörelsens Studieförbund (Studijski 

savez Pokreta Plava grupa) osnovan je 1909. 

Onaj ko danas proučava historiju studijskih kružoka 

može se začuditi. Studijski kružoci počeli su 1902. 

Kako se onda Godtemplarordens Studieförbund mogao 

osnovati 1894. Studijskim kružocima prethodili su 

studijski kursevi. iogt je osnovan 1851. u sad i proširio 

se po cijelom svijetu s narodnim obrazovanjem kao 

oružjem protiv alkoholizma. 

Trezvenjaci (nykterister) su znali da će znanje i 

obrazovanje motivisati ljude da odaberu potpuno 

trezven život. Pošto su velike grupe stanovnika bile 

izvan redovnog školskog sistema, bila je i velika žeđ za 

znanjem kod širokih masa. Dobri templari zapošljavali 

su nastavnike da poučavaju u večernjoj nastavi kako 

bi gasili žeđ za znanjem, motivisali i osposobili svoje 

članove da rade na potrebnom poboljšanju društva. 

Oscar Olsson nije bio zadovoljan studijskim kursevima. 

Bilo ih je premalo i previše su zavisili od nastavnika. 

Napisao je prijedlog reforme koja je objavljena 17. 

aprila 1902. u templarskom listu Reformator (današnji 

Accent). Oscar je predložio da studijski kursevi prerastu 

u drugarske kružoke koje bi mogao voditi bilo ko 

u udruženju. A naziv bi bio studijski kružok da bi se 

označilo to novo. Pedagoška doskočica bila bi diskusija 

i dijalog između članova kružoka. To je ta reforma koju 

smo označili kao rođenje studijskog kružoka u Švedskoj. 

nbv je ponosan da je to počelo kod nas. Pogotovo 

kada znamo da 1,8 miliona učesnika u 279 000 kružoka 

i 10 obrazovnih saveza prati osnovne principe Oscara 

Olssona više od stoljeća kasnije. 

Povodom 40. godišnjice nbv-a iskoristićemo proslavu 

da pogledamo naprijed. Uloga vođe kružoka biće 

jednako važna i u budućnosti ali će sigurno doći do 

novih oblika podrške. Događa se puno toga u elektronskom 

svijetu. nbv je bio prvi s aplikacijama narodnog 

obrazovanja za pametne telefone. Nazivamo ih ”nbv 

app”. Pomoću njih trebali bi biti u mogućnosti naći 

neki nbv-aranžman u cijeloj zemlji, bilo gdje se nalazili. 

To je primjer korištenja novih tehnologija. 

U nbv-u ćemo diskutovati kako će stručno obrazovanje 

vođe kružoka izgledati u budućnosti. Radimo 

probe sa e-kružocima i mnogo više. c 

Oscar Olsson (1877.–1950.) 



Alkohol i veze 

Tekst: Mårten Gudmundhs 

Knjiga Ljubljeni alkoholom oslanja se na istoimenu 

tv-seriju u kojoj više Šveđana otvoreno 

govori o svom alkoholizmu. 

Kada bih stigla kući čekala bih pred vanjskim 

vratima i osluškivala u kakvom stanju mi je mati. 

Mogla sam to osjetiti stavljanjem ruke na ručku 

vrata. Pozvala bih je nadajući se da će biti trijezna. Kada 

je pila intonacija je bivala drugačija, zvučala je postiđeno. 

To bi zaromorilo i zaglavilo mi se u glavi. Bio je to 

čudan osjećaj kojeg danas shvatam kao tjeskobu. Strah 

da ću doći kući i strah kakvo će veče biti.” To je odlomak 

iz knjige Ljubljeni alkoholom: priče o alkoholu 

U listu IOGT-a Reformator predstavio je Oscar Olsson 

aprila 1902. svoju ideju o studijskim kružocima. Ujesen 

te godine počeo je Studijski kružok 1 (ponekad se 

naziva i A-kružok) sa sedam učesnika, tri žene i četiri 

muškarca. Vođa je bio Oscar lično. 

Oscar je postavio ova pravila: 

• Najmanje 5 i najviše 30 članova. Ako broj naraste 

na 40, kružok se dijeli na dva 

• Kružok radi tokom cijele godine 

• Za kružok se kupuje bar onoliko knjiga koliko je 

učesnika 

• Knjige trebaju predstavljati što više obrazovnih 

oblasti 

• Knjige kruže među učesnicima 

• Svaki učesnik može imati knjigu oko 14 dana 

• Na prvom sastanku određuje se broj susreta 

kružoka, najmanje jednom mjesečno 

• Pri svakom susretu drži se predavanje 

Ima li kakvih sličnosti s današnjim kružocima, 109 

godina nakon što je prvi počeo Imamo manje učesnika, 

obično 3–12. Kružok ne radi tokom cijele godine. 

Postoji pravilo 40 sedmica (radi potpore) koje mnogi 

ne vole. Studijska literatura treba biti dostupna svima, 

ali svaki učesnik ne mora imati svoje knjige. To naravno 

varira od kružoka do kružoka. Nemamo predavanje pri 

svakom susretu, ali cilj ostaje: Svaki učesnik će naučiti 

nešto novo. Vođa ili neko od učesnika prenosi znanje. 

Ono što studijski kružok čini unikatnim: dijalog – razgovor 

gdje svi pridonose. Slobodno i dobrovoljno – studije 

prema uslovima učesnika. (Oscar, nr 3/2011, s. 3) c 

i vezama koju su napisale novinarke Anna Barve i 

Petra Dahlberg. 

Knjiga Ljubljeni alkoholom oslanja se na istoimenu 

tv-seriju u kojoj više Šveđana otvoreno govori o svom 

alkoholizmu. Neke od osoba koje se nisu pojavile na 

televiziji susrećemo u knjizi koja sadrži devetnaest 

snažnih životnih priča. 

Knjiga je duboko potresna. Jedan od onih koji su 

komentarisali knjigu je i Marcus Birro, pisac i liječeni 

alkoholičar: 

”Mislio sam da pijem jer sam bio sam, ali sam ostao 

sam jer sam pio. Cijeli moj život prešao je iz mraka na 

svjetlo onoga dana kada sam zatražio pomoć zbog alkoholizma. 

Ova knjiga je dobar lijek jer se ovdje mogu 

sresti osobe koje su bile prisiljene ili izabrale da žive uz 

alkohol. To što su još tu i govore svoje priče prepuno je 

nade. Za sve nas.” 

Ljubljeni alkoholom: priče o alkoholu i vezama je 

knjiga savršeno prilagođena za čitanje u studijskim 

kružocima. 

Knjiga budi brojna pitanja. Može li okolina učiniti 

nešto za dijete alkoholičara Zašto je volja nedovoljna 

kada alkohol zahtijeva da bude pijen Kakav je osjećaj 

biti alkoholičar Kakav je osjećaj biti rođak Poznajete 

li lično nekog alkoholičara ili njemu bližnjeg Kako 

možete pomoći alkoholičaru ili njegovim bližnjim c 

Kysst av spriten: berättelser om alkohol och relationer av 

journalisterna Anna Barve och Petra Dahlberg bygger 

på tv-serien med samma namn, där flera svenskar öppet 

berättar om sitt alkoholmissbruk. Detta är en bok 

som lämpar sig utmärkt att läsa i studiecirkel. 

Frågorna som dyker upp är många. Kunde omgivningen 

göra något för barnet till alkoholisten Varför 

räcker det inte med viljestyrka när alkoholen kräver 

att bli drucken Hur känns det att vara alkoholist Hur 

känns det att vara anhörig Känner du själv någon 

som är alkoholist eller närstående Vad kan man göra 

för den som har alkoholproblem eller är närstående 

någon med alkoholproblem (Oscar, nr 4/2010, s. 8) c 



27

Amila Alidžanović 

na svjetskom tronu 

Tekst: Muharem Sitnica Sića 

Foto: arhiva Amile Alidžanović 

Od 3. do 6. novembra 2011. sa svojim partnerom Albinom 

Myrbäckom predstavljala je Švedsku na Svjetskom 

prvenstvu u Liberecu u Češkoj, World Latino and Special 

Couple Dance Festival, i Evropskom prvenstvu u buggu 

koje se održavalo u isto vrijeme. Plešući bugg osvojili su 

evropsko zlato, a u kategoriji mixing blues svjetsko srebro. 

Amila Alidžanović och Albin Myrbäck på världstronen. 

Från den 3 till den 6 november 2011 har de 

representerat Sverige i Liberec, Tjeckien, vid Världsmästerskapet 

World Latino and Special Couple Dance 

Festival och vid Europamästerskapet i bugg som hölls 

samtidigt. I buggtävlingen vann de EM-guld, och i 

kategorin mixing blues VM-silver. 

Trots att de för första gången har valts ut att representera 

Sverige och är endast tolv år, vann de två 

medaljer. 

– Jag vet inte hur jag ska uttrycka mina känslor, 

detta är helt sjukt, galet, säger Amila Alidžanović. 

Hon dansar bugg, mixing blues, swing, salsa, latin (i 

detta ingår cha-cha-cha, jive, rumba, samba och paso 

doble) med sin partner Albin, och dansar även disco 

singel dans. 

Albin och hon tränar vid Dansinstitutet i Kalmar 

med sin lärare Catharina Jacobsson fem dagar i 

veckan under flera timmar om dagen, men även med 

de andra professionella tränare som är specialister i 

vissa danser. 

Paren i B-klassen är vanligen cirka femton år. Amila 

och Albin är tolv år gamla och de är redan i B-klassen. 

Alla de som tävlar mot dem är äldre, ungdomsklassen 

är mellan tolv och femton år. 

I november förra året fick Amila och Albin ”Talang 

pris” av Let’s dance-domaren Dermot Clemenger. 

Albin Myrbäck & Amila Alidžanović 

Tek joj je dvanaest godina, rođena u Kalmaru, 

mama Ileana, tata Elvir, mlađa sestra Meja, rodbinski 

vezana za svoju Banjaluku, ali i Bihać i Bosansku 

Otoku, a do nje se teško može doći. Najuspješnija 

plesna zvijezda u Kalmaru i Švedskoj nedavno je 

sa svojim partnerom Albinom Myrbäckom osvojila 

evropsko zlato i svjetsko srebro. 

Iako sam se poodavno stavio na listu čekanja za 

razgovor sa ovom prekrasnom i uvijek nasmijanom 

djevojčicom, uvijek bi iskrslo nešto vanredno, pa onda 

zovi mamu i tatu, da bar uhvatim koju minutu prije ili 

poslije probe. 

I ma kako bilo čudno, među nama se malo zna šta 

je ova svjetska zvijezda učinila tokom devet od svojih 

dvanaest godina, ni traga ni glasa ni pomoći od organizacija, 

saveza i udruženja sa bh. predznakom, a švedski 

mediji i tv i te kako prate njene uspjehe. Amila je više 

puta učestvovala u programima bh Saveza žena, a posebno 

se pamti njen nastup u Oskrashamnu u programu 

Dani Kulture 2009., o čemu je pisano u listu Žena. 

Plemeniti roditelji su podredili svoj život Amilinoj 

svakodnevnoj šemi i sami snose sve troškove priprema, 

odjeće obuće i putovanja. Da se bavi nekim drugim 

aktivnostima, možda bi bila i bh. zvijezda, ali je Amila 

izabrala ovaj put i to je njen život i tako će biti i ubuduće 

jer njeno vrijeme tek dolazi… 

konačno Amila nam kazuje svoju priču: – Nemam 

I riječi da opišem kako se osjećam. U ove dvije godine 

svašta sam doživjela, a i moja porodica zajedno sa 

mnom. 

Od 3. do 6. novembra 2011., kao dio tima švedske 

reprezentacije, sa svojim partnerom Albinom Myrbäckom 

predstavljala sam Švedsku na Svjetskom prvenstvu 

u Liberecu u Češkoj, World Latino and Special 

Couple Dance Festival, i Evropskom prvenstvu u 

buggu koje se održavalo u isto vrijeme. Plešući bugg 

sa Albinom osvojila sam evropsko zlato, a u kategoriji 

mixing blues svjetsko srebro. Dvije medalje, prvi put 

sam izabrana da predstavljam Švedsku, a samo mi je 

dvanaest godina. Ne znam kako da iskažem svoja 



Jonas Jacobsson & Ida Holgersson (2. mjesto), Amila Alidžanović & Albin Myrbäck (1. mjesto) na Evropskom prvenstvu u buggu 

osjećanja, što bi se na švedskom reklo, ”helt sjukt, galet” 

(pravo ludilo). 

Malo je čudno reći da sam predstavljala svoju državu, 

ja jesam Šveđanka, ali sam i Bosanka, bilo bi super da 

to mogu podijeliti i takmičiti se za obadvije zemlje, ali 

tako je kako je, bar nam zastave imaju iste boje i ko zna 

šta će vrijeme donijeti. Možda jednom dobijem priliku 

predstavljati i Bosnu i Hercegovinu, svijet je mali, plesači 

putuju, mijenjaju partnere, a ja sam sada licencirani 

plesač ido-a (International Dance Organization) i život 

je preda mnom, samo treba raditi, raditi i boriti se za 

ono što mi predstavlja najveće zadovoljstvo. 

Mama je plakala na prvenstvu, naravno od sreće, pa 

njena curica je najbolja u Evropi, svijetu, ali kaže da nije 

mogla razumjeti sve ono što se dešavalo u njoj gledajući 

me na bini, zagrljenu sa Albinom, sa švedskom zastavom 

i slušajući švedsku himnu . 

A možete misliti kakav je put do svjetskog prvenstva, 

mogu reći nimalo lagan. Zahtijeva vrijeme i uporan rad, 

treninge, mnoga odricanja, takmičenja i velike žrtve. 

Plešem bugg, mixing blues, swing, salsu, latin (u to 

ulazi cha-cha-cha, jive, rumba, samba i paso doble) sa 

svojim partnerom Albinom, ali i disco single dance. 

Albin i ja treniramo pet dana u sedmici po više sati 

dnevno u Institutu za ples sa svojom učiteljicom Catharinom 

Jacobsson, ali i sa profesionalnim trenerima 

koji su specijalisti za pojedine plesove. Catharina smatra 

da mi imamo potencijal i omogućuje nam da povremeno 

treniramo sa Tobiasom Carlssonom i Yvom 

Eussenom, višestrukim prvakom Švedske u 10 plesova. 

To nam puno znači, na tim lekcijama uvježbavamo 

tehniku koja je veoma bitna, svaki mali detalj može biti 

od velike važnosti, npr. kako će izgledati prsti na ruci 

tokom nekog plesnog momenta. Uporan rad se i isplati, 


Parovi u B klasi plešu pet latino plesova i obično su 

petnaestak godina. Imam dvanaest godina, a već sam u 

B klasi, svi oni protiv kojih se takmičim stariji su od mene, 

omladinska klasa je od dvanaest do petnaest godina. 

tako da Albin i ja plešemo u najvišoj klasi u svim kategorijama, 

osim u latinu, gdje se počinje jednim plesom 

i polako penje od nivoa do nivoa, jedan ples, dva plesa, 

c, b i a klasa. Da bih to bolje objasnila dovoljno je reći 

da parovi u b klasi plešu pet latino plesova i obično su 

petnaestak godina, a u a klasi su sedamnaest, osamnaest. 

Ja imam dvanaest godina, a već sam u b klasi, svi 

oni protiv kojih se takmičim stariji su od mene, omladinska 

klasa je od dvanaest do petnaest godina. 

Čak ne smijem koristiti ni cipele s visokom petom. 

Moje cipelice imaju kvadratnu petu visoku 3 cm, a 

druge djevojčice u mojoj klasi imaju pete od 5,5 cm 

što je mnogo lakše jer se ne moraju same naprezati da 

plešu na prstićima. Poželjela sam nove cipele za novogodišnji 

poklon i dobiću jedne predivne latino štikle iz 

Engleske, mama i tata su obećali. 

Možda je smiješno što pričam o ovome, ali u plesu 

postoje mnoga pravila i ja ih se moram pridržavati. 

Jedno od najvećih pravila je da ako želiš biti u vrhu, 

moraš se redovno takmičiti i biti stalno aktuelan. Malo 

nedjelja provodim kući, putujem od takmičenja do 

takmičenja, kako u plesu u paru, tako i pojedinačno. 

Mogu se pohvaliti da skoro svaki put osvojim nagrade i 

donesem kući dva, tri, pa čak i četiri pehara. Neke od 


 

29

Najavljeno je da će Dermot izabrati par za koji misli da je 

specijalan, posebno talentovan. A Dermot nije bilo ko, 

poznati sudija, bivši plesač, prvak, sudija Let’s Dansa. 

 

najdražih ću i navesti ovdje. U novembru 2010. smo 

osvojili bronzu u mixing bluesu na prvenstvu Švedske, 

a ove godine zlato, kao i srebro u buggu. Na zadnjem 

Grand Priju smo pobijedili u salsi, prvi put u a klasi i 

prvo mjesto, nismo mogli vjerovati, kad su nas prozvali 

izišli smo i stali na treće mjesto, jer obično se prvo 

prozivaju trećeplasirani. Tony Irving, sudija koji je 

dodjeljivao nagrade, nam je prišao i rekao ”Vi ste pobijedili”. 

Albin i ja smo se pogledali i naravno osmijeh na 

našim licima je bio ogroman. 

Prošle godine u novembru dobili smo jednu specijalnu 

nagradu za talente. Dermot Clemenger nam je 

dodijelio ”Talang pris”, dobili smo čak i novac koji smo 

naravno uložili u privatne lekcije s Yvom. Taj dan neću 

nikada zaboraviti, padao je snijeg, bili smo u Halsbergu, 

od jutra smo se takmičili, a najavljeno je da će Dermot 

izabrati par za koji misli da je specijalan, posebno 

talentovan. A Dermot nije bilo ko, poznati sudija, bivši 

plesač, prvak, sudija Let’s Dansa. To je trebalo biti na 

kraju večeri, mi smo dobili nagrade, ali je dodjela još 

trajala, mnogo je kategorija, svi parovi iz Kalmara su 

već bili u autobusu čekajući da se krene kući, samo 

sam ja razvlačila, nisam se htjela presvući. Mama je 

galamila na mene da požurim, kasno, snijeg, svi čekaju, 

a ja koja sam stalno prva i disciplinovana nikako da 

krenem. Na kraju sam je ipak morala poslušati i upravo 

kad sam otvarala vrata dvorane čula sam ”I talent par 

je…” Potrčala sam nazad, mama me izbezumljeno 

gledala, trčala za mnom, a kad je shvatila šta je, rekla je 

Dermotu ”Ona ne može to primiti sama, morate čekati 

da dovedem njenog partnera, oboje su to zaslužili” i 

Albin Myrbäck, Dermot Clemenger & Amila Alidžanović 

otrčala je nazad do autobusa. Svi su začuđeno gledali, 

mene koja trčim preko parketa sa svim svojim torbama 

i kostimima, mamu koja trči u suprotnom pravcu, Albina 

koji trči ništa ne shvatajući prema meni i Dermota 

koji strpljivo čeka. 

Disco ples igram jer je od velike važnosti za tijelo, 

razvijanje, kondiciju. To je ples brzog tempa, sličan 

plesnoj gimnastici, sa dosta skokova, elastičnosti i 

stvarno mi ide od ruke. Prošle godine sam osvojila 

zlato na švedskom prvenstvu u silver kategoriji, a 

prikupljajući poene sad se takmičim u star kategoriji i 

imam samo još jednu stepenicu do najviše klase u toj 

disciplini. 

Idem u šesti razred osnovne škole, učim, društvene 

nauke mi najbolje idu od ruke, a i engleski jezik. 

U Češkoj mi je to dobro došlo jer sam srela plesače 

iz drugih zemalja svijeta i mogla sam komunicirati s 

njima, stekla nove prijatelje, dobila još veću inspiraciju, 

a počela sam da učim i španski jezik. Jednom sedmično 

sviram gitaru, trudim se jer bih voljela i to da znam, 

moj tata svira, moj striko, moj plesni partner, pa što ne 

bih mogla i ja. 

S prijateljicama odem ponekad poslije škole na ”fiku”, 

ali to nije baš često, a ustvari moj najveći drug je moj 

Albin, s njim se osjećam najbolje, mi se razumijemo, 

on uvijek kaže istinu, a i s njim provodim najviše 

vremena, nekad se i posvađamo, ali to kratko traje i 

obično nije od velike važnosti. 

Ne znam koliko će ovo sve da traje, da li će Albin 

biti zainteresovan da pleše još mnogo godina, ja samo 

znam da je ples moje sve i da mi je san da jedne godine 

kad budem odrasla djevojka plešem na Blackpool u 

Engleskoj, a to je jedno od najvećih i najznačajnijih 

plesnih takmičenja na svijetu. 

Ranije sam maštala da odem na plesnu akademiju u 

Stockholm, ali sada nekako više imam želju da nastavim 

školovanje u Londonu ili New Yorku, jer mi to daje veće 

mogućnosti. To su samo neka moja razmišljanja, još 

je par godina do toga, a ja sam sigurna da ću se baviti 

plesom jer je to ono što je u meni i zašto sam ja rođena. 

Za sve svoje uspjehe mogu zahvaliti svojoj familiji, 

jer i pored najveće volje, treniranja i discipline ne bih 

mogla ostvariti svoje snove bez njih. Moja mama i 

tata rijetko sreću svoje prijatelje jer su vikendima na 

putu sa mnom, moja majka i dido čuvaju moju sestricu 

Meju, kojoj je samo tri godine i koja je mala da ide 

s nama na takmičenja. Iduće godine smo obećali da 

ćemo je voditi na švedsko prvenstvo u disco plesu u 

Göteborg, to će nam biti mini familijarni odmor. Meja 

voli disco, to je nekako njen stil i mislim da će joj to 

biti veliki doživljaj. 

Amilina mama Lana nam je rekla: ”Amila je jedna 

fina, kulturna i nježna djevojčica koja je rođena 

da bude plesač, na prvi pogled se to vidi u njenom 

držanju, hodu. Disciplinovana je, trenira, uči, a nađe 

vremena i da se poigra sa svojom sestrom Mejom. Mislim 

da će daleko dogurati, jedino što se ponekad i ja i 

njen tata zapitamo kad će ona stići biti dijete. Imamo 

osjećaj da je ona bezbrižna i nekako baš dječija samo 

kad smo u Bosni kod mojih, tad se i smije drugačije, 

valjda ne misli na vrijeme. Mi smo čvrsto odlučili da 

je podržavamo i trudimo se koliko možemo, iako ponekad 

i nije lako. Njena ljubav, njen san, samo da ona 

bude sretna i zadovoljna, a valjda ćemo i mi jednom, 

kako u šali kažemo, u plesnu penziju.” c 



Meho Baraković 

(1945.–2011.) 

Tekst: Haris Tucaković 

U Göteborgu je 14. septembra 2011. iznenada preminuo 

naš prijatelj i član, veliki bosanskohercegovački i južnoslavenski 

pjesnik Meho Baraković 

Mehmed Ramić: Meho Baraković, 2010. 

U 

Göteborgu je 14. septembra 2011. nakon kraće 

bolesti iznenada preminuo veliki bosanskohercegovački 

i južnoslavenski pjesnik Meho 

Baraković. Rođen je 2. maja 1945. godine u Banja Luci. 

Školovao se u Trebinju, Dubrovniku i Sarajevu. Do 

Den stora bosniska och sydslaviska poeten Meho 

Baraković har efter en kort tids sjukdom avlidit 

den 14 september 2011 i Göteborg. Han föddes den 

2 maj 1945 i Banja Luka och utbildades i Trebinje, Dubrovnik 

och Sarajevo. Tills år 1993 levde och verkade 

han i Trebinje, och sedan år 1995 här i Sverige. 

Meho Baraković var en framstående poet. I en stor 

anonym litterär tävling arrangerad 1999 av Göteborgs 

Skrivarsällskap vann han första priset för poesi på 

svenska i konkurrens av 235 dikter. Dikten Föreställ dig 

att i Bollnäs faller snö har översatts av Djordje Zarkovic, 

den mest respekterade översättaren från b/k/s till 

svenska. 

Fyra av hans diktsamlingar har översatts till svenska. 

Han har publicerat tjugufyra böcker, varav de mest 

framstående är diktsamlingarna Homo Balcanicus 

(1995), Du kommer aldrig förstå varför är jag förälskad i 

Mostar (2000), Stockholm inuti och andra dikter (2005), 

Göteborg eller vem skulle säga att det är möjligt (2007, 

2008) och Göteborg och vissa andra sjukdomar (2010). 

År 2007 fick han Angereds Kulturpris för diktsamlingen 

Göteborg eller vem skulle säga att det är möjligt, 

sitt litterära engagemang och en outtröttlig vilja att 

finna ett utryck för krigets fasor och exilens utsatthet 

samt förmågan att starkt utrycka liv och kärlek, smärta 

och glädje. 

Meho Baraković var medlem i Sveriges Författarförbund, 

Bosnien-Hercegovinas Författarsällskap 

och grundaren av kulturföreningen Broarna-Mostovi 

Göteborg. Vid sidan av sitt litterära verk ägnade han 

sig även åt journalistik och medarbetade i ett flertal 

tidskrifter. 

1993. je živio i radio u Trebinju, a od 1995. godine u 

Švedskoj. 

Meho Baraković je bio izvanredan pjesnik. Na velikom 

anonimnom književnom konkursu Društva pisaca 

Göteborga (Göteborgs Skrivarsällskap), u konkurenciji 

235 primljenih pjesama, 1999. godine, dobio je Prvu 

nagradu za poeziju na švedskom jeziku. Pjesmu je preveo 

Đorđe Žarković, najcjenjeniji prevodilac na švedski 

jezik. 

Četiri zbirke poezije su mu prevedene na švedski 

jezik. Objavio je dvadeset i četiri knjige, od kojih se posebno 

izdvajaju zbirke poezije Homo Balcanicus (1995.), 

Nikada nećeš razumjeti zašto sam zaljubljen u Mostar 

(2000.), Stockholm iznutra i druge pjesme (2005.), 

Göteborg ili ko bi rekao da je to moguće (2007., 

Na velikom anonimnom književnom konkursu Društva 

pisaca Göteborga Baraković je 1999. dobio Prvu nagradu 

za poeziju na švedskom jeziku 

dopunjeno izdanje 2008.) i Göteborg i još neke bolesti 

(2010.). 

Barakoviću je 2007. dodijeljena Kulturna nagrada 

Angereda za zbirku Göteborg ili ko bi rekao da je to 

moguće, za njegov književni angažman i neumorno 

htijenje u pronalaženju književnog izraza za ratni užas 

i izloženost izgnanstvu, kao i sposobnost da snažno 

izrazi život i ljubav, bol i radost. 

Meho Baraković je bio član Saveza pisaca Švedske, 

Društva pisaca Bosne i Hercegovine i osnivač kulturnog 

udruženja Broarna-Mostovi Göteborg. Pored 

književnog rada, bavio se novinarstvom i sarađivao u 

brojnim listovima i časopisima u Bosni i Hercegovini i 

inostranstvu. 

Sahranjen je 23. septembra 2011. na Gradskom mezarju 

u Trebinju. c 



31

Reklama

Zena-Kvinna nr 50 - Žena-Kvinna

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?