Paradigmatski leksički odnosi

ПАРАДИГМАТСКИ ЛЕКСИЧКИ ОДНОСИ
Ниједна лексема не постоји изолована, већ је део система. Тако се у исказу „Јасна је
веома паметна“ лексема паметна комбинује са другим јединицама. У парадигматском
односу је нека лексема са свим лексемама које би се могле појавити на њеном
месту у датом контексту. Притом може и не мора доћи до промене значења. Тако се у
примеру уместо придева паметна могао јавити и придев из исте класе: мудра,
интелигентна.
Постоје три типа парадигматских лексичких односа: а) садржински
(синонимија, антонимија, дублетизам, хипонимија), формални (римотворност,
таурофонија, таутонимија) и формално-садржински (хомонимија, паронимија).
1. САДРЖИНСКИ ОДНОСИ
Садржински односи засновани су на значењу лексеме. Код садржинских односа неопходно
је да лексеме имају исту врсту речи.
1.1. СИНОНИМИЈА
Даринка Гортан Премк дефинише синонимију (истозначје, блискозначје) као лексичку
појаву засновану на асоцијативном повезивању различитих лексема које именују исте или
сличне садржаје (значења), односно синонимија је лексички механизам повезивања
синонима. Ако имамо у виду семски састав синонима, они имају исту архисему и бар
једну или више диференцијалних сема: кашика – жлица, ортографија – правопис, остава
–шпајз. Извори за настанак синонима су следећи:
а) позајмљивање: акценат – нагласак
б) стварање експресивне лексике: спавати - џоњати
в) стварање секундарних значења лексема: анђео - злато (за дете)
г) творбени процеси: заћутати – ућутати
Уколико имамо у виду једно значење лексема, и то оно на основу ког лексеме ступају у
синонимске односе, синониме делимо на апсолутне и релативне. АПСОЛУТНИ СИНОНИМИ
сусиноними којима се подудара семантички садржај; имају исту експресивну и употребну
вредност и заузимају исто место у лексичком систему: храбар – одважан – смео.
Апсолутне синониме немају просте речи као што су рука, глава, нога, језик или дрво.
РЕЛАТИВНИ СИНОНИМИ су оне лексеме код којих долази до неподударности: било у
погледу значења (делимична идентичност значења), било у погледу ескпресивне или
употребне вредности. Тако лексеме глава и тинтара имају исто значење, али се различито
употребљавају: лексема глава припада стандарном језику, а тинтара је маркирана

(слично: новац – лова).
Када се у обзир узме цела полисемантичка структура двеју лексема које ступају у
синонимске односе, постоје тотална и парцијална синонимија. ТОТАЛНА СИНОНИМИЈА
подразумева подударања свих значења двеју лексема. када је у питању ПАРЦИЈАЛНА
СИНОНИМИЈА, може доћи до подударања примарних значења двеју лексема и у том
случају се ради о правој синонимији (поклон – дар). Постоји могућност да се подудари
примарно значење једне лексеме са секундарним значењем друге (проницљив – бистар) и
у том случају је реч о неправој или контекстуалној синонимији. Трећа могућност је
подударање секундарних значења две лексеме: глава и мозак су синоними само кад
означавају памет, ум. Синониме треба разликовати од дублета: уво – ухо, докторица –
докторка.
1.2. АНТОНИМИЈА
Даринка Гортан Премк сматра да су антоними две лексеме чији семантички садржаји
имају исту архисему, исту једну сему и десемантизоване друге семе. То су речи супротног
значења. Антонимија се остварује код лексема које припадају истој лексичко-семантичкој
групи, нарочито код оних које означавају неку особину. Најизраженија је код придева,
именица и глагола.
Критеријуми за одређивање антонимије међу лексемама су следећи:
а) супротстављају се примарна значења лексеме (прави антоними [1:1], у неправе
антониме спадају односи [1:2], [2:1], [2:2])
б) семантичко саодношење: тестира се покушајем дефинисања једног антонима
путем другог, помоћу такозване „негативне дефиниције“. Мајка и отац су лексеме
које не ступају у однос праве антонимије јер између њих не постоји семантичко
саодношење; не можемо да кажемо мајка је она која није отац по моделу леп је
онај који није ружан.
в) између значења двеју лексема мора постојати симетрија: мрзети и обоавати
нису антоними, већ су то мржња и љубав. Лексема обожават има једну
семантичку компоненту више.
Неправи су и прагматички антоними: лексеме које се не супротстављају међусобно
својим значењима, већ преко асоцијација, представа или традиционалних уверења
говорника: анђео – ђаво, Бог– ђаво, рај – пакао.
Када говоримо о односу антонимије и полисемије, разликујемо пуне и непуне
антониме. пуни антоними су они чија су сва значења супротстављена и ту се ради о правој
антонимији (дубок – плитак). Непуни антоними су они код којих се подударају само:
а) секундарно и примарно значење: ведар – нерасположен

б) секундарна значења: анђео – лисац
Типологија правих антонима:
А) Према значењу, разликујемо две групе антонима: оне који имају
лексикализовану архисему и оне који је немају. Тако антоними типа мушкарац -
жена имају лексикализовану архисему људско биће, а антоними дубок – плитак је
немају. Када се у виду има остатак значења, постоје такође две групе антонима:
градибилни (степеновани) и неградибилни (нестепеновани). Супротност значења
код градибилних антонима заснива се на принципу „знатна заступљеност –
незнатна заступљеност“: топао – хладан, виок – низак, плитак – дубок. Супротност
значења код неградибилних антонима заснива се на принципу „присуство –
одсуство“ неке особине: здрав – болестан, жив – мртав, моралан – неморалан,
срећан – несрећан.
Б) Према структури, разликујемо две групе антонима: једнокоренске (моралан –
неморалан, укусан – неукусан) и разнокоренске (брз – спор, тих – гласан).
Додавањем префикса „не-“ не добија се увек антоним неке лексеме, него се може
добити нова лексичка вредност: воља – невоља, поверљив – неповерљив.
1.3. ХИПОНИМИЈА
Хипонимија је однос инклузије, укључености и заснива се на вези између надређеног
појма и подређених појмова. надређени појам је хипероним, а подређени хипоним. тако
је лексема цвет хипероним за лексеме љубичица, лала, ружа. у истом примеру, однос
хипонима љубичица, лала и ружа је кохипонимија. однос хипонима и хиперонима зове се
таксономија. уколико су хипоними део хиперонима (као лист и стабло у односу на
цвет), тај однос се назива меронимија (мерономија).
Хиперонимско-хипонимски однос у лексичком систему одржава организацију
појмова у стварности. Хипероним и хипоним могу ступити у однос контекстуалне
синонимије, неправе синонимије. У следећим примерима су ружа/цвет и пас/животиња
неправи контекстуални синоними јер су две ознаке за исти референт.
► Поклонио ми је ружу. Тај цвет је украсио читаву собу.
► Идем да прошетам пса. Та животиња ми одузма много времена.
2. ФОРМАЛНО-САДРЖИНСКИ ОДНОСИ
2.1. ХОМОНИМИЈА
Хoмонимија је врста формално-садржинских односа међу лексемама. Хомоними су
лексеме чија је формална структура идентична, али се њихово значење не може довести
ни у какву везу. Хомонимију од полисемије разликујемо према значењу (код полисемије

постоји веза између значења) и творбеним карактеристикама (пол – поларни; пол – полни).
Извори за настанак хомонимије су следећи:
а) распад некадашње полисемантичке структуре (конац – нит; конац – последњи
тренутак; конац – стара мера за дужину: ови хомоними су некада вероватно били
једна лексема )
б) позајмљивање (лира – интрумент; лира – валута)
в) творба речи (придев барски од именица бар, Бар и бара)
г) фонетске промене
Типови хомонима:
А) ПРАВИ ХОMОНИМИ су хомоними који припадају истој врсти речи и притом остварују
подударност у свим граматичким облицима, те подударност у погледу изговора:
атлас – скуп географских карата
Атлас – митолошко биће
атлас – врста тканине
Атлас – планина у Африци
Б) ХОМОМОРФИ су лексеме које се по облику (распореду гласова) подударају само у неким
граматичким облицима:
број – друго лице једнине императива
број – именица
В) ХОМОГРАФИ су различите речи истог графемског састава: исто се пишу, а различито
изговарају.
град (насељено место) : град (временска непогода)
лук (оружје) : лук (поврће)
2.2. ПАРОНИМИ
Пароними су истокоренске лексеме које припадају истој врсти речи, имају слично
значење, али нису међусобно заменљиве у истом контексту (новински : новинарски;
љубитељ : љубимац; превидети : предвидети; истражитељ : истраживач).
Да би речи биле пароними, оне морају задовољити следеће критеријуме:
а) морају припадати истом језику
б) у оквиру тог језика морају припадати истом идиому
в) морају припадати истом временском одсечку
г) морају припадати истој лексичко-семантичкој и лексичко-граматичкој групи
д) морају припадати истој творбеној породици
ђ) морају имати делимично подударну фонолошку структуру

е) морају имати делимично подударну семантичку структуру
3. ФОРМАЛНЕ РЕЛАЦИЈЕ
Формалне релације подразумевају подударност или сличност појединих елемената
лексемске форме. Најочитији пример тог подударања јесу лексеме које се римују. Уз
римотворност постоји још неколико мање препознатљивих односа. То су подударност
појединих фонема, овде ћемоје назвати таутофонија (Пучина плава спава, прохладни пада
мрак, врх хриди црне трне, задњи румени зрак), те подударност прозодијске структуре
лексема , што одређујемо као таутотонија.
ЛИТЕРАТУРА
Рајна Драгићевић, Лексикологија српског језика
Данко Шипка, Основи лексикологије и сродних дисциплина