Create successful ePaper yourself
Turn your PDF publications into a flip-book with our unique Google optimized e-Paper software.
38 KSENIJA KVRGIĆ<br />
krupnijim koracima silazi sa scene u korist snaga koje Tursku vraćaju u daleku<br />
prošlost. Što više Ataturkovih portreta visi na zidovima prostorija u javnim<br />
ustanovama, to je manje izvornog kemalizma u svakodnevnom životu.<br />
Tradicionalne i religiozne porodice, koje teže za prošlošću, dobile su svojih<br />
pet minuta i svojim upornim zahtevima iznedrile nove partije sa „islamskim<br />
pogledom na svet“ (Jevtić, 2011) Od samog nastanka, za partije poput<br />
Otadžbinske partije i Partije blagostanja (poznata kao Refah partija) dolazak<br />
na vlast postalo je pitanje vremena. Kada je 2001. godine istaknuti član Refah<br />
partije Redžep Tajip Erdogan formirao novu „Partiju pravde i razvoja“ – AKP,<br />
koja se predstavljala kao kozervativna, trebalo joj je samo godinu dana da<br />
osvoji vlast čak dvotrećinskom većinom. Ubedljivo osvajanje političke scene<br />
traje i danas, a njena izborna pobeda ravna je „drugoj revoluciji“ turske republike.<br />
Baš te, 2001. započelo je konkretno stvaranje velike pukotine u skoro<br />
svim porama političkog i socijalnog aspekta Ataturkovog nasleđa. Partija i<br />
ljudi koji je predvode, učinili su Tursku predmetom živih političkih raprava u<br />
svetu, a pitanje koje se sve češće postavlja u političkim krugovima je u kojoj<br />
meri se Turska razvija u liberalno-demokratskom pravcu i da li će Ataturkove<br />
ideje biti zamenjene nekim novim modelom?<br />
Sa Partijom pravde i razvoja, današnja Turska je neminovno, kao legitimna<br />
naslednica Osmanskog carstva, počela da „reafirmiše njegovo celokupno duhovno,<br />
kulturno i političko nasleđe, kako bi u preraspodeli svetske moći i uticaja<br />
koja je u toku igrala ulogu jednog od značajnih međunarodnih činilaca“<br />
(Tanasković, 2011: 11). Za ovo delovanje mnogi termin neoosmanizam smatraju<br />
neadekvatnim, ali su osporavanja same pojave mnogo naglašenija.<br />
Neoosmanizam se uobličava u političku praksu mnogo ranije i pogrešno<br />
je smatrati ga proizvodom aspiracija novijih političara – postoji još od Turguta<br />
Ozala (1927-1993), sposobnog pobornika vraćanja osmanskoj tradiciji. U<br />
Ozalovo vreme učinjen je radikalni zaokret u turskoj politici koja je krenula<br />
putem privredne snage, partnerstva SAD u okviru NATO pakta, ali i putem obnavljanja<br />
uticaja u regionima koji su bili u sastavu Osmanskog carstva. Nova<br />
elita, sa Ozalom na čelu, pokazala je živo interesovanje za bivše osmanlijske<br />
posede u kojima je videla šansu za osvajanje novih tržišta i ostvarivanje političkog<br />
uticaja. Iako se mogla pohvaliti položajem koji retko koja zemlja ima, do<br />
respektabilne sile sa neoosmanističkim pretenzijama Turska nije došla sama.<br />
Ona i danas, uz podršku SAD, nastoji da izraste u veliku silu čiji će centri buduće<br />
svetske politike biti Balkan, Kavkaz i Bliski istok (Marković, 2011).<br />
Sigurno je da Vašington i Ankara ulažu napore da održe maksimalno<br />
konstruktivnu i korisnu saradnju ali su pojedini prioriteti nove spoljnopolitičke<br />
doktrine Turske kao i američki potezi povremeno stavljeni pred ozbiljna<br />
iskušenja. Tako je vladajuća AKP partija ostala po strani u invaziji na Irak<br />
na iznenađenje SAD i mnogih drugih, našavši se u procepu između ključnog<br />
saveznika i nepopularnog rata. Ovim potezom Turska je sticala sve veću popularnost<br />
širom Bliskog istoka što je ojačalo prestiž njene diplomatije. U tom
Change language