филолошки преглед - Filološki fakultet

Филолошки преглед
XXXVII 2010 1

Рецензенти
др Гордана Терић, редовни професор,
Филолошки факултет – Београд
др Дина Манчева, редовни професор,
Универзитет „Свети Климент Охридски“ – Софија
др Анри Беар, редовни професор,
Универзитет Нова Сорбона – Париз
др Пјер Мишел, редовни професор,
Универзитет у Анжеу
др Душан Иванић, редовни професор,
Филолошки факултет – Београд
др Предраг Пипер, редовни професор,
Филолошки факултет – Београд
др Зоран Пауновић, редовни професор,
Филозофски факултет – Нови Сад
др Јанош Бањаи, редовни професор,
Филозофски факултет – Нови Сад
др Слободан Стевић, редовни професор,
Филолошки факултет – Београд
др Весна Половина, редовни професор,
Филолошки факултет – Београд
др Марија де Фатима Марињо, редовни професор,
Универзитет у Порту
др Владислава Гордић-Петковић, ванредни професор,
Филозофски факултет – Нови Сад
др Жељко Ђурић, редовни професор,
Филолошки факултет – Београд
др Корнелија Ичин, редовни професор,
Филолошки факултет – Београд
др Михаило Поповић, доцент,
Филолошки факултет – Београд
др Мирјана Дрндарски, научни саветник,
Институт за књижевност и уметност – Београд
др Ивана Трбојевић, доцент,
Филолошки факултет – Београд

ISSN 0015-1807
УДК 80+82 (05)
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
ЧАСОПИС ЗА СТРАНУ ФИЛОЛОГИЈУ
REVUE DE PHILOLOGIE
XXXVII 2010 1
Филолошки факултет
Београд

REVUE DE PHILOLOGIE
http://www.fil.bg.ac.rs/fpregled/index.htm
Conseil Éditorial
Slobodan Grubačić
Darko Tanasković
Predrag Piper
Radojka Vukčević
Comité de Rédaction
Pierre Michel
Gerhard Ressel
Paul-Louis Thomas
Dina Mantcheva
Željko Đurić
Petar Bunjak
Katarina Rasulić
Tanja Popović
Branka Geratović
Rédacteur en chef
Jelena Novaković
Faculté de Philologie
Belgrade
2010

ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
Часопис за страну филологију
http://www.fil.bg.ac.rs/fpregled/index.htm
Издавачки савет
др Слободан Грубачић, редовни професор
Филолошког факултета у Београду
др Дарко Танасковић, редовни професор
Филолошког факултета у Београду
др Предраг Пипер, редовни професор
Филолошког факултета у Београду
др Радојка Вукчевић, редовни професор
Филолошког факултета у Београду
Уредништво
др Пјер Мишел, редовни професор Универзитета у Анжеу
др Герхард Ресел, редовни професор Универзитета у Триру
др Пол-Луј Тома, редовни професор Универзитета Париз IV
др Дина Манчева, редовни професор Универзитета у Софији
др Жељко Ђурић, редовни професор Филолошког факултета у Београду
др Петар Буњак, редовни професор Филолошког факултета у Београду
др Катарина Расулић, доцент Филолошког факултета у Београду
др Тања Поповић, ванредни професор Филолошког факултета у Београду
мр Бранка Гератовић, асистент Филолошког факултета у Београду
Главни и одговорни уредник
др Јелена Новаковић, редовни професор
Филолошког факултета у Београду
Филолошки факултет
Београд
2010.

Издавач
Филолошки факултет, 11000 Београд, Студентски трг 3
За издавача
др Слободан Грубачић
Секретар Уредништва
др Петар Буњак
11000 Београд, Студентски трг 3.
Тел. 2021-634. Факс: 2630-039.
Ликовно-графичка опрема и корице
Ненад Лазовић
Коректор
Добрила Живанов
Тираж
500
Штампа и повез
Чигоја штампа, Београд, Студентски трг 13
Часопис излази два пута годишње.
Индексирано у: SCIndeks
Рукописе и сву пошту намењену Редакцији часописа треба слати на адресу
главног и одговорног уредника:
др Јелена Новаковић
11000 Београд, Студентски трг 3.
Тел. 2638-716. Факс: 2630-039.
Необјављени рукописи се не враћају.
Издавање овог часописа финансира
Министарство за науку и технологију Републике Србије
Adresser manuscrits et correspondance au rédacteur en chef et directeur de la revue:
Jelena Novaković
Filološki fakultet, Studentski trg 3.
Tel.: (381-11) 2638-716. Fax: (381-11) 2630-039.
Le Secrétaire du Comité de Rédaction:
Petar Bunjak
11000 Beograd, Studentski trg 3.
Tel.: (381-11) 2021-634. Fax: (381-11) 2630-039.
Les manuscrits non publiés ne sont pas retournés.

САДРЖАЈ – SOMMAIRE
САДРЖАЈ – SOMMAIRE
СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ – ETUDES
Gvozden Eror, World literature kao aktuelna komparatistička „akvizicija“ ... 9
Миодраг Лома, Библијскa прича о постању човека и раја
(Пост 2, 4б–25) ............................................................................................ 33
Boris Havel, Jedan kritički osvrt na zapadnu orijentalistiku ....................... 71
Bojan Jović: Les aspects de la poétique surréaliste explicite ...................... 89
Annie Richard, Une lecture féministe: la Loi de la mère dans
« Cendres et sang » de Fanny Ardant ........................................................... 101
Georgiana M. M. Colvile, De l’Eros des femmes surréalistes
et de Claude Cahun en particulier ................................................................ 115
Nađa Đurić, Le motif de l’encyclopédie : Tlön Uqbar orbis tertius
de J. L. Borges et L’Encyclopédie des morts de Danilo Kiš ........................ 127
ИСТРАЖИВАЊА – RECHERCHES
Mirna Radin-Sabadoš, Beli šum ekranske kulture – pripovesti
o „efektima medija“ ...................................................................................... 141
Maria Cristina Marvulli, Il diario su čarnojević: l’“inferno“ bellico
tra motivi sumatraisti e suggestioni dantesche ............................................. 151
Branka Geratović, La dyade mère-fille dans deux livres d’Annie Ernaux:
Une femme et Je ne suis pas sortie de ma nuit ............................................. 169
ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ – COMPTES RENDUS
Francis Katamba and John Stoneham, Morphology. – Houndmills and
New York: Palgrave Macmillan, 2006. – 382 pp. (Stanimir Rakić) ............. 177
Željko Đurić, Osmosi letterarie (ricerche comparate). – Pisa–Roma :
Fabrizio Sera, 2008. – 157 стр. (Гордана Покрајац) .................................. 184
ХРОНИКА – CHRONIQUE
Пројекат „Надреалистички покрет и европске интеграције: париска
и београдска група“ (“Le mouvement surréaliste et les intégrations
européennes: le groupe de Paris et le groupe de Belgrade“) (Бојан Јовић) .... 193
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 7
XXXVII 2010 1

САДРЖАЈ – SOMMAIRE
Научни скуп Настава и учење страног језика на раном узрасту.
Учитељски факултет, Београд, 14. новембар 2009. (Ана Вујовић) ......... 198
Међународна конференција поводом 80 година рада Катедре за
англистику Филолошког факултета Универзитета у Београду
– Проучавање енглеског језика и књижевности: слика, идентитет,
стварност (Катарина Расулић) ................................................................ 201
IN MEMORIAM
Маргерита Арнаутовић (1926–2009) (Изабела Константиновић) ......... 207
8 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
Gvo zden Eror
In sti tut za knji žev nost i umet nost – Be o grad
BI BLID: 0015-1807, 37 (2010), 1 (pp. 9–32)
UDK 82.091
WORLD LI TE RA TU RE KAO AKTUELNA
KOM PA RA TI STIč KA „AKVI ZI CI JA“
U ras pra va ma o kom pa ra ti stič koj di sci pli ni od se dam de se tih go di na pro šlog ve ka ra do se
po se že za Kuh no vim ter mi nom pa ra dig ma. No ve pa ra dig me su želj no tra že ne i ra do su „pre pozna
va ne“ u no vim me to da ma i pri o ri te ti ma. Ipak, te ško da bi se mo gla na ja vi ti no va „pa ra digm
of Com pa ra ti ve Li te ra tu re“ na osno vu do sta iz ne nad ne za in te re sov no sti po je di nih kom pa ra ti sta,
ame rič kih po seb no, za „svet sku knji žev nost“. Na rav no, o svet skoj knji žev no sti je mno go pi sa no, ali
ono što je re če no o tom (vr lo ra zno li ko shva će nom) pred me tu i pod ruč ju iz kom pa ra ti stič kog ugla,
kao i ono što je is ka za no ne po sred ni je o od no su poljâ kom pa ra ti sti ke i svet ske knji žev no sti, po ka zuje
da se tu ne mo že go vo ri ti o ne kom pred met nom sta pa nju i pre ta pa nju, pa ni ti o ve ćoj pred me toj
bli sko sti. Svet ska knji žev nost je do sad u Sje di nje nim Dr ža va ma bi la u re zer va tu aka dem skih kur se va
o ve li kim pi sci ma i ve li kim de li ma, ali su kom pa ra ti ste sna žno usme ri li ka po lju svet ske knji žev no sti
vr lo uti caj ni ra do vi dva auto ra: Da vi da Da mros cha i Fran ca Mo ret ti ja. Me đu tim, ključ ni pri log
po sled njeg ame rič kog Iz ve šta ja o sta nju (kom pa ra ti stič ke) di sci pli ne, či ji je autor Haun Sa ussy,
is ka zu je ja snu re zer vi snost pre ma kom pa ra ti stič kom ob ra đi va nju svet ske knji žev no sti. Sa ussy is ti če
da kom pa ra ti sti ka ne po se du je svet sku knji žev nost ona ko ka ko od se ci za fi zi ku po se du ju ci klo tro ne,
a od se ci za so ci o lo gi ju E. Gof fma na.
U če sto ci ti ra nom tek stu o zna če nji ma re či Wel tli te ra tur, na pi sa nom s po čet ka
pe de se tih go di na pro šlog ve ka, Erich Auer bach ne po mi nje kom pa ra ti sti ku, ma da
is ti če kao uzo ran pri mer Cur ti u so vu stu di ju o evrop skoj knji žev no sti i la tin skom
sred njo ve ko vlju. Auer bach tu, uz osta lo, sa svim pro roč ki upo zo ra va ka ko is tra živa
ča „fi lo lo ga“ „iz bu si je uvek vre ba ju go to vo uob li če ni poj mo vi ko ji ret ko ka da
mo gu da do pri ne su re še nju pro ble ma; oni po ne kad za vo de svo jom zvuč no šću i
po mod no šću i sprem ni su od mah da usko če čim pi scu po ne sta ne ener gi ja ko ja
ide uz pred met. Usled to ga po ne ka da sam pi sac, a to se još če šće de ša va či ta ocu,
mo že da bu de za ve den da ume sto sa me stva ri pred so bom vi di je dan kli še“. 1
Vi še de ce ni ja ka sni je ame rič ki kom pa ra tist A. Owen Al drid ge je kon sta to vao da
kad no va te o ri ja do đe u mo du a on da uve ne, gor lji ve pri sta li ce naj sko ri je te o ri je
uve re ne su da je naj no vi je oba ve zno i naj bo lje, pa u skla du s tim pret hod ne te o ri-
1 Erich Auer bach, „Phi lo lo gie der Wel tli te ra tur“, u: Wel tli te ra tur. Fest ga be für Fritz Strich
zum 70. Ge burt stag (ur. W. Muschg, E. Ste i ger), Bern, 1952. – Pr. (T. Be kić) „Fi lo lo gi ja svet ske
knji žev no sti“, Fi lo lo gi ja svet ske knji žev no sti, No vi Sad, 2009, str. 133. Na kra ju tog ra da (str. 134
pre vo da) Auer bach kon sta tu je: „Ali u sva kom slu ča ju je ze malj ska ku gla naš fi lo lo ški za vi čaj, na ci ja
to vi še ne mo že da bu de.“
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 9
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
je isme va ju ili ih gle da ju s vi si ne. 2 U Auer bac ho vo do ba ni je se još ko ri sti la reč
pa ra dig ma, a ni Al drid ge je na ovom me stu ni je upo tre bio. Me đu tim, ima li šta
pri vlač ni je i (po)mod ni je od „no ve pa ra dig me“ u knji žev nim stu di ja ma, ko ja, uz
to, mo že da zvu či im pe ra tiv no. Ta ko je, na pri mer, Do rothy Fi gu e i ra, pred sed nik
Me đu na rod nog kom pa ra ti stič kog udru že nja, u opro štaj nom go vo ru re kla i ovo:
„U po sled nje dve de ce ni je zbi la se iz me na pa ra dig me od este ti ke ka po li ti ci“! 3
Uoči će mo da se i u ras pra va ma o kom pa ra ti stič koj di sci pli ni od se damde
se tih go di na pro šlog ve ka ra do po se že za Kuh no vim ter mi nom p a r a d i-
g m a. čak je jed na od glav nih sek ci ja XIV kon gre sa Me đu na rod nog kom pa ra tistič
kog udru že nja (Ed mon ton, 1994) ima la na slov: „Met hods and Pa ra digms of
Com pa ra ti ve Li te ra tu re and Cul tu ral Di ver sity“. Iz obra zlo že nja te me se vi de lo
da je tu, za pra vo, reč o sa vre me nim „ško la ma“, „po kre ti ma“, „pri stu pi ma“, „meto
do lo gi ja ma“, „mo de li ma“, pa i „poj mo vi ma“, no oči gled no se sma tra lo ka ko
ter min pa ra dig ma ima ve ću „te ži nu“ od ovih usta lje nih eva ziv nih ime no va nja.
Pred vi đe no te ži šte sek ci je je bi lo na kre ta nji ma u sa vre me noj te o ri ji, i u „dru gim
re le vant nim di sci pli na ma“, od no sno na uti ca ju ta kvih do pri no sa na „ba sic pa radigm(s)“
kom pa ra ti stič ke di sci pli ne: da kle, na nje nu te melj nu pa ra dig mu, ili na
vi še njih, u za vi snosti od pri stu pa, valj da. 4
Svo je vr snoj po pu la ri za ci ji Kuh no vog ter mi na ne sum nji vo je od lu ču ju će
do pri neo H. R. Ja uss po zna tim ra dom o pro me na ma pa ra dig mi u na u ci o knji ževno
sti (1969), ali se fre kvent na upo tre ba ter mi na uda lji la od Ja us so vih isto rij skih
kon struk ci ja, a sa iz vor nim Kuh no vim po stav ka ma o raz vo ju na u ka ta upo tre ba
je bi la, za pra vo, ne spo ji va. Sve to zar Pe tro vić je u tek stu o poj mu pa ra dig me u
knji žev nim stu di ja ma is ta kao da je Kuh no va stu di ja bi la usme re na na raz u me va nje
pri rod nih na u ka (sci en ce) kao, u ne kim aspek ti ma, su štin ski raz li či tih od dru gih
„po lja“ („fi elds ot her than sci en ce“), gde bi bi le dru štve ne na u ke, pro u ča va nja
knji žev no sti i umetnostî, po li tič ke te o ri je, fi lo zo fi je, isto ri je, itd. Za to je, kon sta tova
će Pe tro vić, pot pu no neo bič no da je taj po jam pri me njen na knji žev ne stu di je.
U Kuh no voj za mi sli raz vo ja pri rod nih na u ka, raz li či ti te pa ra dig me ni su mo gle
eg zi sti ra ti isto vre me no, od no sno (ka ko je ka sni je pre ci zi rao) sa mo u iz ve snim
okol no sti ma, da kle iz u zet no, mo gle su „ko eg zi sti ra ti“ dve pa ra dig me. 5 U opi si-
2 A. Owen Al drid ge, The Re e mer gen ce of World Li te ra tu re: A Study of Asia and the West, Newark,
1986, str. 33. – U jed noj pri li ci će Eva Kus hner su vo na po me nu ti: „Po sto je mo de [fas hi ons] u
kom pa ra ti sti ci“. – Eva Kus hner, „To ward a Typo logy of Com pa ra ti ve Li te ra tu re Stu di es“, Pro ce e dings
of the XI II Con gress of the IC LA, 3, Tokyo, 1994, str. 504.
3 Do rothy Fi gu e i ra, „Re ti ring Pre si dent’s Ad dress“, IC LA Bul le tin, 2008, 1, str. 10.
4 V.: IC LA Bul le tin, 1992, 1–2, str. 6 i 13. – Ta ko đe i na XIX kon gre su IC LA (2010) jed na od
šest glav nih te ma je „Asia in the Chan ging Com pa ra ti ve Pa ra digm / Asie et l’évo lu tion du pa ra digme
com pa ra ti ste“, a obra zlo že nje ove te me po či nje re če ni com: „Azi ja je raz vi la raz li či te pa ra dig me
(sa)zna nja, sen zi bil no sti i vred no sti kroz du gu tra di ci ju i isto ri ju.“ – Po zna ti fran cu ski kom pa ra tist
Jean Bas siè re jed nom svom tek stu da je na slov: „How to Re form Com pa ra ti ve Li te ra tu re’s Pa ra digm
in the Age of Glo ba li za tion“ (Neo he li con, 2001, l, str. 13–24).
5 Tho mas S. Kuhn, The Struc tu re of Sci en ti fic Re vo lu ti ons, Chi ca go, 1970. Pr. (S. No va ko vić)
Struk tu ra na uč nih re vo lu ci ja, Be o grad, 1974, str. 36–37. – „Za njih [pa ra dig me] sma tram da su uni-
10 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Gvozden Eror, World literature kao aktuelna komparatistička „akvizicija“
va nju raz vo ja knji žev nih stu di ja, pak, ko eg zi sti ra nje dve pa ra dig me ili vi še njih
se ta ko re ći pod ra zu me va: ne što se opi su je kao pa ra dig ma on da ka da autor ti me
is ka zu je za la ga nje za jed nu mo gu ću op ci ju is tra ži va nja knji žev no sti, s uve re njem
da je ona naj plo do no sni ja, dok se po sto ja nje i uti caj dru gih op ci ja i nji hov uti caj
ne ne gi ra. Ili se ne ki pri stu pi opi su ju kao pre va zi đe ni, za sta re li, po uve re nju tog
i tog auto ra, ali se ne do vo di u pi ta nje da i ta kva, mr tva pa ra dig ma mo že i da lje
in spi ri sa ti i vo di ti mno ga aka dem ska is tra ži va nja. 6
Ka ko god bi lo, no ve pa ra dig me su po sled njih de ce ni ja želj no tra že ne u
kom pa ra ti sti ci, ra do su „pre po zna va ne“ u no vim me to da ma i pri o ri te ti ma, što
se, jed na ko ne do re če no, gde kad po ve zu je i sa (ne re dov nim) pro me na ma ge ne raci
ja i (po vre me nim) po me ra njem klat na (sa ta), ali i, kri tič ki, sa sta rim vi nom u
no vim po su da ma.
Ne ko će mo žda ot kri ti no vu pa ra dig mu, na pri mer, u tran skul tu ral no sti: pi še
se o po tre bi da se po no vo iz na đe kom pa ra ti sti ka kao na čin od go vor nog hva ta nja
uko štac sa kul tur nom raz li kom u ši ro kom – ili čak glo bal nom – vre men skom i
pro stor nom okvi ru, a tran skul tur ne knji žev ne stu di je bi mo gle igra ti kru ci jal nu
ulo gu u ob no vi kom pa ra ti sti ke (pru ža ju ći du blji uvid u knji žev ne kul tu re sve ta). Te
bi stu di je ima le i zna ča jan in ter di sci pli nar ni po ten ci jal. 7 Ili će mo no vu pa ra dig mu
tra ži ti u tran sna ci o na li zmu, ko ji, po uve re nju Cha ron Mar cus, spa da me đu naj važni
je ob no ve knji žev ne kri ti ke i isto ri je u sko ra šnjim de ce ni ja ma. Tran sna ci o na lizmom
se ozna ča va ju od no si iz me đu ze ma lja od re đe ni asi me tri jom (po li tič kom,
eko nom skom, kul tur nom – asi me tri jom mo ći). Mar kus po sta vlja pi ta nje da li je
„tran sna ci o nal no“ ko ri stan ter min za ime no va nje no vih pra va ca u kom pa ra ti sti ci?
Kom pa ra ti sti ku je, re ći će, te ško ka le mi ti na tran sna ci o nal ne pri stu pe, jer ma da
ona pod sti če je zič ki in ter na ci o na li zam, ipak na me će svo ju sop stve nu poj mov nu
ho mo ge nost, u ko joj su na ci o nal ne i isto rij ske raz li ke ob u hva će ne, čak iz bri sa ne,
pu tem uni ver zal nih te o rij skih ka te go ri ja kao što su autor, ro man, pe sma, pri po vest,
mi me zis ili re a li zam. Me đu tim, s jed ne stra ne no vi isto ri zam tra ži od kri ti ča ra
da sle di pro men lji vi po li tič ki, ide o lo ški i so ci o lo ški kon tekst knji žev no sti, i ta ko
ra de ći dez ak ti vi ra ho mo ge ni zu ju će ap strak ci je tra di ci o nal nih kom pa ra ti stič kih
pri stu pa. S dru ge stra ne, post ko lo ni jal ne stu di je su pro duk tiv no do ve le u pi ta nje
uni fi ci ra ne i ide a li zo va ne ge ne rič ke ka te go ri je ko je su bi le osno va tra di ci o nal ne
kom pa ra ti sti ke. Po bu đe na tran sna ci o na li zmom, kom pa ra ti sti ka „mo že po mo ći
da se ob ja sne ujed no raz li ke i zna ča jan ste pen ge ne rič ke i na ra tiv ne ko he ren ci je
unu tar svet ske knji žev no sti“. 8
ver zal no pri hva će na na uč na do stig nu ća ko ja ne koj za jed ni ci prak ti ča ra za od re đe no vre me pru ža ju
mo del-pro ble me i re še nja“ (str. 35).
6 Sve to zar Pe tro vić, The Con cept of Pa ra digm in Li te rary Stu di es, u: Me to do lo ška mi sao u
pre se ku. Sa da šnji tre nu tak na u ke o knji žev no sti (ur. B. Mi li jić), Be o grad, 1990, str. 348–351.
7 Gu nil la Lind berg-Wa da, „Studying Tran scul tu ral Li te rary Hi story: In tro duc tion“, u: Studying
Tran scul tu ral Li te rary Hi story (ur. G. Lind berg-Wa da), Ber lin – New York, 2006, str. 3.
8 Sha ron Mar cus, „Sa me Dif fe ren ce? Tran sna ti o na lism, Com pa ra ti ve Li te ra tu re, and Vic to rian
Stu di es“, Vic to rian Stu di es, 2003, le to, str. 280–283.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 11
XXXVI 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
Uz kom pa ra ti sti ku se tu, da kle, po mi nje i world li te ra tu re, svet ska knji ževnost.
Ali te ško da bi se, i s naj bo ljom vo ljom, mo gla na go ve sti ti no va „pa ra digm
of Com pa ra ti ve Li te ra tu re“ na osno vu do sta iz ne nad ne za in te re so va no sti po je di nih
kom pa ra ti sta, ame rič kih po seb no, upra vo za tu, svet sku knji žev nost. Uosta lom,
za in te re so va nost i za jed no i za dru go pod ruč je da ti ra iz XIX ve ka, ma da tre ba
ja sno re ći da littéra tu re com parée u svom „vid nom po lju“ ini ci jal no, i ne sa mo inici
jal no, za pra vo ni je ima la Wel tli te ra tur (kao ni te o ri ju knji žev no sti, uosta lom).
Na i me, ako pri zna mo (isto rij ski) pri mat fran cu ske kom pa ra ti sti ke, on da
će mo mo ra ti pr vo za pa zi ti da Paul Van Ti eg hem raz li ku je littéra tu re com parée
i littéra tu re généra le (kao skra će ni cu za hi sto i re géne ra le de la litéra tu re), i o
tim pod ruč ji ma de talj no ras pra vlja. 9 On sa mo kon sta tu je da, uz osta lo, „op šta
knji žev na isto ri ja (l’hi sto i re littéra i re géne ra le) ni je ni svet ska knji žev na isto ri ja
(l’hi sto i re littéra i re uni ver sel le)“. M.-F. Guyard ide ko rak da lje i iz ri če upo zo re nje
da se hte lo litéra tu re com parée – ko ja je za pra vo l’hi sto i re des re la ti ons littéra ires
in ter na ti o na les – pro ši ri ti na „littéra tu re géne ra le“, i ta ko đe (kao se ća nje na
Go et hea ko ji je stvo rio reč Wel tli te ra tur) po ku ša ti da se na pi še jed na „littéra tu re
mon di a le“ ko ja bi ima la kao pred met „kor pus de la ko ja za jed nič ki vo li mo (A.
Guérard)“. Me đu tim, „i jed na i dru ga am bi ci ja iz gle da ju me ta fi zič ne ili ne po trebne
ve ći ni fran cu skih kom pa ra ti sta“! Y. Che vrel pre la zi ćut ke pre ko tog pi ta nja, i
za ni ma ga sa mo osnov ni na ziv littéra tu re com parée, od ko jeg je, ka že, po ne kad
is ko va no lit te ra tu re généra le et com parée. Cl. Pic ho is i A. M. Ro us se au, od no sno
ka sni je isti auto ri udru že ni sa P. Bru ne lom, raz ma tra ju ći pi ta nja op šte knji žev ne
isto ri je, iz dva ja ju do du še pod ruč je svet ske knji žev no sti (littéra tu re uni ver sel le
– Wel tli te ra tur, world li te ra tu re, što se pre vo di na fran cu ski i kao littéra tu re mondi
a le), i „ve li ke knji žev ne sku pi ne“, da bi po tom za klju či li bez da lje raz ra de ka ko
iz me đu na ci o nal nih knji žev no sti i littéra tu re com parée, s jed ne stra ne, i sin te za u
okvi ru littéra tu re uni ver sel le, po sto ji kao ne ka igra do la že nja i od la že nja ko ja je
ko ri sna i jed ni ma i dru gi ma (ali za po du hva te oko Wel tli te ra tur na vo de uglav nom
ne mač ke auto re). I u uvod nom tek stu pri ruč ni ka o kom pa ra ti sti ci ko ji su ure di li
Y. Che vrel i P. Bru nel raz ma tra se naj pre, na rav no, littéra tu re com parée, po tom
littéra tu re généra le, pa i littéra tu re uni ver sel le – iz vi še uglo va. No kad je reč
o ge te ov skom smi slu ter mi na, upo tre blja va se (po ma lo sa dis tan ce, kao po jam
ko ji se pro ši rio iz Ne mač ke) do sled no iz vor ni ne mač ki ob lik Wel tli te ra tur, a sa
odo bra va njem se na vo di ka ko je dan ame rič ki kom pa ra tist (Ro bert J. Cle ments)
sma tra pri klad nim de fi ni ci ju pod ruč ja World li te ra tu re ili Wel tli te ra tur kao maksi
mal ne ge o graf ske di men zi je kom pa ra ti sti ke. Simp to ma tič no je da je svo je vreme
no S. Je u ne na pi sao pri ruč nik o pi ta nji ma op šte knji žev no sti i kom pa ra ti sti ke,
na me njen stu den ti ma knji žev no sti, iz o sta vlja ju ći svet sku knji žev nost. 10 Fran cu ski
9 Upor. Pol Van Ti gem, „Upo red na knji žev nost i op šta knji žev nost“, Stra ni pre gled, 1933, 3–4,
str. 164–171 (pre veo s fran cu skog ru ko pi sa M[i lan] M[arković]).
10 Paul Van Ti eg hem, La littéra tu re com parée, Pa ris, 1931, str. 174; M.-F.Guyard, La littéra tu re
com parée, Pa ris, 1958, str. 7–8; Yves Che vrel, La littéra tu re com parée, Pa ris, 1989, str. 7; P. Bru nel,
12 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Gvozden Eror, World literature kao aktuelna komparatistička „akvizicija“
kom pa ra ti sti su, ra di je ne go o svet skoj knji žev nost, pi sa li o ono me što su zva li
co smo po li ti sme littéra i re (na su prot na ci o na li zmu), pa je Van Ti eg hem po me nuo,
u tom kon tek stu, ka ko je Go et he go vo rio o littéra tu re uni ver sel le (Wel tli te ra tur),
kao o ce li ni po je di nač nih knji žev no sti, ce li ni ko ju tre ba ume ti uva ža va ti ka ko bi
se iz be gle na ci o nal ne pred ra su de. 11
U ne mač koj ra noj kom pa ra ti sti ci je bi lo dru ga či je, već i zbog Go et hea
(Mar xo vo za u zi ma nje za svet sku knji žev nost je da le ko ma nje po mi nja no). H.
Bi rus uka zu je na isto vre me no po ja vlji va nje, oko 1827. go di ne, Go et he o ve ide je
o svet skoj knji žev no sti i ute me lji va nja di sci pli ne littéra tu re com parée u Pa ri zu,
uz pod se ća nje da je Go et he bio iz u zet no do bro oba ve šten o po če ci ma kom pa rati
sti ke u Fran cu skoj (Vil le ma i no va pre da va nja je re dov no či tao), te da je tu bi lo
vi še od obič ne vre men ske po du dar no sti. 12 D. Da mrosh, pak, uka zu je na zna čaj
iz da va ča i ured ni ka pr vog ča so pi sa za kom pa ra ti sti ku i svet sku knji žev nost, Hu ga
Mel tzla, pri pad ni ka ne mač ke ma nji ne u Tran sil va ni ji (1846–1908), ko ji je u Clu žu
(Ko lo žva ru) 1877. po kre nuo ča so pis Ac ta Com pa ra ti o nis Li te ra rum Uni ver sa rum
(iz da van do 1888 – naj pre sa ma đar skim na slo vom i nje go vim pre vo dom na pet
je zi ka, a od 1879. glav ni na slov je bio na la tin skom). U pro gram skom uvod nom
tek stu „Sa da šnji za da ci kom pa ra ti sti ke“ Meltzl je iz neo uve re nje da je Go et he o va
kon cep ci ja pod ruč ja Wel tli te ra tur bi la upreg nu ta u slu žbu usko na ci o na li stič kih
pre o ku pa ci ja, a on, Meltzl, že leo je da je sa ču va od na gla ša va nja ap sor bo va nja
stra nih uti ca ja u na ci o nal noj knji žev no sti, i sa mih nje nih uti ca ja na dru ge književ
no sti (pri če mu je ta da šnja knji žev na isto ri ja vi đe na kao an cil la hi sto ri ae
po li ti cae, ili čak an cil la na ti o nis). 13
Cl. Pic ho is, A.-M. Ro us se au, Qu’est-ce que la littéra tu re com pa rée?, Pa ris, 1983, str. 74–48; Précis
de littéra tu re com parée (ur. P. Bru nel, Y. Che vrel), Pa ris, 1989, str. 24–26; S. Je u ne, Littéra tu re génera
le et littéra tu re com parée, Pa ris, 1968. – Je u ne iz ne kog raz lo ga ter mi no lo ški raz dva ja l’hi sto i re
littéra i re géne ra le od littéra tu re généra le, pri če mu ova dru ga mo že da se od no si na is tra ži va nja
te o rij skog ka rak te ra, ali i da po ve zu je knji žev nost i be a ux-arts (ta kvu op štu knji žev nost, tvr di, Ameri
kan ci zo vu Com pa ra ti ve li te ra tu re), kao što, naj pre, po ve zu je me đu so bom raz li či te na ci o nal ne
knji žev nost; op šta knji žev na isto ri ja, pak, opi si va la bi po kre te i evo lu ci je, is tra ži va la po re klo, is ti ca la
uti ca je i vr hun ce. Bez ob zi ra na ova raz li či ta zna če nja, autor kao da ne vi di raz lo ga da tu ko ri sti i
tre ći ter min, svet ska knji žev nost (str. 29).
11 P. Van Ti eg hem, isto, str. 27. – V. i: Mi loš Tri vu nac, „Ge te o va ,svet ska knji žev nost‘“, Stra ni
pre gled, 1933, 1–2, str. 27–48.
12 Hen drik Bi rus, „The Co-emer gen ce of We li te ra tur and littéra tu re com parée“, u: Com pa ra ti ve
Li te ra tu re in an Age of Mul ti cul tu ra lism (ur. R. Net her so le). Pro ce e dings of the XVIth Con gress of
the In ter na ti o nal Com pa ra ti ve Li te ra tu re, „Tran si ti ons and Tran sgresssi ons in an Age of Mul ti cul tu ralism“,
vo lu me I, Uni sa, 2005, str. 26, 32. – V. i tekst istog auto ra: „The Go et hean Con cept of World
Li te ra tu re and Com pa ra ti ve Li te ra tu re“, na In ter net adre si: CLCWeb: Com pa ra ti ve Li te ra tu re and
Cul tu re 2.4 (2000): .
13 Da vid Da mrosch, „Re birth of a Di sci pli ne: The Glo bal Ori gins of Com pa ra ti ve Stu di es“,
Com pa ra ti ve Cri ti cal Stu di es, 2006, 3, str. 101–102. – Meltzl je na la zio da „sva ka na ci ja tra ži svo ju
sop stve nu ,svet sku knjžev nost‘, uop šte ne zna ju ći šta to zna či“, a ujed no se sma tra, iz ovog ili onog
do brog raz lo ga, su per i or nom dru gim na ci ja ma. Bio je, s dru ge stra ne, ta ko đe i pro tiv ni ve li šu ćeg kosmo
po li ti zma, ko ji bi nad ja čao ma nje knji žev no sti: „Ide a li kom pa ra ti sti ke ne ma ju ni šta sa mut nim,
„ko smo po li ti zu ju ćim“ te o ri ja ma“ (pre ma: D. Da mrosch, isto, str. 103–104).
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 13
XXXVI 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
Ma da sma tra da je Mel tzlov kon cept svet ske knji žev no sti bio da le ko od
ja snog, György Vaj da je pi šu ći o ori jen ta ci ja ma nje go vog ča so pi sa is ta kao da je
Meltzl iden ti fi ko vao svoj čo ve ko lju bi vi kon cept svet ske knji žev no sti sa kom para
ti sti kom (ka ko je pi sao, na u kom bu duć no sti – Zu kun ftswis sen schaft: Ver gle ichen
de Li te ra tur kun de). Ne mač ki na slov Mel tzlo vog ča so pi sa je bio: Ze itschrift
für ver gle ic hen de Li te ra tur, a Max Koch će, od 1887, ure đi va ti ri val ski, ne mač ki
ča so pis isu vi še slič nog ime na: Ze itschrift für ver gle ic hen de Lit te ra tur geschic hte
(ko ji će iz la zi ti do 1906). Vaj da kon sta tu je da je Koc hov ča so pis bio vi še na ci ona
li stič ki usme ren od Mel tzlo vog li be ral nog i ko smo po lit skog ča so pi sa, ma nje
in ter na ci o na lan, ali su per i or ni ji za hva lju ju ći gru pi od lič nih ne mač kih na uč ni ka na
ko je se oslo nio. U toj (pred)isto ri ji po red be ne di sci pli ne, i Koch je is ka zao iden tifi
ko va nje svet ske knji žev no si sa kom pa ra ti sti kom, kao i Meltzl pre nje ga. 14
Na pre la zu ve ko va je na ne mač kom je zič kom pod ruč ju ob ja vlje no vi še raspra
va o svet skoj knji žev no sti, kao i o nje nim re la ci ja ma sa kom pa ra ti sti kom. 15
Po seb no tre ba is ta ći uti ca jan rad Ern sta El ste ra o svet skoj knji žev no sti i kom para
ti sti ci, sa vr lo kri tič kim sta vom pre ma ovoj dru goj di sci pli ni. Pre ma J. Pi ze ru,
El ste ro vo shva ta nje „pa ra dig me Wel tli te ra tur“ je bi lo do sta jed no stra no, ali je
nje go vo fo ku si ra nje na in ter na ci o na li za ci ju knji žev nog tr ži šta kao sre di šnji ce područ
ja Wel tli te ra tur na go ve šta va lo da je čak u svom za sni va nju ovaj ter min imao
bli žu struk tu ral nu sklo nost ka sa vre me nim tran sna ci o nal nim knji žev nim stu di ja ma
ne go kom pa ra ti sti ka. 16 El ster je, za pra vo, tu ospo ra vao ide je što ih je bio iz neo
zna čaj ni ne mač ko-ame rič ki kom pa ra tist Lo u is Paul Betz (1861–1903), ko ji je
14 György Mihály Vaj da, „Ac ta com pa ra ti o nis lit te ra rum uni ver sa rum“, Year bo ok of Com pa rati
ve and Ge ne ral Li te ra tu re, 1965, str. 37–38, 44. – Za ni mlji vo je da je ra no pre mi nu li Jo seph Tex te
(1865–1900), ko ji je za sno vao na sta vu kom pa ra ti sti ke u Fran cu skoj (ka te dra u Li o nu, od 1896), smatrao
da po red be ne stu di je ni su na sta le u Fran cu skoj već u Ne mač koj, kao plod re vol ta pro tiv fran cuskog
jar ma: „Les sing, Her der, Schil ler, Ti eck, dva Schle ge la, to su nje ni pra vi osni va či“! („L’hi sto i re
com parée des littéra tu res“, u: Etu des de littéra tu re européene, Pa ris, 1898, str. 9). Da nas se to gle da
iz dru gog ugla. Ka ko je pi sao po zna ti ne mač ki kom pa ra tist R. Ba u er, sve ne mač ke isto ri je knji ževno
sti, kao što je ona Fri e dric ha Schle ge la, ko je su že le le da vo de ra ču na o isto rij skim evo lu ci ja ma,
ima le su istu „fi na li stič ku“ ma nu: a pri o ri pod re đe nost estet skog su da ne kom „pret po sta vlje nom“
smi slu „Isto ri je“ (za raz li ku od Fran cu ske gde se od Cu vi e ra i pri rod nih na u ka uzi ma la ide ja da je
mo gu će iz gra di ti pot pu nu ce li nu na osno vu nje nih de lo va, i to za hva lju ju ći po re đe nju). Ro ger Ba u er,
„Com pa ra ti stes sans Com pa ra ti sme“ u: Com pa ra ti ve Li te rary Hi story as Di sco ur se (ur. M. J. Valdés,
D. Ja vitch, A. O. Al drid ge), Bern – Ber lin, 1992, str. 42–43. – V. ta ko đe tekst Hu ga Dyse rin cka, u
ko jem se uka zu je na ras pro stra nje no su prot sta vlja nje kom pa ra ti zmu kao auto nom noj uni ver zi tet skoj
di sci pli ni u Ne mač koj, i gde se, po seb no, vr lo kri tič ki oce nju ju shva ta nja o ci lje vi ma po red be nih
stu di ja na ve de nog osni va ča ča so pi sa za kom pa ra ti sti ku, ger ma ni ste i ra nog kom pa ra ti ste Ma xa
Koc ha, kao i po to nji na pa di ro ma ni ste Hu ga Fri e dric ha na ra do ve Van Ti eg he ma: „Po ur une hi sto i re
du com pa ra ti sme. Pla i doyer à l’oc ca sion de la pu bli ca tion d’une no u vel le bi bli o grap hie in ter na ti o nale
de littéra tu re com parée“, u Littéra tu re com parée, littéra tu re mon di a le, Ac tes du XI e me Con grès de
l’As so ci a tion In ter na ti o na le de Littéra tu re Com parée, vol. 5, 1991, str. 61–72.
15 V.: Ul rich We is ste in, Com pa ra ti ve Li te ra tu re and Li te rary The ory. Sur vey and In tro duc tion,
Blo o ming ton – Lon don, 1973, str. 191–194.
16 John Pi zer, The Idea of World Li te ra tu re. Hi story and Pe da go gi cal Prac ti ce, Ba ton Ro u ge,
2006, str. 69–70.
14 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Gvozden Eror, World literature kao aktuelna komparatistička „akvizicija“
1900. go di ne ob ja vio pr vu ver zi ju svo je Bi bli o gra fi je kom pa ra ti sti ke ( 2 1904), sa
pred go vo rom J. Tex tea. Betz je, po la ze ći pr ven stve no od za mi sli kom pa ra ti stič ke
di sci pli ne, a ne od Go et he o ve Wel tli tera tur, ka ko je to bio slu čaj u Ne mač koj,
na la zio po ve za nost dva ju pod ruč ja na sle de ći na čin:
Na su prot na ci o nal noj knji žev noj isto ri ji, Li te ra tur ver gle ic hung se raz vi ja iz
op šte knji žev ne isto ri je. Vi di in di vi du al ne fe no me ne iz per spek ti ve ce li ne. Po je di ne
knji žev no sti raz ma tra kao lo kal ne gru pe svet ske knji žev no sti; – ce le knji žev no sti,
nji ho va re mek-de la jed na ko kao i nji ho va skrom na ostva re nja, kao re zul tat se ri je
uti ca ja unu tar njih i spolj njih fak to ra. 17
Cla us Clüver is ti če da je El ster, kao i ve ći na nje go vih ko le ga, do sta dis tan cira
no gle dao na na po re da se ute me lji pro u ča va nje knji žev no sti iz ši re per spek ti ve,
te da bi El ste rov rad tre ba lo či ta ti i kao po ku šaj da se spre či zasnivanje kom pa ra tisti
ke kao auto nom ne di sci pli ne (kao što i nje go vo in si sti ra nje da se Wel tli te ra tur
raz u me tač no ona ko kao je Go et he mi slio, za pra vo eli mi ni še to pod ruč je kao pra vi
pred met za knji žev nog isto ri ča ra). 18 Na i me, El ster raz li ku je sle de će poj mo ve:
„svet ska knji žev nost“ (Wel tli tera tur), ko ju shva ta ve o ma usko, po zi va ju ći se na
Go et hea, i „me đu na rod na knji žev na isto ri ja“ (in ter na ti o na le Li te ra tur geschic hte),
za šta ko ri sti i na ziv „me đu na rod ni knji žev ni to ko vi“ (in ter na ti o na le Literaturströmungen),
uz opa sku da su ne mač ki knji žev ni is tra ži va či i pre po sve ći va li
pu no pa žnje tom pod ruč ju (a s ko jim, ka že, kom pa ra tiv ni me tod ne ma ni šta).
Do da je još i „kom pa ra tiv ni me tod“ (ver gle ic hen de Met ho de – ko me je su prot nost
phi lo lo gische Met ho de). Me đu tim, ter min (i pod ruč je) „kom pa ra tiv na knji žev na
isto ri ja“ (ver gle ic hen de Li te ra tur geschic hte) on na pro sto ne pri zna je, ni ti vi di
da bi se on mo gao lo gič ki po ve za ti sa ne kim od dva pret hod na, sma tra ju ći da se
sa mo mo že go vo ri ti o po me nu tom, već usta lje nom me to du knji žev ne na u ke – a
ono za šta se za la žu Betz i mno gi dru gi, sma tra, ne mo že bi ti no vi me tod već
sa mo pro ši re nje po lja pro u ča va nja.
El ster ov de u pri log svom sta no vi štu na vo di ar gu ment ko je će po la ve ka
doc ni je ko ri sti ti i René Wel lek (a za njim i Re mak), na i me da, me to do lo ški,
ne ma raz li ke iz me đu usta no vlja va nja uti ca ja Go et hea na Ti ec ka ili Gottfri e da
Kel le ra, itd., i uti ca ja Sha ke spe a rea, ili Ra ci nea, itd., na bi lo ko je de lo u ne mačkoj
knji žev no sti. No on pri hva ta da po re đe nje ima zna čaj nu ulo gu u dva slu ča ja:
na pod ruč ji ma Stof fgeschic hte i ver gle ic hen de Po e tik. Ali i tad ne će ko ri sti ti
ter min ver gle ic hen de Li te ra tur geschic hte, već će, pro ši re no, go vo ri ti o ver -
gle ic hen de in ter na ti o na le Li te ra tur geschic hte, i, per mu ti ra no, o in ter na ti o na le
ver gle ic hen de Li te ra tur geschic hte! Za ta kav pri stup sma tra da mo že mno go da
pru ži, a da će su če lja va nje knji žev no sti raz li či tih na ro da ba ci ti vi še sve tla ne
17 Lo u is P. Betz, „Li te ra tur ver gle ic hung“, u: Stu dien zur ver gle ic hen den Lit te ra tur geschic hte
der Ne u e ren Ze it, Frank furt, 1902, str. 9–10 (pr vo bit no u ča so pi su Li te ra rische Ec ho, 3, 1901, 10).
18 Cla us Clüver, „The Dif fe ren ce of Eight De ca des: World Li te ra tu re and the De mi se of Na ti o nal
Li te ra tu re“, Year bo ok of Com pa ra ti ve and Ge ne ral Li te ra tu re, 35, 1986, str. 14, 16.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 15
XXXVI 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
sa mo na nji ho ve slič no sti već i na raz li ke nji ho vih „na ci o nal nih ka rak te ri sti ka“
(na ti o na len Eigentümlic hke i ten): na i me, pre ma El ste ru, ne mo že se pre vi de ti da
„sva ka na ci o nal na knji žev nost ob li ku je je din stve nu ce li nu što iz ra ža va iz ve sne
cr te na ci o nal nog ka rak te ra“! 19
Znat no ka sni je je o is toj te mi, umno go me sle de ći El ste ra i nje go ve ar gu men te,
pi sao 20 i ne mač ko-švaj car ski ger ma ni sta Fritz Strich (1882–1963), autor mo nogra
fi je Go et he i svet ska knji žev nost (1946), 21 ko ji je od ba ci vao stav da „po red bena
knji žev na isto ri ja“ tre ba da bu de jed na če na sa pro u ča va njem me đu na rod nih
od no sa me đu knji žev no sti ma sve ta, bu du ći da se i knji žev ne stu di je ogra ni če ne
na jed nu ze mlju ta ko đe ne iz be žno slu že po re đe nji ma me đu raz li či tim auto ri ma
i de li ma u toj ze mlji: Strich je pred la gao da ter min Wel tli te ra tur zna či ono što i
da lje zo ve mo kom pa ra ti sti kom. 22
Po ve zi va nje di sci pli ne littéra tu re com parée (i bli ske joj littéra tu re généra le)
sa littéra tu re uni ver sel le, Wel tli te ra tur, za vi si lo je i od shva ta nja ter mi na svet ska
knji žev nost, ko ji je, me đu tim, „po kri vao“ ši ro ku le pe zu poj mo va: od svet ske
knji žev no sti kao p r e d m e t a pro u ča va nja (raz li či to de fi ni sa nog) do svet ske
knji žev no sti kao i s t o r i j e tog, ova ko ili ona ko od re đe nog pred me ta. To jest,
ako je kom pa ra ti sti ka ozna ča va la po red be nu isto ri ju (ši re: pro u ča va nje) knji ževno
sti, op šta knji žev nost op štu isto ri ju knji žev no sti, on da bi svet ska knji žev nost
(u ovom dru gom zna če nju) pred sta vlja la isto ri ju svet ske knji žev no sti. Pod razu
me va la bi se ta da i po tre ba da se ove obla sti raz gra ni če. No ako po gle da mo
svo je vre me no iz u zet no uti ca jan Dic ti o nary of World Li te ra tu re J. T. Shi pleya
kao ured ni ka, ot kri će mo da u tom ter mi no lo škom reč ni ku (či je tre će, do pu nje no
iz da nje, 1970, do no si iz ve snu iz me nu i pre ci zi ra nje na slo va: Dic ti o nary of World
19 Ernst El ster, „Wel tli te ra tur und Li te ra tur ver gle ic hung“, Ar chiv für das Stu di um der ne u e ren
Sprac hen, 1901, str. 38–41, 43–47. – Pre vod na en gle ski: „World Li te ra tu re and Com pa ra ti ve Li te ratu
re (1901)“, Year bo ok of Com pa ra ti ve and Ge ne ral Li te ra tur, 35, 1986, 7–13. – Za El ste ra je ver -
gle ic hen de Li te ra tur geschic hte, na ziv za ko ji na vo di da se ko ri sti u Fran cu skom i Ame ri ci, jed no stavno
na ziv ko ji na vo di na kri vi put (str. 47), ali, ka ko se vi di, El ste ru ni je bli sko ni sâmo me đu na rod no
ute me lje nje kom pa ra ti sti ke.
20 Fritz Strich, „Wel tli te ra tur und ver gle ic hen de Li te ra tur geschic hte“, u: Phi lo sop hie der Li tera
tur wis sen schaft (ur. E. Er ma tin ger), Ber lin, 1930, str. 422–441.
21 Mi loš Tri vu nac – ko ji je u ras pra vi „Ge te o va ,Svet ska knji žev nost‘“ pru žio, ka ko je re kao,
„pre gled sve ga, bar ko li ko je po zna to pi scu ovih re da ka, što je Ge te na pi sao o svet skoj knji žev nosti“,
raz mo triv ši i sa dr ži nu dva raz go vo ra „u ko ji ma je do dir nu ta svet ska knjžev nost“, oba vo đe na
1827. sa Eker ma nom – pi še i o „ne tač nom za ključ ku“ Frit za Stric ha (u pre da va nju u Vaj ma ru, 1932),
po vo dom Go et he o ve sto go di šnji ce, da je Go et he ov san po stao div na ja va, jer i u Go et he o voj iz ja vi
iz 1828 (po vo dom Edin bur ških re vi ja) reč je „ne o ka kvom Ge te o vom ide a lu ili že lji, ne go sa mo o
to me šta se u naj bo ljem slu ča ju mo že oče ki va ti od svet ske knji žev no sti“ (Stra ni pre gled, 1933, 1–2,
str. 34–35, 38).
22 J. Pi zer, isto, str. 70 (po gla vlje „Na ti o na lism and Re vi val“). – Pi ser is ti če da je Stric hov članak
uko re njen u Ge i stes geschic hte ori jen ta ci ju ko ja ka rak te ri še tri de se te go di ne u Ne mač koj, a ko ja
je op sed nu ta raz ma tra njem ka ko se je din stve ni men ta li tet „Volk-a“ re flek tu je na nje mu svoj stve nu
knji žev nu pro iz vod nju i di na mi ku kul tur ne raz me ne.
16 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Gvozden Eror, World literature kao aktuelna komparatistička „akvizicija“
Li te rary Terms) uop šte ne ma ras tu ma če nog na slov nog poj ma „world li te ra tu re“
(a sa mo se u ob ra di ter mi na „com pa ra ti ve li te ra tu re“ po mi nje „Go et he’s idea of
a We ltli te ra tur“). 23
Ima, me đu tim, i raz gra ni če nja u ko ji ma se do dat no raz dva ja „svet ska“ od,
re ci mo „sve op šte“ knji žev no sti, pa ta ko Al bert Léon Guérard (1880–1959) in si stira
na raz li ko va nju po lja: Uni ver sal Li te ra tu re (ob u hva ta ce lo kup nost ver bal nog
iz ra ža va nja, pre ne se nog usme no ili pi sme no, u svim vre me ni ma, bi lo gde na
sve tu), World Li te ra tu re („ži va knji žev nost“, ono što je knji žev nost za nas, bez
ob zi ra na epo hu ili za vi snost od po li ti ke – tim se ter mi nom po ri ču na ci o nal na
ogra ni če nja), Com pa ra ti ve Li te ra tu re (de fac to: pro u ča va nje uti ca ja iz vr še nog
pre ko je zič kih et nič kih i po li tič kih gra ni ca; de ju re: ko ri šće nje po red be nog meto
da, unu tar jed ne je zič ke gru pe ili iz me đu raz li či tih ta kvih gru pa), i Ge ne ral
Li te ra tu re (če mu vo di po red be ni me tod: pro u ča va nje pro ble ma za jed nič kih za
ce lu knji žev nost – te ma, ob li ka, vr sta, li ko va, itd.). Za ni mlji vo je da Guérard
is ti če ka ko je bio kom pa ra tist ce log svog aka dem skog ži vo ta, ali da je ter min
Com pa ra ti ve Li te ra tu re ne ko ri stan, opa san, i tre ba da bu de uki nut, pa će i unu tar
ovih de fi ni ci ja na ve sti ka ko je kom pa ra ti sti ci, u na ve de nom zna če nju de fac to,
su đe no da bu de „ap sor bo va na u svet sku knji žev nost“. 24 Pri tom oči gled no ne uviđa
ne ko he rent nost pri stu pa če tvo ro čla noj po de li, jer se pr va dva ter mi na od no se
na pred me te pro u ča va nja, a dru ga dva na na či ne pro u ča va nja.
Ka da H. H. H. Re mak u po zna tom ra du o me to di i per spek ti vi kom pa ra tisti
ke tu ma či raz li ke iz me đu kom pa ra ti sti ke i svet ske knji žev no sti (me đu ko ji ma
vi di „raz li ke u ste pe nu kao i fun da men tal ni je raz li ke“), on na vo di či me „se ba vi“
jed na i dru ga vr sta pro u ča va nja: kom pa ra ti sti ka se če sto ba vi od no si ma sa mo dve
ze mlje, ili dva auto ra raz li či tih na ci o nal no sti, ili jed nog auto ra i dru ge ze mlje,
23 U tom se ame rič kom pri ruč ni ku (pr vo iz da nje 1943, dru go, re vi di ra no 1953) kom pa ra ti sti ka
de fi ni še – dav no to be še – kao pro u ča va nje me đu od no sa knji žev no sti raz li či tih na ro da, i oce nju je
kao jed no od naj plod ni jih me to da knji žev nog is tra ži va nja!
24 Al bert [L.] Guérard, „Com pa ra ti ve Li te ra tu re?“, Year bo ok of Ge ne ral and Com pa ra ti ve Li tera
tu re, 1958, str. 5, 1. – Guérard, ko ji je pre da vao „ge ne ral li te ra tu re“ na Stan for du od 1925. do 1946,
autor je i jed nog pri ruč ni ka skrom nog na slo va ali znat nog obi ma: Pre fa ce to World Li te ra tu re, New
York, 1940. – Vo ji slav Đu rić se opre de lji vao za ter min „op šta knji žev nost“: „Ob ja šnje nja pod ter minom
kom pa ra tiv na knji žev nost, ma ko li ko dra go ce na bi la za shva ta nje kom pa ra tiv nog me to da, ti ca la
su se sred stva ko jim se do la zi do su šti ne ali ne i sa me su šti ne. [...] Ter min svet ska knji žev nost, ako mu
se pri pi še oba ve za da se iz u ča va i po zna je ce lo kup na svet ska knji žev nost – i is toč na i za pad na, i ve ći i
ma nji pi sci ra znih vre me na i na ro da – ne od go va ra stvar nim mo guć no sti ma i u tom smi slu ni je ta čan,
ali, ako se sve de na pi sce, de la i po kre te od pr vo ra zred nog zna ča ja i uti ca ja za ve ći deo sve ta, u to me
slu ča ju mo že bi ti pri hva tljiv. To isto vre di i za ter min in ter na ci o nal na knji žev nost: i on je pri hva tljiv, s
ob zi rom na stvar ne mo guć no sti, sa mo ako se sve de na zna čaj ni je knji žev ne po ja ve ne svih ne go jed nog
bro ja na ci ja. Ne što slič no mo že se re ći i za ter min uni ver zal na knji žev nost. Otu da ne ki sma tra ju, i ja
me đu nji ma, da je naj pri hva tlji viji ter min op šta knji žev nost, jer on do pu šta da se, u skla du sa stvar nim
mo guć no sti ma, vr ši iz bor onih po ja va či ji je op šti zna čaj ve ći. [...] Vid naj či sti je op šte knji žev no sti imaju
i knji žev ne te o ri je, či ja isto ri ja ot kri va da su osnov ni pro ble mi i za ko ni knji žev nog stva ra nja svu da i
uvek isti“ (kur ziv G. E.). – Vo ji slav Đu rić, „Knji žev nost op šta i na ci o nal na“, Go vor po e zi je III, Be o grad,
1980, str. 8–9, 13. – V. i na po me nu 47 (Han kiss).
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 17
XXXVI 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
dok se svet ska knji žev nost pre o vla đu ju će ba vi svet ski pri zna tim de li ma ko ja su
iz dr ža la test vre me na (Bo žan ska ko me di ja, Don Qu i jo te, Wert her, itd. (shva tanje
ko je je bi lo do sta za stu plje no na ame rič kim uni ver zi te ti ma). Reč je, da kle, o
raz li či tim vr sta ma pro u ča va nja, ko ja ima ju i svo je raz li či to od re đe ne pred me te.
Kad po tom po mi nje mno štvo kur se va na ame rič kim ko le dži ma po sve će nih anali
zi re mek-de la iz raz li či tih ze ma lja, Re mak na vo di da su ti kur se vi usta lje no
ozna če ni ter mi nom „world li te ra tu re“, 25 pre ne go sa „com pa ra ti ve li te ra tu re“, 26
te da ta ko i tre ba da bu de, jer se de la pro u ča va ju kao in di vi du al na re mek-de la, 27
i ni su si ste mat ski po re đe na. I kod „op šte knji žev no sti“, raz li či to shva će ne, kao
25 Pr vi iz ve štaj Ame rič kog udru že nja za kom pa ra ti sti ku „o pro fe si o nal nim stan dar di ma“ („Levin
re port“, 1965 – plod ra da de ve to čla ne ko mi si je na če lu sa Ha rry Le vi nom, i René Wel le kom, A.
O. Al dlrid ge om, Ha skel lom Bloc kom, me đu osta li ma, u svom sa sta vu) is ta kao je di stink ci ju iz me đu
„Hu ma ni sti ke ili Svet ske knji žev no sti ili Ve li kih knji ga“ na ni vou do di plom skih stu di ja i kom pa ra ti stike
kao di sci pli ne (post)di plom skih stu di ja (gra du a te di sci pli ne), da bi ta ko raz dvo jio kri tič ku prak su
kom pa ra ti sta od pri stu pa ti pa „ve li ke knji ge“, od no sno kur se va gde se pro u ča va ju de la iz ve ćeg bro ja
je zi ka – u pre vo du (dra ma uop šte, isto ri ja ide la, kur se vi o epo si pro sve ti telj stva). I u sle de ćem ta kvom
iz ve šta ju („Gre e ne Re port“, 1975) ta ko đe se na vo di po rast ob u hvat nih kur se va na ko ji ma se pre da je
knji žev nost u pre vo du, od stu de na ta pr vog stup nja ko ji ih pra te ne tra ži po zna va nje stra nih je zi ka,
a gde se, re klo bi se, sta vlja znak jed na ko sti iz me đu „World Li ter tu re“ i „Com pa ra ti ve Li te ra tu re“.
– Com pa ra ti ve Li te ra tu re in the Age of Mul ti cul tu ra lism (ur. C. Ber nhe i mer), Bal ti mo re – Lon don,
1995, str. 23, 30. – J. E. Spin garn je još 1900. iz la gao ka ko bu duć nost ame rič ke knji žev ne na u ke le ži
u ob u hvat nom raz ma tra nju ve li kih knji žev no sti, kao i ve li kih i me đu na rod nih po kre ta (što vi še vo di
ka po to njim kur se vi ma svet ske knji žev no sti), ma da je po tom pre ci zi rao da je ta bu duć nost neo dvo ji vo
po ve za na sa stu di ja ma kom pa ra ti sti ke (ko joj su ta da već bi le po sve će ne dve ka te dre, na Har var du i
Co lum bia uni ver zi te tu). – „Ame ri can Scho lar ship“, An na les in ter na ti o na les d’Hi sto i re, Con grès de
Pa ris 1900. 6. Sec tion. Hi sto i re com parée des littéra tu res, Pa ris 1901, str. 246–247.
26 Mo že de lo va ti zbu nju ju će da R. Wel lek u Te o ri ji knji žev no sti na vo di da se kom pa ra ti sti ka u
tre ćem, naj ši rem smi slu iden ti fi ku je sa pro u ča va njem knji žev no sti u nje noj ce lo kup no sti, sa „svet skom
knji žev no šću“, „op štom“ ili „uni ver zal nom“ knji žev no šću. No on je tu imao u vi du ri zni cu kla si ka
kao što su Ho mer, Dan te, Cer van tes, Sha ke spe a re i Go et he, i kon sta to vao je da u tom smi slu ter min
„svet ska knji žev nost“ po sta je si no nim za „re mek-de la“ (The ory of Li te ra tu re, New York, 3 1962, str.
48–49. Pr. Te o ri ja knji žev no sti, str. 64).
Me đu tim, u po zni joj ob ra di ter mi na „Littéra tu re com parée / Com pa ra ti ve li te ra tu re“ za Među
na rod ni reč nik knji žev nih ter mi na, Wel lek uop šte ni ne po mi nje ter min „svet ska knji žev nost“, a
pre ci zi ra da u ši rem smi slu kom pa ra ti sti ka ob u hva ta ono što Van Ti eg hem i dru gi zo vu „op šta književ
nost“. Da le ki ide al ni cilj kom pa ra ti sti ke, po Wel le ku, bio bi „a uni ver sal li te rary hi story and a
uni ver sal li te rary the ory“ (Dic ti on na i re In ter na ti o nal des Ter mes littéra i res, „L“, The Ha gue – Pa ris,
1973, str. 56, 58).
27 H. M. Po snett je u svo joj če sto po mi nja noj knji zi, ko joj je već 1886. go di ne bio dao na slov
Com pa ra ti ve Li te ra tu re, imao ode ljak „Po red be ni me tod i knji žev nost“, kao i odvo je na po gla vlja o
„svet skoj knji žev no sti“ i o „na ci o nal noj knji žev no sti“. Ras pra vlja ju ći o unu tra šnjim i spo lja šnjim
vi do vi ma knji žev nog raz vo ja kao pred me ti ma po red be nog is tra ži va nja (com pa ra ti ve in qu iry), on je
kri ti ko vao te o ri ju da je knji žev nost odvo je no, sa mo stal no ži votno de lo po je di na ca ko je tre ba obo žava
ti kao sli ke pa le s ne ba, dok su, me đu tim, knji žev no sti zbilj ski re zul tat uzro ka ko ji mo gu bi ti bli že
ozna če ni i opi sa ni. Oda tle je is ti cao i da „te o ri ju ve li kih lju di“, „iz u zet nih ge ni ja“ sma tra „zbi lja
sa mo u bi stve nom“, jer se svo đe njem isto ri je i knji žev no sti na bi o gra fi je spre ča va sva ko po i ma nje
stal nog raz vo ja. – Kao glav nu di stink tiv nu ozna ku svet ske knji žev no sti (world-li te ra tu re) Po snett
vi di od va ja nje knji žev no sti od od re đe nih dru štve nih gru pa – uni ver za li zo va nje knji žev no sti, ako se
mo že ta ko re ći. (Com pa ra ti ve Li te ra tu re, Lon don, 1886, str. 85, 236).
18 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Gvozden Eror, World literature kao aktuelna komparatistička „akvizicija“
i kod „svet ske knji žev no sti“, iz o sta je za sni va nje po red be nog me to da pri stu pa
(ma da kur se vi iz „op šte knji žev no sti“, ka že se, mo gu bi ti iz van red na osno va za
po red be ne stu di je). 28 Vi še je, da kle, raz li ka no srod no sti.
Raz ma tra nje ovih raz li či tih pod ruč ja Re mak za po či nje pred sta vlja njem
od no sa na ci o nal ne knji žev no sti i kom pa ra ti sti ke, da bi za klju čio, oči to ne pr vi,
da „ne ma fun da men tal ne raz li ke“ me đu nji ho vim me to da ma is tra ži va nja, to jest
po re đe nji ma iz me đu, na pri mer Ra ci nea sa Cor ne il le om i Ra ci nea sa Go et he om.
Ali kom pa ra ti stič ka is tra ži va nja idu da lje od na u ke o na ci o nal noj knji žev no sti,
a po je di ne te me in he rent ne pro u ča va nju na ci o nal ne knji žev no sti do bi ja ju dru ge
vi do ve, i te že da za u zmu me sto ve će va žno sti u kom pa ra ti stič kim is tra ži va nji ma:
to su mo da, uspeh, re cep ci ja i uti caj knji žev no sti; pu to va nje i po sred ni ci. 29 Ipak,
s ob zi rom na ono što je re če no o svet skoj i op štoj knji žev no sti, pro iz la zi da je
ve ća bli skost kom pa ra ti sti ke sa pro u ča va njem na ci o nal ne knji žev no sti ne go li sa
ovim dva ma dru gim pod ruč ji ma!
Re mak tad, sva ka ko, ni je mi slio da bi če tvrt ve ka ka sni je i sam kon cept
na ci o nal ne knji žev no sti mo gao da se ospo ri. Na i me, u jed nom iz u zet no in spi rativ
nom po le mič kom tek stu iz 1986. go di ne, ov de već na ve de nom, Cla us Clüver
se ba vi te mom svet ske knji žev no sti i smr ti na ci o nal nih knji žev no sti. Ka ko sam
sa že to re zi mi ra svo je ra di kal ne po stav ke u od go vo ru na kri tič ki ko men tar Zo ra na
Kon stan ti no vi ća, Clüver je naj pre us tvr dio da pre osam de ce ni ja Er nest El ster i
Lo u is P. Betz, upr kos su prot sta vlje nih po zi ci ja o mo gu ćoj ulo zi no ve, kom pa ra tistič
ke di sci pli ne, uop šte ni su po mi šlja li da do ve du u pi ta nje va lid nost kon cep ta
„na ci o nal na knji žev nost“. Po ve zi va nje po i ma nja na ci o nal nog ka rak te ra i iden tite
ta sa ver bal nim je zi kom da lo je za mi sli na ci o nal ne knji žev no sti pri vi le go van
sta tus, što je pred sta vlja lo je dan od raz lo ga zbog če ga je pro u ča va nje „mo der ne“
knji žev no sti (na spram kla sič ne) bi lo uve de no u sred nje ško le i uni ver zi te te pr vo
kao pro u ča va nje „sop stve ne“ knji žev no sti sva ke na ci je, 30 sa im pli cit nom i če sto
eks pli cit nom od red bom da je je dan od glav nih za da ta ka to ga pro u ča va nja po drža
va nje vo de će ide o lo gi je.
In sti tu ci o na li zo va nje knji žev nih stu di ja kao stu di ja „na ci o nal nih knji ževno
sti“ bi la je ne mi nov no di rek tan iz raz du bo kog uve re nja, vred no sti i po tre ba
28 He nry H. H. Re mak, Com pa ra ti ve Li te ra tu re: Met hod and Per spec ti ve, Car bon da le, 1961,
str. 12–15. – Re mak još do da je da ame rič ki kon cept kom pa ra ti sti ke ob u hva ta is tra ži va nja od no sa
iz me đu knji žev no sti i dru gih sfe ra, a svet ska knji žev nost to ne ob u hva ta (str. 14), što je, da kle, još
jed na zna čaj na raz li ka u ovom vi đe nju dva pod ruč ja.
29 Isto, str. 10.
30 An drew Mil ner, na pri mer, skre će pa žnju da je raz voj en gle ske knji žev no sti kao aka dem ske
di sci pli ne bio ne ras ki di vo po ve zan sa raz vo jem mo der nog en gle skog na ci o na li zma. „En glish li te ra ture“
je bi la di sci pli na či ji pa tri o ti zam je mo gao bi ti ma nje ili vi še osi gu ran, za raz li ku od pro u ča va nja
kla si ka, i još vi še, od po red be nih stu di ja. Ipak, pr vi „knji žev ni“ pro fe sor „en gle skog“ je po sta vljen
tek 1904. go di ne u Ox for du. S kra ja XIX ve ka se, na i me, po sta vlja lo pi ta nje gde je aka dem sko uteme
lje nje pro u ča va nja ono ga što bi mno gi iona ko ra di li iz za do volj stva! – Li te ra tu re, Cul tu re and
So ci ety, Abing don – New York, 2 2005, str. 5.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 19
XXXVI 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
vre me na, pre ma Clüve ru, ali ni je bi la ne mi nov no i nu žno od go vor na „pra vu
pri ro du“ pred me ta stu di ja: „ni kad ni je bi lo ,na ci o nal nih knji žev no sti‘ osim u
dis kur su o nji ma“! Clüver je uve ren da za te o ri ju i raz li či te prak se sa vre me nih
knji žev nih stu di ja kon strukt „na ci o nal na knji žev nost“ ne ma vi še odr ži vu svr hu,
ma da, kao ide o lo ško oru đe, „na ci o nal na knji žev nost“ još uvek igra ulo gu u razli
či tim kra je vi ma sve ta. 31 Smrt „na ci o nal nih knji žev no sti“, po tom shva ta nju,
ne mi nov no vo di ka smr ti „kom pa ra ti sti ke“ ka kvu su te o rij ski ob li ko va li Betz i
dru gi, no za mi sao o Wel tli te ra tur je da nas još uvek me đu naj i za zov ni jim, ali i
me đu naj vi še zbu nju ju ćim za mi sli ma, po seb no on da ka da je u pi ta nju po nov no
po i ma nje i za sni va nje kom pa ra ti sti ke 32 na kon smr ti do ba na ci o nal nih knji žev nosti.
Sve ovo Clüver iz no si po zi va ju ći se vi še pu ta na „pro me nu pa ra dig me“, na
sa vre me nu „no vu pa ra dig mu“, ko ju raz ja šnja va sa mo uto li ko što kon sta tu je da
plu ra li zam što ga do pu šta no va pa ra dig ma ide na ru ku mno gim pri stu pi ma ko ji
po no vo ukla nja ju tekst iz nje go ve izo la ci je kao „pe sme sa me po se bi“ (vra ća jući
se, ka ko ka že, pre o ku pa ci ja ma ko je su bi le bli ske El ste ro vom sr cu!), to jest
– sa svim bi zar no s ob zi rom na iz vor no Kuh no vo zna če nje – „no va pa ra dig ma
do pu šta i odo bra va plu ra li zam ci lje va i me to da“. 33
Na rav no, o svet skoj knji žev no sti je mno go pi sa no, ali ono što je re če no o
tom (vr lo ra zno li ko shva će nom) pred me tu i pod ruč ju iz kom pa ra ti stič kog ugla,
kao i ono što je is ka za no ne po sred ni je o od no su poljâ kom pa ra ti sti ke i svet ske
knji žev no sti, po ka zu je da se tu uop šte ne mo že go vo ri ti o ne kom pred met nom
sta pa nju i pre ta pa nju, pa ni ti o ve ćoj pred met noj bli sko sti. U pre gle di ma kom para
ti stič ke di sci pli ne, isti na, vi še pu ta na la zi mo i ode ljak o svet skoj knji žev no sti,
ali uglav nom ob li ko van do sta su mar no, pa i dis tan ci ra no, ka ko smo vi de li kod
fran cu skih auto ra. Ka da Cla u dio Gu illén u svo joj knji zi o pro ble ma ti ci po red be nih
stu di ja, ko ja u ver zi ji na en gle skom ima na slov Iza zov kom pa ra ti sti ke (Chal len ge
of Com pa ra ti ve Li te ra tu re, 1993), je dan ode ljak od de se tak stra na po sve ću je te mi
Wel tli te ra tur, on da on to ra di u okvi ru isto rij skog pre gle da na stan ka di sci pli ne
Com pa ra ti ve Li te ra tu re (ba ve ći se tu uglav nom Go et he om). Ne mač ki pri ruč ni ci,
ka ko se i mo že oče ki va ti, ob u hva ta ju Wel tli te ra tur, ali ni oni ne uvek. 34
31 Cla us Clüver, „On Using Li te rary Con structs: In Re spon se to Zo ran Kon stan ti no vić“, Yearbo
ok of Com pa ra ti ve and Ge ne ral Li te ra tu re, 37, 1988, str. 143.
32 Pri ka zu ju ći raz voj kom pa ra ti sti ke, Jan M. Zi ol kow ski ka že da se čo vek mo ra za pi ta ti ko li ko
za pra vo po zna va nja Ne mač ke i ne mač ke knji žev no sti le ži u po lu sen ci što okru žu je upo tre bu re či
„Wel tli te ra tur“, čak i od stra ne kom pa ra ti sta. A opet, i ta kve spe ku la ci je iz gle da ju ne mo že bi ti bo lje
za sno va ne na fo nu svet ske knji žev no sti pre da va ne u en gle skom pre vo du i na od se ci ma za en gle sku
knji žev nost. – „In com pa ra ble: The De stiny of Com pa ra ti ve Li te ra tu re, Glo ba li za tion or Not“, The
Glo bal So uth, 2007, 2, str. 29–30.
33 Cla us Clüver, „The Dif fe ren ce of Eight De ca des: World Li te ra tu re and the De mi se of Nati
o nal Li te ra tu re“, str. 23, 21, 17, 14, 22. – Oda tle, „či ni se da no ve per spek ti ve ko je su ute me lje ne
u post mo der ni stič koj fa zi Wel tli te ra tur-e pri hva ta ju i iz jed na ču ju vred no snu raz li ku, he te ro ge nost,
otvo re nost“ (str. 22).
34 Kod Ger har da R. Ka i se ra jed no od uvod nih po gla vlja po sve će no je te mi „Wel tli te ra tur“, a
jed no od za ključ nih je „Ver gle ic hen de Li te ra tur wis sen schaft und All ge me i ne Li te ra tur wis sen schaft“
20 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Gvozden Eror, World literature kao aktuelna komparatistička „akvizicija“
Uosta lom, do volj no je pre gle da ti po pi se te ma kongresâ Me đu na rod nog kompa
ra ti stič kog udru že nja, pa vi de ti da je pod ruč je svet ske knji žev no sti (i kom pa rati
sti ke, od no sno pre ma kom pa ra ti sti ci) pred met jed ne sek ci je tek na XI kon gre su,
odr ža nom 1985. go di ne! 35 Po tom opet tre ba če ka ti dve de ce ni je dok se na XVII
kon gre su (Hong Kong, 2004) ne uoči „ra di o ni ca“ na te mu „No vi kon cept svet ske
knji žev no sti“, no to je već u do ba „no vo ot kri ve ne“ svet ske knji žev no sti. 36 Do du še,
na IV Kon gre su (1964), u okvi ru op šte te me „Na ci o na li zam i ko smo po li ti zam u
knji žev no sti“, René Eti em ble je imao iz la ga nje pod na slo vom „Tre ba li re vi di rati
po jam Wel tli te ra tur“, gde se za la gao da se ra di je go vo ri sa mo o knji žev no sti,
ko ju bi for mi ra la ce li na na ci o nal nih knji žev no sti, a kom pa ra ti sti ku, sma trao je,
ne tre ba iden ti fi ko va ti s ta kvom Wel tli te ra tur, s ko jom se zbli ža va sa mo u onoj
me ri u ko joj omo gu ća va da joj se pri stu pi. 37 Po me ni mo i rad José Lam ber ta o
(Einführung in die ver gle ic hen de Li te ra tur wis sen schaft, 1980); kod Hu ga Dyse rin cka ne ma po gla vlja
o svet skoj knji žev no sti, a za vr šno po gla vlje ob u hva ta „All ge me i ne Li te ra tur wis sen schaft als zwe ig
der Kom pa ra ti stik“, dok je po sled nji ode ljak pret hod nog po gla vlja po sve ćen te mi „Die synop tischen
Met ho den der ,Littéra tu re généra le‘ als Vol len dung der Ver gle ic hen den Li te ra tur geschic hte“ (Kom para
ti stik, Eine Einführung, 1977, 3 1991); kod An ge li ke Cor bi ne au-Hof fmann, pr va dva odelj ka pr vog
po gla vlja ob u hva ta ju „l. All ge me i ne und Ver gle ic hen de Li te ra tur wi sen schaft: der Na me und die Sac he
2. Kom pa ra ti stik und Wel tli te ra tur“ (Einführung in die Kom pa ra ti stik, 2000). Horst Rüdi ger je pi sao
o „,Li te ra tur‘ und ,Wel tli te ra tur‘ in der mo der nen Kom pa ra ti stik“ (Wel tli te ra tur und Vol ksli te ra tur
/ur. A. Scha e fe/, München, 1972, 36–54). Pred sed nik Me đu na rod nog kom pa ra ti stič kog udru že nja
(AILC/IC LA) od 2007. go di ne, Man fred Schme ling (Sa ar brücken), autor je knji ge Wel tli te ra tur
he u te. Kon zep te und Per spek ti ven (1995). – „All ge me i ne Li te ra tur wis sen schaft“ bi bi lo što i
„Ge ne ral Study of Li te ra tu re“ (u ra znim zna če nji ma). – Mi loš Tri vu nac, raz ma tra ju ći Go et he o vu ideju
svet ske knji žev no sti, po mi nje „jed no me sto iz 1833, gde Ge te sa svim slu čaj no upo tre blja va iz raz
,op šta knji žev nost‘ (all ge me i ne Li te ra tur), za raz li ku od ,po seb ne ne mač ke‘ knji žev no sti (Ce lo kup na
de la, sv. 37, str. 234)“. –M. Tri vu nac, nav. rad, str. 34, na po me na 2.
35 V.: Gil le spie, Ge rald (ur.). – Littéra tu re com parée, littéra tu re mon di a le / Com pa ra ti ve Lite
ra tu re, World Li te ra tu re. Ac tes du XI ème Con grès de l’As so ci a tion In ter na ti o na le de Littéra tu re
Com parée. Pro ce e dings of the XIth Con gress of the In ter na ti o nal Com pa ra ti ve Li te ra tu re As so ci a tion,
5, New York – Ber ne, 1991. – Pr vi ode ljak Aka ta na ovu te mu no si na slov „Rap ports de la littéra tu re
com parée et de la littéra tu re mon di a le“, no od je da na est uvr šće nih tek sto va ni je dan se, za pra vo, ne ba vi
na zna če nom te mom od no sa dva ju pod ruč ja, ko ja je, do du še, na en gle skom for mu li sa na neo d re đe ni je:
„Si tu a ti ng Com pa ra ti ve Li te ra tu re and World Li te ra tu re“. Ta ko iz o sta je na ja vlje na di sku si ja o tim
„če sto zdru ži va nim poj mo vi ma“, ka ko ka že ured nik ove sve ske aka ta, G. Gil le spie. On u uvod nom
tek stu skre će pa žnju da je u vi še uvr šće nih pri lo ga ko ri šćen pri dev „uni ver sal“ kao no vi ji si no nim za
„world“, po ne kad ob u hva ta ju ći i po jam „ge ne ral“. Pre ma Gil le spi ju, jed na funk ci ja ovog „uni ver sal“
(u uni ver sal li te ra tu re) je ste, či ni se, da uka že na na še sa da šnje (nu žno i že lje no) isto rij sko dis tan ci ranje
od iz vor nog tre nut ka ka da je Go et he ob li ko vao ključ ni ter min „svet ska knji žev nost“, i da pri zo ve
glo bal ni smi sao knji žev no sti u uble de li dva de se ti vek („In tro duc tion“, str. 9, 11).
36 Wor kshop #2: A New Con cept of World Li te ra tu re: Cross-cul tu ral In ter tex tu a lity. Ra di o ni cu
je or ga ni zo vao Do u we Fok ke ma, i u pet se si ja je bi lo 15 sa op šte nja. – Po je di ni pri lo zi sa ove „ra di oni
ce“ ob ja vlje ni su u ča so pi su Ca na dian Re vi ew of Com pa ra ti ve Li te ra tu re. (Na kon gre su je bi lo još
ne ko li ko iz la ga nja što su ima la world li te ra tu re u na slo vu.)
37 Po Eti em bleu, poj mu Wel tli te ra tur, ko ji je, po ne ki ma, obe le žen ger ma no cen tri zmom, su prot stavlja
se littéra tu re uni ver sel le, littéra tu re généra le, World li te ra tu re, ми ро вая ли те ра ту ра, pa je zbog
svih tih pri de va bo lje go vo ri ti krat ko o knji žev no sti. A za pro u ča va nje te „knji žev no sti bez pri de va“
ras po la že mo „kom pa ra ti stič kom me to dom, ko ja se de li na vi še pod di sci pli na: kom pa ra ti stič ka književ
na isto ri ja, po red be na so ci o lo gi ja književnostî, te o ri ja ro do va, op šta este ti ka, op šta knji žev nost“.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 21
XXXVI 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
Wel tli te ra tur i da na šnjim knji žev nim stu di ja ma na XII Kon gre su Udru že nja, a u
ko jem se autor za pra vo obra ća ne sa mo kom pa ra ti sti ma već svi ma ko ji pro u čava
ju knji žev ne fe no me ne. 38
Švaj car sko-ame rič ki kom pa ra tist F. Jost (Fri bo urg – Il li no is) autor je tek sta
ko ji se upra vo ba vi od no som svet ske knji žev no sti i kom pa ra ti sti ke. Nje go vo
shva ta nje po red be nu di sci pli nu za pra vo pri bli ža va op štoj knji žev no sti, jer – prizna
ju ći ko ri snost stu di ja o iz vo ri ma i uti ca ji ma – on na gla ša va da je ova di sci pli na
pre tr pe la du bo ku evo lu ci ju, po što je „sam cilj di sci pli ne da se do bi je si mul ta ni i
sin te tič ki po gled na ce li nu knji žev nog fe no me na“, to jest la littéra tu re com parée
je „di sci pli na ko ja te ži da in te gri še ce lo kup nu knji žev nost u uni ver zal ni cor pus
lit te ra rum“. Sled stve no to me, Jost mo že za klju či ti ka ko Wel tli te ra tur pred sta vlja
u ne ku ru ku uslov za kom pa ra ti sti ku, ko joj pru ža ve li ki deo gra đe: dok pr va obli
ku je to skla di še ob li ka i ide ja o ko ji ma to li ko go vo re pi sci, dru ga pred sta vlja
nji ho vu ja snu struk tu ru. „Jed na je ana li za, dru ga sin te za, jed na je zbir, neo r gan ski
re zul tat zbra ja nja, dru gi je Sum ma, or gan ski bi lans re flek si je o ce li ni“. 39
Tre ba ov de po me nu ti i knji gu već na ve de nog uti caj nog ame rič kog kom pa ra tiste
Al fre da Owe na Al drid gea Po nov na po ja va svet ske knji žev no sti: stu di ja o Azi ji i
Za pa du, gde se, u pred go vo ru, jedino na pr voj stra ni go vo ri o po nov no oži vlje noj
sve sti o svet skoj knji žev no sti, i po tre bi no ve de fi ni ci je, one ko ja bi pre po zna la Afri ku
i Azi ju kao jed na ke part ne re; ta ko bi sa vre me na svet ska knji žev nost za do bi la istinsku
glo bal nu di men zi ju, ne re flek tu ju ći vi še sa mo tra di ci o nal ne kul tur ne obra sce
Za pa da. No ne po sred no za tim, i na da lje, kon sta ta ci je se pre no se na te ren „aka demske
di sci pli ne kom pa ra ti sti ke“, ko ja je po sta la deo op šteg spo zna va nja eko nom ske,
dru štve ne i teh no lo ške me đu po ve za no sti svih na ci ja i kul tur nih gru pa sve ta. 40
– Éti em ble, René, „Fa ut-il révi ser la no tion de ,Wel tli te ra tur‘?“, Ac tes du IVè con grès de l’As so ci a tion
In ter na ti o na le de Littéra tu re Com parée, Fri bo urg 1964 / Pro ce e dings of the IVth Con gress of the
In ter na ti o nal Com pa ra ti ve Li te ra tu re As so ci a tion (ur. F. Jost), La Haye – Pa ris, 1966, 6–7.
38 Lam bert sma tra da bo lje po zna va nje svet ske knji žev no sti ni je za da tak sa mo za kom pa ra ti ste,
a da se „Wel tli te ra tur“ kao pred met is tra ži va nja me ša sa pi ta nji ma di dak tič kog oru đa, aka dem skih
she ma ra da (pu tem an to lo gi ja, isto ri ja književnostî). Me đu tim, tre ba po no vo raz mo tri ti kon cep te
ko ji su do ve li do poj ma „Wel tli ter atur“, a na pr vom me stu po jam i uvre že ni mo del „na ci o nal ne književ
no sti“. Na gla še no je da se mo ra iz gra di ti svet ska kar ta književnostî či je gra ni ce ne mo gu da se
po du da ra ju auto mat ski ni sa kar tom na ci ja ni sa kar tom je zi ka. Raz ma tra njem tri kru ci jal na pi ta nja
na kon gre si ma kom pa ra ti sta pre va zi šla bi se „Wel tli tera tur“ ko ja sa mo ka mu fli ra hi me ru na ci o nal nih
knji žev no sti, a ta su pi ta nja: Ko eg zi sten ci ja pi sa nih i usme nih knji žev no sti, knji žev na ko lo ni za ci ja
i de ko lo ni za ci ja kao svet ski po kret, i in ter na ci o na li za ci ja knji žev no sti u sa vre me noj epo si, po seb no
pod uti ca jem mas-me di ja. – José Lam bert, „,Wel tli te ra tur‘ et les étu des ac tu el les: com ment con stru i re
des schémas com pa ra ti stes?“, u: Pro ce e dings of the XI Ith Con gress of the In ter na ti o nal Com pa ra ti ve
Li te ra tu re As so ci a tion: Spa ce and Bo un da ri es of Li te ra tu re, 4 (ur. R. Ba u er i dr.), Münich, 1990,
str. 28–30, 33–34.
39 François Jost, „Littéra tu re com parée et littéra tu re uni ver sel le“, Or bis li te ra rum, 1972, 1, str.
22, 27, 20. – „Ukrat ko, kom pa ra ti zam je no vum or ga num knji žev ne kri ti ke [književnih stu di ja]“ (str.
20). – Po me ni mo ov de i rad Adri a na Ma ri noa „Révi ser la littéra tu re uni ver sel le“, Synthe sis, 8, 1981,
str. 187–200; 9, 1982, str. 41–53.
40 A. Owen Al drid ge, nav. de lo, str. 9. – Još se jed nom ka že da bi „per spek ti va kom par ti sti ke
kao aka dem ske di sci pli ne tre ba lo da bu de pro ši re na da uklju či ceo svet, ne sa mo nje gov po vla šće ni
22 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Gvozden Eror, World literature kao aktuelna komparatistička „akvizicija“
Me đu tim, ne sum nji vo je da je „ri val ski“ ter min „op šta knji žev nost“ ne u po redi
vo bo lje in kor po ri ran u raz de lje nja uni ver zi tet ske na sta ve knji žev no sti, gde je,
po pra vi lu, po ve zan sa po red be nim stu di ja ma. 41 U Ame ri ci, me đu tim ne ko ri ste
„ge ne ral li te ra tu re“ 42 u toj funk ci ji (če sta je kom bi na ci ja „De part ment of En glish
and Com pa ra ti ve Li te ra tu re“), i ima ju, već po me nu te, ra spro stra nje ne pro gra me
svet ske knji žev no sti u ob li ku kur se va o ve li kim pi sci ma i de li ma, a na ći će mo i
„De part ment of World and Com pa ra ti ve Li te ra tu re“ na Dr žav nom uni ver zi te tu
San Fran ci sco (gde se mo gu ste ći di plo me raz li či tih stup nje va iz kom pa ra ti stike),
kao i je dan „De part ment of Com pa ra ti ve World Li te ra tu re and Clas sics“ na
Dr žav nom uni ver zi te tu Ca li for nia (Long Be ach – CSULB)! 43
*
Vi de li mi tu spoj di ver gent nih knji žev no i sto rij skih usme re nja, ili vi še za paža
li ne ke kon ver gen ci je u raz ma tra nju knji žev no sti na in ter na ci o nal nom pla nu,
upa dlji vo je da u po sled njoj de ce ni ji, u SAD pr ven stve no, kom pa ra ti sti kao da
ot kri va ju i pri ma ju ra ši re nih ru ku no vo-sta ru „pa ra dig mu“ pod ne pro me nje nim
ime nom „svet ska knji žev nost“. Evo ne kih uz ne mi re nih „od je ka“: J. Hil lis Mil-
seg ment, i da bi, kad god su nu žni, pre vo di tre ba lo da bu du pri hva će ni kao oru đe“. Naj ve ći deo Uvoda
knji ge Al drid ge po sve ću je obra zla ga nju ove neo p hod ne ulo ge pre vo đe nja li te rar nih de la ze ma lja
Is to ka, ža le ći što Ame rič ko udru že nje za kom pa ra ti sti ku pro du ža va da od ba cu je pre vo de kao va lid no
oru đe di sci pli ne. (str. 11, 22). – To je još ak tu el no pi ta nje, oči gled no: „Da bi da nas na pre do va lo, po redbe
no pro u ča va nje mo ra da ob u hva ti pre vo đe nje da le ko ak tiv ni je ne go što je to či ni lo to kom pro te klog
sto le ća“ (Da vid Da mrosh, pri log te ma tu „Com pa ra ti ve Li te ra tu re?“, PMLA, 2003, 2, str. 328).
41 U Fran cu skoj se i udru že nje kom pa ra ti sta sa da zo ve „So ci eté française de litéra tu re généra le
et com parée“, a i do bar broj kom pa ra ti stič kih od se ka na uni ver zi te ti ma ima taj dvoj ni na ziv, kao što
se i u Ne mač koj od go va ra ju će dru štvo zo ve „De utsche Ge sel schaft für All ge me i ne und Ver gle ic hende
Li te ra tur wis sen schaft“, a fa kul tet ski in sti tu ti sko ro uni form no ta ko đe no se isti dvo čla ni na ziv.
– Za ni mlji vo je da se na špan skim uni ver zi te ti ma vr lo ujed na če no pro u ča va „Area de Te o ri ja de la
Li te ra tu ra y Li te ra tu ra Com pa ra da“.
V. li stu kom pa ra ti stič kih udru že nja, od se ka, cen ta ra i pro gra ma (sa pre zen ta ci ja ma do stup nim
na Mre ži), po dr ža va ma, na In ter net-adre si Dr žav nog uni ver zi te ta San Di e go: http://li te ra tu re.sdsu.
edu/ot her LI TE RA TU RE pro grams.html Ci ti ra no 12. XII 2009.
42 Raz ma tra ju ći isto rij ske od no se iz me đu kom pa ra ti sti ke i op šte knji žev no sti kao dva pri stu pa
i dve prak se, Ge rald Gil le spie kon sta tu je da se (u evro-ame rič koj sfe ri, na ame rič kim uni ver zi te ti ma
po seb no) pri stu pi ka rak te ri stič ni za op štu knji žev no st po no vo ja vlja ju u uni ver zi tet skoj prak si – ma da
obič no ni su ta ko ime no va ni, a uoča va se i da kom pa ra ti sti ka po ste pe no bi va ap sor bo va na u po re dak
op šte knji žev no sti, što je iz me na, pre me šta nje (shift, ali ov de ne i „pa ra digm shift“) što se zbi va ka ko
unu tar lo kal no do mi nant nih od se ka za na ci o nal nu knji žev nost ta ko i u od se ci ma za stra ne knji žev no sti.
– „Li te rary Stu di es: Ge ne ral and Com pa ra ti ve“, Neo he li con, 2005, 2, str. 339.
43 Ta ko va ni ca „Kom pa ra tiv na svet ska knji žev nost“ ozna ča va ov de „pro u ča va nje stra nih
knji žev no sti u pre vo du i od no se me đu tim knji žev no sti ma i iz me đu knji žev no sti i dru gih po lja, kao
što su umet nost, mu zi ka, isto ri ja, fi lo zo fi ja i po zo ri šte“, ali se tu is ti če i „od luč no fo ku si ra nje na kultur(al)ne
stru je i mi to lo gi ju kao osno ve za pro u ča va nje knji žev no sti i za na či ne ka ko vi di mo sa mi
se be u mul ti kul tur nom i glo bal nom okru že nju“ – da kle, na kom pa ra ti stič ku di sci pli nu u ame rič koj
no vi joj i naj no vi joj va ri jan ti, uz ne što ori gi nal ni ji do da tak mi to lo gi je u vid nom po lju.
V. http://www.csulb.edu/col le ges/cla/de part ments/com plit-clas sics/. Ci ti ra no 12. XII 2009.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 23
XXXVI 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
ler pi še ka ko je kom pa ra ti sti ka kao di sci pli na uhva će na u ovom tre nut ku iz među
Sci le i Ha rib de, dve ju al ter na ti va ko je su sko ro jed na ko opa sne. Ono što se
upra vo do ga đa je vra ća nje ka „svet skoj knji žev no sti“ kao pa ra dig mi (a kur se vi
sa tog pod ruč ja, uz naj bo lje na me re, sko ro iz ve sno će bi ti evro cen trič ni ili ameri
ko cen trič ni). 44 Emily Ap ter: „U ne do stat ku od re đe ne ze mlje, ili po je di nač nog
na ci o nal nog iden ti te ta, kom pa ra ti sti ka se nu žno kre će ka ne na ci o nal no de fi ni sanom
di sci pli nar nom po lo ža ju, sta vlja ju ći ve li ki ulog na uspe šno sa vla đi va nje
zam ki pod ruč ja Wel tli te ra tur, po seb no u ras tu će glo ba li zo va noj eko no mi ji ko jom
vla da ju tran sna ci o nal ne raz me ne.“ 45 Dje lal Ka dir: „La ko ća s ko jom iz gle da da
se kre će mo od knji žev no sti sve ta ka Svet skoj knji žev no sti (Mo ret ti, Da mrosch,
iz me đu osta lih), Glo bal noj knji žev no sti (Di mock, Shih) i Pla ne tar noj knji žev no sti
(Spi vak) zbi lja je uža sna. [...] Dis kurs svet ske knjžev no sti, i ana log ne na ra tiv ne
struk tu re, ri zi ku ju in stru men ta li zo va nje knji žev no sti sve ta kao pred me ta neo kolo
ni jal ne uzur pa ci je i im pe ri jal nog ob u hva ta nja [...]“. 46
Ne u pu će ni bi se za pi ta li či ji su ra do vi ova ko sna žno usme ri li kom pa ra ti ste ka
po lju svet ske knji žev no sti, do sad op sta ju ćim u ame rič kom re zer va tu aka dem skih
kur se va o ve li kim pi sci ma i ve li kim de li ma. Evrop ski (sred njo e vrop ski, za pra vo)
kom pa ra ti sti bi ov de naj pre po mi sli li na Dionýza Ďuri ši na, i nje go vo za la ga nje
za svet sku knji žev nost kao si stem. 47 Fran cu ski kom pa ra ti sti bi se u no vi je vre me
44 J. Hil lis Mil ler, „Li te rary Study Among the Ru ins“, Di ac ri tics, 2001, 3, str. 64. – Ha rib da
no ve kom pa ra ti sti ke je sko ro jed na ko opa sna, i sa sto ja la bi se od do da va nja spe ci ja li sta za, re ci mo,
ki ne sku ili ja pan sku itd. knji žev nost po sto je ćim spe ci ja li sti ma za evrop ske i ame rič ke je zi ke i književ
no sti, što bi, kad su u pi ta nju di plom ski ra do vi, na pri mer, mo glo one mo gu ći ti da se for mi ra ju
kom pe tent ne ko mi si je, či ji bi čla no vi mo ra li po zna va ti sve je zi ke i knji žev no sti ko je po kri va rad,
kao mi ni mum kom pe ten ci je.
45 Emily Ap ter, „Glo bal Tran sla tio: The ,In ven tion‘ of Com pa ra ti ve Li te ra tu re, Is tan bul, 1933“,
Cri ti cal In qu iry, 2003, zi ma, str. 254.
46 Dje lal Ka dir, „Com pa ra ti ve Li te ra tu re in an Age of Ter ro rism“, u: Com pa ra ti ve Li te ra tu re
in an Age of Glo ba li za tion (ur. H. Sa ussy), Bal ti mo re, M. D., 2006, str. 75. Pret hod no iro nič no ob liku
je je dan di ja log iz go di ne – 2014: „Nji ho va kom pa ra ti stič ka de ce ni ja je kul mi ni ra la u maj ci svih
vje ru ju ma sov ne kon struk ci je. – Ne mi sli te na Svet sku knji žev nost? – Mi slim na Svet sku knji žev nost.
[...] Na rav no, nji hov pre laz od isto rij ske gu sti ne knji žev no sti sve ta na ap strakt ni kon strukt Svet ske
knji žev no sti je naj bo lji pri mer nji ho ve de lo tvor no sti, ko ja za o sta je sa mo za nji ho vim en tu zi ja zmom
za ostva ri va nje po ten ci ja la svo je ze mlje. – I šta se do go di lo? – Po ka za li su se isu vi še de lo tvor nim.
Utro ši li smo ce lu de ce ni ju od 2004. po ku ša va ju ći da po vra ti mo di sci pli nu iz mr tvih“ (str. 71). – V.
od istog auto ra i: „To World, to Glo ba li ze – Com pa ra ti ve Li te ra tu re’s Cros sro ads“, uvod ni tekst za
po seb ni broj ča so pi sa Com pa ra ti ve Li te ra tu re Stu di es (2004, 1, str. 1-9) po sve ćen te mi: „Glo ba li zation
and World Li te ra tu re“.
47 V. Dionýz Ďuri šin, Čo je svetová li te ratúra?, Bra ti sla va, 1992. Pr. Šta je svet ska knji žev nost?,
Srem ski Kar lov ci – No vi Sad, 1997. „Pro blem svet ske knji žev no sti ključ ni je pro blem sa me umetnič
ke knji žev no sti i pro mi šlja nja o njoj. [...] Ni je zbog to ga slu čaj na pa ra le la iz me đu op šte isto ri je
čo ve čan stva i isto ri je knji žev no sti, ko ja je vre me nom do bi ja la od go va ra ju će na zi ve kao što su: op šta
knji žev nost, uni ver zal na knji žev nost i na kra ju, u na še vre me, svet ska knji žev nost“ (str. 5). Ďuri šin
dru gde na vo di ka ko je ma đar ski kom pa ra ti sta J. Han kiss („Littéra tu re uni ver sel le?“, He li con, 1938, 1,
str. 149) pre po ru či vao „da se uki ne po jam svet ska knji žev nost i da se ko ri ste sa mo poj mo vi evrop ska
knji žev nost, op šta knji žev nost ili uni ver zal na knji žev nost. Ova kvo skep tič no uve re nje pro i za šlo je
iz čvr stog uve re nja ko je je J. Han kiš ste kao do sled nim pro u ča va njem in ter li te rar nih od no sa i ve za“.
24 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Gvozden Eror, World literature kao aktuelna komparatistička „akvizicija“
se ti li knji ge Svet ska re pu bli ka knji žev no sti Pa sca le Ca sa no va, 48 u ko joj autor ka
ob li ku je ide ju o „svet skom knji žev nom pro sto ru“. 49 No ov de je reč o vr lo uti cajnim
no vi jim ra do vi ma ona dva auto ra u Sje di nje nim Dr ža va ma što ih je D. Ka dir
naj pre na veo: Da mroscha i Mo ret ti ja.
Da vid Da mrosch (1953), pro fe sor na Har var du (pret hod no na uni ver zi te tu
Co lum bia), za slu žan je za re vi ta li za ci ju raz ma tra nja knji žev no sti na glo bal nom
pla nu (i me đu kom pa ra ti sti ma) svo jom knji gom Šta je svet ska knji žev nost? iz
2003. go di ne, ko ja, da kle, ima isti na slov kao i Ďuri ši no va knji ga iz 1992. On
tu de fi ni še svet sku knji žev nost kao pod ruč je ko je „ob u hva ta sva knji žev na de la
ko ja kru že iz van svo je iz vor ne kul tu re, bi lo u pre vo du ili na ori gi nal nom je zi ku“.
Uz kru že nje de la, usred sre đu je se i na nji ho vo pre vo đe nje i pro iz vo đe nje (cir cula
tion, tran sla tion, pro duc tion), a kao glav nu ka rak te ri sti ku svet ske knji žev no sti
da nas vi di nje nu va ri ja bil nost, jer su raz li či ti či ta o ci op sed nu ti ve o ma raz li či tim
gru pa ma tek sto va. Ono, pak, što na la zi da je za jed nič ko Da mrosch is ka zu je kroz
tro stru ku de fi ni ci ju fo ku si ra nu na svet, tekst i či ta o ca: „l. Svet ska knji žev nost je
elip tič no pre la ma nje (re frac tion) na ci o nal nih knji žev no sti; 2. Svet ska knji žev nost
su oni tek sto vi ko ji do bi ja ju u pre vo du; 50 3. Svet ska knji žev nost ni je utvr đe ni
ka non tek sto va već na čin či ta nja: ob lik dez in te re so va nog ba vlje nja sve to vi ma
iz van na šeg sop stve nog me sta i vre me na“. 51 Po T. Vir ku, „uti sak je da bi Go et he,
ako bi, re ci mo, na pi sao knji gu o svet skoj knji žev no sti, ura dio to ve ro vat no vr lo
slič no kao Da mrosch“, a i sa ma re ha bi li ta ci ja poj ma svet ska knji žev nost uka zu je
na slič nu mi sa o nu ori jen ta ci ju. 52
Za raz li ku od Da mroscha, usme re nog na po je di ne knji žev ne tek sto ve, nji ho vo
(me đu na rod no) ot kri va nje, pre no še nje i kru že nje, dru gi po me nu ti autor, Fran co
Mo ret ti (1950), pro fe sor na uni ver zi te tu Stan ford (pret hod no na ita li jan skim
Na vo di i da A. Guérard ko ri sti po jam uni ver zal na knji žev nost, no „ovaj se po jam za jed no s ter minom
op šta knji žev nost če sto ko ri stio kao be ža nje od zah tev nog poj ma svet ska knji žev nost, ko ji već
svo jim zna če njem is klju ču je bi lo ka kvu par ci jal nost“ (str. 168–169). – O Ďuri ši no vim kon cep ci ja ma
v. G. Eror, „Kom pa ra ti stič ka ter mi no lo gi ja. Iz vor ni poj mov ni sku po vi“, Fi lo lo ški pre gled, 2007, 1.
– V. i: To mo Virk, „Sve tov na knji žev nost“, u: Pri mer jal na knji žev nost na pre lo mu ti soč le tja. Kri tič ki
pre gled, Lju blja na, 2007, str. 182–184.
48 Pa sca le Ca sa no va, La répu bli que mon di a le des let tres, Pa ris, 1999.
49 V. de ta ljan pri kaz za mi sli P. Ca sa no va kao jed nog od naj no vi jih po ku ša ja da se ob no vi ide ja
sin te ze svet ske knji žev no sti: Zo ran Mi lu ti no vić, „Ka ko na pi sa ti isto ri ju svet ske knji žev no sti“, u:
Su sret na tre ćem me stu. Ogle di iz te o ri je i in ter pre ta ci je, Be o grad, 2006, str. 87–94. – Ovaj tekst je
ob ja vljen i u zbor ni ku ra do va: Pro u ča va nje op šte knji žev no sti da nas (ur. A. Mar če tić i T. Po po vić),
Be o grad, 2005. – V. i T. Virk, nav. de lo, str. 189–192.
50 Da mroschu je sta lo da is tak ne ka ko je pi ta nje pre vo di vo sti raz li či to od pi ta nja vred no sti:
de lo mo že ima ti is tak nu to me sto unu tar svo je kul tu re, ali bi ti sla bo či ta no dru gde, bi lo zbog to ga
što se nje gov je zik ne pre vo di do bro, ili za to što nje go ve kul tur ne pret po stav ke ne pro la ze. Za to je
on re zer vi san pre ma za mi sli svet ske knji žev no sti kao ka no na oda bra nih re mek-de la, ta kve sna ge i
le po te da su glo bal no pri hva će ni. – Da vid Da mrosch, „Whe re is World Li te ra tu re“, u: Studying Transcul
tu ral Li te rary Hi story, str. 215.
51 Da vid Da mrosch, What Is World Li te ra tu re?, Prin ce ton – Ox ford, 2003, str. 4, 281.
52 T. Virk, nav. de lo, str. 195.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 25
XXXVI 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
uni ver zi te ti ma u Sa ler nu i Ve ro ni, te na uni ver zi te tu Co lum bia), fo ku si ra se na
knji žev ne vr ste i nji ho vo ras pro sti ra nje. Za pra vo je Mo ret ti jev pri stup an ti pod
Da mroscho vog, jer se on pro gram ski od ri če ba vlje nja po je di nač nim tek sto vi ma,
uvi dom u njih: pro u ča va nje svet ske knji žev no sti ka kvo on ima na umu je či ta nje
sa da lji ne (dis tant re a ding) pro u ča va nje „iz dru ge ru ke“, sin te za na osno vu ana litič
kog is tra ži va nja dru gih lju di, „bez ijed nog ne po sred nog tek stu al nog či ta nja“.
Za Mo ret ti ja to ni je ni šta ma nje am bi ci o zna za mi sao, ali je nje go va am bi ci ja
„di rekt no pro por ci o nal na dis tan ci od tek sta: što je am bi ci o zni ji pro jekt, ve ća
mo ra bi ti dis tan ca“! 53
Ovo je Mo re tti je vo re še nje za si tu a ci ju u ko joj bi se mo ra lo pri stu pi ti mnoštvu
knji žev nih de la na mno štvu je zi ka. Kao što ka že u uvo du svo je ne ve li ke
knji ge Gra fi ko ni, ma pe, sta bla. Ap strakt ni mo de li za knji žev nu isto ri ju, že leo je
da na sta roj te ri to ri ji, knji žev noj isto ri ji, na đe nov pred met pro u ča va nja: ume sto
kon kret nih in di vi du al nih de la, trio ar ti fi ci jel nih kon struk ta (gra fi ko ni, ma pe i
/evo lu ci o na/ sta bla) u ko ji ma je stvar nost tek sta pod vrg nu ta ho ti mič noj re duk ci ji
i ap strak ci ji. Nje gov smer is tra ži va nja je, da kle, „od tek sto va ka mo de li ma“, a
mo de li su uze ti iz di sci pli na sa ko ji ma knji žev ne stu di je ima ju ma lo ili ni ma lo
in ter ak ci je: gra fi ko ni iz kvan ti ta tiv ne isto ri je, ma pe iz ge o gra fi je, a sta bla iz
te o ri je evo lu ci je. 54 Mo ret ti se, da kle, za la že, ka ko i sam ka že, za „kvan ti ta tiv ni
pri stup knji žev no sti“, 55 usred sre đu ju ći se na isto ri ju knji ge, od re đe ni je, na us pon
mo der nog ro ma na, fe no men ko ji je la ko izo lo va ti, pro u ča van je u ce lom sve tu,
te ta ko i sam vo di ka po red be nom pro u ča va nju. 56
De talj no raz ma tra ju ći Mo ret ti jev do sta so ci o lo ški za sno van mo del iz u ča va nja
svet ske knji žev no sti, Zo ran Mi lu ti no vić kon sta tu je da „ma pe i evo lu ci o na sta bla ne
stva ra ju no vi pred met di sci pli ne svet ske knji žev no sti, sa mo isti sta ri pred met gra fič ki
pred sta vlja ju,“ 57 dok To mo Virk sma tra da Mo ret ti jev po jam svet ske knji žev no sti
te ško mo že da se od bra ni od za mer ke da je u pi ta nju „te o rij ski mo del, na me njen
je di no aka dem skoj sfe ri ko ja ga je pro iz ve la“. 58 Ov de nas, me đu tim, pr ven stve no
za ni ma od nos Mo ret ti je ve za mi sli o svet skoj knji žev no sti i nje nom iz u ča va nju pre ma
53 Fran co Mo ret ti, „Co njec tu res on World Li te ra tu re“, New Left Re vi ew 1, 2000, str. 57.
54 Fran co Mo ret ti, Graphs, Maps, Tre es. Ab stract Mo dels for Li te rary Hi story, Lon don – New
York, 2005, str. 1–2. Mo ret ti još raz ja šnja va da uda lje ni raz log za ove iz bo re le ži u nje go vom mark sistič
kom for mi ra nju (na ko je je du bo ko uti cao Gal va no Del la Vol pe), ko je je no si lo sa so bom po što va nje
za na uč ni duh, oda kle i nje go vo ve ro va nje da, što se ti če knji žev ne te o ri je, ima vi še da se na u či od
pri rod nih ne go od dru štve nih na u ka (str. 2)!
55 Isto, str. 4.
56 Fran co Mo ret ti, „Mo re Co njec tu res“, New Left Re vi ew 20, 2003, str. 73. – Mor e tti se usred sređu
je na „kon trast iz me đu uspo na ro ma na u sre di štu kao ,auto nom nog raz vo ja‘ i uspo na na pe ri fe ri ji
kao ,kom pro mi sa‘ iz me đu za pad nog uti ca ja i lo kal ne gra đe“ (str. 78–79). U od go vo ru na kri ti ke po zi va
se tu vi še pu ta na te o ri ju po li si ste ma Even-Zo ha ra, i nje go vo is ti ca nje zna ča ja in ter fe ren ci je me đu
knji žev no sti ma. – O te o ri ji po li siste ma i nje noj ter mi no lo gi ji v. vi še u: G. Eror, „Kom pa ra ti stič ka
ter mi no lo gi ja. No vi je ,akvi zi ci je‘“, Fi lo lo ški pre gled, 2007, 2.
57 Z. Mi lu ti no vić, isto, str. 99.
58 T. Virk, nav. de lo, str. 189.
26 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Gvozden Eror, World literature kao aktuelna komparatistička „akvizicija“
kom pa ra ti stič koj di sci pli ni. Ža le ći se da ter min „svet ska knji žev nost“ po sto ji sko ro
dva sto le ća, a da još uvek ne zna mo šta je to, ovaj autor raz li ku je „pr vu“ Wel tli te ratur,
kao mo za ik odvo je nih, „lo kal nih“ kul tu ra, ko je ka rak te ri še sna žna unu tar nja
ra zno vr snost, i „dru gu“ Wel tli te ra tur – ko ju ra di je zo ve „svet ski knji žev ni si stem“
(na dah nut eko nom skom isto ri jom) – uje di nje nu pu tem me đu na rod nog knji žev nog
tr ži šta, a ko ja po ka zu je rast isto vet no sti (jed no lič no sti), gde je kon ver gen ci ja glavni
me ha ni zam raz me ne. 59 Kom pa ra ti sti ka je za Mo ret ti ja „tu ne gde“ uz the study
of world li te ra tu re. Sma tra, re ci mo, da ne ma dru gog oprav da nja za pro u ča va nje
svet ske knji žev no sti (i za po sto ja nje od se ka za kom pa ra ti sti ku) osim da bu de trn
u oku, stal ni in te lek tu al ni iza zov na ci o nal nim knji žev no sti ma, po seb no lo kal noj
knji žev no sti. „Ako kom pa ra ti sti ka to ni je, ni je ni šta.“ 60
O ta kvom, sim bi o stič kom po i ma nju ovih pod ruč ja Mo ret ti će ne što ja sni je
re ći u ve zi sa svo jim am bi ci o znim pro jek tom troj nog pri stu pa: „To je ono što
bi kom pa ra ti sti ka mo gla bi ti, da je se be shva ti la ozbilj no kao svet sku knji ževnost,
u jed nu ru ku, i kao po red be nu mor fo lo gi ju, u dru gu.“ 61 Ovu com pa ra ti ve
morp ho logy de fi ni še dru gde kao „si ste mat sko pro u ča va nje ka ko ob li ci va ri ra ju
u pro sto ru i vre me nu, što je ta ko đe je di ni raz log da se za dr ži pri dev com pa ra ti ve
u com pa ra ti ve li te ra tu re“. 62
Što se ti če Da mroscha, on sma tra da, „u prin ci pu, ras tu će na gla ša va nje
svet ske knji žev no sti pru ža nov pro stor za po red be ne stu di je“ – ima ju ći u vi du
da da na šnje post ko lo ni jal ne i glo bal ne stu di je će sto je dva da su ma nje jed no jezič
ne od ve ći ne stu di ja na ci o nal nih tra di ci ja. 63 Ovo je, sva ka ko, tač no, i na zna ke
uklju či va nja svet ske knji žev no sti u kom pa ra ti stič ku di sci pli nu ve li ki su iz u ze tak
me đu svim dru gim „in va zi ja ma“ u no vi je do ba jer se, za raz li ku od njih, ne posred
no ti ču knji žev nog fe no me na kao ta kvog, i to u vi še je zič noj i in ter li te rar noj
per spek ti vi. Ali to ne zna či da se mo že, kao ne ka „po la ri ba – po la de voj ka“,
jed no stav no sin kre tič ki fu zi o ni sa ti ba vlje nje svet skom knji žev no šću sa kom para
ti stič kom di sci pli nom, i do bi ti – to bi bio no vi ter min, valj da – Com pa ra ti ve
World Li te ra tu re, a se mi nar s ta kvim na slo vom je ini ci rao Da mrosch za kon gres
Me đu na rod nog kom pa ra ti stič kog udru že nja (IC LA/AILC) 2010. go di ne. (Vi de li
smo da na Dr žav nom uni ver zi te tu Ka li for ni ja već ima ju i od sek za kom pa ra tiv nu
svet sku knji žev nost i kla sič nu knji žev nost).
59 F. Mo ret ti, „Evo lu tion, World-Systems, Wel tli te ra tur“, u: Studying Tran scul tu ral Li te rary
Hi story, str. 120.
60 F. Mo ret ti, „Co njec tu res“..., str. 68. – Po mi nju ći dva Lukácseva raz li či ta kom pa ra ti stič ka
pri stu pa u raz ma ku od dva de set go di na, Mo ret ti će re ći da, uza sve za mer ke Lukácsevim ra do vi ma
to ga ti pa, tre ba na u či ti lek ci ju iz nje go vog na sto ja nja da ar ti ku li šu ći po red be ni sce na rio (za pad na
Evro pa ili Ru si ja; Ne mač ka ili Fran cu ska) isto vre me no raz u me ve li ke po li tič ke di le me svo ga vre mena.
„Ili, dru gim re či ma: na čin ka ko za mi šlja mo kom pa ra ti sti ku je ogle da lo ka ko vi di mo svet“. – F.
Mo ret ti, „Mo re co njec tu res“, str. 81.
61 F. Mo ret ti, Graphs, Maps, Tre es, str. 90.
62 F. Mo ret ti, „Co njec tu res“..., str. 64.
63 D. Da mrosch, pri log te ma tu „Com pa ra ti ve Li te ra tu re?“, str. 326–237.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 27
XXXVI 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
Opi su ju ći (že lje nu) sa dr ži nu ovog se mi na ra, Da mrosch je pod se tio da obli
ko va ni ka non svet ske knji žev no sti, s jed ne, i na ci o nal ne i re gi o nal ne tra di ci je
po je di ne ze mlje, s dru ge stra ne, uza jam no de lu ju na oso ben na čin. Za taj se mi nar
su za to oče ki va ni pri lo zi ko ji bi is tra ži va li pri me re stva ra nja i ko ri šće nja svet ske
knji žev no sti ši rom sve ta, a se mi nar bi, ko lek tiv no, te žio da raz vi je „po red be no
raz u me va nje ra zno li ko sti svet ske knji žev no sti u sve tu“ – i to bi bi la Com pa ra ti ve
World Li te ra tu re.
Da su svet sku knji žev nost ne ki kom pa ra ti sti već shva ti li kao no vu akvi zi ciju
di sci pli ne po ka zu ju i obra zlo že nja po je di nih dru gih se mi na ra, sim po zi ju ma
ili „ra di o ni ca“ za po me nu ti kon gres. Uvod ni tekst za sim po zi jum o me stu ma lih
knji žev no sti u ka no nu svet ske knji žev no sti („Te ac hing World Li te ra tu re and Making
Mi nor Per spec ti ves“) po či nje is ka zom da, ot ka ko je Da mrosch pi tao „Šta je
svet ska knji žev nost’“ 2003. go di ne (kao i Ďuri šin, pre nje ga, što se, da ka ko, ne
zna) mno gi „com pa ra ti ve / world lit. scho lars“ su is pi ti va li vi do kru ge, de fi ni ci je
i pi ta nja svet ske knji žev no sti, i ospo ra va li eta bli ra ni ka non evrop skih re mek-de la
iz ras tu će „glo bal ne“ per spek ti ve. A u ve zi sa se mi na rom o tran sdi sci pli nar nim
per spek ti va ma u knji žev nim stu di ja ma je re če no da pa ra dig me i kon cep tu a li za ci je
po gle da na knji žev nost psi ho a na li ze i kon ti nen tal ne fi lo zo fi je sa či nja va ju te me lje
kom pa ra ti stič ke di sci pli ne; no po sled njih go di na, is tak nu to je, dru ga „po lja“ i
prak se su se po ja vi le kao al ter na tiv ni pro sto ri za glav ne pre o vla đu ju je di sci plinar
ne, je zič ke i na ci o nal ne obla sti u kom pa ra ti sti ci. Tu su on da na ve de ni, kao
ti mo gu ći „al ter na ti ve spa ces“, kul tur(al)ne stu di je, stu di je pre vo da i „glo bal ni
po gle di na svet sku knji žev nost“. 64
Ko men ta ri šu ći po sled nji iz ve štaj o sta nju di sci pli ne Ame rič kog udru že nja
za komparatistiku, Jo nat han Cul ler na vo di da „iz ve štaj iz 2004. pri ka zu je svet sku
knji žev nost kao sre di šnji pro blem kom pa ra ti sti ke“, 65 pot kre plju ju ći tu – ve o ma
pre te ra nu – tvrd nju po dat kom da, uz nje gov, pet tek sto va kom pa ra ti sta (bi lo u prvom
de lu: „Sta nje di sci pli ne, 2004“, bi lo u dru gom de lu: „Od go vo ri“) da ju pri lo ge
ži voj ras pra vi o svet skoj knji žev no sti. No tu sa mo još je dan autor, uz Da mros cha
(Ka tie Trum pe ner: „Svet ska mu zi ka, svet ska knji žev nost: ge o po li tič ki po gled“)
sa en tu zi ja zmom pri hva ta no vo si tu i ra nje svet ske knji žev no sti. Vi še za la ga nja za
ovaj pred met, i nje go vo po ve zi va nje sa kom pa ra ti stič kom di sci pli nom, sva ka ko bi
Cul ler na šao kod Vi las hi ni Co op pan (Ka li for nij ski uni ver zi tet, San ta Kruz), ko ja
je bi la no vo za sno va la na sta vu svet ske knji žev no sti na uni ver zi te tu Yale. 66
64 Pred vi đe ne su i „ra di o ni ce“: „Ko rej ski rat i svet ska knji žev nost“ i „Po gled na sli ku Azi je
u svet skoj knji žev no sti“. V. In ter net-stra nu: http://www.ic la2010.org/dow nlo ad/IC LA2010_Pro posal_Ab
stracts.pdf. Ci ti ra no no vem bra 2009. go di ne.
65 Jo nat han Cul ler, „Com pa ra ti ve Li te ra tu re, at Last“, Com pa ra ti ve Li te ra tu re in an Age of
Glo ba li za tion (ur. H. Sa ussy), Bal ti mo re, 2006, str. 245.
66 Je dan njen rad ima, u tom po gle du, ve o ma „di rek ti van“ na slov: „World Li te ra tu re and Glo bal
The ory: Com pa ra ti ve Li te ra tu re for the Third Mil len ni um“ (Symplo ke, 2001, 1–2).
28 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Gvozden Eror, World literature kao aktuelna komparatistička „akvizicija“
V. Co op pan na la zi, na i me, da je kom pa ra ti sti ka, s ob zi rom na di sci pli nar nu
isto ri ju ko ju upra vo ka rak te ri šu od go va ra ju ći im pul si po ve zi va nja, po seb no pogod
na za pro je kat pro u ča va nja svet ske knji žev no sti (kao „raz u me va nja sve ta“)
ko jim bi se spa ja li ili ukr šta li isto ri cist (ko ji bi da spo zna „svet sa dr žan u tek stu“
– Sa rah La wall) i tek stu a list (usred sre đen na sam čin či ta nja), na ci o nal ni i glo bal ni
okvi ri, te re de fi ni sa la svet ska knji žev nost kao oso bi to vez/iv/ni (con nec ti ve) na čin
či ta nja. Is ti ču ći da je ba vlje nje ni za aka dem skih auto ra ka te go ri ja ma mi gra ci je,
eg zi la, di ja spo re i glo ba li za ci je pot pu no tran sfor mi sa lo sva ko dnev nu prak su
kom pa ra ti sti ke, Co o pan is ka zu je uve re nje da, kao me sto na ko jem se dis kur si
kom pa ra ti sti ke i te o ri je glo ba li za ci je naj ur gent ni je ukr šta ju, „in te lek tu al no-pe dago
ški pro jekt svet ske knji žev no sti“ pru ža upra vo mo guć nost i jed noj i dru goj da
uče od isto ri je i da je me nja ju. 67
Me đu tim, pr vo sme šte ni, ključ ni pri log najnovijeg ame rič kog Iz ve šta ja o
sta nju di sci pli ne, ko jim se ba vi Cul ler, is ka zu je ja snu re zer vi sa nost pre ma kompa
ra ti stič kom ob ra đi va nju svet ske knji žev no sti. Nje gov autor, Haun Sa ussy, ta ko
će re ći – DA, Go et he je pred vi đao do la zak do ba „svet ske knji žev no sti“, olak šan
pu to va nji ma i ob li ko van po uzo ru na me đu na rod nu tr go vi nu. ALI, to što je re kao
„zvu či kao stra te gi ja di stri bu ci je, ne kao aka dem sko po lje; kao opis, ne me to dolo
gi ja“. Ta ko đe, DA, Da mrosch nas pod se ća da će bi ti ono li ko mno go svet skih
knji žev no sti ko li ko ima na ci o nal nih ili lo kal nih per spek ti va, da „svet ska knji ževnost
ni je ri val već pred met, čak pro jekt kom pa ra ti sti ke“. ALI, kom pa ra ti sti ka ne
po se du je svet sku knji žev nost ona ko ka ko od se ci za fi zi ku po se du ju ci klo tro ne,
a od se ci za so ci o lo gi ju Er vin ga Gof fma na (so ci o lo ga po ve za nog sa či ka škom
ško lom, ko ji je uveo po jam „to tal ne in sti tu ci je“). DA, te mat sko či ta nje je stal no
pe da go ško is ku še nje u svet skoj knji žev no sti. ALI ono što funk ci o ni še u svet skoj
knji žev no sti mo že da ne funk ci o ni še u bli skim po red be nim stu di ja ma, i vi ce versa.
To jest, ono na šta na i đe mo u te mat skom či ta nju ni je nu žno ono što je naj vi še
vred no zna nja o de lu. 68
Uosta lom, i sam Cul ler se po ka zu je do sta uz dr ža nim u po gle du kom pa ra tistič
ke akvi zi ci je pro u ča va nja svet ske knji žev no sti. Iz ja šnja va ju ći se da ni je bio
pri sta li ca iz gra đi va nja i na sta ve svet ske knji žev no sti, on na la zi da je ge o po li tič ki
pri stup K. Trum pe ner ube dljiv, i is ti če ka ko P. Ca sa no va u Svet skoj re pu bli ci književ
no sti, opi su je svet ski knji žev ni si stem kao skup dis kur ziv nih prak si. Ipak, re ći
će da je u pi ta nju vi še na stav ni ne go is tra ži vač ki pro jekt – prem da se is tra ži va nje
u kom pa ra ti sti ci mo že fo ku si ra ti na te o rij ska pi ta nja o mo gu ćim pri stu pi ma svetskoj
knji žev no sti, nji ho vim opa sno sti ma i vr li na ma. I do da će: ako ovo iz gle da
67 Vi las hi ni Co op pan, „Ghosts in the Di sci pli nary Mac hi ne: the Un canny Li fe of World Li tera
tu re“, Com pa ra ti ve Li te ra tu re Stu di es, 2004, 1, str. 13, 15–16. – V. Co op pan od ne kud na la zi da
je Auer bac hov tekst u ko jem se raz ma tra Wel tli te ra tur (v. na po me nu 1) „ma ni fest glo bal ne kom para
ti sti ke“ (str. 16)!
68 Haun Sa ussy, „Ex qu i si te Ca da vers Stic hed from Fresh Night ma res. Of Me mes, Hi ves, and
Sel fish Ge nes“, u: Com pa ra ti ve Li te ra tu re in an Age of Glo ba li za tion, str. 6, 11, 14.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 29
XXXVI 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
kao da se po lje kom pa ra ti sti ke mo že u go di na ma što do la ze de lom de fi ni sa ti
pre ko pro ble ma svet ske knji žev no sti, kom pa ra ti sti ka bi ta ko đe tre ba lo da bu de
de fi ni sa na onim obe lež ji ma ko ja pri vla če lju de ovom po lju. A Cul le ru se či ni da
to ni je „svet ska knji žev nost“. 69
Ipak, za po me nu ti kon gres Me đu na rod nog kom pa ra ti stič kog udru že nja (IC-
LA/AILC) 2010. go di ne pred vi đe na je i „ra di o ni ca“ o pre vo đe nju i vi še je zič koj
knji žev no sti, za ko ju je na zna če no da pred sta vlja sa stav ni deo ra da (no vo u sta novlje
nog) od bo ra Me đu na rod nog kom pa ra ti stič kog udru že nja o vi še je zič no sti u
svet skoj knji žev no sti („Map ping Mul ti lin gu a lism in World Li te ra tu re“). 70 Te žnja
vid na u sa vre me noj kom pa ra ti sti ci da obe ruč ke pri hva ta, pa i pri sva ja ono što bi
se mo glo po ka za ti kao no va pa ra dig ma, ili bar kao re a ni ma cij ska novína, is po lji la
se i ov de, ma kar da je reč o osa vre me nje noj i mo di fi ko va noj pro jek ci ji za mi sli
ko ju J. Pi zer na zi va „Go et he o vom pa ra dig mom ,svet ske knji žev no sti‘“. 71
LI TE RA TU RA
Al drid ge, Owen A., The Re e mer gen ce of World Li te ra tu re: A Study of Asia
and the West, Ne wark, 1986.
Auer bach, Erich, „Phi lo lo gie der Wel tli te ra tur“, u: Wel tli te ra tur. Fest ga be für
Fritz Strich zum 70. Ge burt stag (ur. Wal ter Muschg, Emil Ste i ger), Bern, 1952.
Ber nhe i mer, Char les (ur.), Com pa ra ti ve Li te ra tu re in the Age of Mul ti cul tura
lism, Bal ti mo re – Lon don, 1995.
Bi rus, Hen drik, „The Co-emer gen ce of We li te ra tur and littéra tu re comparée“,
u: Com pa ra ti ve Li te ra tu re in an Age of Mul ti cul tu ra lism (ur. R. Nether
so le). Pro ce e dings of the XVIth Con gress of the In ter na ti o nal Com pa ra ti ve
Li te ra tu re, „Tran si ti ons and Tran sgresssi ons in an Age of Mul ti cul tu ra lism“, I,
Uni sa, 2005.
Clüver, Cla us, „The Dif fe ren ce of Eight De ca des: World Li te ra tu re and the
De mi se of Na ti o nal Li te ra tu re“, Year bo ok of Com pa ra ti ve and Ge ne ral Li te ratu
re, 35, 1986.
69 Jo nat han Cul ler, nav. de lo, str. 246.
70 Ovaj no vi od bor je, ko li ko se mo že vi de ti iz Bil te na Udru že nja, naj pre pri hva ćen kao Is traži
vač ki od bor o ko smo po li ti zmu i po li glo si ji, pod ru ko vod stvom Al fon sa Kna ut ha (v. IC LA Bul letin,
2009, 1), ali je ras tu ći in te res kom pa ra ti sta za svet sku knji žev nost, či ni se, uti cao na pro me nu
nje go vog ime na...
71 John Pi zer, „Go et he’s ‘World Li te ra tu re‘ Pa ra digm and Con tem po rary Cul tu ral Glo ba li za tion“,
Com pa ra ti ve Li te ra tu re, 2000, 3, str. 213–227. – Pi zer is ti če da „sko ro sve stu di je“ isto ri je kom pa ra tisti
ke kao za seb nog po lja na uč nog is tra ži va nja pri zna ju Go et he o vu Wel tli te ra tur pa ra dig mu kao pod sticaj
nu za raz voj di sci pli ne (str. 214), i na vo di ne ko li ko pri me ra (We is ste in, Gu illén, Ka i ser, G. Fin ney,
F. Jost), ali ne ci ti ra ni ti jed nog auto ra iz Fran cu ske. Za klju či će da da nas, ka da je po jam „na ci o nal ne“
knji žev no sti do ve den u pi ta nje (v. na po me nu 31 i od go va ra ju će me sto u tek stu), „svet ska knji žev nost“
kao dis kur ziv na for ma ci ja mo že na sta vi ti da igra pro duk tiv nu he u ri stič ku ulo gu (str. 225).
30 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Gvozden Eror, World literature kao aktuelna komparatistička „akvizicija“
Co op pan, Vi las hi ni, „Ghosts in the Di sci pli nary Mac hi ne: the Un canny Li fe
of World Li te ra tu re“, Com pa ra ti ve Li te ra tu re Stu di es, 2004, 1.
Da mrosch, Da vid, „Re birth of a Di sci pli ne: The Glo bal Ori gins of Com para
ti ve Stu di es“, Com pa ra ti ve Cri ti cal Stu di es, 2006, 3.
Da mrosch, Da vid, What Is World Li te ra tu re?, Prin ce ton – Ox ford, 2003.
Ďuri šin, Dionýz, Čo je svetová li te ratúra?, Bra ti sla va, 1992. Pr. Šta je svetska
knji žev nost?, Srem ski Kar lov ci – No vi Sad, 1997.
Éti em ble, René, „Fa ut-il révi ser la no tion de ,Wel tli te ra tur‘?“, Ac tes du IVè
con grès de l’As so ci a tion In ter na ti o na le de Littéra tu re Com parée, Fri bo urg 1964
/ Pro ce e dings of the IVth Con gress of the In ter na ti o nal Com pa ra ti ve Li te ra tu re
As so ci a tion (ur. F. Jost), La Haye – Pa ris, 1966.
Gil le spie, Ge rald (ur.). – Littéra tu re com parée, littéra tu re mon di a le / Compa
ra ti ve Li te ra tu re, World Li te ra tu re. Ac tes du XI ème Con grès de l’As so ci a tion
In ter na ti o na le de Littéra tu re Com parée. Pro ce e dings of the XIth Con gress of the
In ter na ti o nal Com pa ra ti ve Li te ra tu re As so ci a tion, 5, New York – Ber ne, 1991.
Guérard, Al bert, „Com pa ra ti ve Li te ra tu re?“, Year bo ok of Ge ne ral and Compa
ra ti ve Li te ra tu re, 1958.
François Jost, „Littéra tu re com parée et littéra tu re uni ver sel le“, Or bis li tera
rum, 1972, 1.
Lam bert, José, „,Wel tli te ra tur‘ et les étu des ac tu el les: com ment con stru i re
des schémas com pa ra ti stes?“, u: Pro ce e dings of the XI Ith Con gress of the In ter nati
o nal Com pa ra ti ve Li te ra tu re As so ci a tion: Spa ce and Bo un da ri es of Li te ra tu re,
4 (ur. R. Ba u rer i dr.), Münich, 1990.
Mi lu ti no vić, Zo ran, „Ka ko na pi sa ti isto ri ju svet ske knji žev no sti“, u: Su sret
na tre ćem me stu.Ogle di iz te o ri je i in ter pre ta ci je, Be o grad, 2006.
Mo ret ti, Fran co, „Co njec tu res on World Li te ra tu re“, New Left Re vi ew 1,
2000.
Mo ret ti, Fran co, „Mo re Co njec tu res“, New Left Re vi ew 20, 2003.
Mo ret ti, Fran co, Graphs, Maps, Tre es. Ab stract Mo dels for Li te rary Hi story,
Lon don – New York, 2005.
Pi zer, John, The Idea of World Li te ra tu re. Hi story and Pe da go gi cal Prac ti ce,
Ba ton Ro u ge, 2006.
Haun Sa ussy, „Ex qu i si te Ca da vers Stic hed from Fresh Night ma res. Of
Me mes, Hi ves, and Sel fish Ge nes“, u: Com pa ra ti ve Li te ra tu re in an Age of Globa
li za tion (ur. H. Sa ussy), Bal ti mo re, M. D., 2006.
Strich, Fritz, „Wel tli te ra tur und ver gle ic hen de Li te ra tur geschic hte“, u: Philo
sop hie der Li te ra tur wis sen schaft (ur. E. Er ma tin ger), Ber lin, 1930.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 31
XXXVI 2010 1

Gvo zden Eror
СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
WORLD LI TE RA TU RE COM ME UNE „AC QU I SI TI ON“
ACTUELLE DE LA LITTÉRA TU RE COM PARÉE
(Résumé)
Lors des débats sur les in no va ti ons de la di sci pli ne de la littéra tu re com parée, de pu is les années
so i xan te-dix du siè cle der ni er on em plo ie so u vent le ter me de Kuhn – le pa ra dig me. Les no u ve a ux
pa ra dig mes sont ar dem ment rec herchés et „re con nus“ vo lon ti ers dans les no u vel les métho des et prio
rités. To ut de même, il se ra it dif fi ci le d’an non cer le no u ve au „pa ra digm of Com pa ra ti ve Li te ra tu re“
sur les fon de ments de l’intérêt ac tuel (as sez inat ten du) de cer ta ins com pa ra ti stes, sur to ut améri ca ins,
po ur la „world li te ra tu re“.
Cer tes, il a été be a u co up écrit sur ce su jet (en commençant par la Wel tli te ra tur de Go et he), ma is
ce qui a été dit du po int de vue com pa ra ti ste sur la littéra tu re uni ver sel le (très différem ment com pri se)
mon tre qu’il n’y est guè re qu e sti on d’une fu sion et d’une tran sfor ma tion mu tu el le, pas même d’une
af fi nité par ti cu liè re. Ju squ’à ma in te nant, la littéra tu re mon di a le n’a étée en se ignée, aux Etats-Unis,
que par des co urs uni ver si ta i res isolés sur de grands aute urs et gran des œuvres littéra i res, ma is les
écrits très im por tants de de ux aute urs, Da vid Da mrosch et Frano Mo ret ti, ont for te ment ori entés les
com pa ra ti stes améri ca ins vers le do ma i ne de la littéra tu re uni ver sel le (mon di a le). Ce pen dant, le tex te
cen tral du der ni er Rap port sur l’état de la di sci pli ne de „com pa ra ti ve li te ra tu re“ aux USA, écrit par
Haun Sa ussy, ex pri me cla i re ment une po si tion réservée en vers l’étu de de la littéra tu re uni ver sel le
au sein de la littéra tu re com parée.
Ključ ne re či: kom pa ra ti sti ka, svet ska knji žev nost, pa ra dig ma.
Prihvaćeno za štampu: 27. maja 2010. godine.
32 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Ми о драг Ло ма
Фи ло ло шки фа кул тет – Бе о град
СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
BI BLID: 0015-1807, 37 (2010), 1 (pp. 33–69)
УДК 27 – 242
БИБЛИЈСКA ПРИ ЧА О ПО СТА ЊУ ЧО ВЕ КА И РА ЈА
(Пост 2, 4б–25) 1
Увод но по на вља ње ко смо го ни је; При ча о по ста њу чо ве ка; При ча о по ста њу Ра ја; Прича
о рај ским ото ка ма; При ча о чо ве ко вом на ста ње њу у Ра ју; При ча о по ста њу жи во ти ња;
При ча о по ста њу же не.
ПРИ ЧА О ПО СТА ЊУ СВЕ ТА УОП ШТЕ И ПРИ ЧА О
ПО СТА ЊУ ЧО ВЕ КА ПО СЕБ НО
Бож ји За кон (To rah 2 ), ко ји су Је вре ји при ми ли на свом је зи ку пре ко
про ро ка Мој си ја ка ко у усме ном, та ко и у пи сме ном об ли ку, пре ве ден је у
Алек сан дри ји на он да шње оп ште грч ко на реч је у дру гој по ло ви ни 3. ве ка
од стра не та ко зва не Се дам де се то ри це (ла тин ски Septuagintа). Тај пре вод
је, по свој при ли ци, до нео и пр ву по де лу Мој си је вог кон ти ну ира ног је врејског
тек ста као је дин стве не књи ге на Пет сви та ка (Pentáteuchos bíblos 3 ),
од но сно пет књи га по че му је она на зва на Пе ток њиж је. Пр ва од ње го вих
књи га је у грч ком пре во ду до би ла име по сво јој увод ној и удар ној те ми
Géne sis, од но сно Књи га По ста ње. На и ме, чи та ву пр ву гла ву ове књи ге
ис пу ња ва пр ви Мој си јев из ве штај о по ста њу све га у ро ку од шест Бож јих
ства ра лач ких да на. Но, он се про ду жа ва и у дру го ње но по гла вље, на чи јем
са мом по чет ку Мој си је го во ри о Бож јем ус по ста вља њу пра зни ка сед мо га
да на као по чин ка од ра да ра ди да ва ња Бож јег бла го сло ва ег зи стен ци јал не
ва ља но сти све му Бо гом ство ре ном, од но сно ра ди при је ма тог бла го сла ва од
стра не све га ство ре ног, а пре све га од стра не чо ве ка као бо го по ста вље ног
го спо да ра све га зе маљ ског (Пост 2, 1–3).
1 На све тог Ам вро си ја Ме ди о лан ског (Ам бро зи ја Ми лан ског) 7. де цем бра (20. по гре го ријан
ском ка лен да ру) 2009. го ди не за вр шио сам те мељ ну пре ра ду мог тек ста ра ни је об ја вље ног
под на сло вом: „Дру ги би блиј ски из ве штај о по ста њу све та и чо ве ка – по вест о ра ју (Пост 2,
4б–2, 25), у: Књи жев на исто ри ја, Чaсопис за на у ку о књи жев но сти, 37. год., бр. 127, Ин сти тут
за књи жев ност и умет ност, Бе о град, 2005.
2 Ов де упо тре бље на ла ти нич на тран сли те ра ци ја је вреј ског пи сма је при ка за на на кра ју
тек ста у до дат ку бр. 1.
3 Ов де упо тре бље на ла ти нич на тран сли те ра ци ја грч ких сло ва и гла сов них зна ко ва прика
за на је на кра ју тек ста у до дат ку бр. 2.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 33
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
Пр ви по лу стих че твр тог сти ха дру ге гла ве Књи ге по ста ње (Пост 2,
4а) пред ста вља од ја ву овог пр вог Мој си је вог из ве шта ја о Бож јем ства ра њу
ко смо са као о све оп штем по ста њу. То од ја вљи ва ње се зби ва кроз за кључ но
по на вља ње са др жа ја пр вог сти ха пр ве гла ве ове књи ге, што фор мал но предста
вља син те тич ки па ра ле ли зам ко ји отва ра и за тва ра ком по зи ци ју пр вог
из ве шта ја о по ста њу, чи ме се она по ка зу је као ар ха ич на пр сте на ста ком пози
ци ја. Но, ова од ја ва на син те тич кој рав ни зна че ња и на фор мал ној рав ни
ком по но ва ња не по сред но је по ве за на са на ред ном за ви сном ре че ни цом, и на
је вреј ском и на грч ком је зи ку (Пост 2, 4б), ко ја уво ди у сле де ћи, дру ги по
ре ду Мој си јев из ве штај о Бож јем ства ра њу као о по себ ном по ста њу чо ве ка
и за чо ве ков жи вот по доб ног и угод ног све та. Та ко је тај дру ги из ве штај зави
сан од оног пр вог из ко јег и фор мал но, и син так сич ки, и сми са о но из ви ре.
И обр ну то: од ја ва пр вог из ве шта ја се фор мал но, син так сич ки и сми са о но
пре ли ва у за ви сну ре че ни цу ко ја је на ја ва дру гог из ве шта ја.
Да кле, Мој си је свој по себ ни из ве штај о по ста њу гра ма тич ки и ком пози
ци о но са свим не по сред но на до ве зу је на свој прет ход ни оп шти из ве штај
на исту те му. У том на ра тив ном кон ти ну и те ту ви дљи ва је и пи шче ва на ме ра
да свој пр ви из ве штај на ста ви дру гим, ко ји ће овај прет ход ни до пу ни ти у
спе ци јал но фо ку си ра ним по је ди но сти ма. Та ко је дру ги из ве штај усред сређен
го то во ис кљу чи во на осо бе но сти чо ве ко вог на стан ка и ње го вог пр вобит
ног жи во та. Њи хо вим при ка зом он ис пу ња ва ско ро чи та ву дру гу гла ву
1. Мој си је ве књи ге. Уто ли ко би ње на пр ва и дру га гла ва у на шој са да шњој
по де ли тек ста пред ста вља ле јед ну ло гич ку и на ра тив ну це ли ну, са ста вљену
од два Мој си је ва из ве шта ја о Бож јем ства ра њу: јед ног оп штег и јед ног
по себ ног, ко ји су на мер но син так сич ки не раз дво ји во по ве за ни, та ко да је
дру ги из ве штај у од но су за ви сно сти пре ма пр вом као глав ном.
По де ла на по гла вља се ти ме уне ко ли ко по ка зу је као на кнад на и ве штачка,
те не увек при ме ре на кон ти ну и ра ном Мој си је вом из ла га њу. На и ме, она је
на ста ла по чет ком 13. сто ле ћа као фи ло ло шко-те о ло шка ин тер вен ци ја про фесо
ра Па ри ског уни вер зи те та, а ка сни је кен те бе риј ског ар хи би ску па Сти ве на
Ланг то на на ла тин ском пре во ду Све тог пи сма (Vul ga ta у зна че њу „оп шта“,
„обич на“). Да ља по де ла би блиј ског тек ста, она на ну ме ри са не сти хо ве по
пр ви пут је учи ње на у но вом ла тин ском пре во ду це ле Би бли је са је вреј ског
и грч ког из вор ни ка Сан ти ја Па њи на (Сан ти Па њи но, ла ти ни зи ра но Xant hus
Pag ni nus) у пр вој по ло ви ни 16. ве ка. А по ло ви ном истог сто ле ћа не ка да шњи
па ри ски кла сич ни фи ло лог и штам пар Ро бер Етјен (ла ти ни зи ра но Ro ber tus
Step ha nus) из дао је у Же не ви грч ки Но ви за вет са ла тин ским пре во дом Еразма
и оним из Вул га те у но вој по де ли на сти хо ве, а за тим и це лу Би бли ју
у фран цу ском пре во ду по де ље ном на сти хо ве, при че му је за Ста ри за вет
за др жао Па њи но ву раз де о бу. Етје но ва сти хов на по де ла би блиј ског тек ста
по ста ла је стан дард на у штам па ним из да њи ма.
34 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Миодраг Лома, Библијска прича о постању човека и Раја
Ни јед на од ових тек сту ал них по де ла не мо же би ти кри тич ки, од но сно
ком по зи ци о но ме ро дав на упра во због сво је на кнад но сти. Та ко ђе то ни је ни
по че так тек сту ал ног име но ва ња јед ног је ди ног Све моћ ног, Све ства ра лач ког
и Све др же ћег Бо га Ње го вим Мој си ју от кри ве ним име ном Ја хве (не во ка ли зова
ним те тра гра мом jhvh, од но сно њи ме у не а де кват ној во ка ли за ци ји, по зајмље
ној од осло вља ва ња Бо га са Мој Го спод, Адо нај, ’ a ḏōnâj, што је на спрам
об ли ка јед ни не Адо ни, ’ a ḏōnî, је вреј ски пер со на ли зо ван, ап со лу ти зо ван и
син гу ла ри зо ван плу рал бо жан ске све мо ћи, као и у слу ча ју Бож јег име но ва ња
са Ело хим, ’ е lōhîm, од јед ни не Ело ах, ’ е lō ɐ ḣ). Име но ва ње Бо га у је вреј ској верзи
ји као Бо га Ја хва, од но сно са Ја хве Ело хим, не уво ди ни ка кав но ви текст,
ка ко је то прет по ста ви ла тако зва на исто риј скокри тич ка шко ла у би блиј ској
фи ло ло ги ји, не го у при чи о Ада му у Ра ју са мо ис ти че при сност чо ве ко вог
из вор ног по зна ва ња Бо га као Ја хва, као на про сто Су штог, као Би ти и Бића
на про сто (грч ки ho ốn), ко је је из над сва ког бо го ство ре ног по сто ја ња и
ње го ве су шти не, ко је је над су шта стве но бо жан ско Над би ће. Ина че у грч кој
хе ле ни стич кој сеп ту а гин тал ној вер зи ји Ја хве Ело хим је пре ве де но са мо са
ho theόs – Бог или са kúri os ho theόs – Го спод Бог, по шту ју ћи оно вре ме но
је вреј ско стра хо по што ва ње пред из го ва ра њем Бож јег име на Ја хве као Бож јег
вла сти тог име на и за ме њу ју ћи га у из го во ру са Адо нај – Го спод.
Та ко се пр ви Мој си јев из ве штај о све оп штем по ста њу за вр ша ва закључ
ком да То је књи га по ста ња [родослов] не ба и зе мље, кад по ста ше, а
дру ги ње гов из ве штај о по себ ном по ста њу чо ве ка и ње го вог људ ског све та
по чи ње од мах у дру гом по лу сти ху истог сти ха на до ве зу ју ћи се син так сич ки
и сми са о но на прет ход ни по лу стих – кад Ја хве, Бог, ство ри [начини, сазда]
зе мљу и не бо, // И сва ку биљ ку пољ ску, до кле је још не бе ше на зе мљи, и сва ку
трав ку пољ ску, до кле још не ни ца ше; јер Ја хве, Бог, још не пу сти да жда на
зе мљу, ни ти бе ше чо ве ка да об ра ђу је зе мљу, // А из вор ис хо ђа ше из зе мље и
на па ја ше све ли це зе мље (Пост 2, 4б–6). 4
4 У осно ви ов да шњих на во да из Ста рог за ве та и упу ћи ва ња на овај део Све тог пи сма
на ла зи се у ко сом пи сму – пре ба чен са ије ка ви це на ека ви цу – Да ни чи ћев пре вод на срп ски (СЗ
1981) Тре ме ли ју со вог ла тин ског пре во да са је вреј ског је зи ка (Tre mel li us,
ду плом ва ло ви том ли ни јом
11575–1579 у 5 све за ка),
уко ли ко бит но не од у да ра од нај ста ри је на ма рас по ло жи ве тек сту ал не тра ди ци је, на и ме – оне
грч ке алек сан дриј ске, од но сно – од сеп ту а гин тал не (по чев од пр ве по ло ви не 3. ве ка пре Хри ста)
и ки ри ло-ме то ди јев ске сло вен ске тра ди ци је (по чев од дру ге по ло ви не 9. ве ка по сле Хри ста).
Ва ло ви том ли ни јом је под ву чен пре вод на срп ски ко ји се осла ња на цр кве но сло вен ски пре вод
(БЦ 2001), а цр т а ма су под ву че не до пу не на осно ву фран цу ског упо ред ног пре во да Пен та те у ха
из Сеп ту а гин те (LXX), док су оне пре ве де не не по сред но из грч ког сеп ту а гин тал ног из вор ни ка
под ву че не ду плом ва ло ви том ли ни јом (PA 2001). Не пре кид ном ли ни јом je под ву чен хр ват ски
пре вод Је ру са лим ске Би бли је, ко ји је та ко ђе пре ба чен са ије ка ви це на ека ви цу, а ко ји се као и
Да ни чи ћев рад др жи је вреј ске тек сту ал не тра ди ци је (JB 2001). Ко ри шће ни хр ват ски пре вод је
по по тре би срав њи ван са фран цу ским пре во дом Је ру са лим ске Би бли је (BJ 1978), што је под вуче
но цр ти ца ма, и не мач ким пре во дом је вреј ског из вор ни ка пр вих шест књи га Би бли је од Ота
Ај сфел та (HS 1922), што је под ву че но тач ка ма. Упу ћи ва ња којa се ти чу Но вог за ве та да та су
та ко ђе ко сим пи смом пре ма пре во ду Ко ми си је Си но да Срп ске пра во слав не цр кве (НЗ 1998).
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 35
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
ПО ВЕ ЗИ ВА ЊЕ ПРИ ЧА О ПО СТА ЊУ (Пост 2, 4б–6)
Оно што је у прет ход ној Мој си је вој по ве сти о по ста њу све га – као у
пот пу ној ко смо го ни ји – уоп ште но из не то у си сте ма тич ном и ди на мич но
рит ми зо ва ном по рет ку, у сле де ћој ње го вој при чи, оној о на стан ку чо ве ко вог
све та и са мог чо ве ка – као у јед ној ан тро по го ни ји – на зна че но је на ње ном
по чет ку са мо у оним по себ ним цр та ма ко је су нај зна чај ни је за ње ну глав ну
и све по ве зу ју ћу рад њу, а то је Бож је ства ра ње и на ста ње ње чо ве ка у Ра ју.
Та ко су кроз по себ не ге не тич ке де та ље на го ве ште ни тек основ ни де ло ви
чо ве ко вог пр во бит ног рај ског ста ни шта (Kid ner 1990, 60). Уто ли ко се ова
дру га по вест о по ста њу по ја вљу је пре све га као при ча о чо ве ко вом Ра ју и
она је уве де на оним крат ким тек стом (Пост 2, 4б–6) ко ји на свој на чин река
пи ту ли ра ге не зу при ка за ну у Мој си је вом пр вом ге не тич ком из ве шта ју.
Зе мља као чо ве ков дом
И Рај, као свет у ма ло ме, гле да но са бу ду ћег чо ве ко вог зе маљ ског ста јали
шта ка ко смич ки очи глед ној пер спек ти ви, са ста вљен је од зе мље и не ба,
при че му се под ра зу ме ва ју 5 не ви дљи ва ан ђе о ска не бе са из над не бе ског сво да
ко ји је ви дљив са зе мље. Ова је пак схва ће на, та ко ђе ис кљу чи во са истог
људ ског зе маљ ског ста ја ли шта, као коп но. Оно се у људ ски нај при сни јем
ви до кру гу по ка зу је као пољ ске тра ве, ко је тре ба да чи не под чо ве ко вог првог
на про сто удоб ног, угод ног до ма, те као ви со ки вр хо ви пољ ских би ља ка,
од но сно све у куп ног пољ ског зе ле ни ла, а пре све га као кро шње пољ ског гр мља
(је вреј ски ˈśî ɐ ḥ), ко је тре ба да за тво ре ње гов кров. Овај ве о ма крат ки из ве штај
о по ста њу све та (Пост 2, 4б–6), ко ји нас уво ди у при чу о Ра ју, очи глед но је
ан тро по цен трич но ори јен ти сан, те се по ја вљу је као из ве штај о по ста њу чове
ко вог све та и са свим до след но за вр ша ва се опи сом спе ци фич ног по ста ња
чо ве ка, ко је је са свим раз ли чи то од по ста ња све га дру гог (Пост 2, 7).
Има ју ћи на па ме ти ону пр ву Мој си је ву, пре те жно ко смо го ниј ску повест
ми у овој дру гој, пре вас ход но ан тро по го ниј ској по ве сти схва та мо да ће
трав на то тле и ли сна ти свод чо ве ко вог рај ског ста ни шта би ти пло до но сни
за ис хра ну чо ве ка и ње му под ре ђе ног жи во тињ ског све та, уто ли ко што са мо
чо ве ку као го спо да ру при па да пре све га оно што је го ре, да кле – воћ ни плодо
ви на др ве ћу и се ме на биљ ка ма (по свој при ли ци, пр вен стве но жит но), а
ње го вим жи во ти ња ма тра ва, од но сно оно што је до ле – зе ља сте ста бљи ке
и њи хо во ли шће, јед ном реч ју зе ле но би ље (Пост 1, 29–30).
5 „То је оби чај бо жан стве ног Пи сма – да нам не при по ве да о све му увек по дроб но, не го
да по чев од нај ва жни јег пре пу шта да оста ло бла го ра зум но раз ма тра ју са ми они чи јем је слу ху
то на ме ње но“ (Зла то у сти 1998, 92).
36 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Миодраг Лома, Библијска прича о постању човека и Раја
Чо ве ко ва из вор на при сност с Бо гом у људ ском зе маљ ском
до му
Пр ва и дру га Мој си је ва при ча o по ста њу уза јам но се сми са о но и сликов
но до пу њу ју 6 . Та ко је она пр ва са мо си сте ма ти чан увод у ову дру гу,
ко ја се од ли ку је људ ском при сно шћу с Бо гом упра во као Ја хвом у рај ским
окол но сти ма Зе мље као чо ве ко вог из вор ног до ма, у ко ме је Бог не по сред но
при су тан, те не са кри вен и, ве ро ват но, већ об ја вљен под сво јим вла сти тим
име ном – Ја хве. На и ме, Бог се под име ном Ја хве от крио Мој си ју на Си нај ској
го ри, она ко ка ко се, ве ро ват но, от кри вао Ада му у Ра ју, су де ћи по Мој си је вој
упо тре би овог Бож јег име на у опи су рај ских при ли ка. И то Бож је име са свим
јед но ства но зна чи „Онај ко ји је сте“, што је са мо људ ски по твр дан од го вор
на Бож је от кри ва ње Мој си ју – Ја је сам, ко ји је сам (Изл 3, 14), то јест „Ја
сам Онај ко ји на про сто је сте пре све га и ко ји чи ни да све бу де“. Мој си је
на кон от кро ве ња бо жан ског име на, на ста вља да Ја хву име ну је и са Ело хим,
вла сти том име ни цом ко ја сво јом мно жи ном обе ле жа ва бес крај ну мно жи ну
бо жан ских си ла у јед ном је ди ном и све моћ ном Бо гу, те ко ју за то на про сто
пре во ди мо на шом вла сти том име ни цом Бог. Ис пред ове име ни це Мој си је
до да је по но во при мље но Бож је име Ја хве. Та ко је крај њи те о ло шки сми сао
овог сло же ног бо жан ског име но ва ња Ја хве Ело хим да је бо жан ско Све би ће
ко је је узрок сва ког по сто ја ња упра во то што је сте као бес крај но бо гат ство
свих ства ра лач ких и др жи лач ких не ство ре них бо жан ских си ла. Као што у
пр вој при чи о по ста њу све га из при по ве да ња о Бож јој ко смич кој де лат ности
са зна је мо ко је Бог, та ко и ов де у при чи о по ста њу чо ве ка и Ра ја та ко ђе
спо зна је мо Бо га као глав ног ак те ра чо ве ко вог по ста ња, при че му нам Он
от кри ва сво ја свој ства упра во кроз ја сни је од ре ђи ва ње свог од но са пре ма
пр вом чо ве ку и чо ве ко вом нај при сни јем све ту, бу ду ћи да је чо век де у те раго
нист ове дру ге при че о по ста њу.
Ства ра ње до­кле­не­бе­ше 7
На бра ја ње оно га че га ни је би ло док га Ја хве ни је ство рио (ни пољ ског
зе ле ни ла, пољ ских би ља ка уоп ште, ни пољ ског гр мља и пољ ског би ља, пољских
тра ва по себ но, ни ки ше да их на вод ња ва, ни чо ве ка да их не гу је), да кле,
све ове не га ци је има ју ге не рал но за да так да ука жу на бо жан ско ства ра ње
ко је по чи ње ни из че га и не за ви си ни од че га осим од ства ра лач ке во ље Бога
као Твор ца све га 8 , али и спе ци фич но да ис так ну чо ве ко во ме сто у рит му
Бож је космичкe кре а ци је.
6 Мој си је „на са мом по чет ку опи су је ше сто днев но ства ра ње све та“, „а за тим се вра ћа
том по ста њу и до пу њу је оно што ни је на пи сао у пр вом при по ве да њу“. Oн „по но во по чи ње
да при по ве да о пр во бит ном устрој ству тва ри, [те] украт ко спо ме нув ши оно што је прет ход но
ре че но оп шир но из ла же оно што ни је до ре че но“ (Си рин 1998, 162, 178).
7 До кле не, пре не го што ка же се на је вреј ском ṭĕ­rĕm; грч ки prò toũ.
8 Све то пи смо на гла ша ва „ка ко на по чет ку би ство ре но све што из зе мље из ра ста“ да
љу ди „не при пи су ју при но се и све оста ло ста ра њу оних ко ји зе мљу об ра ђу ју“, та ко ђе „њој ни-
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 37
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
На и ме, ов де је крај ње на гла ше но ан тро по цен трич но усме ре ње би блијских
по ве сти о ства ра њу ко смо са. Оно што је по пр вом Мој си је вом из ве штају
о по ста њу ство ре но пре чо ве ка као прет ход но жи вот но окри ље за ње га
– тра ве и др ве ће, у дру гом Мој си је вом из ве шта ју о по ста њу не га ци јом је
ре ла ти ви зо ва но до го то во са мог не по сто ја ња пре чо ве ка, ка ко би се пра ва
свр ха све га то га мо гла са гле да ти тек у ње го вој слу жби већ ство ре ном чо ве ку.
Та ко из гле да да се у овој дру гој при чи тра ве и др ве ће по ми њу као бо жан ски
за че ти кроз сво је се ме 9 у прет ход но ство ре ној зе мљи, из ко је тре ба да бу ду,
од но сно ник ну тек са пр вом ки шом и пр вим чо ве ком ко ји ће их га ји ти.
Али и ки ша, и чо век, а пре ње га још и жи во ти ње (Пост 2, 19) и пре
ових и биљ ке – и уоп ште све зе маљ ско је већ у на че лу (Пост 1, 1), се мен ски
по тен ци јал но да то на бо жан ски кре а ти ван на чин у зе мљи. Њу Бог ства ра у
са мом по чет ку са свим ње ним на чел ним оби љем об ли ко твор них мо гућ но сти,
са се мен ским за че ци ма нај пре би ља ка, па жи во ти ња и на по кон чо ве ка. Пр ви
об лик ко ји Бог из два ја из ре ла тив но су ве зе мље (коп на) је ки ша ко ја па да
на зад на ову и пре тва ра је у бла то пло до но сно за раз не об ли ке. Та ко ки ша
по Бож јој за ми сли и за по ве сти ме си со бом зе мљу, те раз ви ја из сва ке сво је
по себ не зе мља не ме ша ви не њен Бо гом уна пред да ти се мен ски жи вот ни облик.
На и ме, она га из вла чи као ја сан и до вр шен об лик из та ме не про зир не
зе мља не ме ша ви не се мен ских за чет них об ли ка и обе ло да њу је га у очи глед ној
фор мал ној раз лу че но сти днев ног по рет ка.
Да кле, зе мља се ов де по ја вљу је – до ду ше, на ви шем раз вој ном ступ њу
по ста ња – као ме ша ви на не раз лу че них се мен ских ко смич ких об ли ка, ко ја је
слич на оном пр во бит ном рас тво ру свих пра тва ри на са мом по чет ку све та, о
че му при по ве да пр ва Мој си је ва по вест о по ста њу. У њој је као об ли ко творно
Бож је ство ре ње ко је Бо гу слу жи за да ље ства ра ње све та из пр во бит ног
ха о са на ве де на све тло сна си ла, ко ја је у ста њу да раз лу чу је за чет не об ли ке
(Ло ма 2003). А у овом дру гом Мој си је вом из ве шта ју о по ста њу ки ша је
та кво об ли ко твор но Бож је ство ре ње у слу жби још да ље од ма кле Бож је креа
ци је. Зе маљ ску пу стош, го лу и не плод ну зе мљу тек ки ша чи ни плод ном
да ро ди, да из лу чи из се бе, да из ник ну из ње све ње не се мен ске фор ме, ко је
су бо жан ски по хра ње не и скри ве не у њој ка ко би до че ка ле упра во пр ву Богом
по сла ту пло до твор ну ки шу. Та ко се у ве зи са си сте ма тич ним при ка зом
ко смо го ни је у пр вом из ве шта ју о ге не зи у Пост 1 на ста нак све та ко ји је
је би ло по треб но са деј ство дру гих сти хи ја да би да ва ла сво је се ме ње, не го јој бе ше до вољ на
Твор че ва за по вест“ (Зла то у сти 1998, 93).
9 Пи смо „из но ва све по је ди нач но по ми ње“ „шта пр во би са зда но, шта дру го и ка ко зе мља
да де се ме пот чи ња ва ју ћи се сло ву и за по ве сти Вла ди чи ној и по бу ди се на тру до ве, а не по требу
ју ћи са деј ство сун ца (а и ка ко би ка да оно још не би ство ре но!), ни ти за ли ва ње ки шом, ни ти
чо ве ко во об де ла ва ње (јер ни он још не би са здан)“. „То зна чи да је Ње го вом реч ју и за по ве шћу
оно што ни је ра ни је по сто ја ло до шло у би ти је и да се оно че га не бе ше сме ста по ја ви ло: тра ва,
ко ја ра сте из зе мље, а кад ка же ,тра ва’ оно [Писмо] по ми ње сва се ме на.“ Бог је Онај ко ји зе мљу
„са да соп стве ним сло вом по бу ђу је на ра ђа ње то ли ко се ме ња“ (Зла то у сти 1998, 93).
38 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Миодраг Лома, Библијска прича о постању човека и Раја
при ка зан у дру гом из ве шта ју о ге не зи у Пост 2 мо же схва ти ти у сле де ћем
ре до сле ду бо жан ских ства ра лач ких чи но ва: зе мља, се мен ски за че ци би љака,
па жи во ти ња, те чо ве ка у зе мљи, об ли ко твор на ки ша, раз ви је ни об ли ци
би ља ка, па жи во ти ња, те чо ве ка.
Ро са, па ки ша
А из вор ис хо ђа ше из зе мље и на па ја ше све ли це зе мље (Ипак, во да је
из ви ра ла из зе мље и на та па ла сву по вр ши ну зе маљ ску, Пост 2, 6). Ово,
сва ка ко, зна чи да из тла ода свуд из би ја во да, бу ду ћи да га сву да ква си, 10 али
са мо у јед ној оскуд ној ме ри, ко ја је до вољ на да се ме очу ва сво ју вла жност
нео п ход ну за бр зо кли ја ње и уко ре њи ва ње с пр вом ки шом, ко ја тек тре ба да
дâ пу ну ме ру вла ге за пот пу ни раз вој биљ ке. Али се по ди за ше па ра са зе мље
да на та па сву зе мљу – да кле, вла жна зе мља ис па ра ва, и нај пре са мо оскуд но
одр жа ва сво ју вла гу јед ним де лом сво јих вла сти тих ис па ре ња (Kid ner 1990,
61) у ви ду ро се, ко ја је ло кал на кон ти нен тал на по ја ва.
Из пр вог Мој си је вог из ве шта ја о по ста њу зна мо да је по Бож јем рад ном
хте њу и де ло твор ној си ли вла жна зе мља сва ко днев но за гре ва на све тло шћу
(Пост 1, 3–5, 9–10), та ко да је да њу ис па ра ва ла сво ју вла гу (Пост 2, 6), а
но ћу се хла ди ла (Пост 1, 5) и по но во при вла чи ла на сво ју хлад но ћу то пле
вла жне па ре из ат мос фе ре, па се њи ма оро ша ва ла, те је ноћ на ро са пр ви вид
ре дов них во де них па да ви на (Пост 2, 6), ко ји об на вља и одр жа ва ми ни мал ну
зе мљи ну вла жност (Пост 1, 11–12; 2, 5). Но при том се она ипак ису шу је,
гу би сво ју вла гу, јер дру ги део во де не па ре од ла зи из ње да би обра зо вао
ки шне обла ке, све док их (за јед но са мор ским ис па ре њи ма) не на пу ни за
пр ву ки шу. Та ко тек ова мо же да учи ни зе мљу жи во то дав ним сре ди штем
уко ре ње ног и раз ви је ног биљ ног жи во та, али и да је овла жи до грн чар ског
бла та, из ко јег ће би ти уме шен чо век као зе мљо рад ник, од но сно – као онај
ко ји тре ба да га ји све то зе маљ ско би ље.
Ве о ма је ва жно да коп но ни је до пу сти ње ису ше на и бе жи вот на зе мља,
не го да је ипак вла жна, те жи вот на сре ди на пре све га за бо жан ски ство ре но
се ме ње, али и из во ри ште ро се и ки шних обла ка. Та ко је дру га Мој си је ва
при ча о по ста њу, за раз ли ку од пр ве ко ја ки шу и не по ми ње, из ме ђу осталог,
и при ча о ки ши као те мељ ном чи ни о цу чо ве ко вог све та. Уто ли ко ова
на ра ци ја из ра жа ва кон ти нен тал но ста но ви ште Ха на на као Зе мље Обе ћа не
од Бо га иза бра ном на ро ду пред во ђе ном Мој си јем да је на се ли у на док на ду
за из гу бље ни зе маљ ски Рај. На и ме, ве ге та ци ја Па ле сти не – као и она рај ска
– за ви си ис кљу чи во од пра во вре ме них ки ша. А та пра во вре ме ност је ис кљу-
10 „Ка да се из лио ве ли ки из вор ве ли ког без да на и на то пио чи та ву зе мљу, та да је, по саби
ра њу во да тре ће га да на, зе мља истог да на по ро ди ла би ље. [...] Пи смо, да кле, го во ри да је
из зе мље по те као из вор и оро сио вас це ло ли це зе мље, а да је она та да ство ри ла би ље, тра ве
и ра сти ње. [... Бог] је то ме по ста вио по че так, да би се та ко на ста ви ло до кра ја“ (Си рин 1998,
179). Ов де су из би ја ње вла ге из зе мље и пр ва ки ша на осно ву то га – сто пље ни у је дан до га ђај
ко ји тре ба да и убу ду ће усло вља ва плод ност зе мље.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 39
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
чи во Бож ја све ства ра лач ка и све др жи лач ка над ле жност. Уто ли ко плод ност
и Па ле сти не и Ра ја очи глед но за ви се не по сред но од Бо га.
1. ПО СЕБ НА ПРИ ЧА О ОСО БЕ НОМ ПО СТА ЊУ ЧО ВЕ КА
(Пост 2, 7)
Пр ви ре ци у дру гом Мој си је вом из ве шта ју о по ста њу (Пост 2, 4б–6) –
ко ји уз по моћ ни за не га ци ја са свим уоп ште но го во ре о на стан ку све та ни из
че га услед бо жан ске кре атив не ак тив но сти – тре ба са мо да уве ду чи та о ца
или слу ша о ца у по себ ну при чу о Бож јем осо бе ном ства ра њу чо ве ка (Пост
2, 7), ко ја је пр ва у Мој си је вој дру гој ге не тич кој по ве сти (Пост 2), са ста вљеној
из укуп но шест при ча, ко је се уз јам но на до ве зу ју јед на на дру гу. А сам
тај увод, у ства ри, са мо ве о ма са же то ука зу је на на ста ја ње основ них ма те ријал
них еко ло шких пред у сло ва за чо ве ков жи вот, тј. глав них нео п ход но сти
чо ве ко вог бу ду ћег жи вот ног ста ни шта. На и ме, овај ма ли увод ни текст је у
нај при сни јој ве зи са прет ход ним Мој си је вим из ве шта јем о ства ра њу све та
и чо ве ка, та ко да се он у сво јој са же то сти по ја вљу је као спе ци фич на ре капи
ту ла ци ја оне обим ни је вер зи је ге не зе, ко ја пак све о бу хват но уво ди чи тав
низ сле де ћих при ча о пр вим љу ди ма у Књи зи По ста ње.
Бог Грн чар
И са зда [направи] Ја хве, Бог чо ве ка, узев ши прах од зе мље, и ду ну у
ње го во ли це [нос] дах жи во та; и по ста чо век ду ша жи ва (Пост 2, 7). У
овом – са ан тро по цен трич ног ста но ви шта – пре суд ном тре нут ку бо жан ског
ства ра ња већ бу ја у нај ра зно вр сни јем зе ле ни лу зе мља, бу ду ћи да је прет ходно
на то пље на ки шом, ка ко то на го ве шта ва у уво ду ре до след: не бо, зе мља,
биљ на се ме на, ки ша да раз ви је биљ ке из се ме на, па би ље, те на по кон чо век
да га га ји. Да кле, на кон ки ше на ста је бла то у ње го вом за све мо гу ће зе маљске
жи вот не об ли ке по дат ном ста њу.
И у том мо мен ту Ја хве се от кри ва као Грн чар (SchM 1980, 216), ко ји
је прет ход но ки шом за ме сио пра ши ну, прах зе маљ ски – гли ну 11 , а са да је
спре ман да на свом ко смич ком ко лу (Јер 18, 1–6) (уп.: Mit. Jev. 1990, 14,
84) ства ра лач ких да на и ноћ них пло до твор них по чи на ка (о ко ји ма го во ри
прет ход ни Мој си јев из ве штај о ствар њу све та) из ву че из тог гли ба у пу но
по сто ја ње нај ви ши жи вот ни об лик од оних ко је је већ у се мен ском за чет ку
на чи нио из два ја ју ћи су ву зе мљу го то во ни из че га, из пр во бит ног во де ног
рас тво ра свих твар них об ли ка, што је пак је ди ни ство рен на про сто ни из
че га (о че му та ко ђе из ве шта ва по ме ну ти прет ход ни из ве штај).
Овом ре ли ги о зном пред ста вом – ко ја је при ка за на у та ко бо жан ски
уз ви ше ној, те ве ли чан стве ној пе снич кој сли ци – и са мој грн чар ској тех-
11 Св. Ва си ли је Ве ли ки (О чо ве ко вом по ре клу): „Бог је ство рио уну тра шњег, а об ли ко вао
спо ља шњег чо ве ка. Об ли ко ва ње је по год но за гли ну, а ства ра ње за оно што је ,по обра зу’. Пре ма
то ме, те ло је би ло об ли ко ва но, а ду ша је ство ре на“ (Ро уз 2002, 123; Har ring ton 1987, 151).
40 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Миодраг Лома, Библијска прича о постању човека и Раја
но ло ги ји (уп.: Eli ja de 1991, 35, 43) уна пред је да то над на рав но, бо жан ско
про на ла зач ко по кри ће, што ни је од ве ли ке ва жно сти за ову при чу о Ра ју, у
ко јој тех ни ка не ма зна чај ну уло гу, али је ва жно за при че о ван рај ском све ту,
у ко ме тех ни ке људ ског одр жа ва ња и ци ви ли за ци ја, ко ју оне тво ре – до би јају
ве о ма ве ли ки зна чај, што је нај ја сни је из ра же но у по след њој би блиј ској
пра по ве сној при чи ко ја се још од но си на це ло чо ве чан ство, на и ме оној о
из град њи ва ви лон ске ку ле.
Да кле, у дру гој при чи о по ста њу се „Онај ко ји“ у пр вој при чи као оно страни
ства ра лач ки Дух Бож ји пра и звор но „чи ни да све бу де“, од но сно „по ста не“
из ово стра ног во де ног рас тво ра свих твар них об ли ка (Пост 1, 2) – по ка зу је
у јед ном тре нут ку тог ства ра ња све га та ко ђе и као оно стра ни Грн чар (Ис 29,
16; 45, 9; 64, 8; Јер 18, 1–6; Рим 9, 20–21), што све до чи упо тре ба је вреј ског
гла го ла jâṣăr ко ји зна чи на пра ви ти не што упра во грн чар ским по ступ ком обли
ко ва ња (Re bić 1970, 129). Да кле – Он од о нуд та јан стве но за ме си ки шом
(Пост 2, 6) ов да шњи зе маљ ски прах (је вреј ски ‘âp̄âr, Пост 2, 7) и од вла жне,
те об ра ди ве и плод не зе мље (је вреј ски ’ a dâmâh) (Re bić 1970, 130) об ли ку је чове
ка (је вреј ски ’âdâm) као оно га ко ме је и на ме ње но све оно што је од зе мље
ство ре но – це ли зе маљ ски свет.
Зе мља ни из зе мље
Та ко је у овом дру гом, по себ ном Мој си је вом из ве шта ју о по ста њу чове
ка, упра во с ове, зе маљ ске стра не, на гла ше но чо ве ко во по ре кло из зе мље.
Но, њи ме би би ло од ре ђе но са мо људ ско те ло по пут сва ког жи во тињ ског
те ла (Пост 2, 19) ко је жи ви та ко што ди ше (Пост 1, 20–21, 24) (Re bić 1970,
132), по пут жи во ти ње ко ја је јед но ду шев но те ле сно је дин ство – ду ша жи ва
(је вр. ˈnĕp̄ĕš, грч. psŷkhế, лат. ani ma), о че му до вољ но са зна је мо тек на кнад но
из по ве сти о по то пу као уни ште њу по жи во ти ње ног чо ве чан ства и ње го вих
по зве ре них жи во ти ња (уп. Пост 6, 17; 7, 15, 21–23). Сто га Мој си је, с оне
пре вас ход не, бо жан ске, ме та фи зич ке стра не, од мах на гла ша ва да Ја хве ствара
це лог чо ве ка на је дан екс клу зи ван и кре а тив но вр хун ски на чин. На и ме,
Бог не по сред но за пах њу је, од но сно на дах њу је од бла та об ли ко ва но чо ве ко во
те ло са мим сво јим бо жан ским жи вље њем, тј. ди са њем, сво јим Да хом (је вр.
n e šâmâh), од но сно са мим сво јим не ство ре ним, а све ства ра лач ким ду хов ним
жи во том, сво јим жи во то твор ним Ду хом (је вр. ˈrû ɐ ḥ, грч. pne ũ ma, лат. spi ri tus:
Пост 1, 2), што зна чи све то ду хов ном жи во то твор ном бо жан ском си лом и
сла вом (Пс 8, 5; Ис 43, 7), ко ја се на је вреј ском на зи ва kâḇôḏ, а на грч ком
dóksă 12 .
Уто ли ко је чо век од по чет ка ство рен у сво јој осо бе ној ра зли ци пре ма
жи во ти њи као јед но ду хов но-ду шев но-те ле сно је дин ство. То зна чи да је ње-
12 Св. Гри го ри је Бо го слов (хо ми ли ја О ду ши): „ду ша је дах Бож ји“, „све тлост“ „бо жанстве
на и не у га си ва“, „јер је [Бог] по слао у њу Ду ха, ко ји је лу ча не ви дљи во га бо жан ства“
(Ро уз 2002, 124).
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 41
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
го ва ду ша не по сред но на дах ну та Бож јим Ду хом и Њи ме при зва на у жи вот, а
пре ко ње ожи вље но је и ње го во те ло, бу ду ћи да је она с овим жи во то дав но
по ве за на. На тај на чин чо век не жи ви тек пу ким ду шев но те ле сним жи во том
као жи во ти ња, не го и оним ви шим, ду хов ним, оним ум ним ко ји је уче шће у
са мом Бож јем, све то ду хов ном жи во ту. И упра во то чо ве ко во уче ство ва ње у
не чем екс клу зив но бо жан ски веч ном и све сил но ства ра лач ком и вла да лач ком
– вр хун ска је Бож ја бла го дат, ми лост, и очин ска љу бав за чо ве ка. То ум но
са о бра ћа ње с Го спо дом об ли ку је онај ну тар њи бо жан ски го спо дар ски лик
у чо ве ку, чо ве ко ву лич ност по доб ну Бож јој, о че му го во ри пр ва Мој си је ва
при ча о по ста њу (Пост 2, 26–27).
Сам овај гест жи во то дав ног на дах њи ва ња чо ве ка сво јим лич ним Ду хом –
от кри ва бо жан ску лич ност Оца ко ји је пун љу ба ви за сво је људ ско де те.
На и ме, Бог по ка зу је пот пу но не се бич ну очин ску љу бав да ју ћи че ду упра во
оно сво је жи во то твор но и вла да лач ко, оно сво је нај дра го це ни је и нај лич ни је.
Уоста лом, баш је у том све то ду хов ном за пах ну ћу крај ња при сност из ме ђу
бо жан ског Оца и људ ског де те та, као што је она ме ђу љу ди ма у ро ди тељ ском
по љуп цу (Kid ner 1990, 61) ко ји уво ди у жи во то дав ни и вла да лач ки бла го слов
(Пост 48, 9–10, 14–20). Ме ђу тим, ово људ ско уче шће у бо жан ском ни је
уче шће у са мој на про сто не до ступ ној и та јан стве ној су шти ни бо жан ства,
не го сло ве сно (све сно и са ве сно) уче ство ва ње у Ње го вој све то ду хов ној живот
ној си ли (Зла то у сти 1998, 100–102), ко јом Он ства ра свет и одр жа ва га у
по сто ја њу, те та ко оп шти са њим.
2. ПРИ ЧА О ПО СТА ЊУ РА ЈА (Пост 2, 8–9)
Са ђе ње вр та
И на са ди Ја хве, Бог, врт у Еде му на Ис то ку; и та мо уве де чо ве ка, које
га са зда [направи]. // И учи ни Ја хве, Бог, те ни ко ше из зе мље сва ко ја ка
др ве та ле па за гле да ње и до бра за је ло, и др во жи во та усред вр та и др во
ко је да је увид у раз ли ку из ме ђу до бра и зла (Пост 2, 8–9). У свом дру гом
ге не тич ком из ве шта ју Мој си је прет по ста вља оно што смо са зна ли из ње говог
пр вог из ве шта ја о по ста њу: на и ме, да је Ја хве ство рио биљ но се ме ње
из зе мље од мах на кон ње ног раз два ја ња од мо ра, да кле, из ре ла тив но су ве
зе мље, су ве ба рем у од но су на пр во бит ни во де ни рас твор свих тва ри из које
га је раз лу че на (Пост 1, 9–10). Тек на осно ву то га Мој си је мо же да твр ди
ка ко Бог чи ни да упра во из тог се ме ња ник ну биљ ке, то јест др ве ће (Пост
2, 9), по што је Бог тој ре ла тив но су вој зе мљи кроз ки шу обез бе дио об но ву
вла ге ко ја је са свим за до во ља ва ју ћа за биљ ни раз вој, па по том и чо ве ка начи
нио од ки шом овла же не зе мље да би овај њу об ра ђи вао и не го вао би ље
из ни кло из ње.
Та ко Мој си јев пр ви из ве штај о по ста њу не про тив ре чи овом ње го вом
дру гом из ве шта ју по ре до сле ду Бож јих ства ра лач ких де ла, од но сно Бож јих
42 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Миодраг Лома, Библијска прича о постању човека и Раја
ство ре ња. На и ме, оно увод но Мој си је во у на че лу на са мом по чет ку пр вог
из ве шта ја (Пост 1, 1) ти че се све га пр во бит но бо жан ски ство ре ног као
са вр ше но ство ре ног по сво јој су штин ској мо ћи по сто ја ња, али и по свим
бо жан ски уна пред бла го сло ве ним (Пост 1, 22, 28) жи вот ним мо гућ но сти ма
ко је од го ва ра ју те мељ ној си ли по себ ног жи во та, као што су пре све га оне распло
ђа ва ња (Пост 1, 11–12, 22, 28) се ме ни ма (Пост 1, 12), те ни ца ња (Пост
2, 5, 9), од но сно ра ђа ња (Пост 1, 22, 28) из опло ђе ног се ме на – би ља ка и
жи во ти ња по њи хо вим вр ста ма (Пост 1, 22), па на по кон и чо ве ка (Пост 1,
28). Уто ли ко се у овим ге не тич ким при ча ма под ра зу ме ва да Бог у зе мљи
и из зе мље та јан стве но ства ра плод не се мен ске за чет ке све га зе маљ ског, у
ко ји ма је за чет но већ об ли ко ван чи тав бу ду ћи пло до но сни жи вот.
Бог Зе мљо рад ник
Мој си је до пу њу је свој пр ви ге не тич ки из ве штај при по ве да ју ћи у дру гом
ка ко је Ја хве Ело хим, нај пре учи нио да коп но пу сти из се бе, из ре ла тив но
вла жног зе маљ ског пра ха (уп.: Пост 2, 7) – биљ на се ме на, те их је као Зе мљорад
ник оста вио по се ја на у њој и одр жа вао им ро сом нај по вољ ни ју вла жност
за бр зу кли ја вост (Пост 2, 6), док ни је уста но вио стал ну об но ву зе маљ ске
вла ге ки шом, ко ја је за до во ља ва ју ћа за из ни ца ње и пот пун раз вој би ља ка,
и док ни је по том по сво ме об лич ју (Пост 1, 27) на чи нио чо ве ка као го спо дара
це ле зе мље (Пост 1, 26) и зе мљо дел ца (Пост 2, 5), ко ји ће да об ра ђу је
зе мљу и да чу ва из ње по бо жан ској за по ве сти из ни кло би ље (Пост 2, 15).
У том сми слу зе мља је бо жан ски ство ре на ра ди чо ве ка као врт за ње га, а он
жи ве ћи и ра де ћи (2, 15) у ње му тре ба да осве до ча ва сво ју бо го ли кост.
Да кле, Мој си је вим на чи ном при ка зи ва ња Бож је де лат но сти као грн чарства,
те ка ко сад уви ђа мо, и прет ход но, шта ви ше, на про сто пре вас ход но као
зе мљо рад ње, ове тех ни ке су по ка за не као све те ра ди но сти, ко је про ис ти чу
из пр во бит не Бож је рад не ве зе са зе мљом као из вор но све тим Бож јим створе
њем. Мој си је ва при ча о са ђе њу вр та за чо ве ка обра зу је по себ ну књи жев ну
це ли ну ко ја се на до ве зу је на ону прет ход ну у ко јој он при по ве да о по ста њу
чо ве ка. Ма да се у чи та вој Мој си је вој по ве сти под ра зу ме ва да биљ ке прет ходе
чо ве ку, врт је при по вед но при ка зан ка ко на ста је по сле чо ве ка, ка ко би се
ис та кло да врт ис кљу чи во слу жи чо ве ку за за до во ље ње ње го вих жи вот них
по тре ба.
Едем на Ис то ку
И на са ди Ја хве, Бог, врт у Еде му на Ис то ку (Пост 2, 8). Овај то по ним
Едем, из ре че но сход но је вреј ској тра ди ци ји (ма со ри) – Еден, Је вре ји су тума
чи ли ети мо ло шки из свог ко ре на ‘ḏn ко ји озна ча ва „ужи ва ње“. Та ко је
ова зе мља на Ис то ку од Ха на на, ко ји је у сре ди шту Мој си је вог ли те рар ног
ин те ре со ва ња, ње го ве те мат ске па жње и ори јен та ци је, озна че на као „зе мља
ужит ка“, у сми слу „пот пу ног уку са жи вот не сла сти“. Већ у Пост 2, 15 чи та ва
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 43
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
та зе мља Едем је схва ће на као је дан врт, онај едем ски, од но сно као Ја хвов
врт код про ро ка Иса и је (51, 3), а као Бож ји врт код про ро ка Је зе ки ља (28,
13; 31, 9) (уп.: JB 2001, 14). Сеп ту а гин та је реч врт пре ве ла грч ком реч ју
pаrádeisos, ко ја је на чи ње на пре ма ста ро и ран ској ре чи (авест.) pa i ri-da ē za,
што зна чи „ода свуд огра ђе но ме сто“ (МНМ 1988, 363).
На ве де ну грч ку реч су сло вен ски пре во ди о ци пре ве ли пра сло вен ским
апе ла ти вом рај, ко ји je, нај ве ро ват ни је, означаваo „крај без зи ме“, „угод но
бо ра ви ште, остр во бла же них“ (Skok 1973, 100; СM 2001, 461–463). Та ко
је пр во бит ни Рај ло ци ран у Еде му, па иден ти фи ко ван као Едем у це ли ни
(Пост 2, 15), што је са свим сход но си но ни ми ји ових ре чи. У том сми слу је
у сло вен ској Би бли ји под руч је едем ског вр та са свим тач но озна че но као рај
сла до сти 13 . Ге о граф ски од ре ђу је мо Едем, од но сно Рај као из во ри шну област
Ти гра и Еуфра та у јер мен ским бр ди ма (Пост 2, 10–14), ода кле ове две ре ке
те ку на по ре до, те обра зу ју и на вод ња ва ју Ме ђу реч је чи не ћи га у из ве сној
ме ри рај ски плод ним. У сва ком слу ча ју, на ла зи мо се у са свим ре ал ном све ту,
ко ји је углав ном ге о граф ски од ре дљив (Зла то у сти 1998, 104).
Др во жи во та
Др во жи во та је по Бож јој за по ве сти из ни кло усред вр та пот пу ног
жи вот ног ужит ка (Пост 2, 9), и Бог је у по чет ку до зво лио Ада му да је де са
ње га жи во то дав не пло до ве (Пост 2, 16–17) и да веч но жи ви (Пост 3, 22).
Оно је по са ђе но (Пост 2, 8) у са мо сре ди ште бес крај ног ужи ва ња угод ног
жи во та, те из ни че (Пост 2, 9) из ње га, да би да ва ло чо ве ку веч ни жи вот.
А та ко ђе усред вр та (Пост 3, 3), тик уз ово др во жи во та, Ја хве је учи нио
да ник не та јан стве но „др во зна ња до бра и зла“.
Да кле, оба ова др ве та су у са мој оси рај ског све та и ње го вог веч но
до брог и при јат ног жи во та. Она за јед но – као јед но веч но и ове ко ве чу ју ће
ко смич ко др во – спа ја ју чо ве ков, по тен ци јал но про па дљи ви, твар ни свет са
ан ђе о ским, већ си гур но не про па дљи вим, ду хов ним све то ви ма. А пре ко тих
све то ва вер них и исти ни тих Бож јих гла сни ка/ан ђе ла она по ве зу ју људ ски
зе маљ ски свет са са мим Бо гом, ко ји је свим све то ви ма ко је је ство рио – напро
сто оно стран, на про сто пре сто лу је из над њих. Та ко ова два сре ди шња
рај ска др ве та иду ис кљу чи во јед но уз дру го и чи не осу ма те ри јал ног универ
зу ма (уп.: Ели ја де 1991, 1, 41).
То су два по себ на ста бла, са раз ли чи тим, са мо се би свој стве ним јести
вим пло до ви ма (Пост 3, 6), али су уза јам но ис пре пле та них ко ре но ва,
13 Сход но сми слу „ра ја сла до сти“ у сло вен ском пре во ду Пост 2, 15, св. Ју стин Ћелијски
твр ди да св. Јо ван Да ма скин у свом Тач ном из ло же њу пра во слав не ве ре ве ли ка ко реч „Едем
зна чи на сла да“ (По по вић 1980, 265, 262), док је то исто ме сто код св. Да ма ски на С. Јак шић
пре вео та ко да „реч ,Едем’ озна ча ва из о би ље“ (Да ма скин 2001, 204), схва тив ши грч ко trufế као
„из о би ље“, што је та ко ђе у оп се гу зна че ња ове ре чи и на рав ни си но ни ми је са ре чи ма „сла дост“
и „на сла да“, ко је крај ње кон крет но из ри чу „слат ки укус“ рај ског жи во та, док реч „из о би ље“
ипак ап стракт но из ра жа ва не ко бес крај но оби ље угод них жи вот них мо гућ но сти.
44 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Миодраг Лома, Библијска прича о постању човека и Раја
бу ду ћи да су уко ре ње на у исто жи во то дав но сре ди ште жи во та и ње го ву
бо жан ску тај ну. Но њи хо ве слу жбе Бо гу, њи хо вом Ство ри те љу, од но сно
њи хо ве бо жан ске на ме не, оно за шта их је бо жан ски Тво рац ства ра ју ћи их
и на ме нио – раз ли чи те су, већ сход но њи хо вом раз ли чи том твар ном об ли ку.
На и ме, пр во је, иако твар но, на та јан ствен на чин нај и спу ње ни је бо жан ском
све ства ра лач ком не твар ном си лом веч ног жи во та, та ко да су пр ви љу ди могли
са ње га је сти, од но сно – при че шћи ва ти се ње го вим пло до ви ма на веч ни
жи вот, бу ду ћи да су ство ре ни смрт ним (Пост 2, 17), али да по овој Твор че вој
бла го да ти је де ња – при че шћа с ње га ни су мо ра ли умре ти (Пост 2, 16; 3,
22). А ство ре ни су смрт ним, ка ко би уисти ну ужи ва ли у свом по зва њу на
веч ни жи вот са мим Бож јим Ду хом (Пост 2, 7), ка ко би у пот пу но сти, ни чим
не са вла ди вим пред о дре ђе ни, те ни чим сил ни јим при си ље ни – до жи ве ли
бо жан ску ду хов ну сло бо ду са мо о пре де ље ња за све у куп ни до бри (Пост 1,
31), бо го же ље ни и бо го во ље ни веч ни жи вот.
Истин ски Чо кот
Гле да но ико но граф ски и ти по ло шки, рај ско др во жи во та као де ло творни
тип (лик), од но сно сли ка (ико на) веч ног жи во та до би ја сво је ко нач но
ту ма че ње тек кроз са мо от кри ва ње свог ар хе ти па, свог узор ног пре веч ног
ли ка ко ји од сли ка ва (RBT 2 1980, 954–955). А овај се от кри ва у оте ло творе
њу све ства ра лач ке Бож је Ре чи, ко ја је пу на жи во то дав ног Бож јег Ду ха,
од но сно кроз очо ве че ње пре веч ног Си на Бож јег, кроз ко га је Отац све створио
и ожи вео (Јн 1, 1–3, 14; Кол 1, 16; Јев 1, 1–2). На и ме, Оче ва Реч – Син
об ја вљу је се као Истин ски Чо кот, чи ји бо жан ски Отац је Ви но гра дар, те
по ка зу је ло зе овог ко смич ки на веч ност ожи вљу ју ћег Чо ко та као све оне
ко ји су це лим сво јим жи во том уз Ње га све то ду хов но при љу бље ни, то јест
Ње му у љу ба ви са свим пре да ни и вер ни, па пу ни веч но га жи во та и сто га
плод ни љу ди. А оне без љу ба ви по ди вља ле и у мр жњи ја ло ве из дан ке на
свом си нов ском, бо жан ски пле ме ни том ста блу Отац-Ви но гра дар од се ца и
пре пу шта их ог њу (Јн 15, 1–27).
Пре веч ни Бож ји Син – Реч (грч ки: Ло гос, lόgos) пун је пре веч ног Бож јег
Ду ха (грч ки: Пне у ма, pne ũ ma), то јест пре свих ве ко ва је по ма зан пу но ћом
Све тог Ду ха, те је је ди ни пра ви и пот пу ни Бож ји По ма за ник, је вреј ски ре чено
mâˈšî ɐ ḥ, Ме си ја, а грч ки Khristós – Хри стос (При че 8, 22–23; Пс 45, 6–7;
Јев 1, 8–9), ко ји се оте ло тво ра ва у чо ве ка Спа са Бож јег – Ису са (је вреј ски:
j ə hôšǔ ɐ ʻ зна чи спас Ја хвов) као у уни вер зал но жи во то дав ни и спа со но сни
Чо кот. Бо го чо век Исус Хри стос за ве ту је чо ве чан ству као при че сне да ро ве
за веч ни жи вот – хлеб и ви но, та јан стве но пре о бра же не Ње го вом бо жанском,
све то ду хов ном си лом у Ње го ве бо го чо ве чан ске те ло и крв (Мт 26,
26–28). Та ко се Он от кри ва љу ди ма као Бо го чо век – Чо кот, ко ји је при че сан
и спа со но сан не са мо сво јом плод ном ду хов ноду шев ном ну три ном: кр вљу
– ви ном, не го је то и те ле сно као Хлеб Жи во та (Јн 6, 27–58), од но сно – сав
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 45
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
као људ ско пне у мат ско-пси хо-со мат ско је дин ство спа со но сно ис пу ње но
пу но ћом бо жан ства ова пло ће ног Бож јег Си на и пне у ма ти зо ва но пу но ћом
Бож јег Ду ха, ко ју Бож ја Реч увек има.
У овом на кнад ном је ван ђе о ском раз ја шње њу по ја вљу је се др во жи во та
као пра лик Хри ста – Чо ко та, ко ји би блиј ски за кључ но све до чи да су пло дови
са оног рај ског ста бла за пр ве љу де би ли при че сни на веч ни жи вот. Са ма
жи во то дав ност Си но вље вог – Ло го со вог Чо ко та, као и Ње го вог др ве та живо
та, јер све је Њи ме и за Ње га са зда но (Кол 1, 16), све та је тај на, бу ду ћи да
је не при ко сно ве но бо жан ска и да се ни чим људ ским не мо же раз от кри ти и
при сво ји ти, те је жи вот на про сто Бож ји дар чо ве ку, ко ји му је дат са мо под
јед ним усло вом, да не по ку ша ва да њи ме са мо вољ но рас по ла же (Пост 2,
17). Та ко се жи во то дав ност по ка зу је као ис кљу чи во бо жан ска си ла веч ног
жи вље ња, јер са мо Онај ко ји по сво јој не ство ре ној при ро ди веч но жи ви мо же
увек да ва ти сво ме ство ре њу си лу веч ног жи во та, ко ја спа да у оно бес крај но
бо гат ство енер ги ја Бож јег би ћа, што га озна ча ва плу рал Ело хим.
Др во зна ња до бра и зла
Ова ко Бог на зи ва оно дру го др во у са мој оси Ње го вог ма те ри јал ног
уни вер зу ма и ти ме озна ча ва бо жан ску на ме ну и ко смич ку слу жбу тог свог
ство ре ња (Пост 2, 17). Оно ни је као др во жи во та жи во то дав но на веч ни
жи вот, али ње гов плод ни је не је стив, ни ти без у ку сан, не го је је стив и укусан
као и дру го во ће у Ра ју (Пост 3, 6), ко јим пр ви љу ди мо гу да по Бож јем
до пу ште њу при вре ме но одр жа ва ју свој те ле сни жи вот (Пост 2, 16). Та ко
ни ова воћ ка ни ка ко ни је са ма по се би, ка квом ју је Бог ство рио – отров на,
или пак смр то но сна (Пост 3, 4), јер Бог ни је ство рио смрт, бу ду ћи да је Он
Тво рац све га, те да је на про сто бес крај но бо гат све ства ра лач ким и све др жилач
ким бо жан ским ви тал ним си ла ма, ме ђу ко ји ма, при род но, не ма ни јед не
уни шта ва ју ће и ра зор не (Прем 1, 13–15; уп.: 2, 23–24). Та ко је „др во зна ња
до бра и зла“ јед но са свим до бро и ва ља но Бож је ство ре ње (Пост 1, 31),
чи ја је бо жан ска на ме на и слу жба у људ ском све ту јед но став но та да бу де
чо ве ку за бра ње но да с ње га оку си пло да, за раз ли ку од свих оста лих воћ ки,
укљу чу ју ћи ту и др во жи во та, с ко јих чо век сме да је де пло до ве.
Оно је – исто вре ме но то по граф ски и он то ло шки гле да но – бит но уз
са мо др во жи во та, с ко јег је Бог пр вом чо ве ку до зво лио ис хра ну, баш за то
да би бо жан ском за бра ном хра ње ња са се бе (Пост 2, 17) ово га стал но под сећа
ло на зна ње да је при че шће не чим бо жан ским као што је то веч ни жи вот
– Бож ји дар, али и на то да је је ди но чо ве ко во до бро да тај дар при хва та са
за хвал но шћу она ко ка ко му је Бо гом дат, а не да са њим са мо вољ но рас пола
же као да је он ње го во де ло или не што што мо же за до би ти са мо сво јом,
људ ском сна гом. На су прот овом зна њу жи вот ног до бра ко је је Бог чо ве ку
улио ујед но жи во то дав ним и сми са о дав ним да хом свог Ду ха – зна ње зла је
не што што Бог чо ве ку чи ње нич ки не да је, бу ду ћи ис кљу чи во благ, то јест
46 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Миодраг Лома, Библијска прича о постању човека и Раја
до бар (Мт 19, 17; Мк 10, 18), не го је оно упра во чо ве ко во ис ку ство до бије
но кроз ње го во вла сти то зло де ло, кроз ње гов соп стве ни зло чин. Сам чин
ко јим чо век пре сту па бо жан ску за бра ну је зло, та ко да он у пра вом сми слу
спо зна је зло тек ис ку стве но – чи не ћи га 14 (Пост 3, 6, 16–19), ма да му га је
све зна ју ћи Бог на го ве стио, ко ли ко год је то би ло мо гу ће за чо ве ко во ис ку ствено
не по зна ва ње зла.
Пост
Уто ли ко се су о ча ва мо са два др ве та у са мом сре ди шту рај ског жи во та,
ко ја ука зу ју на две стра не истог од но са, на ли це и на лич је бо го чо ве чан ске
ве зе. Ако чо век стал но при ла зи са мо с јед не стра не Бо гу, оне бо го же ље не и
бо го во ље не, то на про сто слат ко и угод но, рај ско жи вље ње се мо же бес крајно
на ста вља ти. Услов за то је са мо је дан и са свим је не зна тан, бу ду ћи да
се ти че нај ма ње су здр жа но сти у људ ском све ту, јед ног је ди ног и пот пу но
бе зна чај ног уз др жа ва ња у ис хра ни с об зи ром на све оста ло оби ље нај у кусни
јег и нај ра зно ли ки јег во ћа у Ра ју од ко јег се чо век не мо ра уз др жа ва ти.
Та ко је то нај ма њи од свих мо гу ћих по сто ва, док је дар за ту ма ле ну уз држа
ност пре ве лик, ни ма ње ни ви ше не го веч ни жи вот, и то ис пу њен нај разно
вр сни јим жи вот ним оби љем и ужи ци ма, то јест са мом сла шћу жи во та,
без ика квог бол ног не до стат ка, на про сто без уку са жи вот не гор чи не. А с
дру ге стра не при ћи Бо гу, с оне бо го мр ске, зна чи учи ни ти то – не на до бри,
бо го до пу ште ни на чин – не го на зли, бо го за бра ње ни, не су здр жљи ви на чин,
ко ји пре сту па и бри ше гра ни цу раз ли ко ва ња Твор ца и ство ре ња, да ри ва ног
и Да ро дав ца, Го спо да ра и слу ге, за шта је ка зна уда ља ва ње из Бож је са свим
угод не и здра ве рај ске бли зи не (Пост 3, 23–24). 15
Та бу
Та ко од два сре ди шња др ве та у Ра ју јед но да је ва ља но уче шће у бо жански
веч ном жи во ту, а дру го – пред у пре ђу ју ћи, уна пред же ле ћи да спре чи
чо ве ко во са мо вољ но од у ста ја ње од овог уче ство ва ња што је смрт и зло – да је
увид у раз ли ку из ме ђу до бра и зла, то јест од би ја од се бе чо ве ка и усме ра ва га
14 О. Се ра фим Ро уз за кљу чу је на осно ву све то о тач ких ко мен та ра овог ме ста: „Са мо то
др во пред ста вља по зна ње зла, јер је оку ша ње ње го вог пло да зна чи ло не по слу ша ње за по ве сти.
Адам је по сред ством свог не по слу ша ња сте као зна ње о злу. Он је иза брао пут гре ха и та ко
сво јим гор ким ис ку ством на у чио шта зна чи би ти зао, по ка ја ти се због то га и вра ти ти се до бру“
(Ро уз 2002, 136–137).
15 „А чо ве ко љу би ви Вла ди ка, од по чет ка вас пи та ва ју ћи чо ве ка и же ле ћи да га по у чи
да он има Са зда те ља и Твор ца све га ви дљи вог ко ји и ње га ство ри, овом ма лом за по ве шћу
на ме ра вао је да по ка же сво ју власт над њи ме. [...] Та ко је и наш Вла ди ка, по ве рив ши чо ве ку
све ви дљи во, оби та ва ње у ра ју и ужи ва ње у све му та мо шњем, да овај не би, са бла знив ши се
вре ме ном у ср цу, по ми слио да је ви дљи во са мо бит но и уми слио се, за по ве дио [првим људима]
да се уз др жа ва ју од јед ног др ве та, стра шну ка зну од ре див ши уко ли ко [човек ту заповест]
пре сту пи, да би знао да је ис под го спо да ра и да у оста лом уче ству је по ми ло сти Вла ди чи ној“
(Зла то у сти 1998, 131).
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 47
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
ка пр вом др ве ту. Ово од бој но др во је је зи ком мо дер не ан тро по ло ги је ре че но
„апо тро пај ско“ (грч ки apotrópaios: „ко ји од би ја, од вра ћа не сре ћу“). Но, оно
је та ко ђе и Бо гом из ри чи то за бра ње но као смр то но сно (Пост 2, 17). У том
сми слу оно је ta bu (на по ли не зиј ском је зи ку: „не по вре ди во, не до дир љи во“,
у сми слу све то сти и не при ко сно ве но сти бо гу по све ће них ства ри, ме ста
и осо ба). То зна чи да га је Бог, ба рем при вре ме но, на ме нио ис кљу чи во за
ду хов но по сма тра ње – са зр ца ње истин ских и ла жних мо гућ но сти људ ске
при ро де, ка ко чо ве ко ве исти не у бо го во ље ном до бру по слу шног слу же ња
бо жан ском Твор цу и Го спо ду, та ко и чо ве ко ве ла жи, од но сно сво је вољ ног
чо ве ко вог из ви то пе ре ња и по ри ца ња сво је из вор не при ро де кроз са мо вољ но
и бо го мр ско зло од ме та ња од Бо га и Бо жи је вр хун ске упра ве. 16
У том сми слу „др во по зна ња“ је веч ни по ка за тељ раз ли ке из ме ђу уни верзал
ног бо жан ског Го спо да и људ ског го спо да ра зе мље, те веч на смер ни ца ка
Бо гу угод ном уче ство ва њу чо ве ка у бо жан ски веч ном жи во ту, ко је је усло вљено
Бож јим до пу ште њем. Оно пре ко то га је пре ступ и те шко је под но шљи во
за чо ве ка. На и ме, то за чо ве ка не при род но оп те ре ће ње пре ступ ни штвом
иза зи ва из ви то пе ре ње ње го вог из вор ног би ћа. Чи не ћи по гре шан по тез ти ме
што по ку ша ва да се са мо вољ но из јед на чи с Бо гом, та ко што пре вре ме но и
без Бож је до зво ле по се же за не чим што Бог при вре ме но вас пит но при др жава
са мо за се бе – чо век ме ња се бе, од пра вед ни ка на гре шни ка, од до брог
на злог. Упра во кроз то пре ступ нич ко ис ку ство он бол но спо зна је сво ју на
зло и смрт из ме ње ну при ро ду, ко ју је сам та ко из ви то пе рио, а смрт се при
том по ка зу је са мо као крај ња по сле ди ца зла.
Да кле, два су др ве та нео п ход на у са мој оси рај ског све та. Јед но до зво љава
кроз по слу шност Бож јим од ре ђе њи ма до ли чан при ступ бо жан ски веч ном
жи во ту и са мом ње го вом из во ру, Бо гу као је ди ном Жи во то дав цу, као Твор цу
и Го спо ду све га. Дру го уна пред спре ча ва са мо во љан, те не до ли чан при ступ
бо жан ски веч ном жи во ту, од но сно Бо гу – опо ми њу ћи на ту не до лич ност.
Ово дру го др во на свој ствен на чин, као пре до хра на, за шти ћу је бо жан ску
тај ну веч ног жи во та у пр вом др ве ту од људ ске пре те ра не ра до зна ло сти и
од чо ве ко ве са мо во ље, у ко јој чо век по хлеп но при сва ја – сво ја та што му
16 „Пре ма кла сич ном ту ма че њу све тог Гри го ри ја Бо го сло ва [у ње го вој Дру гој ус кр шњој
хомилији], Бог је Ада му у Ра ју дао ,За кон као пра ви ло пре ма ко јем ће вла да ти. Овај за кон био
је за по вест у по гле ду во ћа ко је мо же да узи ма, а ко је не сме да до дир не. Ово дру го је би ло дрво
по зна ња до бра и зла, али не за то што је оно би ло зло од са мог по чет ка, тј. кад је за са ђе но,
ни ти за то што нам Бог ни је био на кло њен [...]. И ово др во је би ло до бро, али са мо уко ли ко се
оку си у пра во вре ме, јер је, ка ко сма трам, ово др во би ло Со зер ца ње [грчки те о ри ја у зна че њу
„ду хов но по сма тра ње“]: оно је без бед но са мо за оне ко ји су сте кли зре лу на ви ку у уз но ше њу,
али ни је до бро за оне ко ји су још увек про сти и ла ко ми’“ (Ро уз 2002, 135). У скла ду са овим св.
Јо ван Да ма скин до да је: „Др во по зна ња је, на и ме, би ло као не ко оку ша ње и про ве ра и ве жба ње
чо ве ко ве по слу шно сти и не по слу шно сти. Због то га је оно и на зва но др ве том по зна ња до бра
и зла; или, мо жда, за то што је они ма ко ји су од ње га ку ша ли, да ва ло моћ да спо зна ју вла сти ту
при ро ду, што је до бро за оне ко ји су са вр ше ни, али је зло за оне ко ји су не са вр ше ни и за оне
чи је су же ље ла ко ми је“ (Да ма скин 2001, 204).
48 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Миодраг Лома, Библијска прича о постању човека и Раја
ни је Бо гом да то, од чо ве ко ве те жње за бес крај ним по се до ва њем, те од њего
ве не из мер не се бич но сти. А то су све ег зи стен ци јал ни ста во ви ван рај ске
крат ко веч но сти, па су пот пу но су прот ни по слу шном и за хвал ном при ма њу
Оче вог бо жан ског веч ног жи во та у Ра ју. На и ме, ови смрт нич ки ста во ви и
на ста ју од ба ци ва њем људ ских бо го у год них ге сто ва: по слу шно сти пре ма Божјем
за ко ну жи во та и за хвал но сти Све ство ри те љу и Све др жи те љу за жи вот.
А то од ба ци ва ње се зби ва кроз са мо вољ ни по ку шај да чо век сам го спо да ри
сво јим жи во том по свом без мер ном хте њу и во ле њу, ко је ни је огра ни че но
и урав но те же но ни чим ви шим од људ ског.
Ми стич но др во
У са мој ства ри, „др во зна ња до бра и зла“ је сте др во ко је да је увид у разли
ку из ме ђу до бра и зла, од но сно оно је др во по зна ва ња жи во то дав не тај не
до бра и смр то но сне тај не зла. Да кле: то је јед но ми стич но др во, ко је по свећу
је у ми сте ри ју жи во та и смр ти (Ели ја де 1991, 1, 144). А у то по све ће ње
је сам Бог са свим не по сред но увео чо ве ка, у тај ну жи во та са мим жи вот ним
ис ку ством, а у тај ну смр ти – упо зо ре њем (Пост 2, 17)! Тач ни је ре че но, ово
ми сте риј ско све то др во је – као и све у људ ском све ту – ра ди чо ве ка. Оно
чу ва са мог чо ве ка од ње го ве са мо вољ не упо тре бе жи во та ко ји ни је из вор но
ње гов, не го ко ји му је Бог дао. Та упо тре ба жи во та ко ја је про тив на Жи во тодав
че вим бо жан ски ва ља ним на че ли ма жи вље ња пред ста вља зло у по тре бу
Бож јег да ра жи вље ња. Др во по зна ња до бра и зла шти ти чо ве ка од зла људ ске
са мо во ље, те од смр ти као ње го ве крај ње по сле ди це, а њи ма чо век по сво јој
ду хов ној сло бо ди из бо ра мо же по ста ти и те ка ко склон.
Ча сни Крст
Но, као што је др во жи во та пра лик Спа си те ља, Ко смич ког Чо ко та, та ко
је и др во по зна ња пра лик Ње го вог Ча сног Кр ста, ко ји је ча стан јер је Он,
Бо го чо век, уме сто гре шних љу ди рас пет и умро на ње му не вин, без гре ха
(2. Кор 5, 21; Јев 4, 15; 5, 7–10; 7, 25–28; 9, 14–15; 1. Пт 2, 19–25; 1. Јн 3,
5–6, 16), а за жи вот ко смо са (Јн 6, 51). Ко смич ки Чо кот се уз Ча сни Крст,
од но сно кроз рас пе ће и смрт на ње му, ус пео ка Ви но гра да ру Оцу да би
љу ди ма по слао жи во тодав ну си лу Бож јег Све тог Ду ха у сво јим при че сним
да ро ви ма: хле бу и ви ну (Јн 6, 48–63; 15, 1–8, 26; 16, 7, 13–15). Та ко Хри стов
Крст по ста је бо жан ски до пу ште но др во по зна ња Бож је ми ло сти за са вр шене
у до бру љу бав не по слу шно сти Бо гу, а они се упра во пре ко ње га уз ди жу
до свог Го спо да (Мт 16, 24–26; 1. Кор 1, 17–18), од но сно до са вла дар ске
ча сти с Њим, те веч ног жи во та (Отк 4, 2–4, 9–11; 5, 6–10; 6, 9–11; 7, 3–4,
9–10, 13–16; 14, 1–4; 20, 4–6; 21, 3, 5, 7).
На кра ју сва ко рај ско др во кроз свој оства ре ни узор у др ве ту жи во та,
у Чо ко ту на др ве ту по зна ња, на Кр сту – по ста је веч но жи во то дав но, укључу
ју ћи и др во по зна ња (Отк 22, 1–4). У ства ри, оно се пре о бра жа ва из свог
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 49
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
пра ли ка от кри ве ног у др ве ту по зна ња зла, гре ха, про клет ства и смр ти за
пр ве љу де и за цео по то њи људ ски свет (Пост 3, 14–19; Пнз 21, 22–23) – у
свој пу ни лик као др во Кр ста без гре шног Ису са – Спа са, као др во све то духов
ног по зна ња бо жан ског оправ да ња и спа се ња, те веч но жи во то дав них
бла го сло ва и бла го да ти за све гре шне љу де и за сву људ ским гре хом из вито
пе ре ну ва си о ну (Дап 5, 30–32; Рим 6, 3–14; 1. Кор 1, 23–24, 29–30; 2, 2,
7–8; 2. Кор 5, 14–21; 13, 5–6; Гал 3, 13–14; 5, 24–25; 1. Пт 2, 24). Хри стос
на Кр сту осве до ча ва се бе као Др во Жи во та, а Крст као Др во По зна ња, одно
сно се бе на Кр сту као без гре шни, не по гре ши ви при ступ Оцу, Из во ру
веч ног жи во та, као Пут ка веч ном истин ском жи во ту (Јн 14, 6), ко јим се
веч но и без гре шно Не бе ско, ан ђе о ско Цар ство као по ле стви ца ма от кри ва
(Јн 1, 51; уп.: Пост 28, 12) у зе маљ ском гре шном све ту (1 Јн 5, 19) (уп.:
Ели ја де 1991, 2, 314).
3. ПРИ ЧА О РАЈ СКИМ ОТО КА МА (Пост 2, 10–14)
Рај ска ре ка
А ре ка ис хо ђа ше из Еде ма на па ја ју ћи врт, и одан де се де ља ше у че ти ри
ру кав ца. Јед ном је име Фи сон, он те че око це ле зе мље Евил ске, а он де има
зла та. // И зла то је оне зе мље вр ло до бро; он де има ан трак са (там но цр веног
ру би на) и зе ле ног ка ме на (оник са). // А дру гој је ре ци име Ге он, она те че
око це ле зе мље Ети оп ске (Ху ске). // А тре ћој је ре ци име Ти гар (Хи де кел),
она те че дуж Асир ске зе мље. А че твр та је ре ка Еуфрат (Пост 2, 10–14).
Ов де Мој си је, нај ве ро ват ни је, на во ди древ но усме но пре да ње. Овај
од ло мак са др жи при чу о Рај ској ре ци и ње ним ото ка ма из Ра ја, те ука зу је
на ван рај ски свет, чи ме чи ни екс по зи ци ју за Мој си је ве ван рај ске по ве сти.
Оне при по ве да ју о пр вим љу ди ма из гна ним из рај ског вр та. По сред ством
те екс по зи ци је је и овај на вод у нај при сни јој фор мал но-функ ци о нал ној и
те мат ско-мо тив ској ве зи са сле де ћим тек сто ви ма, а то су при ча о чо ве ко вом
на ста ње њу у Ра ју, на ко ју се на до ве зу је при ча о ства ра њу же не, а на ову
при ча о пре сту пу, ко ји пак до во ди до из гна ња из Ра ја.
На кон пр вих ки ша во да се сли ва у је дан во до ток, у ре ку ко ја те че кроз
Рај, да би га рав но мер но на вод ња ва ла из ме ђу па да ви на и да би да ва ла оби ље
те ку ће пит ке во де за чо ве ка и ње го ве жи во ти ње. Да кле, ва жна је ис трај на
по ступ ност у за си ћи ва њу рај ских ство ре ња во дом, већ пре ма њи хо вим поврем
ним жи вот ним по тре ба ма за њом, за ње ним раз ли чи тим ви до ви ма и
ко ли чи на ма. У ства ри, Рај је са гле дан у нај у жем ме сном сми слу као до ли на
Рај ске ре ке, а ши ре у свом по сред ном деј ству као буј на ме ђу реч ја ње них
пло до но сних ру ка ва ца, бу ду ћи да се она на из ла зу из Ра ја гра на на че ти ри
кра ка, од ко јих су нам са мо два по след ња на ве де на не сум њи во зе мљо пи сно
по зна та, Ти гар (Хи де кел, уп.: Дан 10, 4) и Еуфрат, ко ји обра зу ју Ме со по тами
ју, што на грч ком јед но став но зна чи „ме ђу реч је“.
50 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Рај ске ото ке
Миодраг Лома, Библијска прича о постању човека и Раја
Да су све те ото ке Рај ске ре ке – уне ко ли ко и да ље рај ских осо би на
све до чи и то што оне но се дра го це но сти, ко је су, до ду ше, на ве де не са мо за
пр ву, али под ра зу ме ва ју се и за дру ге, бу ду ћи да све че ти ри по ти чу из обиља
Рај ске ре ке, као што се са ма по се би раз у ме и њи хо ва пло до но сност, те
плод ност зе ма ља ко је оп ти чу.
Ре ка Фи сон но си зла то, те бдел, је вреј ски b е ˈḏōlăḥ – „кри стал“ аро матич
не смо ле бал за мо вог гр ма, ко ји из гле да као жућ ка сто зр но (BL 1984, 40),
а по Сеп ту а гин ти не но си бдел не го ан тракс, там но цр ве ни дра ги ка мен из
Ис точ не Ин ди је, за тим оникс, је вреј ски ˈšō­hăm, углав ном зе ле ни (БЭ 1990,
52, 532) или, мо жда, там но пла ви дра ги ка мен (Kid ner 1990, 65). При то ме
бит не су, по свој при ли ци, све три основ не бо је: жу та, цр ве на и пла ва, као
што је би тан и укуп ни број из ра ја по те клих ре ка, на и ме – че ти ри, чи ме се
ука зу је на уку пан број основ них про стор них усме ре ња (RBT 2 1980, 114).
Укуп ност основ них бо ја у рај ским ото ка ма бо ји њи ма оп то че ни про стор прво
бит не Зе мље као углав ном пло дан, од но сно на лик оном рај ском. Упра во
то је те мељ на слу жба рај ског вр та са ре ком у ње го вом сре ди шту и ње ним
ото ка ма пре ма свим ње го вим глав ним прав ци ма (SchM 1980, 15).
Ара рат
Име на пр ве две на ве де не ото ке Рај ске ре ке ни су по ве сно-зе мљо пи сно
по твр ђе на, не го, ве ро ват но, са мо при дев ски опи су ју до тич не во до то ко ве.
Та ко би име Пи шон (је вреј ски:­pîšôn) мо гло озна ча ва ти „оби ље во да“ ко је
на ви ру у ши ро ком то ку, а на зив Ги хон (је вреј ски: gîḥôn) – „ве о ма бр зе“
во де (БЭ 1990, 733, 163), ко је про сто про ва љу ју (Бо ро вић 1987, 2, 190). И
пр ви и дру ги опис реч ног то ка од го ва ра ју на чи ну на ко ји те ку бр зе пла нинске
ре ке, што је са свим у са гла сно сти са њи хо вом из во ри шном об ла шћу у
јер мен ској ви си ји (SchM 1980, 215), от ку да по ти чу и на ма по зна ти Ти гар и
Еуфрат, по че му ту ло ци ра мо зе маљ ски Рај. Ара рат је њен нај ви ши врх, са
ко га се уне ко ли ко зе мљо пи сно мо гу од ре ди ти на ве де не ото ке Рај ске ре ке
и у По то пом из ме ње ном све ту. Мој си је ва при ча о свет ском по то пу (Пост
7, 20; 8, 4) по ка зу је нам ову пла ни ну као пр во, али и је ди но по сле по топ но
зе маљ ско ста ја ли ште, ко је је и да ље углав ном чвр сто уте ме ље но и по у здано
ори јен ти са но у прет по топ ном зе маљ ском све ту, и то у ње го вој нај ве ћој
бли ско сти пр во бит ном рај ском уоб ли че њу Зе мље.
Мој си је се у свом при по ве да њу о Ра ју по зи ва на прет по топ ни зе мљопис,
ко ји је, ве ро ват но, мо гао би ти усме но тра ди ран, ако не не по сред но
овом Бож јем про ро ку од Бо га от кри вен. По том опи су пр во бит ног из гле да
зе мље, од но сно коп на, на ма по зна ти Ти гар и Еуфрат има ју за јед нич ки извор
ни ток, док по сле По то па има ју са мо за јед нич ко из во ри шно под руч је.
На и ме, све о бу хват на по топ на сти хи ја је из ме ни ла из глед Зе мље, а сам Рај
са ње го вом ре ком је прет ход но уз диг нут у не бе ски ду хов ни свет, да би та-
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 51
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
мо био ан ђе о ски трај но за шти ћен. Апо стол Па вле га је до жи вео на тре ћем
Не бу (2. Кор 12, 2–4), што је ње го во уоби ча је но не бе ско ме сто у апо крифној
апо ка лип тич кој ли те ра ту ри по след ња два сто ле ћа пре и пр ва два по сле
Хри ста, на при мер у Књи зи Ено хо вој (2, 8) или у Апо ка лип си Мој си је вој (37,
5) (Bar rett 1988, 315).
Мој си је ва при ча о Рај ској ре ци и ње ним ото ка ма је у зе мљо пи сној
ве зи са ро до сло ви ма у 5. и 10. гла ви ње го ве 1. књи ге, на зва не По ста ње. У
свом јед но став ном схе ма тич ном уоб ли че њу ти ро до сло ви по ка зу ју ве о ма
ста ре књи жев но вр сне од ли ке, те пред ста вља ју, ве ро ват но, нај ста ри ју фор му
усме ног пре да ња. У 10. гла ви је из не се на крат ка ге не а ло ги ја чо ве чан ства
на кон По то па, од но сно: у све га не ко ли ко ко ле на ро до сло ви пр вих на ро да
као не по сред них по то ма ка Но је вих (Но и них) си но ва, ко ји су уз њи хо вог
оца пре жи ве ли по та па ње чи та вог зе маљ ског све та као је ди ни му шкар ци, те
ро до на чел ни ци по сле по топ ног чо ве чан ства. На осно ву Но је вог ро до сло ва
у 5. гла ви, ко ји се же уна траг све до пр вог чо ве ка, Ада ма, Све оп шти по топ
се до го дио от при ли ке на кон 2250 годинa од По ста ња све та. Свет је пак настао
око 5500 го ди на пре Хри сто вог ова пло ће ња. Ова кве вре мен ске по дат ке
да је Сеп ту а гин та кроз сво ју уну тра шњу хро но ло ги ју као нај ста ри ја на ма
до ступ на кон ти ну и ра на тек сту ал на тра ди ци ја Би бли је. Да кле, пре ма све му
то ме, реч је о нај ду бљој ста ри ни, од но сно људ ској по ве сној све сти.
Зе мље Еви ла и Хус
Су де ћи сход но Мој си је вим спи си ма, оном о По то пу, те оном о ро до сло ву
Но је вих си но ва – је ди но ста ја ли ште Ара ра та мо же би ти по чет но по сле потоп
но ста но ви ште за чет ни ка но вог чо ве чан ства. То по ста је са свим ја сно,
ако се узме у об зир и зе мљо пи сно од ре ђе ње пр во на ве де не од две не по зна те
ото ке Рај ске ре ке. На и ме, у из ве шта ју о Ра ју је на зна че но да она „ши ро ко
на ви ру ћи“ оп ти че Зе мљу Евил ску, тач ни је из го во ре но Зе мљу Ха вил ску. Овим
ме сним име но ва њем се по зи ва на ро до слов Но је вог си на Ха ма од ко јег поти
че Хус, тј. Куш, а од ово га Еви ла, од но сно Ха ви ла (Пост 10, 1, 6–7), по
ко ме се и зо ве до тич на зе мља. Пр ва ван рај ска ре ка би тре ба ло да те че ис точно
од Ти гра, већ пре ма пер спек ти ви ко ја се ов де отва ра са ис то ка на за пад
кроз на бра ја ње во до то ко ва, та ко што је пр во име но ван Ти гар, па тек он да
Еуфрат (Kid ner 1990, 64–65; Re bić 1970, 141), иако је овај по след њи бли жи
Па ле сти ни, Си на ју и Егип ту, ко ји су за пад но од ње га, а са ста но ви шта тог
под руч ја углав ном по ла зи мој си јев ско пре да ње.
Дру га ван рај ска ре ка би, пре ма ис тој при чи, тре ба ло да „на гло про ва љују
ћи“ оп ти че оба ле Зе мље Ху ске, од но сно Зе мље Куш. Уто ли ко се, след стве но
зе мљо пи сној ори јен та ци ји ово г при по ве да ња ко ја по чи ње од ис то ка, Ха ви ла
мо же прет по ста ви ти као нај и сточ ни ја тач ка у да том опи су. Она је крај њи домет
Ха мо вог уну ка, док је Куш, прет ход но до стиг ну ће Ха мо вог си на у истом
сме ру, сход но прет по ста вље ном ши ре њу на ис ток то ком ова два не по сред но
52 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Миодраг Лома, Библијска прича о постању човека и Раја
по ве за на ко ле на. Та ко би две нај пре име но ва не ван рај ске ре ке те кле, по сле
По то па као ко смич ке ка та кли зме ко ја го то во са свим ме ња кон фи гу ра ци ју
Зе мље, ис точ но не са мо од Ти гра, не го и од не ка да шњег Ра ја, од но сно од
Ара ра та као глав ног пре о стат ка рај ске ори јен та ци је у по сле по топ ном све ту.
Но, и у ње му све та ко смич ка ори јен та ци ја по чи ње од сун че вог по ла зи шта,
од но сно – од ис то ка.
Асур
Ове ис точ не ре ке би, по пут Ти гра и Еуфра та, та ко ђе мо гле обра зо ва ти
јед но ме ђу реч је ко је об у хва та зе мље Ку ша и Ха ви ле, два ју по то ма ка Ха ма,
Но је вог си на. А из ме ђу Х и д е ке л а (Ти гра) и Еуфра та се на ла зи Асир ска
зе мља, тј. зе мља Асу ра (Ашу ра), си на Си мо вог (Ше мо вог), а овај је Но јев
син и наследник (Пост 10, 1, 22). С об зи ром на ро до слов Но је вих си но ва,
из гле да да је у по сле по топ ном све ту оно пр во, ис точ но ме ђу реч је пот пу ни је
од ре ђе но, не го ли ово дру го, ју жно, ко је је да ле ко про стра ни је, а у ње му се
по ми ње са мо је дан на род, онај асир ски, ко ји га на се ља ва у ње го вом се вероис
точ ном под руч ју, од но сно у нај ви шем де лу сред њег то ка Ти гра. Бу ду ћи
да се ов де под ра зу ме ва ста но ви ште Но ја и ње го вих си но ва, од но сно са мо
пр ва три ко ле на на кон Но ја, ра зу мљи во је да оно по шав с Ара ра та до се же
до зе ма ља Ку ша и Ха ви ле, те Асу ра.
Се нар
Крај њи југ Ме со по та ми је – Се нар (Пост 10, 10), или ти Зе мља Се нарска
(Ши не ар) име ну је се тек као пра вац и до мет ши ре ња по то њих ко ле на
Но је вих си но ва (Пост 11, 2). Уто ли ко из гле да да се и Не вро до во (Ни мро дово)
на се ља ва ње у овој зе мљи (Пост 10, 10) мо ра по ме ри ти ба рем за једно
ко ле но да ље. До пу на ро до сло ву Ха ма – ко ји на бра ја укуп но че ти ри ко ле на
по чев од ово га до ње го вих пра у ну ка у Но је вој ро до слов ној ли ни ји – до но си
по да так да је и Не врод син Ху са, Ха мо вог си на, што би тре ба ло схва ти ти
у сми слу Ху со вог по сред ног по том ка (Пост 10, 8), од но сно у ну ка, чи ји је
отац за бо ра вљен, бу ду ћи да ха мит ски ро до слов не мо ра на во ди ти све по једи
но сти, јер ни је у сре ди шту би блиј ске па жње, као што је то онај се мит ски,
од но сно Си мо вих по то ма ка (Пост 10, 21–31; 11, 10–32).
Ку ра и Аракс
У исто риј ском, по сле по топ ном све ту ис точ но од Ара ра та ме ђу реч је
обра зу ју Ку ра и Аракс те ку ћи ка Ка спиј ском мо ру (БЭ 1990, 163, 733, 735),
а ју жно ода тле Ти гар и Еуфрат у сво ме то ку ка Пер сиј ском за ли ву. Сва ка ко
да мој си јев ско пре да ње же ли да сво јим при ча ма о Ра ју, те о Но ју и ње го вим
си но ви ма, иако ту из ла же пра по вест чо ве чан ства, ипак про го во ри о исто ријски
по зна том све ту у ко ме Мој си је жи ви и обра ћа се сво јим слу ша о ци ма.
Оно не на во ди име на ко ја су са свим не рас по зна тљи ва у исто риј ској то по графи
ји, да не би оме та ла оп ште ње са они ма ко ји ма се све ово при ча. На про сто,
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 53
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
та ква име но ва ња не во де пре по зна ва њу у вла сти том оп штем по ве сном и
зе мљо пи сном зна њу. Да кле, пра по ве сна и по сле по топ на ара рат ска ви зу ра
Но ја и ње го вих си но ва бит но је је зич ки до пу ње на мој си јев ском исто риј ском
то по гра фи јом, оном из вре ме на Из ла ска, а из ме ђу ово га и По то па је пре ма
сеп ту а гин тал ној хро но ло ги ји ви ше од јед ног и по ми ле ни ју ма.
Ти гар и Еуфрат
Уто ли ко се Пи шон и Ги хон мо гу схва ти ти као ста ра – пра по ве сна и после
по топ на – опи сна име на за по ве сно-зе мљо пи сно по зна те Ку ру и Аракс,
а мо гу би ти и до слов но пре ве де на са не ког ста ри јег је зи ка. Та ко се историј
ски по зна ти Еуфрат (што је срп ска тран скрип ци ја грч ког Euphrátês) у
је вреј ском Све том пи сму на во ди са мо као Ре ка (Изл 23, 31) или јед но став но
пре во ди као Ве ли ка ре ка, уза шта се тек до да је би блиј ска тран скрип ци ја
p̄ ə râṯ (Понз 1, 7) за акад ски pu rat tu, што озна ча ва на про сто „ре ку“ у сми слу
„ве ли ке ре ке“. Опи сно име је и Ти гар, ко је по ти че од грч ког Tígrês, а ово од
ста ро пер сиј ског ti gra, што зна чи: „бр за“, при че му се под ра зу ме ва „ре ка“. У
би блиј ском пра по ве сном зе мљо пи су то је ḥĭd­dĕḳĕl, од но сно акад ски idiklat,
ко ји, мо жда, има исто зна че ње: „бр за ре ка“ (Easton 1997).
Ра се ја ње
У ства ри, пра ва, сна жна исто риј ска ди на ми ка по чи ње тек са ра се ја ва њем
на ро да по те клих од Но је вих си но ва из она два Ра ју бли ска ме ђу реч ја у вре ме
ка да је ро ђен Фа лек (Пе лег), ко ји по то ме и до би ја име (Пост 10, 25), а с
њим по чи ње ше сто ко ле но Но је вих по то ма ка у Си мо вој на след ној ли ни ји,
на кон ви ше од 500 го ди на по сле По то па, су де ћи по бро је ви ма у пот пу ном
ро до сло ву од Си ма до Та ре и Авра ма, ко ји је из не сен у дру гом, ве ћем де лу
11. гла ве Књи ге По ста ње у Сеп ту а гин ти. Исто по гла вље на свом по чет ку
са др жи при чу о ва ви лон ској ку ли у зе мљи Се нар ској, а она се по ка зу је као
ети о ло шка у од но су на оно стал но на го ве шта ва но раз де љи ва ње је зи ка, на рода
и зе ма ља у су мар ном ро до сло ву сва три Но је ва си на у прет ход ној гла ви
ове Мој си је ве књи ге (Пост 10, 1, 5, 18, 20, 25, 31–32).
Да кле, Мој си је је же лео да са оп шти сво јим су на род ни ци ма да у њи ма
зе мљо пи сно рас по зна тљи вом исто риј ском све ту, ко ји је на стао исто риј ским
ра се ја њем Но је вих по то ма ка, и да ље те ку ото ке Рај ске ре ке, те чи не рај ски
плод ним зе мље ко је оп та чу у ис точ ном и ју жном сме ру од Јер мен ског горја,
од но сно, ши ре гле да но, од гор ње Ме со по та ми је као не ка да шње Едем ске
зе мље. А и у исто риј ско до ба као Еден (Јез 27, 23) име ну је се у не по средном
су сед ству ове – јед на ара меј ска кра ље ви на (Бит Ади ни – Ку ћа Еде на)
на се ве ру сред њег Ме ђу реч ја (за пад но од то ка ре ке Ба лик и ње ног ушћа у
Еуфрат) (JB 2001, 1251; уп.: Ku hrt 1995, 2, 394). Су де ћи по бро ју че ти ри ко ји
об у хва та пу но ћу зе маљ ских про стор них усме ре ња, мо же мо за кљу чи ти да
је прет по топ на ори јен та ци ја че ти ри ото ке Рај ске ре ке би ла кр сто ли ко усме-
54 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Миодраг Лома, Библијска прича о постању човека и Раја
ре на на све че ти ри стра не зе маљ ског све та, та ко да су оне та да обра зо ва ле
јед но у круг све о бу хват но и по тен ци јал но плод но че тво ро реч је. У по сле потоп
ном и по ве сном све ту од то га пре о ста ју са мо усме ре ња два ме ђу реч ја,
јед но на ис ток, а дру го на југ, оба под јед на ко пло до твор на у ге о граф ски и
кли мат ски из ме ње ном све ту.
4. ПРИ ЧА О ЧО ВЕ КО ВОМ НА СТА ЊЕ ЊУ У РА ЈУ
(Пост 2, 15–17)
Зе мљо рад ник и све ште ник
И узе Ја хве, Бог, чо ве ка ко је га са зда и уве де га у рај сла сти, да га об рађу
је и да га чу ва. // И за по ве ди Ја хве, Бог, Ада му го во ре ћи: „Је ди са сва ко га
др ве та у вр ту. // Али не је ди те с др ве та раз ли ко ва ња до бра и зла. Умре ће те
оно га да на у ко ји бу де те је ли с ње га.“ (Пост 2, 15–17). Ова при ча о Ада мовом
на ста ње њу у Ра ју нас са мо уво ди у при чу о по ста њу же не (2, 18–25), о
че му све до чи и дру го ли це мно жи не у дру гом де лу Бо жи је пр ве за по ве сти
за љу де, ко ја је, у ства ри, за бра на, а чи ја је на ме на да са чу ва из вор ни са вез
из ме ђу Бо га и љу ди као људ ске за јед ни це (Re bić 1970, 143–144).
Петнаести стих углав ном те мат ско-мо тив ски по на вља оно што је већ
ре че но у 8. сти ху, уз бит ну до пу ну да чо век по пут Бо га Твор ца тре ба да бу де
рад ник на рај ској зе мљи и њен чу вар, у че му се осве до ча ва ње го ва го сподар
ска слич ност Бо гу (Пост 1, 26–27). На и ме, за да так пр вог чо ве ка је да
Бо гу по доб но бу де зе мљо рад ник, те чу ва бо жан ску до бро ту и све тост Ра ја
од обе све ће ња злом, што зна чи да тре ба да бу де рај ски све ште ник (Re bić
1970, 144). А ово је од пре суд не ва жно сти за при чу о же ни, ко ју Бог ства ра
му шкар цу упра во као кост од ње го вих ко сти ју и ме со од ње го вог ме са, да кле
као ово ме јед но род но би ће, са на чел но истим за да ци ма по сто ја ња. Но, то
је исто та ко ва жно и за при чу о пре сту пу, у ко јој су пр ви му шка рац и пр ва
же на про та го ни сти, ко ји се са свим ла ко ми сле но од ри чу сво је бо жан стве не
го спод стве но сти и све штен ства, да би ро бо ва ли јед ном би ћу ко је се са мовољ
но сур ва ло на са му иви цу ег зи стен ци је.
За по вест веч ног жи во та
Седамнаести стих ди ја ло шки, те не по сред ни је уво ди при чу о же ни, јер
се бо жан ска за бра на је де ња од но си на оба људ ска би ћа у рај ском вр ту. Преко
плу ра ла за бра не на кнад но се и син гу лар на до зво ла је де ња у прет ход ном
сти ху мо ра схва ти ти као да је да та у мно жи ни. При том до пу шта ње и да ље
чу ва об лик не по сред но сти као лич но обра ћа ње у јед ни ни, а за бра њи ва ње
у мно жи ни тре ба да по сред но ука же на бу ду ћи за јед нич ки пре ступ пр вог
људ ског па ра. За же ну за бра на та ко ђе пред ста вља уна пред од ре ђу ју ће и
обa вe зу ју ће за по вед но осло вља ва ње, ко је се ти че са мог ње ног би ћа, а ко је
ће упра во она уто ли ко упе ча тљи ви је и те же пр ва пре сту пи ти.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 55
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
У ства ри, та у пр ви мах је ди на Бож ја за по вест чу ва људ ску при ро ду
и ње ну сло бод ну во љу и си лу у жи во то дав ној и ове ко ве чу ју ћој ве зи са Богом,
та ко да се она по ка зу је ујед но као за по вест и као дар веч ног жи во та у
по слу ша њу њој. Но, она та ко ђе чи ни екс по зи ци ју за при чу о ње ном пре ступа
њу, те о то ме ка ко су пр ви љу ди сво је вољ но пре у сме ри ли сво ју при ро ду
од усме ре ња ка бе смрт но сти, ко је им је да то упра во кроз ову за бра ну смр ти
– на смрт ност као усме ре ност ка не из бе жној смр ти, што је по сле ди ца сво јевољ
ног од ри ца ња од жи во то дав не за по ве сти. 16. и 17. стих углав ном те матско-мо
тив ски по на вља ју 9. стих, али на тај на чин да у њи ма би ва ис так ну та
упра во она за бра на, ко ја је су штин ски зна чај на за две на ред не при че, нај пре
за ону о же ни, а по том за ону о пре сту пу.
5. ПРИ ЧА О ПО СТА ЊУ ЖИ ВО ТИ ЊА
(Пост 2, 18–20)
Су шта су прот ност чо ве ку
И ре че Ја хве, Бог: „Ни је до бро да чо век бу де сам. Ство ри мо [начинимо]
му по моћ ни ка по ње му [који му одговара]“ // И са зда [уобличи] Ја хве,
Бог, још од зе мље све зве ри пољ ске и све пти це не бе ске [све aaaaaaaa што ло ви ти јоaaaaaaaaaaa ле ти
по небу], и при ве д е их к Ада му да ви ди ка ко ће их на зва ти и ка ко год да
aaоaaaaaaaaaaa
на зо ве [прозове] Адам жи ву ду шу – то да јој бу де име. // И на зва Адам
по име ну сва ко жи вин че и сва ку пти цу не бе ску [све дуaa плоaм што ваaaaaaaa ле ти по ло небу] ви т и
сва ку звер пољ ску, али се не на ђе Ада му по дуaa моћ плоaм ник ваaaaaaaa по до бан ло ви ње ти му јо (Пост
2, 18–20). Она је ди на за по вест је де ња-не је де ња из прет ход них сти хо ва
упу ће на је ис кљу чи во љу ди ма, за то што ови, по пут жи во ти ња, има ју те лесну
по тре бу за ис хра ном, али – за раз ли ку од жи во ти ња – мо гу је све сно
кон тро ли са ти сво јом не при ко сно ве ном сло бо дом из бо ра, те се по ме ну та
мно жи на у за бра ни не мо же од но си ти на жи во ти ње о чи јем на стан ку је
од мах за тим реч. При ча о по ста њу жи во ти ња је ов де са мо па ра диг ма тич ни
екс курс пред при чу о ства ра њу же не, уто ли ко што се жи во ти ње ту по ми њу
као су шта су прот ност же ни, та ко да је ти ме уна пред на го ве ште на же ни на
исто вр сност са чо ве ком.
Без при сно сти са Бо гом
Та ко ђе ни ова по себ на Мој си је ва при ча о жи во ти ња ма не про тив ре чи
оној прет ход но ис при ча ној о њи хо вом по ста њу у окви ру при по ве сти о универ
зал ној ге не зи. На и ме, и у овој дру гој при чи под ра зу ме ва се да су оне
на ста ле пре чо ве ка (Ро уз 2002, 137), а по ми њу се тек по ства ра њу ово га,
јер у стро гој ан тро по цен трич ној пер спек ти ви овог дру гог при по вед ног то ка
по ста ју вред не спо ме на упра во у тре нут ку ка да их Бог при во ди чо ве ку као
њи хо вом зе маљ ском го спо да ру. Ов де се на кнад но на гла ша ва да су и оне,
по пут чо ве ка, на чи ње не од зе мље, та ко да су срод не ово ме са мо по сво јој
56 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Миодраг Лома, Библијска прича о постању човека и Раја
ме сно сти, те ле сно сти про же тој ду шев но шћу, 17 од но сно кр вљу у ко јој је душа
(Пост 9, 4). Упа дљи вим из о ста вља њем по је ди но сти њи хо вог на стан ка,
на су прот де таљ но сти у сво ме при ка зу чо ве ко вог по ста ња, Мој си је је ов де
ис та као да се њи хо во про из и ла же ње из зе мље бит но раз ли ку је од чо ве ко вог.
На и ме, овај на ста је – су де ћи по по ме ну тим де та љи ма – као са свим не посред
но и нај при сни је зе маљ ско де ло очин ских „ру ку Бож јих“ (Јов 14, 15;
Пс 119, 73) на Бож јем ко смич ки ства ра лач ком „грн чар ском ко лу“ (Јер 18,
6), а жи во ти ње не ка ко по сред ством бо жан ске за по ве сти из ла зе – као у претход
ном Мој си је вом из ве шта ју о њи хо вом ства ра њу – про из и ла зе, из ле ћу са
ње га без не ког не по сред ног и при сног Бож јег за у зи ма ња. 18
На чи ње не са мо од зе мље
Сва ка ко да се и ов де ис ти че ва жност бо жан ског грн чар ства ко је про изво
ди и људ ска и жи во тињ ска те ла, али и екс клу зив на уло га је ди но га Бо га
Ство ри те ља као жи во то дав ног Ду ха, ко ји на он то ло шки раз ли чит на чин оживља
ва сва ку вр сту сво јих гли не них фи гу ри ца, та ко да оне при ма ју вла сти ти
жи вот ни об лик са мо од ње га, а без ње га су бе жи вот на и без о блич на пра ши на
(Пс 104, 29–30). Љу ди при ма ју жи во то дав но на дах ну ће не по сред но од свог
не бе ског Оца – Бо га као ис кљу чи во бо жан ску, не ство ре ну, али све ства ра лачку
и све др жи лач ку све то ду хов ну енер ги ју. Уто ли ко они ду хов но сло бод но и
све сно рас по ла жу сво јим жи во том, али исто та ко и од го ва ра ју пред Жи во тодав
цем за ње га. На су прот то ме, жи во ти ње оду ше вља ва бо жан ски ство ре на
жи во то дав ност зе мље из ко је про ис ти чу за њи ма ну жан жи вот ни об лик, о
ко ме оне не ма ју ни ка кве све сти. Та ко се жи вот ни дах жи во ти ње ве зу је за
зе мљу, а чо ве ков за Бо га над не бом (Проп 3, 20; 12, 7). Жи во тињ ску ду шу
по кре ћу ство ре не зе маљ ске енер ги је, а чо ве ко ву – не ство ре на бо жан ска
све то ду хов на си ла и сла ва 19 .
Го спо дар жи во ти ња
Сва при сност Бо га са чо ве ком ко га ства ра би ва очи глед на у ко нач ном
људ ском уну тра шњем уоб ли че њу са мим Бож јим ства ра лач ким Ду хом (Пост
2, 7) као Ду хом очин ске љу ба ви (Рим 5, 5; 8, 15–16) и сла ве (1. Пт 4, 14).
Са мо кроз ту де ти њу све то ду хов ну ин тим ност са сво јим не бе ским Оцем
чо век по ста је лич ност. На и ме, Ство ри тељ пр вог и сва ког дру гог чо ве ка
увек осо бе но по зи ва у жи вот, од но сно лич но га осло вља ва (при во ди сло ве-
17 „Жи во ти ње, зве ри и пти це су, при са мом ства ра њу, исто вре ме но до би ле и те ло и ду шу“
(Си рин 1998, 180).
18 „Жи во ти ње ни су, да кле, са зда не ру ком Твор ца, јер је зве ри по ро ди ла зе мља, а пти це
во да. Пи смо је упра во то и хте ло да по ка же: ство ри од зе мље све зве ри пољ ске, јер су од сје диње
ња зе мље и во де по те кле све зве ри, гми зав ци, жи во ти ње и пти це“ (Си рин 1998, 181).
19 „Бог је у ве ли кој ме ри по ча ство вао чо ве ка нај пре ти ме што га је ство рио, као што је
ре че но, сво јом ру ком, и што му је удах нуо ду шу, дао му власт над Ра јем и над свим што је у
Ра ју, обу као га у сла ву и об да рио га реч ју, ра зу мом и бо го по зна њем“ (Си рин 1998, 180).
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 57
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
сно сти, све сти и са ве сти) и оси љу је – про сла вља за не по сред но уче шће у
жи во то дав ној бо жан ској за јед ни ци љу ба ви, у Ње го вој све то ду хов ној по роди
ци, и то чи ни на про сто не по сред но: сво јом све то ду хов ном ства ра лач ком
и др жи лач ком све си лом – сла вом, сво јом не ство ре ном љу бав ном све тло шћу
(Јн 1, 3–4, 9; 1. Јн 4, 8, 13, 16).
Је ди ну по бо жну, Бо гу при ста лу и при хва тљи ву мо гућ ност лич ног опште
ња са сво јим бо жан ским Оцем до би ја чо век од са мог свог по чет ка у
све то ду хов но не по сред ном, све сном и де ти ње за хвал ном обра ћа њу Ње му.
А у то ме је чо ве ко ва осо бе на раз ли ка у од но су на жи во ти ње, чи јој при ро ди
ни је свој стве на ни јед на бо жан ски го спо дар ска, све то ду хов на спо соб ност,
та ко да Бог по ста вља чо ве ка над њи ма да им го спо да ри, те да за њих посре
ду је и да их за сту па пред Њим, с об зи ром на чо ве ко ву ме сну, те ле сну
бли зи ну жи во ти ња ма, те на спо соб ност са о се ћа ња са њи ма. Баш она ко како
је и сам осло вљен Бож јом жи во то дав ном љу ба вљу ра ди по слу шно сти и
слу же ња ње ним свр ха ма, та ко и чо век тре ба да го спо да ри над жи во ти ња ма
име ну ју ћи, од но сно по зи ва ју ћи у љу ба ви сва ку жи во тињ ску вр сту по име ну
да га слу ша и да му по себ но слу жи, да кле: не за не ке са мо људ ске, се бич не
ци ље ве, не го упра во оне крај ње Бож је љу ба ви, чи ји je и сам слу га. У овом
стро гом, ис кљу чи вом и све о бу хват ном мо но те и стич ком сми слу по слу шности
и слу же ња из љу ба ви не ма ме ста ни за ка кав по ку шај за себ ног ма гиј ског
го спо да ре ња при си ља ва њем на осно ву по зна ва ња и из ри ца ња пра вог име на
оно га ко се или оно га што се при си ља ва, ма да је тај по сту пак за кли ња ња
та ко ка рак те ри сти чан за нај ста ри је ре ли ги је Ис то ка.
6. ПРИ ЧА О ПО СТА ЊУ ЖЕ НЕ (Пост 2, 21–23)
Јед но су шност људ ско сти
И Ја хве, Бог, на ло жи да Адам ис ту пи ван се бе, те овај за спа; и узе
му јед но од ре ба ра и ис пу ни ме сом ње го во ме сто. // И Ја хве, Бог, са зда
[направи] же ну од ре бра ко је узе од Ада ма и при ве де је к Ада му. // И ре че
Адам: „Ето са да кост од мо јих ко сти ју и ме со од мо је га ме са. Не ка јој бу де
име же на, јер је узе та од сво га му жа“ (Пост 2, 21–23). Овај текст се, по сле
па ра диг мат ског екс кур са о по ста њу жи во ти ња, са свим сми са о но до след но
на до ве зу је на Бож ју од лу ку да чо ве ку ство ри [начини] по моћ ни ка по ње му
[који му одговара]. Бог не по сред но ства ра же ну као је ди ног пра вог по моћни
ка му шкар цу, као му шкар че ву на су шну до пу ну – ка ко по ње му, од но сно
пре ма ње му, та ко и од ње га, из оног већ са свим уоб ли че ног људ ски су штог и
ну тре ног (ре бро!), а не од без о блич не зе мље. Ти ме је на гла ше на исто вет ност
же ни не при ро де оној му шкар че вој, те јед но сушт ност људ ско сти. 20 А кроз
20 Св. Ам вро си је (Рај, гл. 10–11): „Же на је на чи ње на од Ада мо вог ре бра. Она ни је начи
ње на од оне исте зе мље од ко је је на чи њен он, ка ко би смо схва ти ли да је те ле сна при ро да
му шкар ца и же не исто вет на и да је по сто јао је дан из вор за умно жа ва ње људ ског ро да. [...] Бог
је бла го во лео да људ ска при ро да бу де утвр ђе на као је дин стве на“ (Ро уз 2002, 140).
58 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Миодраг Лома, Библијска прича о постању човека и Раја
не по сред ност Бож јег за у зи ма њa та ко ђе је ис так ну та – као и при ства ра њу
му шкар ца – крај ња очин ска при сност бо жан ског Ство ри те ља са људ ским
ство ре њем ко је упра во ства ра.
Бог Умет ник
Та из вор на, ду бо ка ин тим ност бо жан ског и људ ског би ћа је и ов де (Пост
2, 18), као и та мо (Пост 1, 26), до дат но осна же на бо жан ском ства ра лач ком
мно жи ном, ко ја на зна ча ва ис пу ња ва ње Бож је очин ске во ље кроз Ње го ву
за по вед но све о бли ку ју ћу си нов ску Реч у Ње го вом сил но све о ства ру ју ћем
Ду ху. Али ов де је на го ве ште на и ле по та у на чи ну на ко ји на ста је же на 21 :
као умет нич ки рад од пле ме ни те ко сти. И ту је скри ве на гра да ци ја у ме тафо
ра ма Бож јег де ла ња од Бо га као Зе мљо рад ни ка, пре ко Бо га Грн ча ра до
Бо га Умет ни ка 22 – ре зба ра, што са мо осве до ча ва бо жан ско по ре кло људ ске
умет нич ке де лат но сти и Бож је по кро ви тељ ство над њом као из вор но Ње говом,
од но сно – све том.
Је зик љу ба ви
Адам као је ди но ово стра но би ће ко је жи ви пре вас ход но бо жан ским,
све то ду хов ним је зи ком љу ба ви – има го спо дар ску моћ на и ме но ва ња и за по веда
ња. Та ко Адам љу бав ним осло вља ва њем го спо да ри зе маљ ским цар ством,
на шта се жи во ти ње ну жно с љу ба вљу ода зи ва ју у по кор но сти, бу ду ћи да
оне не ма ју сло бод ну во љу и љу бав, јер је сло бо да са мо ду хов но свој ство,
те на чо ве ко ве љу бав не за по ве сти од го ва ра ју на њи ма је ди но при ме рен начин
– по слу шно шћу из љу ба ви. Сто га ни јед на од жи во ти ња ни је по моћ ник
по до бан ње му, чо ве ку, то јест ње го вом са мо све сном, све са ве сном и са свим
сло бод ном го спод ству у љу ба ви. На су прот име но ва њу жи во ти ња, чо ве ко во
да ва ње име на же ни је упра во сло бод но на зи ва ње и по зи ва ње дру га ри це као
јед на ко вр сне и у сва ком по гле ду пот пу но рав но прав не ње му, и по све сти,
и по са ве сти, и по сло бо ди сва ког из бо ра, па та ко и по сло бо ди љу бав ног
опре де ле ња. Ње на љу бав пре ма ње му тре ба да бу де и би ће са мо сло бо дан
из раз ње не вла сти те скло но сти.
21 „Ре чи ма му шко и жен ско ство ри их [Пост 1, 27], Мој сеј ста вља на зна ње да је Ева већ
по сто ја ла у Ада му, у оној ко сти ко ја је узе та од Ада ма. Ма да се Ева ни је на ла зи ла у ње му по
уму, не го по те лу, то ни је би ло са мо по те лу, не го и по ду ши и ду ху, јер Бог ни шта ни је до дао
оној ко сти што ју је узео од Ада ма, осим ле по те и спо ља шњег об лич ја, бу ду ћи да се у са мој
ко сти на ла зи ло све што је би ло по треб но за ства ра ње Еве“ (Си рин 1998, 176–177).
22 „Гле дај ко ли ко је Пи смо од ре ђе но. Оно ни је ви ше ре кло ство ри (épla sen) не го са зда
(ôikodómêsen), јер узе део од већ ство ре но га и та ко ре ћи да де са мо оно што је не до ста ја ло. За то
и ка же: И са зда, јер [Господ] ни је на чи нио дру го ство ре ње, не го је узео де лић већ по сто је ће га
и од ње га на чи нио са вр ше но би ће. Ко ли ка је моћ Пр во у мет ни ка Бо га да од оног нај ма њег де ла
склад но на чи ни то ли ке удо ве, да ство ри то ли ка чув ства и обра зу је са вр ше но, све це ло и пот пуно
би ће ко је мо же и да го во ри и да му [Адаму], има ју ћи јед ну су шти ну с њим, до но си ве ли ку
уте ху. Упра во ра ди уте хе то би ће би ство ре но“ (Зла то у сти 1998, 118).
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 59
XXXVII 2010 1

Брач но упот пу ње ње
СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
Глав на те ма при че о же ни го во ри упра во о то ме ка ко је пре ма Бож јем
на у мље њу чо ве ку по тре бан по моћ ник по до бан ње му, што зна чи не ко ко му
је по при ро ди јед но ро дан, али се ипак мо ра и раз ли ко ва ти од ње га оно ли ко
ко ли ко је то нео п ход но да би био ње го ва на су шна до пу на и ис по моћ и да
би се са свим сло бод но мо гао опре де ли ти за за јед ни цу љу ба ви с њим. Тек
у љу бав ној за јед ни ци са оном ко ја је ком пле мен тар на ње го вом би ћу и слобод
на да га во ли, му шка рац обра зу је основ но дру штве но би ће као јед но
сло же но, је дин стве но и це ло ви то би ће (Kid ner 1990, 36), тек та ко спо соб но
за пот пу но бо го во ље но по сто ја ње. Да кле, чо век је ов де те мат ски од ре ђен
као брач но би ће, што је нај у же и нај при сни је од ре ђе ње ње му су штин ски
ва жне дру штве но сти. На и ме, ни ка ко ни је до бро да чо век бу де сам, јер у само
ћи он ег зи стен ци јал но про ма шу је Бо гом же ље но ис пу ње ње свог би ћа. У
то ме је из вор ни сми сао раз ли чи тих по ло ва уну тар јед не вр сте би ћа. Али та
пол ност је у људ ском слу ча ју од по чет ка сло бод но-брач на, а и у он то ло шком
по гле ду она је при мар но сло бо дан ди ја лог су прот но пол них са го вор ни ка
ко ји се уза јам но ди ја ло шки до пу њу ју, те та ко за јед нич ки уса гла ша ва ју, па
је уто ли ко она пре све га ду хов но-раз го вор на, а тек се кун дар но – фи зич ки
сек су ал на и ко пу ла тив на.
Љу бав ни брач ни ра з го вор
За ори ги нал ну де фи ни ци ју ху ма но сти ква ли фи ка тив но је при ма ран
баш брач ни ди ја лог ко ји Бог лич но за по чи ње јед ним са мо Ње му свој ственим
очин ски бри жним ге стом – ства ра њем и при во ђе њем же не му шкар цу.
Ти ме је овај као би ће бо жан ског је зи ка љу ба ви већ бо жан ски осло вљен љубав
ним су сре том и уву чен у брач ни љу бав ни раз го вор. Та ко је ње го во обраћа
ње же ни у знак до бро до шли це са мо је зич ки са мо све сни из раз сло бод ног
и за хвал ног по твр ђи ва ња и при хва та ња овог Бож јег осло вља ва ју ћег чи на.
На и ме, тај не ко дру ги, од но сно та дру га ко ја је бо гом да та као исто вр сна,
те са ма по се би ра зу мљив од го вор на „ја“ пр вог му шкар ца – је сте за ово га
је ди но оли че но зе маљ ско „ти“, ко је се мо же осло ви ти и с ким се мо же за поче
ти и во ди ти пра ви раз го вор, ка кав је мо гућ са мо из ме ђу лич но сти, а оне
су пак то што је су са мо по свом осо бе ном и сло бод ном уче шћу у бо жан ској
љу бав ној ду хов но сти.
То „ти“, тај дру ги, од но сно – дру га са свим је од го ва ра ју ћа до пу на оно га
„ја“, пре све га за то што у љу ба ви мо гу уза јам но ду хов но оп шти ти на са свим
рав но пра ван на чин, тј. са свим рав но прав но се до пу њу ју ћи сво јим ком пле ментар
ним осе ћај но сти ма, у ко ји ма је при мар но из ра же на пол на раз ли чи тост.
Али та кав дру ги, од но сно дру га је сте и оно „дру го“, на на су шни на чин допун
ско „ја“ у сва ком по гле ду људ ске ду хов но-ду шев но-ме сне свој стве но сти
и ње них мо гућ но сти са о бра ћа ња, при че му је уза јам ност ду хов не љу ба ви
го спо да ре ћа и ује ди њу ју ћа у том тро је дин ству уза јам но сти људ ске брач не
60 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Миодраг Лома, Библијска прича о постању човека и Раја
при ро де. Ова ко сло жен и кон тро ли сан брач ни раз го вор из вор но се во ди
је зи ком љу ба ви у Бож јем Ду ху љу ба ви, ко јим су осо бе но на дах ну ти пр ви
му шка рац и пр ва же на, те из ко је га по ти че сва ко осло вља ва ње пре вас ход но
као љу бав ни по зив на све тост.
Пол ност
Же на је кост од му шкар че вих ко сти ју и ме со од ње го вог ме са. То је
је ди но би ће ко је је ње му – ка ко из ну тра (кост) та ко и спо ља (ме со) – јед нако
вр сно, те ко је му у пот пу но сти од го ва ра – и по сво јој ну три ни: по сво јој
ду хов ној сло бо ди и по сво јој ду шев ној осе ћај но сти, али и по сво јој те ле сној
спо ља шно сти – те он са мо са њим мо же да оп шти са свим сло бод но и равно
прав но, што зна чи ка ко без ну ми но зног за зо ра, та ко и без го спо дар ске
над мо ћи, као што је слу чај у са о бра ћа ју чо ве ка са жи во тињ ским све том. То
дру го је на про сто друг пре ма ње му, а бу ду ћи да је у том кон тек сту са јед нако
вр сно шћу исто вре ме но ис так ну та и из ве сна до пун ска раз ли чи тост, оно
је ње го ва је ди на пра ва дру га ри ца као ње го ва је ди но мо гу ћа пол на до пу на
у сва ком сми слу.
На и ме, сми сао пол но сти се не огра ни ча ва са мо на ра ван до слов ног,
кар нал ног зна че ња, не го, за хва љу ју ћи исто вре ме ној ис так ну то сти ду хов но душев
ног раз го во ра, ме та фо рич ки пре ва зи ла зи те ле сни сми сао пре ко ду шев ноо
се ћај ног, све до ду хов ног зна чењ ског ни воа. Упра во тај ме та фо рич ки уз лет
тво ри сми са о ну хи је рар хи ју, те кар нал ни сми сао по ка зу је као се кун да ран, а
свој крај њи циљ као онај сми са о но при ма ран, ко ји се би под ре ђу је и со бом
од ре ђу је све ни же рав ни зна че ња, а пре све га ону ду шев но о се ћај ну, те се поја
вљу је као је дин ствен ду хов но ду шев ни сми сао. Уто ли ко је уза јам но пол но
до пу ња ва ње и по ма га ње му шкар ца и ње го ве же не од са мог њи хо вог брач ног
по чет ка пр вен стве но од ре ђе но као нај при сни ја ду хов но ду шев на по ве за ност,
ко ја је ди на омо гу ћа ва рав но прав ни раз го вор, а тек се кун дар но је по ка за но
као не рас ки ди ва те ле сна ве за. Та ко се при мар не пол не раз ли ке очи та ва ју у
по себ ним пси хич ким ка рак те ри сти ка ма му шкар ца и же не, а се кун дар не су
очи глед не на осно ву њи хо вих те ле сних осо бе но сти, док је ду хов ност бо жанског
по ре кла и она је као та ква све у је ди њу ју ћа и бес пол на.
Чо ве чи ца
Адам као би ће је зи ка љу ба ви име ну је Еву чо ве чи цом, од но сно „оном
ко ја по ти че од чо ве ка“ (на је вреј ском – ’ĭššâh од ’îš, Пост 2, 23–24), што се
пот пу но раз ли ку је од, до ду ше љу ба зног и са о се ћај ног, али ипак за по вед ног
и зе маљ ски слу жбе ног име но ва ња жи во ти ња, бу ду ћи да је ово са да пре све га
не бе ско ду хов но на зи ва ње и љу бав но по зи ва ње не ког ко му је јед но су штан,
те рав но пра ван, и ко ји се као та кав са мо ду хов но сло бод но мо же ода зва ти
у љу ба ви. И упра во сло бод но љу бав но ода зи ва ње с љу ба вљу осло вље не и
име но ва не чо ве чи це омо гу ћа ва по врат но Ада мо во са мо о дре ђе ње као чо ве ка
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 61
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
тек у сло бод ној љу бав ној ду хов ној за јед ни ци са же ном. А та иден ти фи ка ција,
за раз ли ку од име на Адам ко је ис кљу чи во ука зу је на ње го во зе маљ ско
по ре кло, пре вас ход но пред ста вља ње го во сло бод но ду хов но ду шев но, одно
сно не бе ско зе маљ ско са мо о пре де ље ње и са мо на зва ње као при хва та ње
и по твр ђи ва њe вла сти тог на и ме но ва ња да тог од Бо га да у Бож је име бу де
го спо дар све зе мље, што тре ба да се ис пу ни у чо ве чан ском бо го слу жбе ном
по сред ни штву из ме ђу не ба и зе мље, из ме ђу ви дљи вог и не ви дљи вог, из међу
ду хов ног и твар ног.
Јед но ме со и јед на ду ша и је дан дух
Сто га ће чо век оста ви ти оца сво је га и мај ку сво ју, и при ле пи ће се к
же ни сво јој, и би ће дво је јед но ме со. // И обо је бе ху на ги – Адам и же на му,
и ни су се сти де ли (Пост 2, 24–25). Са мо у сво јој брач ној за јед ни ци пр ви
људ ски пар чи ни јед но пра во, пот пу но те ло – јед но ме со, у ко ме је сва ко
раз два ја ње и рас кид – ки да ње и раз ди ра ње, уни шта ва ње јед ног је дин стве ног
и не по но вљи вог те ле сног би ћа. При то ме се у свој очи глед но сти тог те лесног
је дин ства под ра зу ме ва с њим крај ње ин тим но по ве за на и кроз ње га
ви дљи ва ду шев но о се ћај на уза јам на при сност. Упра во се кроз очи глед ну
те ле сноду шев ну уза јам ност ука зу је – што је и крај њи циљ да тог опи са – на
овој над ре ђе ну ду хов ну, ко ја ни је ви дљи ва, а пред ста вља не ви дљи ви основ
сва ке пра ве и пот пу не ин тим но сти људ ских по ло ва.
Пр ви брач ни пар у Рај ском вр ту још увек фи зич ки сек су ал но не оп шти,
тј. не ко ри сти сво ју те ле сну пол ност сно шај но у свр ху раз мно жа ва ња, ма да
је то Бо гом до зво ље но, од но сно: под Бож јим је бла го сло вом; шта ви ше – Бог
им је то за по ве дио да из вр ше (Пост 1, 28) у не ко вре ме ко је је за то од ре дио
(Пост 4, 1), а чо ве ку не мо ра уна пред би ти да то да зна ка да оно по чи ње и
кад се за вр ша ва (Проп 3, 1–11). У ства ри, ов де је – и по ред свег на гла ска
на оном ме сном ра ди ис ти ца ња очи глед но сти ду хов но-ду шев но-те ле сног
је дин ства – ис кљу чи во реч о про ду хо вље ном са мо са вла ђи ва њу мла да лач ке
уза јам не љу ба ви ових нај и звор ни јих дру га и дру га ри це, ко ја се ипак ис пуња
ва у нај про сти јем, те у та квој сво јој чи сто ти нај сна жни јем за до вољ ству
оп ште ња раз ли чи тих по ло ва: да је тај дру ги ко ји те у љу ба ви ду хов но, душев
но и те ле сно до пу њу је јед но став но ту крај те бе и да са свим сло бод но
мо же те јед но дру гом с ра до шћу чи ни ти ге сто ве љу ба ви, и ра до сно го во ри ти
ре чи љу ба ви, од но сно раз го ва ра ти у ра до сти љу ба ви. 23 Та ко се чо век од самог
по чет ка бит но од ре ђу је кроз љу бав ну ге сти ку ла ци ју, али пре све га као
23 „На кон окон ча ња ства ра ња, на кон са зда ва ња бе сло ве сних жи во ти ња ко је су нам по год не
за хра ну и ко ри сте нам слу же ћи нам, по што је ство ре ни чо век имао по тре бу за не ким са ки ме
би раз го ва рао и ко мо же да му, бу ду ћи за јед нич ке су шти не као и он, до не се и ве ли ку уте ху, из
ње го вог ре бра [Господ] ства ра то сло ве сно би ће и по сво јој про ми са о ној пре му дро сти чи ни га
са вр ше ним и пот пу ним, у све му по доб ним чо ве ку, од но сно сло ве сним и спо соб ним да му у
пра во вре ме по ма же у по тре ба ма и жи вот ним окол но сти ма“ (Зла то у сти 1998, 118).
62 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Миодраг Лома, Библијска прича о постању човека и Раја
је зич ко, го вор љи во, тач ни је раз го вор љи во би ће, а раз го вор ко ји он во ди,
од но сно ко јим жи ви – као бе за злен и ду хо вит љу бав ни ди ја лог.
Од су ство сти да
За кљу чак ове при че о ства ра њу же не ра ди све ти ње бра ка дат је у по следњем
сти ху (Пост 2, 25): брач но ду хов но-ду шев но-ме сно је дин ство пр вог
људ ског па ра је очи глед но не при ко сно ве но у сво јој жи вот ној ис прав но сти
и не по роч но сти, те за то не ма сти да у ње го вој на го ти. На и ме, на го та споља
шње кар нал не ин ти ме је ов де про зир на за ду шев но ста ње у ко ме не ма
сти да – за не ви ност чу ла ко ја је из ну тра за сно ва на на све срд ном при су ству
све то ду хов не љу ба ви. Стид се ја вља тек на кон спо зна ња зла као пре до храна
од на ред ног зла, од уче ство ва ња у лан цу зло чи на (Пост 3, 7–8). Та ко
је овај за вр шни стих исто вре ме но коп ча са при чом о гре ху ко ја по чи ње у
на ред ној гла ви.
ДО ДА ТАК БРОЈ 1
ЛА ТИ НИЧ НА ТРАН СЛИ ТЕ РА ЦИ ЈА ЈЕ ВРЕЈ СКОГ ПИ СМА
СУГЛАСНИЦИ
Облик Трансл. Назив
א ʼ ˈʼâlĕp̄
בּ ב b ḇ bêṯ
גּ ג g­ ḡ gîmmĕl
דּ ד d ḏ ˈdâlĕṯ
ה הּ h ḣ hē̛
ו v vâv
ז z ˈzăjĭn
ח ḥ ḥêṯ
ט ṭ ṭêṯ
י j jôḏ­
כּ כך k ḵ kâp̄
ל l ˈlâmēḏ
מם m mēm
נן n nûn
ס s ˈsâmĕḵ
ע ‘ ‘ăjĭn
פּ פף p p̄ pē
צץ ṣ ṣâḏî
ק ḳ ḳôp̄
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 63
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
ר r rêš
שׁ š šîn
שׂ ś śîn
תּ ת t ṯ tâv
ДУГИ САМОГЛАСНИЦИ
Облик Трансл. Назив
ָ â­ ḳâmâṣ­gâḏôl
י ֵ ê ṣêrĕh­gâḏôl
ֵ ē ṣêrĕh
יִ î ḥîrîḳ­gâḏôl
וּ û šûrûḳ
וֹ ô ḥôlâm­gâḏôl
ֹ ō ḥôlâm­
КРАТКИ САМОГЛАСНИЦИ
Облик Трансл. Назив
ַ ă pătâḥ
ֶ ĕ sĕgôl
ִ ĭ ḥîrîḳ
ֻ ŭ ḳŭbûṣ
ָ ŏ ḳâmâṣ­ḳâṭăn
Облик
ПОЛУСАМОГЛАСНИЦИ
Трансл. Назив
ְ ə šəvâ̛­nâḥ/nâʻ ֲ a ḥaṭăp̄-pătâḥ ֱ е ḥaṭăp̄-sĕgōl ֳ о ḥa ַ под אהחע на
крају
ṭăp̄-ḳâmâṣ
ɐ pătâḥ­furtivum
64 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Миодраг Лома, Библијска прича о постању човека и Раја
Знак ˈ­(ˈmĕ ṯ ĕg) у је вреј ском пи сму слу жи за обе ле жа ва ње спо ред ног
на гла ска у сло же ни ца ма. Ми смо тај знак ко ри сти ли у овој тран сли те ра цији
ка ко би смо уна пред на зна чи ли да је на гла шен сле де ћи слог, онај ис пред
ко јег је упи са на ова озна ка, кад год на гла сак у је вреј ској ре чи ни је пао на
њен крај, што је ина че нај че шће слу чај.
ДОДАТАК БРОЈ 2
ЛАТИНИЧНА ТРАНСЛИТЕРАЦИЈА ГРЧКОГ ПИСМА
Облик Трансл. Назив
Α α a â álpha
Β β b bẽta
Γ γ g gámma
Δ δ d délta
Ε ε e è psîlón
Ζ ζ z zẽta
Η η ê ẽta
Θ θ th thẽta
Ι ι
αι
ει
οι
ui
È
Ú
0
i î
ai
ei
oi
ui
âi
êi
ôi
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 65
XXXVII 2010 1
iõta
iota subscriptum
Κ κ k káppa
Λ λ l lámbda
Μ μ m mũ
Ν ν n nũ
Ξ ξ ks ksĩ
Ο ο o ò mîkrón
Π π p pĩ
Ρ ρ r rhô
Σ σ ς s sĩgma
Τ τ t taũ

Υ υ
αυ
ευ
ου
СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
u û
au
eu
ou
ũ psîlón
Φ φ ph phĩ
Χ χ kh khĩ
Ψ ψ ps psĩ
Ω ω ô õ méga
‛ h spiritus asper
КО РИ ШЋЕ НА ЛИ ТЕ РА ТУ РА
1. ПРИ МАР НА ЛИ ТЕ РА ТУ РА: ТЕК СТО ВИ СВЕ ТОГ ПИ СМА
БЦ­(Би­блия на цер­ков­но­сла­вян­ском язи­ке) 2001, Кни ги Свя щ ен но го
пи са ния Вет хо го и Но во го за ве та, ре принт ное из да ние Санктпе тер бур гъ
1900, Рос си й ское би бле й ское общ е ство, Мо сква.
НЗ (Но­ви­за­вјет) 1998, пре вод: Ко ми си је Све тог ар хи jе реј ског си но да
Срп ске пра во слав не цр кве, из да вач: Све ти ар хи jе реј ски си нод Срп ске Право
слав не Цр кве, Бе о град.
СЗ­(Све­то­пи­смо­Ста­ро­га­за­вје­та) 1981, пре вео Ђу ра Да ни чић, из дање
Бри тан ског и ино стра ног би блиј ског дру штва, Бе о град.
*
BJ (La Bi ble de Jéru sa lem) 1978, La Sa in te Bi ble‚ tra du i te en français
so us la di rec tion de l’ Éco le bi bli que de Jéru sa lem‚ no u vel le édi tion re vue et
aug mentée, Les Édi tion du Cerf, Pa ris.
JB (Je ru za lem ska Bi bli ja) 2001, Sta ri za vjet iz Bi bli je Kr šćan ske sa da šnjosti,
Za greb, 10 1993; No vi za vjet u pre vo du Bo na ven tu re Du de i Jer ka Fu ća ka, Kršćan
ska sa da šnjost, Za greb, 9 1985; uvo di i ko men ta ri iz La Bi ble de Jéru sa lem,
Les Édi tion du Cerf, Pa ris 1987, no vo, pre gle da no i prоšireno iz da nje, Kr šćan ska
sa da šnjost, Za greb.
PA (Le Pen ta te u que de l’ Ale xan drie) 2001, La Bi ble des Sep tan te, text grec
et tra duc tion, Ouvra ge col lec tif so us la di rec tion de Céci le Do gnie et Mar gu e ri te
Harl, Les Édi tion du Cerf, Pa ris.
HS (He xa te uch-Synop se) 1922, Die Erzählung Der Fünf Bücher Mo se
und Des Buc hes Jo sua mit Dem An fan ge des Ric hter buc hes, in ihre vi er Qu el len
zer legt und in de utscher Über set zung dar ge bo ten samt einer in Ein le i tung und
An mer kun gen ge ge be nen Be gründung von Ot to Eissfeldt, Le ip zig.
66 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Миодраг Лома, Библијска прича о постању човека и Раја
2. СЕ КУН ДАР НА ЛИ ТЕ РА ТУ РА
БЭ­(Би­бле­й­ская­эн­ци­кло­пе­дия) 1990, 1 1891, Свя то-Тро и це-Сер ги е вой
Ла вры ре принт ное из да ние, Мо сква.
Бо ро вић, Пaвле, 1987, Би блиј ски при руч ник, ар хе о ло шких, ге о графских
и исто риј ских пој мо ва, А. К. „Пре по род“, Бе о град, „Зна ци вре ме на“,
За греб.
Да ма скин, св. Јо ван, 2001, Ис точ ник зна ња, Фи ло соф ска по гла вља,
Тач но из ло же ње пра во слав не ве ре, пре вод С. Јак шић, 3. изд. Ја сен, Би је ли
Па вле, Бе о град, Ник шић.
Зла то у сти, св. Јо ван, 1998, „Ше сто днев“ [изворно: Хо ми ли је на Књи гу
По ста ње, 12 (ов де 10), 13 (11), 14 (12), 15 (13), 16 (14)], у: Не ка бу де све тлост,
Ше сто днев, Ту ма че ње Књи ге По ста ња, Пра во слав на ми си о нар ска
шко ла при Хра му св. Алек сан дра Нев ског, Бе о град.
Ло ма, Ми о драг, 2003, „Пр ва би блиј ска при ча о ства ра њу зе маљ ског
све та“, стр. 5–24, у: Књи жев на исто ри ја, чaсопис за на у ку о књи жев но сти,
Ин сти тут за књи жев ност и умет ност, Бе о град, бр. 119.
МНМ­(Ми­фы­на­ро­дов­ми­ра) 1988, Ен ци кло пе дия, том 2, глав ный редак
тор С. А. То ка рев, Со вет ская Ен ци кло пе дия, Мо сква.
По по вић, је ро мо нах Ју стин, 1980, Дог ма ти ка Пра во слав не Цр кве,
Пра во слав на фи ло зо фи ја исти не, књ. 1, Бе о град.
Ро уз, је ро мо нах Се ра фим, 2002, „Пра во слав ни све то о тач ки ко мен тар
на По ста ње“, у: Ства ра ње све та и ра ни чо век, Пра во слав но ту ма че ње Књиге
По ста ња, Пра во слав на ми си о нар ска шко ла при Хра му св. Алек сан дра
Нев ског, Бе о град.
Си рин [овде Сиријски], св. Је фрем, 1998, „Ту ма че ње Ше сто дне ва“
[изворно: Ту ма че ње Пр ве књи ге, тј. Књи ге Постање], у: Не ка бу де све тлост,
Ше сто днев, Ту ма че ње Књи ге По ста ња, Пра во слав на ми си о нар ска шко ла
при Хра му св. Алек сан дра Нев ског, Бе о град.
СМ­(Сло­вен­ска­ми­то­ло­ги­ја) 2001, Ен ци кло пе диј ски реч ник, ре дак то ри:
Све тла на М. Тол стој, Љу бин ко Ра ден ко вић, Zep ter Bo ok World, Be o grad.
*
Bar rett, C. K., 1988, Dru ga Ko rin ća ni ma, Uvod i ko men tar, Do bra vest,
No vi Sad.
BL (Bi blij ski lek si kon) 1984 (na slov ori gi na la: Kle i nes Stut tgar ter Bi bel-
Le xi kon, Ver lag Kath. GmbH Stut tgart und Chri stlic he Ver lag san stalt Kon stanz),
dru go iz da nje, Kr šćan ska sa da šnjost, Za greb.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 67
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
Easton, Mat thew Ge or ge, 1997 (1996), Eastons Bi ble Dic ti o nary, The
Ages Di gi tal Li brary, Re fe ren ce, Bo oks For The Ages, Ages Soft wa re, Ver sion
2.0, Al bany, OR USA.
Eli ja de, Mir ča, 1991, Isto ri ja ve ro va nja i re li gij skih ide ja, Pro sve ta, Be ograd,
knj. 1–3.
Kid ner, De rek, 1990, Po sta nak, Do bra vest, No vi Sad.
Ku hrt, Amélie, 1995, The An ci ent Ne ar East c. 3000–330 bC, Ro u tled ge
hi story of the an ci ent world, Ro u tled ge, Lon don and New York, v. 1–2.
MJ (Mi to lo gi ja i re li gi ja sta rih Je vre ja) 1990, pri re dio Mi o drag B. Ši ja ković,
Deč ja knji ga, Be o grad.
RBT (Rječ­nik­bi­blij­ske­te­o­lo­gi­je) 2 1980 [na slov iz vor ni ka: Vo ca bu la i re de
théolo gie bi bli que, Les Édi tion du Cerf, Pa ris 1969], ure dio Xa vi er Léon-Du fo ur,
pre ma dru gom, pre ra đe nom i pro ši re nom iz da nju fran cu skog iz vor ni ka pre veo
Ma te Kri žman, iz da nje Kr šćan ske sa da šnjo sti, Za greb.
Re bić, Adal bert, 1970, Bi blij ska pra po vi jest (Post 1–11), Eg ze get sko-te olo
ška ob ra da pr vih je da na est po gla vlja Knji ge Po stan ka s uvo dom u Moj si je vo
Pe tok njiž je, Kr šćan ska sa da šnjost, Za greb.
Skok, Pe tar, 1973, Еtimologijski­rječ­nik­hr­vat­sko­ga­ili­srp­sko­ga­je­zi­ka,
knj. 3, Ju go sla ven ska aka de mi ja zna no sti i umjet no sti, Za greb.
Har ring ton, Wil frid J., O(rdo) P(ra e di ca to rum), 1987, Uvod u Sta ri za vjet
– Spo men obe ća nja, 2. izd., Kr šćan ska sa da šnjost, Za greb.
SchM (Die Schöpfungsmythen) 1980, Ägypter, Su me rer, Hur ri ter, Het hi ter,
Ka na a ni ter und Isre a li ten, mit einem Vor wort von Mir cea Eli a de, be rec htig te
Über tra gung aus dem Französischen (der Ti tel der Ori gi na la us ga be: La Na is san ce
du Mond, Edi tion du Se uil, Pa ris, Er ster Teil), Li zen za us ga be der Ben zi ger Verlags,
Zürich/Köln 1964, unveränderter re pro gra fischer Nac hdruck der 1. Aufla ge,
Wis sen scha ftlic he Buc hge sellschaft, Darm stadt.
68 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Mi o drag Lo ma
Миодраг Лома, Библијска прича о постању човека и Раја
THE BI BLI CAL STORY OF PA RA DI SE
(Sum mary)
In the pre sent pa per an analysis of Ge ne sis 2 is pro po sed, ba sed on the main bran ches of the
Bi bli cal text tra di tion (Ale xan dri an Bi ble with its Sla vic tran sla tion by Sa ints Cyril and Met ho di us
and Je ru sa lem Bi ble with its French tran sla tion), which con sists in di stin gu is hing, wit hin the Story
of Pa ra di se as a who le, a con si stent se ri es of nar ra ti ves abo ut the dif fe rent pa ra di si a cal con di ti ons
of the first pe o ple.
Ac cor ding to the aut hor, six short-sto ri es are di scer ni ble, first of them de a ling with the cre a tion
of the man. They ha ve in com mon an anthro po cen tric fo cus, as re flec ted in the use of the in tro du cing
for mu la „be fo re“ (He brew ṭĕ rĕm, Gre ek prò toũ), implying that the en ti re cre a tion of the earthly
word ser ves to the hu ma nity, yet to be cre a ted.
The se cond story tells us abo ut the cre a tion of the Pa ra di se gar den. It pre sup po ses the se qu en ce
of the co smo go nic acts pre ce ding the first one, which is earth – rain – fru it-tre es – man. The cre a tion
story of Ge ne sis 2 re fers to that of Ge ne sis 1 by re in ter pre ting its se ri es of God’s cre a ti ve ac ti ons as
fol lows: earth – se eds of plants, ani mals and hu mans pla ced in it – sha pe-for ming rain – de ve lo ped
sha pes of plants, ani mals and hu mans on the earth’s sur fa ce.
The Tree of li fe and the Tree of know led ge of good and evil fi gu re in the se cond and fo urth
nar ra ti ve of Pa ra di se and in the Ge ne sis 3 as ro o ted in the mystery of li fe, that the God cre a ted for
the man, but left it at his own dis po sal.
The third nar ra ti ve gi ves a ge o grap hi cal ac co unt, both re a li sti cally ori en ted and the o lo gi cally
in ter pre ta ti ve, of fo ur ri vers bran ching off from a sin gle one wit hin the Eden.
The fo urth na rr ra ti ve de picts the God set tling the first man in the holy gar den of Pa ra di se,
ap po in ting him to cul ti va te its ho li ness and pro mi sing him the eter nal li fe in re turn for this pri estly
ser vi ce.
The next nar ra ti ve is abo ut the cre a tion of the ani mals, which, in con trast to the story of the
anthro po ge ne sis, are cre a ted, by God’s or der, from the earth only, and con se qu ently can not ap pro ach
the ir Cre a tor, who is the Ab so lu te Spi rit, wit ho ut a spi ri tual gu i dan ce of the ir hu man ma ster.
The sixt nar ra ti ve en ding the Bi bli cal Story of Pa ra di se is abo ut God’s cre a tion of the wo man,
the so le cre a tu re con sub stan tial with the man and com ple men tary to him, so that they may be self-actu
a li sed only thro ugh the lo ve talk in the mu tu a lity of the ir ma tri mo nial re la ti on ship.
Кључ не ре чи: Ста ри за вет, По ста ње 2; при ча, зе мља, дом, при сност с Бо гом, зе мља ни из земље,
са ђе ње вр та, Едем на Ис то ку, Др во жи во та, Др во зна ња до бра и зла, пост, та бу, Ми стич но
др во, Ча сни Крст, Рај ска ре ка.
Прихваћено за штампу: 27. маја 2010. године.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 69
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
70 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Bo ris Ha vel
Za greb
СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
BI BLID: 0015-1807, 37 (2010), 1 (pp. 71–87)
UDK 28–67 : 27
JE DAN KRI TIč KI OSVRT NA ZA PAD NU
ORI JEN TA LI STI KU
U ovom član ku autor pred sta vlja glav na na če la ko ji ma se ru ko vo di su vre me na sred nje stru jaška
za pad na ori jen ta li sti ka u is pi ti va nju isla ma i raz ma tra nje ne ar gu men te u pri log kom pa ti bil no sti
isla ma s kr šćan stvom.
„Isti Bog“ tri ju „abra ham skih re li gi ja“
Pro fe sor re li gi je, me đu na rod nih od no sa i islam skih stu di ja na Ge or ge town
Uni ver sityju, i je dan od naj pro mi nent ni jih su vre me nih ori jen ta li sta i isla mo lo ga,
John Espo si to, 1 us tvr dio je ka ko: „Po put Ži do va i kr šća na, i mu sli ma ni štu ju
Abra ha mo va i Moj si je va Bo ga“ (Esposito, 1992.:xiii), 2 te kako je Bog tih triju
religija „isti Bog“ (Esposito, 1983.:3) 3 . U Ne u sne ro voj knji zi World Re li gi ons
in Ame ri ca Espo si to je u po gla vlju o isla mu po no vio da „mu sli ma ni štu ju isto ga
Bo ga ko je mu se kla nja ju i kr šća ni i Ži do vi“ (Neusner, 1994.:243). „Da, naravno,
Židovi, kršćani i muslimani štuju istoga Boga“, potvrdio je i dr. Jack Miles, autor
knjige God: a Biography u članku objavljenom na Internetu. 4
Poznata autorica brojnih radova na području religijskih znanosti, Karen
Armstrong, definirajući opseg studija u knjizi A History of God, objasnila je da
će se „ograničiti na Jednoga Boga kojega štuju Židovi, kršćani i muslimani“
(Armstrong, 1994.:11). Montgomery Watt, autor vjerojatno najautoritativnije
biografije proroka Muhameda u za pad noj ori jen ta li sti ci, 5 u knji zi Mu ham mad:
Prop het and Sta te sman u po gla vlju Utje caj ju da i zma i kr šćan stva tri je pu ta u šesna
est stra ni ca po no vio ka ko se islam na la zi unu tar ži dov sko-kr šćan ske tra di ci je
(Watt, 1974.:39,41,55). U The Oxford Dictionary of Islam riječ „Allah“ definirana
1 Da niel Pi pes na zi va Espo si ta „vje ro jat no naj vi dlji vi jim isla mo lo gom u SAD-u“ (Pipes,
2003.:260).
2 Sve navode preuzete iz djela na engleskom jeziku (vidi popis literature) preveo je autor
članka. 3 Vidi i Esposito, 2002.:119.
4 http://www.beliefnet.com/story/136/story_13658_1.html (17. 5. 2004.)
5 Watt je iznimno cijenjen kao stručnjak za povijest ranog islama pa se, primjerice, u dijelovima
engleskoga prijevoda al-Tabarijeve Povijesti proroka i kraljeva koji se odnose na Muhamedov život,
radi pojašnjenja nekih dijelova toga primarnog izvora navode citati iz Wattovih biografija Proroka.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 71
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
je kao „Bog kojega štuju muslimani, kršćani i Židovi, isključujući sve druge“
(Esposito, 2003.:16). Autor, opet Espo si to, us tvr dio je, da kle, ka ko Ži do vi i kršća
ni štu ju Al la ha, a Ox ford Uni ver sity Press, je dan od naj cje nje ni jih europ skih
iz da va ča aka dem ske li te ra tu re, tu je tvrd nju ob ja vio u rječ ni ku.
John M. Hob son, pro fe sor po li tič kih zna no sti i me đu na rod nih od no sa na
sve u či li štu u Shef fi el du, u svo joj eulo gi ji sred nje vje kov noj islam skoj ci vi li za ciji
The Eastern Ori gins of We stern Ci vi li sa tion na vo di ka ko „Islam i kr šćan stvo
ima ju mno go to ga za jed nič kog. Mu sli ma ni i kr šća ni vje ru ju u jed no ga te istog
Bo ga. [...] Ta ko đer, obje te re li gi je pro is tje ču iz ži dov sko-he le ni stič ke ci vi li za cije...“
(Hobson, 2004.:108–109). Edward W. Said u svom klasiku Orientalism u
kojem kritizira navodno derogatoran stav koji zapadni orijentalisti imaju prema
islamu, tvrdi kako se islam kulturološki nalazi „blizu kršćanstvu“ te kako je
islam „kreativno posuđivao [ideje] iz kršćanstva“ (Said, 2003.:74). Slično misli
i Frank E. Peters, jedan od vodećih svjetskih autoriteta na području istraživanja
monoteističkih religi ja, pro fe sor bli sko i stoč nih stu di ja i re li gi je na New York
Uni ver sityju. U knji zi o ži dov stvu, kr šćan stvu i isla mu na pi sao je da „Mo no te i sti
[…] štu ju jed no ga bo ga […]. Bi lo da ga zo vu Ja hve ili Elo him, Bog otac ili Allah,
to je isto bo žan stvo…“ (Peters, 2004.:1), te da je „Allah iz Kur’ana isti Bog
stvoritelj koji je sklopio savez s Abrahamom i koji je poslao proroke u misije…“
(Peters, 2003.:4–5).
Alternativna razmišljanja o bliskosti kršćanstva i islama
Misao kako „abrahamsku obitelj Židova, kršćana i muslimana“ (D uran,
2 00 1.:xi ii) čine kompatibilne, kulturološki, etično i religijski bliske vjere i svjetonazori,
kojih je isti Bog, prisutna je u djelima mnogih, ako ne i većine prominentnih
suvremenih zapadnih orijentalista, 6 islamologa i povjesničara islama. 7
Pod „prominentni“ mislim na one koji drže istaknuta profesorska mjesta, te kroz
redovitu prisutnost u medijima, utječu i na formiranje mišljenja šire javnosti, za što
je Esposito školski primjer. To, međutim, nipošto ne znači da ne postoje i stručna
mišljenja suprotna njihovima. Dok tvrdnja F. E. Petersa kako je „Kur’an sveta
knjiga s dubokim i poznatim odjekom Staroga i Novoga Zavjeta“ (Peters, 2003.:
xii) predstavlja tipičan stav spomenute prominentne većine, profesor islamskih
studija s Hebrew Universityja dr. Moshe Sharon primjećuje kako „islam… ima
malo veze s ikojim starozavjetnim ili novozavjetnim tekstom.“ (Sharon, 1989.:74).
Drugi profesor povijesti islama i Bliskoga istoka, Raphael Israeli, navodi da se:
„Kur’an, Allahova riječ, u mnogim […] pojedinostima razlikuje i od Staroga i
6 Pojam „orijentalist“ u smislu ovoga članka znači znanstvenik koji se bavi akademskim izučavanjem
bliskoistočnih civilizacija. Definicija koju je Edward Said naveo u Orijentalizmu također
je od pomoći za pojašnjavanje termina: „Svatko tko poučava, istražuje ili piše o Orijentu – bilo da je
antropolog, sociolog, povjesničar ili filolog“ (Said, 2003.:2). „Zapadni“ u ovome član ku pr ven stve no
ozna ča va ori jen ta li ste s en gle sko ga go vor nog pod ruč ja.
7 U ovu sku pi nu spa da i ve ći na te o lo ga i pro fe so ra ko ji za stu pa ju tzv, „plu ra li stič ki pri stup
svjet skim re li gi ja ma“ (McGrath, 2001.:591), kao što je John Hick.
72 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Boris Havel, Jedan kritički osvrt na zapadnu orijentalistiku
od Novoga Zavjeta“ (Israeli, 2003.:46). Ignaz Goldziher, jedan od utemeljitelja
suvremene islamistike, napisao je kako oponašanje povijesnog Muhameda
muslimanskim vjernicima neće pružiti pomoć u njihovu „moralnom putovanju
kroz život“ (Goldziher, 1981.:20–21), dok je Ibn Warraq zamijetio kako je islam
„… najantikršćanskija od religija“ (Ibn-Warraq, 2000.:20). Škotski orijentalist
iz devetnaestoga stoljeća William Muir napisao je kako su „Muhamedov mač i
Kur’an najpogubniji neprijatelji civilizacije, slo bo de i isti ne ko je je svi jet do sa da
upo znao.“ (Mu ir, 1861 .:3 22). Fe nom en da jedan orijent alist tvr di k ako se islam
nala zi unutar židov sko -kršćan ske tra dicije, dok d rug i, stoljeć e prij e S am uela
Hunting ton a, razbire post oj anje sv je tskog suk oba izme đu is la mske i za padne
c ivilizaci je , 8 za vrjeđu je pozorno st , os obito uko li k o s e uzme u obzir današnja
i nter akcija z apa dno ga i isla mskoga svijeta u r az nim as pekti ma – eko nom sk om ,
obr az ovn om , poli ti čkom , sigu rno sn om itd., koja nj eg ovo ispra vn o razumijevanje
čini v rl o r eleva nt ni m. Ovaj članak p r eds tavlja uvo d u a nalizu tog a feno me na
nesuglas ja m eđ u o rijenta li st ima, s na glaskom na me to do lo šk i pristu p i osvrto m
na poli tičke kon ot acije z a kl jučaka prve skupine orijental is ta .
Postulat i p romine ntne zapa dne o rijen ta li stike
Iz n av edeni h citata da se zaklj učit i kako gl ede tvrdnje o te ol oškoj, aksio loškoj
i civil izaci js ko j blisk os ti kršć an stva i i sl ama, ko ja kulm in ir a u te zi o „i st ome
Bog u“ među or ijentali st ima ne posto ji jednogl as no st . Pa i pak , mnogi o ri jentalist
i koji t vrde kak o j e Bog iz Bibli je i Al la h j edn o te i st o b ož an stvo u gl av nom
nastupa j u kao da po sto ji i kao da nj ihovu shvaća nju ne postoji alternativa. Nj ih ov e
tvrdnje o „i stome Bo gu“ če sto s u formuli ra ne kao aksiom atske izjav e, a ne kao
a va ngard no i pro tu rj eč no mišlje nje koje bi se slij ed om toga mora lo pot krije piti
ar gum en ti ma, rele vantnim is tr aži vanjem i autor itati vn im izv orima. Uz to, o ne su
nerijetko iz rečene u nek om emocio na lno m, insp ira tivno m ko nt ek stu zal ag anja za
među reli gijsko uvaž avanj e, dijal og, m ir i razumijev anje „ drugog a“ u kojem bi
bi lo ne oportu no i neukus no stavl jati ih po d up it. Zala gan je za te ci lj eve, k ak o j e
prim jer ice izlož eno u Preporu ci Vijeć a Europe 11 62, nedvojben o preds tav lja hvalevrijedan
n apor koji sv ak ak o tre ba pod ržati, o so bi to u dana šnj e vrijem e pove ćane
nap etosti iz me đu Za pada i dijela isl ams ko g svijet a. Pa i n eovisn o o uzvi še nosti
ciljev a, uvaža va nj e svačije ga pr ava da zas tup a k akve mu vol ja s en timental ne,
int el ektua ln e, aktivi st ičke , ideol ošk e, p olitičk e il i relig ijske te ze , naravn o po d
uv jetom d a one ne po zivaju na ug ro ža van je ži vo ta , sigurno sti i im ovine lj udi, jedno
je od te meljnih s tečev ina z ap adne c iviliza cij e. Stog a je neup itn a i legit im no st
tv rdn ja bilo koje in tel ekt ualne , vjer sk e il i poli ti čke skupine g le de naravi o voga ili
on oga božan stva. No, t rebaju li se pr ovedbo m p ol itičkog pr ograma z an em arivanj a
raz lika iz m eđu kr šćanstva i islama b aviti orijentalist i ka o z nanst ve ni ci, tak o š to
8 Ovdje valja podsjetiti kako Huntington smatra da za zapadnu civilizaciju problem ne predstavlja
islamski fundamentalizam, nego sam islam (Huntington, 1997.:217) što se čini da je i Muirova
teza (vidi poglavlje 37.).
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 73
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
ć e primjen ji va ti ana litič ke p ri stupe k oji su učinkovi ti z a posti z an je spomenu ti h
polit ič kih cilj eva ali o ds tupaju od nač ela zn ano st i? Os vrtom na t ri t akva pris tup a,
koja su se u posl jednjih neko liko de setlje ća profi l irala k ao postul ati pr omi nentne
z ap ad ne o rijental istike 9 želio b ih potkrijepiti svoje mi šl jen je kako je od govor na
to pita nje negati van.
Prvi p os tulat: i zv an kontek stna kompar ac ija
U mn ogim dj elima navedenih pr om in entnih orij entalist a, de fini rana t em a je
re ligija, c ivi li zacija i povi jest islama, a n e kompara tiv na religi ja. U njima , tvrdnja
o t om u da A ll ah predstavlja istog a Boga kojega štuj u i kršćani i Židovi pre dstav
ljaju od r eđ enu dig resiju – t o j e izva nkontekst na kompa raci ja. Rel evantno st
iz nošenja te tv rdnje je up itna, no pu no ve ći probl em leži u njenom zasni va nj u na
gr ubo m meto d ol oškom ne po št enju. Nai me , kako je predm et analiz e is lam, a ne
ko mp arativ na r el igija, orijen tal isti u p otpuno sti mogu z anemariti i Bi bl iju i sta v
kršć ans kih te ologa, te predočiti jedino i sl amsko staja lište. Va lj a odmah nagla siti
kako j e o bjašnjen je da musl imani vj eruju 10 da št uju ist oga Boga ko je ga štuju i
Ži dovi i kr šća ni, vr lo zn ačajno za razu mij evanje islam a u svakom kont ekst u,
pa i i zv an kompara ti vn og. Ta ku ranska tvrdnj a o tvara niz drug ih t ema i pitanj a
o i zvorim a, nastan ku i sam op er cepciji i slama . No , kad o rij entalis ti ka o svoj e
st ručno mišlj enje iz nes u tvr dnj u da mu slimani št uju istoga B og a k ao i Ži dov i i
k ršćani , u kont ekst u u kojem se iskl jučivo a nalizi ra is lam, onda njihov urad ak
ne pred st av lja an al izu v eć a fi rmativ nu eva luaciju isl ama k roz potvrd u j edn e od
nje govih te meljnih d ogmi . Svr ha takve afi rm at ivn e evalua cij e, što orijenta lis ti
č esto i na vode, j est s pomenuto pol it ičko-i de ol oški mot ivirano pribl iž av anje islama
zapad no m čitatelj u kroz njegov o prik azivan je u št o bliskij em obli ku . Zapadni
či ta telj zbo g aktu alne glob aln e prijetnj e koju p redstavlja is lamski terorizam , a u
n ek im kraje vima i zbo g kon fliktn e prošlos ti, ini cijal no često o sj eć a nepov jer enje
p re ma toj r eli gi ji, pa a ut oro va afirm a tivna eval uacija i sl am a pred st avlja ne ku vrstu
a d hoc os mi šljene ci vilizaci js ke prije mosnice. T ak va svr ha pret va ra njiho v znanstve
ni rad u pr omo tivnu k am pa nj u. Pov ršn o pozi va nje na neke kr šćansk e ko ncepte,
p ri mj eric e jednob oštvo, u j ednom faktič ki ne komparati vno m konte kst u, tom prom
oti vnom pri stupu da je pr ivid zna n stv enosti, ko ji j e često m oguće pr epoznati
k ao privid te k ukoliko se ra zumije n je gova meto do loška neispravnos t.
Drugi pos tulat: s elekt ivn ost
Drugi p ostulat prominent ne zapadne ori jental is tike je selekti vn os t pri prepriča
vanju ep iz oda zabi lj eženih u tek st ualnim i zvo rima i sl amske vje re. Uspo re di
l i se iz bo r dijelo va i epi zo da koje pr omi nentn i o rijentalisti uključuju odnosno ne
uključuju u svoja djela, s učestalošću i relevantnošću tih epizoda u samim islam-
9 „Postulat“ označava temeljnu pretpostavku, temeljno načelo te temeljni preduvjet. U ovom
se kontekstu najviše koristi u smislu načela.
10 Kur’an 29:46; više o tome kasnije u tekstu.
74 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Boris Havel, Jedan kritički osvrt na zapadnu orijentalistiku
skim izvorima, lako se stječe dojam kako je slika islama koju oni predočavaju
zapadnom čitatelju nepotpuna i apologetska 11 .
Naime, oni često zanemaruju epizode i značajke islama, posebice one koje
se odnose na život i karijeru proroka Muhameda, koje bi čitatelji iz zapadne civilizacije,
načelno utemeljene na židovsko-kršćanskim i humanističkim etičkim
načelima, mogli doživjeti kao bizarne i odbojne. Potencijalno odbojne epizode
koje ne izostave, orijentalisti uglavnom ublaže, a ponekad im pridodaju i apologetska
tumačenja. Montgomery Watt je, primjerice, u svojoj knjizi Muhammad
in Medina, u kojoj je crpeći iz primarnih izvora naveo dio Muhamedovih djela
koja se odnose na nasilje i razbojništva, posvetio završno poglavlje opovrgavanju
„optužaba… kako je Muhamed bio moralno defektan“ (Watt, 1956.:324–334).
Karen Armstrong je spomenuvši smaknuće, po Muhamedovoj naredbi, sedam
stotina muškaraca iz plemena Kurejza, ustvrdila kako se „taj čin ne smije sagledavati
kroz prizmu etičkih mjerila našega doba“ (Armstrong, 2008.:67).
Primjeri orijentalističke prilagodbe islama svjetonazorima zapadnoga čitatelja
metodom selektivnog pristupa islamskim primarnim izvorima uključuju
njihovo gotovo konsenzualno izostavljanje priča o Muhamedovoj ulozi u brojnim
smaknućima Židova (Ibn-Ishak, 2004.:369, 389, 464) 12 , kao i Arapa (Ibn-Ishak,
2004.:674), 13 o kontekstu njegove ženidbe snahom (Ibn-Ishak, 2004.:793) 14 ili
o tome da je kao pedeset trogodišnjak „konzumirao brak“ s devetogodišnjom
Ajšom (al-Tabari, 1987–1997.:6–7, vol. VII i Ibn- Ish ak , 20 04 .:792) . Pro min entni
o ri jent alist i t e epiz ode r ij etk o, ako i kad , p repriča ju onako ka ko su z abi lježe ne
u i sla ms kim primar nim i zvorima. Istodobn o, t i su izv or i redovito nave de ni u
lit era tu ri njihov ih studij a. 15
Prisutn ost feno me n a se lektivn os ti i apol og etike u suvr emenoj zapad noj orije
ntalis tici pos taje još jasnija kad se u obzir uzmu radovi pionira orijentalistike s
kraja devetnaestoga i početka dvadesetog stoljeća, kao što su Sir William Muir
(1819–1905), Theodor Nöldeke (1836–1930.), Ignaz Goldziher (1850–1921.), William
St. Clair Tisdall (1859–1928.) i Christiaan Snouck Hurgronje (1857–1936.).
Naravno, nemoguće je idealizirati te rane orijentaliste i islamologe te ustvrditi
kako su oni rekli sve što se znanstveno ima reći o islamu. No, promatrajući iz
današnje perspektive, teško je kod njih ne uočiti načelno nepostojanje sustavnog
11 Apologetski u ovom članku znači islamsko-apologetski.
12 Vidi i al-Tabari, 1987–1997.:97, vol. VII, Kur’an 9:5.
13 Vidi i str. 551, 597 te al-Tabari, 179, vol. VIII gdje se opisuje ubijanje pjesnika ili pjesnikinja
koji su se rugali Muhamedu.
14 Vidi i Kur’an 33:37.
15 Usp. egzekuciju Židova plemena Banu Qurayza u Watt, 1974.:174 i 1956.: 214 i Lewis,
2002.:42 sa Sirat Rasul Allah u Ibn-Ishak, 2004.:464. Vidi i H.A.R. Gibbov predgovor prvom izdanju
Mohammedanisma u kojem piše: „Većina autora prilazi predmetu muhamedanizma iz jednoga od dva
oprečna kuta, od kojih ni jedan nije oslobođen od svjesnog prejudiciranja niti je potpuno usklađen s
intelektualnim ozračjem koje [trenutno] prevladava. Prva skupina prilazi iz kuta apologetike, a druga
iz kuta de haut en bas“ (Gibb, 1978.:v-vi).
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 75
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
odabira dijelova koji će se iz islamskih izvora isključiti u svrhu postizanja ciljeva
nepovezanih sa znanošću. U holističkom i kritičkom pristupu im, dakako, nije
odmoglo tadašnje nepostojanje fenomena poput postmodernizma, postkolonijalizma,
naftne politike ili političke konsideracije globalnih prijetnji i lokalnih
manjina. No ni otvorene simpatije koje su neki od njih gajili prema islamu, nisu
ih sprječavale da islam analiziraju znanstveno i kritički. 16
Treći postulat: nekritičko prihvaćanje islamske historiografije17 Treći postulat prominentne zapadne orijentalistike je nekritičko usvajanje
islamske službene historiografije, te prihvaćanje islamskih vjerovanja i mitova kao
da su povijesne činjenice. U analizi znanstvenih pristupa ranoislamskim izvorima,
profesor Fred Donner ovaj pristup naziva „deskriptivnim“ (Donner, 1998.:5) 18 ,
te objašnjava kako su „ozbiljni proučavatelji islamskih izvora taj pristup po če li
ospo ra va ti pri je vi še od sto lje ća“ (Donner, 19 98 .:8). Tr idese tak g od in a ranije
orijent al is ti Mich ael Cook i Pat ricia C ro ne ob ja vi li su ci jen jen o a li po m nogima i
kontr ov erzno dj el o H ag arism u ko jem su taj p ri stu p izvrg li kritici, te p ok azali kako
je kr itičkom anal izom is la ms ke trad icije i uv idom u a ltern a ti vne izvore moguće
opovrgnuti skoro sve, pa i najfundamentalnije premise islama – uključujući samo
ime religije ili godinu Muhamedove smrti. U uvodu svoga kasnijeg djela Slaves
on Horses, Patricia Crone objašnjavajući kako je ono, za razliku od Hagarisma
striktno bazirano na islamskoj tradiciji, uz taj pristup koristi izraz „nedostatak
historiografskoga morala“ 19 te objašnjava zašto je ipak primijenila tu metodu.
Za razliku od Patricije Crone, prominentni zapadni orijentalisti koji primjenjuju
„deskriptivni pristup“ rijetko u svojim radovima navedu metodu oblikovanja
naracije. Stoga je nedovoljno upućenom čitatelju teško razumjeti kako je zapravo
velik dio islamskih tradicionalnih izvještaja o Muhamedovoj proročko-političkoj
karijeri kao i o godinama vladavine prvih kalifa, povijesno nepouzdan i neprovjerljiv.
Wattovi, Espositovi ili Armstrongini radovi često ostavljaju dojam da su
u njima prepričani događaji o kojima znamo isto koliko i o Francuskoj revoluciji
ili Američkome građanskom ratu. U stvarnosti, većina rane povijesti islama uključujući
praktički čitav život proroka Muhameda, s povjesničarske točke gledišta
velika je nepoznanica. 20 Izvještaji iz formativnog razdoblja islama povijest je
16 Primjerice Ignaz Goldziher, koji je bio Židov, i prema riječima Bernarda Lewisa gajio „dubok
osjećaj simpatije prema islamu kao i srodnosti s muslimanima“ (Goldziher, 1981.:ix, Introduction by
B. Lewis) poznat je i kao začetnik kritičke analize hadisa. Njegovi su znanstveni zaključci o nastanku,
isnadu i priku plja nju ha di sa če sto u su prot no sti s islam skom tra di ci jom vi di Goldziher, 1971. (poglavlje
Hadith and Sunna, The Hadith in Its Relation to the Conflicts of the Parties in Islam etc.)
17 Veliku zahvalnost za razumijevanje ovoga aspekta u izučavanju islama dugujem svome
profesoru s Hebrew Universityja dr. Moshi Sharonu.
18 Ostali pristupi u njegovoj klasifikaciji su „kritički prema izvorima“ (str. 9), „kritički prema
tradiciji“ (str. 13) i „skeptični“ (str. 20).
19 „This apparent lack of historiographical morality may meet with some disapproval...“
(Crone, 1980.:3).
20 Vidi članak F. E. (Peters, 1991:298)
76 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Boris Havel, Jedan kritički osvrt na zapadnu orijentalistiku
utemeljena na sakralnoj tradiciji, 21 koju dr. Sharon naziva Heiligen Geschichte
(Sharon, 2007.:311), a ne na provjerljivim povijesnim podatcima. 22 To, dakako,
ne znači da pokatkad ne postoji bliskost između sakralne tradicije i povijesnih
činjenica. No, često ne zna mo ka da je ta ko i, što je va žno za ovu stu di ju, ori jenta
li sti vr lo ri jet ko na vo de kad je nji hov iz vje štaj ba zi ran is klju či vo na He i li gen
Geschic hte, a kad je ba zi ran na ko li ko-to li ko pro vjer lji vim po vi je snim iz vo ri ma.
Oskud nost ne i slam skih, pro tu i slam skih i he re tič kih iz vo ra iz ra no i slam sko ga
raz do blja ne dvoj be no je pri do ni je la ne kri tič kom pri hva ća nju do stup no ga tra di cio
nal nog ma te ri ja la. No već i sa mo ne po sto ja nje al ter na tiv nih po vi je snih iz vo ra
o va žnim na vod nim po vi je snim do ga đa ji ma u ko ji ma su su dje lo va le de set ci ili
sto ti ne ti su ća lju di, ozbilj nog bi po vje sni ča ra tre ba lo po tak nu ti na po drob ni ju
kri tič ku eva lu a ci ju po sto je će sa kral ne na ra ci je. 23
Pri mjer ta kve sa kral ne tra di ci je je pri ča o ka li fu Oma ru 24 ko ji je ja šu ći na
bi je loj de vi osvo jio Je ru za lem jer je bio tre ći naj sve ti ji grad isla ma, te ob no vio
bo go što vlje na Hram skoj go ri. 25 U stvar no sti, upit no je i sa mo to je li Omar ikad
po sje tio Pa le sti nu. O sa mom pak sta tu su Je ru za le ma kao tre će ga sve tog mje sta
u isla mu, u islam skoj za jed ni ci ni je po sto jao de fi ni tiv no utvr đen kon sen zus pri je
osmo ga sto lje ća. 26
Pri po vi jest o Oma ro vu osva ja nju Je ru za le ma na la zi se u ci je nje noj i gran dio
znoj al-Ta ba ri je voj „Po vi je sti pro ro ka i kra lje va“ Ta’rikh Al-Ru sul Wa’l-Mu luk
(al-Tabari, 1987–1997.:189–199, vol. XII). S druge strane, postoji značajan
opus islamskih izvora prema kojima je Jeruzalem i prije a i neposredno nakon
arapskoga osvajanja, bio marginalan i beznačajan provincijski grad (Bus se,
1968. :441). Otkako s u Rimlj an i uni št il i židov sk i Drug i hram 70. godin e po sl ije
Kr ista, a oso bi to nakon gušenj a Ba r Kohb ina ust anka 1 35. kad je v ećina Ž idov a
poub ijana i li izgn ana s područja Pal es tine, J er uzalem je u tonuo u dub oku bezn a-
č aj nost, iz k oj e ga je tek dva st oljeć a ka snije dj elomi ce izdiglo a rheološko zanim
an je Svete He lene z a gr ad Isus ove smrti i, po kršćan sk om vjerovanju, uskr snuća.
21 Sintagma „sakralna tradicija“ ili „sakralna naracija“ u ovom se članku odnosi prvenstveno
na povijesne tvrdnje koje su od religijske važnosti za islam.
22 U uvodu u pregled kršćanskih, židovskih i zoroastrijanskih izvora o ranom islamu, Robert
Hoyland opaža kako su neki islamolozi postali skeptični po pitanju povijesne vrijednosti arapskih
povijesnih dijela iz VIII. i ranoga IX. stoljeća (Hoyland, 1997.:2).
23 O toj tematici vidi Sharon, 2007.
24 Kalif Omar (634–644.) za sunite je najvažniji od četvorice prvih kalifa al-Rašidun
(632–.661.) te je u dijelu islamske tradicije poznat i kao Faruk (Spasitelj).
25 Usporedi: Armstrong, 1988.:30–31, Runciman, 1991.:3, Britannica: Palestine – History of
– the Rise of Islam, s kritičkim stavom nekih drugih orijentalista prema povijesnosti tradicionalne
naracije ranoislamskih osvajanja koju nazivaju „apokrifima“ (Rosen-Alayon, “The Temple Mount
in Umayyad Times“ quoted in Sapir, 1996.:226), bez konkretne povijesne važnosti (Shlomo D.
Goitein, “Jerusalem in the Arab Period 638–1099“ citirano u: Sapir, 1996.:213) opskurnih detalja
(Busse, 1968.:443).
26 O ranoj islamskoj tradiciji vezanoj uz Jeruzalem vidi M. J. Kisterov esej You Shall Only Set
Out For Three Mosques (Kister, 1980.:173–196).
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 77
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
H odo ča sni čki posjet i koji su u sl ij edili nisu znač ajnije p rid onijeli po ra stu po litičke
važnost i Jeru za lema: i pod bizantin skom je u pravo m glav ni grad to ga pod ru čj a
ostala Cezareja. Slična je situacija uslijedila i nakon arapskih osvajanja. Arapi su
izgradili novo upravno središte, Ramlah, a Jeruzalem je još stoljećima nastavio
životariti kao marginalna točka negdje u golemom islamskom carstvu; kao grad
čija je drevna slava odavno utonula u zaborav. Rijetko koji kalif ga je uopće i
posjećivao. Ako je Omar doista prevalio golem put od Mekke do Jeruzalema kako
bi pobjedonosno ujahao u grad na bijeloj devi i pomolio se na Hramskoj gori,
zašto to nije bolje dokumentirano i zašto su muslimanske vlasti odmah potom
zapostavile grad? Najvjerojatnije zato što rani islamski osvajači golema teritorija
između Perzije i Egipta Jeruzalemu uopće nisu pridavali značaj. Jeruzalem nije
osvojio kalif Omar, nego zapovjednik nižeg ranga i dostojnosti 27 a i njegovo
osvajanje muslimani nisu smatrali događajem od osobite važnosti.
Kasnija tumačenja, prema kojima je Muhamed u noćnom putovanju posjetio
Jeruzalem (koji se ni jednom ne spominje u Kur’anu), skupa s unutarmuslimanskim
sukobom na relaciji Damask – Mekka, smjestila su Jeruzalem među islamske
svete gradove. Religijska je važnost grada rasla kako je tijekom povijesti (Busse,
1968.:441) rasla razina konflikta – ponajprije unutar same islamske zajednice, 28 a
potom muslimanski sukobi s kršćanima u doba Križarskih ratova, te napokon sa
Židovima nakon početka implementacije Balfourove deklaracije iz 1917. Aspekt
proporcionalnosti između razine kasnijih povijesnih konflikta i svetosti Jeruzalema
za islam osobito je zanimljiv uzme li se u obzir značajan opus hadisa i tradicije iz
prvog stoljeća islamskoga doba (od hidžre do početka VIII. stoljeća) u kojem se
značaj Jeruzalema minimizira ili se on uopće ne ubraja među muslimanska sveta
mjesta. 29 Naknadno mitsko povezivanje Omara s Jeruzalemom poslužilo je za
retroaktivno uvećavanje statusa i jednoga i drugoga (Busse, 1968.:446–447). 30
Svrhovita konfuzija mitova i povijesti
Drugo područje islamske povijesti u kojem prominentni zapadni orijentalisti
prepričavaju islamska viđenja zbivanja premda, za razliku od Omarova slučaja,
27 Amr b. al-‘As (Busse, 1986.:160–161); o razlozima iz kojih ga je islamska tradicija smatrala
nedovoljno dostojnim vidi Busse, 1968.: 445.
28 Džamiju Kupola nad stijenom na Hramskoj gori sagradio je kalif koji je iz Damaska vladao
Sirijom i Palestinom, Abd al-Malik ibn Marwan (646–705), i to u kontekstu borbe za prevlast nad
suparničkim kalifom iz Mekke, Abd-Allah ibn al-Zubayrom (624–692).
29 O ranoj islamskoj tradiciji vezanoj uz Jeruzalem vidi M. J. Kisterov esej You Shall Only Set
Out For Three Mosques (Kister, 1980.:173–196).
30 Kalif Omar je u islamskoj tradiciji shvaćan kao mesijanska figura, a trijumfalan ulazak u
Jeruzalem je conditio sine qua non za nositelja te titule. Crone i Cook u knjizi Hagarism ukazuju
na neislamske izvore (Doctrina Iacobi) prema kojima je sam Muhamed predviđao dolazak budućeg
„mesije“ te, u istom kontekstu, već ranoislamsko shvaćanje Omara kao takvog (Crone & Cook, 1977.:
5). Nakon fitne (raskola umeta na sunitsku i šijitsku zajednicu), razdoblje prve četvorice kalifa (Abu-
Bakr, Omar, Utman i Ali) postalo je objektom daljnje glorifikacije, što je vidljivo iz samoga naslova
al-Rašidun, „oni koji ispravno vode“, kojim ih je počastila kasnija tradicija.
78 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Boris Havel, Jedan kritički osvrt na zapadnu orijentalistiku
postoji brojna povijesna građa njima oprečna, odnosi se na ranoislamsku kao i
kasniju islamsku toleranciju odnosno netoleranciju prema Židovima i kršćanima.
Dok Watt, Esposito, Armstrong i drugi prominentni orijentalisti često ne štede
riječi pohvale prema toleranciji koju je islamska civilizacija iskazivala manjinama
pod svojom vlašću, već najraniji islamski izvori govore o potpunom zatiranju
svih neislamskih vjera u Hidžazu, kolijevci islama, čiji su pripadnici islamizirani,
porobljeni, protjerani ili pogubljeni. Prema Ibn Ishaku, jedna od posljednjih
Muhamedovih zapovijedi bila je: „Neka na Arapskom poluotoku ne ostanu dvije
religije“ (Ibn-Ishak, 2004.:689). Mnogi aspekti nasilja kojem su pripadnici drugih
religija diljem islamskoga imperija bili izloženi tijekom stoljeća koja su uslijedila,
dokumentirani su i dostupni povjesničarima. Nedvojbeno je da su neke zajednice,
primjerice kršćanska-monofizitska ili židovska, tijekom povijesti ponekad bile
izložene gorem tretmanu od strane ortodoksnih (istočnih i zapadnih) kršćana nego
muslimana (Busse, 1998.:144–145), kao i da su Židovi znali u muslimanskim
zemljama pronaći utočište pred kršćanskim progonima. 31 No nedvojbeno je i često
muslimansko postupanje prema kafirima i zimijama na način koji je uključivao
imperijalističko otimanje njihovih zema lja, eko nom sko iz ra blji va nje, za kon ski
de fi ni ra no po ni ža va nje, iz la ga nje spo ra dič nim ili su stav nim fi zič kim na pa di ma,
od u zi ma nje dje ce, pri sil nu isla mi za ci ju, ogra ni če nje slo bo de vje ro i spo vi je sti,
po ro blja va nje i ubi ja nje. Ve ći na ovih mje ra dio su Pro ro ko va su ne ta te, pre ma
tra di ci ji, Oma ro ve le gi sla ti ve (Busse, 1998.:139–145). Džihad, 32 koji predstavlja
permanentno stanje između dar al-islama i dar al-harba, od ranoga islamskog
razdoblja jedna je od najvažnijih vjerskih obveza muslimana. 33 Džihad se pod
uvjetima zacrtanima Hudejbijskim sporazumom može privremeno zamijeniti
primirjem (hudna), ali se mora opet pokrenuti čim to okolnosti dopuste (Busse,
1998.:142). Prema hadisu, „džihad je vrhunac religije“ (Khadduri, 1962.:49). 34
Kopti, Grci, Armenci, Bugari, Srbi i mizrahi Židovi neki su od naroda čije
korporativno nacionalno sjećanje obiluje pripovijestima o strahotama džihada.
No u Espositovim ili Armstronginim povijestima, džihad kao neposredan uzrok
krvoprolićâ teško se razabire 35 , dok se idealizira odnos između zimija i njihovih
31 Primjer muslimanske tolerancije nasuprot kršćanskom progonstvu koji je vezan uz naše
krajeve je useljavanje Židova Sefarda u Bosnu kojom je vladala Turska, nakon što su 1492. protjerani
iz rimokatoličke Španjolske.
32 Apologetska orijentalistika je vrlo djelatna u redefiniranju ove riječi (Pipes, 2003.:261–262)
koja, premda se etimološki može povezati s „ulaganjem napora“ bilo koje vrste u svrhu širenja islama,
ipak prvenstveno znači sveti rat (usp. Kur’an 2:193; 5:33; 9:5,29,30,41; 49:16; 61:10–13; 66:9).
33 Prema Enciklopediji islama „hadis [navodi]… da porijeklo ideje o dar al-harbu potječe iz
perioda [Muhamedova života] u Medini“ (Encyclopedia of Islam, vol. II, članak “Dar al-Harb“).
34 K ha dduri obj aš njava da je jedan od razloga zbog ko ji h dži ha d nije uvr šten među st upove
is lama ( skupa sa šahadetom, molitvom , po stom, milos tin jom i h adžom) taj š to j e on te ori jski govoreći
privremen i postojat će samo do poraza dar al-harba i njegove konačne inkorporacije u dar
al-islam (str. 141).
35 Ye’or objašnjava kako se u današnjim povijesnim osvrtima na džihad često zapostavljaju
porobljavanja i pokolji kao njegov dio, a uvrježuje muslimansko tumačenje prema kojem je džihad
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 79
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
islamskih gospodara. Esposito je, primjerice, ustvrdio kako se islam pokazao tolerantnijom
religijom prema Židovima i neortodoksnim kršćanima od kršćanstva
( Esposito , 2002.:121) . Ta tvrdnja, iz go vorena kao nos itelj opć en ite is tine i b ez
zemljo pi sn og i vreme n sk og okvir a, eklat a nt an je prim jer is lamo -apologet ske ,
politi čki ko rektne floskule , k oj a n i met od olo ški ni zaključ no ne ma uporiš ta u
povi je sti kao znan stveno j dis ci plini. 36 Sl ična i zja va prof eso ra isl amsk ih studij a
Fa rida Esecka , koji j e dž ihad d efi n irao kao „o dup iranj e ap ar thejdu ili p romoviranj
e p rava žen a“ (Pipes , 2 003. : 261), v eć je posta la glasovi ta po a psurdn ost i.
Apologet ska orij en talisti ka je p ost oj ala i prij e E sp osita, 37 no d anas o na
ima k ara kterist ike strukt urira nog a akad ems kog po kre ta s d efi ni ti vn om poli tičkom
misijom i aplikacija ma. Prvens tve na je na st ojanje da se islam, u skladu sa
smjernicama iz spomenute Preporuke Vijeća Europe 1162, prikaže na način koji
će smanjiti razinu nepovjerenja i konflikta između zapadne civilizacije i islama,
te promovirati njegovu „potencijalno pozitivnu ulogu u današnjem europskom
društvu.“ 38 U točki 11. iv. Preporuke, od obrazovnih se tijela traži promicanje
komparativnoga teološkog pristupa izučavanju islama, kršćanstva i židovstva.
Implicitno je da se „potencijalno pozitivna uloga“ islama postiže njegovom
prilagodbom – unutar sekularnoga obrazovnog sustava – židovsko-kršćanskoj i
humanističkoj etici i društvenim načelima, uz istodobno odustajanje od analize,
a nerijetko i spomena, kontroverznih i konfliktnih tema. No, neki autori smatraju
da se zapad, osobito Europa, odustajanjem od izučavanja konfliktnih tema i
kritičkog pristupa islamu zapravo „pasivno podvrgnuo intelektualnoj cenzuri“
te si kupuje mir i sigurnost zimijskog statusa (Ye’ or, 2 005 .:265, 26 9). D ru gim
ri je čima, apo logets ka orijental istika pacifi c ir a islamistič ke pokret e koji bi u sl uč
aj u kritičko g pri stupa i sl a ms kim do ktr in ama ili ne po štova nj a ist ih, mogli posta ti
sigu rnosno m prijet njo m zapadu .
K on kr etna politi čka apli ka ci ja p re tvorbe is la ms kih mi to va i sakr aln e tra dic
ij e u pov ijest z am je tna je u debat am a veza ni ma uz današnj i arapsk o- ži do vski
sukob oko Je ruzalema. N aime, na ko n akademsko g p rom etnuć a povijesni h mi tova
u p ovij est – po put sp om en utoga mita o Omarov u o svajan ju Jer uzale ma – analitičari
i d ipl omati u svojim k om paracij am a židovskih i musli ma nskih t vrdnja
gl ed e Jer uzalema , is lamske m itološke p ri po vijesti če sto sta vlj aju b ok uz bok s a
miroljubivo nastojanje da se „nevjernicima“ pruži zaštita, te su za krvoprolića zapravo krivi kršćani
jer se odupiru islamizaciji, i križari (Ye’or, 2005.: 194–196).
36 O položaju Židova i kršćana pod islamskom vlašću vidi: Bat Ye’or Islam and Dhimmitude,
a u kontekstu ovoga članka jedanaesto poglavlje (Ye’or, 2001.:341–400).
37 Ivo Andrić se u svojoj doktorskoj disertaciji Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem
turske vladavine osvrnuo na tvrdnje nekih povjesničara kako je turska vlast prema domicilnom
kršćanskom stanovništvu pokazivala trpeljivost („… ovakvo držanje Turaka [se] ne sme pripisati
[…] nekakvoj trpeljivosti, na koju se kasnije nigde ne nailazi“) i kako nije bilo prisilne islamizacije
(Andrić, 1982.:55).
38 Recommendation 1162 (1991) on the contribution of the Islamic civilisation to European
culture (6). Vidi i Resolution on Islam and European Averroës Day (Official Journal C 313 ,
12/10/1998 P. 0104).
80 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Boris Havel, Jedan kritički osvrt na zapadnu orijentalistiku
žid ovskom či njenično m po vi jesti. Na temelju pr etpos ta vke kako su t vrdnj e obiju
str an a po djedn ak o utemelj en e, oni i n jih ove p ol itičke za htjeve tre tiraj u je dnako
pr em da, ukol ik o se u pr oc es u analiz e važ no st p ridoda i pov ij es nosti, me đu njima
po st oji značajna ra zlika. Već ina temel jni h židovs ki h tv rdnja gled e Jeruzalema kao
s re di š ta v jere i dr žave povi je sno j e utemel je na i arheološki is traži va, do k većina
rano islamski h tvrd nj a nije. Je dno m kada tu č in jenicu o r ije ntalis ti kao eksp ert i
relativizi raju, d ip lo mac ija, mediji i o brazovne ins ti tucije mogu pred laga ti rješenja
su ko ba utemel je na na s hv aćanju J eruzale ma kao grad a u ko je m su Ži do vi
izgra dili Hram (činjen ič na povijest), Ri mljani g a sukladno Isusovim ri ječi ma iz
E va nđelja u niš tili (č in je nična povijest) a Oma r ga po no vno ob novio (m it ološka
pr ip ov ijest ). Ili pa k može mo č it ati o Žido vima k oji u J er uzalem do la ze na svetkovanje
bl agdana (p ri rodni događ aj ), I su su koji j e os uđ en u J eru zalemu i raza pet
(pri ro dni događaj) i Mu hamedu koji j e iz J eruza le ma uznes en na n eb es a (natp rir
od ni događa j). Primjer t ak voga miješanja p ovijes ti i mito logij e nalazi mo u opisu
Jeru zalema u E nc iklopediji Britann ic i:
Jeruza lem je od središnje važn ost i za duhov nu i emo cional nu p er sp ektivu
tr i gl avne monote is tičke r elig ije. Za Ž id ove d il jem sv ijeta, o n je od da vn in a fok us
če žnje, živi dokaz drevn e r ask oš i i n eovisnos ti , te sre dište naci onal nog otp ora; za
kršća ne je t o mj es to Sp asitelj ev e mu ke i po bj ede; za musl ima ne on je c ilj mist ič noga
noć nog pu to van ja proro ka Muham eda i mj es to j ednoga od najs ak ra ln ij ih svet iš ta
islama . Za sve tri re lig ije on j e s re dište ho do čašća – S vet i G rad, ze mal js ki prototi p
ne beskog a Je ruzalema . 39
U ovom s e odlo mku mi je šaju krušk e i ja buke i us poređuje nesu mjerl jivo.
Muham edov o „misti čn o noćno p ut ov an je“ u Jer uz al em vjers ka j e dogma, i t rebal
o bi ju us por eđivat i s odgovarajuć im žid ov sk im i kr šć anskim d ogm ama, a
ne s poviješću. To se Mu hame dovo putova nje mo že uspored iti, primje rice, sa
židov sk im vjer ova nj em d a je Mo jsije r as tvorio v ode Cr venog m ora ili s kršć anski
m vjerovanjem da je I su s uskrsnu o od mrtvi h. Što se pak tiče po stojanj a drevne
žido vske c iv ilizacij e u Jeru zalemu, i li Isusov a pogub ljenja u vrije me Pilata , koji
su povij esni d ogađa ji potvrđeni o d strane m no gih po v jesničara koji ne dijele
židovsku ili kršćansku vjeru, oni se mogu uspoređivati samo s Muhamedovim
ovozemaljskim djelatnostima koje ne zalaze u sferu nadnaravnoga, poput hidžre,
organiziranja umeta, propovijedanja, ratovanja, ženidaba ili političkog manevriranja
– nikako s celestijalnim ekskurzijama. A povijesna naracija je neumoljiva:
niti jedna ovozemaljska Muhamedova djelatnost ni na koji način nije zemljopisno
povezana s Jeruzalemom.
Prikazivanje Jeruzalema uz poistovjećivanje židovske povijesti i islamske
mitologije toliko je postalo uvriježeno, da se često pojavljuje i kod povjesničara
za koje se ne može reći da svrhovito izjednačavaju mitove i povijest. Povjesničar
39 Britannica, članak Jerusalem.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 81
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
Michael Oren, primjerice, u svom opisu izraelskog osvajanja Hramske gore 1967,
to mjesto opisuje kao „Mjesto Prvoga i Drugoga Hrama, za koje se vjeruje kako
je bilo mjesto na kojem je Izak trebao biti žrtvovan, i s kojega je Muhamed uzišao
na nebo...“ (Oren, 2002.:245). Premda je Orenov opis tehnički ispravan, izgovaranjem
po vi je sti i mi ta u is to me da hu iz blje đu je se raz li ka iz me đu njih. Pro iz vod
pri da va nja pod jed na ke va žno sti po vi je snim i mi to lo škim ar gu men ti ma je taj da
Je ru za lem po pri ma iz gled gra da ko ji je pod jed na ko svet za sve tri re li gi je, či ji su
za htje vi i po li tič ki ci lje vi sli je dom to ga i pod jed na ko ute me lje ni.
Jed na od ne po sred nih po slje di ca iz jed na ča va nja mi to va s po vi je šću je
opa snost od svr ho vi te in ven ci je no vih, po li tič ki mo ti vi ra nih mi to va te nji ho vo
pro mo vi ra nje u po vi jest, kao i obrat no – tre ti ra nje po vi je sti kao da je mit. U tom
bi kon tek stu bi lo ko ri sno is tra ži ti u ko joj je mje ri na sta nak mo der nih pa le stinskih
mi to va ve za nih uz ak tu al ni arap sko-ži dov ski bli sko i stoč ni su kob, po ve zan
s fe no me nom ori jen ta li stič kog opo vi je šći va nja islam ske sa kral ne tra di ci je, te
sprem no šću mno gih re le vant nih za pad nih po li tič kih, me dij skih i obra zov nih
kru go va da ga pri hva te kao fa it ac com pli. Ka da je Ja ser Ara fat iz no sio tvrd nju
o po sto ja nju raz vi je no ga pred ci o ni stič ko ga pa le stin skog dru štva ko je su Ži do vi
svo jim do la skom pre ki nu li u „di na mič nom obo ga ći va nju svo je drev ne kul tu re“
(Ye’or, 2001.:317) 40 cilj mu je bio osnažiti svoje političke argumente a ne izvrgnuti
se podsmjehu i ugroziti si kredibilitet. S istom se svrhom javljaju i mitovi
o Arapima-Palestincima kao potomcima drevnih Kanaanaca (Israeli, 2008.: 23),
o mirnom i sigurnom životu Židova među Arapima (na cjelokupnom arapskom
području) prije stvaranja izraelske države, ili o milijunima izbjeglih palestinskih
starosjedilaca nakon nakbe 1948. (P eters, 19 84 .: 137–295) . S n ešto m anj e uspj eha
o dv ija se i o br nu t proces p roglaša va nj a povijesti m itom. O n uključuje tv rdnje
k ako ži dovski Hr amovi nik ad nisu p os tojali na Hr amskoj g or i, 41 kako je židovska
b ib lijska povije st za prav o muslima nsk a, 42 te kako je H olokaust, i li barem nj eg ove
prop or ci je, ci onistički mit stvoren radi o pra vdanja o kupacije P alesti ne. 43 Tu je
tvrdn ju palesti nsk i premijer A bas branio u svo joj d okt orskoj di sertac ij i 44 , a njen
na jpoznat ij i zagovornik u međunar odnoj pol it ic i danas je ir anski preds jednik
Mahm ud Ahm ad in edža d. Za nim lj iva je i tvrdnja iz članka 20. Povelj e P LO-a:
„Tvrdnj e o po v ijesno j i li vje rs koj povezan osti Židov a s Pale stino m nespoji ve su
s povi jesnim činj enicama …“ 45
40 Tu su i druge njegove tvrdnje, primjerice da je sveti Petar bio Palestinac koji se odupirao
rimskom imperijalizmu a Isus Krist „prvi palestinski fedayeen“ (Ye’or, 2001.:319–320).
41 Israeli, 2008.:xx
42 Ova je tvrdnja povezana s uobičajenim islamskim tumačenjem kuranskih ajeta 3:67 i 6:84–87
prema kojima su biblijski proroci zapravo bili muslimani (usp. Ye’or, 2005.: 213).
43 memri.org/bin/articles.cgi?Page=archives&Area=sd&ID=SP55803 (23.4.2008.)
44 Ona je 1984. objavljena kao knjiga (Israeli, 2008.:30,31).
45 The PLO Charter (Stav, 2001.:387).
82 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Boris Havel, Jedan kritički osvrt na zapadnu orijentalistiku
Znanost vs. us klađivanje s v jersk o m dogmo m
Svede li s e izučava nje neke religi je na p otvrđi va nj e njezi nih d ogmi, mit ova
i sak ralne tra dic ije , ono p restaj e biti znans tv eno. Is tra živanje sa zn an st venom
a mbicijom nužn o podrazumijeva kr it ičko ispitivanj e iz vora i primjenu metoda
ist ra ži va nja koj e ne ovis e o tomu jesu li im rezul tati su klad ni s doktrinarn im postavka
ma pr oučavane re lig ije i ak tu alnim polit ič ki m potrebama ili ni su. S vr ha
z nanstvenog ist raživ an ja n e može biti dogmatsko potvrđ ivanje ni opo vrgavanje
nič ij ih vjerov anja, ve ć jed ino s tj ecanje ob je ktivnog z nanj a pute m neov is ne i
krit ičke ana li ze . U protivnom, studija se pretvara u vjeronauk. Što s e tič e kršćans
tva i ž id ovstva, ta je p raks a na eu r op skim sve uči li št im a odbačena davn o. 46
Ala rm antno je što n a p oče tku dv ad es et i pr vo ga st ol jeća o na još ni je di o pr ošlosti
i u odno su na isl am.
Treći postu lat, odnos no ponavlj anje i slamske tradic ij e i li d ogme od stra ne
o rijen tal is ta kao d a nije do gma nego zn anstveno potkrj ep ljiv a činje nica, d ov odi
n as ponovno do uv odnog probl ema ovoga č lanka. N aime, po iman je Alla ha ka o
istoga Bo ga kojega štuj u Ži do vi i k ršć ani, islamsk a je vjers ka dogma. On a je dio
objave Kur’ana, koji naučava kako je Bog koji se prije adventa islama objavio
Židovima i kršćanima, zapravo bio Allah. 47 Eksplicitnu tvrdnju kako je Bog
Židova i kršćana, tj. Sljedbenika Knjige (ahl al-ćitab), te Bog muslimana isti
Bog, nalazimo u suri 29.:
I sa Sljedbenicima Knjige ne raspravljajte vi, osim na način najljepši! Ne i sa
onima među njima koji su nepravedni, i recite: „Mi vjerujemo u ono što je nama
objavljeno i što je vama objavljeno! A naš Bog i vaš Bog – jedan je! I Njemu smo
mi predani!“ 48
Koju istraživačku metodu orijentalist znanstvenik može primijeniti kako
bi verificirao da je „naš Bog i vaš Bog – jedan“? Što o toj tezi kažu kršćanski
teolozi? Što je s biblijskom teološkom epistemologijom (Bog je odabrao Židove
da budu ekskluzivni primatelji njegove objave ljudima), antropologijom (Bog je
stvorio čovjeka na svoju sliku zbog čega je ljudski život svet) i soteriologijom
(Bog zahtijeva poštivanje visokih moralnih standarda i vjeru u otkupljujuću žrtvu
njegova Sina)? Na ta i mnoga druga nezgodna pitanja većina prominentnih
orijentalista ne nudi osvrt.
46 Primjena kritičnog znanstvenog pristupa u istraživanju religije na zapadu je, u nekom obliku,
prisutna već više od pola milenija, i nebrojeno se puta našla u sukobu s institucionaliziranim
kršćanstvom. Klasičan primjer je otkriće jezičara iz XV. stoljeća kako je Konstantinova donacija
zapravo krivotvorina.
47 Kur’an 4:163 (sve do 166). Vidi također 6:85–87 i 57:26. Ovo, međutim, ne znači da su židov
stvo i kr šćan stvo jed na ki s isla mom. Na pro tiv, pre ma islam skom uče nju je di na je is prav na vje ra
islam (3:19) a Ži do vi i kr šća ni, ko ji su ne koć pri mi li ob ja vu isto ga Bo ga kao i mu sli ma ni, svo ju su
re li gi ju iz o pa či li, te su od ba ci li tev hid a pri sta li uz širk (što oso bi to vri je di za kr šća ne zbog nji ho va
što va nja li ko va).
48 Kur’an 29:46, do dan na gla sak.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 83
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
LITERATURA
Biblija, 1987. Kršćanska sadašnjost, Zagreb.
The Encyclopaedia of Islam: New Edition, 1986, 1991. E. J. Brill, Leiden.
Kur’an u prijevodu prof. dr. Enesa Karića, 2006. FF d. o. o., Bihać.
al-Tabari, 1987–1997. The History of al-Tabari (Ta’rikh al-rusul wa’l-muluk).
State University of New York Press, New York.
Andrić, Ivo, 1982. Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske
vladavine. Zadužbina Ive Andrića, Beograd.
Armstrong, Karen, 1988. Holy War. Macmillan, London.
Armstrong, Karen, 1994. A History of God. Ballantine Books, New York.
Armstrong, Karen, 2008. Islam, kratka povijest. Alfa d. d., Zagreb
Busse, Heribert, 1968. „The Sanctity of Jerusalem in Islam.“ Judaism,
(17):4, 441–468.
Busse, Heribert, 1986. „Omar’s Image as the Conqueror of Jerusalem.“
Jerusalem Studies in Arabic and Islam, (8): 149–168.
Busse, Heribert, 1998. Islam, Judaism and Christianity: Theological and
Historical Affiliations. Markus Wiener Publishers, Princeton.
Crone, Patricia, 1980. Slaves on Horses: the Evolution of the Islamic Polity.
Cambridge University Press, Cambridge.
Crone, Patricia and Michael Cook, 1977. Hagarism; the Making of the
Islamic World. Cambridge University Press, Cam brid ge.
Don ner, Fred M., 1998. Nar ra ti ves of Isla mic Ori gins: the Be gin nings of
Isla mic Hi sto ri cal Wri ting. The Dar win Press, Inc, Prin ce ton.
Du ran, Kha lid, 2001. Chil dren of Abra ham: an in tro duc tion to Islam for
Jews. Ktav Pu blis hing Ho u se, Ho bo ken.
Espo si to, John, Ed. 1983. Vo i ces of Re sur gent Islam. Ox ford Uni ver sity
Press, Ox ford.
Espo si to, John, 1992. Islam: the Stra ight Path. Ox ford Uni ver sity Press,
Ox ford.
Espo si to, John, 2002. Un holy War: Ter ror in the Na me of Islam. Ox ford
Uni ver sity Press, New York.
Espo si to, John, 2003. The Ox ford Dic ti o nary of Islam. Ox ford Uni ver sity
Press, New York.
Gibb, H. A. R., 1978. Islam: A Hi sto ri cal Sur vey (For merly en ti tled Mo hamme
da nism). Ox ford Uni ver sity Press, Ox ford.
Gold zi her, Ig naz, 1971. Mu slim Stu di es (vol. 2). Al di ne-At her ton,
Chi ca go.
Gold zi her, Ig naz, 1981. In tro duc tion to Isla mic The o logy and Law. Prin ce ton
Uni ver sity Press, New Jer sey.
84 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Boris Havel, Jedan kritički osvrt na zapadnu orijentalistiku
Hob son, John M., 2004. The Eastern Ori gins of We stern Ci vi li sa tion. Cambrid
ge Uni ver sity Press, Cam brid ge.
Hoyland, Ro bert G., 1997. Se e ing Islam as Ot hers Saw It. A Sur vey and
Eva lu a tion of Chri stian, Je wish and Zo ro a strian Wri tings on Early Islam. Darwin
Press, New Jer sey.
Hun ting ton, Sa muel P., 1997. The Clash of Ci vi li za ti ons and The Re ma king
of World Or der. To uc hsto ne, New York.
Ibn-Is hak, 2004. The Li fe of Mu ham mad. A Tran sla tion of Ibn Is haq’s „Si rat
Ra sul Al lah“ by A. Gu il la u me. Ox ford Uni ver sity Press, Ka rac hi.
Ibn-War raq, Ed. 2000. The Qu est for the Hi sto ri cal Mu ham mad. Pro met heus
Bo oks, New York.
Isra e li, Rap hael, 2003. Isla mi ka ze: Ma ni fe sta ti ons of Isla mic Martyro logy.
Frank Cass, Lon don.
Isra e li, Rap hael, 2008. Isla mic Ra di ca lism and Po li ti cal Vi o len ce. Val len ti ne
Mitchell, Lon don.
Khad du ri, Ma jid, 1962. War and Pe a ce in the Law of Islam. The Johns Hopkins
Press, Bal ti mo re.
Ki ster, M. J., 1980. Stu di es in Ja hi liyya and Early Islam. As hga te Pu blis hing
Li mi ted, Al der shot.
Le wis, Ber nard, 1973. Islam in Hi story. Al co ve Press, Lon don.
Le wis, Ber nard, 2002. The Arabs in Hi story. Ox ford Uni ver sity Press, Oxford,
New York.
McGrath, Ali ster, Ed. 2001. The Chri stian The o logy Re a der. Blac kwell
Pu blis hers, Ox ford.
Mu ir, Wil li am, 1861. Li fe of Ma ho met. Smith, El der & Co., Lon don.
Ne u sner, Ja cob, Ed. 1994. World Re li gi ons in Ame ri ca: an In tro duc tion.
West min ster/John Knox Press, Lo u i svil le, Ken tucky.
Oren, Mic hael B., 2002. Six Days of War. Pen guin Bo oks, Lon don.
Pe ters, F.E., 1991. „The Qu est of the Hi sto ri cal Mu ham mad.“ Jo ur nal of
Mid dle East Stu di es,23, 291–315.
Pe ters, F. E., 2003. Islam: A Gu i de for Jews and Chri sti ans. Prin ce ton Univer
sity Press, New Jer sey.
Pe ters, F. E., 2004. The Chil dren of Abra ham – Ju da ism, Chri sti a nity, Islam.
Prin ce ton Uni ver sity Press, New Jer sey.
Pe ters, Joan, 1984. From Ti me Im me mo rial: The Ori gins of the Arab-Je wish
Con flict Over Pa le sti ne. Har per & Row, New York.
Pi pes, Da niel, 2003. Mi li tant Islam Re ac hes Ame ri ca. Nor ton, New York.
Run ci man, Ste ven, 1991. A Hi story of the Cru sa des. Cam brid ge Uni ver sity
Press, Cam brid ge.
Said, Ed ward W., 2003. Ori en ta lism. Pen guin Bo oks, Lon don.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 85
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
Sa pir, Shaul, Je remy Hil de brand, Ed. 1996. Hi sto ri cal Ge o graphy of Je rusa
lem thro ugh the Ages. He brew Uni ver sity, Je ru sa lem.
Sha ron, Mos he, 1989. Ju da ism, Chri sti a nity and Islam. In ter ac tion and
Con flict. Sacks Pu blis hing Ho u se, Jo han nes burg.
Sha ron, Mos he, 2007. „The De ci si ve Bat tles in the Arab Con qu est of Syria.“
Stu dia Ori en ta lia, (101): 297–357.
Stav, Ari eh, Ed. 2001. Israel and a Pa le sti nian Sta te: Ze ro Sum Ga me? Ariel
Cen ter for Po licy Re se arch, Sha a rei Ti kva (Israel).
Watt, Mont go mery, 1956. Mu ham mad at Me di na. Ox ford Uni ver sity Press,
Ox ford.
Watt, Mont go mery, 1974. Mu ham mad: Prop het and Sta te sman. Ox ford
Uni ver sity Press, Ox ford.
Ye’or, Bat, 2001. Islam and Dhim mi tu de: Whe re Ci vi li za ti ons Col li de. Fa irle
igh Dic kin son Uni ver sity Press, Lan ca ster.
Ye’or, Bat, 2005. Eura bia. Fa ir le igh Dic kin son Uni ver sity Press, Ma di son.
86 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Bo ris Ha vel
Boris Havel, Jedan kritički osvrt na zapadnu orijentalistiku
A CRI TI CAL RE VI SI TING OF WE STERN ORI EN TA LISM
(Summary)
This ar tic le pre sents an in tro duc tion to the aut hor’s the sis that con tem po rary ma in stre am We stern
Ori en ta lism is of ten mo re con cer ned with pre sen ting an apo lo ge tic pic tu re of Islam, ad hoc de sig ned
to ser ve cur rent ide o lo gi cal, po li ti cal, eco no mic and se cu rity ne eds, than with ser ving as aca de mic
di sci pli ne in which scho larly met hods of re se arch and cu sto mary cri ti cal ap pro ach to so ur ces are
ap plied. Due to an un der stan da ble and le gi ti ma te de si re to re du ce the in cre a singly in ten se con flict
with parts of the Isla mic world, of fi cial po licy in the West has sta unchly sup por ted the Ori en ta lists’
pre sen ta tion of Islam as a re li gion which is fully com pa ti ble with the te nets of Ju deo-Chri sti a nity.
Con se qu ently, the most “vi si ble” con tem po rary scho lars of Islam are tho se who up hold and pro mo te
this po si tion in the ir stu di es.
Se ve ral com mon ele ments can be di stin gu is hed in tho se Ori en ta lists’ ap pro ach res. One appro
ach is se lec ti ve re mo val or ne glect of in di vi dual fe a tu res of Islam and the Prop het Mu ham mad’s
ca re er which are li kely to be de e med de plo ra ble by many We stern re a ders. Anot her is the un cri ti cal
ac cep tan ce of Isla mic sac red tra di ti o nal nar ra ti ves and a lack of ob jec ti ve scho larly exa mi na ti on of
the ir hi sto ri city. The main to pic of this ar tic le, ho we ver, is the Ori en ta lists’ fre qu ent in tro duc tory
ar gu ment in fa vor of the fun da men tal com pa ti bi lity bet we en Islam and Chri sti a nity, ina smuch as
Mu slims wor ship the sa me God as Chri sti ans and Jews. Not withstan ding the fact that “the sa me
God” the ory is the re ver be ra tion of an Isla mic dog ma (fo und in Ko ran 29: 46) and that the Bi bli cal
and Chri stian po si tion on the is sue is ra rely di scus sed by the Ori en ta lists who pu bli ci ze it, the lat ter
re gu larly pre sent it not as Isla mic creed, but as wi dely ac cep ted ex pert opi nion, or even as a mat ter
of com mon know led ge. In aut hor’s vi ew, the re sul ting pe cu li a rity – re li gi o us in struc tion clas si fied
as ob jec ti ve scho lar ship and pro mo ted by aca de mia – even if car ried out with the no ble in ten tion of
re du cing mi strust and ten si ons bet we en the two ci vi li za ti ons, turns the whe el of We stern sci en ce’s
pro gress in re ver se.
Ključ ne ri je či: ori jen ta li sti ka, islam, kr šćan stvo, po vi jest, tra di ci ja, apo lo ge ti ka, kom pa ra tiv na
re li gi ja.
Prihvaćeno za štampu: 27. maja 2010. godine.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 87
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
88 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
Bojan Jović
Institut de littérature et d’art – Belgrade
BIBLID: 0015-1807, 37 (2010), 1 (pp. 89–100)
UDC 821.163.41. 02 NADREALIZAM
LES ASPECTS DE LA POÉTIQUE SURRÉALISTE
EXPLICITE
Ce travail examine la poétique explicite du surréalisme serbe à partir de ses manifestes et ses
textes programmatiques, considérés dans le contexte de l’avant-garde européenne.
Le surréalisme serbe, avec ses manifestes et textes programmatiques, se
réalise en tant que mouvement plus de cinq ans après les diverses activités de
son équivalent français – l’année 1930, qui a été marquée par la parution du texte
programmatique « La position du surréalisme » et par la publication de l’almanach
L’Impossible 1 , est habituellement considérée comme la date du début « officiel »
du mouvement surréaliste en Serbie. Dans les années qui suivent, les surréalistes
serbes publient de nombreux travaux de volume еt aux formes diverses, dans
lesquels ils exposent leur perception de la problématique liée à la définition du
mouvement et de sa position actuelle.
Paraissant vers la fin de l’époque avant-gardiste de la littérature serbe, au
passage de la troisième à la quatrième décennie du siècle passé, lorsque la tendance
à exercer une influence avant-gardiste sur l’art, la société et la réalité se voit remplacée
par l’engagement social et se limite à un seul mouvement, les manifestes
et les textes programmatiques du surréalisme serbe présentent un nombre important
d’attributs caractéristiques au genre littéraire auquel ils appartiennent. Tout
d’abord, ils ont été en majeure partie écrits collectivement, par deux ou plusieurs
auteurs, et cela au nom du mouvement; dans les titres, les mots programmatiques
clés signalent clairement la nature et le but du texte (« annonce »; « position »;
« esquisse »), parfois même en combinaison avec le nom du mouvement qu’ils
définissent (« surréalisme »). Les idées exprimées dans ces travaux aspirent
ensuite à être provocantes et définitives, tout en étant d’un côté contestataires et
destructrices, reniant le passé tout comme l’état actuel, et d’un autre côté affirmatives,
annonçant de nouvelles valeures et un nouvel ordre des choses. De même,
l’application potentielle des intentions et idées radicales exposées entraîne des
1 Ou plutôt en janvier 1931, quand parut le premier numéro de la revue. Voir: Vane Bor, Marko
Ristić, Anti-Zid, Beograd, novembre 1932.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 89
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
conséquences de grande envergure, étant donné son aspiration à bouleverser la
structure générale de l’esthétique, des idées et de la société.
Les caractéristiques mentionnées résultent de l’évolution du genre du manifeste
qui représente dans la culture européenne une tradition littéraire-historique
plus ancienne et plus étendue que les proclamations avant-gardistes 2 et qui
comprend non seulement les manifestes au sens strict du terme, au titre et à la
forme adéquate (comme, par exemple, dans la première moitié du XIX ème siècle
en France, le Manifeste de la Muse française en 1824, le Manifeste contre la littérature
facile en 1833), mais aussi des textes écrits sous forme de préface, d’article,
de critique littéraire, et dont le contenu répond aux demandes du manifeste 3 . D’un
autre côté, le manifeste en tant que pure forme littéraire vient s’imposer vers la
fin du XIX ème siècle (Manifeste du symbolisme de Moréas en 1886, Manifeste
naturiste de Saint-Georges de Bouhélier en 1866), puis grâce à ses aspirations
artistiques radicales du début du XX ème siècle (Manifeste du futurisme de Marinetti
en 1909, Manifeste dada de Tzara en 1924, Manifeste du surréalisme de Breton
en 1924), il s’établit enfin comme genre littéraire et devient aussi important que
toute autre oeuvre littéraire ou artistique.
Au sein de l’avant-garde européenne, le rapprochement entre les principes
programmatico-discursifs et poético-esthétiques au niveau de leur importance
a été suivi par une sorte de fusion interne et d’hybridation, les manifestes de
l’avant-garde perdant en partie leur fonction référentielle, mais acquérant une
fonction poétique – ce ne sont plus uniquement des textes sur l’art, mais plutôt
des textes artistiques, tandis que les oeuvres poétiques/esthétiques en soi sont
enrichies de significations poétiques/esthétiques 4 . Ce rapprochement est si fort
qu’il est souvent difficile de définir de quelle sorte de texte il s’agit, à tel point
que l’écriture d’un manifeste devient souvent plus importante que le côté littéraire
et artistique du produit en soi.
2 Le terme « manifeste », dans le sens de « proclamation ou avertissement », provient de l’italien
et a été introduit dans le cercle européen au XVI ème siècle, avec la signification de proclamation
écrite officielle adressée au peuple, annonce écrite renfermant les idées d’un auteur particulier ou
collectif, les programmes, les propositions et les décisions. Dans un sens plus large, la signification
du manifeste est liée au discours programmatique qui est soumis aux règles de l’argumentation
organisée. Sur la chronique de l’emploi des mots et sur les diverses formes de textes-manifestes
jusqu’aux temps modernes, voir le chapitre « A history of Manifesto (1550–1850) », dans : Luca
Somigli: Legitimizing the Artist: manifesto writing and European modernism, 1885–1915, University
of Toronto Press, Toronto 2003, pp. 29–56.
3 « Manifeste », dans : Dictionnaire historique, thématique et technique des littératures: littératures
française et étrangères, anciennes et modernes. Sous la direction de Jacques Demougin,
Paris, Larousse,1986, p. 993.
4 Cf. Novica Petković, „Proučavanje imanentne poetike: predmet i svrha“, dans : Poetika srpske
književnosti (dir. N. Petković), Institut za književnost i umetnost, Beograd, 1988; Aleksandar Flaker,
Poetika osporavanja, Zagreb, Školska knjiga, 1984, p. 21.
90 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Bojan Jović, Les aspects de la poétique surréaliste explicite
***
Dans le surréalisme serbe, le rapprochement des fonctions discursive et
poétique commence déjà à l’époque « présurréaliste », quand Marko Ristić et
d’autres futurs membres du mouvement publient dans les revues Chemins (Putevi,
1922–1924), Témoignages (Svedočanstva, 1924–1925) et Traces (Tragovi,
1928–1929) quelques textes où ils formulent les hypothèses de la poétique
surréaliste explicite et où ils exposent leurs opinions qui expriment l’attitude du
surréalisme serbe envers la littérature et l’art. Ainsi, la première phase du surréalisme
en Serbie est marquée par la parution du recueil poétique de Milan Dedinac
L’Oiseau public (Javna ptica, 1927) et par les textes critiques de Dušan Matić et
Marko Ristić, qui sont orientés en principe vers les questions littéraires.
L’article de Dušan Matić « À propos du livre de Milan Dedinac » 5 examine
les aspects poétiques contenus dans la relation poésie – personnalité du poète
– vie; Matić d’une part insiste particulièrement sur le côté surnaturel de l’inspiration
poétique de Dedinac et, de l’autre, sur la fixation profonde de la poésie
dans la personnalité du poète; Dedinac, cependant, est félicité d’avoir renoncé à
imposer son goût personnel et sa volonté de création individuelle, en se soumettant
à un désir plus général et moins énigmatique, et qui s’écoule à travers les vers.
Grâce à l’absence de règles logiques et poétiques, ou du métaphorisme habituel,
la poésie de L’Oiseau public, qui trouve son appui dans la réalité quotidienne
et dans le langage, apporte, selon Matić, la nouveauté et la fraîcheur d’une vie
tendant vers l’infini.
Le texte que Ristić a consacré au recueil de poèmes de Dedinac porte le titre
de « Révélation de la poésie » (« Objava poezije ») 6 et il représente en partie un
compte-rendu et en partie un texte programmatique. Ristić y développe les thèmes
déjà introduits par Matić à propos de L’Oiseau public et présente plusieurs
hypothèses qui concernent la poétique et l’idéologie surréalistes. Il considère
l’oeuvre de Dedinac dans le contexte de son époque, époque de « civilisation
mourante », où elle est une des rares réussites de l’esprit et une expression du
non-conformisme subversif et libérateur.
Ristić définit le genre de L’Oiseau public, mais aussi de son propre texte,
en l’associant à la confrontation surréaliste entre la littérature et la poésie. Tout
comme Matić, il place la poésie de Dedinac dans un domaine hors de la littérature
et, donc, hors d’accès à la critique littéraire. Conduit par « l’ ordre irrationnel
de la poésie », Dedinac a, selon Ristić, réussi à produire une oeuvre entièrement
créée « de l’autre côté » de la réalité, qui nous « affranchit » de la littérature et
qui, « vivante et surnaturelle », appartient à la poésie.
Dans sa description de la poésie de Dedinac, Ristić utilise un langage pittoresque:
en tant qu’ « émissaire délégué de l’esprit », Dedinac était destiné à
5 Savremeni pregled 1927, II, n o 6, p. 3.
6 Vijenac, vol. VII, n o 5, Zagreb, 1 er mars 1927.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 91
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
« changer la tempête d’outre-monde en miracle à travers le très ancien pont de
l’extériorisation ». Ainsi, l’oeuvre poétique de Dedinac représente un drame de
l’esprit qui se déroule sur le plan de l’absolu, au cours de la fusion de diverses
forces, celle de l’existence humaine la plus profonde, des courants distraits de la
dialectique, et de la vibration sombre et perpétuelle de la métaphysique.
En élaborant la métaphore du pont, Ristić exprime son attitude face à la
littérature, en insistant sur le fait que le langage de l’inspiration visionnaire et de
l’ambiance songeuse a paru sous forme de livre imprimé, du « pont discrédité
et insuffisant » qui pour l’instant sert toujours à la transmission de la matière
mentale à la lueur de la vie consciente.
Grâce au livre imprimé, un lien s’établit entre le lecteur et les phantasmagories
les plus profondes de Dedinac; celles-ci ont réussi, par leur force et leur
sévérité, par leur pureté et leur cruauté, à imposer à la langue, au rythme et à la
syntaxe, la couleur adéquate, l’accent unique de l’inspiration. Dans L’Oiseau
public, l’extérieur et l’intérieur restent inséparables, de même que les impulsions
profondes des phantasmagories et leurs manifestations les plus externes.
Ristić prête ainsi grande attention à la parole et à l’écriture, à l’union de ce
qui se trouve hors de la littérature et du monde avec le langage, et à leur fusionnement
en un ensemble poétique inséparable, très organisé. Ainsi se produit une
sorte de « rapprochement » de l’idée de l’écriture automatique, implicitement
présente dans les compte-rendus de Matić et de Ristić de L’Oiseau public, avec
la structure d’une oeuvre poétique.
Grâce aux polémiques provoqués par L’Oiseau public qui ont suivi, pour la
première fois dans la littérature serbe, un auteur fut désigné comme « surréaliste »
et classé dans le goupe des « individus puissants prétendant à la « dictature de
l’esprit » 7 .
***
Hormis l’étude de la nature de la poésie en soi, ce qui attire également
l’attention des surréalistes ce sont d’autres phénomènes similaires permettant de
mieux comprendre son essence. Marko Ristić, dans ses oeuvres, aborde ainsi à
plusieurs reprises le problème de la relation mutuelle entre deux activités spirituelles
similaires – la poésie et l’humour, ce qui correspond aux préoccupations du
groupe surréaliste de Paris. Dans le texte « Humour et poésie » (1930), il insiste
sur la double nature du phénomène – en plus d’être considéré comme l’ennemi
de ce qui est sentimental et conventionnel, et comme une forme d’autocritique,
l’humour est aussi un des facteurs fondamentaux de la poésie 8 .
7 Réponse d’un « bibliophile » à Dušan Matić dans Ilustrovan list (Revue illustrée) du 13 mars
1927; voir aussi la note de l’éditeur dans Marko Ristić, Oko nadrealizma I (textes réunis par Nikola
Bertolino), Belgrade, Clio, 2003, p. 45.
8 Politika (Politique), 6, 7, 8, 9 janvier 1930, dans : Oko nadrealizma, 1, pp. 16–30.
92 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Bojan Jović, Les aspects de la poétique surréaliste explicite
En tant que condition négative de la poésie, l’humour abolit avant tout ce qui
est antipoétique, c’est-à-dire tout ce qui a été engourdi soit sentimentalement soit
par une routine de la pensée. L’humour est une critique authentique, spontanée,
de l’ordre conventionnel et réfléchi, liée à la comédie, mais tout de même différente
de la blague, et pouvant être satirique. De plus, l’humour apporte à certains
éléments une touche poétique et devient ainsi une condition positive de la poésie.
Il illumine soudain la réalité d’une lumière inattendue, extraordinaire et modificatrice,
à tel point que son aspect général change radicalement et ses diverses
parties établissent de nouvelles relations inattendues, surréelles, où certains aspects
découvrent un irréfutable côté grotesque, jusque-là caché, tandis que d’autres
une brusque expressivité poétique. L’humour produit une sorte de mélange du
réel et du fantastique, ce qui donne à chaque manifestation d’humour la forme
d’une métaphore. C’est la nouveauté qui donne à la métaphore sa puissance, et
l’humour représente la condition primordiale de cette nouveauté. Étant donné que
la métaphore et la nouveauté représentent des procédés inséparables de la poésie,
l’humour devient donc et le facteur primordial et la condition de la poésie.
L’humour en question ne peut pas être léger – glacial ou embrasé, il représente
l’expression extrême d’une réaction spirituelle ou sensible, d’une révolte
qui s’intensifie à cause de sa modération.
Dans le texte intitulé « Humour 1932 », publié deux années plus tard dans
le cadre d’une enquête de la revue Le Surréalisme aujourd’hui et ici 9 , Ristić répète
les thèses principales de l’ « Humour et poésie », et développe l’analyse en
direction de la relation entre l’humour et la moralité et entre l’humour et la mort.
Il insiste sur les idées freudiennes du rejet du principe de la réalité et de l’affirmation
du principe du plaisir, personnalisées par le triomphe du narcissisme, par
l’invincibilité du « Moi » humain. Comme pour Breton, auteur d’une Anthologie
de l’humour noir¸ et qui, marqué lui aussi par l’influence de la psychanalyse
freudienne 10 , considère l’humour comme une défense contre la pression du monde
extérieur, l’humour est pour Ristić un mécanisme de défense contre les attaques
du monde extérieur, ce qui le rapproche des névroses, de la folie, de l’ivresse, des
extases. L’humoriste considère et la réalité qui l’opresse et ses propres tourments
comme un jeu d’enfant insignifiant et inoffensif, en transférant l’accent psychique
du « Moi » vers le « Surmoi ». Grâce à la métamorphose des sentiments réunis
dans le plaisir, l’humour rend superflue toute expression émotionnelle, ainsi que
les réactions conscientes et actives; il représente également un masque approuvé
par le « Surmoi », revêtu par le subconscient et grâce auquel celui-ci échappe au
contrôle de ce « Surmoi ».
9 Numéro 2, pp. 18–22.
10 Pour le rapport des surréalistes de Belgrade et de Paris à la psychanalyse, voir: Jelena
Novaković, « Le Surréalisme et la psychanalyse », Filološki pregled, XXXIV, 2007/2, Beograd,
2008, pp. 31–42.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 93
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
L’humour satisfait les tendances régressives vers la pensée prélogique et
préréaliste, par l’intermédiaire de l’économie de l’énergie spirituelle. La situation
est identique pour la métaphore et la poésie. L’humour n’est pas une attitude
morale (la morale qui dépend des facteurs sociaux), il est moral (la vraie morale
du désir); étant parfaitement immoral, il est en même temps parfaitement moral,
puisqu’il ne dépend pas de la rationalité objective, objective et réelle.
On imagine un tel humour, de l’autre côté de la conditionnalité et du résultat,
de l’utilité ou de l’inutilité, en-dehors du jugement de l’évaluation morale,
uniquement dans son existence illimitée, hors du temps. La vie de l’homme se
déroule, cependant, aujourd’hui et ici, dans le temps. C’est pourquoi la morale,
exprimée dans le monde réel, ne peut signifier que ce qui correspond aux conditions
de la « morale moderne », c’est-à-dire que, pour Ristić, est moral ce qui est
révolutionnaire. L’humour est moral car il est indéniablement subversif, car il ne
respecte rien. Il est moral tout comme la folie, la poésie, l’amour.
***
Contrairement aux critiques protosurréalistes et aux textes programmatiques,
dans le premier texte collectif promotionnel « Position du surréalisme » (1930),
l’attention est prêtée aux questions générales tandis que la problématique littéraire
n’y est presque pas abordée; de plus, l’aspect particulier y est remplacé par
le collectif. Les surréalistes se tournent vers une approche philosophique de la
réalité et de ses principes et s’efforcent de se positionner, en tant que groupe, dans
le monde matériel et spirituel. Ils affirment, enfin, vouloir changer le monde par
un mode particulier de révolution – le bouleversement de l’ordre social peut être
réalisé par l’association de l’activité critique à l’activité idéologique et sociale, ce
qui les rapproche des surréalistes de Paris, eux aussi marqués par l’idéologie.
Dans le petit volume intitulé « Position du surréalisme », oeuvre collective
signée par Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Vane Bor, Živanović-
Noe, Ðorđe Jovanović, Ðorđe Kostić, Dušan Matić, Koča Popović, Petar Popović
et Marko Ristić, les membres du groupe surréaliste de Belgrade confrontent
deux mondes – d’un côté se trouvent les domaines de la dialectique infinie et de
la concrétisation dynamique, de la libération de l’homme et de l’irréductibilité
de l’esprit et de l’autre, les domaines de la métaphysique « mortuaire » et de la
statique abstraite et « empâtée », du confort et du conformisme, du « misérable »
bonheur personnel, de l’égoïsme « médiocre », des compromis.
Ce n’est pas au niveau abstrait, hors de l’espace et du temps historique, que
les deux plans se confrontent, mais à travers l’homme et la société d’une époque.
Les surréalistes estiment que leur confrontation se caractérise également par une
dimension éthique, étant donné que les personnalités sont définies au niveau
moral par rapport à l’opinion qu’elles y défendent. L’activité authentique de
l’homme consiste dans son engagement intégral dans la lutte pour la librération
94 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Bojan Jović, Les aspects de la poétique surréaliste explicite
des contraintes sociales et pour la transformation de l’homme et du monde, qui
est la seule mesure morale de l’existence réelle de l’homme.
Dans une réalité ainsi décrite, les surréalistes ne voient le sens de leurs activités
ni dans un système statique et théorique, construit à l’avance, ni dans un
accord élémentaire, artificiel, où tout est généralisé et concilié. Le sens commun
et la cohérence des actions surréalistes se trouvent au sein de leur développement
dialectique, soumis à la démarche révolutionnaire du déterminisme moral.
Suite à l’exposé discursif plutôt clair, évident et compréhensible se trouve
la partie transitoire de la « Position du surréalisme » où le ton change et le texte
devient subjectif, constitué d’images provocantes, émotionnellement puissantes
(« mâchoire de la dialectique », « les chariots de carnaval et de mort », « les
caniches intellectuelles », « la littérature répugnante et belle », etc.). Quoi qu’il
en soit, suite à cette pause, le texte se termine comme il a commencé, dans un
style clair, par un appel direct à la révolte active, continue et destructive, ayant
pour but la transformation complète du monde.
***
L’orientation vers l’action « morale » et la nécessité d’un bouleversement de
l’ordre mondial se maintient dans les oeuvres ultérieures des surréalistes serbes,
où elle se confond avec l’examen des questions psychoanalytiques et poétiques.
Or, quand il s’agit de la forme de l’annexe, la tendance à employer des termes
théoriques et philosophiques plus strictes se mélange au désir d’inclusivité,
comme on peut le voir dans Esquisse d’une phénoménologie de l’irrationnel de
K. Popović et M. Ristić. Dans ce débat discursif, qui ressemble plus à un taité
philosophique qu’à un texte programmatique avant-gardiste, les auteurs décrivent
l’influence des découvertes psychanalytiques sur la compréhension de la structure
de l’esprit humain et sur la notion de la réalité, fondée sur la domination et la
puissance illimitée de la conscience rationnelle et de ses catégories 11 .
Conformément à cela, ils présentent un résumé historique des mouvements
artistiques qui ont problématisé la domination de la raison et de ses catégories en
faveur de la « dictée » psychique, dont il est question dans le premier manifeste
de Breton où le surréalisme est défini comme « automatisme psychique pur par
lequel on se propose d’exprimer, soit verbalement, soit par écrit, soit de tout autre
manière, le fonctionnement réel de la pensée » et comme « dictée de la pensée, en
l’absence de tout contrôle exercé par la raison, en dehors de toute préoccupation
esthétique ou morale ».
Après une courte analyse historique de la contribution dadaïste dans le
domaine de la négation de la pensée consciente, soumise à la logique, et de l’af-
11 Koča Popović – Marko Ristić, Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog, Beograd,
Nadrealistička izdanja, 1931, pp. 28–29.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 95
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
firmation surréaliste d’une trame continue et active de la pensée inconsciente par
la découverte de l’automatisme psychique, appliqué dans l’écriture automatique,
par l’étude de son mécanisme, de son importance multiple et des conséquences
et conclusions auxquelles il aboutit, les auteurs insistent sur la relation entre les
principales catégories de la perception surréaliste de la réalité – les tendances
subconscientes, la morale moderne qui était la caractéristique fondamentale de
l’humour, de l’expression du subconscient et de la création poétique. La morale
moderne est forcément subversive et active, étant donné qu’elle utilise la volonté
irrationnelle et impulsive de l’inconscient qui est par définition subversif. Les
expressions subversives de l’inconscient: la paranoïa, les actes magiques, la simulation,
etc. peuvent renouveler la conscience par de nouveaux moyens d’expression
(textes automatiques, récits de rêves, notation des idées ouvertes, délire paranoïaque
de l’interprétation, peinture surréaliste, fait poétique en lui-même).
L’action consciente, la pensée active doit être dialectique, c’est-à-dire
« moderne » et « subversive » dans tous ses aspects. De cette manière, une phénoménologie
de l’inconscient a les mêmes conséquences que l’amour et possède
un potentiel révolutionnaire radical.
Dans les dernières pages de l’étude, une grande partie est consacrée à la
problématique de la poésie. La poésie est identifiée à la morale, étant donné
qu’elle représente elle aussi un processus de libération des principales exigences
subconscientes de la réalité spirituelle de l’homme; engagée sur la voie de l’accomplissement
moral de l’homme, elle ne peut être que révolutionnaire. La poésie représente
l’expression directe du désir qui ne peut pas s’exprimer sans participation
de la conscience, or, cette participation doit être directe afin que la poésie puisse
maintenir la vivacité contenue dans le désir et le dynamisme de l’assemblage et
de l’entrelacement de ses éléments. Or, si cette participation est indirecte, comme
c’était le cas durant l’histoire de la poésie classique et « moderne », soutenue
par l’esthétique et l’histoire de la littérature, la poésie se transforme en image
morte des sentiments. Les mots, ou plutôt les notions, représentent les éléments
externes par rapport auxquels le désir vient se fixer, tandis que l’impossibilité de
l’expression poétique hors des mots nécessite et exige la participation directe de
la conscience. Les notions et les mots, en tant qu’éléments de la conscience, sous
la pression du désir, obtiennent une autre signification, différente, tout comme
des fétiches – objets servant à la satisfaction d’une idée paranoïaque, dévoilée et
ouverte. Ainsi, dans la poésie surréaliste, les mots ne sont pas des images mortes,
mais des expressions d’ idées ouvertes, du complexe affectif du désir et, de cette
manière, ils obtiennent un sens nouveau et concret.
Pour la création poétique, une telle inspiration-révélation n’est pas nécessaire
(ni le sont la voyance, l’ivresse, l’hystérie, etc.); la simulation, perfectionnée
dans son irrationalité, est suffisante 12 . La conscience doit être mise au service de
12 Ibid., p. 158.
96 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Bojan Jović, Les aspects de la poétique surréaliste explicite
la libération du subconscient, par synthétisation dialectique avec celui-ci. Une
analyse profonde du subconscient, affranchi de la censure et de l’influence de la
conscience, demande un certain effort. Pourtant, cet effort lui-même est devenu
une preuve de la valeur du discours, en se joignant au « sentiment de culpabilité »
qui renie la valeur de tout ce qui n’est pas le fruit d’un effort conscient.
Le « sentiment de culpabilité » soutient, par sa fausse autorité morale, la
concentration sur la médiation contraignante de la conscience, tandis que, pour
les surréalistes, le manque d’effort conscient est devenu une garantie de valeur
poétique et l’effort une preuve d’immaturité; la glorification de l’inspiration
comme moment de révélation infaillible et sacrée n’est ainsi qu’une négation
insuffisante, non-dialectique et naïve du « sentiment de culpabilité » 13 .
***
Le dernier aspect de l’art poétique qui a été analysé par les surréalistes dans
les textes programmatiques est l’engagement social du poète 14 . Le poète moral
doit surpasser à un moment la phase du pessimisme et se tourner vers la libre
réalisation du désir. En analysant les raisons de l’impossibilité d’accomplir ses
désirs, le poète parvient finalement à la conclusion que leur nature est sociale et
économique. La révolte contre la religion, la famille, la morale conventionnelle,
l’éducation, l’école, la presse, le chauvinisme, l’hypocrisie, l’esthétique, les coutumes,
les préjugés, l’art, se transforme en rébellion contre les abstractions, contre
les symptômes et les conséquences, mais non contre les causes de l’aliénation de
l’homme dans le monde contemporain 15 , qui sont matérielles et qui ne peuvent
être supprimées que par des moyens matériels. Une telle position est très proche
des idées marxistes – le poète découvre les conditions réelles de la libération et les
valeurs de la Révolution et développe la morale moderne du révolutionnaire, qui
est une négation dialectique de la morale normative de la culture bourgeoise.
La liberté individuelle vers laquelle tend chaque individu est réalisable, mais
elle ne peut être mise en oeuvre que par la libération de la classe sociale actuellement
opprimée. Dans la pensée surréaliste, il n’est plus question de liberté abstraite
de l’esprit en soi, la liberté de l’individu étant devenu le résultat d’une évolution
sociale. Seul le travail constructif au coeur d’une sombre forêt de cheminées
industrielles permet l’ouverture d’un horizon infini de liberté et de clarté.
Cependant, de son côté, grâce aux motifs authentiques, la vraie poésie reste
toujours révolutionnaire, ou plutôt objectivement utile par son contenu latent et ses
conséquences; elle est la résolution transitoire mais réelle de certains complexes
et conflits dans l’homme et une contribution irremplaçable à la découverte de
13 Ibid., p. 161.
14 o o Marko Ristić, „Moralni i socijalni smisao poezije“, Danas, n 1, janvier et n 2, février 1934,
dans: Oko nadrealizma II, pp. 384–385.
15 Ibid., p. 358.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 97
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
l’homme et de la réalité. Comme telle, elle se trouve justifiée face aux critères
objectifs les plus strictes de la conformité sociale.
***
Dans cette analyse des thèses principales du surréalisme serbe liées à la
nature de la poésie et à la place qu’elle tient dans la vision surréaliste du monde,
on voit que la définition de la poésie change avec le temps et qu’elle s’enrichit de
nouveaux contenus sémantiques. À partir des premières observations importantes,
où la poésie est perçue dans le cadre de la relation inspiration surpersonnelle
surréelle – auteur – langage, avec une mention secondaire du potentiel de la révolte
sociale et par l’omission du débat sur les activités spirituelles similaires, en
passant par l’étude comparative de l’analogie entre l’humour et la poésie à partir
de la métaphorisation et de la nouveauté, jusqu’à la description minutieuse de
la relation entre la poésie et le désir, le langage, les mots, l’inspiration et l’effort
conscient lors de l’écriture. Finalement, les réflexions poétiques quittent le cadre
psychanalytico-linguistiques et s’orientent vers l’engagement social direct, ayant
en vue la libération collective sociale dans le sens le plus général, telle qu’elle
apparaît dans la vision du monde marxiste, c’est-à-dire comme condition de
liberté individuelle.
Ces changements sont, cependant, de nature plus incrémentielle qu’essentielle,
étant donné qu’il n’y a pas de discontinuité dans la percepetion de la poésie,
mais plutôt un élargissement du cadre de l’interprétation et un déplacement
d’accent. Ce n’est qu’au début, avant la promotion officielle du mouvement, que
les auteurs surréalistes sont orientés avant tout au phénomène même de la poésie.
Après cela, l’intérêt théorique des surréalistes se déplace vers les analyses psychologiques,
sociologiques, philosophiques et politiques, quittant le lyrisme en
soi. Tout de même, l’impression que la réflexion sur la poésie recule entièrement
face à des thèmes plus généraux et différents n’est que partiellement juste. Quant
aux voix individuelles dans le cadre de la pensée surréaliste, c’est surtout Marko
Ristić qui s’intéresse au phénomène du poétique, depuis le début de ses écrits
critiques et programmatiques jusqu’à la fin de la courte époque de l’existence
« officielle » du mouvement surréaliste en Serbie. Les profondes réflexions sur la
problématique linguistique, contenues dans Esquisse d’une phénoménologie de
l’irrationnel, de même que les amples recherches sur le potentiel révolutionnaire
de la poésie, représentent en fait un développement des idées indiquées dans le
compte-rendu de L’Oiseau public. Dans les réflexions surréalistes sur le lyrisme,
il est question de variations des thèmes principaux, ainsi que d’une différente
mise en évidence de leurs divers aspects 16 .
16 L’élaboration explicite des thèmes poétiques y est pourtant beaucoup plus restreinte que les
procédés appliqués dans la poésie et la prose surréaliste. Sur la poétique implicite du surréalisme
serbe voir dans : Jelena Novaković, Na rubu halucinacija. Poetika srpskog i francuskog nadreali-
98 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Bojan Jović, Les aspects de la poétique surréaliste explicite
On retrouve une situation semblable au niveau de la question de forme et
de style des manifestes et des textes programmatiques du surréalisme serbe: les
premiers textes de Ristić présentent certains traits poétiques caractéristiques pour
la nature hybride des manifestes des mouvements avant-gardistes antérieurs.
Ensuite, c’est le genre des manifestes et des textes programmatiques qui se dirige
en direction du mode discursif. Ce processus n’est, cependant, ni irréversible ni
définitif. Dans les textes collectifs, comme « Position du surréalisme » et Esquisse
d’une phénoménologie de l’irrationnel, les « sorties » dans le langage poétique,
le caractère pittoresque et l’intensité du style commence à diminuer, alors que
dans les textes ultérieurs de Ristić, tel « Le sens moral et social de la poésie », le
principe poétique, aussi bien que le principe narratif, commence à réapparaître,
ne fût-ce que comme un principe facultatif au niveau de la forme.
Ainsi peut-on dire que l’activité théorique des surréalistes serbes est orientée
vers l’effort de confirmer les hypothèses fondamentales données au départ et
dont les portées abstraites se concrétisent et se matérialisent pratiquement avec
l’introduction d’un complément dialectique matérialiste spécifique fondé sur
la psychanalyse. La différence par rapport Serbie se trouve justement dans la
systématique philosophique et dans l’étendue des débats poétiques. De même,
l’orientation vers leur poétisation des textes programmatiques est une fonction
de la longueur autant que des affinitées de l’auteur; elle est caractéristique surtout
pour Marko Ristić.
Le rejet du concept de « littérature » au profit de la « poésie », considérée
comme une manifestation du subconscient, ou plutôt au profit de la libération
collective, considérée comme condition de liberté individuelle, marque aussi la
fin des tendances esthétiques et poétiques productives de l’avant-garde suite à
la Première Guerre mondiale. Il ne reste donc qu’un pas à faire pour arriver à
la littérature dirigée, aux cadres thématiques et au contenu strictement défini à
l’époque de la répression générale.
LITTÉRATURE
Vane Bor – Marko Ristić, Anti-Zid, Beograd, 1932.
Dictionnaire historique, thématique et technique des littératures: littératures
française et étrangères, anciennes et modernes. sous la direction de Jacques
Demougin, Paris, Larousse, 1986.
Aleksandar Flaker, Poetika osporavanja, Zagreb, Školska knjiga, 1984.
Jelena Novaković, Na rubu halucinacija. Poetika srpskog i francuskog
nadrealizma, Beograd, Filološki fakultet, 1996.
zma, Beograd, Filološki fakultet, 1996; Jelena Novaković, Na rubu halucinacija. Poetika srpskog i
francuskog nadrealizma, Beograd, Filološki fakultet, 1996; Tipologija nadrealizma, Narodna knjiga,
Beograd, 2002, pp. 124–155 et Jelena Novaković, Recherches sur le surréalisme, Sremski Karlovci
– Novi Sad, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2009, pp. 153–204.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 99
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
Jelena Novaković, Tipologija nadrealizma, Narodna knjiga, Beograd,
2002.
Jelena Novaković, « Le Surréalisme et la psychanalyse », Filološki pregled,
XXXIV, 2007/2, Beograd, 2008, pp. 31–42.
Jelena Novaković, Recherches sur le surréalisme, Sremski Karlovci – Novi
Sad, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2009.
Novica Petković, „Proučavanje imanentne poetike: predmet i svrha“, in:
Poetika srpske književnosti (dir. N. Petković), Institut za književnost i umetnost,
Beograd, 1988.
Koča Popović – Marko Ristić, Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog,
Beograd, Nadrealistička izdanja, 1931.
Marko Ristić, Oko nadrealizma I–II (textes réunis par Nikola Bertolino),
Beograd, Clio, 2003 et 2007.
Luca Somigli: Legitimizing the Artist: manifesto writing and European
modernism, 1885–1915, Toronto, University of Toronto Press, 2003.
Бојан Јовић
ВИДОВИ НАДРЕАЛИСТИЧКЕ ЕКСПЛИЦИТНЕ ПОЕТИКЕ
(Резиме)
Испитујући програмско-манифестне текстове српског надреализма и посматрајући их
у контексту европске авангарде и у њиховим везама са француским надреализмом, у раду
се показује како се током времена у њима развијала идеја поезије, од схватања Д. Матића и
М. Ристића изложених у преднадреалистичком периоду поводом збирке песама М. Дединца
Јавна птица (1927), преко Ристићевих чланака о хумору из 1930. и 1932. године, колективног
надреалистичког манифеста „Позиција надреализма“ (1930) и обимне Поповићеве и Ристићеве
теоријске расправе Нацрт за једну феноменологију ирационалног (1931), све до Ристићевог
каснијег текста „Морални и социјални смисао поезије“ (1934). Суштина надреалистичког
схватања поезије није претрпела битне промене већ се појам обогатио садржајима и везама
који су у главном већ били присутни у раним поетичким размишљањима.
Кључне речи: надреализам, српски надреализам, манифест, програмски текст, поетика.
Прихваћено за штампу: 27. маја 2010. године.
100 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Annie Richard
Université Paris III
СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
BIBLID: 0015-1807, 37 (2010), 1 (pp. 101–113)
UDC 305-055.2 : 159.964.2
791.235 : 141.72
UNE LECTURE FÉMINISTE : LA LOI DE LA MÈRE DANS
« CENDRES ET SANG » DE FANNY ARDANT
En écho de la lecture, au contact de la clinique, du dernier Lacan par la psychanalyste Geneviève
Morel dans La loi de la Mère (Paris Economica, 2008), le film de Fanny Ardant « Cendres et sang »
imagine, dans un temps et un pays mythique, un combat entre une mère au nom biblique Judith et une
Loi du Père de vengeance et de crime d’honneur : la mise en scène de la parole des mères éclaire la
prééminence de la parole maternelle dans l’apprentissage du monde et l’accès au symbolique, parole
équivoque et parole trouée à partir de laquelle le sujet, sans le soutien d’un signifiant transcendant,
peut avoir une action sur son destin.
Le beau film de Fanny Ardant 1 m’a incitée à poursuivre un questionnement
sur la Mère commencé à partir d’une lecture du Sinthome 2 de Lacan par une
psychanalyste Geneviève Morel, la Loi de la Mère. Essai sur le sinthome sexuel 3 ,
réflexion continuée dans le cadre du colloque « Les mères et l’autorité, l’autorité
des mères » 4 .
Pourquoi ces questions sur la Mère ? Parce que les mères effectivement
en question dans les bouleversements de la famille actuelle comme le sont
les pères entraînent une remise en cause de l’ordre symbolique, structures
discursives prégnantes où la psychanalyse a un rôle primordial. Repenser la
Mère qui, comme l’écrit Nancy Huston, « est le non-pensé de nos sociétés » 5 ,
ne concerne pas seulement le féminin mais touche à la grammaire classique
du sujet en général.
C’est ainsi que Geneviève Morel, au contact de la clinique, reconsidère pour
le principe de la constitution du sujet, le rapport essentiel du Père et de la Loi qui
aurait arrogé de tout temps au masculin le monopole du symbolique transmis de
1 Sélection officielle du Festival de Cannes 2009.
2 Jacques Lacan, Le Séminaire. Livre XXIII. Le Sinthome. Paris, Seuil, 2005.
3 Paris, Ed.Economica, « Anthropos », 2008.
4 Annie Richard « Les Mères et la Loi », colloque « Les Mères et l’autorité, l’autorité des mères.
», Université de Bordeaux, 3-5décembre 2009 organisé par le Groupe d’études sur le Maternel.
U. F. R des Pays anglophones Université Michel de Montaigne de Bordeaux III.
5 Nancy Huston, avant-propos, Anne Enright, Le Choc de la Maternité, Arles, Actes Sud, 2007
pour la traduction française, Londres, Vintage, 2004.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 101
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
père en fils, rapport exclusif entériné à l’envi par les pratiques universelles dans
les domaines de l’esprit : celui d’abord des religions, même non monothéistes,
asiatiques par exemple où le culte des ancêtres ne peut être assuré que par les fils,
celui des disciplines artistiques où les femmes ont eu tant de mal à s’imposer,
celui de la philosophie si profondément marquée par la misogynie.
En repartant d’une lecture du dernier Lacan « Le Sinthome » qu’elle interprète
comme une relativisation du Nom du Père au profit de « lalangue » 6
maternelle, elle attribue à la mère l’accès au symbolique par le signifiant premier
qui est non pas le Nom du Père mais « l’absence de la mère » 7 , modifiant fondamentalement
le rapport des mères et de la Loi.
Le Nom du Père n’est plus ce « signifiant transcendant normatif à l’égard de
la névrose, héritier de l’oedipe freudien qu’il avait mis en place dans sa rencontre
avec le structuralisme et qui devait durablement orienter la réflexion ouverte par le
champ psychanalytique. Avec la diffusion de la doctrine lacanienne, le Nom du Père
est devenu une norme pour la famille, la différence des sexes et la santé mentale :
on a prétendu avec ce seul signifiant et la signification phallique qui l’accompagne,
définir de façon définitive la psychose dans sa différence avec la névrose, répartir
les « vrais » hommes et les « vraies » femmes et enfin dire ce qu’étaient les formes
psychanalytiquement acceptables de famille et de mariage. Des « experts » de la
doctrine psychanalytique ont proposé leurs services dans ce sens au législateur. Une
grande incertitude s’est manifestée dans le champ de la psychanalyse contemporaine
à l’égard des questions d’identité sexuelle et d’homoparentalité. Ce flottement a
donné lieu à divers discours militants ou idéologiques qui, si utiles soient-ils pour
le débat démocratique, ne pallient pas le vide conceptuel et clinique ainsi mis en
évidence. Or la psychanalyse a les moyens de tenir un autre discours, issu de sa
pratique, laquelle est, par le biais des analysants en souffrance, en prise directe sur
les grands problèmes de l’actualité et ouverte sur ce que Freud appelait le malaise
dans la civilisation. D’où l’importance du virage lacanien dans les années 1970 du
Nom-du-Père vers le sinthome. Lacan substitue alors à un signifiant transcendant et
universel une structure de l’être parlant, certes universelle, mais qui n’a plus aucune
transcendance ni aucune connotation religieuse et qui n’est abordable qu’au cas
par cas, singulièrement. Dès lors la thèse du sinthome sexuel s’articule à la question
cruciale de savoir si la psychanalyse peut proposer à la réflexion contemporaine,
pour penser la filiation et le sexe, une alternative sérieuse à la référence au Nom
du Père 8 .
Cette alternative ne conduit pas évidemment à la vaine substitution d’un sexe
à l’autre, mais à une réflexion sur le statut même de la Loi, statut, c’est-à-dire,
selon la racine indo-européenne « sta » être debout 9 , ce qui tient la Loi quand on
6 Concept chez Lacan in Le Séminaire, livre XX , Encore, Paris, Seuil, du langage comme
véhicule de jouissance.
7 Morel Geneviève, op. cit., p. 37.
8 Ibid., p.7.
9 Le Robert. Langage et culture, Paris,1992.
102 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Annie Richard, Une lecture féministe: la Loi de la mère dans « Cendres et sang » ...
rompt avec toute interprétation transcendante, toute hypostase due aux « sortilèges
du langage » selon Wittgenstein 10 .
Des psychanalystes opposent parfois « la Loi » aux lois, donnant à croire
qu’une instance transcendante de la loi, conforme à un supposé « ordre symbolique
» (qui verse bientôt dans un ordre moral) serait objectivable dans l’inconscient
et devrait de ce fait être respectée voire copiée par le législateur. Or la psychanalyse
montre qu’il n’existe a priori dans l’inconscient aucune instance psychique
nous indiquant d’une façon cohérente où est le bien, où est le mal. Le mythe
psychanalytique de l’oedipe signifie que l’enfant doit se séparer de la jouissance
de sa mère qui lui impose sa loi au départ et que cette séparation est coûteuse.
Du principe séparateur qu’il doit trouver, que ce soit le père ou autre chose, il
fera de toutes façons un symptôme : voilà « la loi » nécessaire mais génératrice
de pathologies 11 .
Geneviève Morel renoue ainsi avec l’acception scientifique du mot « Loi »
« qu’il s’agit de dégager vraiment de l’idée d’une volonté transcendante ou de
la nature des choses selon la conception moderne des sciences 12 » et que ne renierait
sans doute pas Freud. Il n’y a de loi que comme hypothèse de corrélation
entre des phénomènes psychiques : le pouvoir de la parole de la mère, des mots
« bus avec le lait 13 » dont le sujet s’affranchit par un symptôme de séparation
qui pourra être le nom du père ou « autre chose » et qui ne débouchera sur le
« sinthome » qu’au moment « où s’opère le signe de la séparation de la souffrance
du symptôme soit en atténuant l’effet des paroles imposées soit à s’y laisser aller
dans la jouissance 14 ».
Les modifications du statut de « lalangue » qui n’est plus seulement « loi […]
incontrôlée 15 » mais continue à marquer le symbolique de son sceau changent du
tout au tout le rapport des mères et de la Loi.
Il ressort « qu’il n’existe pas de fixation du réel par le signifiant maître. En
effet la nomination se fait toujours par la langue maternelle, grosse d’équivoques
imposées au sujet d’où le statut ambigu de ces dits premiers ( à la fois signifiants
maîtres unaires et à double détente) […] d’où « la duplicité du symbole et du
symptôme » venue du féminin créateur de la langue 16 .
Or ce n’est que si leur pouvoir propre par rapport au langage est reconnu,
inscrit dans le discours dominant du Nom du Père comme il l’est dans le titre
10 Jacques Bouveresse, Essais 3. Wittgenstein et les sortilèges du langage, Marseille, Agone,
coll. « Bancs d’essais », 2003.
11 Morel Geneviève, op. cit., p. 32.
12 Le Robert, Langage et culture, op. cit.
13 Morel Geneviève, op. cit., p. 16.
14 Ibid. p. 16.
15 Citation de Lacan mise en exergue du chapitre I, Morel Geneviève, op. cit., p. 11.
16 Ibid. p. 111.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 103
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
« Loi de la Mère », c’est-à-dire symbolisé à son tour, que le monde de la « valence
différentielle des sexes 17 » pourra changer.
Nous savons que les mots n’émanent pas de la nature des choses mais déterminent
des catégories qui fixent l’existence de ce dont on parle 18 . Et le langage
est solidaire de représentations qui l’illustrent ou le travaillent : c’est le cas de
plusieurs films, de femmes ou d’hommes, qui, actuellement, tournent autour du
personnage de la mère
Le thème essentiel qu’indique le titre du film de Fanny Ardant Cendres et
sang est celui de la Loi, Loi du Père de toute évidence et son personnage principal
est une mère-femme, l’association des deux déterminations n’allant pas de soi.
Le film de Fanny Ardant au niveau de l’imaginaire, mais dans une démarche
comparable à celle de Geneviève Morel d’interrogation sur le statut même de la
Loi, bouleverse, comme le fait Geneviève Morel dans le domaine de la psychanalyse,
le discours dominant.
Ce premier long métrage a dérouté la critique, attirant peu de commentaires
élogieux, réserve qui est sans doute la meilleure preuve de son intérêt :
ce film « déroute » en effet, quitte les sentiers battus, spontanément, sans idée
démonstrative.
L’interrogation sur le statut de la Loi qui régit le monde représenté aboutit
à remettre en cause le discours qui l’a instaurée et continue à la soutenir, «la
force de la règle 19 » selon Wittgenstein, c’est-à-dire la capacité du langage à
projeter sur le monde l’effet de nécessité indissociable de la manière dont il est
formulé : formulation du Nom du Père en psychanalyse, formulation du devoir
de vengeance, de l’honneur dans Cendres et sang. Le récit cinématographique
est ponctué de paroles des personnages qui s’approprient la langue au fur et à
mesure que l’action développe la logique de ces mots-clefs.
L’effort va dans le même sens dans l’essai de Geneviève Morel et dans le
film de Fanny Ardant pour se dégager d’une structure symbolique établie dans
les deux cas sur la « Loi du Père », entité linguistique transmise de Père en fils :
comme pour Geneviève Morel, il ne s’agit pas d’une contestation féminine qui
respecterait les mêmes cadres de pensée en les subvertissant, mais bien d’une
remise en cause d’une convention – j’invoque à nouveau Wittgenstei – qui fixe
l’existence de ce dont on parle et qui implique les hommes comme les femmes.
La construction du film met en quelque sorte cette Loi en exergue du récit
proprement dit sous la forme d’un prologue; on y voit en noir et blanc un homme
et trois jeunes enfants, deux garçons et une petite fille, jouant au cerf-volant
17 Françoise Héritier, Masculin/Féminin. La pensée de la différence, Paris, Editions Odile
Jacob, 1996, p. 24.
18 Jacques Bouveresse, op.cit., chapitre « La théorie du langage comme image de la réalité »,
p. 65–72.
19 Jacques Bouveresse, La Force de la règle. Wittgenstein et l’invention de la nécessité, Paris,
Les Editions de Minuit, coll. « Critique », 1987.
104 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Annie Richard, Une lecture féministe: la Loi de la mère dans « Cendres et sang » ...
sur une plage : éclats de rire, poursuite dans le vent, débauche de vie et de joie.
Soudain une voiture entre dans le champ, l’homme veut fuir, pousse les enfants
devant lui mais la route lui est barrée par deux hommes en noir qui le surplombent
sur le sentier qu’il a pris : il s’arrête, la voiture réapparaît, un coup de feu
claque, il s’effondre aux pieds des enfants immobiles et muets. Une flaque de sang
rouge s’étale sous sa tête. Prologue énigmatique et violent où une Loi s’exerce
sous nos yeux, Loi familière d’un règlement de compte entre hommes que nous
croyons connaître mais que des signes rendent étrangère: le caractère inoffensif
de l’homme à abattre notamment et surtout l’attitude des enfants silencieux et
immobiles devant son cadavre.
Le générique nous introduit alors dans un autre temps, d’autres lieux : la
couleur fonctionne comme signal du début de la narration proprement dite. Une
femme et ses trois enfants, deux jeunes hommes et une fillette, apparaissent sur
l’écran sans lien explicite avec la première image sinon le tissu rouge que la mère
est en train de coudre à la première image en écoutant les rires de ses enfants
dans la pièce et dont les chutes sur le sol évoquent des gouttes de sang; nous
soupçonnons que les trois enfants que nous découvrons à la scène suivante sont
ceux, grandis, de la première scène, mais nous commençons seulement à décrypter
la situation que seule la mère connaît et qu’elle cache à ses enfants.
En fait ce début fixe les bases d’une problématique de la Mère qui va bien
au-delà d’un naturalisme, battu en brèche dès le départ par les invraisemblances de
l’action : après le prologue, l’ouverture de la narration sur l’image paisible d’une
mère de famille occupée à un travail de couture et attentive en même temps à ses
enfants « babillant » dans la pièce à côté est pour le moins incongrue d’autant
que les fils qui se comportent comme des adolescents espiègles sont des adultes,
la petite fille d’une quinzaine d’années est singulièrement mûre, (on la verra plus
loin lisant Dostoievsky, douée elle-même d’une parole pleine de poésie et pourtant
sourde– nous apprendrons que c’est l’effet du traumatisme de l’assassinat
du père– reliée aux autres par sa mère et ses frères dont elle comprend les gestes
et lit les mots sur les lèvres).
Tableau d’un monde faussement convenu à la manière d’un Balthus, dont
le lien par le tissu rouge au prologue sanglant pose la question de la Loi qui s’y
est appliquée avec une force irrépressible.
Or seule la mère, Judith, paraît pouvoir y répondre : ses enfants, tout comme
les spectateurs, sont accrochés à sa parole.
C’est d’elle, de son autorité et de son désir que procède l’accès à la Loi
mystérieuse: les gestes ou mots de la vie quotidienne s’y réfèrent spontanément
comme le tissu rouge qu’elle coupe machinalement ou dans le lieu le plus maternel,
la cuisine, ses remarques à propos d’un couteau dont elle interdit l’utilisation
aux « enfants »: « si tu commences avec la violence, tu vas l’utiliser jusqu’au
bout… » dit-elle à un de ses fils. L’épisode, apparemment secondaire, du carreau
cassé de la voisine acariâtre qui en accuse les enfants, la montre souveraine dans
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 105
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
ses décisions: après avoir remplacé le carreau, on la voit montant l’escalier de
retour de courses ménagères, soudain très émue par un morceau de musique qui
lui parvient de son appartement (on saura plus tard qu’il lui rappelle sa famille)
et se précipitant sur la vitre neuve pour la défoncer d’un coup de poing, message
contradictoire sur le recours à la violence que ses enfants admettent d’emblée
tout en tentant de l’interpréter: une première fois, par le jugement de Mira, la
fillette: « Maman, elle oublie, elle pardonne et elle répare…» une deuxième, par
l’étonnement amusé des fils, Pashko et Ismaël, devant la liberté de comportement
de leur mère capable de faire justice (ici de l’hostilité gratuite de la voisine
haineuse) aussi par la violence.
La mise en scène de la parole de la mère
La parole de la mère est donc une parole énigmatique et surtout une parole
trouée qui pousse à l’interprétation: il est question d’un événement de famille
auquel elle ne veut pas se rendre, le mariage d’une cousine. Elle ne répond pas à
leurs questions sinon par un laconique « Je n’ai plus de famille ». Elle acceptera
finalement en toute liberté comme une sorte de défi, d’y emmener ses enfants.
Or, il n’est guère vraisemblable que Judith n’ait pas dit à ses enfants, devenus
adultes, ce qui s’est passé et les emmène dans sa famille sans prévoir qu’à un
moment ou un autre, ce qu’elle a caché puisse être dévoilé. Nous sommes bien
dans ce film, ce qui le rend fascinant, au-delà du naturalisme et cela donne à la
mise en scène de la parole de la Mère une tout autre portée.
Le commentaire que je propose concerne exclusivement la représentation de
cette parole qui, à mon sens, tient de la parabole, ordonne un récit où se cache un
enseignement. : j’ y verrais le pendant laïque de la Parabole de la Loi de Kafka20 ,
elle, imprégnée de religieux. Dans Cendres et sang, il s’agit de loi humaine, ce
qu’explicitera au final la confrontation avec la Loi religieuse de l’Eglise : la
chapelle où le prêtre rappelle la Loi d’amour du Christ est située en élévation
sur un tertre et filmée en contre-plongée. Avec Cendres et sang, nous sommes ici
et maintenant, sur la terre maintes fois évoquée par les personnages : domaines
terriens à perte de vue qui envahissent l’écran dès l’arrivée de Judith et ses enfants
dans la superbe propriété qui les attend, objets de la convoitise et des luttes entre
les familles, poignée de terre brune donnée à Judith par le père du futur marié,
Timos Pogradès, geste d’alliance entre deux familles contre l’hégémonie d’une
autre famille, celle des Drins.
De cette Loi humaine, loi de l’honneur, de la vengeance mais implacable,
inexorable comme une loi divine, la parole de la mère, «lalangue» est le truchement
incontournable – elle en est la dépositaire la plus sûre et les enfants à juste
titre la pressent de questions – mais son truchement est tout autant ambigu :
au tiers du film, les garçons apprennent de leur cousin Louppos Sikias que leur
20 Texte « Devant la Loi » écrit dès 1916 et inséré ensuite dans Le Procès.
106 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Annie Richard, Une lecture féministe: la Loi de la mère dans « Cendres et sang » ...
mère, une Drin, promise à un homme de leur clan, a refusé cette alliance pour
aller vivre avec un autre, leur père, un des fils de la famille Sikias où a lieu le
mariage aujourd’hui de Flora, leur cousine, et de Sandor Pogrades et c’est le propre
père de Judith, leur grand-père, Alexander, qui a exercé la Loi en tuant son mari,
« elle s’est parjurée, son père a tué son mari… »
Situations extrêmes, invraisemblables, de la veine de fiction pure des mythes
que confirme la référence orale de Fanny Ardant elle-même lors d’une séance en
sa présence dans une salle parisienne 21 , à la tragédie grecque, où le récit traduit
sur le plan du drame une structure fondatrice de la psyché : Freud a montré avec
le meurtre du Père primitif que la psychanalyse comporte elle-même des parties
mythiques expressément désignées comme telles.
Ici, l’explication du prologue par Louppos, son énonciation brute et claire
ne fait que renvoyer le spectateur à un mystère : celui du silence de la mère à
ce sujet.
C’est ce mystère logiquement inexplicable qui trouble les garçons et les
pousse à demander des comptes à leur mère lorsque leur cousin Louppos les a mis
au courant de ce qui s’est passé – il s’agit d’une des scènes répétées dans le lieu
intime par excellence, la chambre de la mère – mais ces comptes, elle se refuse à
les rendre et elle couvre son attitude vis-à-vis des autres d’une justification peu
convaincante– leur cacher la vérité pour les protéger – alors même qu’elle les
met dans la situation d’apprendre les faits.
Ce silence donc qui intrigue et trouble les garçons pointe le niveau psychique
du mystère foncier de la parole maternelle qui ouvre au monde, chargée d’équivoques,
situation d’apprentissage bien connue à laquelle la bonne Loi du Nom
du Père apporterait la solution essentielle de séparation de la mère.
La bizarrerie réside ici dans la représentation des « enfants » en tant
qu’adultes : leur cacher la vérité alors qu’ils ont, de loin, l’âge de raison, suggère
que la présence et prégnance de l’équivoque de la parole maternelle se perpétue
comme filtre d’accès obligé et singulier à la Loi, en un mot marque durablement
le symbolique sans qu’aucun pur signifiant ne vienne le séparer sans reste de la
jouissance maternelle.
Un des enjeux majeurs du film est là dans l’énigme du monde dans lequel
il nous fait pénétrer, énigme à laquelle répond l’énigme des paroles de la mère:
interprétation appuyée des réponses de Fanny Ardant confirmant lors de l’entretien
avec le public 22 que cette difficulté d’intelligibilité éprouvée par les spectateurs
avait été voulue par elle.
Cette représentation entre singulièrement en écho avec les changements
théoriques que décrit Geneviève Morel dans sa lecture du Sinthome de Lacan où,
du fait du féminin créateur de la langue, le symbole n’est plus le S1, signifiant
21 Cinéma « Studio 28 » Paris, Montmartre, le 27 novembre 2009.
22 Ibid.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 107
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
maître absolu mais le S2, lieu des équivoques. « Dans Le Sinthome, le lien du
symptôme au symbolique se précise lorsque la nomination est arrachée au Nom-
du- Père pour être déplacée du côté maternel 23 »
Dans Cendres et sang, cette parole qui ne fournit pas de clefs mais des signifiants
ambigus est non l’obstacle mais l’intercesseur obligé de la Loi : il faut
que l’enfant-adulte – il y a là un amalgame troublant – interprète les équivoques
maternelles, inscrites dans la mémoire, dans le but de déchiffrer son énigme
et surtout de s’en séparer. L’interprétation suppose en effet une symbolisation
indissolublement liée au symptôme de séparation.
« Au commencement était le mot mère… », déclare le linguiste Claude
Hajèje 24 .
C’est cette enquête des « enfants » accrochée à la parole primordiale de
la Mère que le film nous fait suivre comme un thriller pour trouver leur voie
propre, à rebours d’une Loi absolue, la Loi du Père qui impose ici la pathologie
de sa croyance.
Encore faut-il que la mère assume son rôle, qu’elle se dégage de toute aliénation
à cette Loi idéale et transcendante, ce qui n’élimine pas la fonction du père
évidemment, mais la fait migrer de son essence toute symbolique vers le réel.
La parole des mères
Le film à cet égard donne à voir non seulement Judith mais plusieurs mères
qu’il est très intéressant de comparer sous l’angle de la parole à laquelle elles se
donnent droit.
Si Judith est dite « libre », « égale à un homme » – c’est un leitmotiv dans
le film qui vient de plusieurs personnages, hommes ou femmes, dont certains la
stigmatisent, comme Samir, un de ses beaux-frères25 – si elle est dite par celui-ci
« sans foi ni loi », ce n’est pas seulement par sa conduite mais parce qu’elle a
osé rompre la tradition de la parole des mères.
La tradition est incarnée par l’aïeule, la vénérable bien nommée Venera qui
est au centre de la famille, assise dans le jardin et vers qui sont conduits Judith et
les enfants dès leur arrivée. Tous attendent de Venera que sa parole cautionne la
Loi en vigueur, loi du sang et de la vengeance : dans une confrontation finale avec
Judith, elle pousse Pashko à se rendre au repas de funérailles de celui qu’il a tué
accidentellement26 et elle sait que cela signifie pour lui, dans le code d’honneur
en vigueur, remettre sa propre vie entre les mains des offensés.
23 Geneviève Morel, op. cit., p.100–101.
24 Entretien avec Claude Hajèje in « Autrement » n° 90, mai 1987, pp. 14–17.
25 « elle est où ta mère? Elle n’a pas fait assez de mal ? » dit-il brutalement à Mira que Judith
a confiée à la garde d’Ilaria, sa femme, qu’il violente et ne sait pas aimer.
26 Au cours de la fête du mariage dans le jardin, Mira, partie chercher une carafe d’eau dans la
maison déserte est surprise par deux voyous et sauvée du viol par l’intervention de Slator Pogradès.
Louppos, qui a pourtant compris ce qui s’est passé, voit là l’occasion de régler sa propre dette d’hon-
108 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Annie Richard, Une lecture féministe: la Loi de la mère dans « Cendres et sang » ...
« Ce n’est pas ta place, Judith » lui lance-t-elle lorsque celle-ci veut accompagner
son fils. « Rien n’arrêtera le sang, jamais ».
Pourtant elle a essayé de « calmer le jeu ». C’est ainsi qu’elle tient son
petit-fils Louppos sous son influence, par la promesse de ne pas se venger des
jumeaux Slator et Damian malgré leur hostilité permanente à son égard qu’ils
étendent aussitôt à la famille de Judith et qui est attachée à leur histoire : élevés
dans la famille Pogradès, leur père a été tué par un Drin. La scène remontée dans
la mémoire de Louppos au moment des révélations qu’il fait à Pashko et son frère
Ismaël, a été rejouée devant les spectateurs : on y voit les jumeaux enfants tirer
le cadavre de leur père pour sacraliser la terre sur laquelle on va le trouver et se
l’approprier, mais ils vont un peu trop loin et empiètent sur celle des Sikias sous
les yeux de Louppos, du même âge, caché derrière un arbre.
C’est Venera qui, à la scène suivante, refuse devant les deux familles, Sikias
et Pogrades, l’accusation des jumeaux par Louppos – «j’ai dit ce que j’ai vu. J’ai
défendu notre terre» – et permet le châtiment corporel du menteur injustement
désigné en Louppos qu’elle sacrifie ainsi, malgré l’attachement réciproque de
la grand-mère et du petit-fils ou sans doute en s’appuyant sur cet attachement,
pour éviter une nouvelle effusion de sang. Du châtiment, Louppos porte encore
la trace sur sa gorge sous forme de la cicatrice due au coup de fouet improvisé,
un cordon retenant les rideaux qu’elle-même, Venera, a détaché lors de la scène
fatidique et tendu à son fils Anton, le père de Louppos, pour qu’il exécute la
sentence. Ce sont ces mots que Louppos ne peut plus dire, rentrés physiquement
dans sa gorge, qui le poussent à mentir réellement lors du mariage en déversant
dans l’oreille de Pashko la fausse accusation selon laquelle Slator aurait tenté
d’abuser de Mira.
Les réticences, au sens propre, de Venera ont seulement abouti à pervertir
la Loi ancrée dans l’esprit de Louppos ; son nom évoque les loups qui courent
dans la forêt que traverse le train ramenant Judith et ses enfants dans sa propre
famille et dont le symbolisme de violence devient évident au fur et à mesure que
se dévoile le principe sanglant de l’histoire :
« Tuer pour l’honneur ne fait pas de toi un assassin » répond Louppos à ce
qu’ose énoncer Pashko:
« Mon grand-père est un assassin, a dit ma mère ».
C’est que Judith a franchi le pas, non pas de l’atermoiement, de la médiation
comme Venera, mais de la remise en cause du statut même de la Loi : prête à « payer
le prix » – dit-elle – de la transgression qui a été de rester sourde à son impératif,
d’en changer le discours : employer le mot «assassin» pour le grand-père, c’est
rejeter la sacralisation du crime d’honneur au Nom du Père. Sa fille Mira a hérité
de cette surdité au Mal, elle est l’innocente, dans la ligne de l’Idiot de Dostoievsky,
neur (voir paragraphe suivant) en désignant mensongèrement à Pashko, Slator comme l’agresseur de
sa sœur Mira : celui-ci bondit sur Slator qui tombe et sa tête heurte mortellement une pierre.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 109
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
son livre de chevet ; elle est aussi la poète qui jouit des mots, comme Lacan le dit
de Joyce en « maître de lalangue » caractérisée par ses équivoques 27 .
Il faudra aller jusqu’au bout de la haine pour que la parole de Judith :
« ceux qui exercent cette Loi aveuglément sont des assassins » atteigne Louppos
et le détourne, comme le dit Venera au début, « de suivre la loi du sang comme
des moutons ».
Dans une scène du dénouement 28 , avant même la mort de Mira qui précipite
le renoncement solennel à la vengeance par la conclusion d’un pacte pacifique,
Louppos se dégage solennellement de l’impératif absolu de la Loi en venant
s’accuser de son mensonge devant le clan Pogradès, assemblé autour de la table
du banquet devenue table des funérailles : « c’est ma haine, la loi du sang (qui a
causé le mal), j’ai grandi avec elle, j’y croyais, mais aujourd’hui j’ai perdu mon
honneur ».
C’est la parole libre de Judith qui a été le ferment de ce renversement. Elle
est la justicière, comme l’évoque son nom dans la tradition biblique 29 , troquant
l’épée pour la parole, celle qui aura dompté les loups qui viennent se coucher à
ses pieds dans la toute dernière image.
Il semble en effet que la parole des mères dans le film suive un fil générationnel
: à l’époque des aïeules, la parole contrainte de Venera renvoie à l’aphasie
de la femme de Timos Pogradès, Hannah. Sa femme a perdu la parole, explique
celui-ci à Judith, à la mort d’un de ses fils, et reste enfermée dans sa chambre dont
il désigne la fenêtre ouverte dans la tour. Cette parole muette est pourtant nécessaire
au vieux Pogradès : elle est même une parole exaltée au sens propre d’être
muette telle qu’elle est représentée, susceptible d’être proférée par une Hanna
invisible et dominante. C’est vers cette parole muette que se tourne, implorant,
le vieux Pogradès, pour demander une réponse à son dilemme, exercer ou non la
Loi de la vengeance sur Pashko. Au dénouement, un cri terrible parti de la tour,
signale, avant qu’il ne surgisse dans notre champ de vision, le spectacle du corps
sans vie de Mira dans les bras d’un berger qui le rapporte à sa mère.
Cette parole refusée tient la même place centrale que celle de Venera : elle
est là, surplombante, parole de l’indicible de la douleur qui va jusqu’ au cri final,
moment où se brise, se déchire la Loi immuable remplacée par un pacte, une
convention, moment où la Loi perd toute transcendance pour devenir accord
entre les parties.
27 Geneviève Morel, op.cit., p. 85.
28 Dénouement tragique : Judith essaie de rejoindre Pashko qui s’est finalement rendu chez les
Pogradès. Mira échappe à la garde d’Ilaria, fuyant l’altercation violente de Samir, son mari, furieux de
l’évidente attirance de sa femme pour Pashko et de la liberté de Judith. Mira s’égare et se retrouve près
du troupeau de chevaux des Sikias quand Timos, s’emparant du revolver de Damian prêt à tuer Pashko,
tire un coup en l’air qui affole les chevaux et provoque la mort de Mira. Excès de douleur qui met fin
à l’engrenage de la violence : à la scène suivante, Louppos et Damian font un pacte de paix.
29 Héroïne juive qui coupe la tête à Holopherne, général de Nabuchodonosor.
110 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Annie Richard, Une lecture féministe: la Loi de la mère dans « Cendres et sang » ...
A la génération suivante, Ilaria tout autant séduite par Pashko qu’admirative
de Judith, ose élever la voix : face à Samir, elle défend Judith et elle la défend en
tant que mère, provoquant la violence de son mari, ce qui fait fuir Mira qui lui
avait été confiée par Judith et sera une des causes de sa mort.
Car la révolte ne suffit pas à enrayer la machine infernale qui conduit à la
tragédie finale : au contraire, Judith et Ilaria précipitent à leur insu Mira vers le
danger.
Les mères ont plus que leur mot à dire, elles ont à l’inscrire dans l’histoire,
Histoire, de ce coin de terre, de ce pays non identifié, pays mythique à propos
duquel a pu être évoquée la Grèce antique comme n’importe quel pays d’outremonts
contemporain, 30 à la fois familier et étranger, proche et lointain.
Elles ont à l’inscrire dans la langue pour qu’il puisse être dit que le grandpère
est un assassin, qu’il n’y a pas de Loi archaïque qui en tant que telle doive
entraver la liberté du sujet par un signifiant transcendant.
Et elles ont avant tout à l’inscrire dans la transmission mère–fille. Car les
filles sont malades ; Deborah, sœur de Louppos, a eu une chute de cheval qui l’a
rendue boiteuse et immariable : un gros plan la montre au début du film, claudicant
alors qu’elle monte l’escalier de la maison familiale. Mira est la fragilité même,
sur qui s’imprime la violence, de la surdité à la mort.
Les filles sont directement concernées par la parole des mères dont elles
sont héritières.
La question de l’éducation des enfants est primordiale dans le film et le
monde à venir dépend de la manière dont les filles en particulier s’approprieront
leur parole de mères, l’inscriront dans la langue, le Verbe, le Logos.
Lacan dans Le Sinthome va jusque-là, jusqu’au Verbe de la Genèse : Geneviève
Morel donne tout son poids à sa réflexion sur la nomination des espèces
dans la Bible qui bouleverse l’ordre symbolique établi et étayé par les présupposés
religieux de la prééminence du Verbe paternel.
En effet, ce n’est pas Dieu qui nomme, mais l’homme. Et il ne peut le faire que
dans sa langue maternelle, celle de sa mère Evie, dont le nom signifie en hébreu,
« la mère des vivants ». Lacan réinterprète la filiation d’Adam qui devient le fils de
sa compagne. De ce fait, Adam ne pouvait parler que dans sa langue maternelle, qui
est celle du péché originel puisque c’est l’idiome avec lequel Eve a parlé au serpent.
Finalement, il n’existe aucune langue divine pour la nomination, mais seulement la
langue de l’homme qui est sa langue maternelle[…] 31 .
L’accident de Mira est filmé comme un sacrifice, l’excès pathogène qui met
fin à la Loi archaïque : le corps inerte de l’enfant déposé par le berger dans les bras
de Judith qui s’effondre sous ce poids et la dernière image de Judith immobile,
30 Le film a été effectivement tourné en Roumanie.
31 Geneviève Morel, op. cit., pp. 88–89.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 111
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
très pâle, les cheveux dénoués, assise face à la maison d’où sortent les loups qui
viennent se coucher à ses pieds, évoquent une Pietà. Dans l’agneau sacrificiel,
Louppos a planté sa dernière flèche. Autre signe : la croix de pierre à la croisée
des chemins que suit Mira pour retrouver sa mère.
Le Verbe s’est fait chair et cette chair christique – non le corps, traditionnellement
dévolu à la femme dans la dichotomie convenue du masculin et du
féminin – est féminine.
La soumission des loups marque le passage de la Loi impérative et univoque,
illusoire, du Père (« tu voulais voir les loups ? », dit Louppos, au passage
du grand-père) à la réalité de la mère meurtrie annonçant peut-être l’ère de
l’ordre symbolique de la Mère, indissolublement lié au symptôme de séparation
de l’enfant dont elle est, par sa parole, à la fois la mater dolorosa et l’artisane
tâtonnante.
« Les enfants, on les élève à tâtons, dans le noir», dit Judith à Venera.
Ainsi repenser la Mère et donc la Femme en se dégageant des hypostases de
langage, c’est ce que permet le film de Fanny Ardant, travail sur le symbolique
promis à dérouter la critique.
Un certain cinéma contemporain a ces audaces: Cendres et sang en fait
partie. C’est un film de formation, comme il y a des romans de formation, qui
utilise la fiction comme expérimentation des possibles. A partir de la situation
des mères contemporaines où le pater familias ne règne plus en maître, mais où
les structures discursives voire sociales dans différentes cultures et en tout cas
spirituelles même dans les sociétés occidentales pour les domaines notamment de
l’art et de la religion, maintiennent l’illusion de la Loi du Nom du Père comme
garante de civilisation 32 , Fanny Ardant imagine un combat fabulé, fabuleux, entre
une mère au nom biblique Judith et la Loi du Père en tant que Loi transcendante
et immuable, telle qu’en elle-même la change l’éternité de la langue. Sauf à descendre
de ces hauteurs et à incarner la langue et l’ordre symbolique à l’avenant
dans la singularité et la diversité de la parole des mères chargée de jouissance et
d’équivoques à partir desquelles le sujet peut avoir une action sur son destin.
C’est dans ce récit initiatique de libération d’un discours archaïque et figé,
ordonné comme un conte-le crime originel, la réparation par l’héroïne et le prix
à payer de la reconnaissance, que nous entraîne ce film «bizarre» au sens premier
et fort du mot à l’étymologie incertaine peut-être emprunté à l’italien et qui
signifie « coléreux » puis « extravagant » et «brave» 33 . Film «bizarre», percutant
à l’image en son centre de la «bizarre» par excellence – car ce mot a d’abord été
employé substantivement au féminin – qu’est cette Mère à la fois parfaitement
mère et pleinement femme, d’emblée au-delà de la dichotomie de la Maman et
32 Voir la stigmatisation de la « maternisation » de la société, selon l’expression de Michel
Schneider, Big Mother, Ed. Odile Jacob, 2003.
33 Le Robert, Langue et Culture. Op. cit.
112 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Annie Richard, Une lecture féministe: la Loi de la mère dans « Cendres et sang » ...
de la Putain, pour reprendre le titre du célèbre film de Jean Eustache 34 qui clive
la Mère et la Femme et dont un récent « scandale » dans le monde artistique
montre la permanence : celui de la seule supposition selon laquelle la femme de
« L’Origine du monde » de Courbet pourrait être enceinte 35 .
La puissance de l’image donne ainsi à la Loi de la Mère, face à d’innombrables
films entérinant la Loi du Père, sa véritable portée qui est que les questions
sur les mères remettent enfin en question l’entité convenue de la Mère.
Ани Ришар
ЈЕДНО ФЕМИНИСТИЧКО ЧИТАЊЕ : ПЕПЕО И КРВ ФАНИ АРДАН
(Резиме)
У овој студији, ауторка полази од Лакановог текста Sinthome у тумачењу психоаналитичарке
Женевјев Морел која о њему пише у књизи La Loi de la Mère. Essai sur le sinthome sexuel.
Положај мајке у савременој породици изискује преиспитивање симболичког поретка у коме
главну улогу има психоанализа. Нов однос према Мајци која је, како пише Ненси Хјустон, „немишљено
наших друштава“, не тиче се само женског рода, него и класичне граматике субјекта
уопште. Као одјек тог новог тумачења Лакановог текста, Пепео и крв Фани Ардан приказује,
у једном митском времену и једној митској земљи, борбу једне мајке, која носи библијско име
Јудита, за ослобођење од отуђујућег Закона Оца, у овом случају закона освете и злочина због
части. Кроз ту борбу оцртава се надмоћ мајчине речи, за коју се хватају већ одрасла деца да би
пронашла свој пут, двосмислене речи захваљујући којој субјекат, без подршке неког трансцендентног
означитеља, може да утиче на своју судбину. Сачињено као античка трагедија, ово дело
указује на једну структуру која је основа психе: структуру симболичког поретка Мајке.
Кључне речи: феминизам, психоанализа, филм, симболика, мајка, отац.
Прихваћено за штампу: 27. маја 2010. године
mars 2009.
34 Film réalisé en 1973.
35 Philippe Dagen, « La femme de l’Origine du monde était-elle enceinte ? » Le Monde, 6
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 113
XXXVII 2010 1

Georgiana M. M. Colvile
Université François Rabelais – Tours
СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
BIBLID: 0015-1807, 37 (2010), 1 (pp. 115–126)
UDC 82.02 NADREALIZAM : 305–055.2
DE L’EROS DES FEMMES SURRÉALISTES ET DE
CLAUDE CAHUN EN PARTICULIER
Des surréalistes, la femme aimée, ambiguë, est tour à tour, la tiède
habitante du cocon et celle de l’espace extérieur où l’âme stridente s’affole
de sa propre lucidité ; tantôt créature trop charnelle, vénéneuse, rose
publique, tantôt Nadja aux yeux cernés de noir, magicienne, sibylle,
médiatrice de l’invisible.
Mais peut-être saura-t-elle, sait-elle déjà assumer simultanément les
deux rôles? (Alors les catégories masculines ne vaudront plus très cher,
et les hommes auront peur).
L’ambiguïté de la femme-femelle se communique à l’amour dont elle
est l’objet ou la complice.
Nora MITRANI (1956) 1
Les nombreux écrits autobiographiques des femmes dans et autour du surréalisme, leur
permettaient de se constituer une identité autonome, à l’encontre de leur statut ambigu au sein du
groupe. Ces confessions laissaient transparaître un comportement sexuel anti-conformiste et une
grande variété de dites «perversions» dans leur vie, comme dans l’imaginaire de leurs créations
artistiques. En marge d’un mouvement marginal, elles jouissaient parfois d’une plus grande liberté
dans le domaine de l’éros que leurs compagnons.
La citation ci-dessus confirme l’ambiguïté de la situation des femmes surréalistes
et en ce qui concerne l’érotisme, on pourrait dire qu’elles avaient le cul
entre deux chaises. Avant d’aborder le cas spécifique de Claude Cahun, j’aimerais
parler un peu de leur rapport à l’érotisme et de l’hiatus entre leur statut d’objets de
désir à l’intérieur du groupe, ainsi que dans la production littéraire ou artistique
de leurs partenaires, puis de leur recherche d’une identité propre de sujet désirant,
principalement à travers leur créativité à elles.
1 Nora Mitrani, «Des Chats et des magnolias», in Rose au cœur violet, Paris, Terrain vague,
Losfeld, 1988, pp. 89–93.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 115
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
En 1960 parut un roman érotique non signé, intitulé La Confession anonyme 2 .
Il eut un succès de scandale, car l’éros y est présenté comme faisant partie d’une
quête mystique dont toute morale serait exclue. Ce livre fut vite épuisé et son
auteur identifié. Il s’agissait de Suzanne Lilar (1901–1992), romancière belge, de
la même génération que les aînées des femmes associées au groupe surréaliste,
nées entre 1887 (Valentine Hugo) et 1907 (Lise Deharme, Leonor Fini et Frida
Kahlo) ; entre ces deux dates se situent Claude Cahun, Denise Naville, Simone
Breton, Valentine Penrose, Kay Sage, Eileen Agar, Toyen, Marcelle/Lila Ferry,
Alice Rahon et Elisa Breton; elles n’ont cependant pas toutes rejoint le groupe
dès les années vingt.
Vers 1980, le cinéaste belge André Delvaux (1926–2002), surréaliste inavoué
qui préférait se réclamer du « réalisme magique » de son pays, emprunta
un exemplaire de La Confession anonyme, qu’il dévora en une nuit blanche, puis
en proposa une adaptation pour l’écran à Suzanne Lilar dès le lendemain. Une
collaboration exemplaire, deux ans de conversations intimes, presque un amour
platonique entre la vieille romancière et le réalisateur dans la force de l’âge s’ensuivirent,
puis un film, Benvenuta (1983), synesthésique et d’une grande richesse,
où surréalisme et réalisme magique se rencontrent. 3 Delvaux juxtapose et met
en abyme l’histoire des créateurs, la romancière Jeanne (Françoise Fabian) et le
cinéaste François (Mathieu Carrière) et celle de la liaison passionnée, violente
et compliquée que vivent leurs protagonistes, Benvenuta (Fanny Ardant), jeune
pianiste gantoise, et Livio (Vittorio Gassman), magistrat napolitain grisonnant.
Cette configuration ne va pas sans rappeler les nombreux couples surréalistes
qui se formaient et se défaisaient au gré des années et des rencontres, couples
d’époux ou d’amants, doublés de couples d’artistes, dont Renée Riese-Hubert a
étudié la collaboration très variable dans Magnifying Mirrors 4
Le film Benvenuta fit sortir Lilar de l’ombre et elle s’exprima alors sur
l’éros féminin de façon originale et nouvelle dans divers entretiens. 5 Elle parla de
« l’anima » de son collaborateur : « André est double, il a également une sensibilité
féminine » ; elle définit sa perception personnelle de l’éros comme « La
ligne mystique » et affirme encore que « …je sais qu’il y a dans l’éros féminin
qui est très différent de l’éros masculin une tendance à l’abdication […] une
jouissance dans la soumisssion », puis Lilar ajouta qu’elle avait mis longtemps
à comprendre :
2 La Confession anonyme fut réédité par Gallimard en 1983, l’année de la sortie du film de
Delvaux, Benvenuta.
3 Voir : Georgiana M.M. Colvile, « Surréalisme, réalisme magique, synésthésie et la légende
du Roi Cophétua dans Rendez-vous à Bray (1971) et Benvenuta (1983) d’André Delvaux », Revue
de Philologie, XXXV, 2008/1–2, pp. 77–91.
4 Renée Riese-Hubert, Magnifying Mirrors/Women, Surrealism and Partnerhip, Lincoln &
Londres, University of Nebraska Press, 1994.
5 Ici je me réfère aux propos de Suzanne Lilar interviewée par Jacqueline Aubenas, in Visions
11 (revue belge sur le cinéma), en septembre 1994, p. 6, référence : Visions.
116 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Georgiana M. M. Colvile, De l’Eros des femmes surréalistes et de Claude Cahun ...
Que cela existait dans l’amour, que cela représentait une des constantes de
l’éros féminin, mais que cette relation n’a de sens que si elle est jouée. Elle n’est
belle que dans le théâtre et révélatrice sans le masochisme […] du cérémonial de
l’amour c’est bien cette expérience théâtrale qui fait que Benvenuta peut recevoir
des gifles au visage. Elle sait bien qu’après l’amour elle sort libre de la chambre
et qu’elle va reprendre les concerts où elle est applaudie et fêtée. C’est une femme
libre et Livio l’a voulue telle.
Un critique qualifie l’amour de Livio de « tendre sadisme ». Le protagoniste
révèle cependant une violence psychologique dans la séquence où il confronte
Benvenuta à une fresque représentant l’initiation sadique d’une jeune fille, à la
Villa des Mystères de Pompéï. Elle s’y retrouve tout entière comme, en 1933,
Unica Zürn s’était d’emblée reconnue en la Poupée de Bellmer, qui avait simultanément
pensé qu’Unica incarnait sa créature.
La « ligne mystique » évoquée par Lilar peut s’appliquer à un certrain type
de discours des surréalistes à propos de l’amour. Je vais reprendre à ce sujet un
passage de mon article de Mélusine sur les nuages 6 :
Comme l’amour courtois du Moyen-Age et l’amour romantique, l’amour surréaliste
garde une aura mystique. Pour Benjamin Péret, la femme « dégage le sacré
comme elle appelle l’amour » 7 et Sarane Alexandrian indique que vers 1924 le groupe
des jeunes surréalistes « commence à considérer l’amour comme une promesse du
merveilleux » 8 , puis que plus tard ils considèrent la dynamique du couple comme le
désir d’une ascension commune (ibid.: 247). Aussi Benayoun fait-il remarquer que
chez les surréalistes : « le langage de l’amour devient celui-même de la religion : il
n’y est plus question que de culte, d’adoration, d’extase et de communion. » 9
Simone Breton écrivit à sa cousine Denise Lévy dans ce sens en novembre
1923, à propos d’André Breton : « Il est l’autel et l’unique dépositaire de ma foi » 10 ,
et elle se réfère à un moment privilégié de sa relation avec Max Morise en tant
que « Miracle… comme [opéré] par une Aphrodite chrétienne, spirituelle, qui
donne l’amour » 11 . On pense aussi, entre autres exemples, à la litanie poétique
et anaphorique que Frida Kahlo adresse à Diego Rivera dans son journal et à
6 Georgiana Colvile, «Breton caresse les ours blancs : du surréalisme, du désir et des nuages»,
Mélusine XXV, 2005, pp. 231–246, passage cité: 241–242.
7 Benjamin Péret, « Noyau de la comète », introduction à son Anthologie de l’amour sublime,
Paris, Albin Michel, 1956, p. 76.
8 Sarane Alexandrian, Les Libérateurs de l’amour, Paris, Éditions du Seuil, 1977, p. 214.
9 Robert Benayoun, Érotique du surréalisme, Pauvert, 1965, p. 177 (Chapitre VII : « Une
religion de l’amour »).
10 Lettre du 16 juin, 1923, in Simone Breton, Lettres à Denise et autres textes, édition établie
par Georgiana Colvile, Paris, Éditions Joëlle Losfeld, 2005, p. 135.
11 Ibid., p.166, lettre du 14/11/1923, où Simone attribue le rôle de l’« Aphrodite » à Denise
Lévy.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 117
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
l’adoration inconditionnelle que Kay Sage vouait encore à Yves Tanguy après la
mort de ce dernier. 12
Chez certaines femmes surréalistes, le sacré s’accompagne de transgression
dans le sens de Bataille, contre la religion, la morale et la société, ou encore, chez
d’autres, dans le sens de Lilar, contre leur propre idéal de pureté (Lilar conçoit
la chasteté comme règle et « faire l’amour [comme] l’exception merveilleuse, la
transgression de temps en temps » – voir Visions). On pourrait interpréter dans
cette optique les quelques aventures de Simone Breton et notamment sa liaison
avec Max Morise, lorsque Breton la négligeait ou l’infantilisait, comme pendant
l’Affaire Germaine Berton: « Je sais tellement que je serais autre s’il me traitait
autrement, et qu’ainsi je serai toujours une enfant. Et quand je pense à me tuer,
ou à faire quelque action grande je ne puis l’imaginer qu’en dehors de lui, en
opposition à lui ». (Lettres à Denise : 166, 24/12/1923). N’oublions pas que la
« femme-enfant » était un fantasme masculin, où très peu de femmes se reconnaissaient.
Somme toute, dans ses lettres, Simone exprime souvent une nostalgie
de la monogamie, impossible pour elle avec Breton: « André – pourquoi ne m’at-il
pas été possible de ne vivre que pour lui? Je pense parfois que si j’en aime
d’autres c’est encore pour lui. C’est un être essentiel. Lui seul anime pour moi
la vie. » (Lettres: 218, 13/12/1924).
La transgression sexuelle se manifestait par une variété de comportements.
Leonor Fini aimait à s’entourer d’une cour d’hommes souvent homosexuels ou
bisexuels, qu’elle dominait. Certains membres du groupe pratiquaient l’échangisme,
ce qui est arrivé en 1937 en Cornouailles, à l’instigation de Roland
Penrose, dont la relation avec Lee Miller (encore Madame Eloui-Bey) venait de
commencer. Le reste de ce groupe se composait de Paul et Nusch Eluard, Man
Ray et Ady Fidelin, Eileen Agar et Joseph Bard, Max Ernst et Leonora Carrington
(qui venaient aussi de se rencontrer) et de quelques autres. La fête de l’éros et
du nudisme continua le même été, cette fois sous l’égide de Picasso qui vivait
alors avec Dora Maar, sur la Côte d’Azur, à Antibes, Juan les Pins et Mougins.
Agar raconte dans ses mémoires que le peintre espagnol les invita à changer non
seulement de partenaire, mais aussi de nom et d’identité. Elle regrette «qu’aucune
trace ne reste de la réaction des femmes à ce jeu», au-delà de leur appréciation
de la liberté dont elles jouissaient pendant ces vacances carnavalesques. Agar
souligne la double mesure des surréalistes vis-à-vis de leurs compagnes 13 , donnant
en exemple Breton, qui préférait ignorer le talent de peintre de sa jeune épouse
Jacqueline Lamba, voulant qu’elle jouât le rôle de muse du poète, ou encore Man
Ray, qui s’avéra incapable d’accepter la liberté sexuelle égalitaire de Lee Miller,
lorsqu’elle était sa compagne.
12 Voir Judith Suther, A House of her own/ Sage Solitary Surrealist, Londres & Lincoln, University
of Nebraska Press, 1997, pp. 163 & 177.
13 Eileen Agar, A Look at my Life, Londres, Methuen, 1988, p. 120.
118 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Georgiana M. M. Colvile, De l’Eros des femmes surréalistes et de Claude Cahun ...
Pour ce qui est de la théâtralité, on trouve un sens rituel de la parade chez
les femmes surréalistes. Selon Agar, leur élégance témoignait davantage de
leur adhérence à la philosophie du groupe que d’une stratégie de séduction:
« Notre juxtaposition d’une robe de Schiaparelli et d’une conversa tion ou d’un
comportement scandaleux ne faisait que rendre publics les principes mêmes du
surréalisme » (ibid.).
Quant au sado-masochisme, il est difficile de différencier la réalité des fantasmes,
ou l’art de la vie. Le culte du « Divin Marquis » représentait une attitude avant
tout intellectuelle, qui inspira des textes et des illustrations à certaines femmes,
comme Nora Mitrani, Toyen, Annie LeBrun et Mimi Parent. Lorsqu’il retrouva
Lee Miller après la Guerre, Roland Penrose lui offrit une paire de menottes en or de
chez Cartier, car ni lui, ni ses diverses partenaires ne cachaient le fait qu’il attachait
invariablement ses maîtresses, mot qui évoque l’objet surréaliste de Mimi Parent,
dont le titre « Maîtresse » constitue un Witz freudien, fouet dont les lanières sont
remplacées par des tresses blondes de femme. Les hommes étaient en général les
initiateurs de ce genre de comportement, dont les femmes demeuraient fréquemment
l’objet passif et/ou soumis. Ce schéma se mettait en place dès la rencontre,
car pour les surréalistes, comme le note Sarane Alexandrian: « La femme est
faite pour être rencontrée et l’homme pour la rencontrer » (op. cit. : 318), ce qui
n’empêcha pas Jacqueline Lamba et Dora Maar d’orchestrer elles-mêmes leurs
rencontres respectives avec Breton et Picasso. Aussi Breton s’est-il opposé à la
présence des femmes pendant les réunions de recherche sur la sexualité qui ont
duré de janvier 1928 à août 1932. Sept femmes y ont néanmoins participé, mais
uniquement aux trois séances de novembre 1930 et il s’agissait des compagnes
de certains des hommes, dont aucune artiste ni écrivain, hormis Nusch Eluard 14 .
Il est intéressant de noter que Breton, en dépit de son refus de considérer le point
de vue de la femme, vivait alors une relation érotique passionnée avec Suzanne
Musard. Cette dernière renversa les rôles traditionnels en le soumettant à ses allées
et venues entre lui et Emmanuel Berl, qu’elle s’empressa d’épouser, dès que fut
prononcé le divorce d’avec Simone qu’elle avait exigé du poète.
Sans doute les hommes du surréalisme ne voulaient-ils pas, pour la plupart,
mélanger les torchons avec les serviettes, c’est-à-dire ne pas confondre leur
fascination pour l’idée d’un éros complètement libéré (bien que Breton ait prescrit
l’homosexualité masculine), pour toutes les perversions sexuelles, pour la
femme se donnant en spectacle, les femmes folles, criminelles et autres sorcières
(à distance…), avec leurs compagnes qu’ils aimaient, pour la plupart de façon
possessive, donc conventionnelle. Xavière Gauthier 15 a été la première à relever
des représentations de perversions non seulement dans l’œuvre des hommes surréalistes,
mais aussi chez certaines femmes, bien qu’elle n’ait mentionné que Joyce
14 Voir José Pierre, « Observations préliminaires », Rercherches sur la sexualité, Archives du
surréalisme 4, Gallimard, 1990, p. 193.
15 Xavière Gauthier. Surréalisme et sexualité, Paris, Gallimard, 1971.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 119
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
Mansour – certes une des plus significatives –, Leonor Fini et Dorothea Tanning.
Aujourd’hui nous en connaissons beaucoup d’autres, dont la plupart suivent deux
tendances: l’humour dans l’érotisme, et une sorte de confession autobiographique
plus proche de Lilar, genres qui peuvent aussi bien être littéraires qu’iconographiques.
L’humour prend parfois la forme de l’Humour Noir, tel que le préconisait
Breton, comme dans les contes sombres et lubriques de Joyce Mansour, diverses
photos bizarres ou grotesques de Dora Maar, les poèmes absurdes et argotiques
de Kay Sage, les objets de Meret Oppenheim, d’Eileen Agar et de Mimi Parent
(Maîtresse), les textes caustiques de Nora Mitrani ou parodiques de Nelly Kaplan
et certains contes mi-humains, mi-animaux de Leonora Carrington, tels « La Débutante
» ou « Le septième Cheval ». D’autres ont produit un humour plus rose et
plus espiègle, comme « La chatte rose » de Valentine Hugo, « Les Caracoleuses »
et autres dessins érotiques de Bona, où femmes et escargots s’enlacent, ainsi que
divers contes, poèmes, dessins et tapisseries de Gisèle Prassinos, dont Annie
Richard a analysé la réécriture ludique de la Bible 16 .
J’ai beaucoup écrit sur la quantité phénoménale d’auto-expression chez les
femmes surréalistes: les autoportraits narratifs de Frida Kahlo, ceux plus transposés
de Remedios Varo et de Leonor Fini, la mutation perpétuelle du moi dans
les photos de Claude Cahun, puis l’abondance des écrits autobiographiques. La
révolte personnelle de certaines femmes se manifeste dans leurs œuvres, plutôt
que dans leur comportement, qui faisait écho à la révolte collective du groupe.
Avec son récit La Comtesse sanglante (1962), Valentine Penrose met en scène un
monstre féminin défiant toute concurrence masculine. Meret Oppenheim prône
l’androgynie et revendique l’égalité pour les artistes femmes dans un texte 17 et en
posant nue pour Man Ray en 1933, derrière la roue d’une presse d’imprimerie,
dont la poignée phallique, positionnée au bon endroit, suggère un sexe d’homme;
Oppenheim fête aussi la fertilité féminine de la nature avec son « Festin de
printemps » (1959). Valentine Penrose et Alice Rahon se sont écrit des poèmes
d’amour lesbien, chose assez rare dans le corpus surréaliste.
Parfois les femmes bafouaient leur beauté dans leurs œuvres, comme pour
s’opposer à la façon dont celles des hommes érotisaient leurs corps. Alice Rahon
a écrit dans ce sens: « Une femme qui était belle/ un jour/ ôta son visage/ sa tête
devint lisse/ aveugle et sourde/ à l’abri des pièges des miroirs/ et des regards de
l’amour… 18 ». Elle peignit plus tard un autoportrait (1951), en Alice au Pays
des Merveilles, avec une tête de clown. Bona commença ainsi un poème de
son recueil A Moi-même: « Corps de femelle que j’ai détesté/Ce corps vessie
de porc/Sous trame d’âme d’oiseau/ En vain je l’ai livré/ Aux mille et plus qui
16 Voir Annie Richard, La Bible surréaliste de Gisèle Prassinos, Éditions Mols, 2004.
17 Voir Nancy Spector, « Meret Oppenheim Performing Identities », in: Meret Oppenheim,
Beyond the Teacup, New York, independent Curators Inc., 1996, pp. 35–42.
18 Alice Rahon, premier poème d’A même la Terre, Paris, Éditions surréalistes, 1936:
120 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Georgiana M. M. Colvile, De l’Eros des femmes surréalistes et de Claude Cahun ...
l’avaient convoité/Vainement je l’ai jeté bas/… » 19 , Leonora Carrington s’est
décrite et peinte en vieille sorcière en étant encore jeune, puis d’étranges créatures
hybrides apparaissent dans ses textes et ses toiles, ainsi que chez Remedios
Varo, Unica Zürn, Gisèle Prassinos et Marianne van Hirtum, entre autres, sans
oublier l’érotisme ludique des sculptures de Virginia Tentindo et des contes de
Nelly Kaplan/Belen.
Les hommes du groupes dénudaient, déformaient et torturaient souvent
leurs compagnes dans diverses représentations iconographiques, les faisant poser
dans des attitudes obscènes. Roland Penrose recouvrit la bouche et les yeux de sa
première femme Valentine Boué –Penrose d’insectes et d’oiseaux dans le portrait
Domino ailé (1938) et certains des portraits de sa deuxième épouse, Lee Miller,
la montrent décapitée ou enchaînée. Le plus sadique sur toile et sur papier était
sans aucun doute Hans Bellmer, avec sa « Poupée ». Il a également pris des photos
obscènes de Nora Mitrani, puis plus tard d’Unica Zürn, en la ficelant jusqu’à en
faire un paquet de viande informe, et pourtant, selon divers témoignages, ni l’une,
ni l’autre n’aurait protesté. Si les femmes enlaidissaient souvent leur image, c’était
sans doute, dans certains cas, pour reproduire le désir de l’autre…
Judith Reigl (née en 1923), artiste hongroise qui a été membre du groupe
surréaliste pendant trois ans, a écrit en 1923, l’année où elle l’a quitté, encore
imprégnée de l’automatisme, et avec un lyrisme lesbien:
La représentation de la femme sera une représentation dynamique-magique de
ce qu’il y a d’unique et d’universel en elle, la matière sera transformée en le verbe
même de la femme, révélant ainsi sa substance spécifique en tant que force attractive,
champ magnétique, plénitude, envoûtement, nostalgie, inspiration, parfum, au-delà
de la nature objective. 20
Lorsque Carrington célèbre la femme en 1970, avec la toile The Godmother
(La Déesse-Mère ou La Marraine), représentant une déesse de fertilité, peinte
dans les couleurs de l’alchimie avec des attributs humains, animaux et végétaux,
contenant dans sa vaste forme arrondie toute une série de femmes, l’artiste s’était
déjà lancée, depuis une trentaine d’années, dans un surréalisme bien à elle et qui
pour elle n’en était plus un. Depuis longtemps, elle dit à tous ceux et celles qui
l’interviewent au sujet de ses années de jeunesse au sein du groupe de Breton :
« Je n’étais pas surréaliste, j’étais avec Max [Ernst] », mais on la croit rarement!
Concluons cette partie avec une phrase pertinente de Marie-Claire Barnet :
19 Bona de Mandiargues (elle ne signait de son seul prénom qu’en tant que peintre), A Moimême,
Paris, Fata Morgana, 1988, sans pagination.
20 D’abord publié dans Médium 4, 1855, puis cité dans La Femme et le Surréalisme, catalogue
de l’exposition, établi par Erika Billeter et José Pierre, Musée cantonal des Beaux-Arts de Lausanne,
1987.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 121
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
« Nomades du langage, des images et des désirs, les femmes surréalistes sont
peut-être ailleurs ». 21
Il est impossible de traiter de l’érotisme polyvalent des femmes autour du surréalisme
sans s’attarder un tant soit peu sur le cas de Claude Cahun. Le verbe ‘oser’
étant l’anagramme d’éros, on peut dire que toute sa vie Claude Cahun (1894–1954),
a osé se fabriquer un éros autre et indéfinissable. Claude Cahun était-elle une femme?
Il me semble que c’est la question qu’elle aurait voulu que nous nous posions et
dont la réponse restera toujours oui et non. Née Lucy Schwob le 25 octobre à Nantes
sous le signe du Scorpion et morte à Jersey le 8 décembre 1954, elle a ensuite
été oubliée, jusqu’à ce que François Leperlier la redécouvre dans le courant des
années 80. Belle trouvaille, car personne du groupe surréaliste ne s’est avéré aussi
extravagant, ni n’a poussé les idéaux du mouvement aussi loin qu’elle.
La structure familiale instable de Claude Cahun/Lucy Schwob constitua
un grave handicap psychique dès le départ. Côté paternel, un double surmoi intellectuel:
son père Maurice Schwob, directeur du journal Le Phare de la Loire
et son oncle paternel Marcel Schwob, écrivain symboliste réputé. Les Schwob
étaient des Juifs libéraux et lettrés, mais bourgeois. Lucy reçut « une éducation
qui se voudra particulièrement soignée (nurse anglaise, piano, lectures précoces,
études à Oxford, à la Sorbonne, relations mondaines) ». 22 Côté maternel: scène
primitive traumatisante, la petite Lucy ayant assisté à quatre ans aux premières
crises de folie de sa mère, Mary Antoinette Courbebaisse. 23 Par la suite, ce fut
vite la carence totale, car on interna la mère de Cahun à vie, ce qui provoqua la
pulsion autodestructrice de l’anorexie chez Lucy, ce dont je parle en détail dans
d’autres textes 24 . La seule figure un peu maternelle de l’enfance de Cahun fut sa
grand-mère paternelle, Mathilde Schwob, née Cahun, d’où le pseudonyme retenu,
avec le prénom épicène, Claude. La mère « Madwoman in the attic »/ la folle du
grenier 25 , constituait ce qu’André Green, s’inspirant de Winnicott, appelle un
cas de « la mère morte » 26 , c’est-à-dire d’une femme qui, à la suite d’un trauma
21 Marie-Claire Barnet, La Femme cent sexes ou les genres communicants, Berne, Peter Lang,
1998, p. 291.
22 François Leperlier, Claude Cahun, l’écart et la métamorphose, Paris, Jean-Michel Place,
1992, p. 21.
23 Lettre à Henri Barbier du 21/01/1951, citée par Leperlier, in : « Claude Cahun la gravité
des apparences », Rêve d’une ville/Nantes et le surréalisme, catalogue de l’exposition, Musée des
Beaux-Arts, Nantes, 1994–95.
24 Voir Georgiana Colvile: « Je est un(e) autre: structures de l’anorexie dans les autoportraits
de Claude Cahun », Mélusine XVIII, 1998, pp. 252–259 et « Self-Representation as Symptom/The
Case of Claude Cahun », Interfaces, textes réunis par S. Smith & J. Watson, Ann Arbor: University
of Michigan Press, 2003, pp. 263–288.
25 Référence à l’ouvrage critique de Sandra Gilbert & Susan.Gubar, The Madwoman in the Attic,
sur le roman féminin du XXème siècle en Angleterre (dont le titre se réfère au personnage gothique
dans Jane Eyre de Charlotte Brontë), New Haven & London, Yale University Press, 1984.
26 André Green, « La Mère morte », in Narcissisme de vie, narcissime de mort, Paris, Éditions
de Minuit, 1983, pp. 222–253.
122 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Georgiana M. M. Colvile, De l’Eros des femmes surréalistes et de Claude Cahun ...
personnel, un deuil par exemple, se desinvestit complètement de son enfant. La
jeune Lucy/Claude présentait tous les symptômes d’un tel enfant : angoisses,
insomnies, déclenchement d’une haine secondaire contre la mère, donc contre soi
car il y a identification, excitation autoérotique, homosexualité intense, activité
frénétique, ce qui va de pair avec l’anorexie, et « L’Unité compromise du Moi
désormais troué se réalise soit sur le plan du fantasme donnant ouvertement lieu
à la création artistique, soit sur le plan de la connaissance à l’origine d’une intellectualisation
fort riche » (Green, op.cit.:233). Au vide laissé par la mère, venait
s’ajouter l’inimitié entre les Schwob et les Courbebaisse, famille conservatrice,
anti-sémite et d’un catholicisme fanatique, en pleine affaire Dreyfus. Il en résulta
que Lucy/Claude utilisa son intelligence lucide pour rejeter les attributs de petite
fille modèle et de jeune fille de bonne famille qu’on voulait lui inculquer et pour
développer une identité protéïforme indéfinissable.
Dans son étrange texte autobiographique, Aveux non avenus, Claude Cahun
inscrit une note préliminaire, concernant son éros: « A sept ans je cherchais déjà
sans le savoir, avec la hardiesse stratégique et l’impuissance motrice qui me
caractérisent, l’aventure sentimentale » 27 . Elle notait tout dans ce texte, étant
elle-même la matière de son livre, comme Montaigne, mais en plus narcissique.
Elle y parle de son anorexie, de son autoérotisme, de ses insomnies, de ses fantasmes,
de sa fascination masochiste pour son propre corps, de sa haine de sa
mère et de la féminité en général. Sa vie sentimentale et sexuelle prit la forme
d’une antinomie surréaliste. A quinze ans elle rencontre Suzanne Malherbe,
dont la mère veuve devait se remarier un peu plus tard avec Maurice Schwob,
le père de Cahun. Suzanne incarnait l’âme sœur, la jumelle (bien que de deux
ans son aînée) et bientôt l’amante : « …au printemps de 1909, c’est la rencontre
foudroyante […] une passion jalouse, exclusive […] Bientôt plus rien n’existe
pour moi que ma passion avec Suzanne » 28 . C’était une autre elle-même: « Lucy
et Suzanne, sœurs par alliance, siamoises diront-elles, qui se fréquentaient déjà
avant le mariage, ne se quitteront plus ». 29
Malherbe était une artiste plastique de grand talent et sous un pseudonyme
masculin franglais, Marcel Moore, faisait de la peinture, du dessin, de la gravure
sur bois, puis surtout de l’illustration et du décor peint (ibid.). La collaboration
entre les deux femmes s’avéra phénoménale. De ses illustrations de divers textes
de Claude Cahun, on retiendra surtout l’exécution des photomontages conçus
pour Aveux non avenus. Ces images-là, patchworks principalement composés
de multiples versions de la tête et de fragments du corps de Cahun, ainsi que de
bribes d’autres photos qu’elle avait prises, expriment, et peut-être dans une certaine
mesure exorcisent, les hallucinations du corps morcelé, symptômes, d’après
27 Aveux non avenus (1930), in : Claude Cahun, Ecrits, édition présentée et établie par François
Leperlier, Paris, Jean-Michel Place, 2002, p. 179.
28 Lettre cit. à Henri Barbier, in : Nantes cat., p. 263.
29 F. Leperlier, Claude Cahun, l’écart et la métamorphose, p. 23.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 123
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
Lacan 30 , d’un stade du miroir mal vécu. Selon la théorie du psychanalyste, l’image
spéculaire de la figure maternelle (ici Suzanne Malherbe), accompagnant le sujet
devant le miroir, peut l’amener à la jubilation de la reconnaissance. La relation
lesbienne exclusive avec Suzanne Malherbe apporta donc un fond de stabilité
affective à la vie de Claude Cahun. Nous verrons cependant qu’elle avait un
éros plus complexe, qui s’exprime dans ses autoportraits polymorphes toujours
recommencés, ainsi que dans ses écrits, dont ses « héroïnes » 31 , autoportraits
transposés de personnages féminins de la Bible, de la mythologie grecque, de
Perrault ou des Frères Grimm, entre autres.
Vers 1932, lorsqu’elle s’installa à Paris avec Suzanne Malherbe, Claude
Cahun eut un deuxième coup de foudre, collectif cette-fois-ci (bien qu’elle fût
un temps amoureuse d’André Breton), pour le groupe surréaliste, leur idéologie,
leur révolte, leur poésie. Le personnage en mutation perpétuelle que Claude Cahun
se fabriqua était hautement surréaliste, toujours érotisé, et proche des idées
de Suzanne Lilar par sa théâtralisation constante. Il s’agit encore du je(u) qui
sera toujours un(e) autre. Leperlier a très bien décrit la pluralité de cette femme
unique:
…A travers le travestissement, le jeu des masques ou la mise à nu, Claude Cahun
ne cessera de distribuer les rôles, de multiplier les images de soi jusqu’à toucher les
limites de cette ‘indéfinition’ sexuelle dont elle rêvait de faire un troisième genre.
En fait, elle aspire à une traversée de tous les genres, homosexualité, bisexualité,
androgynie […] pour affirmer le sien, irréductible à aucun autre […]. Cette atypie
radicale la met hors de portée de toute « récupération » idéologico-passionnelle, y
compris féministe. Elle ne sera jamais que de « son propre côté », c’est-à-dire toujours
de « l’autre côté », où elle n’est pas attendue mais où elle peut s’atteindre elle-même
jusque dans la violence qu’elle s’inflige. A elle-même son propre bourreau, à ellemême
son propre démiurge. 32
Voilà donc l’autre versant de l’antinomie. J’ai établi ailleurs 33 de nombreuses
correspondances entres les textes des Héroïnes et les autoportraits photographiques,
par le biais de l’anamorphose et de l’ekphrasis. Dans ses œuvres comme
dans la vie (et elle a même fait du théâtre), Claude Cahun se met constamment
en scène et parvient à métamorphoser son corps au gré de sa fantaisie, non pas
par la chirurgie, comme Orlan, mais au moyen de travestissements finement
30 Jacques Lacan, « Le stade du miroir comme formateur de la fonction du Je », in : Ecrits I,
Paris, Éditions du Seuil, 1966, pp. 89–97.
31 La plupart de ces textes ont paru dans le Mercure de France, en 1925 et Leperlier en a ajouté
six autres, encore inédits, dans ses Ecrits de Claude Cahun (Jean-Michel Place, 2002).
32 François Leperlier, « L’œil en scène », introduction Claude Cahun, Nathan Poche Photo
no.85, 1999, sans pagination.
33 Georgiana Colvile, « Derrière le miroir déformant des autoportraits : Héroïnes », in : Claude
Cahun / Contexte, posture, filiation / Pour une esthétique de l’entre-deux, sous la direction d’Andrea
Oberhuber, Montréal, Paragraphes, 2007, pp. 113–129.
124 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Georgiana M. M. Colvile, De l’Eros des femmes surréalistes et de Claude Cahun ...
élaborés et d’une variété d’accessoires. Ses héroïnes arborent avec panache leur
sado-masochisme, tout en transgressant allègrement leur rôle dans l’hypotexte
correspondant. Comme la Benvenuta de Lilar, Cahun pare à son propre masochisme,
si apparent dans Aveux non avenus, en le dramatisant dans ses textes et
surtout dans ses autoportraits photographiés. Quand elle rencontrait André Breton,
habillée normalement en femme, ou quand elle lui écrivait, Claude Cahun
perdait tous ses moyens et on la reconnaît à peine sur les photos de groupe où
elle passait presque inaperçue, alors que le personnage androgyne « cent têtes »
des autoportraits nous regarde avec la froide insolence du dandy.
Une photo de 1930 expose une Cahun nue, une corde enroulée autour du
corps, rampant sur le sable vers un rocher, sans doute à Jersey. Scène sadique?
Dans ce cas où est le bourreau? Derrière la caméra, car la légende nous informe
qu’il s’agit d’encore un autoportrait et une fois de plus, la théâtralité transforme
le sadisme en jeu. Thérèse Lichtenstein mentionne un témoignage trouvé dans le
journal intime d’un officier SS à Jersey 34 qui, en perquisitionnant la maison de Cahun
et Malherbe, après leur arrestation pour distribution de propagande anti-nazie,
aurait découvert «du matériel pornographique», et « des photos des deux femmes
s’adonnant à des perversions sexuelles, dont l’exhibitionnisme et la flagellation. »
Lizzie Thynne a repris ce témoignage dans son film, 35 sans commentaire. Comment
prendre au sérieux le jugement moralisateur (il exprime sa désapprobation et son
dégoût) d’un membre de la Gestapo, complice de la plus grande entreprise de
sadisme jamais infligée à l’humanité, à propos d’un comportement sexuel entre
deux adultes consentantes, dans l’intimité la plus stricte?
Le travestissement de femme en homme que pratiquait Claude Cahun demeurait
une rareté chez les surréalistes, sauf peut-être dans le contexte des nombreux
bals masqués qu’ils fréquentaient, mais ce n’était alors pas dans le même esprit,
car il ne s’agissait pas, comme pour Cahun, de la recherche d’un troisième genre.
Selon Marjorie Garber, spécialiste du travestissement sous toutes ses coutures :
Le ‘troisième’ est ce qui remet en question la pensée binaire et induit une
crise […] le troisième terme n’est pas un terme et il s’agit encore moins d’un sexe
[…] le troisième est un mode d’articulation, une manière de décrire un espace de
possibilité(s) 36 .
Garber conclut que « l’élément dérangeant qui intervient alors, ce n’est pas
une simple crise des catégories du masculin et du féminin, mais une crise de la
34 Therese Lichtenstein, « A Mutable Mirror : Claude Cahun », Art Forum, avril 1992, pp.
64–67.
35 « Playing a Part/The Story of Claude Cahun », documentaire réalisé et produit par Lizzie
Thynne, Sussex University, Grande Bretagne, 2004.
36 Marjorie Garber, Vested Interests/cross-Dressing and Cultural Anxiety, New York, Routledge,
1992, p. 11, ma traduction.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 125
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
notion même de catégorie » (ibid.:17). Et c’est précisément contre cette notion
de catégorie que Claude Cahun s’insurge.
Il y a longtemps, vers 1979–1980, j’ai interviewé la romancière Christiane
Rochefort et lorsque je l’ai interrogée sur ses engagements politiques, elle m’a
répondu: « Si ce n’était pas déjà une étiquette, il me semble que je serais anarchiste
». Eh bien, c’est un peu comme cela que j’imagine Claude Cahun, sur
tous les plans…
Жоржијана Колвил
ЖЕНСКИ ЕРОС У НАДРЕАЛИЗМУ
(Резиме)
Откривена постепено, током последње четири декаде, књижевна и уметничка продукција
жена које су биле блиске надреалистичком покрету открива своје особено лице, које се
оцртава кроз специфичности њихове родне припадности и различитих полних опредељења,
традиционално окарактерисаних као „перверзије“: слободне везе, лезбејство, бисексуалност,
аутоеротизам, садомазохизам, травеститство, егзибиционизам, па чак и зоофилија, некрофилија,
инцест, итд. појављују се у њиховим делима у облику фантазама или одређених техника, као
што је „body art.“. Овај чланак испитује видове женске еротике у надреализму, ослањајући се
на теоријски допринос које су овом проблему дале Сизан Лилар у роману Анонимна исповест
(1960) и Гзавијер Готје у студији Надреализам и сексуалност (1971), као и Мишел Фуко и англосаксонска
Queer theory, отварајући пут ка њиховом слободнијем посматрању које ће доћи до
изражаја у критичким радовима Сарана Александријана, Мари-Клер Барне, Марџори Гарбер
или Алисе Маон. Тако живот, дело и побуна списатељица и уметница блиских надреалистичком
покрету, које су биле далеко испред свога времена, као Л. Карингтон, Р. Варо, Ф. Кало, Л. Фини,
Л. Милер, Д. Танинг, М. Опенхајм, Тојен, В. Пенроуз, Џ. Мансур, Бона, а нарочито Клод Каен,
данас могу бити боље схваћени, прихваћени и чак изазвати дивљење.
Кључне речи: надреализам, сексуалност, идентитет, преступ, перверзија, аутопортрет.
Прихваћено за штампу: 27. маја 2010. године
126 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
Nađa Đurić
Université Sorbonne Nouvelle – Paris 3
BIBLID: 0015-1807, 37 (2010), 1 (pp. 127–140)
UDC 821.163.41. 09 KIŠ D.
821.134.2. 09 BORHES H. L.
LE MOTIF DE L’ENCYCLOPÉDIE :
« TLÖN UQBAR ORBIS TERTIUS » DE J. L. BORGES
ET « L’ENCYCLOPÉDIE DES MORTS » DE DANILO KIŠ
S’appuyant sur l’interprétation de l’encyclopédisme donnée par Gilbert Simondon dans Le
mode d’existence des objets techniques, ce travail propose une lecture parallèle de « Tlön Uqbar
Orbis Tertius » de J. L. Borges et de « L’Encyclopédie des morts » de Danilo Kiš, afin de montrer de
quelle manière Kiš s’oppose à Borges dans le traitement du motif de l’encyclopédie.
Ce texte propose une lecture parallèle de deux nouvelles, « Tlön, Uqbar, Orbis
Tertius » de Jorge Luis Borges, parue pour la première fois en 1940 dans la revue
Sur et faisant partie du recueil Fictions publié en 1941, et « L’Encyclopédie des
morts » de Danilo Kiš, nouvelle éponyme du recueil publié en 1983. La comparaison
est guidée par la définition de l’esprit encyclopédique que développe Gilbert
Simondon dans l’ouvrage Du mode d’existence des objets techniques 1 . Le texte
de Simondon porte sur la signification de l’encyclopédisme dans sa relation à la
technicité et n’analyse pas le fait littéraire. Néanmoins, les éléments principaux
que l’on peut dégager de son texte donnent la possibilité de constituer un cadre
commun pour l’étude de ces deux nouvelles.
Évidemment, les nouvelles choisies se prêtent à une lecture parallèle sans
aucun cadre complémentaire en raison de la place importante que tient l’œuvre de
Borges dans l’univers littéraire de Kiš, aussi bien dans ses réflexions théoriques
que dans sa pratique littéraire. Pour justifier le choix de ces deux textes, nous
1 Gilbert Simondon, Du mode d’existence des objets techniques, Paris, Aubier, première édition
en 1958. La thèse de doctorat de Gilbert Simondon, étude philosophique de l’objet technique, suscite
toujours de l’intérêt. « Malgré le temps nécessaire pour en reconnaître les mérites, cet ouvrage a été
apprécié à l’origine comme une introduction à une nouvelle manière de comprendre la technologie.
En tant qu’étude universitaire exposant la réalité humaine contenue dans la machine, il était unique
en son genre dans tout le corpus philosophique concernant ce sujet, c’est-à-dire qu’il n’y avait encore
rien qui associe un traitement philosophique à une telle proximité de l’objet technique. La qualité
majeure de l’étude de Simondon réside dans le fait que malgré toutes les difficultés inhérentes au
croisement des domaines de signification différentes, son écrit reste essentiellement, profondément,
un travail de valeur. » (Préface de John Hart à l’édition de 2001, traduite par Nadine Chaptal, p. I) La
partie consacrée à l’encyclopédisme se trouve dans le Chapitre premier, III. – Nature commune des
techniques mineures et des techniques majeures. Signification de l’encyclopédisme, pp. 94–106.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 127
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
nous bornons ici à citer les paroles de Danilo Kiš. En 1988, dans l’entretien avec
Sandro Scabello pour Corriere della Serra, reproduit dans Le résidu amer de
l’expérience, Kiš répond à la question : Dans quelle mesure vous reconnaissezvous
une parenté artistique avec Borges ?
Borges représente un héritage culturel inévitable pour la plupart des écrivains
contemporains. Il nous a dotés de nouveaux instruments, il a réussi à réunir, à nouveau,
en un seul genre, l’essai, la poésie et la nouvelle, il a radicalement transformé l’art
du récit, il nous a montré comment utiliser le fantastique et l’onirique. Mais, je le
répète, il n’est pas nécessaire d’inventer pour écrire. Tous mes livres sont basés sur
des événements qui se sont réellement produits et sont attestés par des documents
historiques. J’essaye d’y réconcilier l’âme balkanique et la tradition européenne, la
maestria artistique et l’expérience. 2
Hériter de Borges est aussi nécessaire que se distancier de lui, et notre dessein
est de chercher dans le rapport de ces deux textes cette proximité polémique, cet
héritage problématisé, qui est accepté dans la critique comme l’image même du
rapport de Kiš envers Borges. Il ne s’agit pourtant pas de démontrer une influence
directe du (contre-)modèle borgésien. En parlant de la nouvelle-titre, Kiš constate
déjà des possibilités de comparaison :
Plusieurs critiques ont prétendu que la nouvelle-titre était borgésienne, en se
référant à „La bibliothèque de Babel“. Cela m’a incité à relire la nouvelle de Borges.
Je trouve que „La bibliothèque de Babel“ est totalement différente, car elle est pure
abstraction, ce qui n’est pas le cas de la nouvelle „L’encyclopédie des morts“. Je dirais
plutôt que cette nouvelle a des points communs avec celle de Borges qui est intitulée
„Funes ou la mémoire“. On pourrait dire que dans „L’encyclopédie des morts“, la
formule mathématique de Funes est poussée à l’extrême : traduite en images. 3
2 Danilo Kiš, „J’écris pour relier des mondes éloignés“ (Entretien avec Sandro Scabello, Corriere
della Serra, Rome, 26. 05. 1988), dans Le résidu amer de l’expérience, traduit du serbo-croate par
Pascale Delpech, Fayard, 1995, p. 256.
„U kojoj meri priznajete umetničku srodnost sa Borhesom?
Borhes predstavlja neizbežno kulturno nasleđe za najveći deo savremenih pisaca. Pružio
nam je nove instrumente, uspeo je da ponovo u jedan rod sjedini esej, poeziju i novelu, radikalno je
izmenio umetnost pripovedanja, ukazao nam je kako iskoristiti fantastičko i oniričko. Ali, ponavljam,
nije potrebno izmišljati da bi se pisalo. Sva moja dela zasnivaju se na događajima koji su se stvarno
zbili i koji su istorijski dokumentovani. U njima nastojim da izmirim balkansku dušu sa evropskom
tradicijom, umetničko majstorstvo sa iskustvom.“ Danilo Kiš, „Pišem da bih spojio udaljene svetove“,
Gorki talog iskustva, priredila Mirjana Miočinović, Beograd, Prosveta, 2007, p. 306.
3 Danilo Kiš, « Des pièges habilement tendus » (Entretien avec Dragan R. Marković, Borba,
Belgrade, 12–13. 08. 89), dans Le résidu amer de l’expérience, traduit du serbo-croate par Pascale
Delpech, Fayard, 1995, pp. 281–282.
„Nekoliko je kritičara naslovnu priču otpisalo kao borhesovsku, pozivajući se na „Vavilonsku
biblioteku“. Potaknut time, ponovo sam pročitao tu Borhesovu priču. Ja nalazim da je „Vavilonska
biblioteka“ sasvim različita, jer je čista apstrakcija, što sa pričom „Enciklopedija mrtvih“ nije slučaj.
Pre bih rekao da „Enciklopedija mrtvih“ ima srodnosti sa Borhesovom pričom „Funes ili pamćenje“.
128 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Nađa Đurić, Le motif de l’encyclopédie : « Tlön Uqbar orbis tertius » de J. L. Borges et...
Nous essayons de nous situer dans cet espace d’interprétation déjà ouvert,
et de montrer pour quelles raisons « L’Encyclopédie des morts » pourrait être
lue comme le contre-livre de la nouvelle de Borges. La notion de contre-livre
apparaît justement dans « Tlön Uqbar Orbis Tertius ». Borges précise, en présentant
la conception de la littérature caractéristique de Tlön : « Un livre qui ne
contient pas son contre-livre est considéré comme incomplet. » 4 Kiš emploie la
même expression lorsqu’il veut expliquer que son livre Un tombeau pour Boris
Davidovitch a été conçu en réaction à L’histoire universelle de l’infamie de Borges
5 . Pour paraphraser l’expression de l’auteur argentin, nous proposons de lire
« L’Encyclopédie des morts » comme la contre-nouvelle de « Tlön Uqbar Orbis
Tertius ». Il s’agit bien évidemment d’une perspective de lecture qui a ses propres
contraintes et ne peut qu’accentuer certains éléments au détriment d’autres.
Même si ce rapprochement, pour des raisons qui viennent d’être évoquées,
aurait été possible sans le recours à un autre texte, nous avons voulu chercher dans
les thèses de Gilbert Simondon un cadre d’interprétation et un support théorique.
Bien que Simondon traite de la technicité, son explication de la signification de
l’encyclopédisme donne aussi des pistes de réflexion générales et susceptibles
d’orienter une analyse dans le domaine littéraire. Puisque l’idée même de rapprocher
ces deux nouvelles était le fruit de la lecture du texte de Simondon, il
était naturel de garder ce cadre pour montrer que les traits principaux de l’esprit
encyclopédique, tel que l’envisage Simondon, trouvent une place importante dans
la structure et la signification des nouvelles de Borges et de Kiš.
Dans la première partie de ce travail, la notion clé est celle de la représentation
totalisante ; est abordé ensuite le rapport entre l’espace et le temps dans les deux
nouvelles, et dans une troisième partie la possibilité de l’expérience initiatique
et l’opposition entre l’abstrait et le concret.
I La totalisation du savoir
La totalisation du savoir est le premier aspect de l’esprit encyclopédique qui
rapproche les thèses de Simondon des deux textes fictionnels. Simondon comprend
l’encyclopédie comme le livre qui englobe la réalité humaine et donne l’accès au
savoir total sur le monde et sur la société :
Moglo bi se reći da je u „Enciklopediji mrtvih“ funesovska matematička formula izvedena do kraja :
prevedena u slike.“ Danilo Kiš, „Dobro nameštene zamke“, Gorki talog iskustva, priredila Mirjana
Miočinović, Beograd, Prosveta, 2007, pp. 325–326.
4 Jorge Luis Borges, « Tlön Uqbar Orbis Tertius », dans Fictions, traduit de l’espagnol par P.
Verdevoye, Ibarra et Roger Caillois, Gallimard, 1983, p. 24.
5 « Borgès disait qu’un livre qui n’a pas son contre-livre ne mérite pas d’exister. Le Tombeau
est un contre-livre de l’Histoire universelle de l’infamie. C’est une polémique et un hommage. »
Danilo Kiš, « La conscience d’une Europe inconnue », dans Le Résidu amer de l’expérience, traduit
du serbo-croate par Pascale Delpech, Fayard, 1995, p. 228. – „Borhes je govorio da jedna knjiga
koja nema svoju kontraknjigu ne zaslužuje ni da postoji. Grobnica je kontraknjiga Sveopštoj istoriji
beščašća. To je polemika i „hommage“.“ Danilo Kiš, „Savest jedne nepoznate Evrope“, Gorki talog
iskustva, priredila Mirjana Miočinović, Beograd, Prosveta, p. 213.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 129
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
C’est la société humaine avec ses forces et ses pouvoirs obscurs qui est mise
dans le cercle, devenu immense et capable de tout renfermer. Le cercle, c’est la réalité
objective du livre qui le représente et le constitue. Tout ce qui est figuré dans le livre
encyclopédique est au pouvoir de l’individu qui possède un symbole figuré de toutes
les activités humaines dans leurs détails les plus secrets. (…) L’Encyclopédie est un
voult, d’autant plus efficace qu’on l’a construit avec une représentation plus précise,
plus exacte, plus objective de son modèle ; tous les ressorts actifs, toutes les forces
vivantes des opérations humaines sont rassemblés dans cet objet-symbole. Chaque
individu capable de lire et de comprendre possède le voult du monde et de la société.
Magiquement, chacun est maître du tout, parce qu’il possède le voult du tout. 6
Simondon définit l’encyclopédie comme un « voult ». Le mot, sous les
formes volt, vout ou voult, désignait d’abord en ancien français le visage ou le
trait, puis l’image d’un visage, et ensuite toute image figurée 7 ; c’est la troisième
signification qui est retenue par Simondon pour rendre compte du caractère du livre
encyclopédique, de sa capacité de figurer le monde. Dans la réalité, l’encyclopédie
serait le livre « magique » qui représente le monde et offre à l’individu la possibilité
d’en prendre connaissance dans sa totalité. Les deux entreprises encyclopédiques
imaginaires se rejoignent dans ce désir de totalisation que Simondon évoque à
propos de l’Encyclopédie historique, issue de la pensée des Lumières. Bien que
complètement opposées dans leur signification, les possibilités de totalisation
effectuée par ces deux livres fictionnels se constituent par le même procédé. Pour
thématiser un livre au pouvoir totalisant, Kiš et Borges choisissent de jouer avec
le statut de la réalité objective qu’il englobe ou incarne. Pour que la magie du
livre soit mise en œuvre dans l’univers fictionnel, et non seulement évoquée ou
décrite, les deux auteurs ont recours aux cadres fantastique ou onirique qui leur
permettent de modifier le statut et les moyens de la totalisation.
En premier lieu, les deux encyclopédies fonctionnent comme des suppléments
à des textes déjà existants. L’encyclopédie de Tlön émerge d’abord sous
forme d’une entrée bibliographique accessoire dans une édition de l’Anglo-American
Cyclopaedia. Dans les étapes suivantes, d’abord celle de la découverte d’un
des livres, puis de l’ensemble des tomes constituant l’ouvrage, ce texte initial
donne lieu à une véritable « prolifération » de la matière encyclopédique. En tant
que supplément aux encyclopédies existantes, les textes sur Tlön sont automatiquement
supplémentaires par rapport à la réalité existante. Il en est de même
pour l’Encyclopédie des morts, où se trouvent uniquement les noms de ceux qui
ne figurent pas dans les encyclopédies officielles. Mais ce qui n’a pas été englobé
par le cercle du savoir reste en dehors justement parce que cela n’appartient qu’en
puissance à la société humaine, et par conséquent l’actualisation de ce savoir
6 Gilbert Simondon, Du mode d’existence des objets techniques, édition augmentée d’une
préface de John Hart et d’une postface de Yves Deforge, Aubier, 2001, pp. 94–95.
7 Cf. « VOLT », Le Robert, Dictionnaire historique de la langue française, Tome 2, M-Z, sous
la direction de Alain Rey, Paris, Dictionnaires Le Robert, Nouvelle édition 1993, p. 2284.
130 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Nađa Đurić, Le motif de l’encyclopédie : « Tlön Uqbar orbis tertius » de J. L. Borges et...
supplémentaire ébranle les limites de la réalité objective. Pour reprendre le terme
de Simondon, l’encyclopédie, ce « symbole figuré de toutes les activités humaines
», renvoie alors à des domaines qui ne sont pas représentables ou ne le sont
que partiellement, il renvoie à l’irréel et à l’impossible. Il nous faut préciser : le
monde de Tlön, irréel et impossible puisque inexistant, repose tout de même sur
les concepts connus et familiers, ce ne sont que les relations et les rapports entre
eux qui changent. L’impossible de Tlön ne réside pas dans l’inimaginable, mais
dans la perturbation d’un système de relations faisant que l’accessoire devient la
règle et le nécessaire devient accessoire. Jeu de négation et d’affirmation, Tlön
est un miroir qui renvoie une image tordue, mais il reflète toujours la réalité. Le
surplus de savoir est créé ainsi par l’exploration conséquente de données déjà
présentes dans la connaissance et dans d’autres encyclopédies.
Dans le texte de Kiš, la magie du livre ne repose pas sur un jeu de relations,
mais sur la quantité d’éléments réunis. (Même chez Borges, cet aspect est présent,
lorsque le narrateur constate qu’il s’agit de « l’œuvre la plus vaste que les
hommes aient entreprise » 8 .) La narratrice de la nouvelle insiste sur cet aspect
totalisant du livre : « Ici, disais-je, il ne manque rien, rien n’est laissé de côté » 9 .
La totalisation encyclopédique reste alors dans le domaine du réel, puisque les
éléments présentés relèvent du quotidien humain défini par rapport à un contexte
historique, géographique et politique bien précis, mais elle sort en même temps du
domaine du possible, étant donné qu’elle ne peut pas être opérée par des agents
humains. Bien qu’il soit dit que les adeptes de cette caste d’érudits désignée
comme l’auteur du projet encyclopédique collectent et traitent inlassablement
des données, il est clair que la réalisation de l’idéal encyclopédique en question
est impossible à atteindre. Il est même difficile de rendre compte de ce travail, et
la narratrice affirme que raconter la manière dont le texte est écrit « paraîtrait insuffisant
et fragmentaire en regard de l’original » 10 .
Finalement, si le texte totalisant prétendu magique peut être réduit à la
somme de ses parties, il ne pourra pas être défini comme « immense et capable
de tout renfermer », puisque le pouvoir et la magie du livre se créent à partir de
cette unité mais la dépassent en même temps. Le problème de la totalisation du
savoir rejoint ici celui de la domination de la représentation traité par S. Champeau
dans son étude sur Borges :
8 Jorge Luis Borges, op. cit., p. 27.
9 Danilo Kiš, « L’Encyclopédie des morts », dans Encyclopédie des morts, traduit du serbocroate
par Pascale Delpech, Gallimard, 1985, p. 49.
Danilo Kiš, „Enciklopedija mrtvih“, Enciklopedija mrtvih, Beograd, Prosveta, 2004, p. 44:
„Ništa tu, velim, ne fali, ništa nije izostavljeno“. (Toutes les citations du texte de Kiš en serbe figurant
dans les notes de bas de page se réfèrent à la même édition.)
10 Ibid., p. 54.
Op. cit., p. 48: „jer mi se sve to čini nedovoljnim i fragmentarnim u odnosu na original. “
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 131
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
Que le monde est toujours représenté, cela peut se dire autrement, il manque
toujours un élément au monde, l’acte par lequel on le représente. Cet élément, si
l’on cherche à le saisir pour compléter ce monde représenté et en faire un Monde
en soi, apparaît, de par le fait même d’être saisi, comme un élément du monde et de
nouveau l’acte qui le saisit échappe à la représentation. 11
La même logique est à l’œuvre lorsqu’il s’agit de la totalisation du monde,
qui cesse de l’être une fois qu’elle est expliquée et englobée par le récit. Ce qui
vaut pour Borges à ce sujet, vaut aussi pour Kiš dans la mesure où sa poétique,
comme le formule A. Prstojević, « repose autant sur l’idéal encyclopédique du
savoir total que sur celui du fantastique de la bibliothèque » 12 . Si la possibilité
de totalisation est maintenue, elle doit orienter la manière dont on lit le récit, le
situant de façon définitive dans le domaine du fantastique. C’est exactement ce
que les deux auteurs cherchent à éviter. Pourtant, leur but n’est pas de détruire
toute possibilité de totalisation, mais de jouer avec le statut de réalité objective
pour qu’elle reste l’élément qui domine le récit et qui ne peut pas être entièrement
expliqué. Par la suite, cette représentation totalisante une fois défaite, sa vérité
sera évoquée en d’autres termes.
Chez Borges, l’imaginaire semble devenir réel lorsque le narrateur dans un
premier temps démasque Tlön comme une création humaine. C’est la capacité
inhérente du projet encyclopédique borgésien dans la mesure où il s’agit d’un
système de pensée qui ne nécessite pas d’existence matérielle pour influencer ou
recréer la réalité. Pourtant, pour que Tlön ne puisse pas être identifié à n’importe
quel système de pensée et ainsi ramené au domaine du connu, il faut introduire
un deuxième revirement. Étant donné que l’intrusion « du monde fantastique dans
le monde réel » 13 ne se différencie pas assez de ce qui se produit dans l’histoire
humaine, la « dissémination d’objets de Tlön » 14 est un élément nécessaire à
introduire, puisqu’elle permet de poser la question « de la matière de quelques
objets » provenant de la planète imaginaire, et de troubler la différenciation
entre le réel et le fantastique. Dans sa nouvelle, Kiš emploie un procédé semblable,
mais il défait l’aspect fantastique du texte en situant son histoire dans le
domaine du rêve. La même structure du double revirement est employée vers la
fin : la réalité du livre est d’abord détruite par le cadre du rêve, pour être ensuite
réaffirmée dans son potentiel métaphysique mais indéfinissable, puisque ce rêve
apprend à la narratrice ce qu’elle n’aurait pas pu savoir autrement sur la maladie
et la mort de son père.
11 Serge Champeau, Borges et la métaphysique, J. Vrin, 1990, p. 78.
12 Alexandre Prstojević, « Un certain goût de l’archive (Sur l’obsession documentaire de Danilo
Kiš) », Site de Vox Poetica, http://www.vox-poetica.org/ecrivains/KIS/prstojevic02.htm.
13 Jorge Luis Borges, op. cit., p. 28.
14 Ibid., p. 29.
132 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Nađa Đurić, Le motif de l’encyclopédie : « Tlön Uqbar orbis tertius » de J. L. Borges et...
II L’espace et le temps
Dans son étude, Simondon s’attache aussi à tracer l’histoire de l’encyclopédisme.
Sur le plan historique, l’encyclopédisme comme tendance universelle
surgit trois fois depuis le Moyen-âge, et d’abord pendant la Renaissance. Pourtant,
à cette époque, la technique et les sciences n’étant pas assez développées
au sens contemporain que l’on donne à ces termes, l’élan d’universalisation
reste dans le cercle du savoir déjà formalisé. Mais par la suite, au XVIII e siècle,
le développement de la pensée scientifique et technique apporte une deuxième
étape encyclopédique, touchant cette fois-ci aux domaines social et administratif.
L’esprit encyclopédique devient alors technique, et par conséquent privilégie
le symbolisme visuel. Simondon explique que l’expression orale n’est pas la
meilleure solution pour transmettre les connaissances techniques, car elle est
plus apte à exprimer les émotions que les schèmes et les structures. Elle est aussi
plus exclusive que le symbolisme visuel et tend à se spécialiser jusqu’à devenir
initiatique. La civilisation technique sera donc celle de l’image, qui traduit plus
facilement les savoirs techniques et reste accessible à n’importe qui, possédant
l’universalité directe que le langage ne rend pas possible. La troisième étape
encyclopédique serait celle de notre époque, mais elle ne continue pas avec le
symbolisme spatial. Le paradigmatisme de l’information est redevenu oral, puisque
le cinéma privilégie l’ordre temporel et la télévision suit son exemple. La
série temporelle est plus proche du langage et de l’expression émotive, affirme
Simondon, tandis que la série spatiale reste dans l’ordre de l’universel et de la
pensée technique.
Certes, ces analyses de Simondon à première vue ont peu à voir avec la
littérature. Nous voulons pourtant retenir l’opposition globale entre l’image et le
langage, le spatial et le temporel, puisqu’il s’agit de l’opposition principale qui
revient dans les deux textes. Si les deux nouvelles ne s’inscrivent pas directement
dans la thématique du paradigme informationnel, elles donnent à voir des
projets encyclopédiques fictionnels entièrement dépendants de la relation entre
ces deux éléments.
Rappelons-nous d’abord que la caractéristique principale de Tlön réside
dans le fait que « le monde n’est pas une réunion d’objets dans l’espace ; c’est
une série hétérogène d’actes indépendants. Il est successif, temporel, non
spatial » 15 . Libérés du lien qui les unit, le temps et l’espace s’inscrivent dans
l’idéalisme de Tlön ou « les objets idéaux, convoqués et dissous en un moment
(…) sont quelquefois déterminés par la pure simultanéité » 16 . La conception de
l’espace dans « L’Encyclopédie des morts » est le contraire du modèle borgésien.
Dans le texte de l’Encyclopédie, les différentes séries d’événements, les images
de premier, deuxième ou troisième plan apparaissent en même temps dans l’esprit
15 Ibid., p. 18.
16 Ibid., p. 19.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 133
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
du lecteur. La concision et la condensation encyclopédiques sont telles que ces
phrases contractées deviennent des images, et ainsi les images de l’enfance du
père sont condensées, « réduites pour ainsi dire à des idéogrammes » 17 . Le sens
est créée par contraction, le symbolisme verbal devient spatial. Cette contraction
extrême, comme l’explique Jovan Delić, donne à Kiš la possibilité de formuler
des affirmations auto-poétiques 18 , mais elle incarne tout aussi bien l’information
spatiale dont parle Simondon. À la relativisation de l’espace chez Borges correspond
ainsi une ouverture de l’espace chez Kiš.
Mais la problématique de l’espace s’avère finalement moins intéressante
que celle du temps, dont elle est en vérité partie intégrante. Si dans la nouvelle
de Borges l’idée que l’espace dure dans le temps n’est pas acceptable, il s’ensuit
que la conception même du temps est déformée, puisqu’il faudrait penser une
temporalité qui exclut la continuité. Le monde de Tlön peut être successif, mais
il n’est pas vraiment temporel en raison de cette impossibilité de concevoir le
temps qui passe. La vision du temps donnée par les auteurs de l’Encyclopédie des
morts n’est pas aussi radicalement différente que celle imaginée dans la nouvelle
de Borges, mais elle lui est encore opposée. Alors que l’élimination de l’espace
détruit chez Borges le temps en tant que continuité, le texte de Kiš donne à voir
une saturation par le temporel : « Paragraphe après paragraphe, chaque épisode
est retracé en une sorte de quintessence et de métaphore lyriques, pas toujours
chronologiquement, mais en une étrange symbiose des temps, passé, présent et
futur. » 19 Le statut de ce point de vue est paradoxal. D’une part, la dimension du
temps est survalorisée, puisqu’elle oriente la lecture (il est ainsi dit de ses années
d’enfance : « Ce seront les plus belles années de sa vie » 20 ). D’autre part, si le
passé, le présent et le futur se retrouvent, si le passé peut être présentifié et en
même temps envisagé en tant que futur, si la lecture même de ce texte fait perdre
toute notion de temps, il est clair que la temporalité se trouve mise en question par
son excessivité même. Réunir tous les temps en un seul temps, même si c’est une
perspective qui élargit la connaissance, fait oublier l’orientation du temps humain.
Il s’agit, finalement, d’un temps qui n’est pas, comme chez Borges, le temps mort,
mais le temps de la mort qui est tourné vers la résurrection. Terminé une fois pour
toutes, ce temps est le résumé du temps humain en attente de l’éternité, le passé
absolu d’une vie raconté du point de vue de la mort. Il défait la notion du temps
17 Danilo Kiš, op. cit., p. 49.
Op. cit., p. 43 : „svedene takorekuć na ideografske znake“.
18 Cf. Јован Делић, Кроз прозу Данила Киша, Ка поетици Кишове прозе, Београд, БИГЗ,
1997, p. 398.
19 Danilo Kiš, op. cit., pp. 48–49.
Op. cit., p. 43 : „Sve su to posebni paragrafi, svako je razdoblje dato u nekoj vrsti pesničke
kvintesencije i metafore, ne uvek hronološki, nego u nekoj čudnoj simbiozi vremenâ, prošlog,
sadašnjeg i budućeg.“
20 Ibid., p. 49.
Op. cit., p. 43 : „To će biti najlepše godine njegova života“.
134 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Nađa Đurić, Le motif de l’encyclopédie : « Tlön Uqbar orbis tertius » de J. L. Borges et...
justement par l’augmentation de son pouvoir. La perspective de l’„Encyclopédie
des morts » rejoint ici celle de la fin du Sablier : une évocation de Non omnis
moriar, donnée encore une fois comme une rencontre dans l’espace du livre et
qui dépasse toute contrainte temporelle.
La différence centrale entre les deux textes, celle qui détermine le rapport
entre l’espace et le temps, résulte de l’approche du passé. C’est encore
une opposition entre les deux textes que nous voulons souligner. Kiš insiste,
comme nous l’avons vu, sur le retour absolu du passé : « Ainsi chacun pourra
retrouver non seulement ses proches, mais aussi, et surtout, son propre passé
oublié. Ce registre sera alors le grand trésor du souvenir et la preuve, unique
en son genre, de la résurrection. » 21 Dans la nouvelle de Borges, la découverte
de Tlön modifie doublement le statut même du passé. Premièrement, parce
que le passé de Tlön n’est pas fixé et il serait illusoire d’essayer d’accéder
à une vérité sur ce passé. Il est possible « d’interroger et même de modifier
le passé, qui maintenant n’est pas moins malléable et docile que l’avenir » 22 .
Deuxièmement, parce que le narrateur constate l’influence de cette conception
sur le statut du passé réel : « déjà dans les mémoires un passé fictif occupe la
place d’un autre, dont nous ne savons rien avec certitude – pas même qu’il est
faux. » 23 Paradoxalement, la fiction est préférable parce qu’elle donne le confort
de la certitude. Il s’agit ici des différences entre les deux poétiques qui se trouvent
opposées dans le traitement du même motif. Dans les récits de Borges, on
voit à l’œuvre « l’ésotérique négation du temps et du présent » 24 , alors que les
textes de Kiš sont éternellement tournés vers le passé, évoquant « un monde
disloqué, habité par la seule force de la mémoire et dont le seul avenir repose
sur la certitude que l’avenir, justement, n’existe pas » 25 .
III L’humanisme et l’initiation universalisée
Puisqu’il libère et rend adulte, l’encyclopédisme est pour Simondon toujours
une forme d’humanisme :
Tout encyclopédisme est un humanisme, si l’on entend par humanisme la
volonté de ramener à un statut de liberté ce qui de l’être humain a été aliéné, pour
que rien d’humain ne soit étranger à l’homme ; mais cette redécouverte de la réalité
21 Ibid., p. 47.
Op. cit., p. 41 : „Tako će svak moći da pronađe ne samo svoje bližnje nego, u prvom redu,
svoju sopstvenu zaboravljenu prošlost. Ovaj će registar tada biti velika riznica sećanja i jedinstven
dokaz uskrsnuća.“
22 Jorge Luis Borges, op. cit., p. 25.
23 Ibid., p. 30.
24 e Gérard de Cortanze, « Stranger in the Night », dans Europe, 60 année, n° 637, mai 1982,
p. 18.
25 Gilles Barbedette, « Danilo Kiš et le roman d’Europe centrale », dans Danilo Kiš, fronton
préparé par Pascale Delpech, Sud, XVI : 66, 1986, p. 66.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 135
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
humaine peut s’opérer en des sens différents, et chaque époque recrée un humanisme
qui est toujours en quelque mesure approprié aux circonstances […]. 26
L’accès universel à la liberté, en relation avec le savoir totalisant du livre
qui n’était d’abord destiné qu’à un groupe restreint, est formulé par Simondon
comme « l’universalité de l’initiation » :
L’Encyclopédie réalise une universalité de l’initiation, et par là produit une
sorte d’éclatement du sens même de l’initiation ; le secret de l’universel objectivé
garde de la notion de secret le sens positif (perfection de la connaissance, familiarité
avec le sacré), mais annihile le caractère négatif (obscurité, moyen d’exclusion par
le mystère, connaissance réservée à un petit nombre d’hommes). 27
Or, les deux auteurs définissent l’origine et l’aboutissement du projet encyclopédique
par rapport au christianisme, et le caractère secret de l’entreprise
provient aussi de ce rapport 28 . Dans le cas de Borges, le secret de l’encyclopédie
de Tlön dépend de la volonté d’un seul homme, le libre penseur et défenseur de
l’esclavage Ezra Buckley, qui veut exprimer son nihilisme : « Buckley ne croit
pas en Dieu, mais il veut démontrer au Dieu inexistant que les mortels sont capables
de concevoir un monde. » 29 Les raisons pour lesquelles l’entreprise doit
rester secrète dans le texte de Kiš sont aussi complètement opposées : le silence
est expliqué par « la longue tradition des persécutions religieuses et aussi par le
fait que la participation à une telle entreprise exige une discrétion bien compréhensible,
afin d’échapper aux pressions de la vanité humaine et aux tentatives de
corruption » 30 . Le dessein de l’entreprise est tout aussi relatif au christianisme, cette
fois-ci exprimant « une vision égalitariste du monde des morts » et la volonté de
« corriger l’injustice humaine et de donner à toutes les créatures divines la même
place dans l’éternité » 31 . Nous voyons ainsi que les deux textes se répondent et
se contredisent une fois de plus.
26 Gilbert Simondon, op. cit., p. 101.
27 Ibid., p. 95.
28 Il est intéressant de noter que Simondon donne également l’exemple du christianisme pour
illustrer le devenir de la pensée humaine et le besoin de libération et de médiation : « […] toute invention,
éthique, technique, scientifique, qui est d’abord un moyen de libération et de redécouverte
de l’homme, devient par l’évolution historique un instrument qui se retourne contre sa propre fin
et asservit l’homme en le limitant : le christianisme fut à son origine une force libératrice, appelant
l’homme au delà du formalisme des coutumes et des prestiges institutionnels de la société ancienne ».
(Gilbert Simondon, op. cit., p. 102)
29 Jorge Luis Borges, op. cit., p. 27.
30 Danilo Kiš, op. cit., p. 48.
Op. cit., p. 42 : „u dugoj tradiciji crkvenih progona, a s druge strane, rad na enciklopediji kao
što je ova zahteva izvesnu razumljivu diskreciju, kako bi se izbegao pritisak ljudske sujete i sprečio
pokušaj korupcije.“
31 Ibid., p. 47.
Op. cit., p. 42 : „egalitarističku viziju sveta mrtvih“, „da se ispravi ljudska nepravda i da se
svim Božjim stvorenjima dâ jednako mesto u večnosti“.
136 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Nađa Đurić, Le motif de l’encyclopédie : « Tlön Uqbar orbis tertius » de J. L. Borges et...
Il nous faut maintenant examiner la possibilité de l’initiation universalisante
dans les deux nouvelles, dans sa relation avec l’esprit encyclopédique. Dans les
deux cas étudiés cette notion devient pourtant paradoxale. L’initiation est passive
dans un cas et privée dans l’autre. Précisons : si l’acquisition du savoir donne à
l’homme un outil pour faire face à la réalité, la science de Tlön fait le contraire,
en le situant dans une réalité artificielle qui le dispense du devoir de faire face.
Ainsi, l’humanité oublie que Tlön est « peut-être un labyrinthe, mais un labyrinthe
ourdi par des hommes et destiné à être déchiffré par les hommes » 32 . L’initiation
encyclopédique, déjà paradoxale du moment où elle est collective, ne peut pas
aboutir ; elle donne accès à une société, mais enchante au lieu de libérer. Dans
ce sens, il serait possible de parler d’une tentative d’initiation avortée, puisque
passive. Dans le texte de Kiš, l’expérience a vraiment une valeur initiatique, et le
statut onirique peut seulement accentuer son caractère métaphysique. En même
temps, elle reste nécessairement privée et unique, ce qui est tout à fait en accord
avec l’intérêt majeur du récit – insister sur la valeur unique de chaque vie. Cette
expérience ne peut pas être partagée, encore moins universalisée. De ce point de
vue, les deux nouvelles présentent l’impossibilité de l’initiation éclatée liée au
motif de l’encyclopédie, mais pour des raisons opposées.
Lorsque Simondon parle de l’humanisme contemporain, il insiste sur la
nécessité d’une médiation qui puisse permettre à l’homme de réduire l’état de
l’aliénation par rapport à la société technique. Le point où les notions d’initiation
et de médiation se rencontrent est celui de l’articulation du lien entre l’individu
et la société. S’il faut évoquer encore un dernier élément faisant que les deux
histoires se rencontrent et s’opposent en même temps, c’est exactement la place
qui est conférée au général et au particulier. Il est évident que l’intérêt pour un
monde et un système de pensée ne laisse pas beaucoup de place à la représentation
de ce qui est particulier, et tout aussi évident que chez Kiš le souci pour l’individu
constitue la raison d’être du projet encyclopédique, qui repose exactement sur la
volonté d’affirmer que « chaque homme est en lui-même un astre à part » 33 . De
même, alors que dans le monde inventé de Tlön « personne ne croit à la réalité
des substantifs » 34 , la narratrice dans le texte de Kiš cherche à garder par l’écriture
une « preuve tangible » de la vie de son père. Cela rejoint la remarque de Kiš
que nous avons citée dans l’introduction, sur la différence entre sa nouvelle et «
Funes ou la mémoire » de Borges, envisagée comme opposition entre l’abstrait
et le concret.
Il faudrait pourtant préciser un point de convergence paradoxale : la destruction
de la hiérarchie connue que l’on retrouve dans les deux textes. Certes, le Tlön
connait l’idéalisme, le sujet unique et autres valeurs suprêmes semblables, et vers
32 Jorge Luis Borges, op. cit., p. 30.
33 Danilo Kiš, op. cit., p. 54.
Op. cit., p. 49 : „svaki je čovek zvezda za sebe“.
34 Jorge Luis Borges, op. cit., p. 19.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 137
XXXVII 2010 1

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
la fin du récit reviennent les notions telles que la rigueur, l’ordre, la symétrie, l’histoire
harmonieuse. Malgré cette première impression, le système philosophique
de la planète imaginée est conçu exactement de manière à valoriser l’accessoire,
le simultané, l’absence de lien fixe et de jugement durable. C’est une hiérarchie
maîtrisable, caractérisée par « une rigueur de joueurs d’échecs, non d’anges » 35 ,
qui n’a pas à porter le fardeau de la causalité, abolie par l’impossibilité d’unir
un fait à l’autre. Chez Kiš, au contraire, c’est le rapport au détail qui défait la
hiérarchie. Selon le programme des encyclopédistes « il n’existe dans une vie
humaine ni détails insignifiants, ni hiérarchie des événements » 36 . Ainsi tout est
noté sans classification, et la totalisation encyclopédique ne comprend pas de
hiérarchisation. L’histoire du XX e siècle est évoquée brièvement dans la nouvelle
de Borges pour expliquer la réussite paradoxale de Tlön ; chez Kiš, elle est bien
présente dans le récit de la vie du père, mais surtout comme la toile de fond. La
causalité historique n’est pas oubliée ni négligée, mais elle est mise au deuxième
plan et la relation entre les événements est plutôt celle de l’enchainement ou de
superposition que celle de la causalité. Si un lien entre les faits est important,
c’est celui entre l’extérieur et l’intérieur qui serait plutôt d’ordre métaphysique :
« Mais ce qui étonne le plus, c’est cette fusion unique en son genre de l’extérieur
et de l’intérieur, cette insistance sur des faits matériels, concrets, mis ensuite en
relation logique avec l’homme, avec ce qu’on appelle son âme » 37 . Ainsi l’image
finale de la fleur-sarcome unit le dedans et le dehors dans un même motif. Une
rigueur symbolique, peut-être, mais celle d’un ange, non d’un joueur d’échecs.
Nous avons voulu, à partir des thèses de Gilbert Simondon, lire « L’Encyclopédie
des morts » comme le contre-livre de « Tlön Uqbar Orbis Tertius ». En effet,
examinés dans la perspective de l’esprit encyclopédique, les deux textes tracent
des chemins contraires, mais qui se rapportent aux mêmes idées directrices :
accès à un savoir totalisé, modification de la conception du temps, relativisation
de l’initiation encyclopédique. En accord avec leurs poétiques respectives, l’illusion
fantastique s’oppose au secret métaphysique, l’abolition de la continuité
à l’absolutisation du passé, l’initiation passive à l’initiation privée, et la création
d’un système au souci pour le particulier. Alors que chez Borges on assiste à la
déconstruction de l’opposition entre le réel et l’imaginaire, à la dissolution et la
permutation infinie de ces deux pôles, la nouvelle de Kiš présente la totalisation
35 Ibid., p. 30.
36 Danilo Kiš, op. cit., p. 59.
Op. cit., p. 54 : „ne postoje u ljudskom životu beznačajne stvari i hijerarhija događaja“.
37 Ibid., p. 62.
Op. cit., p. 57 : „Ali ono što najviše začuđuje, to je taj jedinstven spoj spoljnjeg i unutrašnjeg,
to insistiranje na materijalnim činjenicama koje se zatim dovode u logičnu vezu sa čovekom, sa onim
što se zove njegova duša.“
138 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Nađa Đurić, Le motif de l’encyclopédie : « Tlön Uqbar orbis tertius » de J. L. Borges et...
de ce qui a été occulté par l’histoire, et la résurrection totale de la mémoire qui
fait ressurgir toute une vie.
BIBLIOGRAPHIE
Jorge Luis Borges, « Tlön Uqbar Orbis Tertius », dans Fictions, traduit de
l’espagnol par P. Verdevoye, Ibarra et Roger Caillois, Gallimard, 1983.
Borges : Europe, 60 e année, n° 637, mai 1982.
Serge Champeau, Borges et la métaphysique, J. Vrin, 1990.
Јован Делић, Кроз прозу Данила Киша, Ка поетици Кишове прозе,
Београд, БИГЗ, 1997.
Danilo Kiš, « Enciklopedija mrtvih », dans Enciklopedija mrtvih, Beograd,
Prosveta, 2004, pp. 37–63.
Danilo Kiš, « L’Encyclopédie des morts », dans Encyclopédie des morts,
traduit du serbo-croate par Pascale Delpech, Gallimard, 2002.
Danilo Kiš, Gorki talog iskustva, priredila Mirjana Miočinović, Beograd,
Prosveta, 2007.
Danilo Kiš, Le résidu amer de l’expérience, traduit du serbo-croate par
Pascale Delpech, Fayard, 1995.
Danilo Kiš, fronton préparé par Pascale Delpech, Sud, XVI: 66, 1986.
Le Robert, Dictionnaire historique de la langue française, Tome 2, M-Z,
sous la direction de Alain Rey, Paris, Dictionnaires Le Robert, Nouvelle édition
1993.
Alexandre Prstojević, « Un certain goût de l’archive (Sur l’obsession
documentaire de Danilo Kiš) », Site de Vox Poetica, http://www.vox-poetica.
org/ecrivains/KIS/prstojevic02.htm.
Gilbert Simondon, Du mode d’existence des objets techniques, édition augmentée
d’une préface de John Hart et d’une postface de Yves Deforge, Aubier,
2001.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 139
XXXVII 2010 1

Нађа Ђурић
СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ
МОТИВ ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ: „TLON UQBAR ORBIS TERTIUS“ Х. Л. БОРХЕСА И
„ЕНЦИКЛОПЕДИЈА МРТВИХ“ ДАНИЛА КИША
(Резиме)
Полазећи од тумачења енциклопедизма које даје Жилбер Симондон у делу О начину
постојања техничких предмета, рад показује како се у приступу мотиву енциклопедије Кишов
текст супротставља Борхесовом.
Моћ енциклопедије да обухвати свет огледа се у остваривању његових неостваривих
могућности. Код Борхеса се елементи стварности доводе у немогуће односе и тако чине нестварним,
док је код Киша немогућа свеобухватност енциклопедијског текста, иако се он заснива
на стварности. Књига која обухвата свет не може да буде њиме обухваћена, те се у обе новеле
двоструким преокретом проблематизује однос између енциклопедије и стварности. Борхесу је
циљ поништавање супротности између стварности и фикције, а Кишу избегавање фантастике
и отварање метафизичке перспективе.
Садржај обе фиктивне енциклопедије заснива се на измењеном схватању простора и
времена. Простор се код Борхеса одваја од времена и губи на значају, док се код Киша обогаћује
обухватањем вишеструких планова. Код Борхеса се суштина времена поништава укидањем
континуитета, а код Киша укрштањем и спајањем свих временâ у једно. У Кишовом тексту
приказан је апсолутни повратак прошлости која васкрсава у свеобухватном сећању; у Борхесовом
тексту фиктивна прошлост је релативна, а стварна несигурна и неспособна да одоли
снази фикције.
Обе новеле тематизују немогућност остварења универзалне иницијације помоћу енциклопедијског
знања. Иницијација се код Борхеса не остварује јер знање доступно свима не
ослобађа човека, већ га потчињава себи. У Кишовом тексту иницијацијско искуство је истинско,
али јединствено и приватно, те је немогуће учинити га универзалним. Борхесовом занимању
за свет као систем супротставља се Кишова брига за конкретно и појединачно, али се у оба
случаја тежи рашчињавању узрочности и хијерархије.
Кључне речи: Киш, Борхес, Симондон, енциклопедија, новела, противкњига.
Прихваћено за штампу: 27. маја 2010. године.
140 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Mir na Ra din-Sa ba doš
Fi lo zof ski fa kul tet – No vi Sad
ИСТРАЖИВАЊА
BI BLID: 0015-1807, 37 (2010), 1 (pp. 141–149)
UDK 821. 111(73). 09 Delilo D.
821. 111(73). 09 Pinčon T.
82. 02 POSTMODERNIZAM : 316.774
BE LI ŠUM EKRAN SKE KUL TU RE – PRI PO VE STI
O „EFEK TI MA ME DI JA“
Rad se ba vi tu ma če nji ma „vi zu el ne kul tu re“ u knji žev no sti post mo der ni zma, s po seb nim
osvr tom na fe no men „efe ka ta me di ja“ ka ko ih opi su je Džon Džon ston, i na gra ni ce knji žev nog tuma
če nja stvar no sti i is ku stva u ro ma nu Vajn lend To ma sa Pin čo na i ro ma ni ma Be li šum i Pod ze mlje
Do na De Li la.
Teh no lo gi ja kao po sle di ca de lo va nja čo ve ka na pro me ne u na či nu sa gle dava
nja sve ta i njen uti caj na do men vi zu el nog i raz u me va nje stvar no sti, obe le ža va
de lo va nje umet ni ka još od sre di ne XIX ve ka. Eks pan zi ja pro sto ra vi zu el nih me di ja,
me đu tim, kao po sle di ca raz vo ja teh no lo gi je i nje nog ši re nja u sve sfe re ljud skog
po sto ja nja na kra ju mi le ni ju ma mo že se sa gle da ti kao „fun da men tal ni ras kid sa
ob li ci ma is ku stva mo der ne“ (Mac Phee 2002:63), sa osla nja njem na ko nač no i raci
o nal no i sa su bjek ti vi te tom ka rak te ri stič nim za pe riod mo der ni zma. Sma tra se da
ovaj pro ces ot po či nje ob ja vlji va njem stu di ja Gi ja De bo ra (Guy De bord), a na ro či to
Ža na Bo dri ja ra (Ba u dril lard) i Po la Vi ri li ja (Vi ri lio), še zde se tih go di na dva de se tog
ve ka. Nji ho ve će ide je pre u ze ti i da lje raz vi ti ame rič ki te o re ti čar Fre de rik Džej mson
(Ja me son) u svo jim po zna tim ras pra va ma o post mo der ni zmu za dr ža va ju ći osnov nu
ide ju o post mo der ni zmu kao re de fi ni sa noj pa ra dig mi mo der ne.
Pro stor me di ja, ko ji otva ra teh no lo gi ja, i re de fi ni sa nje pa ra me ta ra spo znaje
isto vre me no sa raz vo jem to ga pro sto ra osta je jed no od ža ri šta in te re so va nja
post mo der ne te o ri je i kri ti ke no, iako Žan Bo dri jar i Gi De bor za stu pa ju sta no vište
da in te gra ci ja me dij skog pro sto ra ne će na stu pi ti ni ka da i da smo osu đe ni na
nje go vu frag men ti ra nost ko ja se po tom ne mi nov no od ra ža va i na sta nje stvar nog
sve ta oko nas, Pol Vi ri lio u ve zi sa pro ble ma ti kom me di ja ma sov ne ko mu ni kaci
je iz no si jed no dru ga či je gle di šte, ko je je u od no su na Bo dri ja ro vo ma nje ra dikal
no i ni hi li stič ko, pa sa mim tim mo žda i pri hva tlji vi je. Vi ri lio is ti če da su sa
na sta ja njem že le zni ca isto vre me no na sta le i že le znič ke ne sre će i da je auto mo bil
bio uslov za stva ra nje auto mo bil skih su da ra, te da će asi mi li ra nje svih me di ja
pod okri lje je din stve ne di gi tal ne cir ku la ci je ne iz be žno do ve sti do ono ga što on
na zi va „in te gri sa nom ne sre ćom“ 1 . Na go ve šte na atom skom bom bom, pa po tom
1 ge ne ral ac ci dent ili in te gral ac ci dent en. l’ac ci dent intégral fr.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 141
XXXVII 2010 1

ИСТРАЖИВАЊА
i in for ma cij skom bom bom, l’ac ci dent intégral je po nje mu mo žda pr va u ni zu
ka ta stro fa ko je sle de, i ko je će bi ti mo ti vi sa ne pro ce som po sre do va nja me di ja
ma sov ne ko mu ni ka ci je, a na sta ja će kao po sle di ce ubr za va nja to ga pro ce sa, kao
na po red ni ko laps pro sto ra i ne sta ja nje di men zi je vre me na (up. Ho ro witz 2005:
1393 i Ter ra no va 2004: 3 i 43). Po tu ma če nju Te ra no ve, Vi ri lio in for ma cij sku
bom bu sma tra teh no lo škim i po li tič kim oruž jem, ko ja je uglav nom pro iz vod
de lo va nja ame rič ke voj ne in du stri je i kor po ra ci ja u pre te žno ame rič kom vla sništvu,
a nje ni su efek ti u pr vom re du ubr za va nje to ka svet ske isto ri je, za vi snost
od teh no lo gi je i na sta ja nje poj ma „re al nog vre me na 2 “ pa ra lel no sa ne sta ja njem
fi zič kog pro sto ra i uspo nom „teh no lo škog fun da men ta li zma“ i „dru štve ne ki -
be rne ti ke“ (up. Ter ra no va 2004: 158).
Is tra žu ju ći fe no men me dij skog za si će nja, ko je po Vi ri li ju vo di stva ra nju infor
ma cij ske bom be, i na či ne na ko je se ono od ra ža va na knji žev nu pro duk ci ju,
Džon Džon ston (Johnston 1998), u stu di ji Umno ža va nje in for ma ci je (In for ma tion
mul ti pli city) po seb nu pa žnju po sve ću je pro ce su pre li va nja ili iz li va nja in for ma ci ja
iz ko mu ni ka ci o nih ka na la i ge ne ri sa nju po ru ke ko ja ne pro iz la zi iz sa dr ža ja, već
iz pro jek ci je, per spek ti ve, vr ste me di ju ma i „po vr ši na pre te klih iz pro ce sa tek stual
ne me di ja ci je“ (up. Tab bi 1999). Džon ston ma ni fe sta ci je ovog fe no me na na zi va
„efek ti ma me di ja“ (me dia ef fects) i sma tra da ih ni je mo gu će ko nač no de fi ni sa ti,
ali da im je po ten ci jal za stva ra nje knji žev nog „asem bla ža“, ili za stva ra nje „konti
nu i ra nog sle da in ter fej sa“ iz me đu si ste ma na u ke, isto ri je, mi to va i knji žev no sti
prak tič no ne is cr pan. Svo je upo ri šte Džon ston na la zi u stu di ja ma me dij skog diskur
sa i te o ri ji in for ma ci ja dok fo kus is tra ži va nja po me ra sa fi zič ke stvar no sti u
do men dru štve ne ko mu ni ka ci je, sa me ta fo rič nih od ra za pri ro de ma te ri je i ener gi je,
na vir tu el nu stvar nost bes te le sne in for ma ci je (up. Tab bi 1999). Ana li zi ra ju ći sli ku
na ko ri ca ma Džon sto no ve knji ge, Ta bi is ti če da se efek ti me di ja u ovom kon tekstu
pre no se pre ko „dis kon ti nu al ne po vr ši ne“ (up. Tab bi 1999), a ilu zi ja du bi ne
stva ra se me to dom kom bi no va nja po vr ši na, nji ho vim pre kla pa nji ma i raz ma ci ma
iz me đu njih, dok bro je vi i slo va ne sa op šta va ju po ru ku ko ja bi bi la raz li či ta od
nji ho ve „ma te ri jal ne do slov no sti“, odo le va ju ći po ku ša ji ma in ter pre ta ci je. Na sličan
na čin, do pri nos Džon sto no vog kri tič kog gle di šta Ta bi pro na la zi ne u no vim
in ter pre ta ci ja ma, već u pro me ni ugla gle da nja, uvo đe nju no ve per spek ti ve, ko jom
se pa žnja usme ra va na uti caj sa mog me di ju ma, ili „me đu di skurs nih mre ža ko je
po ve zu ju pi sce, ar hi va re, adre se i tu ma če“. Oblast iz me đu tek sta i sve ta u ko me
se ge ne ri še zna če nje, Džon ston na zi va „me di jal no šću“, či me uka zu je na me to de
i na či ne po mo ću ko jih knji žev ni tekst u sop stve ni je zik upi su je efek te ko je pro izvo
de dru gi, ne-knji žev ni me di ji (up. Tab bi 1999). Džon sto nov cilj, ka ko ga do življa
va Ta bi, je ste da usta no vi ka ko se ti efek ti me di ja, ko je on na zi va teh no lo ško
ne sve sno na še kul tu re, pre no se u pri po ve da nje i na ko ji se na čin is po lja va nji hov
uti caj u ge ne ri sa nju sve sti o ne če mu kroz pro ces či ta nja. (up. Tab bi 1999). Kon-
2 Re al no vre me ili „@vre me“ pred sta vlja na čin me re nja vre me na u vir tu el nom pro sto ru in ter ne ta
ko je za ne ma ru je vre men ske zo ne tj. ge o graf ski po lo žaj. Vre me se me ri kao da je je din stve ni tok.
142 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVI 2009 3

Mirna Radin-Sabadoš, Beli šum ekranske kulture – pripovesti o ...
kret no, Džon sto no va te za pod ra zu me va tri fa ze u raz vo ju „efek ta me di ja“; pr vu,
u ko joj se me di ji mo gu raz dvo ji ti i u ko joj oni funk ci o ni šu kao za seb ni en ti te ti,
ko ju iz me đu osta lih ilu stru je ro ma nom Du ga gra vi ta ci je (Gra vity’s Ra in bow)
To ma sa Pin čo na, dru gu, ko ja je za ovo is tra ži va nje naj za ni mlji vi ja, a pod ra zume
va „sta nje de li mič no in te gri sa nih me dij skih si ste ma“, osli ka nih u De Li lo vom
ro ma nu Be li šum i Pin čo no vom Vajn len du (Vi ne land), gde su raz li či to sti me di ja
do pu sti le stva ra nje pro sto ra ko ji se od u pi re kor po ra tiv noj mo ći (up. Tab bi 1999),
i ko nač no tre ću, u ko joj me di ji ne sta ju u to ta li tar nom glo bal nom in for ma ci o nom
do me nu i na nje mu ba zi ra noj eko no mi ji, gde je „kul tu ra ki bor ga je di na kul tu ra“
(up. Džon ston 1998: 233–34). Me dij sko je okru že nje, pre ma Džon sto nu, ta ko posta
lo kog ni tiv na ma pa no vog ob li ka su bjek tiv no sti, ko ja se „iz me šta i re di stri bu i ra
ma ši ni stič kom ak tiv no šću ko ju pod ra zu me va či ta nje i pi sa nje ovih ro ma na“ (up.
Džon ston 1998: 5). Za si će nje post mo der nom kul tu rom po tro šnje do mi nant na je
te ma De Li lo vog pi sa nja na ro či to u de li ma na sta lim ka snih de ve de stih, me đu tim,
ve o ma stu di o zno ba vlje nje pro ce si ma ra sta i raz vo ja na stu pa nja pro sto ra po sredo
va nja ko ji na ja vlju je Vi ri lio i dru štve nih od no sa ko je obe le ža va ono što De bor
na zi va „spek ta klom“ kon ti nu i ra no su pri sut ni u ce lo kup nom nje go vom opu su.
Gra di ra nje to ga pro sto ra, fi zič ki i teh no lo ški do men de lo va nja me di ja, u funk ci ji
je pro duk ci je do ga đa ja i nji ho ve ka sni je in ter pre ta ci je i pred sta vlja neo dvo ji vi
deo do me na vi zu el nog unu tar ono ga što De Li lo ve pri po ve sti pret po sta vlja ju kao
stvar no. Je dan od naj va žni jih aspe ka ta ro ma na Be li šum upra vo je na gla ša va nje
di men zi je i zna če nja ko je no si deo po ru ke iz van ko mu ni ka ci o nog ka na la, „efe kat
me di ja“ ka ko ga de fi ni še Džon ston:
Ni smo mo gli da ču je mo šta go vo ri jer je ton bio uti šan. Ali ni ko ni je hteo da
ga po ja ča. Bit na je bi la sli ka, li ce u cr no-be loj teh ni ci, ži vo, ali isto vre me no dvo dimen
zi o nal no, dis tan ci ra no, za pe ča će no, bez vre me no. To je bi la ona, ali opet i ni je
bi la. I opet sam po mi slio da Ma rej mo žda do bro na slu ću je. Ta la si i zra če nje. Ne što
je is ti ca lo kroz mre žu. (De Lil lo 1986: 105, pre vod autor ke) 3
Me đu tim, iako se mo žda mo že uči ni ti da je sled me dij skih sli ka ko jem smo
kao či ta o ci iz lo že ni bes ko na čan i da se nji ho va zna če nja ne pre kid no me nja ju,
bu du ći da je ska lu in ter pre ta ci je prak tič no ne mo gu će čvr sto de fi ni sa ti, po i gra vanje
ta ko kon stru i sa nom stvar no šću u De Li lo vim pri po ve sti ma go to vo uvek te če
pa ra lel no sa in ter pre ti ra njem shva ta nja smr ti kao sim bo lič nog okon ča nja pro ce sa
raz me ne. Taj sled sli ka do ži vlja va mo kao su prot sta vlja nje na stu pa nju fi zič ke,
or gan ske smr ti kao mo žda po sled njeg atri bu ta ljud sko sti ko ji teh no lo gi jom ni je
mo gu će mar gi na li zo va ti, či me se per cep ci ja da je niz re fe re na ta neo gra ni čen ra dikal
no me nja. Na iz ve stan na čin, od nos teh no lo gi je i smr ti u De Li lo vim ro ma ni ma
3 With the so und down low we co uldn’t he ar what she was saying. But no one bot he red to
adjust the vo lu me. It was the pic tu re that mat te red, the fa ce in black and whi te, ani ma ted but al so
flat, dis tan ced, se a led off, ti me less. It was but wasn’t her. On ce again I be gan to think Mur ray might
be on to so met hing. Wa ves and ra di a tion. So met hing le a ked thro ugh the mesh.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 143
XXXVI 2009 3

ИСТРАЖИВАЊА
i dra ma ma (na ro či to u dra mi Lo ve-Li es-Ble e ding) pred sta vlja vr stu ka ta li za to ra
dru štve nih pro ce sa, ali isto vre me no svest o iz ve sno sti smr ti u fi zič kom sve tu, unutar,
kao i iz van do me na me dij skog pro sto ra, u de li ma na sta lim do 2000. go di ne
is po sta vlja se kao ap so lut na gra ni ca tu ma če nja. Sa dru ge stra ne, „ras pro sti ra nje
vre me-pro sto ra smr ti“ u okvi ru sa vre me ne kul tu re je ste do mi nant na te ma i pre ma
Džon sto nu pro is ti če iz dra stič no uve ća nih ka pa ci te ta za po hra nji va nje i pre nos
po da ta ka stvo re nih na pret kom teh no lo gi je (up. 185).
Ipak, shva ta nje smr ti kao gra ni ce i teh no lo gi je kao sred stva ko jim se nasto
ji da se ta gra ni ca po me ri, pre sve ga u kul tur nom smi slu, u De Li lo vom se
opu su ne mo že tu ma či ti kao pro stor za ogra ni ča va nje su bjek ti vi te ta i po to me se
De Li lo mo žda naj o či ti je iz dva ja iz gru pe pi sa ca ko ji se ba ve ovim i slič nim proble
mi ma. Mo ra se na gla si ti da od ro ma na Be li šum, u ko me je stav pre ma smr ti
ne dvo smi sle no po ve zan sa sa mo sve šću glav nih ju na ka, a dru štve ni me ha ni zmi,
či no vi kon zu mi ra nja, ko ji ma se po tro šač ka kul tu ra bra ni od smr ti pre na gla še ni
go to vo do gro te ske, do Ko smo po li sa ko ji na go ve šta va je dan prak tič no ne sa merljiv
uni ver zum glo bal ne vir tu el ne kul tu re ko ja je asi mi li ra la sve me di je u je dan,
De Li lo vi ro ma ni ovom fe no me nu uvek pri la ze uva ža va ju ći i na gla ša va ju ći efe kat
ko ji me di ja ci ja ima na za jed ni cu (up. Ra din-Sa ba doš 2007) čak i ka da me dij ski
ge ne ri sa na stvar nost u De Li lo vim ro ma ni ma na sta lim na kon 2000. go di ne po stepe
no pre u zi ma do men re al nog, i taj pro ces vo di ka pa ra dok su za vr šet ka ro ma na
Ko smo po lis, pe tlji u ko joj će glav ni ju nak u svom di gi tal nom ob lič ju za u vek
osta ti za ro bljen iz me đu ži vo ta i smr ti.
Raz ma tra ju ći efek te ko je uro nje nost u vi zu el ne in for ma ci je ima na ljud sko
po i ma nje ono ga što je stvar no, pri mar no ono ga što je deo po lja is ku stva, u ese ju
„Moć isto ri je“, ob ja vlje nom 1997. go di ne, De Li lo iz me đu osta log go vo ri o pro ce sima
po me ra nja zna če nja ko je De bor sma tra pro duk ti ma raz li ke iz me đu in te gral nog
„is ku stva“ i frag men ti ra no sti i iz dvo je no sti „pri zo ra/spek ta kla“ (Mac Phee 2002,
69). De Li lo go vo ri o sop stve nom vi đe nju pu ta nje pre no še nja in for ma ci ja – on
sma tra da obič no ubi stvo na vi deo tra ci bi va tran sfor mi sa no u či nu pri ka zi va nja,
da se u pro ce su raš čla nji va nja na mi kro de li će vre me na u pro ce su di gi ta li zo va nja
sli ke, pre tva ra u niz či stih in for ma ci ja. S dru ge stra ne, ako se po sma tra do vo ljan
broj pu ta, nje go vo dej stvo tran sfor mi še pri ma o ca, pre tva ra ga u pa siv nu va ri ja ci ju
na o ru ža nog pljač ka ša u ubr za nom či nu po tro šnje. Ubi stvo u „re al nom vre me nu“
po sma tra ča iz dva ja iz stvar no sti ko ja je sve ma nje čuj na u sve tu ko ji po sto ji iz van
vi deo za pi sa (up. „Po wer of Hi story“). Me đu tim, dej stvo kon zu mi ra nja sli ke time
ni je okon ča no. Sa na stu pa njem ere te le vi zi je, sli ke na me nje ne kon zu mi ra nju
– i ne iz be žno ma ni pu li sa ne, edi to va ne i kon tek stu a li zo va ne – sa či nja va ju ko laž
ko lek tiv nog se ća nja i stva ra ju do ži vljaj isto ri je.
Te le vi zi ja, kao pro stor u ko me se od vi ja kon zu mi ra nje sli ka, za u zi ma do minant
no me sto u ro ma ni ma Be li šum Do na De Li la i Vajn lend To ma sa Pin čo na, kao
sve o bu hvat ni elek tron ski me di jum ko ji pro du ku je kul tu ru i dru štve ne pro ce se,
ma da ova dva ro ma na tim fe no me ni ma pri la ze sa raz li či tih sta no vi šta i sa raz li či tim
144 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVI 2009 3

Mirna Radin-Sabadoš, Beli šum ekranske kulture – pripovesti o ...
ci lje vi ma. Ka ko na gla ša va Bra jan Mek hejl, funk ci ja te le vi zi je u ro ma nu Vajn lend
je ste da „on to lo šku struk tu ru sve ta fik ci je uslo žnja va, da je de sta bi li zu je i či ni
ra zno vr snom“ (up. McHa le 1992: 135) uvo đe njem mo de la po na ša nja i mo de la
iden ti te ta kao pro skri bo va nih ide a la kroz me di jum te le vi zi je, či me se kon stru i še,
ka ko ka že Mek hejl, al ter na tiv na stvar nost „du ho va“ ili „ave ti“. Mek hejl čak ide
do tle da tvr di da je stvar nost ko ja po sto ji iz van „stvar nog sve ta“ u sve sti sva kog
od li ko va Vajn len da u su šti ni mo de lo va na pre ma uzor ku sa te le vi zi je. No, me đutim,
iako je te le vi zi ja kao me di jum pri sut na u ro ma nu Be li šum, De Li lov fo kus
is tra ži va nja „efe ka ta me di ja“ ipak ni je pri mar no okre nut te le vi zi ji; Be li šum na staje
kao sta pa nje audi tiv nih i vi zu el nih po dra ža ja ili sig na la, i struk tu rom ro ma na
De Li lo po sti že opi sa ni efe kat po ve zu ju ći me đu sob no de lo va nje mno štva me di ja
u kon ti nu um u ko me ni je u toj me ri do mi nant no mo de lo va nje stvar no sti pre ma
onoj ko ju pro jek tu je me di jum, već je upra vo ak ce nat na oda bi ru per spek ti ve i
de fi ni sa nju kon ti nu u ma kroz „ta la se i zra če nje“ od oda bra nih frag me na ta „stvarnog
sve ta“, pa sto ga te le vi zi ja ni je mo del, već je pre sve ga teh no lo ško sred stvo.
Me di ji i nji hov od nos pre ma stvar no sti u ro ma nu Be li šum upra vlja ju od no som
čo ve ka pre ma smrt no sti kao ko nač no sti ljud ske eg zi sten ci je, i ta se fa sci na ci ja
smr ću ogle da u naj ra zli či ti jim ob li ci ma me dij skih po ru ka, od ma sov nih ka ta stro fa
do kom pju trer skih ekra na na ko ji ma se po ja vlju ju zbir ni po da ci kao me ra ne či jeg
po sto ja nja. Po sma tra nje pri zo ra ka ta stro fa emi to va nih u te le vi zij skom pro gra mu
je dan je od ni za bi zar nih ri tu a la ko ji pred sta vlja ju su ro gat po ro dič nog oku plja nja
Gled ni je vih pet kom uve če i za tu fa sci na ci ju on pro na la zi ob ja šnje nje opet za snova
no na me dij skom kon tek stu ljud skog po sto ja nja:
Ka zao sam mu, „Za što su, Al fon se, pri stoj ni, do bro na mer ni i od go vor ni lju di
to li ko op či nje ni ka ta stro fom ka da je vi de na te le vi zi ji?“ Pri čao sam mu o la vi od
pre ne ko ve če, o bla tu i po be sne loj bu ji ci što je i me ni i de ci bi lo ve o ma za ni mlji vo.
Tra ži li smo još i još. „To je pri rod no, nor mal no“, od vra tio je kli ma ju ći gla vom u
znak odo bra va nja. „Svi ma se to do ga đa.“
„Za što?“
„Za to što pod le že mo ošte će nju mo žda nih funk ci ja. Po treb no nam je da ka ta strofa
ma po vre me no pre ki ne mo bes ko nač no bom bar do va nje in for ma ci ja ma.“(De Lil lo
1986: 66, pre vod autor ke) 4
...
„Pro tok je ne pre ki dan“, ka zao je Al fons. „Re či, sli ke, bro je vi, či nje ni ce, gra fički
pri ka zi, sta ti sti ke, če sti ce, ta la si, frag men ti, de li ći. Je di no nam ka ta stro fe pri vla če
4 I said to him, „Why is it, Al fon se, that de cent, well-me a ning and re spon si ble pe o ple find themsel
ves in tri gued by ca ta strop he when they see it on te le vi sion?“ I told him abo ut the re cent eve ning of lava,
mud and ra ging wa ter that the chil dren and I had fo und so en ter ta i ning. We wan ted mo re, mo re.
„It’s na tu ral, it’s nor mal,“ he said, with a re as su ring nod. „It hap pens to everybody.“
„Why?“
„Be ca u se we’re suf fe ring from brain fa de. We need an oc ca si o nal ca ta strop he to bre ak up the
in ces sant bom bard ment of in for ma tion.“..
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 145
XXXVI 2009 3

ИСТРАЖИВАЊА
pa žnju. Že li mo ih, po treb ne su nam, za vi si mo od njih. Do kle god se do ga đa ju ne gde
dru go...“(De Lil lo 1986:66, pre vod autor ke) 5
Me đu tim, u ro ma nu Be li šum, kao i u de li ma ko ja ga sle de, od nos pre ma
smr ti ipak ne će ima ti onu di men zi ju ko ju de fi ni še Pin čon u Vajn len du pri ka zu jući
kla su Ta na to i da kao lju de ra za pe te iz me đu fi zič ke i vir tu el ne stvar no sti. Džon
Džon ston će esej o ro ma nu Vajn lend na zva ti „ame rič kom knji gom mr tvih“; istu
je sin tag mu De Li lo ko ri stio kao rad nu ver zi ju na slo va za ro man Be li šum, na mera
va ju ći da stal no iz no va uka zu je na po ve za nost po sre do va nog pro sto ra i smr ti
u po tro šač koj kul tu ri Ame ri ke. S jed ne stra ne, sam po jam be li šum ozna ča va
sta pa nje ne ra za zna tlji vih audi tiv nih i vi zu el nih sti mu lan sa, me đu tim, ne ko li ko
li ko va u ro ma nu se pi ta ni je li taj opis za pra vo opis smr ti kao gra ni ce, kao stra ha,
kao oslon ca po mo ću ko jeg de fi ni še mo ži vot.
Za Džon sto na, gra ni ca ži vo ta i smr ti osta je za ma glje na uro nje na u si stem
pro duk ci je sli ka i kul tur nih obra za ca, u Vajn len du i u Be lom šu mu pod jed na ko
(up. 184), ma kar to i bi lo iz dve pot pu no raz li či te per spek ti ve.
Ju nak Pin čo no vog ro ma na Vajn lend, Zojd Vi ler, po sma tra ju ći sa mog se be
na te le vi zij skom snim ku svo jeg per for man sa, is ku si će „efe kat me di ja“ sli čan
ono me ko ji obe le ža va eg zi sten ci ju Gled ni je ve že ne Ba bet u za tvo re nom ko lu
lo kal ne te le vi zi je (up. fu sno ta 2):
Na Te le vi zi ji, Zojd je sko čio i raz neo pro zor, uz mon ti ra ni zvuk lo mlja ve, ovo ga
pu ta pra vog sta kla. Po li cij ski pa trol ni auto mo bi li i opre ma za ga še nje po ža ra da va li
su svoj do pri nos ve se lim blje skom hro mi ra nih de lo va. Zojd se gle dao ka ko uda ra
u ok no, ka ko se ko tr lja, usta je i na sr će na ka me ru, vri šte ći i ke ze ći zu be...u Te le vizij
skoj ver zi ji, sa za do volj stvom je pri me tio da se ha lji na jar kih bo ja, flu o re scent no
na ran dža sta, go to vo ul tra lju bi ča sto pur pur na i otrov no ze le na sa ne što cr ve ne, re tro
de ze na sa ha vaj skim pa pi ga ma i hu la ple sa či ca ma, po ka za la kao iz van re dan na čin
da se pri vu če pa žnja. 6 (Pynchon 1990:15, pre vod autor ke)
Na jed nom od te le vi zij skih ka na la San Fran ci ska on po sma tra uspo re ni snimak
svo jeg sko ka, i mi li o ne pu ta nja kri sta la, „glat ke kao ka pi vo de iz fon ta ne“,
se be u va zdu hu ka ko za u zi ma de se ti ne po lo ža ja ko jih ni je ni sve stan, i raz mi šlja
o to me da bi ne ki od tih ka dro va sva ka ko bi le od lič ne fo to gra fi je. Iza uspo re nog
snim ka usle di la je re tro spek ti va nje go vih pret hod nih po ži vot opa snih po du hva ta
5 „The flow is con stant,“ Al fon se said. „Words, pic tu res, num bers, facts, grap hics, sta ti stics,
specks, wa ves, par tic les, mo tes. Only a ca ta strop he gets our at ten tion. We want them, we need them,
we de pend on them. As long as they hap pen so mew he re el se...“
6 On the Tu be, Zoyd ca me bla sting out the win dow, along with the dub bed-in so unds now of
real glass bre a king. Po li ce cru i sers and fi re equ ip ment con tri bu ted che ery chro me ele ments. Zoyd
watched him self hit the hard pan, roll, co me up, and char ge the ca me ra, scre a ming and ba ring his
te eth. ... in Tu bal form he was ple a sed to see that the dress, Day-Glo oran ge, ne ar-ul tra vi o let pur ple,
so me acid green, and a lit tle ma gen ta in a re tro-Ha wa i i an par rots-and-hu la-girls print, ca me ac ross
as a real at ten tion-get ter.
146 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVI 2009 3

Mirna Radin-Sabadoš, Beli šum ekranske kulture – pripovesti o ...
iska ka nja kroz pro zo re, s tim da je kva li tet snim ka i pro duk ci je bi vao sve lo ši ji
što se da lje se za lo u pro šlost, a iza re tro spek ti ve sle di la je di sku si ja u ko joj su
uče stvo va li pro fe sor fi zi ke i psi hi ja tar i atlet ski tre ner uži vo i pre ko vi deo lin ka
sa Olim pij skih iga ra iz Los An đe le sa. Oni su raz ma tra li sve aspek te Zoj do vog
po du hva ta i nje gov raz voj ni put, i uka zi va li na bit nu raz li ku iz me đu de fe ne stra cije
(ska ka nja sa pro zo ra) i tran sfe ne stra ci je (iska ka nja kroz pro zor) (up. Pynchon
1990: 15). Ovaj je kon tekst da vao pot pu no dru ga či ju per spek ti vu ono me što
je za mi šlje ni „čin lu di la“ ini ci jal no tre ba lo da pret po sta vlja, bu du ći da je konzu
mi ra nje ovog pri zo ra po tak nu to po ten ci jal no po ži vot opa snim kon tek stom,
stvo re nim per for man som kao lič nim či nom. Iz u zi ma njem opa sno sti iz pro ce sa,
si mu li ra njem kon tek sta teh no lo škim sred stvi ma, to me či nu od u zi ma „auru“ i
pre tva ra ga u po tro šač ki pro iz vod.
Me đu tim, ka ko na gla ša va Bo dri jar, u post mo der noj kul tu ri smrt ne tre ba
tre ti ra ti kao for mu ili kao do ga đaj već kao ob lik dru štve nih od no sa, te sto ga ona
auto mat ski pri pa da do me nu jav nog, i ne ma svoj stvo da od re đu je su bjekt ili da
po pri ma ne ku vred nost. Smrt, da kle, kao ide ja ne upu ću je na su bjekt, ni ti se toj
ide ji mo že pri stu pi ti sa sta no vi šta su bjek ta. Ona po sta je objekt, ili si mu la krum
u bo dri ja rov skom smi slu, i pre sve ga ozna ča va ne shva ta nje sop stva, već do men
dru štve nog i jav nog. Te zu da se smrt do ga đa dru gi ma, ve o ma sna žno pod u pi re
raz voj okru že nja u ko me do mi ni ra ju me di ji, ko ji je ot po čeo sa do la skom te le vi zije,
ta ko đe pe de se tih go di na XX ve ka. Te le vi zij sko iz ve šta va nje u jed nom svom
de lu se ba zi ra lo na pre no su spek ta kla umi ra nja pred ka me ra ma: do ku men tar ni
fil mo vi, re kon stru i sa ni do ga đa ji, ka me re za nad zor, sve to po sma tra ču pru ža lič ni
kon takt sa smr ću po sre do van okom ka me re, i isto vre me no po sta je dru gi pri hva tljiv
vid od no sa pre ma smrt no sti; po ri ca nje je, kroz raz li či te ob li ke dru štve nih ri tu a la
opi sa nih u ro ma nu Be li šum de fi ni sa no kao do mi nant ni od nos pre ma smr ti. Ta ko
Gled ni je va že na Ba bet u Be lom šu mu za tre nu tak pro na la zi sop stve nu be smrt nost
u pro ce su emi to va nja sop stve nog li ka kroz za tvo re ni si stem lo kal ne te le vi zi je,
i taj je mo me nat pa ra dig ma De Li lo vog od no sa pre ma stvar no sti stvo re noj kroz
me di je – taj će tre nu tak po no vo stvo ri ti u snim ku Tek sa škog ubi ce s auto pu ta u
ro ma nu Pod ze mlje. čo vek sa snim ka je „u stvar nom ži vo tu“ če tr de set dvo go di šnji
rad nik u su per mar ke tu ko ji ži vi sa ro di te lji ma i o nji ma se bri ne, dok u ne ko li ko
mi nu ta ko li ko tra je nje go va me dij ska eks po zi ci ja, on pre u zi ma pot pu no no vi
iden ti tet pre me šta se u pa ra lel nu ra van. Sni mak se u ro ma nu po na vlja sve do tle
dok u iz ve snom smi slu ne pre ra ste u ozna či telj bez ozna če nog, dok ne pre ra ste u
„stvar nu“ sli ku smr ti u ko joj ne ma me sta za bi lo ka kve kva li fi ka ci je ili ele men te
iden ti te ta ko ji bi bi li iz van ka te go ri ja ubi ce, žr tve i po sma tra ča. Emi to va njem tog
snim ka kroz na ci o nal ne te le vi zij ske mre že, De Li lo mi li o ni ma gle da la ca pri pi su je
iden ti tet po sma tra ča – pa siv nih kon zu me na ta pri zo ra umi ra nja.
Ima ne če ga u sa moj pri ro di tog snim ka, u tek stu ri sli ke, u onim ka plji ča stim
cr no-be lim to no vi ma, onoj ogo lje no sti – ne ka ko vam se či ni de je to stvar ni je, ve ro do-
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 147
XXXVI 2009 3

ИСТРАЖИВАЊА
stoj ni je no išta dru go oko vas. Stva ri oko vas de lu ju pro ve re no i slo je vi to i do te ra no.
A ta tra ka je nad re al na, ili bi mo žda bi lo bo lje re ći da je pod re al na. To je ono što le ži
na ogu lje nom dnu is pod svih slo je va ko je ste na knad no do da li. A po sto ji još je dan
raz log zbog ko ga na sta vlja te da gle da te. Ta tra ka opa ko je stvar na (P 160).
De Li lov, a sva ka ko i Pin čo nov, opus u ovom po gle du pred sta vlja ju ce li nu
pri ka zu ju ći pro ce se i sta nja ko ja su do ve la ili do vo de do onog tre nut ka ko ji Viri
lio ime nu je „in te gri sa nom ne sre ćom“; ši re nje in for ma ci ja u si ste mi ma me di ja
če sto pod ra zu me va nji ho vo ra zor no dej stvo i ire ver zi bil nost efe ka ta, na sli čan
na čin na ko ji je dej stvo smr ti ne po vrat no, jer se oče ku je da će ko nač ni pro dukt
to ga pro ce sa bi ti po ni šte nje pro stor no-vre men skog kon ti nu u ma i ma te ri jal no sti
po sto ja nja. Ipak, iako se svet ta ko od re đe ne sa vre me ne kul tu re mo že do ži vlja vati
kao me sto „ra za ra nja u ko me vla da za glu šu ju ća bu ka be log šu ma“ u ko me su
lju di osu đe ni da vi še ne ras po zna ju ra sto ja nja ili vre men ske pe ri o de ko ji bi bi li
pa ra me tri nji ho vog lič nog kon tak ta sa dru gim lju di ma, već svo je op šte nje ve zu ju
uz glo bal ne me di je, nji ho va de la, ma da ne sum nji vo po se du ju i tu di men zi ju, ipak
ne go vo re o na stu pa nju he ge mo ni je ne ma te ri jal nog nad ma te ri jal nim, i no se i onu
dru gu po ru ku – o to me da ta kav sled do ga đa ja pred sta vlja pro duk tiv ni po ten ci jal
za tran sfor ma ci ju post-in for ma ci o nog dru štva.
O raz li či tim ob li ci ma post mo der ne kul tu re sve je te že raz mi šlja ti kao o stro go
ome đe nim poj mo vi ma s ob zi rom na sve ve ću pri sut nost sve sti o me đu po ve za no sti
i me đu sob nom uti ca ju si ste ma ko mu ni ka ci je i s ob zi rom na to da ta me đu sob na
po ve za nost ne mo ra uvek bi ti za sno va na na teh no lo gi ji. To ko vi in for ma ci ja „preli
va ju ći“ se iz van mre ža u ko ji ma cir ku li šu ta ko pre va zi la ze ogra ni če nost ne kog
me di ju ma otva ra ju ći se u jed no ši re po lje. Ono što su ne ka da pred sta vlja la „medij
ska sa op šte nja“, vi še ne mo že bi ti pred sta vlje no to kom kroz de fi ni sa ni ka nal
od po ši lja o ca ka pri ma o cu; po ru ke se ši re i de lu ju jed ne na dru ge, me ša ju se i
mu ti ra ju u je din stve noj (ali ne i je do o bra znoj) in for ma ci o noj rav ni; in for ma ci je
pre la ze raz li či te ka na le i pre la ma ju se kroz raz li či te me di je i me nja ju svoj ob lik
sva ki put ka da se de ko di ra ju ili po no vo ko di ra ju na lo kal nom ni vou. Sva ku kul turnu
pro duk ci ju ili for ma ci ju, sva ki pro ces pro iz vod nje zna če nja sto ga je sve te že
odvo ji ti od in for ma ci o nih pro ce sa ko ji se od vi ja ju na ši rem pla nu, te je i pro ces
in ter pre ta ci je te pro duk ci je sa tim pro ce si ma ne iz be žno po ve zan, či me knji žev na
pro duk ci ja ne mi nov no do bi ja jed nu sa svim no vu di men zi ju.
LI TE RA TU RA
De Lil lo, Don. (1986). Whi te No i se. New York: Pen guin.
De Lil lo, Don. (1997). „The Po wer of Hi story.“ The New York Ti mes Bo ok
Re vi ew. 7. Sept.1997: n.pag. On li ne.
De Li lo, Don. (2007). Pod ze mlje. Prev. Zo ran Pa u no vić. Be o grad:
Ge o po e ti ka.
148 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVI 2009 3

Mirna Radin-Sabadoš, Beli šum ekranske kulture – pripovesti o ...
Ho ro witz, Maryan ne Cli ne, edi tor in chi ef. (2005). New dic ti o nary of the
hi story of ide as, vols. 1-6. De tro it-Mu nich: Thom son Ga le. http://www.nyti mes.
com/li brary/bo oks/090797ar tic le3.html, 12. no vem bar 2006.
Johnston, John. (1998). In for ma tion Mul ti pli city. Ame ri can Fic tion in the
Age of Me dia Sa tu ra tion. Bal ti mo re: Johns Hop kins Uni ver sity Press.
McHa le, Brian. (1992). Post mo der nist Fic tion. New York: Met huen.
McHa le, Brian. (2002). Con struc ting Post mo der nism. Lon don-New York:
Ro u tled ge.
McPhee, Gra ham. (2002). The Ar chi tec tu re of the Vi si ble. New York& London:
Con ti nu um.
Pynchon, Tho mas. (1990). Vi ne land. New York: Pen guin.
Ra din-Sa ba doš, Mir na.(2007). „Smrt kao gra ni ca po sto ja nja u pro zi Do na
De Li la“. Go di šnjak Fi lo zof skog fa kul te ta u No vom Sa du. XXXII. str. 719–731.
Tab bi, Jo seph. (1999). “The Me dial Turn”. Elec tro nic Bo ok Re vi ew. [In ter net]
do stup no na http://www.elec tro nic bo o kre vi ew.com/thread/cri ti ca le co lo gi es/machi
nic. 22. maj 2008.
Ter ra no va, Ti zi a na. (2004). Net work Cul tu re. Po li tics for the In for ma tion
Age. Lon don – Ann Ar bor, MI: Plu to Press.
Mir na Ra din-Sa ba doš
WHI TE NO I SE OF THE SCREEN CUL TU RE – TA LES OF “ME DIA EF FECTS”
(Sum mary)
The pa per ad dres ses is su es which deal with the fi eld of vi sual in post mo dern cul tu re and its
in flu en ce on li te ra tu re, par ti cu larly re gar ding the ”me dia ef fects“ as de fi ned by John Johnston and
the li mi ta ti ons of li te rary in ter pre ta tion of the real and hu man ex pe ri en ce of the real, in the no vel
Vi ne land by Tho mas Pynchon and the no vels by Don De Lil lo.
Ključ ne re či: ame rič ka post mo der na knji žev nost, Be li šum, Pod ze mlje, Vajn lend, teh no lo gi ja, te levi
zi ja, pro stor me di ja.
Prihvaćeno za štampu: 27. maja 2010. godine.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 149
XXXVI 2009 3

Ma ria Cri sti na Mar vul li
Uni ver zi tet Me di te ran – Pod go ri ca
ИСТРАЖИВАЊА
BI BLID: 0015-1807, 37 (2010), 1 (pp. 151–167)
UDC 821. 163. 41. 09 Crnjanski M.
811. 131. 1. 09 Dante A.
IL DI A RIO SU čAR NO JE VIĆ: L’ “IN FER NO” BEL LI CO TRA
MO TI VI SU MA TRA I STI E SUG GE STI O NI DAN TESCHE
Il Di a rio su Čar no je vić è il pri mo, com ples so pro dot to del Su ma tra i smo di Cr njan ski, nel qu a le
ri cor di ed espe ri en ze di ret te del la gu er ra si in trec ci a no con il suo in te res se per le fi lo so fie ori en ta li e
le sue nu me ro se let tu re, an che ita li a ne. Se gu en do le ri fles si o ni ela bo ra te da al cu ni cri ti ci e stu di o si
del la sua ope ra, i qu a li han no fat to ri fe ri men to al Pa ra di so e all’In fer no di Dan te per in di ca re le
con di zi o ni spa zi a li e men ta li con ge ni a li o av ver se al le epi fa nie su ma tra i ste, ci pro po ni a mo di percor
re re un “sen ti e ro” dan te sco nell’ana li si del sud det to ro man zo, gu i da ti in tal sen so dal lo stes so
Cr njan ski, che nel Di a rio chi a ma in ca u sa pro prio l’Alig hi e ri.
Il su ma tra i sta Mi loš Cr njan ski e la sua pri ma cre a tu ra let te ra ria, Pe tar Ra jić,
pro ta go ni sta de Il Di a rio su Čar no je vić (Dnev nik o Čar no je vi ću, 1921), una sor ta
di me mo ri a le ro man za to de di ca to al suo biz zar ro al ter-ego, l’uf fi ci a le di ma ri na
Egon čar no je vić, ap pa i o no sot to po sti ad un de sti no ana lo go: Ser bi en tram bi, il
28 gi ug no del 1914, gi or no dell’at ten ta to di Sa ra je vo, si tro va no a Vi en na do ve
su bi sco no l’ar ro gan za del la po li zia e del mi li ta ri smo austri a ci. Im prov vi sa men te,
lo ro mal gra do pro i et ta ti nell’in fer no del la Ga li zia, com bat to no con tro i “fra tel li”
rus si. Auto re e pro ta go ni sta, di ori en ta men to rus so fi lo e pan sla vi sta pri ma del
con flit to, do po il fe ri men to e il ri co ve ro in un ospe da le mi li ta re di Cra co via per
tu ber co lo si, so no pro mos si uf fi ci a li e in vi a ti in ter ri to rio ita li a no. Te nen do con to
del le dif fe ren ze tra l’auto re e le sue cre a tu re let te ra rie, Pe tar Dža dić an no ve ra
i ca po ra li Cr njan ski e Ra jić co me “due tra gli espo nen ti più rap pre sen ta ti vi di
un’in ter a ge ne ra zi o ne che per tut ta la vi ta portò im pres se sul cor po e nel lo spi ri to
le fe ri te del la pri ma gu er ra mon di a le 1 ”.
Se gu en do la fi u ma na per lo più in ter i o re de gli even ti bel li ci, l’uno per boc ca
dell’al tro i due com bat ten ti nar ra no, “pro ble ma tiz za no” e con tem pla no a dis tan za
qu an to han no ama ra men te vis su to, ali e ni dal la so praf fa zi o ne an na li sti ca di ri goro
se ge o me trie tem po ra li, e dal la pre ci si o ne di se ve ri sche mi ca len da ri sti ci 2 . Il
ro man zo in fat ti, co me si ve ri fi ca in mol ti te sti del la let te ra tu ra ori en ta le, tan to ca ra
1 P. Đža džić, Pro sto ri sre će u de lu Mi lo ša Cr njan skog, No lit, Be o grad, 1976, pag. 62.
2 S. Za ni, Chi o se a cer ti pas si di Mi loš Cr njan ski, Is ti tu to di Fi lo lo gia Sla va, Università di
Pa do va, 1992.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 151
XXXVII 2010 1

ИСТРАЖИВАЊА
a Cr njan ski, non mu o ve da ini zi a li vi cen de co me, in ve ce nor mal men te ac ca de in
un di a rio, ma ha un or di ne ati pi co che pren de av vio da un rac con to inol tra to, nel
qu a le si as si ste ad un in ter ca la re di even ti ac cor si in pre ce den za al pro ta go ni sta.
Qu e sta par ti co la re strut tu ra nar ra ti va “as so ci a ti va”, co sti tu i ta ci oè da im ma gi ni
e da pen si e ri “spar si”, è at ta ad espri me re qu ei le ga mi, spes so im per scru ta bi li,
che il su ma tra i smo dell’auto re pro pug na.
La nar ra zi o ne si sno da at tra ver so una sor ta di co stan te al ter nan za tra la mise
ra esi sten za del sol da to Ra jić, spec chio di qu el la di Cr njan ski, e il suo eroe,
čar no je vić, una più se re na pro i e zi o ne dell’ego fe ri to del gi o va ne mi li ta re. Nel
ten ta ti vo di re a gi re agli even ti, ma so prat tut to a sé stes so e al la sua co stan te stanchez
za, il pa ra no i co Ra jić sta bi li sce un rap por to pro fon do con čar no je vić, il suo
nu o vo io, oni ri ca men te pla sma to:
Qu est’uomo 3 di ven ne per me più di un fra tel lo, ec co, così, co me in un
sog no 4 .
At tra ver so il rac con to di Ra jić, as su e fat to al le cru de vi si o ni di mor te, a sua
vol ta Cr njan ski ri cor da il san gu i no so ster mi nio sul fron te di gu er ra di sol da ti e
co no scen ti:
In pi az za c’era no al cu ni Rus si che pen zo la va no im pic ca ti. Sul la stra da prin cipa
le si a mo sta ti col pi ti da tre pe san ti gra na te. Ci so no sta ti già pa rec chi mor ti. Ci
ab bi a mo fat to l’abi tu di ne 5 .
...
E io amo la vi ta con qu ell’in can to av ver ti to l’an no scor so, qu an do ri tor nai da
qu ei boschi po lac chi, fan go si e dal la ve ge ta zi o ne an co ra gi o va ne, do ve tan ti, in ve ce
tan ti ri ma se ro di la ni a ti e san gu i nan ti, con la fron te spac ca ta 6 .
Nel bel mez zo del la cam pag na bel li ca, in un cre scen do di vi o len za e di
crudeltà, Ra jić si la scia tra spor ta re dal le im ma gi ni al tret tan to an go sci an ti che
pro ven go no dal le me mo rie del la sua in fan zia. Sua ma dre, ri ma sta pre sto ve do va,
si era uni ta al ko lo di can to ri del la lo ro città. I su o ni e i con te nu ti del le can zo ni
da lei in ter pre ta te ave va no im pres si o na to e ter ro riz za to il fi glio, pro i et tan do sin
da al lo ra nel la sua men te sce ne di tor tu re e di sup pli zi:
3 Qu e sta e tut te le al tre ci ta zi o ni pre sen ti nel te sto si ri fe ri sco no all’ope ra di Mi loš Cr njan ski,
Dnev nik o Čar no je vi ću, nell’edi zi o ne Udru že nje iz da va ča knji ža ra Ju go sla vi je, Be o grad, 2001, e
so no sta te tra dot te da chi scri ve.
4 Mi loš Cr njan ski, Dnev nik o Čar no je vić, op. cit., pag. 27: Taj čo vek me ni je po stao ne što vi še
ne go bra ta, kao u snu.
5 Ibi dem, pag. 19: Na tr gu je bi lo ne ko li ko obe še nih Ru si na. Na glav nom pu tu smo do bi li tri
te ške gra na te. Bi lo je već do sta mr tvih. Na vi kli smo se.
6 Ibi dem: I vo lim svo jim ži vot čar ju, ko ju sam ose tio la ne, kad sam se vra ćao iz onih blat nih,
mla dih, po ljač kih šu ma, gde su ono li ki osta li, po de ra ni i kr va vi, sa raz lu pa nim če lom.
152 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Maria Cristina Marvulli, Il diario su čarnojević: l’“inferno” bellico tra motivi sumatraisti...
... e mia ma dre per tut ta la not te mi can ta va le nin ne nan ne...Mi rac con ta va no
an che di cer ti vil lag gi che bru ci a va no e di cer ti uomi ni con i fez ros si at ti ad uc ci dere
e a scan na re. Una se ra mi spi e ga ro no in che co sa con si ste va il sup pli zio del pa lo.
Di co no che al lo ra pi an si mol to 7 .
É pos si bi le scor ge re una cer ta ana lo gia im pres si o ni sti co-nar ra ti va tra le vi cen de
bel lic he di Ra jić e qu el le vis su te da Cr njan ski 8 : en tram bi “dan na ti” in una sor ta di
“in fer no ga li zi a no”, tra scor ro no un pe ri o do di de gen za e di for za ta ri fles si o ne in un
ospe da le, nel qu a le gi un go no fi si ca men te ed emo ti va men te mol to pro va ti:
Al cu ni ci pas sa no vi ci no cor ren do. Ve do che a co sto ro dal na so co la san gue
sul pet to. Vi ci no a noi al cu ni cor ro no te nen do del le pa le da van ti al la fron te. Sal ta no
nel le trin cee con ur la tre men de, pro ce do no con gri da ter ri bi li, all’ar ma bi an ca. (...)
Gi ac qui...Ovun que nel fan go gi a ce va no uomi ni con il vol to di grig na to. Non ri e sco
a ca pi re perchè og ni fe ri to è se mi nu do...Co me gri da no, oh, co me in stan ca bil men te
gri da no. Gi a ce vo così, sen za for ze 9 .
Le de scri zi o ni, ap pa ren te men te im per so na li, pre sen ti nel Di a rio of fro no un
dram ma ti co ri scon tro al le me mo rie per so na li di Cr njan ski, già tra pe la te dal la
rac col ta po e ti ca Li ri ka Ita ke: uf fi ci a li e sot tuf fi ci a li austri a ci or di na no che i prigi
o ni e ri rus si si a no gi u sti zi a ti; co sto ro per rap pre sa glia in zup pa no di ben zi na gli
abi ti dei pri gi o ni e ri austri a ci, la sci an do che le fi am me li av vol ga no. Nel rac conto
di Ra jić è ri e vo ca ta la te na ce re si sten za dei Rus si: gras si, gi al li in vi so co me
le lo ro di vi se, con gli oc chi ini et ta ti di san gue, so no pron ti ad uc ci de re, pro prio
co me lu pi fa me li ci. I co man dan ti austri a ci im pon go no una fer rea di sci pli na al le
pro prie mi li zie le qu a li, du ra men te op pres se, spes so soc com bo no al la fa ti ca, agli
sten ti e al le ma lat tie. Più vol te nel le pa gi ne del Dnev nik qu e ste pul si o ni di mor te
e di or ro re sfi o ra no an che il gi o va ne pro ta go ni sta:
Scu o ten do si la ter ra schiz za va in al to. Vi di i cap pot ti gi al li dei Rus si che bal zava
no fu o ri dal le trin cee. Nel tam bu reg gi a re dei can no ni da van ti al le lo ro trin cee la
ter ra e i re ti co la ti era no pre si da un vor ti ce.Ar ri vai si no ai re ti co la ti. Un ta le cad de a
ro ve scio da van ti a me, si con tor se e saltellò. La pal lot to la lo ave va tra pas sa to dal la
te sta al tal lo ne... 10
7 Ibi dem, pag. 11: ...a ma ti mi pe va še po ce lu noć uspa van ke...Jed na ko su mi pri ča li o ne kim
se li ma što su go re la, i o ne kim lju di ma sa cr ve nim fe so vi ma, što su jed na ko kla li i ubi ja li. Jed no ve če
su mi pri ča li: ka ko se na ba da na ko lac. Ka žu mno go sam ta da pla kao.
8 S. Za ni, op. cit, pag. 58.
9 Mi loš Cr njan ski, op. cit., pag. 32: Kraj nas tr če ne ki. Ja vi dim, da im iz no sa cu ri krv na grudi.
Kraj nas tr če ne ki dr že ći ašo ve pred če lom. Ska ću u rov, vi ču gad no, ur la ju ći gro zno, na nož. (...)
Le goh...Svud su le ža li is ke že ni lju di u bla tu. Ne znam, što je sva ki ra nje nik po la svu čen, i ta ko vi ču,
oh, ta ko iz dr žlji vo vi ču. Le žao sam ta ko bez sna ge.
10 Ibi dem, pag. 64: Ze mlja je pr ska la, tre ska la uvis. Vi deo sam žu te man ti je Ru sa ko ji su iska ka li
iz ro vo va. Ži ce i ze mlja pred nji ho vim ro vom ko vli ta hu se u do bo va nju to po va.Sti goh do ži ca. Je dan
se pre vr te pre da mnom, pre vi ja še i ska ku ta še. Me tak ga je pro zu jao od gla ve do pe te..
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 153
XXXVII 2010 1

ИСТРАЖИВАЊА
Qu el vor ti ce di vi o len za uma na, in ces san te e ci e ca ver so il pros si mo, che al
fron te se mi na vit ti me, si agi ta co me un vor ti ce ne gli spa zi in ter i o ri e men ta li del
pro ta go ni sta, che in qu e sti at ti mi ap pa re schiz zo fre ni co e ci ni ca men te nic hi li sta.
Cr njan ski con fe ri sce una ve ste nar ra ti va a qu e sta for za, con cen tran do ne gli im pera
ti vi dis trut ti vi in una se rie di ri tor nel li, os sia di mo men ti te stu a li cru ci a li, pi o li
che ci ac com pag na no nel la di sce sa al no no cer chio dell’In fer no di Dan te 11 .
Al cu ne tra le sce ne in fer na li più cru de pre sen ti nel la Di vi na Com me dia ri vivo
no in chi a ve mo der na nel le ne fan dez ze e nel le atrocità del la gu er ra com bat tu ta
pri ma da Cr njan ski e poi da Ra jić sul fron te ga li zi a no. A qu e sto pa ral le li smo ci
in du ce pro prio qu est’ul ti mo che, con va le scen te in un ospe da le mi li ta re, ram men ta
di aver let to al cu ni pas si di Dan te “sul far dell’al ba”:
Non mi me ra vi glia più nul la: mi sve glio all’al ba e leg go Dan te 12 .
La let tu ra dan te sca av vi e ne ol tre tut to se con do le modalità de scrit te in un
ce le bre so net to di Car duc ci, Dan te:
Dan te, on de av vien che i vòti e la fa vel la
evo ado ran do al tuo fi er si mu lac ro,
e me su ‘l ver so che ti fe’ già mac ro
la scia il sol, tro va an cor l’al ba no vel la 13 ?
La stes sa Vi da, con sor te di Cr njan ski, più vol te ave va ram men ta to al po e ta
che l’amo re per la cul tu ra ita li a na non po te va pre scin de re dal la co no scen za del le
sue prin ci pa li personalità ar ti stic he e let te ra rie, co me in qu e sto ca so:
Perchè tu pos sa vo ler be ne all’Ita lia ci vu o le mol to – Gi ot to, San Fran ce sco,
Car duc ci, Bru no 14 …
So fia Za ni, autri ce di Chi o se a cer ti pas si di Mi loš Cr njan ski, sul la scia
del la pre sen za dell’Alig hi e ri nel la cre a zi o ne let te ra ria di Cr njan ski, sug ge ri sce
l’ipo te si che l’auto re, sug ge sti o na to dal la qu ar ti na car duc ci a na, ab bia tras fe ri to
“tra sver sal men te” nel Di a rio la sua ca ri sma ti ca is tan za di leg ge re Dan te “all’alba
no vel la 15 ”.
11 D. Ig nja to vić, Dnev nik o Čar no je vi ću ili ni hi li zam kao upo zo re nje in Mi loš Cr njan ski,
(te o rij sko-este tič ki pri stup knji žev nom de lu), Zbor nik ra do va, In sti tut za knji žev nost i umet nost,
Be o grad, 1996, pag. 430.
12 Mi loš Cr njan ski, op. cit., pag. 32: Me ne ni šta vi še ne ču di. Bu dim se zo rom i či tam Dan tea.
13 Gi o suè Car duc ci, Ri me Nu o ve, XVI, Dan te, pag. 439, vv. 1–4, Za nic hel li, Bo log na, 1911.
14 Mi loš Cr njan ski, Is pu nio sam svo ju sud bi nu, BIGZ, Srp ska Knji žev na za dru ga, Be o grad,
1992, pag. 114: Ima la je obi čaj da mi ka že, da me ni, da bih vo leo Ita li ju, mno go tre ba – i Gi ot to, i
Sve ti Fra nja, i Car duc ci, i Bru no... ”
15 So fia Za ni, op. cit., pag. 100.
154 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Maria Cristina Marvulli, Il diario su čarnojević: l’“inferno” bellico tra motivi sumatraisti...
Le pa ro le in ci se sul la por ta in fer na le, all’ini zio del ter zo can to del la Comme
dia, espri mo no la gran de attualità del po e ma di Dan te:
La sci a te og ni ogne spe ran za, voi ch’in tra te’ 16 .
(In fer no, Can to III, vv. 9)
Qu el la con di zi o ne di pri va zi o ne del la spe ran za co sti tu i sce il so stra to ide olo
gi co del la pri ma can ti ca: qu e sta do lo ro sa is tan za non pre sen ta, tut ta via ca u se
ester ne al la psi co lo gia del le ani me, così co me non ap pa re la me ra con se gu en za
di un’ine lut ta bi le pu ni zi o ne in flit ta ad es se “dall’al to 17 ”. In una di men si o ne non
sog get ta a de ter mi na zi o ni spa zi a li e cro no lo gic he Dan te pro po ne qu el le stes se
leg gi che re go la no la vi ta e i rap por ti uma ni nell’uni ver so mon da no. L’in fer no è
prin ci pal men te una con di zi o ne in ti ma dei pec ca to ri che han no per du to l’ele men to
ori en ta ti vo, di ret ti vo, la for za cre a ti va del lo spi ri to, ben espres sa dal le pa ro le di
Vir gi lio, gu i da del pel le gri no nei gi ro ni in fer na li:
Tu ve drai le gen ti do lo ro se
c’han no per du to il ben de l’in tel let to...
(In fer no, Can to III, vv.17–18)
Ciò che man ca a qu e ste ani me, agli spi ri ti che abi ta no la ter ra, è la capacità
di ten de re al tut to, all’or di ne obi et ti vo del mon do. Den tro di lo ro è ve nu ta me no,
estir pa ta al le ra di ci, la for za ca pa ce di ori en tar li, la ten si o ne a qu el “som mo bene”,
fi ne e ori gi ne del la vi ta stes sa.
Pri va zi o ne di spe ran za e per di ta di Dio rap pre sen ta no un tra gi co epi lo go per
l’uomo mo der no, co me so sti e ne lo sto ri co del No ve cen to J. Le Goff, ri pren den do
un’idea già espres sa da Ki er ke ga ard nel la Ma lat tia mor ta le: “Dio sig ni fi ca per
l’uomo che tut to è pos si bi le, e l’uomo si fa spi ri to col com pren de re che tut to è
pos si bi le 18 ”. Nell’as sen za di pre sup po sti per un rap por to se re no con sé stes so e
con il mon do, dun que l’uomo pre ci pi ta nel ba ra tro dell’as sen za di spiritualità
e di spe ran za: pro prio qu e sto il pa dre dell’Esi sten zi a li smo de fi ni sce “in fer no”.
In fer no è per og ni uomo ciò che è ir re mis si bil men te con so li da to e ir ri gi di to a
ca u sa del la volontà uma na: gli stes si dan na ti de scrit ti da Dan te non so no so lo
te na ce men te rin chi u si, sen za al cu na possibilità di us ci re, dal lu o go in cui si trova
no, ma an che all’in ter no ri sul ta no co me af fa sci na ti e ir ri gi di ti nel la necessità
del lo ro es se re per ver si.
L’in fer no ap pa re co me una con di zi o ne di di so ri en ta men to fis sa ta per sem pre:
ve nu ta me no la for za in ter i o re, or di na tri ce e cre a tri ce, si as si ste al la pre va len za
16 Dan te Alig hi e ri, La Di vi na Com me dia (In fer no, Pur ga to rio, Pa ra di so) a cu ra di Tom ma so
di Sal vo, Za nic hel li, Bo log na, 1985.
17 A. S. Chi menz, Il Can to I dell’ In fer no, Sig no rel li, Ro ma, 1955, pag. 32.
18 J. Le Goff, Sim bo li smo me di e va le da: La civiltà dell’Oc ci den te me di e va le, Eina u di, To ri no,
1981, pag. 89.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 155
XXXVII 2010 1

ИСТРАЖИВАЊА
di qu el la ester na, de mo ni a ca, che im per ver sa li be ra men te, pro vo can do un si nistro
ir ri gi di men to. Sul pi a no let te ra rio, pro prio nel la de mo niz za zi o ne del la for za
ester na ri si e de il ca rat te re su bli me dell’in fer no.
L’am bi en te in fer na le dan te sco si pre sen ta con una si ni stra vitalità: se ne gli
al tri reg ni la realtà ap pa re mos sa dall’in ter no, gu i da ta da un im pul so in ter i o re o
dal la vi si o ne più o me no pros si ma del la divinità da par te del le ani me, qui, in vece
si ir ri gi di sce e si pro i et ta esclu si va men te all’ester no, nel le cre a tu re in fer na li
più abi et te, nei sup pli zi più atro ci, nel la pi og gia “eter na, ma le det ta e gre ve” di
fu o co e fan go.
Ne gli sce na ri bel li ci del Di a rio, così co me nel le ci nic he pro i e zi o ni del pro tago
ni sta, tut to è ali e na zi o ne, ir ri gi di men to, in du ri men to, la ce ra zi o ne; in una sor ta
di con fu sa me sco lan za di fat ti ed im pres si o ni, le di na mic he del la nar ra zi o ne ap pai
o no pri ve di di re zi o ne, co me un mo to pre ci pi to so, un tur bi nio di ac ca di men ti 19 .
Le for ze po si ti ve dell’ani ma so no sca ra ven ta te all’ester no e dis per se, ri flet ten do si
in una strut tu ra nar ra ti va in cui l’as sen za di com po si zi o ne si im po ne co me il princi
pio del la com po si zi o ne stes sa. In tal sen so il ro man zo, co me pri mo pro dot to
su ma tra i sta, può ap pa ri re ide o lo gi ca men te to ta liz zan te, im peg na to a de mo li re le
con ven zi o ni scrit to rie tra di zi o na li, sull’on da di qu ell’en tu si a smo ever si vo che
col se i prin ci pa li espo nen ti dell’Espres si o ni smo ser bo.
L’as set to di qu e sto di a rio, strut tu ra to sul la dis per si o ne di pen si e ri e del le
im ma gi ni, è la sua prin ci pa le chi a ve di let tu ra e di in ter pre ta zi o ne. Al suo in ter no
sem bra no del tut to abo li ti i rap por ti di ca u sa-ef fet to tra gli even ti che si tras forma
no, in ve ce in epi so di a sé stan ti, spes so se pa ra ti gli uni da gli al tri me di an te
spa zi a tu re all’in ter no del la stes sa pa gi na. Un fi lo sot ti le e in vi si bi le con gi un ge,
tut ta via le va rie par ti nar ra ti ve, po nen do in at to il mes sag gio su ma tra i sta che tut to
è in re la zi o ne nel co smo, che tut to di pen de da tut to 20 .
Gli ac cen ti di nic hi li smo pre sen ti nel di a rio sca tu ri sco no dall’impossibilità
di qu a lun que re a zi o ne da par te dei pro ta go ni sti; qu al si a si lo ro ini zi a ti va non è ri solu
ti va, né sor ti sce ef fet ti to tal men te po si ti vi. Pe tar Ra jić si in se ri sce e si con ge da
dall’azi o ne con ta ci ta di scre zi o ne, o me glio, con una di scre ta “pre sen za-as sen za”,
sen za che in lui si a no rav vi sa bi li i seg ni di un cam bi a men to o di un’evo lu zi o ne
sul pi a no psi co lo gi co. Co sci en te del le leg gi che re go la no il mon do nel qu a le è
co stret to e con sa pe vo le del la pro pria po si zi o ne in un ta le con te sto, il pro ta go ni sta
com pren de l’infruttuosità di og ni at to, dun que non agi sce, non esco gi ta nul la.
Ten ta to dai mol te pli ci de mo ni del mon do, ri ce ve su di sè ri ver be ri del ma le, ac cogli
en do li con una com pi a cen te passività: an che se la gu er ra non aves se stra vol to
il mon do, Ra jić dif fi cil men te avreb be po tu to con ser va re ne gli an ni qu el la sua
bontà in fan ti le che lo ave va re so pro di go di af fet ti nei con fron ti di qu ei cuc ci o li
tro va tel li, ca ni e uc cel li, che ave va ac cu di to e cu ra to.
123.
19 D. Ig nja to vić, op. cit., pag. 435.
20 N. Mi lo še vić, Ro man Mi lo ša Cr njan skog, pro blem uni ver sal nog is ka za, No lit, 1998, pag.
156 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Maria Cristina Marvulli, Il diario su čarnojević: l’“inferno” bellico tra motivi sumatraisti...
Da adul to, una vol ta sol da to, Ra jić ri ce ve l’eredità di Ca i no con la qu a le,
in pi e na gu er ra e al ser vi zio dei ne mi ci del la pa tria ser ba, gu ar da in mo do ci ni co
all’umanità, al la vi o len za, al san gue 21 :
Se de vo per lo più là do ve si par la va dei mo ti di in ter i stra ti di po ve ri ed
in fer vo ra ti.
Qu e sto ama vo: ama vo il ros so san gue spar so per le stra de 22 .
La let tu ra cri ti ca del Dnev nik ci con du ce al pas sag gio dall’ot ta vo al no no
cer chio del reg no in fer na le dan te sco. Ta le per cor so nel la Com me dia si com pie
con una lu ce in cer ta, qu a si cre pu sco la re: Dan te, gu i da to da Vir gi lio, pe ne tra nel la
par te in fi ma dell’in fer no, qu a dri par ti ta in Ca i na, To lo mea, An te no ra e Gi u dec ca,
zo ne nel le qu a li gi ac ci o no ri spet ti va men te le ani me dei tra di to ri dei pa ren ti, del la
pa tria, de gli ami ci e de gli ospi ti, e dei be ne fat to ri. Dan te pro ce de lun go una spes sa
la stra di ghi ac cio do ve so no con fit te le ani me tra di tri ci: la de gra da zi o ne del lo spiri
to, cri stal liz za to nell’at ti tu di ne ne ga ti va del la vi ta sen za un mi ni mo bar lu me di
auto co sci en za e di ri mor so, si ri flet te nel la gla ci a le immobilità del lu o go in fer na le.
In tut te le fi gu re dei dan na ti, di ver sa men te ne ga ti ve, il po e ta trat teg gia lo spi ri to
di un’epo ca do mi na ta dal la vi o len za e dal la fro de, sig no reg gi a ta dal la cu pi di gia,
de gra da ta al le più di su ma ne bas sez ze. In fon do a tan to ma le v’è la per di ta di
Dio, l’oscu ra men to di og ni fe de: una ne ra dis pe ra zi o ne, in fat ti of fu sca la vi trea
malvagità di qu e sti per so nag gi, em ble mi di un dis fa ci men to eti co e so ci a le.
Fe ri to sul cam po di bat ta glia e tra spor ta to pri vo di sen si in ospe da le, al suo
ri sve glio Ra jić si ac cor ge di una scrit ta iro ni ca men te ama ra, po sta sul suo let to:
Sul mio let to c’era una ta vo let ta, col lo ca ta sot to un cro ci fis so da cui pen de va
un ro sa rio ne ro. V’era no del le scrit te in te de sco, dal to no bef far do, ope ra di un’alle
gra bri ga ta:
No me: Pe tar Ra jić
Gra do: Car ne da can no ne 23 .
Il pe nul ti mo can to dell’in fer no, am bi en ta to nel no no gi ro ne, si apre ex abrupto
con una ter zi na di ina u di ta vi o len za vi si va ed espres si va:
21 So fia Za ni, op. cit., pag. 53.
22 Mi loš Cr njan ski, Dnev nik o Čar no je vi ću, op. cit., pag. 32: Se deo sam naj vi še ta mo, gde se
go vo ri lo o po kre ti ma či ta vih slo je va bed nih i odu še vlje nih. To sam vo leo. Tu ru me nu krv pro su tu
po uli ca ma.
23 Mi loš Cr njan ski, Dnev nik o Čar no je vi ću, op. cit., pag. 41: A nad mo jom po ste ljom sta ja še
ta bli ca, pod ras pe ćem sa cr nom bro ja ni com, i na njoj be še, kao od ša le, od ve se lih dru go va, na pi sano,
ne mač ki:
Ime: Pe tar Ra jić
čin: hra na za top;
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 157
XXXVII 2010 1

ИСТРАЖИВАЊА
La boc ca sollevò dal fi e ro pa sto
qu el pec ca tor, for ben do la a’ ca pel li
del ca po ch’el li avea di re tro gu a sto.
(In fer no, can to XXXI II, vv. 1–3)
Al cen tro del la ma ca bra vi cen da dan te sca nar ra ta al po e ta dal pro ta go ni sta
cam peg gia pro prio lui, il con te Ugo li no del la Ghe rar de sca, vis su to a Pi sa nel XI II
se co lo, nel pi e no del le lot te fa zi o se tra gu el fi e ghi bel li ni che ave va no se mi na to
san gue e ter ro re nel le prin ci pa li città to sca ne 24 . Tra di to dall’ar ci ve sco vo Rug gi eri,
mem bro del suo stes so par ti to, nel 1289 il con te fu ar re sta to e rin chi u so nel la
tor re dei Gu a lan di e lì, con i due fi gli e i ni po ti, la sci a to mo ri re di fa me. La vi sta
dei fi gli e dei ni po ti af fa ma ti e ab bat tu ti, dal mo men to che la por ta del la tor re
era sta ta si ni stra men te in chi o da ta, lo ave va ad di rit tu ra spin to a mor der si le ma ni
nell’im pe to del la dis pe ra zi o ne. I pri gi o ni e ri ave va no of fer to al ge ni to re in ci bo
le lo ro stes se car ni; uno do po l’al tro si era no spen ti men tre al con te, uni co soprav
vis su to, non era re sta to che bran co la re sui lo ro cor pi ed in vo car ne il no me,
finché vin to dal lo scon for to ave va co min ci a to ad ad den tar li, of fren do un’ama ra
spi e ga zi o ne del ge sto: “più che il do lor poté il di gi u no” (v.75). Nel le ter zi ne sopra
men zi o na te Dan te por ta a com pi men to il de li rio del la ven det ta e del la fa me
di po te re, in un com por ta men to estre mo, di tec no fa gia, de scri ven do lo sot to for ma
di “fu ro re ca ni no 25 ”: il con te, dun que può ven di car si del tra di men to e del la mor te
dei ca ri, ro sic chi an do ora il cra nio dell’ar ci ve sco vo tra di to re.
Il va lo re me to ni mi co del la scel ta sti li sti ca dan te sca, “boc ca” an ziché “fac cia”,
dà ri sal to ad un par ti co la re uma no che qui è pi e ga to ad eser ci ta re una “fun zi o ne
bel lu i na 26 ”. Il ge sto can ni ba li co che nel la fissità del reg no in fer na le si per pe tua per
l’eternità, ren de al tret tan to eter na ed at tu a le la crudeltà uma na che da sem pre e per
sem pre si espli ca con la pro pria vi o len za ina u di ta: nel can to Dan te ric hi a ma co me
ter mi ne di pa ra go ne la mi ti ca Gre cia, con le vi cen de di Ti deo e Me la nip po 27 .
Il ce le bre per so nag gio dan te sco re sta eter na men te in gab bi a to nei li mi ti
so ci a li e sto ri ci di un’epo ca do mi na ta dal la dis so lu zi o ne del vi ve re ci vi le, nel la
24 Cr njan ski tor na sull’epi so dio qu al che an no do po, nel le pa gi ne di Amo re in To sca na (Lju bav u
To ska ni), nel la se zi o ne Pi sa (Pi za)de di ca ta all’omo ni ma città, men zi o nan do i ce le bri ver si dan teschi
con cui il con te si pre sen ta pro prio al pel le gri no- Dan te, im bat tu to si in lui nel cor so del cam mi no
at tra ver so i gi ro ni in fer na li, nonché le pa ro le di in vet ti va ri vol te dal po e ta al la cit ta di na to sca na, ri goro
sa men te tra dot te in ser bo dal lo stes so: „Tre ba da znaš da sam ja bio knez Ugo li no” (...) „Ah, Pi zo,
sra mo to ro da, u le poj ze mlji ta mo, gde si zvu či”
\Tu dei sa per ch’ì fui con te Ugo li no” (…) “Ahi Pi sa vi tu pe rio de le gen ti del bel pa e se là do ve
‘l sì su o na”\ [N.d.r.].
25 E. San gu i ne ti, In ter pre ta zi o ne di Ma le bol ge, Olschki, Fi ren ze, 1968, pag. 76.
26 M. Mar ti, Re a li smo dan te sco e al tri sag gi, Ric ci ar di, Mi la no, 1961, pag. 53.
27 Ibi dem.
Dan te eb be no ti zia di qu est’epi so dio dal po e ma di Sta zio che lo de scris se ap pun to nel la Te bai
de: Ti deo, uno dei set te re che as se di a ro no Te be, col pi to a mor te da Me na lip po, uc ci so l’av ver sa rio
e spin to da odio di su ma no, gli addentò il cra nio [N. d. r.].
158 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Maria Cristina Marvulli, Il diario su čarnojević: l’“inferno” bellico tra motivi sumatraisti...
qu a le una lo gi ca qu a si “bes ti a le” re go la le re la zi o ni tra i sin go li. I pri gi o ni e ri
de scrit ti nel la par te in fi ma dell’in fer no so no vit ti me di una società col ta da una
fu ria qu a si de mo ni a ca di po te re, così in sa zi a bi le da tra vol ge re e me ta fo ri ca men te
man gi a re i su oi fi gli, ren den do li qu el lo che, per boc ca di Ra jić, Cr njan ski chi a ma
“ci bo per can no ni”.
Pri ma di as si ste re im po ten te al la mor te dei pro pri ca ri, Ugo li no fa un sog no
pre mo ni to re che ve de l’ar ci ve sco vo Rug gi e ri a ca po di una bri ga ta di cac ci a to ri.
Im peg na to in una bat tu ta di cac cia, in se gue un lu po con i su oi cuc ci o li finché
al cu ne cag ne fa me lic he li sbra na no:
Qu e sti pa re va a me ma e stro e don no,
cac ci an do il lu po e’ lu pi ci ni…
(vv. 28–29)
e con l’agu te sca ne
mi pa rea lor ve der fen der li fi an chi.
(vv. 35–36)
Il sog no di Ugo li no in ter a gi sce e si fon de con la realtà: da un la to è in at to
una cac cia, dall’al tro le pre de so no cre a tu re uma ne, pa dre e fi gli, sui qu a li sta per
ab bat ter si la vi o len za di qu ei cac ci a to ri. La lot ta all’in ter no del le realtà co mu na li,
che nell’atemporalità del can to di vi e ne l’em ble ma di tut ti gli scon tri di na tu ra
po li ti ca ed eco no mi ca, pre sen ti, pas sa ti e fu tu ri, si pre sen ta con i ca rat te ri di una
cac cia spi e ta ta e ter ri fi can te le cui vit ti me so no per se gu i ta te e di vo ra te co me bestie
da al tre bes tie. Odio e gu er ra an ni en ta no i va lo ri del la con vi ven za ci vi le tra
gli uomi ni di og ni epo ca che ra sen ta no una con di zi o ne fe ri na: la bestialità del
ge ne re uma no, in tal sen so si tras for ma in una for mu la po e ti ca.
Nel vi li pen dio dei di rit ti uma ni ca u sa to dal la gu er ra e de scrit to in al cu ne
pa gi ne del Dnev nik, Cr njan ski de scri ve due per so nag gi, en tram bi “tra di to ri” poli
ti ci, dell’ide a le ju go sla vo: il ge ne ra le austri a co Pu va lo, ca po di sta to mag gi o re
sul fron te rus so e il con te Dra ško vić. Il pri mo, in sig ni to del ti to lo no bi li a re, aveva
mu ta to il suo cog no me in von Br log; il se con do si era dis tin to per il pro prio
fa re cru de le:
...una ve ra bel va in ve ste d’uomo. Pu ni va per un non nul la...
In se gu i to ri ce vet te una pal lot to la di fu ci le nel la schi e na dai no stri sol da ti che
so le va per cu o te re 28 .
Se gu en do il pa ra go ne ri por ta to nel le pa gi ne pre ce den ti, i sol da ti Rus si, pron ti
a col pi re per un non nul la, nel Dnev nik so no ap pun to as si mi la ti a lu pi fa me li ci.
Se gu en do il me ta sen so che sot ten de la let tu ra del la Com me dia, è pos si bi le in ter-
28 Mi loš Cr njan ski, Dnev nik o Čar no je vi ću, op. cit., pag. 143: ...pra va zver u čo ve ku...Ka žnja vao
je za sva ku sit ni cu...On je doc ni je do bio kur šum u le đa, od na ših voj ni ka, ko je je tu kao.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 159
XXXVII 2010 1

ИСТРАЖИВАЊА
pre ta re l’epi so dio ini zi a le, nel qu a le il cam mi no di Dan te at tra ver so l’in fer no è
sbar ra to da tre fi e re, in chi a ve al le go ri ca. Si pa le sa per pri ma al po e ta la lu pa,
spec chio del la cu pi di gia, di una fa me di ric chez za e di san gue:
Ed una lu pa che di tut te le bra me
sem bra va car ca ne la sua ma grez za,
e mol te gen ti fé già vi ver gra me
(Inf, Can to I, vv. 49–51)
L’ani ma le, una “bes tia sen za pa ce”, “ca ri ca di og ni bra ma” e in gor da, in car na
il pec ca to più gran de che af flig ge l’umanità: la sma nia di ric chez za e di po te re
ot tun de la co sci en za e la ra gi o ne, se mi na odio e vi o len za, da sem pre con ta mi na
le is ti tu zi o ni ci vi li, sca te nan do con flit ti e gu er re. Il rac con to dan te sco del la vi cenda
di Ugo li no, ol tre ad of fri re spun ti te ma ti ci per la fa me in gor da di po te re dei
pro ta go ni sti, of fre a Cr njan ski una sug ge sti va ela bo ra zi o ne in am bi to oni ri co:
pun to fo ca le del can to è co sti tu i to, in fat ti da un sog no, in qu e sto ca so pre mo nito
re, che an ti ci pa al con te la tra ge dia im mi nen te. In una di men si o ne al ta le nan te
tra realtà e in co sci en za, il pro ta go ni sta del Dnev nik por ta con sé o tras for ma tut te
le agi ta zi o ni del la ve glia.
Ra jić, con ce pi to da Cr njan ski su ba se auto bi o gra fi ca, re a gi sce al la gu er ra
in ma ni e ra as so lu ta men te ina spet ta ta: sot to la pi og gia del le gra na te, in mez zo al
fan go del la trin cea si ri ca va uno spa zio in ter i o re, stan co e mal dis po sto a com batte
re e a spa ra re ai sol da ti del la fa zi o ne op po sta, su oi “fra tel li”. La stes sa strut tu ra
nar ra ti va pro po ne im ma gi ni a trat ti amor fe e tal vol ta co me as sor bi te dal la sua
pe ren ne stan chez za vi ta le. Le sce ne grot tesche del la cam pag na di gu er ra, di un
pri mi ti vi smo bas so e sel vag gio, so no spes so mi ti ga te dal not tur no del gi o va ne
sol da to che, sep pur te sti mo ne di una realtà vi o len ta, pro prio nei mo men ti più
dram ma ti ci di gu er ri glia cer ca di sop pi an tar la ri fu gi an do si nel le pro prie vi si o ni.
No no stan te il rac con to sia in cen tra to sull’espe ri en za bel li ca, pa ra dos sal men te
es so ap pa re mar ca to da va lo ri an ti mi li ta ri sti e do mi na to da una pa ce pro fon da 29 .
Nel le im ma gi ni più sug ge sti ve of fer te dal la na tu ra, in fat ti si stem pe ra no gli or ro ri
del le me mo rie del fron te e la di sil lu si o ne del pro ta go ni sta, as sor bi te dal flu i do
me ta fi si co di un nu o vo as set to del la realtà, ge ne ra to dal la sua fe de nel su ma tra ismo.
In tal sen so Ra jić si pro i et ta su ma tra i sti ca men te in una nu o va di men si o ne,
af fi ne nel la so stan za a qu el la che Dan te pro po ne nel Lim bo, una sor ta di zo na
fran ca nell’uni ver so in fer na le.
Nel qu ar to can to dell’In fer no Dan te pro po ne uno sce na rio del tut to estra neo
ai ca no ni pa e sag gi sti ci dell’in ter a can ti ca, nel qu a le l’oscurità e il fra stu o no de gli
al tri gi ro ni ap pa i o no co me ovat ta ti. Un fi u mi cel lo con il suo cor so ab brac cia un
ca stel lo cin to da set te cer chi di al te mu ra, men tre su un ri go gli o so pra to ver deg-
29 M. Mi tro vić, Me mo rie su Čar no je vić in: Sul ma re bril la va no vas ti si len zi, Il Ra mo d’Oro
Edi to re, Tri e ste, 2004, pag. 101.
160 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Maria Cristina Marvulli, Il diario su čarnojević: l’“inferno” bellico tra motivi sumatraisti...
gi an te si ag gi ra no ani me auto re vo li, dig ni to se, pi e ne di ri ser bo: gli spi ri ti mag ni
dell’antichità che si dis tin se ro per la lo ro sa pi en za sul la ter ra, ma che vis se ro pri ma
di Cri sto. Co sto ro, dun que non ado ra ro no de bi ta men te Dio se con do l’or to dos sa
te o lo gia me di e va le: in ta le man can za ri si e de il li mi te del la lo ro sa pi en za e del la
lo ro virtù, do ti pu ra men te uma ne e na tu ra li, non per fe zi o na te e com ple ta te dal la
gra zia e dal la fe de. Qu e ste ani me, tra le qu a li Dan te in di vi dua nu me ro si po e ti
clas si ci, Ora zio, Ovi dio, Lu ca no, Ome ro, ma an che fi lo so fi vi ci ni ad Ari sto te le,
co me Pla to ne e Soc ra te, par te ci pa no del la con di zi o ne di fon do de gli al tri dan nati.
Es se han no il pri vi le gio di una no bi le di mo ra: a qu e ste è da to di vi ve re in una
con di zi o ne di ef fet ti va ari stoc ra zia, in un’oasi di lu ce e di ver de ri ca va ta nel la
tre men da bol gia in fer na le.
Il cor ret ti vo dram ma ti co al la lu ce del no bi le ca stel lo e all’esal ta ta con templa
zi o ne del la sag gez za an ti ca è nel la do len te con si de ra zi o ne di Vir gi lio, gu i da
di Dan te nel gi ro ne in fer na le:
se mo (...) sol di tan to of fe si,
che sen za spe me vi ve mo in di sio
(In fer no, Can to IV, vv. 41–42)
Si trat ta di ani me pri ve di spe ran za perché co sci en ti che non ap pro de ran no
mai al reg no dei be a ti: in qu el la par te d’in fer no oc cu pa ta dal Lim bo, in fat ti vi ge
an co ra l’attualità di qu el “la sci a te ogne spe ran za....” in ci so all’in gres so del regno
in fer na le.
Tut ti gli eroi del pri mo Cr njan ski, l’esu le di Li ri ka Ita ke co me il sol da to Petar
Ra jić, in fu ga dai lo ro “tem pi tri sti”, im pli can ti vi cen de bel lic he e mor ti fi can ti
de sti ni, cer ca no con for to in mon di ete rei. Il lu mi na ti dal la lu ce dei sog ni e dal la
bel lez za del la na tu ra, nel la qu a le si re a liz za no qu ei le ga mi co smi ci pre di ca ti dal
su ma tra i smo, si auto-pro i et ta no nel le sfe re di una dol ce e se re na “on ni com prensi
o ne”. Sul pi a no in tu i ti vo so no in gra do di pe ne tra re nell’es sen za del la realtà:
qu e sta con sa pe vo lez za, tut ta via non pla ca la lo ro in qu i e tu di ne e le lo ro sof fe ren ze
sul pi a no re a le, dal mo men to che l’ar mo nia in ter i o re rag gi un ta in qu e gli at ti mi
di epi fa nia non è ap pli ca bi le al la realtà con tin gen te. La sa pi en za su ma tra i sta,
dun que non li esi me com ple ta men te dal le brut tu re del mon do.
Nel ten ta ti vo di mi ti ga re l’inadattabilità del la pro pria esi sten za, un Ra jić
de li ran te pla sma la fan ta sma go ri ca fi gu ra di čar no je vić, ema na zi o ne su ma tra i sta
del suo sub co sci en te, im ma gi nan do di in con trar lo in un caffè vi en ne se. Le pa ro le
che la sua con tro fi gu ra gli ri vol ge, in una sor ta di im pe to fra ter no, fan no ri fe rimen
to ad un ipo tiz za to “va ga re” di Ra jić che si po ne co me con di zi o ne pri ma ria
dell’affinità con il so sia per ce pi ta al lo ro pri mo in con tro:
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 161
XXXVII 2010 1

ИСТРАЖИВАЊА
Voi so mi gli a te a me, for se an che voi si e te in vi ag gio? 30
Il vi ag gio, ele men to pro pul si vo del la pri ma, de ci si va epi fa nia su ma tra i sta
per Cr njan ski, av ve nu ta nel cor so di una fa ti co sa not te in tre no, rap pre sen ta la
di men si o ne vi ta le di čar no je vić, ma ri na io per pro fes si o ne. Le stra de di Pe tar ed
Egon si in cro ci a no nel la not te tra il 31 mar zo e il 1 apri le qu an do, us ci ti da un
lo ca le, i due co min ci a no a di scor re re de gli ar go men ti più dis pa ra ti. È in te res san te
con sta ta re co me l’in ci pit del lo ro per cor so co mu ne co in ci da con l’in ci pit dell’iti nera
rio dan te sco, an che qu e sto le ga to al me se di apri le e all’equ i no zio di pri ma ve ra;
non van no tra scu ra te nep pu re le in nu me re vo li im pli ca zi o ni che l’ar che ti po del la
pri ma ve ra ri ge ne ran te as su me an che nel la fi lo so fia su ma tra i sta.
I due su ma tra i sti, di ve nu ti “più che fra tel li”, si im bat to no in un grup po di
gi o va ni ubri ac hi che in ter ro ga no čar no je vić:
Gli chi e de va no se fos se sin da ca li sta, pla to ni sta o anar chi sta, nic hi li sta: qu al co sa
do ve va pur es se re. Ma egli par la va so lo del la ne ve, del le nu bi ne vo se e so prat tut to
del ci e lo. Con ti nu a va a mor mo ra re qu al co sa di in di stin to sul ci e lo (…). Allargò le
brac cia e dis se: “Io so no Su ma tra i sta”. Mi ri cor do che al beg gi a va; il ci e lo era ver de
scu ro ed era la pri ma not te di apri le 31 .
La con ce zi o ne di Ra jić, del la vi ta e di sé stes so, è con den sa ta in qu e sta
con si de ra zi o ne:
E nul la mi le ga più nè al be ne nè al ma le 32 .
V’è qu al co sa di ir ri so lu to in lui, così co me ac ca de a qu e gli spi ri ti mag na nimi
dan teschi che abi ta no il Lim bo, la ce ra ti dall’impossibilità che il lo ro ac ce so
de si de rio “di ciò che è al to” si re a liz zi. Af fi ne nel la so stan za ap pa re l’espres si o ne
con cui Dan te de scri ve sa pi en te men te l’espres si o ne sui lo ro vol ti:
sem bi an za avean nè tri sta nè li e ta.
(In fer no, can to IV, v. 84)
Sin da prin ci pio nel Dnev nik il sol da to Pe tar si mo stra con sa pe vo le
dell’assurdità dell’esi sten za, os ser van do una na tu ra autun na le ago niz zan te, rifles
so del suo sta to d’ani mo:
30 Mi loš Cr njan ski, Dnev nik o Čar no je vi ću, op. cit., pag. 43: Vi li či te na me ne, da ni ste i vi
na pu tu?
31 Mi loš Cr njan ski, Dnev nik o Čar no je vi ću, op. cit., pag. 44: Pi ta li su ga da li je sin da ka li sta, je
li pla to ni sta ili anar hi sta, ni hi li sta, ne što je mo rao bi ti. A on je pri čao o sne gu, o sne žnim obla ci ma,
a naj vi še o ne bu.(…) A on ra ši ri ru ke i re če: Ja sam su ma tra i sta. Se ćam se bi la je zo ra, ne bo je bi lo
tam no ze le no, a be še pr va april ska noć.
32 Ibi dem, pag. 26: Ni šta me ne ve zu je, ni do bro ni zlo.
162 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Maria Cristina Marvulli, Il diario su čarnojević: l’“inferno” bellico tra motivi sumatraisti...
Autun no, una vi ta sen za sen so. So no se du to al la fi ne stra e fis so la neb bia e gli
al be ri, ros si, bag na ti e gi al li. Dov’è la vi ta 33 ?
L’in dif fe ren za e l’ab ban do no al cor so del la na tu ra co me im pe ra ti vo mo ra le acco
sta no la fi lo so fia vi ta le del pro ta go ni sta ai prin ci pi dell’ata ras sia. Sin dal le pri me
pa gi ne del di a rio Ra jić si vo ta al la leg ge del “tao” e al le sue for me na tu ra li, ter ra,
aria, ci e lo. Qu e sto con tat to lo li be ra in ti ma men te dal be ne e dal ma le, con vin cen dolo
che la responsabilità di azi o ni ed even ti ne fa sti ri ca da su gli al tri. È in te res san te
os ser va re co me tra qu e gli spi ri ti che Dan te col lo ca nel Lim bo vi sia an che Ze no ne,
auto re vo le rap pre sen tan te del la scu o la ele a ti ca, vi ci na per al cu ni po stu la ti pro prio
al la fi lo so fia ta o i sta. Così in pi e na cam pag na di gu er ra, nel mez zo del gu a do, gra va to
da un pe san te pas sa to, op pres so dal pre sen te e da un rap por to dif fi ci le con il ge ne re
uma no, Pe tar auspi ca sal vez za e con for to ri fu gi an do si so li ta rio tra il fo gli a me:
Non è for se l’amo re sol tan to fo gli a me? Io amo così po co gli uomi ni, e il fo glia
me in ve ce con tan to be ne fi cio mi tran qu il liz za. La mia vi ta di pen de dal fo gli a me.
So no stan co. An drei in qu al che lu o go lon ta no e non mi vol ge rei in di e tro. An drei in
qu al che lu o go tra il fo gli a me gi al lo, chissà do ve 34 .
La fe de di Ra jić nel “tao”, che lo spin ge ad estra ni ar si dal la realtà e a ri volger
si al ci e lo, al le nu bi e al la na tu ra in ge ne re, con i qu a li amo reg gia e di scor re
af fet tu o sa men te, mol to at tin ge an che dal le is tan ze cat to lic heg gi an ti del la for mazi
o ne sco la sti ca di Cr njan ski. L’af fet to e la prodigalità di cu re ma ni fe sta ta da un
Pe tar an co ra bam bi no ad ani ma li in di fe si e ran da gi ri man da no pu re a qu ell’amore
vo le de di zi o ne che Fran ce sco d’As si si, al tra pi e tra mi li a re del la cul tu ra ita li a na,
così co me Vi da Cr njan ski ave va più vol te ri cor da to al ma ri to, ave va mo stra to nei
con fron ti di tut te le cre a tu re vi ven ti:
Mi na scon de vo sot to le mu ra, là tra gli stag ni ver di, in mez zo all’er ba gi al la e
fit ta. Vi re sta vo sdra i a to a lun go in prossimità e da qu e sti estra e vo ra ne ver di, dal le
sfu ma tu re co lo ra te e da gli oc chi ros sa stri. Mi ri cor do di qu e gli oc chi ros sa stri gi al li
e mi ste ri o si, e del la ma ni e ra in cui re sta vo a fis sar li. Le te ne vo sul mio pal mo, tut te
tre man ti, men tre dis te so sull’er ba fis sa vo e ri fis sa vo qu e gli oc chi ros sa stri e gi al li.
(...) D’in ver no rac co gli e vo uc cel li ni in fred do li ti e an da vo a na scon der li; d’esta te,
in ve ce per lu stra vo di na sco sto vec chie si e pi ri cur ve e nu tri vo cuc ci o li dei qu a li nessu
no si cu ra va. Di sa ba to, qu an do su o na va no le cam pa ne, an da vo a na scon der mi in
un cam pa ni le pi e no di pi pi strel li e qui, a lun go, pre ga vo Dio 35 .
33 Ibi dem, pag. 5: Je sen i ži vot bez smi sla. (...) Sed nem do pro zo ra i za gle dam se u ma glu, i u
ru me na, mo kra, žu ta dr ve ća. Gde je ži vot?
34 Mi loš Cr njan ski, Dnev nik o Čar no je vi ću, op. cit., pag. 8: Zar ni je lju bav sa mo li šće? Ja ta ko
ma lo vo lim lju de, a li šće me ta ko do bro umi ri. Moj ži vot za vi si od nje ga. Umo ran sam. Oti šao bih
ne kud da le ko i ne bih se osvr nuo. Oti šao bih ne kud u žu to li šće, ko zna ku da.
35 Ibi dem: Skri vao sam se is pod be de ma, ta mo me đu ze le nim ba ra ma, kraj ko jih tra va je bi la
žu ta i gu sta. Le žao sam du go kraj njih i va dio ža be ze le ne, ša re ne sa ru me nim oči ma. Se ćam se tih
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 163
XXXVII 2010 1

ИСТРАЖИВАЊА
In se gu i to Cr njan ski de scri ve un Ra jić or mai adul to che, de sta to si da un
de li ran te sog no e de gen te in un ospe da le di Cra co via a ca u sa di una fe ri ta in ferta
gli in gu er ra, ave va tro va to un bel maz zo di fi o ri in una ca me ra pro cu ra ta gli
dall’aman te. Un’al tra in fer mi e ra, che l’ave va as si sti to nel de li rio not tur no, gli
ave va pre sta to amo re vo li cu re, ac ca rez zan do gli la fron te. La not te pre ce den te
Pe tar era sta to sve gli a to dall’aman te e vi si ta to da una su o ra bel la e pre mu ro sa
che gli si era se du ta ac can to e ave va chi ac chi e ra to con lui per ore. In dif fe ren te,
qu a si in fa sti di to da tan te pre mu re, egli si era ri fu gi a to, in ve ce in una so li ta ria
let tu ra dan te sca:
È ri di co lo. Io amo le don ne cat ti ve e in ve ce tut te qu el le che so no bu o ne mi
pi an go no di e tro Non mi me ra vi glia più ni en te. Mi sve glio all’al ba e leg go Dan te.
(...) Mi so no ve nu ti a no ia gli amo ri fa sci a ti di se ta e qu e ste spi ri tu a li profondità.
(...)Ritornerò nu o va men te in gu er ra espo sto al tur bi ne, agli or ro ri e al le pi og ge, a
qu el le tre men de pi og ge. Tra i maschi vo glio an da re, al me no tra i maschi, mi fan no
schi fo qu e ste ma don ne in fer vo ra te 36 .
Tra le let tu re dan tesche pos si bi li e più con ge ni a li al lo sta to di con va le scen te
esa gi ta to e dis tac ca to, la Za ni 37 sug ge ri sce qu el la del se con do can to dell’in ferno,
mo ti va ta da una se rie di cor ri spon den ze al le qu a li ri man da pro prio l’is tan za
di let tu ra “car duc ci a na” sug ge ri ta dal lo stes so Cr njan ski. Tre don ne as si sto no
amo re vol men te Pe tar nel la con va le scen za, no no stan te il suo scet ti ci smo e la sua
insensibilità di fron te a tan te at ten zi o ni. Tre “fan ci ul le be ne det te”, Be a tri ce, san ta
Lu cia e la Ver gi ne Ma ria, pre si e do no al vi ag gio del po e ta nel la Com me dia, co me
ri cor da lo stes so Car duc ci nel so net to de di ca to a Dan te:
Per me Lu cia non pre ga e non la bel la
Ma tel da ap pre sta il sa lu tar la vac ro,
e Be a tri ce con l’aman te sac ro
in va no sa le a Dio di stel la in stel la 38 .
(vv. 5–8)
Lu cia, in vi a ta dal la Ma don na, la pre ga di soc cor re re Dan te nel la sel va oscura
(In fer no, Can to II, vv. 94–108); Ma tel da lo gu i da nel Pa ra di so ter re stre e
oči ju ru me nih,žu tih, ta jan stve nih i ka ko sam ih du go gle dao. Drh ta le su mi na pla nu, a ja sam im,
le že ći u tra vi, du go, du go gle dao u oči ru me ne i žu te.(...) Zi mi sam sku pljao smr znu te ti či ce i sa krivao
ih, a le ti sam taj no obi la zio sta re, na kri vlje ne plo to ve i hra nio ku či će o ko ji ma ni ko bri nuo ni je.
A su bo tom, kad bi zvo na za bru ja la, sa krio bih se ne gde na zvo ni ku, pu nom sle pih mi še va i du go se
mo lio Bo gu.
36 Ibi dem, pag. 55: Ja vo lim one, ko je su opa ke, a sve, ko je su do bre, pla ču za mnom. Me ne
ni šta vi še ne ču di. Bu dim se zo rom i či tam Dan tea. (...) Do sa di le mi lju bav ne svi le i sve ove du šev ne
du bi ne. Po se ti ću rat, opet, i vi hor i stra ho te, i ki še, one stra šne ki še. Me đu mu ške, ho ću baš me đu
mu ške, ga dim se ovih raz ja re nih ma do na.
37 So fia Za ni, op. cit., pag. 101.
38 Gi o suè Car duc ci, op. cit., pag. 439.
164 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Maria Cristina Marvulli, Il diario su čarnojević: l’“inferno” bellico tra motivi sumatraisti...
lo fa im mer ge re nel le ac que pu ri fi ca tri ci dei fi u mi Le te ed Eunoè (Pur ga to rio,
can ti XXVI II–XXXI II). Be a tri ce con du ce il po e ta dal la ci ma del Pur ga to rio
all’Em pi reo, at tra ver so i no ve ci e li del Pa ra di so. Nel suo ani mo, ini zi al men te
per ples so e tur ba to dal le difficoltà del per cor so, si af fac ci a no dub bi ed in cer tezze;
Vir gi lio, sua gu i da, lo in ter ro ga sul le ra gi o ni di tan ta “viltà”, ca u sa pri ma del
suo non-agi re:
Dun que: che è? Perché, perché re stai,
perché tan ta viltà nel co re al let te?
Perché ar di re e fran chez za non hai,
po scia che tai tre don ne be ne det te
cu ran di te ne la cor te del ci e lo
(In fer no, Can to II, vv. 121–125)
Nel Dnev nik le fi gu re maschi li, in par ti co la re qu el la di Ra jić, ap pa i o no e
scom pa i o no co me om bre 39 . La virilità del pro ta go ni sta è de bo le e le sue azi o ni
ap pa i o no del le “non-azi o ni”, at ti in con si sten ti sul pi a no re a le: co me sol da to e
co me in di vi duo sem bra lan gu i re del tut to, no no stan te sia im peg na to a com bat te re
una dif fi ci le bat ta glia an che nell’am bi to del le re la zi o ni uma ne. La viltà di Ra jić,
sfo ci a ta pro prio nel la scel ta di una qu al che par ti co la re pa gi na dan te sca pi ut to sto
che nel con tat to con le don ne a lui vi ci ne, ben si espli ci te reb be nei ver si che
de scri vo no lo sta to d’ani mo del po e ta fi o ren ti no, so lo per un is tan te dub bi o so
sul le possibilità e sul le sue capacità di pro se gu i re il dif fi ci le vi ag gio ol tre mon dano.
Pe tar, iner te per sua scel ta, re sta così uno de gli ul ti mi “ver gog no si ser vi to ri
dell’Austria”, co me lui stes so si de fi ni sce, non ten tan do nep pu re di su per a re le
li nee del fron te per pas sa re dal la par te dei “fra tel li rus si”, co me fan ta sti ca men te
in cu or suo ave va, in ve ce pre ce den te men te auspi ca to.
Per tut ta ri spo sta a qu est’at teg gi a men to, nel le pro prie fan ta stic he rie Rajć
ela bo ra l’im ma gi ne di čar no je vić, “spa zi a liz zan do la” in una di men si o ne esclu si vamen
te oni ri ca, mos so da is tan ze di “auto-ri a bi li ta zi o ne”, nell’in ten to di ac qu i si re
at tra ver so il su ma tra i sta Egon pre gi e sod dis fa zi o ni di ver sa men te con ce pi bi li nel la
pro pria esi sten za. La sua cre a tu ra fan ta sti ca, tut ta via, pro prio co me lui, si av via
ver so un in fe li ce de sti no, di e tro un’ap pa ren te libertà e con sa pe vo lez za vi ta le.
An che qu e sta, in fat ti gi un ge a pec ca re di “ig na via” co me Pe tar:
Non de si de ra va re car si più in Po li ne sia. No, non sa pe va più di stin gu e re il
be ne dal ma le 40 .
Do po il lo ro pri mo in con tro Ra jić ave va ac com pag na to l’ubri a co čar no je vić
al la sua ca me ra di bohème: al lun go tra git to era se gu i ta una sim bo li ca ed in ter mi-
39 D. Ig nja to vić, op. cit., pag. 435.
40 Mi loš Cr njan ski, Dnev nik o Čar no je vi ću, op. cit., pag. 60: On ni je hteo u Po li ne zi ju. Ne, ni je
vi še znao šta je do bro, a šta je zlo.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 165
XXXVII 2010 1

ИСТРАЖИВАЊА
na bi le se rie di gra di ni che li ave va no con dot ti ad am mi ra re il ci e lo stel la to che
ad en tram bi era par so di un bel ver de scu ro.
Nel la sim bo lo gia su ma tra i sta il ver de si pre sen ta co me il co lo re del la speran
za, di un par ti co la re e pri vi le gi a to “spa zio del la for tu na”, co me lo de fi ni sce
Pe tar Dža džić. Nel le Let te re da Pa ri gi (1921), Cr njan ski im ma gi na un’espe ri en za
pro pria dei su oi eroi ro man zeschi:
So no al la fi ne del mon do; al po sto del la vi ta, ho vi sto una dol ce, in fi ni ta, lu ce
ver de 41 .
I di scor si di čar no je vić so no in cen tra ti prin ci pal men te sull’evo ca zi o ne dei
co lo ri e del le im ma gi ni del ci e lo ac cu mu la te si nel la sua men te ne gli an ni tra scorsi
in vi ag gio per ma re. Le pa re ti del la sua ca me ra so no de scrit te co me pi e ne di
qu a dret ti raf fi gu ran ti vol te ce le sti e nu bi di tut to il mon do. Il ci e lo di Hong Kong,
ad esem pio ap pa re vi o let to e so vra sta to dal la stel la del mat ti no che in un al tro
sce na rio è “ver de e lu mi no so (…) co me il ma re, co me l’er ba in pri ma ve ra 42 ”.
L’auto re per boc ca del le sue cre a tu re let te ra rie of fre vi si o ni di un mon do
ete reo e pa ca to che, tut ta via re sta no uni ca men te de si de ri e pro i e zi o ni men ta li
dei per so nag gi. Il de si de rio di Ra jić di ri vol ge re un ul ti mo, ri den te sgu ar do al
ci e lo, “suo con for to”, pri ma di mo ri re, fa ri ec heg gi a re l’ul ti mo ver so di ci a scu na
can ti ca dan te sca, nel qu a le la men zi o ne di un astro be ne vo lo, la stel la, al ter mi ne
del la nar ra zi o ne, è di buon auspi cio per la pro se cu zi o ne del vi ag gio da par te del
pel le gri no-Dan te, an che nel pri mo, il più or ren do e dan na to, dei tre gi ro ni:
E qu in di us cim mo a ri ve der le stel le.
(In fer no, Can to XXXIV, vv. 139)
41 Mi loš Cr njan ski, Pi sma iz Pa ri za, in Pu to pi si, Za du žbi na Mi lo ša Cr njan skog, Be o grad, 1995,
pag. 63: Bio sam na kra ju sve ta; me sto ži vo ta, vi deh jed nu bla gu, bes kraj nu, ze le nu sve tlost.
42 Mi loš Cr njan ski, Dnev nik o Čar no je vi ću, op. cit., pag. 31: „ze len i sve tli (…) kao mo re,
kao tra va u pro le ću“.
166 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Maria Cristina Marvulli, Il diario su čarnojević: l’“inferno” bellico tra motivi sumatraisti...
Ma ria Cri sti na Mar vul li
ДНЕВ НИК О ЧАР НО ЈЕ ВИ ЋУ: РАТ НИ „ПА КАО“ ИЗ МЕ ЂУ СУ МА ТРА И СТИЧ КИХ
МО ТИ ВА И ДАН ТЕ ОВ СКИХ СУ ГЕ СТИ ЈА
(Ре зи ме)
Рат но ис ку ство ко је је Ми лош Цр њан ски лич но до жи вео на га ли циј ском фрон ту у то ку
Пр вог свет ског ра та, ка сни је је пре нео у лич не до жи вља је вој ни ка Пе тра Ра ји ћа, про та го нисте
ње го вог пр вог ро ма на, Днев ник о Чар но је ви ћу. По чев ши од тих срод но сти, мо гле би се
упо ре ди ти не ке те ме и сли ке при сут не у тој књи зи с не ким слич ним мо ти ви ма ко је је Дан теа
при ка зао у свом Па клу. Сам Ра јић нас на во ди да то упо ре ђу је мо, по што док се опо ра вљао у
не кој вој нич кој бол ни ци упра во је чи тао Дан теа. У том сми слу ње гов жи вот ли чи на жи вот
Дан те о вих му че ни ка ко ји су ба че ни у кру го ве Па кла. За хва љу ју ћи сво јим су ма тра и стич ким
ви зи ја ма Ра јић жи ви у не коj вр сти «Лим ба», то јест у по вла шће ној ди мен зи ји сва ко днев не
ствар но сти, али он не мо же из ма ћи основ ном ни хи ли зму ко ји про жи ма ње гов жи вот и жи вот
ње го вог двој ни ка, мор на ра Его на Чар но је ви ћа.
Кључ не ре чи: су ма тра и зам, Дан те, па као, Лимб, пу то ва ње, зве зда.
Прихваћено за штампу: 27. маја 2010. године.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 167
XXXVII 2010 1

Branka Geratović
Faculté de Philologie – Belgrade
ИСТРАЖИВАЊА
BIBLID: 0015-1807, 37 (2010), 1 (pp. 169–176)
UDC 821. 133. 1. 09 Erno A.
LA DYADE MÈRE-FILLE DANS DEUX LIVRES D’ANNIE
ERNAUX: UNE FEMME ET JE NE SUIS PAS SORTIE
DE MA NUIT
Annie Ernaux souffre d’un décalage entre son origine prolétaire et la classe bourgeoise dans
laquelle elle a pénétré par son éducation et son mariage. Son oeuvre entière et en particulier Une
Femme (1988) et Je ne suis pas sortie de ma nuit (1997) soulignent le rôle primordial de sa mère dans
sa vie. Par son écriture, elle cherche à dénouer son tiraillement interne et la souffrance qui découlent
de sa situation. En écrivant sur sa mère, Ernaux ne cherche pas seulement à mieux comprendre
l’influence maternelle qu’elle a subie, mais tente aussi de reconstruire un lien, indispensable à la
vie, en lui ôtant ce qu’il a de traumatisant. La mère seule confirmait la narratrice dans son identité
en réunissant l’enfant du monde ouvrier à l’intellectuelle. Ecrire, c’est unir, créer la vie par-delà la
démence ou la mort.
Largement lue, diffusée, commentée dans les journaux, étudiée au lycée,
l’oeuvre d’Annie Ernaux frappe assez les lecteurs, en les heurtant parfois, pour
qu’ils ne l’oublient pas. Nombre d’entre eux s’intéressent à ce cheminement
littéraire insolite, à la force des thèmes évoqués et à l’écriture elle-même.
Cette oeuvre rédigée à la première personne invite en effet à un parcours
dont l’unité se trouve dans une recherche incessante de dévoilement, faite sans
aucune complaisance. Mettant l’accent avec force sur les éclusions sociales, sur
la nausée des vies médiocres et de la promiscuité, sur la violence familiale, elle
raconte la France de l’après-guerre, le poids des morales héritées, mais aussi les
bonnes volontés, les désillusions, l’effort incessant de reconstruction des vies.
Ses livres disent aussi la passion, crûment, sans la moindre romance. Ils montrent
la société comme elle va : mal le plus souvent. L’oeuvre d’Annie Ernaux trouve
place dans un moment précis de l’histoire des idées : sa formation est nourrie de
marxisme, d’existentialisme et de phénoménologie. Marquée par la lecture du
Deuxième sexe de Simone de Beauvoir, par les écrits de Pierre Bourdieu, elle a
commencé à écrire aussi au moment où s’imposait le Nouveau Roman, même si
son premier ouvrage, écrit dans cette veine, n’est pas publié. Le souci des choix
d’écriture est chez elle évident, et ses récits s’inscrivent dans la ligne de ceux qui
rompent avec les certitudes héritées. La combinatoire qu’elle crée la fait échapper
à toutes les déterminations.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 169
XXXVII 2010 1

ИСТРАЖИВАЊА
C’est cette démarche exigeante d’écriture qui intéresse fortement la critique.
Plusieurs ouvrages ont été consacrés à Annie Ernaux au cours de la précédente
décennie. De nombreux colloques universitaires dégageant les grandes dominantes
de la littérature française contemporaine traitent de ses livres, qu’il soit question
de la nouvelle émergence du social dans le roman et des « voix du peuple », de
la vie quotidienne, de la voix des femmes, de leur statut, des réseaux familiaux,
du rapport « de soi à soi », de l’ « intime », de l’écriture des rêves, de l’écriture
polyphonique, de l’utilisation de la photographie, des relectures et de réécriture
etc. La critique anglo-saxonne s ‘intéresse particulièrement à elle sous l’angle
des gender studies, qui mettent en évidence l’importance du genre, masculin ou
féminin, dans la littérature comme dans la société. L’oeuvre d’Annie Ernaux se
trouve au centre de toute une série de problématiques. Professeur de lettres, elle
connaît bien elle-même les travaux concernant la littérature et intervient volontiers
dans les colloques.
Nous examinerons dans notre étude sa relation à la mère et cela, à travers
ses deux ouvrages de fiction qui soulignent le rôle primordial qu’a joué sa mère
dans sa vie : Je ne suis pas sortie de ma nuit et Une femme.
Annie Ernaux ancre le rapport à sa mère dans son vécu réel et concret, mais
ce qui constitue la dimension spécifique de son oeuvre, c ‘est le fait qu’elle met
son expérience personnelle au service de l’universel. C’est que son expérience
individuelle sert de point de départ à l’étude sociologique de toute une classe.
Ernaux situe son rapport à la mère dans sa classe sociale prolétaire. Il crée une
faille issue du décalage entre son monde familial et le milieu bourgeois où elle
s’insère par ses études et son mariage. Le conflit entre le monde dominé et le
monde dominant forme le leitmotiv de son oeuvre. Malgré les sentiments ambigus
qu’elle ressent, surtout à un certain moment de sa vie, envers sa mère de caractère
dominateur, la narratrice éprouve une admiration sans fin pour elle. Elle reste
son modèle féminin, « la seule femme qui ait vraiment compté pour moi ». 1 Le
rapport mère-fille s’effectue selon un mouvement de vases communicants qui
nous fait glisser de l’une à l’autre, du microcosme familial des premiers textes
au macrocosme social du Journal du dehors. Alors qu’elle a écrit La place pour
rendre hommage à son père, quinze ans après sa mort, elle entreprend le récit
d’Une Femme, pour honorer sa mère en tant que femme extérieure à elle, comme
le titre l’indique, treize jours après sa mort :
Je voudrais saisir aussi la femme qui a existé en dehors de moi, la femme réelle,
née dans le quartier rural d’une petite ville de Normandie et morte dans le service de
gériatrie d’un hôpital de la région parisienne. Ce que j’espère écrire de plus juste se
situe sans doute à la jointure du familial et du social, du mythe et de l’histoire. Mon
1 A. Ernaux, Une Femme, Gallimard, Paris, 1988, p. 22.
170 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Branka Geratović, La dyade mère-fille dans deux livres d’annie ernaux: Une femme...
projet est de nature littéraire, puisqu’il s’agit de chercher une vérité sur ma mère qui
ne peut être atteinte que par des mots » 2 .
Je ne suis pas sortie de ma nuit est donc paru en 1997, soit une dizaine d’années
après Une femme . La préface de mars 1996 instaure une certaine distance
par rapport au texte :
En aucun cas on ne lira ces pages comme un témoignage objectif sur le long
séjour en maison de retraite, encore moins comme une dénonciation, seulement
comme le résidu d’une douleur. Je ne suis pas sortie de ma nuit est le dernière phrase
que ma mère a écrite. 3
Au point de vue chronologique, la tenue du journal présenté dans Je ne suis
pas sortie de ma nuit se situe dans un double entre-deux, selon les mots de Pierre-
-Louis Fort qui remarque que ce journal est, « d’une part, écrit entre deux deuils
– l’un déja fait (celui du père, décédé à la fin des années 70), l’autre annoncé
(celui de la mère, qui mourra en 1986) », qu’il s’inscrit, d’autre part, « entre deux
oeuvres de deuil, l’une achevée, La Place, et l’autre à venir, Une Femme » et que
« ce dernier, texte encore inexistant, constitue ainsi l’horizon de Je ne suis pas
sortie de ma nuit » 4 . Voici ce qu’en dit Annie Ernaux :
Fin 85, j’ai entrepris un récit de sa vie, avec culpabilité. J’avais l’impression
de me placer dans le temps où elle ne serait plus. Je vivais aussi dans le déchirement
d’une écriture où je l’imaginais, jeune, allant vers le monde, et le présent des visites
qui me ramenait à l’inexorable dégradation de son état. A la mort de ma mère j’ai
déchiré ce début du récit, en recommençant un autre qui est paru en 88, Une Femme.
Durant tout le temps que j’ai écrit ce livre, je n’ai pas relu les pages rédigées pendant
la maladie de ma mère. Elles m’étaient comme interdites ; j’avais consigné ses
derniers mots, ses derniers jours, sans savoir qu’ils étaient. Cette inconscience de
la suite – qui caractérise peut-être toute écriture, la mienne sûrement – avait ici un
aspect effrayant . D’une certaine façon, ce journal des visites me conduisait vers la
mort de ma mère. 5
Amorçant le deuil de la mère, Je ne suis pas sortie de ma nuit participe de
ce qu’on pourrait appeler un « prédeuil ». Reflet d’un prédeuil, les pages écrites
pendant la maladie de la mère constituent ainsi un pré-texte de deuil, avant l’oeuvre
de deuil que sera Une Femme.
Donc, Annie Ernaux consacre deux livres qui rassemblent ses souvenirs pour
tenter de joindre le présent de sa douleur, la mort de sa mère, au passé récent, sa
mère encore vivante. Une Femme lui rend hommage et montre tous ses visages
2 Idem. p.23.
3 A. Ernaux, Je ne suis pas sortie de ma nuit, Gallimard, Paris, 1997, p. 13.
4 Pierre-Louis Fort, Ma mère, la morte, Imago, Paris, 2007, pp. 87–88.
5 A.Ernaux, Je ne suis pas sortie de ma nuit, Gallimard, Paris, 1997, pp. 11–12.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 171
XXXVII 2010 1

ИСТРАЖИВАЊА
car la narratrice veut montrer non seulement la bonne et la mauvaise mère, mais la
femme, la lumineuse et la démente, la commerçante, la femme forte au caractère
violent mais mêlé de tendresse qui commandait et réconfortait :
Elle me battait facilement, des gifles surtout, parfois des coups de poing sur les
épaules. Cinq minutes après, elle me serrait contre elle et j’étais sa poupée. 6
La mère de la narratrice, de souche paysanne mais féministe avant la lettre,
est toute la force physique des femmes de son milieu. Son excès d’énergie qui
contraste avec son infériorité sociale et économique se double d’une force mentale
qui la pousse à vouloir sortir de sa condition et fait l’admiration de sa fille :
Plus que ma grand’mère, mes tantes, images épisodiques, il y a celle qui les
dépasse de cent coudées, la femme blanche dont la voix résonne en moi, qui m’enveloppe,
ma mère. Comment vivre auprès d’elle, ne serais-je pas persuadée qu’il est
glorieux d’être une femme, même, que les femmes sont supérieures aux hommes.
Elle est la force et la tempête, mais aussi la beauté, la curiosité des choses, figure
proue qui m’ouvre l’avenir. 7
L’amour cependant s’est transformé en haine à un certain moment de sa
vie, à l’adolescence. La narratrice ernalienne oscille alors entre admiration et
répulsion envres sa mère car elle a honte de son milieu d’origine trop fruste et
stérile sur le plan intellectuel.
Dans la famille de la narratrice il n’y avait pas de discrimination sexuelle et la
division du travail était hors du code ordinaire. Le père, homme doux et tendre par
opposition à la mère plus dure et violente assumait le maternage :
Avec lui je m’amusais, avec elle j’avais des conversations. Des deux, elle était
la figure dominante, la loi. 8
C’est la mère qui participait à son épanouissement intellectuel en l’encourageant
à lire et l’avait placée dans une école religieuse privée pour qu’elle reçoive
une excellente instruction et apprenne les bonnes manières. Pour la mère rien
n’était plus beau que le savoir et elle aiguisait sans cesse la curiosité de sa fille
qui, dès sa petite enfance, la voyait s‘isoler de son lieu de travail pour se réfugier
dans ses livres :
Moi, je ne peux pas me souhaiter une mère qui n’aurait pas eu ce visage de
plaisir devant les journaux et les livres, ne se serait pas envoyé sa petite part de folie
hebdomadaire en s’enfermant loin des conserves et des clientes à crédit, de toute
6 A. Ernaux, Une Femme, Gallimard, Paris, 1988, pp. 62.
7 A. Ernaux, Femme gelée, Gallimard, Paris, 1981, pp. 15–16.
8 A. Ernaux, Une Femme, Gallimard, Paris, 1988, pp. 58–59.
172 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Branka Geratović, La dyade mère-fille dans deux livres d’annie ernaux: Une femme...
cette bouffe empaquetée, froide, et aurait trouvé que lire c’était perdre son temps.
Elle me disait, les yeux brillants, « c’est bien d’avoir de l’imagination », elle préférait
me voir lire, parler toute seule dans mes yeux, écrire des histoires dans mes cahiers
de classe de l’année d’avant plutôt que de ranger ma chambre. Et je me souviens de
ces lectures comme d’une ouverture sur le monde. 9
Celle-ci a initié sa fille aux richesses de l’imagination et l’a incitée à lire
par son propre exemple qui créait une atmosphère de mystère et de désir. C’était
une source de plaisir pour la mère, et la fille avait hâte de grandir pour découvrir
la joie que procurent les mots dotés de couleur, de vie physique et concrète. Ils
deviennent pour elle la nourriture. Une complicité de nature intellectuelle s’est
établie entre mère et fille :
On se comprenait à partir de ce moment où il y a eu entre nous ces existences
imaginaires que mon père ignore ou méprise suivant les jours. 10
Mais la fille fait des études poussées et ne lit plus les mêmes livres que sa
mère. Elle lit les poèmes de Baudelaire, les romans de Balzac, de Maupassant,
les textes de Voltaire, de Camus, de Sartre, de Simone de Beauvoir. Elle subit
l’influence du Deuxième sexe qui va la guider dans sa libération de femme
« gelée ». De plus, lire « n’est plus simplement un plaisir ni une évasion, mais
un travail », puisqu’elle se fait écrivain et critique exposant la problématique
de l’écriture dans ses propres livres. La lecture qui unissait autrefois la mère et
la fille finit donc par les éloigner car la communication se complique. Malgré
leur esprit de révolte commun, leurs buts divergeaient. La fille s’intéressait à
l’idéologie, à l’engagement politique et à la liberté corporelle, alors que la mère
se tournait vers le concret de sa condition économique et voulait en sortir par le
travail et la lecture. La fille, qui croyait se libérer par ses études et son mariage, se
trouve encore plus enfermée. La mère, qui désirait franchir les barrières sociales
et ennoblir sa fille, ressent alors la distance qui les sépare et en souffre jusqu’à
la fin de ses jours.
La narratrice tente de recréer ou d’essayer de maintenir le lien entre cette
mère tant aimée, toujours la même et pourtant si différente lors de sa maladie,
en retraçant un réseau d’actions présentes et passées qui se renvoie de la mère
à la fille comme des jeux de miroirs. Je ne suis pas sortie de ma nuit est un va
et vient entre passé et présent, entre ce que la mère était, une femme pleine, et
ce qu’elle est devenue, une morte-vivante. Elle cherche à recapturer le passé
heureux qu’elle met en parallèle avec un présent malheureux, pour reconstruire
un tout structuré, un ordre qui puisse compenser le désordre mental de la mère.
Malgré la maladie qui la détruit, la fille continue à s’identifier à elle et s’y voit
9 A. Ernaux, Femme gelée, Gallimard, Paris, 1981, pp. 26–27.
10 Idem, pp. 24–25.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 173
XXXVII 2010 1

ИСТРАЖИВАЊА
même à l’avenir. Dans ce journal, un phénomène qui rappelle par certains côtés
la mémoire involontaire proustienne permet de créer une symbiose mère-fille.
La narratrice relie les actions présentes de sa mère démente aux siennes de son
enfance, mais celles-ci étaient rationnelles.
La nuit de souffrance de la mère qui devient de plus en plus démente est
aussi celle de la fille à qui elle échappe. La maladie disjoint à la fois la mère et la
fille et reflète leur fracture sociale. Son unique recours est d’écrire :
Je sais que je ne peux pas vivre sans unir par l’écriture la femme démente
qu’elle est devenue, à celle forte et lumineuse qu’elle avait été. 11
La mère qui aimerait tant écrire, elle aussi, semble vivre un roman puisqu’elle
confond réel et imaginaire en se fabriquant une vie à elle :
Elle inventait la vie qu’elle ne vivait plus : elle allait à Paris, elle s’était acheté
un poisson rouge, on l’avait conduite sur la tombe de son mari. 12
La narratrice écrit sur sa mère, dit-elle, « pour, à mon tour, la mettre au
monde. » 13 Elle se fait « archiviste » pour sauver, c’est-à-dire garder vivants sa
mère et ceux de sa classe mais aussi pour leur apporter le salut et empêcher qu’ils
ne tombent dans l’oubli. L’osmose entre fille et mère est telle qu’elle affirme :
Jamais femme ne sera plus proche de moi, jusqu’à être moi. 14
Elle répète encore une fois son désir d’écrire sur elle pour la retenir :
Il me fallait à toute force écrire sur elle, ses paroles, son corps, qui m’était de
plus en plus proche. 15
Annie Ernaux reconstruit l’ordre chronologique dans son livre pour retrouver
l’ordre normal des choses. Cependant, il ne correspond pas au temps réel de la
mère qui vit hors du temps dans la démence sans frontières. Elle s’angoisse car
elle n’a aucun contrôle sur la vie ou la mort de sa mère. Par contre, elle en a un
sur son écriture où elle pourra sauver sa mère et ainsi se sauver elle-même.
Issue du peuple, c’est à sa mère qu’Ernaux est redevable pour avoir choisi
la profession d’écrivain. C’est elle qui la première lui a fait connaître les plaisirs
de la lecture et c’est pour lui plaire qu’elle s’est mise à écrire. L’écriture lui permet
non seulement de remplir son vide à la mort de se mère et de la conserver à
11 A. Ernaux, Une Femme, Gallimard, Paris, 1988, p. 89.
12 Idem, p. 99.
13 Idem, p. 43.
14 A. Ernaux, Je ne suis pas sortie de ma nuit, Gallimard, Paris, 1997, p. 22.
15 Idem. p. 11.
174 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

Branka Geratović, La dyade mère-fille dans deux livres d’annie ernaux: Une femme...
tout jamais, mais elle est aussi pour Ernaux, un moyen d’unir ses deux milieux,
donc de les accepter en elle. Tout dans son oeuvre se rattache à sa mère grâce à
qui elle peut s’unifier elle-même. La mère reste pour la fille le noeud matriciel
de son écriture :
Il fallait que ma mère, née dans un milieu dominé, dont elle a voulu sortir, devienne
histoire, pour que je me sente moins seule et factice dans le monde dominant
des mots et des idées où selon désirs, je suis passée. 16
BIBLIOGRAPHIE
Annie Ernaux, Une Femme, Gallimard, Paris, 1987.
Annie Ernaux, Je ne suis pas sortie de ma nuit, Gallimard, Paris, 1997.
Annie Ernaux, Femme gelée, Gallimard, Paris, 1981.
Lyn Thomas, Annie Ernaux, à la première personne, Stock, Paris, 1999.
Pierre-Louis Fort, Ma mère, la morte, Imago, Paris, 2007.
Francine Dugastes-Portes, Annie Ernaux, Bordas, Paris, 2008.
16 A. Ernaux, Une Femme, Gallimard, Paris, 1988, p. 18.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 175
XXXVII 2010 1

Бранка Гератовић
ИСТРАЖИВАЊА
ОДНОС МАЈКЕ И КЋЕРКЕ У ДВЕМА КЊИГАМА АНИ ЕРНО:
UNE FEMME И JE NE SUIS PAS SORTIE DE MA NUIT
(Резиме)
Предмет овога рада је стваралаштво француске књижевнице Ани Ерно чије је образовање
било под утицајем марксизма, егзистенцијализма и феноменологије, нарочито дела Симоне де
Бовоар Други пол. Неретки су и они који у њеном делу налазе одјеке Пјера Бурдијеа. Пажња
је у овом раду посвећена њеним двема књигама : Je ne suis pas sortie de ma nuit и Une femme, у
којима је средишњи лик њена мајка која умире 1986. године после дугог боловања од Алцхајмерове
болести. Године 1988. Ани Ерно објављује књигу Једна жена (Une Femme) коју сматра
текстом на тромеђи књижевности, социологије и историје, а 1997. дневник који је водила током
мајчине болести Нисам изашла из своје ноћи (Je ne suis pas sortie de ma nuit). Иако објављен
касније, овај дневник представља својеврсни увод у жалост за умрлом мајком; она је још увек
жива, али животне функције јој опадају због прогресивне деменције. Осетивши потребу да
прикаже мајку онаквом каква је некада била, дакле, као одлучну, амбициозну и храбру жену,
Ани Ерно прекида рад на дневнику и пише књигу Једна жена, својеврсну почаст жени која јој
је била узор и инспирација. Овај рад испитује ова два дела која говоре о амбивалентном односу
мајке и кћерке, саучесничком и ривалском, пуном разумевања и љубави, али неретко прожетом
мржњом и духовном удаљеношћу. Ипак, захваљујући мајци, Ани Ерно започиње каријеру писца
и, чини се, управо кроз чин писања успоставља своје изгубљено унутрашње јединство.
Кључне речи: француска књижевност, Ани Ерно (Annie Ernaux), Мајка, читање, љубав, мржња,
чин писања.
Прихваћено за штампу: 27. маја 2010. године.
176 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ
Francis Katamba and John Stoneham, Morphology. –
Houndmills and New York:
Palgrave Macmillan, 2006. – 382 pp.
The first edition of Morphology was published in 1993 and served as a popular introduction
to the subject for many years. Francis Katamba, professor of linguistics at Lancaster
University, wrote the textbook in a clear, engaging style with boxes separating exercises
and bold letters highlighting important terms. The author’s objective was to introduce the
readers to morphology “from the standpoint of current, mainstream generative grammar”,
while at the same time paying due attention to the contributions of other approaches when
appropriate. This objective reflects the author’s conviction that generative grammar is the
model which offers “the most promising solution to the perennial problems in morphological
analysis”. Yet, Katamba did not try to represent every “shade of opinion” within the
generative school, but concentrated on “the emerging canon” of generative morphology.
Throughout the book, he insisted on the readers’ active participation in doing morphology
instead of just following how it is done. Numerous exercises throughout the text help the
readers master the technique of morphological analysis.
These aspects of the first edition have been preserved in the second. The most conspicuous
change is the new chapter on optimality theory and its application in morphology,
but there are important changes in other chapters too. Throughout the book a more
appropriate terminology has been used, bold typing has been used more consistently, and
the typos found in the first edition have been eliminated. The book is divided into three
main parts. Part I introduces basic morphological concepts, part II explores the relationship
between morphology, phonology and the lexicon, while part III deals with the relationship
between morphology and syntax. Such organization of the book reflects the authors’
concern to answer the question whether morphology constitutes a separate field of study
beside syntax and phonology. Throughout the book, the authors question what properties
of morphological rules make them different from the rules of phonology and syntax. A
great part of the book is devoted to the problems of English word formation, especially in
the introductory chapters. In the later chapters, examples of morphological analysis from
various other languages from Africa, Asia, America and Australia are presented.
After the first chapter, which states the basic objectives and theoretical framework,
the second chapter introduces the notions of word, lexeme, word form and grammatical
word in a usual way. The morpheme is defined as “the smallest difference in the shape
of a word that correlates with the smallest difference in word or sentence meaning or in
grammatical structure”, while the morph is defined as “the physical form representing
some morpheme in the language”. The definition of morpheme highlights the importance
of contrast for morphological analysis, but in fact does not say what a morpheme is. Further,
in 2.24 the authors show that the past tense morpheme may be represented by –ed and
by zero allomorph (e. g. Last week I cut the grass). The last example shows that morph
does not need to have a material realization. The definitions of morphemes and morphs
are notoriously difficult, but with more careful wording the authors could have escaped
such obvious inconsistencies.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 177
XXXVII 2010 1

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ
The authors illustrate the notion of morpheme with examples from different languages,
giving especially interesting examples of words in Luganda (a Bantu language)
which differ only in tone:
(1a) njálá ‘hunger’ - njálau ‘fingernail’
mweueuzi ‘sweeper’ - mwéeuzí ‘moon’
(b) ausíiuká ‘s/he fries’ - ausííka ‘one who fries’
ausómá ‘s/he reads’ - ausouma ‘one who reads’
where =High tone (H), =Low tone (L), =Falling tone (F)
These examples show that tone in Luganda can distinguish both lexical and grammatical
meaning. In (1b), LHLH corresponds to LHHF in the first verb, and LHH corresponds
to LLF in the second verb. We see here that tonal templates can assume the role of morphs,
as the first patterns represent the third-person sg. present, and the second patterns relative
clause form. This example shows how pervasive is the role of tone in tone languages.
The third chapter deals with the notions of affixes, roots, bases and stems in a way
usual for textbooks. Infixes are illustrated with two examples from English which hardly
can be understood as prototypical infixation. The first example, borrowed from Sloat
and Taylor (1978), suggests that -n- is infixed in the root cub which occurs in the words
of Latin origin incubate, incubus, concubine and succubus. What is strange is that -n- is
not infixed in these words, but in some other words producing incumbent, succumb and
decumbent. However, the assumed bases *incubent,* succub and *decubent do not exist,
and there is no evidence that m in incumbent, succumb and decumbent is not an underlying
segment. The other English examples consist of words like Kalama-goddam-zoo,
in-fucking-stantiate, kanga-bloody-roo, guaran-fucking-tee. These examples are also
questionable because the segments goddam, fucking, bloody are expletives used only in
a restricted register, and not affixes (bound morphemes) in the usual sense of the word.
While the authors have preserved these unsatisfactory examples in the new edition of
Morphology, they have also supplied true examples of morphological infixation from the
Native American language Nuuchahnulth.
An interesting novelty of the second edition is the introduction of the notion stem
extenders for segments which are added to stems without apparently contributing a particular
meaning (e.g. person – personal, but sense – sensual, fact – factual). In the last
examples –u (/ju/) apparently does not have any meaning. Such segments are sometimes
called empty morphs, but the authors find this term unsatisfactory because morphs are
supposed to represent morphemes, and therefore have meaning. The authors find that the
more appropriate label for such segments is the term ‘formative’, which can refer to any
word-forming element.
In the same chapter, the authors further discuss multiple affixation, compounding,
conversion and morphological haplology. In the section dealing with conversion, they point
out the role of word order for the understanding of conversion in English. They object to
the use of the label ‘zero derivation’ in the explanation of conversion of nouns into verbs,
which is quite productive in English. Neither the original noun head, nor the derived verb
head have an overt suffix. The use of the term zero derivation implies that “we can end up
with somewhat absurd situation where a zero suffix on the noun is said to contrast with a
zero suffix on the derived verb”, although neither is present (p. 57).
178 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ
first In the edition section where on morphological instead of ‘templatic’, typology, the they term distinguish ‘infixing’ analytic, was used agglutinative,
to denote Semitic
inflective, languages polysynthetic in which and derivations templatic involve languages. templates This or is binyanim a correction interlacing in respect vowels to the in the
first edition roots consisting where instead entirely of ‘templatic’, of consonants. the However, term ‘infixing’ the derivation was used of to words denote like Semitic kitab from
languages the root in which ktb can derivations hardly be interpreted involve templates as infixation or binyanim since the interlacing sequence ktb vowels represents in the a set
roots of consisting words whose entirely meaning of consonants. is connected However, with ‘write’. the derivation The term of ‘templatic’ words like kitab is obviously from
the root much ktb more can hardly appropriate be interpreted for Semitic as infixation languages since than the sequence term ‘infixing’. ktb represents a set
of words whose In the meaning fourth is chapter, connected the with authors ‘write’. discuss The the term problems ‘templatic’ involved is obviously in productivity, much
more
creativity
appropriate
and
for
blocking.
Semitic
Discussing
languages than
blocking,
the term
they
‘infixing’.
survey phonological, morphological
and semantic factors. The lexicon is open-ended but not all words can be listed in a
In the fourth chapter, the authors discuss the problems involved in productivity,
lexicon. The lexicon contains the set of phonotactic constraints which serve as a filter
creativity
banning
and blocking.
the combination
Discussing
of sounds
blocking,
which
they
are
survey
not permissible
phonological,
in the
morphological
language. For
and
semantic example, factors. words The like lexicon *mpandy is open-ended are immediately but not rejected all words by can native be listed English in a speakers lexicon.
The lexicon because contains the cluster the /mp/ set of is phonotactic not allowed constraints as a beginning which sequence serve as in a filter English banning words. the
combination In of sounds the fifth which and sixth are not chapter, permissible the authors in the present language. lexical For example, morphology words as a like
*mpandy “mainstream” are immediately generative rejected morphology. by native They English expose speakers in some because the merits the cluster of lexical /mp/ is
not allowed morphology as a beginning in explaining sequence morpheme in English ordering, words. productivity and conversion, mainly
basing In the their fifth report and sixth on Kiparsky chapter, (1982, the authors 1983) and present Mohanan lexical (1986). morphology In the seventh as a
“mainstream” chapter, they generative assess different morphology. aspects They of expose lexical morphology the merits of and, lexical in particular, morphology point in to the
explaining problem morpheme that affixes ordering, do not productivity uniquely determine and conversion, the number mainly of lexical basing strata. their However, report
on Kiparsky they do (1982, not consider 1983) and this Mohanan problem as (1986). a fatal In weakness the seventh which chapter, could they not be assess superseded differ- in
ent aspects
the future
of lexical
development.
morphology
In this
and,
overview,
in particular,
they do
point
not focus
to the
on
problem
the objections
that affixes
raised
do
by
the linguists proposing the theory of co-phonology (Raffelsiefen 1992 , Organ 1996)
not uniquely determine the number of lexical strata. However, they do not consider this
probably because they feel that this topic surpasses the scope of an introductory course.
problem as a fatal weakness which could not be superseded in the future development.
In the eighth chapter, the authors introduce the basic notions of autosegmental
In this
phonology
overview,
as
they
a necessary
do not focus
tool
on
for
the
the
objections
analysis of
raised
templatic
by the
morphology
linguists proposing
found mainly
the
in
theory Semitic of co-phonology languages. (Raffelsiefen The overview 1992 of the , Organ templatic 1996) morphology probably because is based they on McCarthy feel that
this topic (1979, surpasses 1981), and the Archangeli scope of an (1983). introductory McCarthy course. assumed that words in Arabic are
represented In the eighth in chapter, the lexicon the with authors three introduce basic tiers: the the basic root (consonant) notions of autosegmental
tier, the skeletal tier
phonology specifying as a necessary the distribution tool for of the vowels analysis and consonants of templatic and morphology the vocalic found tier. mainly in
Semitic languages. The overview of the templatic morphology is based on McCarthy (1979,
1981), and Archangeli (1983). McCarthy assumed that words in Arabic are represented
in the lexicon with three basic tiers: the root (consonant) tier, the skeletal tier specifying
the distribution of vowels and consonants and the vocalic tier.
2) Root tier: k t b
Skeletal tier: C V C V C
Vocalic tier: i a
The elements of the root tier and vocalic tier are connected with the skeletal tier
The elements of the root tier and vocalic tier are connected with the skeletal tier
from left to right in one-to-one or one-to-many fashion as stipulated by Well Formedness
from left to right in one-to-one or one-to-many fashion as stipulated by Well Formedness
Condition from autosegmental phonology (Goldstone 1976). The skeletal tier connects
the other tiers “in the same way that the binding holds 3 the pages of a book together” (p.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 179
XXXVII 2010 1

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ
Condition from autosegmental phonology (Goldstone 1976). The skeletal tier connects
156). the The other root tiers ktb “in is a the template same way for that a set the of binding words holds whose the meaning pages of a has book something together” (p. to do
with writing. 156). The The root vowel ktb is a template brings all for words a set of in words (3) perfective whose meaning meaning. has something to do
with 3) writing. kataba ‘he The wrote’ vowel a brings all words in (3) perfective meaning.
3) kataba ‘he wrote’
kattaba ‘he caused to write’
kattaba ‘he caused to write’
kaataba kaataba ‘he ‘he corresponded’
ktataba ‘he ‘he copied’
We can disassemble the the word word kataba kataba into into three three tiers: tiers:
(4) Root tier: k t b
Skeletal tier: C V C V C V
Vocalic tier: a
The skeletal tier CVCVCV is the past tense template, and the vocalic tier a is the
The skeletal tier CVCVCV is the past tense template, and the vocalic tier a is the
perfective aspect template. For kattabe, CVCCVCV is the causative template, but the
perfective aspect template. For kattabe, CVCCVCV is the causative template, but the
vocalic vocalic tier a tier is athe is the same. same. The The word word forms forms kataba kataba and and kattaba kattaba do do not not differ differ in aspect in aspect –
– both both forms forms have have perfective meaning. We can say say that that the the vocalic vocalic tier tier and and skeletal skeletal tier tier
represent represent different different morphemes. The The authors of of the the book claim that templatic morphology
resolves resolves the problem the problem of of infixation because discontinuous morphemes appear regularly as
as the the outcome of of such affixation. They claim that that in in (4) (4) ktb ktb is interrupted is interrupted by infixation by infixation of
of vowels
vowels
which
which
represent
represent another
another
morpheme.
morpheme.
Yet
Yet
ktb
ktb
is not
is not
a morpheme,
a morpheme,
but rather
but rather
a
a
template representing very different morphemes. To say that the vowels are inserted in
template
this morph
representing
is a kind
very
of oversimplification.
different morphemes. To say that the vowels are inserted in
this morph is a kind The ninth of oversimplification.
chapter deals with reduplication - a process of affixation “whereby
an The affix ninth is realized chapter by deals phonological with reduplication material borrowed – a process from the of base” affixation (p. 180). “whereby In an
affix is literature, realized many by phonological cases are described material in which borrowed entire from words the or base” prosodic (p. constituents 180). In literature, like
many syllables cases are are described copied. The in which authors entire point words out the or fact prosodic that, in a constituents number of languages, like syllables part of are
words may be reduplicated although they do not make any prosodic constituent.
copied. The authors point out the fact that, in a number of languages, parts of words may
McCarthy (1981) and Maranz (1982) have shown that reduplication can be understood as
be reduplicated affixation of although a CV template they do to a not stem. make The any skeletal prosodic CV template constituent. is underspecified McCarthy since (1981)
and Maranz the phonemic (1982) melody have must shown be that copied reduplication from the stem. can In be the understood second part of as the affixation chapter, of the a
CV template authors show to a that stem. prosodic The skeletal morphology CV template developed is by underspecified McCarthy and since Prince the (1988, phonemic 1990,
melody 1993, must 1994) be copied can also from account the for stem. phenomenon In the second of reduplication. part of the chapter, The reader the is authors however show
that prosodic left without morphology an explanation developed how McCarthy by McCarthy and Prince and have Prince dealt (1988, with cases 1990, in 1993, which 1994)
can also
apparently
account
no
for
prosodic
the phenomenon
constituents
of
are
reduplication.
reduplicated.
The
In the
reader
new edition,
is however
a section
left without
dealing with subtractive morphology has been added using mainly material from
an explanation
Stoneham (1994)
how McCarthy
on hypocoristic
and Prince
names
have
in Nuuchahnulth.
dealt with cases in which apparently no
prosodic constituents are reduplicated. In the new edition, a section dealing with subtractive
morphology has been added using mainly material from Stoneham (1994) on hypocoristic
names in Nuuchahnulth.
4
The tenth chapter introduces the basic notions of Optimality Theory and provides
an illustration of its possible applications to morphology. The development of the Stratal
Optimality Theory opens a perspective of preserving merits of both Optimality Theory
and the earlier Lexical Phonology and Morphology.
180 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ
The eleventh chapter is devoted to inflectional morphology. The authors show how
inflection differs from derivation, and inform readers about the inflectional properties of
verbs and nouns. In their overview, they use the distinction between inherent and configurational
properties of verbs and nouns (see Booij 2000). In particular, they discuss
Bybee’s thesis (1985) that inflection displays general meaning and derivation displays
more particular and idiosyncratic meaning.
In the twelfth chapter, the authors discuss the nature of interaction between morphology
and syntax. They define the notions of theta roles and grammatical functions and
address the question of how the grammatical functions are mapped onto morphological
representations. The changing of grammatical functions is manifested in passive, antipassive,
applicative and causative forms of verbs. The Mirror Principle (Baker 1985), which
was thought to be a part of universal grammar, states that morphological derivations must
reflect syntactic derivations. For example, in Luganda, the verb asom ‘to learn’ is intransitive.
In order to form the passive, first the causative form of the verb must be made:
(5) Nnaaki asom-es-a abaana
Nnaaki read-CAUS-BVS 1 children
‘Nnaaki makes the children read.’
The causative form of the verb is transitive: it is followed by the object abaana
‘children’ in (5). Now passivisation can be applied:
(6) Abaana b-asom-es-ebw-a Nnaaki.
Children PL-read-CAUS-PASS-BVS Nnaaki. 2
‘The children are made to read by Nnaaki.’
The order of suffixes is determined by syntax: causativisation must apply before
passivisation.
The Mirror Principle does apply by default in unmarked situations, but there are
languages in which the position class fix the order of affixes. In many Native American
languages, the sequence of affixes is pre-determined and, in such languages, the application
of the Mirror Principle is blocked. Additionally, the order of affixes may be influenced by
phonological factors (Hyman and Katamba 1992).
In the last section of this chapter, the authors discuss noun incorporation admitting
that this phenomenon obscures the boundary between syntax and morphology. Baker (1985)
claimed that the rules which incorporate nouns, verbs and prepositions into verbs are not
different from syntactic rules. The authors maintain that the distinct nature of morphology
is obvious in cases when the rules changing grammatical functions are subject to specific
morpheme ordering constraints such as observed in many Native American languages.
They assess that the approach of autolexical syntax proposed by Sadock (1985) may be
“more enlightening” because it considers both syntax and morphology as an autonomous
discipline, although connected by universal principles.
In the last chapter, the authors further investigate the nature of the relationship between
morphology and syntax by exploring the status of compounds, idioms and clitics.
They particularly explore how compounds which are lexical items are distinguished from
phrases which are syntactic units. Although in some cases the syntactic rules may produce
1 BVS (Basic Verbal Suffix) is –a. It follows all verbal forms in Luganda.
2 PL prefix is b-. It shows agreement with plural subject.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 181
XXXVII 2010 1

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ
the structure of compounds, once made, the internal structure of compounds is not accessible
to syntax. By contrast, syntactic rules can access the internal structure of phrases
and idioms. Both compounds and idioms are listed in the lexicon since their semantics is
not always transparent. By applying the criteria provided by Zwicky and Pullum (1983),
the authors classify clitics as phrasal inflection. While proper inflectional morphemes are
truly integrated with a base to which they are attached, the morpheme introduced by clitics
is integrated only at a phrasal level.
In the conclusion, the authors stress that they tried to present “a coherent generative
model of morphology”, without bigotry by paying due attention to the contributions of
other theoretical approaches. The authors express their hope that engaged readers will
acquire analytical skills and techniques which will prove useful in the future.
The last hope may be justified. The authors have written a textbook which informs
readers not only about basic morphological notions but also about the main new theoretical
approaches in an accessible, readable way. The reader is informed about Lexical
Phonology and Morphology, Word-and-Paradigm Theory, Templatic Morphology, Prosodic
Morphology, Optimality Theory, Strata Optimality Theory and some other theories
which prominently figure in contemporary discussions. The English examples are usually
discussed first, but they are often followed by examples from many different languages of
the world. At the end of every chapter, there are selected exercises and a section of recommended
further reading. The book ends with language, subject and author index. In few
places, some definitions or conclusions could have been given a more precise wording,
but such minor defects do not substantially impair the merits of this book.
REFERENCES
Archangeli D. 1983. The Root CV-Template as a Property of the Affix: Evidence
from Yawelmani, NLLT 1, 347–84.
Baker, M. 1988. Incorporation. A Theory of Grammatical Function Changing,
Chicago University Press.
G. E. Booij 2000. Inflection and derivation In G. E. Booij, Ch. Lehman, J. Mugdan
(eds.) (2000), Morphologie / Morphology. Ein internationales Handbuch zur Flexion und
Wortbildung / An International Handbook on Inflection and Word formation. (in collaboration
with W. Kesselheim and S. Skopeteas. Vol 1. Berlin: Walter de Gruyter), 360–369.
Goldsmith, J. 1976. Authosegmental Phonology, doctoral dissertation, MIT, Cambridge,
MA. (published by Garland, New York 1979).
Hyman, L. M. and F. Katamba 1992. Cyclicity in the Bandu Verb Stem, Berkeley
Linguistic Cercle, 17, 134–44.
Kiparsky p. 1982. Lexical Phonology and morphology, in Yang, I. S. (ed.) Linguistics
in the Morning Calm, Seoul, Hanshin.
Kiparsky, P. 1983. Word Formation and the Lexicon, in Ingemann, F. (ed.) Proceedings
of the Mid-America Linguistic Conference.
Marantz, A. 1982. Re Reduplication, Linguistic Inquiry 13, 483–545.
McCarthy, J. 1979. Formal Problems in Senmitic Phonology and Morphology,
doctoral dissertation, (published by Garland, New York 1982).
182 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ
McCarthy, J. 1981. A Prosodic Theory of Noncatenative Morphology, Linguistic
Inquiry 12, 373–418.
McCarthy, J. and A. S. Prince, 1988. Quantitive Transfer in Reduplication and Templatic
Morphology, Linguistics in the Morning Calm 2, 3–35.
McCarthy, J. and A. S. Prince, 1990. Foot and Word in Prosodic Morphology, NLLT
8, 209–83.
McCarthy, J. and A. S. Prince 1994. The Emergence of the unmarked: Optimality
in Prosodic Morphology, NELS 24, 333–79.
Mohanan, K.P. 1986. The Theory of Lexical Phonology, Reidel, Dordrecht.
Sadock, J. 1985. Autolexical Syntax: A Proosal for the treatment of Noun Incorporation
and Similar Phenomena, NLLT 3, 79–440.
Sloat, C. and S. Taylor, 1978. The Structure of English Words. Eugene, Pacific
Language Association.
Stonham, J. 2004. Linguistic Theory and Complex Words, Palgrave Mackmillan,
Basingstoke.
Zwicky, A. and Pullum, G. 1983. Cliticisation vs. Inflection: English n’t, Language
59, 502–13.
Stanimir Rakić
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 183
XXXVII 2010 1

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ
Želj ko Đu rić, Osmo si let te ra rie (ri cer che com pa ra te). –
Pi sa–Ro ma : Fa bri zio Se ra, 2008. – 157 стр.
Књи га под на сло вом Књи жев не осмо зе, ком па ра тив на ис тра жи ва ња об у хва та
област упо ред них ис тра жи ва ња бе о град ског ита ли ја ни сте про фе со ра Жељ ка Ђу рића,
ко ји се ба ви де ли ма Ни ко ла То ма зеа, Га бри је ла Да нун ци ја, Ђа ко ма Ле о пар ди ја,
Ђо зуа Кар ду чи ја, али и пи сци ма ста ри јег пе ри о да ита ли јан ске књи жев но сти, по пут
Тор ква та Та са и Ђор да на Бру на. Жељко Ђу рић ду ги низ го ди на про у ча ва ме ђу соб не
ита ли јан ске и срп ске кул тур не ве зе, а та ко ђе је и са рад ник у на уч ним ча со пи си ма и
ор га ни за тор књи жев них ма ни фе ста ци ја.
Ком па ра тив на ис тра жи ва ња ко ја пру жа ју Књи жев не осмо зе ре зул тат су ду гого
ди шњег ис тра жи ва ња ин тер тек сту ал них ре ла ци ја у ита ли јан ској ли те ра ту ри, те
ра зно вр сних ути ца ја ита ли јан ске кул ту ре и књи жев но сти на срп ску. Де ло је по де ље но
у две це ли не, од ко јих пр ва об у хва та сле де ће сту ди је:
1. Да нун цио (пе сник) као ту мач То ма зеа
2. Ум бер то Са ба и Га бри је ле Да нун цио (не ки кри тич ки и тек сту ал ни аспекти)
3. Га бри је ле Да нун цио и ње го ва Ода срп ском на ро ду. Еле мен ти за је дан но ви
при ступ
4. Ка ко жи ви ита ли јан ска ли те ра ту ра? (сег мен ти из упо ред не исто ри је књижев
но сти)
5. При су ство Ле о пар ди ја у де лу мла дог Ан дри ћа
6. Тор ква то Та со – ме ло дра ма Ми ло ша Цр њан ског
7. По сто је ли књи жев ни фо си ли? Од је ци ре ли ги о зне ита ли јан ске по е зи је
сред њег ве ка на „срп ску гра ђан ску по е зи ју“ XVI II и дру ге по ло ви не XIX
ве ка
8. Ђо зуе Кар ду чи у срп ској кул ту ри
Дру ги део са др жи пет сту ди ја, на кон ко јих сле де би бли о граф ски по да ци:
1. Сло вен ска про бле ма ти ка у То ма зе о вом Реч ни ку есте ти ке
2. Ита ли ја код бе о град ских „Пи је мон ти ста“
3. Let te re sir mi en si Фран че ска Апо сто ли ја (јед но пу то ва ње по сло вен ским
ре ги ја ма по чет ком XIX сто ле ћа)
4. Ђор да но Бру но у срп ској кул ту ри: бе ле шке и суд би не
5. Је дан сред њо е вроп ски еми грант: То дор Ма ној ло вић и срп ски мо дер ни зам
Сту ди ја под на сло вом Да нун цио (пе сник) као ту мач То ма зеа, ука зу је на ути ца је
по е зи је Ни ко ла То ма зеа на ства ра ла штво Га бри је ла Да нун ци ја, те ве ли ки ре спект
по то њег пе сни ка пре ма ве ли ком прет ход ни ку. Аутор пру жа мно го број не илу стратив
не при ме ре стил ских, мо тив ских, вер си фи ка циј ских ути ца ја, ко ји се очи ту ју у
де ли ма по пут ро ма на За до вољ ство (Il pi a ce re), Рај ских по е ма (Po e ma pa ra di si a co),
збир ке пе са ма Хи ме ра (La Chi me ra), Ал ки он (Alcyone) ili Eлек тра (Elec tra). По то ње
де ло је из ци клу са Град ти ши не (Città del si len zio), по све ће ног ве ли ча њу хе ро ја и
успо ме на ма на њих, у ко ме од зва ња ју па три от ски сти хо ви по узо ру на То ма зеа, наро
чи то у оним сег мен ти ма – на по ми ње аутор – у ко ји ма се Да нун цио обра ћа гра ду
и у раз го во ру са њим ево ци ра ве ли ке лич но сти и до га ђа је из про шло сти.
184 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ
Упо ред ним раз ма тра њем де ла два ауто ра, Жељко Ђу рић на во ди да то ма зе овска
ли ри ка про жи ма и сти хо ве Да нун ци о ве збир ке Ал ки он; у њи ма се пре по зна ју
еле мен ти То ма зе о ве Зе мље (La ter ra) и са гле да ва ња све та у ко смич ко-бо жан ској
пер спек ти ви. У То ма зе о вој ко смич ко-ре ли ги о зној по е зи ји на ро чи то је за сту пљен
по јам „ми сте ри је“ ко ји се ри му је на иден ти чан на чин као у Да нун ци о вим пе сма ма,
по пут Те ла Хри сто вог (Il cor po di Cri sto), Бе смрт но сти (Immortalità), Ме ди та ци је
(Меditazione), и дру гих; ме ђу тим, ука зу је Жељ ко Ђу рић, овај по јам се су штин ски
раз ли ку је код оба пе сни ка, јер се ра ди о јед ној на да све ин ди ви ду ал ној ка те го ри ји,
ве за ној за ду шев ни жи вот, а ко ја је ујед но и озна ка бо жан ског и ко смич ког фе но ме на.
Да нун цио то ма зе ов ски по јам ми сте ри је из ди же на соп стве ни план, пре ва зи ла зе ћи
ди мен зи ју ре ал ног – у Рај ској по е ми на ро чи то – отва ра ју ћи та ко но ве ре ги стре и
не до ку чи ве ди мен зи је бес ко нач ног, тво ре ћи осо бе ну сти хов ну му зи кал ност.
По след ња књи га пе снич ког ци клу са Ла у де (La u di) – Асте ро пе (Aste ro pe) – инспи
ри са на је То ма зе о вим по ет ским тек сто ви ма, а об у хва та по ли тич ко-па три от ске
те ме из 1915. го ди не ко је се не по сред но до ти чу сло вен ског све та, то ли ко дра гог
То ма зеу. Јед на од пе са ма но си на слов За кра љи цу (Per la Re gi na) и по све ће на је
кра љи ци Је ле ни из цр но гор ске вла дар ске по ро ди це Пе тро вић; она ко ре спон ди ра
са То ма зе о вим пре пе вом пе сме под на сло вом Мај ка Кра ље ви ћа Мар ка (La madrе di
Mar co Cra gli e vic), што је Жељко Ћу рић обра зло жио упо ред ном ана ли зом де ла оба
ауто ра, ар гу мен ту ју ћи слич но сти на осно ву из ло же них пе снич ких фраг ме на та. Изме
ђу оста лог, те мељ но ис пи ту је и ме ђу соб не ве зе из ме ђу Да нун ци о ве Оде срп ском
на ро ду (Ode al la na zi o ne ser ba) и ње них пре во ди ла ца, те то ма зе ов ских ути ца ја на
уоб ли че ње ове пе сме. Жељ ко Ђу рић је у це ло сти те мељ но из ло жио на чи не на ко је је
Га бри је ле Да нун цио чи тао и до жи вља вао по е зи ју Ни ко ле То ма зеа; ути ца ји ове по е зије
се огле да ју у ме ло диј ској, рит мич кој, има ги на тив ној и идеј ној сфе ри Да нун ци о ве
по е зи је, што је аутор те мељ но илу стро вао на из ло же ним при ме ри ма, укљу чу ју ћи и
То ма зе о ве пре пе ве срп ске на род не по е зи је.
Сту ди ја под на сло вом Ум бер то Са ба и Га бри је ле Да нун цио (не ки кри тич ки и
тек сту ал ни аспек ти) ука зу је да ита ли јан ска књи жев ност пр ве по ло ви не XX ве ка
от кри ва осо бе но де ло Ум бер та Са бе у ко ме се на ла зе од је ци ве ли ких ита ли јан ских
пе сни ка на раз ме ђу XVI II и XIX ве ка, по пут Ле о пар ди ја, а по том и оних на пре ла зу
из XIX у XX век – пр вен стве но Да нун ци ја. Жељко Ђу рић по себ но ука зу је на Са бину
про зу ко ја ко ре спон ди ра са Да нун ци јем, на во де ћи и ту ма че ћи као нај по зна ти ји
при мер при чу Се ди без гре шни го спо дин (Il bi an co im ma co la to sig no re), у ко јој Са ба
опи су је свој бо ра вак у Вер са ју где је био гост слав ног пе сни ка, што му пру жа прили
ку да пре до чи лич ност и де ло Габријела Да нун ци ја. Аутор пред ста вља и не ка
дру га де ла у ко ји ма Са ба ко ре спон ди ра са де лом ве ли ког пе сни ка, по пут фраг ме ната
Исто ри је и хро но ло ги је кан цо ни је ра (Sto ria e cronistorià del can zo ni e re); та ко ђе
на во ди при ме ре Са би ног не по сред ног освр та на Да нун ци о ве сти хо ве и на зна чај
ко ји је овај пе сник имао за ње га. Јед на од нај ва жни јих по је ди но сти у ства ра ла штву
Ум бер та Са бе је сте ути цај Да нун ци је ве Рај ске по е ме на ње гов по ет ски из раз ко ји
уоб ли ча ва ком плек сни сен зи би ли тет мла дог чо ве ка, „до брог си на“, ње го ву страст,
ту гу, бол. По ред Да нун ција, кључ на фи гу ра, ис ти че аутор, у фор ми ра њу по е ти ке
мла дог Са бе био је Ле о пар ди, што обра зла же у да љем из ла га њу Са би ног по ет ског
опу са. При су ство Да нун ци ја у сло же ном Са би ном де лу огле да се ка ко у ко му ни каци
ји са по е зи јом ве ли ких прет ход ни ка, та ко и са ње го вом не по сред ном лич но шћу
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 185
XXXVII 2010 1

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ
са ко јом ко му ни ци ра у фор ми не мог ди ја ло га ко ји ре флек ту је ду бо ке ре ги стре
Са би не ду ше. Жељко Ђу рић као осо бен при мер на во ди – Пре лу ди јум и кан цо не те
(Pre lu dio e can zo net te), те Пре лу ди јум и фу ге (Pre lu dio e fug he). Из во де ћи ком па ратив
не ана ли зе Да нун ци о ве и Са би не по е зи је, аутор по твр ђу је соп стве ни став – да у
уму по то њег пе сни ка, у ње го вој ком плек сној и ду бо кој ди ја лек ти ци, у раз ли чи тим
ре ги стри ма про си ја ва фи зи о но ми ја „се дог без гре шног го спо ди на“, ње го вог ве ли ког
прет ход ни ка и узо ра.
У об ра ди те ме Га бри је ле Да нун цио и ње го ва Ода срп ском на ро ду. Еле мен ти за један
но ви при ступ, Жељко Ђу рић се на ро чи то по зи ва на дра го це ну сту ди ју про фе со ра
Ма те Зо ри ћа под на сло вом Да нун ци је ва Oda al la na zi o ne ser ba и ње зи ни пре во ди о ци,
ко ја те мељ но ана ли зи ра про бле ма ти ку ве за ну за Пр ви свет ски рат и гру пу срп ских
вој ни ка ко је је аустро у гар ска вој ска за ро би ла у Ита ли ји. Убр зо на кон об ја вљи ва ња
ове Да нун ци о ве пе сме у но вем бру 1915. у „Cor ri e re del la se ra“, на срп ски је зик превео
ју је пе сник Ми лу тин Бо јић.
Аутор ана ли зи ра окол но сти под ко ји ма се ова ода по ја ви ла, ука зу ју ћи да су
кра љу Пе тру I и срп ским по ли ти ча ри ма с по чет ка XX ве ка да нун ци јев ски сти хо ви
(де ло „бли ста вог бар да уте ши те ља“, ве ли ког пе сни ка про ро чан ских ви зи ја) у исти мах
зву ча ли и те гоб но и при јат но, али су има ли и зна чај за њих. Иако се мо же учи ни ти
да је ита ли јан ски пе сник не сум њи во по др жао Ср бе у рат ним окол но сти ма, Жељко
Ђу рић пру жа по је ди но сти ко је ће на но ви на чин осве тли ти Да нун ци јев при ступ овој
про бле ма ти ци и ука за ти на са свим дру га чи је аспек те ње го ве Оде срп ском на ро ду. Он
на при ме ри ма вр ши упо ред на раз ма тра ња ове оде и дру гих пе са ма, по пут Же нид бе
Ду ша но ве (Noz ze del lo zar Du šan) или нпр., пе сме Урош и Мр њав че ви ћи, у ци љу от крива
ња и обра зла га ња спе ци фич но сти Да нун ци о ве по е ти ке. Те мељ но се ис пи ту ју стилске
и ме трич ке осо бе но сти ове оде ко ја ко ре спон ди ра и са то ма зе ов ским ути ца ји ма.
Аутор ис пи ту је по је ди но сти ко је Ода срп ском на ро ду са др жи у ме ри у ко јој то от кри ва
и пр ва књи га Да нун ци је вих Ла у да са те ма ти ком ра та и на си ља, у ко јој се од иско на
сме њу ју два гла са: глас по бед ни ка и глас по бе ђе ног, при че му по то њи ла мен ту је над
сво јом суд би ном жр тве ра та. Ода пру жа сце не окрут ног ма са кра и при зо ре об ли вене
кр вљу, што пе сни ку омо гу ћу је да пре до чи сво ју осо бе ну „фи ло зо фи ју на си ља“.
Жељко Ђу рић ука зу је на ре ла ци је Да нун ци о ве оде са срп ском исто ри јом и усме ном
тра ди ци јом у ко јој су, из ме ђу оста лог, ожи вље не лич но сти Мар ка Кра ље ви ћа, Вељ ка
Пе тро ви ћа, Ву ка ши на и де вет си но ва Југ Бог да на. Ми ну ци о зна ана ли за Да нун ци о ве
пе сме ко ју је пре до чио аутор, ука зу је за пра во на јед ну гру бу ма ни пу ла ци ју од стра не
пе сни ка ко ји се ола ко по и гра ва кул ту ром јед ног на ро да; од но се ћи се пре ма пре зенто
ва ној рат ној те ма ти ци на се би свој ствен на чин, по вр шно и нео д го вор но, у свр ху
по ли тич ке про па ган де и са мо про мо ци је, Да нун цио у том сми слу у ска ли есте тич ких
вред но сти по твр ђу је сво је де ло као „је дин ствен књи жев ни кич“.
У тек сту Ка ко жи ви ита ли јан ска ли те ра ту ра?(сег мен ти упо ред не исто ри је
књи жев но сти) Жељ ко Ђу рић об ра ђу је јед но од су штин ских пи та ња ком па ра тив ног
из у ча ва ња књи жев но сти: ка ко жи ви (уко ли ко жи ви) из ве сна на ци о нал на књи жевност
– у од но су на од го ва ра ју ће ауто ре, де ла, књи жев не то ко ве и фе но ме не – у не кој
стра ној књи жев но сти; ка ко се оне ме ђу соб но про жи ма ју? Аутор у скла ду са тим
по ста вља пи та ње: на ко ји на чин на ста вља свој жи вот де ло Алесандра Ман цо ни ја,
Да нун ци ја, или Ле о пар ди ја у књи жев ном опу су не ког стра ног пи сца ко ји не ства ра
на ита ли јан ском је зи ку? Ова сту ди ја по де ље на у три це ли не, те мељ но ис тра жу је упра-
186 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ
во ово есен ци јал но пи та ње, вр ше ћи упо ред не ана ли зе три ју ве ли ких ита ли јан ских
пи са ца – Ман цо ни ја, Ле о пар ди ја и Да нун ци ја и срп ских пи са ца ко ји су ства ра ли на
пре ла зу из XIX у XX сто ле ће. Он ана ли зи ра кре а тив не про це се ко ји се од ви ја ју у
ита ли јан ској и срп ској ли те ра ту ри, узи ма ју ћи у об зир и ре ле вант не би бли о граф ске
по дат ке, пре во де, ре цен зи је, не би ли утвр дио у ко јој је ме ри исто ри ја књи жев но сти
у ста њу да „од ме ри“ при су ство од ре ђе ног пи сца у књи жев ном кон тек сту и кул ту ри
не ког дру гог на ро да.
Пр ва це ли на се ба ви ре ла ци ја ма Але сан дра Ман цо ни ја са срп ском књи жев ношћу
XX ве ка, кон крет но пре до ча ва ју ћи је дан текст по све ћен Ман цо ни ју ауто ра Си ме
Ма та ву ља, об ја вљен у це тињ ском ча со пи су „Цр но гор ка“ 1873. го ди не. Ис тра жу ју се
ути ца ји Ман цо ни је вог де ла не са мо на Си му Ма та ву ља, не го и Стје па на Ми тро вог Љуби
шу у чи јем се ства ра ла штву на хо де ду бо ки кре а тив ни ути ца ји ита ли јан ских пи са ца.
Жељко Ђу рић ове ути ца је де таљ но обра зла же са раз ли чи тих аспе ка та, по твр ђу ју ћи
при су ство ман цо ни јев ске по е ти ке по себ но у Љу би ши ним но ве ла ма; вр ши раз ма трања
струк ту рал них прин ци па ро ма неск ног де ла, кон крет них епи зо да и лич но сти са
соп стве ним уну тра шњим жи во том, сен ти мен тал но шћу и осо бе но шћу. Упо ред ним
про у ча ва њем аутор је ука зао на ви ше стру ки ути цај Ман цо ни ја на ком плек сан књижев
ни опус Стјепана Ми тро ва Љу би ше, ње го ву умет нич ку зре лост и аутен тич ност
но ве ли стич ког де ла, што је дра го це но у окви ру ком па ра тив них ис тра жи ва ња. Дру га
це ли на се од но си на ре ла ци је Габријела Да нун ци ја са де лом Вла ди ми ра На зо ра; ови
ути ца ји су од стра не кри ти ча ра и исто ри ча ра књи жев но сти то ком го ди на из но ва
са гле да ва ни и про це њи ва ни. Аутор узи ма у об зир це ло куп но де ло хр ват ског пи сца,
освр ћу ћи се по себ но на Сла вен ске ле ген де с по чет ка XX сто ле ћа, ана ли зи ра ју ћи по танко
да нун ци јев ску ме три ку, при зо ре, ме та фо ри ку и осо бе ну еро тич ност у На зо ро вом
де лу. Упо ред ном ана ли зом де ла два ауто ра те мељ но су обра зло же не дра го це не по је дино
сти ко је ре флек ту ју ути ца је Да нун ци ја на хр ват ског пе сни ка: по крет не ме та фо ре,
да нун ци јев ске ме та мор фо зе, по хвал ни сти хо ви, сти хо ви ко ји у по је ди ним еле мен ти ма
по дра жа ва ју Ал ки о на, угро же на аутен тич ност и слич но. По след ња це ли на од но си се на
пи та ње ин те ре со ва ња ју го сло вен ских пе сни ка – на ро чи то бе о град ских и за гре бач ких
– за де ло Ђа ко ма Ле о пар ди ја, у вре ме Пр вог свет ског ра та. При су ство Ле о пар ди је ве
по е зи је у оно вре ме ним књи жев ним ча со пи си ма, по пут „Срп ског књи жев ног гла сни ка“
или „Ле то пи са Ма ти це срп ске“, те у Ан дри ће вим Не ми ри ма и Ex Pon tu, пред мет је
ауто ро ве ком па ра тив не ана ли зе, на осно ву че га пру жа од го во ре на по је ди на есен цијал
на пи та ња у ве зи са ре ла ци ја ма срп ских пи са ца с по чет ка XX сто ле ћа и нај ве ћег
ита ли јан ског пи сца из пе ри о да ро ман ти зма (уме ре ног ро ман ти ча ра са кла си чар ским
афи ни те ти ма). Оста је ак ту е лан про блем – ка ко је мо гу ће да је дан млад пи сац, тек
иза шао из тра у ма тич ног рат ног ис ку ства и ор јен ти сан, по пут мно гих дру гих, ка ствара
њу мо дер не књи жев но сти у ду хов ној ат мос фе ри но вог вре ме на и дру штва, иза бе ре
Ле о пар ди ја као узор и мо дел ства ра ња? Од го вор би – по ми шље њу Жељ ка Ђу ри ћа
– мо гао би ти сле де ћи: жи вот и де ло Ђа ко ма Ле о пар ди ја но се обе леж је из у зет но сти,
осо бе не људ ске и умет нич ке се ри о зно сти и ду би не, ко ја је са мим тим би ла у ста њу да
за до во љи зах те ве мо дер них ду хо ва. Мла ди Ан дрић је упра во ства рао у окви ру гру пе
бе о град ских мо дер ни ста, ко ји су се из гра ди ли на осо бе но сти ма ле о пар ди јев ског де ла
(ње го ве „над људ ске ти ши не“ и „бес ко нач них бес пу ћа“).
Из у зет но ин те ре сан тан ути цај Ле о пар ди ја Жељко Ђу рић обра зла же те мељ но
и на при ме ру јед ног од при пад ни ка бе о град ске аван гар де – То до ра Ма ној ло ви ћа.
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 187
XXXVII 2010 1

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ
Нај зад, ука зу је и на из ве сне по ду дар но сти Ле о пар ди је ве по е зи је и по је ди них пе са ма
Ми ло ша Цр њан ског иден тич не ин то на ци је, ко је от кри ва ју јед ну ту жну по тре се ност
ле о пар ди јев ске про ве ни јен ци је. Чи та ва сту ди ја пред ста вља по ку шај осве тље ња де латно
сти бе о град ског мо дер ни зма у пе ри о ду Пр вог свет ског ра та кроз при зму осо бе не
ле о пар ди јев ске ат мос фе ре и по ет ског из ра за.
У сту ди ји под на сло вом При су ство Ле о пар ди ја у де лу мла дог Ан дри ћа, аутор
вр ши по ре ђе ње Ан дри ће вог опу са из ра ног пе ри о да са Ле о пар ди је вим де лом – на рочи
то чу ве ним Зи бал до ном (Zi bal do ne) – ука зу ју ћи на по сто ја ње ути ца ја ита ли јан ског
пе сни ка на Ex Pon to и Не ми ре. Уоча ва ју ћи слич но сти са Ле о пар ди јем по сред ством
ми ну ци о зне ана ли зе опу са оба ауто ра, Жељ ко Ђу рић ука зу је на ана ло ги је у пе си мистич
ким ми са о ним ста во ви ма, ме лан хо лич ним ду шев ним ста њи ма и ду бо ко исти нитом
пре зен то ва њу жи вот них фе но ме на код оба пи сца; при ли ком упо ред не ана ли зе,
на во де се ка рак те ри стич ни при ме ри и фраг мен ти из тек сто ва ко ји пот кре пљу ју
из не се не ста во ве. Јед на од зна чај них пре о ку па ци ја ка ко Ле о пар ди ја та ко и мла дог
Ан дри ћа, је сте са гле да ва ње чо ве ко ве искон ске уса мље но сти и ње го во не из ве сно
бив ство ва ње из ме ђу жи во та и смр ти. Фе но мен са мо ће је је дан од цен трал них пробле
ма код оба ауто ра, а во ди ка пат њи и су и ци дал ним ми сли ма као мо гу ћем из ла зу
из бол не и без из ла зне жи вот не си ту а ци је. По ред ду бо ке пе си ми стич ке ви зи је ко ја
се дâ уочи ти у де лу мла дог Ан дри ћа, ле о пар ди јев ски ути цај се огле да и у све сти
о то ме да је чо век пред о дре ђен за му ку и пат њу ко ју мо ра сно си ти као со ци јал но
би ће. Свест о истин ски мрач ним аспек ти ма људ ске ег зи стен ци је ни је усло ви ла мизан
троп ске тен ден ци је ни код јед ног од ова два пи сца; на про тив, на сто ја ли су да
из на ђу на чин на ко ји би у сфе ри муч ног бив ство ва ња ис ка за ли пле ме ни то са о се ћа ње
са сво јим бли жњи ма. Ути цај ле о пар ди јев ских кон тем пла ци ја, ука зу је Жељко Ђу рић,
при су тан је кон стант но у под тек сту Ex Pon ta и Не ми ра, а ова пло ћен је са зна њем да
смо су штин ски уса мље ни на ово ме све ту и из ло же ни удар ци ма суд би не, а у исти
мах ду бо ко по ве за ни са дру гим љу ди ма, на шом бра ћом у бо ли.
Жељ ко Ђу рић у на ред ном по гла вљу на сло вље ном Тор ква то Та со – ме ло драма
Ми ло ша Цр њан ског ана ли зи ра ути цај Торквата Та са на мно го број не ства ра о це
од ре не сан се до XX сто ле ћа, укљу чу ју ћи ње го вог пр вог би о гра фа Ђо ва ни ја Ман са
ко ји је по ку шао да тран сфор ми ше Та сов нео бич ни жи вот у ро ман си ра ну би о гра фију.
Сво јим осе буј ним и дра ма тич ним жи во том Та со је ин спи ри сао по то ње ве ли ке
европ ске пи сце на ко је је оста вио сна жан ути сак; Ге те пи ше дра му Тор ква то Та со,
Бај рон Та сов ла мент, Ле о пар ди му по све ћу је па жњу у Зи бал до ну, њи ме се ба ве Шато
бри јан, Гол до ни, До ни це ти (ком по ну је опе ру о Та су на ли бре то Ја ко па Фе ре ти ја),
а Цр њан ски се њи ме ба ви у сво ме де лу Код Хи пер бо ре ја ца. По пут оста лих ве ли ких
пи са ца и Цр њан ског је при ву кла нео бич на Та со ва суд би на, ње го ва љу бав пре ма сестри
(или се стра ма) фе рар ског вој во де Ал фон са II Естеа, за то че ни штво у бол ни ци
св. Ане и по след њи да ни у ма на сти ру Сан Оно фрио. Ипак, Цр њан ски ни ка да ни је
на пи сао ме ло дра му по све ће ну Тор ква ту Та су, иако је на ме ра вао, али му у де лу Код
Хи пер бо ре ја ца по све ћу је на ро чи ту па жњу, из ла жу ћи не по сред но – за вре ме бо равка
у Ри му уочи Дру гог свет ског ра та – са аспек та ре ал ног, сва ко днев ног жи во та, а
не у есе ји стич кој фор ми. Тер мин у на сло ву сту ди је Жељка Ђу ри ћа – „ме ло дра ма“,
дат је с на ме ром да пру жи под ло гу за јед ну но ву по кре тач ку иде ју на кра ју ње го вог
ства ра лач ког опу са. Аутор де таљ но ана ли зи ра све си ту а ци је у ко ји ма се Цр њан ски
ба ви Та сом и ње го вим де лом, пра ве ћи мно го број не алу зи је на кон крет не исто риј ске
188 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ
лич но сти и до га ђа је из Та со вог жи во та по пут: Ал фон са II Естеа, Ер ко ла II, Ле о но ре,
вој вот ки ње Ре на те, Ши пи о на Гон за ге, по том Та со вог бек ства из Фе ра ре и дру гих
дра ма тич них до га ђа ја, ем фа тич ним и пи то реск ним го во ром у ко ме до ла зи до из ража
ја лич ност Цр њан ског и ње гов осо бе ни на чин ин тер пре ти ра ња те ма ти ке ве за не
за жи вот и де ло ве ли ког ита ли јан ског пе сни ка. На чин из ла га ња про жет лир ским импре
си ја ма са др жи не рет ко и ме ло дра мат ски шти мунг, ко ји Жељ ко Ђу рић илу стру је
кон крет ним тек стов ним при ме ри ма; срп ски пи сац жи во твор но и су ге стив но до ча ра ва
Та со ва ду шев на ста ња уно се ћи и ли те рар не ре ми ни сцен ци је на ње го ва де ла, по пут
Амин те. У ци љу ана ли тич ког и кри тич ког чи та ња про зних де ла Цр њан ског (по пут
Хи пер бо ре ја ца и Љу ба ви у То ска ни) мо гу ће је, сма тра аутор, от кри ти но ве на чи не
ту ма че ња де ла ово га пи сца и но ва сред ства из ра жа ва ња; при мер је упра во мо дел
ме ло дра ме ко ји ће омо гу ћи ти бо ље раз у ме ва ње и ужи ва ње у де лу, те ука за ти на
ње гов од нос пре ма дру гим ита ли јан ским пе сни ци ма по пут Ми ке лан ђе ла (со не ти),
Ле о пар ди ја и нај зад Ме та ста зи ја.
Текст под на сло вом По сто је ли књи жев ни фо си ли? Од је ци ре ли ги о зне ита лијан
ске по е зи је сред њег ве ка на „срп ску гра ђан ску по е зи ју“ XVI II и пр ве по ло ви не XIX
ве ка са гле да ва ути ца је ита ли јан ске сред њо ве ков не ре ли ги о зне по е зи је на срп ску
цр кве ну по е зи ју пи са ну на на род ном је зи ку; де ла уоб ли че на јед но став ним сна жним
сти хо ви ма аутор до во ди у ве зу са ме ди је вал ном ита ли јан ском по е зи јом – ла у да ма и
цр кве ним при ка за њи ма. Жељко Ђу рић вр ши ком па ра тив не ана ли зе фраг ме на та итали
јан ске ре ли ги о зне по е зи је са те ма ти ком из жи во та и стра да ња Хри сто вог (по пут
Пла ча Го спи ног), те сти хо ви ма ко ји им пред ста вља ју пан да не у срп ској гра ђан ској
по е зи ји. На при мер, на јед ном ме сту у тек сту аутор на оба је зи ка из но си и ана ли зи ра
од нос из ме ђу Хри ста, Бо го ро ди це и св. Јо ва на, на дру гом – Хри стов страх од смр ти,
по том – ње го во обра ћа ње св. Пе тру, у ци љу ука зи ва ња на њи хо ве ана ло ги је и по ред
то га што их де ле чи та ва сто ле ћа. Ита ли јан ска по е зи ја ко ја по ти че из сред њег ве ка
је ти ме по но во ожи вље на у мо дер но вре ме, у дру гом кон тек сту и на дру гом је зи ку
(и срп ском и хр ват ском), што по твр ђу је став о по сто ја њу „књи жев них фо си ла“, с
об зи ром да кроз срод на зна че ња, ме ло дич ност и рит мич ност пре но се бли ску ду бо ко
ре ли ги о зну по ру ку; у том сми слу про шлост мо же мо по но во ожи ве ти по сред ством
оно га што за слу жу је да бу де за пам ће но и че га ће мо се се ти ти и што ће мо пре по зна ти
у по то њем об лич ју не ког но вог де ла.
Текст под на сло вом Ђо зуе Кар ду чи у срп ској кул ту ри по све ћен је зна ча ју ово га
пи сца за срп ску кул ту ру, а по во дом јед ног ве ка од ње го ве смр ти; та ко ђе се на вр ши ло
и 125 го ди на од пр вог по ме на овог ве ли ког ита ли јан ског ства ра о ца у срп ској штампи.
Аутор пру жа те ме љан осврт на Кар ду чи јев ути цај на срп ске пи сце у Дал ма ци ји,
Ду бров ни ку, Ко то ру, Но вом Са ду, Бе о гра ду и дру гим цен три ма, по сред ством ра зновр
сних ча со пи са и пу бли ка ци ја. Хро но ло шким ре до сле дом је пре до чен це ло вит и
де та љан би бли о граф ски кор пус Кар ду чи је вог опу са пре ве де ног на срп ски је зик и
об ја вље ног у ча со пи си ма и за себ ним пу бли ка ци ја ма. Та ко ђе је хро но ло шки из ло же на
би бли о гра фи ја тек сто ва о Ђ. Кар ду чи ју од 1884. године до три де се тих го ди на XX
ве ка, ме ђу ко ји ма су за сту пље ни мно го број ни ауто ри по пут: М. Ца ра, Б. По по ви ћа,
М. Ри сти ћа и дру гих.
Дру ги део књи ге за по чи ње сту ди јом Сло вен ска про бле ма ти ка у То ма зе о вом Речни
ку есте ти ке. Реч ник есте ти ке (Di zi o na rio este ti co) Ни ко ла То ма зеа об ја вљен 1860.
године ба ви се, из ме ђу оста лог, сло вен ском про бле ма ти ком ко ја об у хва та раз ли чи те
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 189
XXXVII 2010 1

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ
обла сти по пут: фи ло зо фи је, исто ри је, обра зо ва ња, исто ри је књи жев но сти (на ро чи то
XVI II ве ка и ду бро вач ких пи са ца по пут Ку ни ћа и За ма ње), је зи ка и дру гих. Аутор
ис црп но ре ви ди ра све ре ле вант не сег мен те Реч ни ка есте ти ке у ко јим се То ма зео
ба ви сло вен ским ства ра ла штвом, а на ро чи то оним са дал ма тин ског и ду бро вач ког
под руч ја. Жељко Ђу рић скре ће па жњу и на То ма зе ов осврт на де лат ност Ву ка и
До си те ја, као и европ ске обла сти ко ји ма су вла да ли Тур ци, а у ко ји ма се раз ви ја ла
књи жев но-умет нич ка де лат ност, те на ме ђу соб не ути ца је ме ђу ита ли јан ским, словен
ским и грч ким ства ра о ци ма; аутор пру жа увид и у То ма зе о ва лич на раз ма тра ња и
соп стве не за кључ ке ве за не за лич но сти и до га ђа је из про шло сти о ко ји ма рас пра вља
у сво ме де лу (нпр., То ма зе о ва по ле ми ка са Б. Пе тра но ви ћем око де ла До си те је вог,
у ко јој ита ли јан ски пи сац за ме ра зна ме ни том срп ском про све ти те љу на пре те ра ној
бли ско сти са иде ја ма фран цу ског ра ци о на ли зма). Жељ ко Ђу рић та ко ђе ис ти че Тома
зе ов при каз срп ске по е зи је у пр вом де лу Реч ни ка есте ти ке, у ко ме се из ла же о
па ра ле ла ма са на вар ском и ка та лон ском по е зи јом – по сред ством све до че ња А. Мицки
је ви ча да је Ср би ја та ко ђе зе мља тур ни ра и пу сто ло ви на.
Ита ли ја код бе о град ских „Пи је мон ти ста“ при ка зу је ме ђу соб не ре ла ци је ита лијан
ске књи жев но сти и ства ра ла штва срп ских пи са ца оку пље них око ча со писâ: „Српски
Пи је монт“ (1903–1905.), „Пи је монт“ (1911–1915), „Ју го сло вен ски Пи је монт“
(1920–1921) и „Но ви Пи је монт“ (из 1927). Аутор раз ма тра сва ки ча со пис по на о соб,
ука зу ју ћи на ме ђу соб не ре ла ци је две ју кул ту ра и из у зет но на пред не и па ци фи стичке
под сти ца је ко је су срп ски пи сци цр пе ли из ита ли јан ске кул ту ре, при хва та ју ћи
ху ма ни стич ко опре де ље ње за че то у иде ји де вет на е сто ве ков ног пре по ро да од стра не
ита ли јан ских пан да на ко ји су се бо ри ли за осло бо ђе ње и ује ди ње ње сво је зе мље. У
тек сту ко ји но си на слов Let te re sir mi en si Фран че ска Апо сто ли ја (јед но пу то ва ње по
сло вен ским ре ги ја ма по чет ком XIX ве ка, Жељ ко Ђу рић се ба ви ита ли јан ским спи сате
љем ко ји је жи вео на пре ла зу из XVI II у XIX сто ле ће – Фран че ском Апо сто ли јем;
он је за со бом оста вио де ло ко је све до чи о ње го вом пу то ва њу по ра зним сло вен ским
зе мља ма. При по ве да ју ћи о пе ри о ду на по ле о нов ских осва ја ња – вре ме ну ве ли ких
не из ве сно сти и опа сно сти – Апо сто ли у сти лу „цр ног жан ра“ ак ту ел ног у ње го вој
епо хи, сли ка оно вре ме ну ствар ност обо га ћу ју ћи при по ве да ње кла сич ним књи жев ним
ре ми ни сцен ци ја ма, али и оним ро ман ти чар ским по зна тим нпр., из ро ма на Ен Ретклиф.
Жељко Ђу рић на ро чи то из два ја ре ла ци је са сло вен ском кул ту ром, илу стру ју ћи
их кон крет ним при ме ри ма из Апо сто ли је вог тек ста, по пут ње го вих опи са ду нав ских
пре де ла, Сла во ни је, Хр ват ске, бор би Ср ба са Тур ци ма, те пи шче вог за то че ни штва у
твр ђа ви у Пе тро ва ра ди ну по чет ком XIX ве ка. Ђу рић ука зу је на на ро чи то жи во пи сни
стил ко јим Апо сто ли об у хва та књи жев не, исто риј ске и кул тур не еле мен те ве за не за
обла сти кроз ко је пу ту је, оста вља ју ћи та ко јед но вр ло зна чај но све до чан ство ка ко
од до ку мен тар не, та ко и књи жев не вред но сти.
Прет по след њи текст под на сло вом Ђор да но Бру но у срп ској кул ту ри: бе ле шке
и суд би не пред ста вља ауто ров по ку шај да пре до чи ути цај де ла зна ме ни тог Ђор дана
Бру на ко ји ви ше од јед ног сто ле ћа жи ви у кул ту ри Ср ба. Пру же ни су ар гу мен ти
ко ји по твр ђу ју у ко јој је ме ри ње го ва де лат ност ин те гри са на у срп ску књи жев ну и
фи ло зоф ску ми сао, на ро чи то по сред ством пре во да делâ, али и ра до ва по све ће них
Бру но вом опу су од стра не – М. Ца ра, В. Тро ја но ви ћа, К. Ата на си је вић и дру гих аутора,
у ча со пи си ма као што су – „Ја вор“, „Бран ко во ко ло“, „Књи жев ност“, „Ми сао“,
као и у за себ ним пу бли ка ци ја ма. Жељко Ђу рић о сва ком овом сег мен ту по дроб но
190 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ
из ла же на гла ша ва ју ћи ва жност по след њих не ко ли ко де це ни ја, с об зи ром на дра гоце
ну де лат ност пре во ђе ња Бру но вих де ла на срп ски је зик (нпр., пре вод Све ћа ра /Il
Can de la io од стра не Ива на Клај на, 1991. године).
По след ња сту ди ја у овој књи зи Жељ ка Ђу ри ћа но си на слов Је дан „сред њо европ
ски еми грант“: То дор Ма ној ло вић и срп ски мо дер ни зам; по све ће на је лич но сти
То до ра Ма ној ло ви ћа – књи жев ни ка и књи жев но-умет нич ког кри ти ча ра и ње го вом
бо рав ку у сред њо е вроп ским зе мља ма у тра у ма тич ном раз до бљу Пр вог свет ског рата.
Аутор пру жа ин фор ма ци је ка ко о ње го вом пу то ва њу та ко и о по знан стви ма са
лич но сти ма по сред ством ко јих је до шао у до ти цај са де ли ма ве ли ких ства ра ла ца
по пут: Рил кеа, Хоф ман ста ла, С. Ге ор га, као и ита ли јан ским фу ту ри сти ма; о по то њима
пи ше де ло Мо ја се ћа ња на фи рен тин ске фу ту ри сте из 1931, у ко ме жи во твор но
сли ка ат мос фе ру и лич но сти ко је су по хо ди ле по зна ти ка фе „Цр ве ни жа кет“ (Le
Gi ub be ros se). Жељко Ђу рић ука зу је и на Ма ној ло ви ће ве ре ла ци је са Ле о пар ди јем,
Бо дле ром, Апо ли не ром, о ко ји ма из ме ђу оста лог, го во ри у свом нај зна чај ни јем де лу
Осно ве и раз вој мо дер не по е зи је (при ре ђе ном за штам пу 1922, али игром суд би не
штам па ном пр ви пут тек по ла ве ка ка сни је). О де лу овог зна чај ног ства ра о ца срп ског
мо дер ни зма аутор на кра ју из но си би бли о граф ске по дат ке, као што то и по во дом
ове књи ге чи ни на ње ном кра ју, за о кру жив ши це ло ви то и ис црп но ту ма че ње вр ло
ра зно вр сних и дра го це них ком па ра тив них ве за, от кри ва ју ћи но ви не у ре ла ци ја ма
из ме ђу срп ске и ита ли јан ске књи жев но сти и кул ту ре.
Гор да на По кра јац
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 191
XXXVII 2010 1

ХРОНИКА
Пројекат „Надреалистички покрет и европске интеграције:
париска и београдска група“
(“Le mouvement surréaliste et les intégrations européennes:
le groupe de Paris et le groupe de Belgrade“)
На основу Споразума о научној и техничкој сарадњи између Министарства
науке и технолошког развоја Републике Србије и Националног центра за
научно истраживање (CNRS) из Француске, потписаног у Паризу 25. октобра
2005. године, Министарство за науку и технолошки развој је септембра 2008.
године објавило Конкурс за пријављивање пројеката билатералне научне
сарадње. Након научне експертизе у Србији и Француској, одобрено је финансирање
12 пројеката, међу којима је и један од два пројекта из области
Хуманистичке и друштвене науке под редним бројем 11 – „Надреалистички
покрет и европске интеграције: париска и београдска група“ (“Lе mouvement
surréaliste et les intégrations européennes: le groupe de Paris et le groupe de
Belgrade“). Са стране Министарства за науку и технолошки развој Републике
Србије, као носилац пројекта пријављен је Институт за књижевност и
уметност, Београд, а као учесници пројекта одређени су др Јелена Новаковић,
редовни професор француске књижевности на Филолошком факултету у
Београду (руководилац пројкта), др Гојко Тешић, истраживач Института за
књижевност и уметност у Београду и др Бојан Јовић, истраживач Института
за књижевност и уметност у Београду.
Као представници Националног центра за научно истраживање (CNRS),
Истраживачка група 2223 „Изучавања надреализма“ (GDR 2223 „Recherches
surréalistes“), у пројекту учествују др Анри Беар (Henri Béhar) професор
емеритус на Новој Сорбони (La Sorbonne Nouvelle – Paris III), др Бранко
Алексић, истраживач, сарадник Истраживачког центра „Алијанса поезија-
-филозофија“ на Европском философском факултету у Паризу (l’Université
Philosophique Européenne) и др Емануел Рубио (Emmanuel Rubio), истраживач
CNRS, на групи 2223 „Истраживања надреализма“.
Рад на пројекту има за циљ да се проучи европска димензија надреализма,
значајног авангардног књижевног и уметничког покрета ХХ века,
изучавајући односе између група које су се образовале у двема европским
престоницама. Блиске међусобне везе успостављене под утицајем духа
непокоравања и побуне, израз су заједничких стремљења у духовној кризи
која је наступила након Првог светског рата, али и наставак дуге традиције
сарадње ове две европске земље. Остварујући се не само у равни личних
контаката (сусрета, преписке и размене чланака, учешћа у различитим манифестацијама,
објављивања радова у надреалистичким ревијама објављеним
у Паризу и у Београду), него и кроз стварање заједничке духовне климе
коју одређују основне теме њихове расправе, те везе још једном потврђују
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 193
XXXVII 2010 1

ХРОНИКА
јединство европског културног простора и чине део контекста европских
интеграција. Зато је важно и корисно показати у којој је мери београдски
надреализам учествовао у том процесу, играјући сразмерно важну улогу
која, међутим, није још довољно позната.
Имајући у виду тај циљ, пројекат следи шест основних праваца
истраживања: 1. Историјат односа између париске и београдске групе
(први додири, који су се догодили много пре него што се обично мисли,
сусрети, размена радова, учешће у заједничким манифестацијама, развој
односа, последњи додири, разилажење). 2. Допринос чланова париске
групе београдском надреализму, и обрнуто (испитивање узајамних утицаја,
занимања за психоанализу и марксизам, текстова париског надреализма
објављених у алманасима и ревијама београдских надреалиста, радови
Београђана на тему жеље и хумора као допринос настанку поетике надреализма).
3. Заједнички концепти и теме, са њиховим специфичним обрадама
/ уобличењима (лудило, сан, љубав, смрт, револуционарна акција, и
заједнички концепти, попут „надреалности“, „објективног случаја“, „аутоматског
писања“). 4. Идентитет и алтеритет у списима представника двеју
надреалистичких група (анализа потраге за идентитетом која се испољава
у текстовима двеју група, узајамном представљању у тим текстовима,
испољавању алтеритета на индивидуалном и на колективном нивоу). 5.
Поетичка начела две надреалистичке групе (испитивање књижевног и уметничког
поступка, особина надреалистичког књижевног текста, књижевних
врста заступљених код надреалиста, улога надреалистичких часописа у
образовању заједничке поетике). 6. Надреализам и женско писмо (улога
жене као субјекта и као објекта у делатностима и списима представника
две надреалистичке групе).
Организован око ових шест тачака, заједнички рад требало би да
покаже, са једне стране, заједничка стремљења која повезују чланове две
надреалистичке групе образоване у две европске земље и, са друге стране,
одређена размимоилажења као плод њихових специфичности. Истраживање
би требало да доведе до објављивања научне публикације у којој би
се обрадиле наведене теме, а која би имала два дела. Први део би обухватао
текстове о поменутим темама, а други би био антологијски део и садржавао
би текстове београдских надреалиста у француском преводу.
Овај пројекат се остварује у новом истраживачком пољу и пружа могућност
за разматрања надреализма на савремени начин, имајући у виду
нове концепте књижевног стваралаштва и културе у целини. Надреализам
је веома велико и веома богато предметно поље, недовољно истражено у
својим европским и светским димензијама, па би планирани рад могао да
буде први корак у ширем истраживању које би обухватило и надреалистичке
покрете у другим европским земљама. Замишљен на такав начин, пројекат
отвара могућеност сарадње GDR 2223 CNRS и Института за књижевност
194 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

ХРОНИКА
и уметност у Београду ради проширивања заједничких истраживања и
укључивања у рад и млађих истраживача.
Сходно изложеном плану рада, у 2009. години планиран је радни боравак
у Београду два француска истраживача ради консултација са руководиоцем
пројекта и партнерима из Института и рад у Народној библиотеци,
као и радни боравак два српска истраживача у Паризу ради консултација са
партнерима из CNRS, организације конференција и рад у библиотекама на
теме пројекта. За 2010. планирана је организација округлог стола у Београду,
коме би претходила посета двоје истраживача Паризу, као и објављивање
зборника везаног за пројекат.
***
У склопу реализације плана пројекта, два истраживача из Француске
– проф. др Анри Беар и др Бранко Алексић – боравили су у октобру 2009.
године у Београду, где су радили на припреми билатералних активности
планираних за 2010. годину и на конципирању и уређивању заједничке публикације.
Након тога уследила су два наступа наших научника на Сорбони
III – први 25. 01. 2010, као округли сто посвећен превасходно значају ликовних
дела и нових медија за српски надреализам. Разматрано је присуство
фотографија / фотомонтажа код Вана Бора и Николе Вуча, расправљано је
о преднадреалистичком раздобљу покрета и могућности да се на основу
заступљености фотографских прилога у српским авангардним часописима
прецизније датира појава и деловање надреализма у нас, итд. Такође се
разговарало о различитости ставова српских надреалиста према аутоматском
писању; политичким конотацијама надреалистичке теорије и праксе и
историјској судбини јавног ангажмана надреалиста у Француској и Србији,
а тема дискусије била је и рецепција српског надреализма са различитим
примерима, као и проблеми превођења и могућности нових превода. У раду
округлог стола учешће су узели Анри Беар, Јелена Новаковић, Габриел Саид,
Бранко Алексић, Бојан Јовић, Мариз Васервијер и други.
У другом наступу 29. 01. 2010. представљена је монографија проф. др
Јелене Новаковић Recherches sur le surréalisme. 1 Пред тридесетак научних
радника, предавача и студената, модератор Анри Беар, Јелена Новаковић и
Бојан Јовић указали су, у двосатном разговору, на основне особености књиге
посвећене ужим и ширим надреалистичким темама. Укратко је описана тематика
14 радова оригинално написаних на француском језику, насталих у
раздобљу од четврт века, између 1983. и 2007. године, већином објављених
1 Jelena Novaković, Recherches sur le surréalisme, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića,
Sremski Karlovci, Beograd, 2009, str. 358. Књига је штампана уз финансијску помоћ Министарства
за науку и технологију републике Србије као део пројекта „Упоредна истраживања српске
књижевности у европском контексту.“ (148018).
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 195
XXXVII 2010 1

ХРОНИКА
у часописима или зборницима, и за ову прилику прерађених, дорађених и
допуњених новим сазнањима. Радови су подељени на две основне целине:
прву, посвећену разматрању основних питања и проблема заједничких за
надреализам као међународну књижевну појаву (симболика ноћи, утицај
психоанализе, однос природе и културе, тема љубави, активистички вид
надреализма, аспекти сукобљених тенденција, облици писања о себи, улога
паратекста); и другу, у чији су састав ушли текстови о делима и писцима
који спадају у рубне појаве надреалистичког деловања и утицаја (Рембо,
Сандрар, Ујевић, Грек, Превер).
Скренута је пажња и на теоријски и методолошки значај уводног
текста монографије, у коме се предлаже типологија српског и француског
надреализма, као и на закључни рад књиге, својеврстан сажетак обухваћених
истраживања. Указано је и на многа питања и истраживачке проблеме
који се отварају књигом, између осталих на проблем схватања хумора код
француских и српских надреалиста, као и на однос наших надреалистичких
писаца и Растка Петровића.
Месец и по дана касније, уследила је још једна промоција у Паризу
везана за овај пројекат. Током фебруара 2010, у едицији свезака Центра
за истраживање надреализма (Cahiers du Centre de Recherche sur le
Surréаlisme), у броју ХХХ часописа Mélusine, објављен је скуп текстова
насловљен „Српски надреалисти“, 2 састављен од два дела, од којих први
обухвата 12 текстова на тему српског надреализма (аутори: Ханифа Капиџић-Османагић,
Јелена Новаковић, Иван Негришорац, Анук Кап, Споменка
Делибашић, Бојана Стојановић-Пантовић, Ирина Суботић, Миланка
Тодић, Марк Офрез, Бранко Алексић, Гојко Тешић, Ђорђије Вуковић), док
други садржи избор изворних радова српских надреалиста (М. Ристић, А.
Вучо, Ване Бор, Д. Матић, Ђ. Јовановић, М. Дединац), као и надреалистичких
аутора везаних за париску групу, који су учествовали у анкети о
жељи покренутој од стране часописа Надреализам данас и овде (С. Дали,
П. Елијар, Р. Кревел, А. Бретон).
Након уводног текста следе прилози 12 аутора који расветљавају
надреалистичке везе двеју земаља, основне теме у теоријским текстовима
(уметничко стварање и књижевност, однос уметности и стварности, извори
уметничког стварања, мерила и вредности) и концепте у програмима који са
своје стране могу да послуже као основа за типологију надреализма, различите
моделе надреалистичког аутоматског писања (Ристићев и де Булијев),
дискурс о лудилу, заједничке изворе надреалиста у философским списима
XVIII века, структуру песме у прози у српских надреалиста, видове српске
надреалистичке уметности (приказивање објекта, фотографија, пластична
уметност) као и различите аспекте полемика карактеристичних за међународ-
2 Mélusine, XXX, Editions L’Age d’Homme, Lausanne, 2010.
196 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

ХРОНИКА
ни надреализам – одговор Бретона на нападе на Елзу Триоле, тему раскида
и насиља те историјског контекста памфлета Ђорђа Јовановића.
Свеска је представљена 16. марта 2010, на књижевној вечери у Културном
центру Србије у Паризу, крај Бобура. На вечери су учествовали
Анри Беар, Јелена Новаковић и Бранко Алексић, који су, пред педесетак
посетилаца, дали основне податке о везама француског и српског надреализма,
садржају радова посвећених надреализму те одговарали на питања
публике, која се превасходно занимала за активности српских надреалиста
након Другог светског рата. Договорени су и детаљи око заједничких активности
учесника Пројекта у Србији до краја 2010. године и објављивање
одговарајућих научних радова у српским научним публикацијама.
***
У доба када је настао и активно деловао, у двадесетим годинама прошлога
века, надреализам је као књижевна и уметничка појава представљао
истински европски феномен, повезујући неколико националних култура,
између осталих, или пре свих, француску и српску. На основу набројаних
података, показује се да је и данас, осамдесетак година након окончања
колективних систематских активности надреалиста из наших крајева, овај
уметнички покрет и даље делатни интегративни чинилац европског простора,
овога пута на пољу науке о књижевности, Отварање билатералних
истраживања у сарадњи МНТРС/ИКУМ и CNRS осветљава важну књижевну,
културну и уметничку појаву са оба краја комуникационог низа и припрема
терен за укључивање и других научних институција / култура у којима је
надреалистичка, односно шире, авангардна, делатност такође била присутна
почетком прошлога века.
Бојан Јовић
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 197
XXXVII 2010 1

ХРОНИКА
На уч ни скуп
На ста ва и уче ње стра ног је зи ка на ра ном уз ра сту
Учи тељ ски фа кул тет, Бе о град
14. но вем бар 2009.
У окви ру на уч ног ску па Ино ва ци је у основ но школ ском обра зо ва њу
– вред но ва ње одр жан је 14. но вем бра 2009. го ди не на Учи тељ ском фа кул те ту
у Бе о гра ду, као део на уч но и стра жи вач ког про јек та Про ме не у основ но школском
обра зо ва њу – про бле ми, ци ље ви, стра те ги је (бр. 149055) ко ји по др жава
Ми ни стар ство за на у ку Ре пу бли ке Ср би је, скуп под на зи вом На ста ва и
уче ње стра ног је зи ка на ра ном уз ра сту.
Ова те ма је сва ка ко јед на од нај ак ту ел ни јих у обла сти ме то ди ке на ставе
стра них је зи ка. Она иза зи ва ве ли ко ин те ре со ва ње чи та ве јав но сти: о њој
рас пра вља ју струч ња ци (лин гви сти, ме то ди ча ри, пси хо ло зи и пе да го зи),
ро ди те љи и уче ни ци, чи та ва јав ност. И по ред то га што се о њој мно го гово
ри и пи ше, по сто ји по тре ба да се из не су и упо ре де ми шље ња струч ња ка
за сно ва на ка ко на на уч ним ар гу мен ти ма, та ко и на прак тич ним ис ку стви ма
ве за ним за не ко ли ко кључ них пи та ња.
На ме ра ор га ни за то ра овог ску па би ла је да оку пи струч ња ке раз ли читих
про фи ла, па су та ко по ред про фе со ра и ме то ди ча ра на ста ве стра них
је зи ка ре зул та те сво јих ис тра жи ва ња пред ста ви ли и пси хо ло зи, пе да го зи
и про фе со ри не ких дру гих на став них пред ме та. Ме ђу уче сни ци ма ко ји
су про фе со ри стра них је зи ка би ло је оних ко ји се ба ве ис тра жи ва њи ма у
обла сти лин гви сти ке и ме то ди ке и оних ко ји ра де у на ста ви (у др жав ним и
при ват ним обра зов ним ин сти ту ци ја ма) – од пред школ ског уз ра ста до универ
зи тет ског ни воа на ко јем са ми при пре ма ју бу ду ће на став ни ке стра них
је зи ка. За сту пље но је би ло ви ше је зи ка, што је омо гу ћи ло увид у на уч ну и
струч ну ли те ра ту ру из ви ше зе ма ља на пи са ну на ви ше је зи ка и ство ре ну
у раз ли чи тим кул тур ним сре ди на ма са раз ли чи том тра ди ци јом и прак сом
на ста ве и уче ња стра ног је зи ка. У ра ду ску па уче ство ва ли су и ауто ри уџ бени
ка, као и они ко ји се ба ве осми шља ва њем на став них пла но ва и про гра ма
за стра не је зи ке. Да кле, на сто ја ло се да ова за ни мљи ва те ма бу де са гле да на
из што је мо гу ће ви ше раз ли чи тих угло ва, да се по ред те о рет ских раз ма трања
чу ју и ми шље ња и ис ку ства из не по сред ног ра да у на ста ви. При сут ни
су би ли и ра до ви ко ји ука зу ју на ис тра жи ва ња вр ше на у ре ги о ну (у Цр ној
Го ри и Ру му ни ји), ис ку ства из Фран цу ске у ко јој на ста ву стра них је зи ка на
ра ном уз ра сту све ви ше пре у зи ма ју про фе со ри раз ред не на ста ве, али и из
са свим уда ље них и на ма прак тич но не по зна тих, али не из мер но за ни мљи вих
је зич ких и кул тур них сре ди на, ка ква је Ја пан.
Већ ле ти ми чан по глед на на сло ве из ла га них ра до ва ука зу је на ра зно врсност
ко ју су ор га ни за то ри и при жељ ки ва ли.
198 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

ХРОНИКА
Не ки ра до ви од но си ли су се на обра зо ва ње и спе ци фич но сти стручног
оспо со бља ва ња за на ста ву стра ног је зи ка на пред школ ском и мла ђем
основ но школ ском уз ра сту. Та ко је Џа ни Прат са Ин сти ту та за обра зо ва ње
на став ни ка у Ли о ну (Фран цу ска) пред ста ви ла не ке од про бле ма са ко ји ма се
сре ће у при пре ма њу бу ду ћих про фе со ра раз ред не на ста ве да пре да ју и стра ни
је зик. О ци ље ви ма и ре зул та ти ма по чет не на ста ве ен гле ског је зи ка у Цр ној
Го ри го во рио је рад доц. др Би ља не Ми ла то вић са Фи ло зоф ског фа кул те та у
Ник ши ћу. Има ју ћи у ви ду ути цај ко ји уџ бе ни ци има ју на фор ми ра ње си сте ма
вред но сти код де це мла ђег уз ра ста, рад др Це ци ли је Кон деи са Уни вер зи тета
у Кра јо ви (Ру му ни ја) ука зао је на сте ре о ти пе у ру мун ским уџ бе ни ци ма
фран цу ског је зи ка за основ ну шко лу. И рад др Не вен ке Ни ко лић-Хо со на ка
са Кан да ин сти ту та за стра не је зи ке из То ки ја (Ја пан) од но сио се на му ђукул
тур не аспек те у на ста ви стра них је зи ка ана ли зи ра не на при ме ру ана ли зе
де чи јих пер цеп ци ја о стар ци ма у ја пан ским и европ ским при по вет ка ма.
На ди дак тич ко об ли ко ва ње уџ бе ни ка сход но пси хо ло шком и пси хо лингви
стич ком раз во ју де це основ но школ ског уз ра ста од но сио се рад проф. др
Ксе ни је Кон ча ре вић са Бо го слов ског фа кул те та у Бе о гра ду. О еле мен ти ма
стра не кул ту ре у уџ бе ни ци ма фран цу ског је зи ка за мла ђи школ ски уз раст
го во ри ла је проф. др Ана Ву јо вић са Учи тељ ског фа кул те та у Бе о гра ду, док
је о спе ци фич но сти ма уџ бе ни ка за стра не је зи ке го во рио мр Јо ви ца Ми кић
из ОШ „Вла ди слав Риб ни кар“. О упо тре би уџ бе ни ка и до дат них ма те ри ја ла
у на ста ви ен гле ског је зи ка на ра ном уз ра сту го во ри ла је Ма ри на Цвет ко вић
са Учи тељ ског фа кул те та у Бе о гра ду.
Проф. др Ју ли ја на Ву чо са Фи ло ло шког фа кул те та у Бе о гра ду го во ри ла
је о не ким сред стви ма за из ра жа ва ње кул ту ре у на ста ви ита ли јан ског је зи ка
на ра ном уз ра сту, а о од но су уче ни ка пре ма уче њу ита ли јан ског је зи ка као
стра ног у основ ној шко ли го во ри ле су мр На та ша Ла лић-Ву че тић са Ин ститу
та за пе да го шка ис тра жи ва ња и мр Да ни је ла Ђо ро вић са Фи ло зоф ског
фа кул те та у Бе о гра ду.
Упо тре ба књи жев них тек сто ва по не кад се сма тра не при ме ре ном мла ђем
уз ра сту, али не ки од ра до ва по ка за ли су ви ше стру ке (је зич ке, кул тур не и
вас пит не) пред но сти ко ри шће ња бај ки и пе сми ца у на ста ви стра ног је зи ка
на ра ном уз ра сту. Та ко је проф. др Сло бо дан ка Ђо лић са Фа кул те та приме
ње них умет но сти из Бе о гра да го во ри ла о гра ђе њу сти хо ва као за бав ној
ак тив но сти у окви ру ин тер ак тив ног при сту па у на ста ви ен гле ског је зи ка
на ра ном уз ра сту, а мр Алек сан дра Гој ков-Ра јић са Учи тељ ског фа кул те та
у Бе о гра ду го во ри ла је о ко ри шће њу бај ки у на ста ви не мач ког је зи ка на
ра ном уз ра сту.
Не ки од ра до ва тре ти ра ли су лин гви стич ка пи та ња, као што је рад мр
Је ле не Пр тља ге са Ви со ке шко ле стру ков них сту ди ја за обра зо ва ње вас пита
ча из Вр шца о мо дал но сти у ра ном уче њу ен гле ског је зи ка. Ве ли ки број
из ла га ња ба вио се кон крет ним ак тив но сти ма у на ста ви: др Рад ми ла По по-
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 199
XXXVII 2010 1

ХРОНИКА
вић са Фи ло ло шког фа кул те та у Бе о гра ду го во ри ла је о по тре би раз ви ја ња
ве шти не пи са ња у на ста ви ен гле ског је зи ка на ра ном уз ра сту, а у истом
сме ру ишла су и из ла га ња мр Оље Ми ло ше вић из Ин тер на ци о нал не шко ле
у Бе о гра ду, ко ја је го во ри ла о уво ђе њу чи та ња и пи са ња у на ста ву стра ног
је зи ка, и Да ни је ле Љу бо је вић из ОШ „Ко ста Абра ше вић“ у Бе о гра ду ко ја је
пред ста ви ла не ке ори ги нал не на чи не при ме не дик та та у на ста ви ен гле ског
је зи ка на ра ном уз ра сту. На та ша Јан ко вић са Учи тељ ског фа кул те та у Бе огра
ду го во ри ла је о раз ви ја њу је зич ких ве шти на на ра ном школ ском уз ра сту,
а Ми ле на Ми ла но вић из Сту ди ја за стра не је зи ке (Fo re ign Lan gu a ges Stu dio)
у Бе о гра ду пред ста ви ла је не ке кре а тив не ак тив но сти и игре.
Мр Ива на Ћир ко вић-Ми ла ди но вић са Пе да го шког фа кул те та у Ја го дини
из ло жи ла је рад о под у ча ва њу во ка бу ла ра на ра ном уз ра сту, док је ње на
ко ле ги ни ца са истог фа кул те та мр Ве ра Са вић ука за ла на мо гућ но сти унапре
ђи ва ња на ста ве ен гле ског је зи ка на мла ђем уз ра сту кроз ко ре ла ци ју са
не је зич ким на став ним пред ме ти ма. На пред но сти усва ја ња стра ног је зи ка
кроз му зич ке са др жа је ука зао је рад мр На та ше Ко ста ди но вић са Ви со ке
шко ле стру ков них сту ди ја за обра зо ва ње вас пи та ча из Су бо ти це.
Рад Алек сан дре Бе го вић из За во да за уна пре ђи ва ње вас пи та ња и образо
ва ња, од но сио се на на став не про гра ме као по ла зи ште за кри те ри ју ме за
одо бра ва ње уџ бе ни ка, а пе да го шким аспек ти ма уче ња стра ног је зи ка на
ра ном уз ра сту ба вио се рад доц. др Дра га не Бо га вац са Учи тељ ског фа култе
та у Бе о гра ду.
Сви ра до ви са овог ску па би ће об ја вље ни у бро је ви ма 1 и 2 ча со пи са
Ино ва ци је у на ста ви за 2010. го ди ну. Бу ду ћи да је овај ча со пис, ко ји об јављу
је Учи тељ ски фа кул тет у Бе о гра ду, при су тан у број ним обра зов ним инсти
ту ци ја ма у Ср би ји, та ко ће и ра до ви са овог ску па би ти до ступ ни сви ма
ко је ова те ма ти ка за ни ма. Учи тељ ски фа кул тет ће и у бу дућ но сти на сто ја ти
да ор га ни зу је на уч не ску по ве по све ће не за ни мљи вим и ак ту ел ним те ма ма
ве за ним за на став ну те о ри ју и прак су и да на њи ма оку пља ме то ди ча ре наста
ве стра них је зи ка.
Ана Ву јо вић
200 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

ХРОНИКА
Ме ђу на род на кон фе рен ци ја по во дом 80 го ди на ра да
Ка те дре за ан гли сти ку Фи ло ло шког фа кул те та
Уни вер зи те та у Бе о гра ду
Про у ча ва ње ен гле ског је зи ка и књи жев но сти:
сли ка, иден ти тет, ствар ност
Ка те дра за ан гли сти ку Фи ло ло шког фа кул те та у Бе о гра ду обе ле жи ла је
80-го ди шњи цу ра да ор га ни зо ва њем ме ђу на род не на уч не кон фе рен ци је под
на зи вом Про у ча ва ње ен гле ског је зи ка и књи жев но сти: сли ка, иден ти тет,
ствар ност (En glish Lan gu a ge and Li te ra tu re Stu di es: Ima ge, Iden tity, Re a lity),
ко ја је одр жа на на Фи ло ло шком фа кул те ту у Бе о гра ду 4–6 де цем бра 2009.
го ди не.
Те мат ски оквир ску па, ши ро ко по ста вљен са ци љем да под стак не раз мену
иде ја у раз ли чи тим обла сти ма на уч ног ра да ко је су за сту пље не на Ка те дри
за ан гли сти ку, по ка зао се ве о ма под сти цај ним. Кон фе рен ци ја EL LSI IR (акроним
на зи ва на ен гле ском је зи ку) оку пи ла је ви ше од 160 уче сни ка из пре ко
20 зе ма ља (Ве ли ка Бри та ни ја, Шпа ни ја, Пор ту га ли ја, Ита ли ја, Фран цу ска,
Швај цар ска, Аустри ја, Ру му ни ја, Ма ђар ска, Че шка, Пољ ска, Швед ска, Финска,
Тур ска, Ја пан, Сло ве ни ја, Хр ват ска, Бо сна и Хер це го ви на, Цр на Го ра,
Ма ке до ни ја и Ср би ја). Про грам је об у хва тао се дам пле нар них пре да ва ња
и че тр де сет де вет па ра лел них сек ци ја у ко ји ма су из ло же ни ре фе ра ти из
обла сти те о риј ске и при ме ње не ан гли стич ке лин гви сти ке, ан гло фо не књижев
но сти и кул ту ре, пре во ди ла штва и ме то ди ке на ста ве ен гле ског је зи ка.
На све ча ном отва ра њу уче сни ке су у име до ма ћи на по здра ви ле Гор дана
Ко раћ, управ ни к Ка те дре за ан гли сти ку и Љи ља на Мар ко вић, про де ка н
Фи ло ло шког фа кул те та, а исто ри јат Ка те дре за ан гли сти ку, ко ју су 1929.
го ди не уте ме љи ли Вла де та По по вић и ње го ва су пру га Ме ри Стен сфилд-Попо
вић, уз упе ча тљив лич ни осврт пред ста ви ла је Ви до са ва Јан ко вић, до а јен
бе о град ске ан гли сти ке.
Рад ни део кон фе рен ци је отво рен је увод ним пле нар ним пре да ва њем
Ран ка Бу гар ског, ре но ми ра ног со ци о лин гви сте, ко ји је, ис ти чу ћи зна чај профи
ли са ња ин ди ви ду ал них иден ти те та као сво је вр сних ма три ца у ко ји ма се
раз ли чи ти сло је ви ко лек тив ног иден ти те та (ет нич ки, на ци о нал ни, је зич ки,
кул тур ни, ге не ра циј ски, род ни, про фе си о нал ни, по ли тич ки и др.) про жима
ју у раз ли чи тим сте пе ни ма ин тен зи те та, осве тлио сло же ну и ди на мич ку
при ро ду пој ма иден ти те та као јед не од основ них те ма ску па.
Го сту ју ћи пле нар ни пре да ва чи би ли су ис так ну ти бри тан ски струч ња ци
из раз ли чи тих обла сти на у ке о је зи ку и на у ке о књи жев но сти. На ро чи то вели
ку па жњу иза зва ло је го сто ва ње еми нент ног лин гви сте Деј ви да Кри ста ла,
по ча сног про фе со ра Уни вер зи те та у Бан го ру и ауто ра број них ши ром све та
ко ри шће них књи га, ко ји је, по ред уче шћа на кон фе рен ци ји, одр жао и из ван-
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 201
XXXVII 2010 1

ХРОНИКА
ред но по се ће но пре да ва ње за ши ру струч ну пу бли ку о не рас ки ди во сти и
ме ђу соб ној усло вље но сти про у ча ва ња је зи ка и књи жев но сти.
Пле нар на пре да ва ња из до ме на лин гви сти ке ба ви ла су се ком плек сном
те ма ти ком про ме на у иден ти те ту и ре ал но сти ен гле ског је зи ка, у ши ро ком
лу ку од Шек спи ро вог до ба до са вре ме ног до ба гло ба ли за ци је. Ис ти чу ћи
зна чај ре кон стру и са ња из вор ног из го во ра ен гле ског је зи ка из Шек спи ро вог
до ба за раз у ме ва ње сло је ви то сти зна че ња у де ли ма овог ве ли ка на ен гле ске
и свет ске књи жев но сти, Деј вид Кри стал је на при ме ри ма Шек спи ро вих соне
та упе ча тљи во по ка зао но ве пер спек ти ве ко је се отва ра ју при ме ном овог
спе ци фич ног ви да си нер ги је у про у ча ва њу је зи ка и књи жев но сти. Бас Артс
(Уни вер зи тет ски ко леџ у Лон до ну) је раз ма трао те ку ће про ме не у струк ту ри
ен гле ског је зи ка кроз при зму мо гућ но сти про у ча ва ња ко је ну ди кор пу сна
лин гви сти ка, илу стру ју ћи до ме те и по тен ци јал ре фе рент них елек трон ских
кор пу са ен гле ског је зи ка. Ука зу ју ћи на ди вер си фи ка ци ју ен гле ског као глобал
ног је зи ка и су прот ста вље не вред но сне ста во ве у ве зи са тим, Џе ни фер
Џен кинс (Уни вер зи тет у Са у темп то ну) се за ло жи ла за по тре бу ува жа ва ња
ре ал но сти ен гле ског је зи ка као lin gua fran ca са вре ме ног све та на спрам стандард
них ва ри је те та и раз мо три ла им пли ка ци је та квог при сту па у кон тек сту
ме ђу на род не ко му ни ка ци је на ен гле ском је зи ку.
Три пле нар на пре да ва ња из обла сти књи жев но-кул тур них сту ди ја, ко ја
су одр жа ли про фе со ри ен гле ске књи жев но сти са Уни вер зи те та у Да ра му,
кре та ла су се у ра спо ну од ра не мо дер не књи жев но сти до ак ту ел ног књижев
ног про ми шља ња те ро ри зма као јед не од глав них прет њи XXI ве ка.
Бар ба ра Ра вел хо фер го во ри ла је о књи жев ним ми гра ци ја ма са ис то ка на
за пад Евро пе у XV и XVI ве ку, ана ли зи ра ју ћи исто риј ске, књи жев не и перфор
ма тив не аспек те та да шњег пре но ше ња при ча о Дра ку ли по сред ством
не мач ких ру ко пи са, штам па них пам фле та и еп ских пе са ма. Сти вен Ри ган
је раз ма трао ка ко се у ре ал но сти са вре ме не Ир ске, ко ја је то ком про те клих
де це ни ја до жи ве ла зна ча јан дру штве ни пре о бра жај, у књи жев но сти и ви зуел
ним умет но сти ма раз об ли ча ва ве ков ни кул тур ни иде ал ко ји про фи ли ше
иден ти тет Ир ске као зе мље све та ца и уче ња ка. Раз ма тра ју ћи по ја ву бом баша-са
мо у би ца у кон тек сту ан та го ни зма из ме ђу гло ба ли за ци је и раз ли чи тих
исто риј ских по себ но сти, Се мју ел То мас кон тра сти рао је ан гло-сак сон ску
и арап ску пер спек ти ву есте ти за ци је ове по ја ве у књи жев но сти и филм ској
умет но сти кроз при зму хва ле, осу де и пре зи ра у за мр ше ним од но си ма специ
фич не кул ту ро ло шке ло ги ке по сма тра них на ра ти ва.
Рад по сек ци ја ма од ви јао се у шест па ра лел них то ко ва, а о ши ро ком
спек тру те мат ског са др жа ја пред ста вље них ре фе ра та ре чи то го во ре на зи ви
сек ци ја, ко ји су ујед но слу жи ли као сво је вр сни пу то ка зи кроз згу сну ти програм:
„Об ли ко ва ње иден ти те та кроз ен гле ски је зик“, „Ен гле ски у ко му ни каци
ји ме ђу кул ту ра ма“, „Су сре ти ен гле ског као lin gua fran ca и као стра ног
је зи ка“, „Је дин ство и ра зно ли кост“, „Дис кур зив не ствар но сти“, „Зна че ње
202 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

ХРОНИКА
у мор фо ло ги ји и гра ма ти ци“, „Гла го ли у ак ци ји“, „Пре вод и иден ти тет“,
„Сли ве на ствар ност“ „Ма ни пу ли са ње иден ти те ти ма“, „Иден ти тет vs. сте ре отип“,
„Глас и ти ши на“, „Иден ти тет и умет ник“, „Иден ти тет у мо дер ни зму“,
„Жен ски гла со ви“, „Ис тра жи ва ње на ци о нал них ми то ва“, „Пре ко гра ни ца
жан ра“, „По нов но обра ћа ње ми ту и ри ту а лу“, „Текст у не пре кид ном то ку“,
„За ми шља ње дру гог“, „Тра го ви ма ма ги је“, и др. На сло вља ва ње сек ци ја
ина че пред ста вља осо бе ну прак су бе о град ских ан гли стич ких кон фе рен ци ја,
уста но вље ну са ци љем да ука же пу бли ци на про блем ску, те о риј ску или мето
до ло шку по ве за ност ра до ва гру пи са них у исту сек ци ју и да на тај на чин
до при не се усред сре ђе ној ди ску си ји.
Су мар но го во ре ћи, у лин гви стич ким сек ци ја ма пред ста вље ни су ра до ви
ко ји су се, у број ним и ра зно вр сним са вре ме ним те о риј ско-ме то до ло шким
окви ри ма ма кро- и ми кро-лин гви стич ких ди сци пли на, ба ви ли сле де ћим
пи та њи ма: ста тус ен гле ског је зи ка у са вре ме ном гло ба ли зо ва ном све ту;
ме ђу је зич ки ути ца ји и иден ти тет ен гле ског је зи ка као да ва о ца и при ма оца;
стан дар ди и ва ри је те ти ен гле ског је зи ка и ста во ви пре ма њи ма; уло га
ен гле ског је зи ка и кул ту ре у ства ра њу и по и ма њу иден ти те та; фо но ло шки,
лек сич ки, се ман тич ки и гра ма тич ки обра сци ен гле ског је зи ка у по ре ђе њу
са дру гим је зи ци ма; зна че ње и ви ше знач ност у мор фо ло ги ји и гра ма ти ци;
се ман ти ка и праг ма ти ка гла го ла; го вор ни чи но ви у кон тек сту кул тур них сцена
ри ја; ме та фо рич ка кон цеп ту а ли за ци ја раз ли чи тих ап стракт них пој мов них
до ме на, од емо ци ја до гло бал не еко ном ске кри зе; кон стру и са ње зна че ња
пу тем пој мов них амал га ма, од по ли ти ке до ху мо ра; (пре)об ли ко ва ње иденти
те та и ствар но сти кроз по ли тич ки и ме диј ски дис курс као сред ство мо ћи
и ма ни пу ла ци је. У при ме ње но лин гви стич ким и ме то дич ким сек ци ја ма би ле
су за сту пље не сле де ће те ме: иза зо ви на ста ве ен гле ског као стра ног је зи ка
у кон тек сту ен гле ског као lin gua fran ca са вре ме ног све та; уна пре ђи ва ње
уче ња ен гле ског је зи ка на ра ном уз ра сту ко ри шће њем по тен ци ја ла са време
не тех но ло ги је и по пу лар не кул ту ре; ин тер кул тур на ко му ни ка тив на
ком пе тен ци ја као зна ча јан чи ни лац на ста ве ен гле ског је зи ка; стра те ги је и
тех ни ке у овла да ва њу во ка бу ла ром и про дук тив ним је зич ким ве шти на ма
у на ста ви ен гле ског је зи ка; ин тер ак ци ја и ин те гра ци ја про це са на ста ве,
уче ња и те сти ра ња ен гле ског је зи ка; ме ђу је зич ки тран сфе ри и про бле ми
усва ја ња стра ног је зи ка; ен гле ски као је зик стру ке и про бле ми пре во ђе ња
и лек си ко граф ске об ра де струч не тер ми но ло ги је. Пре во ди лач ке сек ци је
ба ви ле су се про бле ми ма пре во ђе ња ко ло ка ци ја у струч ним и књи жев ним
тек сто ви ма, пер спек ти ва ма пре о бли ко ва ња иден ти те та кроз ме ђу је зич ко
и уну тар је зич ко пре во ђе ње и лин гво-сти ли стич ким ана ли за ма пре во ђе ња
по е зи је као ства ра лач ког чи на.
У сек ци ја ма по све ће ним књи жев ном про ми шља њу од но са сли ке,
иден ти те та и ствар но сти рас пра вља ло се о сле де ћим пи та њи ма, осве тљеним
кроз ка ле и до скоп ско пре ла ма ње те ма, мо ти ва, ауто ра, епо ха, пра ва ца,
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 203
XXXVII 2010 1

ХРОНИКА
жан ро ва и књи жев них те о ри ја: ра сни, ет нич ки, кул тур ни и род ни иден тите
ти у огле да лу пост мо дер не и пост ко ло ни јал не ан гло фо не књи жев но сти;
тек сту ал но об ли ко ва ње ви ше стру ких и хи брид них иден ти те та; пре пли та ње
кул ту ра, је зи ка и тра ди ци ја у де ли ма ими грант ске бри тан ске и аме рич ке
књи жев но сти; са деј ство фик тив ног, би о граф ског и ауто би о граф ског у
при по ве да њу про шло сти; ауто ин тер тек сту ал ност; исто риј ски и књи жевни
ли ко ви ре не сан се кроз при зму но вог исто ри зма; ме ђу соб ни ути ца ји
са вре ме них то ко ва ан гло фо не и дру гих књи жев но сти; сте ре о ти пи ве за ни
за род ни иден ти тет од ар ту ри јан ске до пост мо дер не књи жев но сти; тран сфигу
ра ци ја иде а ла ле по те жен ског и му шког те ла; уто пиј ски и дис то пиј ски
аспек ти истог књи жев ног кон струк та у раз ли чи тим жан ро ви ма; по тра га за
соп стве ним иден ти те том у све тлу мо рал них и вер ских ди ле ма у мо дер ној
и пост мо дер ној књи жев но сти; тран сфор ма ци је мит ских обра за ца и тра дици
о нал них вред но сти у ра зно род ним књи жев но-умет нич ким то ко ви ма и
њи хо вим ре флек си ја ма у му зич ким и филм ским де ли ма по пу лар не кул ту ре.
Ра до ви по све ће ни кул ту ро ло шким те ма ма ба ви ли су се раз ли чи тим аспекти
ма кул тур ног иден ти те та и ко му ни ка ци је ме ђу кул ту ра ма, од об ли ко ва ња
пред ста ве о дру гом на осно ву фраг мен тар них и сте ре о тип них кул тур них
обра за ца до ступ них кроз раз ли чи те ви до ве на ра ти ва до кул ту ро ло шких
им пли ка ци ја ко је про ис ти чу из ин тер на ци о на ли за ци је ви со ког обра зова
ња. Ра до ви по све ће ни фи ло зоф ско-естет ским, ли ков ним и му зич ким
аспек ти ма ви ше слој них од но са сли ке, иден ти те та и ствар но сти до дат но
су до при не ли ин тер ди сци пли нар ном и мул ти ди сци пли нар ном ка рак те ру
кон фе рен ци је EL LSI IR.
Из ла га ња су би ла пра ће на ин тен зив ном раз ме ном иде ја и уз бу дљи вим
ди ску си ја ма ко је су се че сто на ста вља ле и ми мо рад ног де ла кон фе рен ци је.
По оце на ма уче сни ка, кон фе рен ци ја EL LSI IR ис пу ни ла је ви со ке стан дарде
у по гле ду на уч ног до ме та и под сти ца ја за бу ду ћу ака дем ску раз ме ну. Са
ста но ви шта до ма ћи на, по се бан зна чај има чи ње ни ца да овај скуп, ко ме су у
про те клих пет го ди на прет хо ди ле две кон фе рен ци је по све ће не раз ли чи тим
аспек ти ма про у ча ва ња ен гле ског је зи ка и књи жев но сти у ор га ни за ци ји Кате
дре за ан гли сти ку Фи ло ло шког фа кул те та у Бе о гра ду (EL LSII75 2004. и
EL LSSAC 2007. го ди не), пред ста вља вре дан до при нос да љој афир ма ци ји
бе о град ске ан гли сти ке у ме ђу на род ној ака дем ској за јед ни ци. У том кон тексту
тре ба до да ти да је уче сни ци ма кон фе рен ци је EL LSI IR пред ста вљен и
пр ви број ме ђу на род ног ака дем ског ча со пи са Bel gra de En glish Lan gu a ge
and Li te ra tu re Stu di es (Bel gra de BELLS), ко ји је Ка те дра за ан гли сти ку по крену
ла по во дом 80-го ди шњи це ра да и ко ји, са че тр на ест при ло га из обла сти
те о риј ске и при ме ње не лин гви сти ке и књи жев но-кул тур них сту ди ја чи ји су
ауто ри углед ни струч ња ци из Ве ли ке Бри та ни је, САД, Пољ ске, Ма ђар ске,
Бо сне и Хер це го ви не и Ср би је, отва ра још је дан зна ча јан фо рум за бу ду ћу
ме ђу на род ну ака дем ску са рад њу.
204 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

ХРОНИКА
По се бан пе чат обе ле жа ва њу ју би је ла Ка те дре за ан гли сти ку да ли су
сту ден ти ен гле ског је зи ка и књи жев но сти, ко ји су, по све ће но де ле ћи уло гу
до ма ћи на са сво јим про фе со ри ма, има ли зна ча јан удео и у рад ном и у све чаном
де лу про гра ма. Дра го це ну по моћ у пре ци зној ре а ли за ци ји пла ни ра ног
про гра ма пру жи ло је пре ко че тр де сет сту де на та во лон те ра, ко ји су, по ред
број них ор га ни за ци о них оба ве за, пре да но пра ти ли из ла га ња и уче ство ва ли у
ди ску си ја ма, а све ча ни део про гра ма по себ но ће оста ти у пам ће њу уче сни ка
по на сту пи ма хо ра сту де на та ан гли сти ке и сту дент ске драм ске гру пе ко ја је
из ве ла соп стве ну ма што ви ту вер зи ју Шек спи ро вог „Сна лет ње но ћи“. Сви
су они сво јим ен ту зи ја змом, кре а тив но шћу и отво ре но шћу ду ха не мер љи во
до при не ли све у куп ној ат мос фе ри ску па.
Ре зул та ти кон фе рен ци је EL LSI IR мо гу се су ми ра ти оце на ма из не тим
у за кључ ним обра ћа њи ма Ра дој ке Вук че вић у име ор га ни за то ра и Се мју е ла
То ма са у име уче сни ка: сво јим ака дем ским по стиг ну ћем и оп штом по зи тивном
енер ги јом, кон фе рен ци ја EL LSI IR не сум њи во ће оста ви ти тра јан траг
у об ли ко ва њу сли ке, иден ти те та и ствар но сти Ка те дре за ан гли сти ку Фи лоло
шког фа кул те та у Бе о гра ду, оста вља ју ћи за со бом плод но тле за бу ду ће
ме ђу на род не на уч но-ис тра жи вач ке про јек те и кон так те.
Ка та ри на Ра су лић
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 205
XXXVII 2010 1

IN MEMORIAM
МАРГЕРИТА АРНАУТОВИЋ
(1926–2009)
Професор др Маргерита Арнаутовић је свој рад и активности усредсредила
и од почетка посветила повезивању култура, пре свега француске и
српске. После бриљантног успеха на студијама, посвећена делатностима на
Катедри за француски језик и књижевност у Београду, од последње деценије
када је ова још припадала Филозофском факултету, а онда на новооснованом,
Филолошком до последње деценије протеклог века, пуних четрдесет година,
тачније од 1952. до 1992, и надаље, као врстан педагог и колега, шеф ове
Катедре, научник романиста и компаратиста, или прецизније, франкороманиста:
исказано новим термином који је лично увела у скорије време, са
потребом тачнијег одређења у тој области.
Њени студенти врло брзо би уочили велику вредност и корист њених часова;
били су садржајно пуни, од теоријских и историјских спона у материји
до конкретне њене помоћи и најпрактичнијих појединости. Студенти хитро
уоче такву припремљеност у настави, и она им веома импонује, постаје узор,
поготову када се у прилазу филолошкој струци нађе са двојезичношћу. То је
био случај са Маргеритом Арнаутовић, иако су њени основни лични подаци
остајали непознати (да је рођена од мајке Францускиње и оца Југословена
у Паризу, где је завршила основно и делом средње образовање, прекинуто
ради повратка породице у Београд, и др.). Посебну атмосферу градила је
њена љубазност и предусретљивост у разумевању према свакоме, о којој се
и данас без патетике закључује, општије: „била је човек!“
Доктор француске књижевности постала је на Универзитету Стендал
у Греноблу, уз највише похвале упућене њеној тези Stendhal et son premier
roman (Стендал и његов први роман, 1978, нострификована исте године на
Филолошком факултету у Београду). Ова обимна научна студија о процесу
настанка романописца, великог и новатора већ од свог првог романа,
постала је доступна и код нас, објављена на француском језику 1987. године.
Професор др Маргерита Арнаутовић на Катедри ће држати предмете из
француске књижевности, цивилизације и француске стилистике.
Са даром и полетом посветила се истраживању француске књижевности
и, упоредо, на пољу српске критике. Велика већина прилога Маргерите
Арнаутовић заокупљене дубином могућег испитивања, ширином захватања
и резултатима који се указују, постају редом исцрпне студије. Све су добиле
истакнуто место, или код страних издавача, или у нашој најпозванијој
критичкој литератури и меродавним публикацијама: Анали Филолошког
факултета, часописи Књижевност, Савременик, сарајевски Преглед,
Књижевне новине, Просветин зборник Јовану Скерлићу у спомен 1914–1964,
Зборник истoрије књижевности Српске академије наука и уметности, ...
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 207
XXXVII 2010 1

IN MEMORIAM
Ако се следе наслови њених главних истраживачких радова у области
француске књижевности, поред сагледавања „Култа Виктора Ига“ (1957),
она је води право Стендалу, најпре занимљивим путем „Совјетско-француске
распре о Стендалу“ до њеног раног увиђања: „Са Стендалом никад краја“. А
онда кроз његов однос према музици, „Стендал и Моцарт“, кроз „Биографију
Стендаловог биографа“, до сопственог открића „Au bord de l’Armance“ („на
обали Армансе“, тематски са пуно духа, у време када ни сами стендаловци
од јунакиње Армансе у роману-првенцу нити виде нити чују жубор ове
приточице), прилога који је стендаловце и окупио, на Конгресу у Осеру,
као и у зборнику који је том приликом објављен (Paris, 1975). Следе њена
нова откривања и тумачења, врло значајних књижевних веза између „Два
‘Миланца’: Стендала и Фоскола“ (на фр., у: Stendhal e Milano, Firenze, 1982),
као и веза у „Новим погледима на Стендала и Гетеа“ (на фр., у: Stendhal et
l’Allemagne, Paris, 1983), потом и у њеној исказаној генези: „Роман страсног
читаоца: Стендалов дуги ход ка роману“ (Анали Филолошког факултета,
Београд, 1985). За даља истраживања наше и опште франкороманистике овај
стваралачки рад остаје употпуњен и обједињен, на француском језику у делу
Stendhal et son premier roman (Београд, Филолошки факултет, 1987).
На пољу српске критике, истраживања Маргерите Арнаутовић су
компаративна, посвећена српским ствараоцима и критичарима у њиховом
раду на француским писцима. Ту је са више страна, одговарајућим
методама и опет инвентивно и исцрпно испитан и откривен рад Јована
Скерлића: „Ј. С. и Виктор Иго“, „Ј. С. у нашем времену“, студија „Ј. С. и
проблеми преводилаштва“, или у прилогу „Стендал и српска књижевна
критика“, упоредо са Богданом Поповићем. У компаративном приступу
Вуку, истраживање ће прво раскрчити питање „Вуковог интересовања за
Французе“; потоња студија, „Вук Караџић и Проспер Мериме“, критички
окупљајући секундарну литературу и исцрпном анализом примарне, из
Сербског љетописа и Меримеовог дела, открива са сигурношћу Вуков
ауторски рад на рецепцији Меримеових Гусала код нас. Иначе, истраживачко
интересовање Маргерите Арнаутовић ишло је и до савремености француских
класичара, „Рашеле као тумача Расинових трагедија“, или прилога „Корнејев
Сид код Срба“; али и до савремености у нашој актуелној културној средини,
као када указује на истинску ширину духа, „У германисту романист“, у
прилогу о Перу Слијепчевићу. Целокупно ово филолошко истраживачко
дело, увек у новим сферама, имаће исто тако радознале, увек своје праве,
потребите читаоце, и истраживаче и издаваче.
За свој допринос на пољу истраживања књижевности професор др Маргерита
Арнаутовић, која је код нас стекла углед нашег највећег стендалисте,
примила је 1987. године француско одликовање Chevalier de l’Ordre des Arts
et des Lettres, односно Витеза Реда Уметности и Књижевности.
208 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД
XXXVII 2010 1

IN MEMORIAM
Ве ро ват но у го ди на ма ко је су сле ди ле, на ста ла је и са зре ва ла но ва иде ја
са мо пре гор ног пе да го га и ис тра жи ва ча, по све ће ног фор ми ра њу број них нара
шта ја фран ко ро ма ни ста. По во дом Ка те дре ко ја је упра во би ла про сла ви ла
сто го ди шњи цу сво га ра да, пре не пу не де це ни је, за ми сао о осни ва њу Фон да
за из у зе тан до при нос у фран ко ро ма ни сти ци, до би ла је свој за вр шни об лик:
у пот пу но сти на осно ву лич ног ма те ри јал ног од ри ца ња, Фонд Мар ге ри те
Ар на у то вић осно ван за на гра ђи ва ње за слу жних фран ко ро ма ни ста Ср би је,
са по ве љом „Злат на фран ко ро ма ни сти ка“. До де љу је се по је дин цу или устано
ви, у ви ду две рав но прав не на гра де за оства ре ња у књи жев ним, је зич ким,
пре во ди лач ким и дру гим под руч ји ма, из го ди не у го ди ну.
Иза бе ла Кон стан ти но вић
ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 209
XXXVII 2010 1

CIP – Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd
80
FILOLO[KI pregled = Revue de philologie : ~asopis za stranu filologiju /
glavni i odgovorni urednik = rédacteur en chef Jelena Novakovi}. – God. 1, broj 1
(1963) – kw. 23, br. 1/4 (1985) ; god. 24, br. 1/2 (1997)– . – Beograd (Studentski trg 3) :
Filolo{ki fakultet, 1963–1985; 1997– (Beograd : ^igoja {tampa). – 24 cm
Dostupno i na:
http:/www.fil.bg.ac.yu/fpregled/index.htm. – Polugodi{we. – ^asopis ima paralelnu
naslovnu stranu na francuskom jeziku. Objavquje ~lanke stranih autora
u originalu
(na nema~kom, francuskom i engleskom jeziku)
ISSN 0015-1807 = Filolo{ki pregled COBISS.SR-ID 28393991